2

3

САДРЖАЈ

Буди веран до смрти.................................................. 5

Матрјонушка............................................................. 21

Писма свештеника осуђеног на смрт – у Русији1922. године ............................................................... 25

Мајко Божја, не остави их!...................................... 53

Трагедија Оранки манастира................................... 69

4

5

БУДИ ВЕРАН ДО СМРТИ

Исечак из записа монаха-пустињака о. Меркурија(Попова) из Ново-Атонског Симоно-Кананитскогманастира (Кавказ, Русија) о мученицима иисповедницима новоатонским, који су стекли своје венцеу годинама љутих богоборачких бољшевичких гоњења.

Врата се бешумно отворише, у ћелију уђошедежурни и двојица стражара. Дошавши до мене(стајао сам недалеко од врата) дежурни запита :"Како се презиваш?" Одговорих. По ранијемдоговору стражари ме, не чекајући његов знак,зграбише један за једну, а други за другу руку изаврнуше их за леђа. При том зверском акту ја сетолико уплаших да сам изгубио самоконтролу. Уногама ми се затресоше све жиле, колена као да мисе скршише и скоро изгубих сазнање. Кроз 15-20секунди мукле ћутње, у којој су сви затвореници сапритајеним дисањем гледали на припрему нареднежртве за егзекуцију, дежурни закључа моје руке улисице и рече: " 'Ајде, излази у ходник".

Изашавши у ходник, застадох. Дежурни меобиђе и крену напред, наредивши: "Следи за мном".Пошао сам а двојица стражара су ишли позади.Прошавши један ходник, дежурни скрену у други ипрошавши га до краја, окрену у још један краткиходничић. Дошавши до дуплих врата, он извади изџепа шињела кључ, откључа њиме унутрашња вратаи отвори излазна. Затим, сиђе низ невелике

6

степенице напоље на земљу. Ја кренух за њим али,спуштајући се низ степенице са наопако закључанимрукама, оклизнух се и изгубивши равнотежу, почехпадати. Један од стражара који су ишли позадизграби ме и придржа. Сишавши на земљу, нехотицеобратих пажњу на јарко електрично осветљење којеје горело по свој територији тамничке ограде, тако даје било видљиво свуда, као по дану. На врховимависоких зидова стајале су четири стражарске куле сауграђеним рефлекторима који су осветљавали затвори линију закључане зоне, мало увучену уунутрашњост ограде и замандаљену катанцима.

Поведоше ме по асфалтном путу, затимокренусмо иза угла зграде. Прошавши неколикометара дуж зида заустависмо се код гвоздених вратакоја су затварала улаз испод здања тамнице. На таврата сам обратио пажњу још оног дана када су насдогнали камионима унутар затвора. Дуго сам ихразгледао, желећи знати зашто су она гвоздена, иизвео сам био закључак да тамо нема ништа живо.Тада је на њима висио катанац, сада катанца нијебило. Дошавши дотле, један од стражара се одвоји ипође у тамничку канцеларију, двадесетак метарадаље. Дежурни повуче за кваку врата и она сешкрипом отворише; затим окрену електро-прекидачса унутрашње стране врата. У даљини се укључиогромна сијалица и осветли подземни ходник који сеналазио на великој дубини. Дежурни, ишавшинапред, спусти се по широким бетонскимстепеницама наниже. За њим сам ишао ја, вођендвојицом стражара. Обревши се у том уском иниском ходнику, обратих пажњу на зидове; били су

7

од белог камена. Под је био дрвени, чисто опран,највероватније од неког специјално обученоградника тамничке послуге који је имао приступ ту иодржавао га у одговарајућем поретку. Дошавши докраја ходника, дежурни напипа руком на зиду иукључи други прекидач. Сијалица исте величинеобасја на крају ходника невелико четвороугаоноподземно складиште у виду собе, где је био строгозабрањен приступ чак и лицима из добровољнетамничке посаде.

Пред мојим очима се указа ужасан призор, којине може представити себи нико ко није био у томадском месту. Поред једног од зидова тог подземногскладишта, лежаше цела гомила стрељаних људи,набацаних насумице један на другога. Главе имбејаху тамо и овамо, највероватније с намером да тагомила има одређену форму.

Дрвени под у тој посебно израђеној пећини бешевише од половине под густим заливом крви, која севећ згуснула у периоду ноћи. Људи који су примилиту мученичку кончину беху искључиво монаси. То севидело по њиховој одећи, јер сви беху одевени уподраснике. Али, препознати ко су заправо они, билоје немогуће, иако су се лица неких од њих видела.Сва суштина је била у томе што су косе са глава,бркови и браде свих нас били обријани одмах подоласку у тамницу. Услед тога, спољашњи ликсваког од нас је био промењен толико да нисмомогли препознати један другога. Притом, лица свихтих трупова била су скроз крвава.

8

Ни један уметник не би могао изобразити туужасну слику, не видевши је својим очима. Од првихстрељаних у поноћне сате и бачених у први ред тељудске гомиле, крв је текла на под. Од убијенихмало касније и бачених преко њих, крв се сливала наоне испод, крвавећи својим током сву одеждуњихову. Стрељани још касније, закрвављивали су свеиспод њих, лежеће. И тако је крв њихова, сливајућисе на под, плавила већ згуснуту крв раније побијенихи кроз мало времена и сама се згушњавала,раширивши се мало даље у свом растицању по поду.Из стрељаних пре 20-25 минута, који лежаху насамом врху те ужасне људске гомиле, крв се јошувек сливаше наниже, не успевајући се згуснути.

Након 15-20 минута, отако су ме увели у туљудску кланицу, дође тамо и начелник тамнице. Зањим дођоше спец-доктор по питању стрељања, затимегзекутор и стражар који је пошао у канцеларију.Начелник, извукавши из фасцикле лист папира,заповеднички ми рече: "Приђи зиду" и показа прстомна место где се јарком линијом раздвајао слободнидео пода од оног натопљеног крвљу. Стадох тамо. Умојој се глави завиори рој мисли, гонећи једна другу:"Сада... ево у овај час, кроз пет-шест минута,савршиће се нада мном велико тајанство. Тајанствонасилне смрти након устрела ватреним оружјем.Метак ће прекинути мој живот, тело ће пасти на под,погледаће га спец-доктор, даће знак стражарима иони ће, подухвативши га, бацити на врх ове људскегомиле. Душа, оделивши се од тела, налазиће сеовде, и ја ћу видети очима душе све што ће се деситинакон мог стрељања. Ја ћу знати, чути и видети њих

9

све, мене нико од присутних неће видети. Сад, евосад у ове минуте..."

Начелник је, не журећи, стао разговетно читати :"У име Савеза ССР, затворени спец-савет тројкеНКВД1), који је заседао у граду Москви,размотривши састав групног преступа, који суизвршили многи једномишљеници, удаљивши се умеђугорје Кавказа и не желећи по својојантисоцијалистичкој настројености примити учешћени у једној од реорганизаторских принципапрепорода нашег друштва, не желећи променитисвоје погледе, упорно се залажући за своје фанатичкедогмате, и т.д".

И затим: "Спец-савет, сагледајући у пуноћисвеукупност преступа који су они извршили, узсазнање њихове неспојивости односно постојећихзакона социјалистичке државе, донео је, за групумонаха-отшелника, одговарајућу кривичну пресуду.Због свог антидруштвеног битисања, групнимудаљавањем у безљудну пустињу звану 'Псха' бездозволе од извршних органа власти, услед чега,уклонивши се од грађанских дужности социјалнокорисног рада, та група је многе године избегавалауплату постојећих дажбина при неконтролисаномземљопоседништву. Она при том није доносилаапсолутно никакву корист држави. Сакривши се однадзора власти монаси-отшелници су сасвимпоништили постојеће законодавство које се односина ограничења права Цркве. Налазећи се уизолованости од општења с људима,

1) НКВД – Народни комесаријат унутрашњих послова

10

законопреступници су се удаљили од војног учешћаи надзора од стране извршне власти. Разматрајућидати састав преступа као истоветан, у мери свогпреступа, кампањи грађанског неповиновања, спец-савет, руководећи се тим поводом специјалнимуказом управе под бројем тим-и-тим, осуђује житељастанице те-и-те (при томе је поменуто моје презиме,име и година рођења) као саучесника те социјалноопасне групе, по највишој мери социјалне заштите -на смрт стрељањем. Пресуда је коначна инеизменљива".

После окончања читања пресуде наступиједноминутно ћутање, за време кога егзекутор,растегнувши футролу, извуче револвер и рече:"Окрени се лицем к зиду". После тих речи, ја сетргнух од ошамућености и ужурбано рекох,обративши се начелнику: "Та пресуда није за мене".

"Како то мислиш, није за тебе?" - зачуди се он."Ево како - рекох - презиме је моје, име и очево имесу моји, али година рођења и место становања нисумоји". Начелник пажљиво погледа у мене и нафотографију неког од наших монаха који је имаоисто име и презиме као и ја. Убедивши се у својугрешку, рече дежурном: " 'Ајде пођи до канцеларијеи донеси овамо личне податке свих осуђеника насмрт".

Овај ужурбано пође и кроз два-три минута вратисе носећи у рукама хрпу папира у картонскимкорицама. Начелник погледавши извуче одатле мојслучај и запита : "Које си године рођен?". Ја рекох."Које је твоје место рођења? То-и-то, одговорих. Он

11

провери податке наведене у пресуди, још једаредпажљиво погледа мене и моју фотографију, која сетамо налазила, и рече дежурном: "Води га у ћелију".Дежурни ми, давши знак главом, каза: "Пођи каизлазу", и крену испред мене подземним ходником.Стражари пођоше одмах за мном.

Изашавши из подземља, осетих свом скривеномсуштином душе како се ослободих сатанскогузилишта, где сам се налазио не пола сата, као што јето у стварности било, већ дуго-предуго времена. Сатмом2) бескрајно тешких преживљавања, подобнихадским мукама, које је немогуће изразити обичнимречима говорног језика. Са свим замирањима душекоја су происходила у то време пред наступајућиммоментом раздвајања од овог временског живота ипреласком у бескрајну вечност будућег загробногбитија. Битија које нам је познато само кроз веомаоскудне источнике3) познања на основу немногихисказа "из области тајанственога", запечаћених настраницама Црквене историје, по речима људи којису опитно познали те појаве.

Пратиоци ме спроведоше познатим путем утамнички корпус, затим дођосмо до ћелије у којојсам био пре. Дежурни откључа наруквице лисица искину их са мојих руку, надзиратељ-кључар отвориврата ћелије и пропусти ме унутра. Ушавши у ћелију

2) Тма: мноштво, "тушта и тма"

3) изворе

12

приметих да прислушкивачи, очигледно тек што сусе одмакли од врата, са престрављеним изгледомседе близу, на ивици лежаја. Видевши ме да сампоново ушао у просторију, израз лица им се промениу неку мени непознату смућеност која је изражавалањихово промењено настројење. И сви остали који сусе налазили у ћелији гледаху ме разрогаченим очимакао на васкрснутог из мртвих, не одлучујући се датог часа питају за све детаље небивале за сво њиховобиће у тој архинеобичној ћелији смрти.

Дошавши до лежаја, ни са ким не говорећи,легох на своје место. Обузе ме осећање радосне тугенеописиво речима, ако се тако може описати точувство. Радост се састојала у томе што сам остаојош међу живима, а туга је давила то осећањепитањем: надуго ли? За колико дана ће се продужитивреме мог земног живота? Може бити, већ данас ћеначелнику тамнице доћи нова пошиљка из Москве сапакетом пресуда шаблонске израде на основу општеодлуке коју је саставила тројка НКВД, какву cу мивећ читали. И наредне ноћи мене ће опет повестиистим путем, али овог пута бесповратно, у топодземно адско сместилиште, као што су ме водилиноћас, где ће опет лежати цели пласт новихстрељаних људи, набацаних како је ко пао, главаматуда и овуда. И опет ће под бити заливен крвљужртава стаљинистичког терора, где ће се, по својприлици, пролити и моја крв...

После преживљеног душевног потреса постаосам апсолутно беспомоћан, осећајући у свакомделићу свог тела општу немоћ, и лежао сам без

13

покрета. Тако је минуо дан, за њим се надвило вечеса њеном уобичајеном општетамничком провером,ускоро после које звонце огласи повечерје. Крознезнатни промак времена прислушкивачиприслонише уши на врата са уобичајеном усрдномнапрегнутошћу и кроз неколико минута, одједномодбивши се од њих, прошапташе да их сви чују :"Дошли су нашој ћелији".

И стварно, кроз 10-15 секунди, одједномшкљоцну брава, за њом се отворише врата. Унутарћелије уђоше два стражара предвођениодговарајућим дежурним тамнице. Он приђе оцуПартенију који је седео на ивици свог лежаја изапита: "Како се ти презиваш?". Отац Партенијехитро уставши одговори: "Аксенов, - и к томе дода, -не стављајте ми лисице, јер ћу спокојно поћи туда,где вам треба; ја одавно-одавно очекујем овајжељени час". Те речи, изговорене спокојним гласом,до крајности удивише и зачудише спроводнике којису дошли по његову душу и они у недоумици поламинута непомично стајаху покрај њега.

Отаc Партеније, сагнувши се, скиде са својихногу чизме и окренувши се ка његовим сасужњимарече: "Браћо, нека узме неко од вас ове моје чизме сакожним подметачима, скоро су сасвим нове, и жаоми је да и оне сагњију у гробу заједно са мном". "А учему ћеш ти поћи? - с чуђењем запита дежурни. "Е...- отегнуто рече он - до места казне доћи cу у

14

обвојцима4). И обмотавши ноге, привеза их некаквимканапом извађеним из џепова.

Затим клекнувши на колена поклони се до земљеи обративши се браћи-монасима, рече: "Опроститеми, љубазни оци и братијо, може бити некад сам унезнању погрешио против кога од вас или делом илиречју или помишљу, а затим не памтећи злапомолите се за мене". "Помоли се за нас и ти очеПартеније, када будеш пред престолом Вишњега, -одговорише они, - да би се и ми, као војнициХристови, удостојили мученичке кончине".

После тога он, уставши са колена, обративши седежурном рече: "То је све, пођимо", - и изађе уходник. За њим изађоше стражари и дежурни, вратасе затворише, све умуче... Затвореници су седели немрдајући се. Ја помислих са дивљењем, са каквим јеспокојством пошао ка месту погубљења тај духовничовек, не губећи у себи чак ни на трен присустводуха, не пропустивши из вида да се побрине чак и освојим залудним чизмама са кожним подметачима. Итад упоредих свој бивши излазак из ћелије, при комсам се тресао свим телом, као најобичнији плотскичовек, заборавивши чак да тражим опроштај и светемолитве од браће монаха који беху остали у ћелији.

4) Обвојци: путене траке којима су се обмотавале ноге.Употребљавали су се уместо чарапа.

15

Но, одједном ме обузе неки осећај интуиције, т.ј.мистичког чувства... Стао сам оcећати, као устварности, све моменте који су се дешавалиневидљиво за мене. Како су оца Партенија извели удугачки ходник, како се спустио низ степенице наасфалтни пут. Даље, како су он и сви остали који гаспроводе окренули иза угла здања и пришлигвозденим вратима, како их је дежурни отворио иукључио светло у подземном ходнику.

Ево, управо се он спушта по бетонскимстепеницама у ходник, обложен по зидовима белимкаменом. Потом су га увели на место људскекланице, које је по свој прилици било празно одтрупова, јер су њега првог одвели тамо ове ноћи.Ево, кроз 2-3 минута, начелника тамнице који долазиза њим, чита му смртну пресуду затвореног спец-савета тројке НКВД, после чега џелат, извадивши изфутроле револвер, говори: "Окрени се лицем к зиду".И када се он окрене, овај му пуца у потиљак. ОтацПартеније пада на под, крв млазом липти изпрострељене главе. Тиме се завршава његовмногострадални живот.

Кроз пола минута доктор, пришавшибеживотном телу, узима својом руком његову, јоштоплу али непомичну и опипава пулс. И потом,погледавши на све присутне, клима главомпотврђујући тиме крај свршеног дела. Тада начелниктамнице узима лист хартије на комe је писаћоммашином био написан текст смртне пресуде и начијем дну је остављен невелики простор јасноозначен са "Пресуда је извршена ...". И умочивши

16

перо у мастило дописује дан, сат и минутпогубљења. После тога дописује једно испод другог:"Начелник тамнице" и "Спец-доктор за питањастрељања" и ставља свој потпис. Доктор узима одњега перо и испод његовог потписа ставља свој.Начелник ставља тај лист у донесену фасциклу,излази из подземља и улази у канцеларију; дежурниса стражарима одлазе у тамницу по следећу жртву.

Те ноћи су одмах за оцем Партенијем одвели изнаше ћелије на стрељање још једног брата-монаха.Он се, на питање дежурног за његово презиме,одједном силно изменио у лицу. Али ипак, приизласку из ћелије, као и отац Партеније, не заборавида замоли за опроштај сву своју сабраћу монахе којису остали у ћелији. После тога је изашао у ходник иврата се за њим затворише. Следеће ноћи изведошеједног за другим још двојицу монаха. И они су,слично оцу Партенију, спокојно изашли из ћелије, незаборавивши просити опроштај и свете молитве однас двоје, који остадосмо у ћелији из свега нашегбратства.

Наредне ноћи одведоше претпоследњег монахаиз наше ћелије. Следећи жртвени ред остао је замене. Предокушајући те судбоносне минуте, у којеће ми опет натаћи лисице и повести ме познатимпутем на губилиште народног комесаријатаунутрашњих послова, чинило ми се да при једнојмисли о смрти замрзава у мени душа.

Боже мој, Боже мој... Све ми се чинило, ево сад,сад су ту покрај врата, већ су дошли за моју душу. Даиспуне у овој ноћи последњу смртну пресуду над

17

последњим осуђеником на смрт у овој ћелији,монахом бившег псхинског братства. Али не,одједном неочекивано зазвони звонце за устајање,прекинувши кошмарна чувства која су давила мојудушу. Прекрстивши се, дубоко уздахнух свимплућима при сазнању краја својих ноћних мука.После бедног доручка легох на своје место,покушавајући да бар мало уснем. И скоро да самзаспао кад одједном зачух како се отворише вратаћелије и надзиратељ-кључар ме позва по презимену.Подигавши се са свог места, сео сам на ивицу лежаја.Угледавши ме, он рече: "Узми све своје ствари иизлази из ћелије". Узевши са лежаја свој џемпер, којисам некад понео са собом за сваки случај за временашег општег хапшења, изађох у ходник. Тамоугледах где стоји један од житеља нашег братства -млади послушник псховске обитељи. Дошавши домене, поздрави ме по монашком обичају: "Христоспо среди нас". "И јесте и биће, во вјеки вјеков",одговорих. Он додаде: "Амин". Загрливши се,целивасмо, по иночком обичају, један другомрамена. "Чини се да смо само ја и ти остали у животуод свег нашег братства", рече он. "Да-да, по својприлици је тако", - потврдих.

Начелник корпуса нас поведе даље ходником ина крају њега, отворивши кључем врата, уведе уневелику собу. Ту су, народним судом или спец-колегијумом, осуђени ухапшеници после изрицањапресуде наредних дана, писали своје касационежалбе ка вишим судским институцијама. Ушавшитамо, он седе за сто, извуче фиоку и узевши листпапира са одштампаним текстом на писаћој машини,

18

прочита наглас мени већ познати шаблонски трактатпресуде Московског спец-савета тројке НКВД. Тамоје на крају било одштампано да сам ја осуђен на 10година робије у казнено-поправном лагеру5). Затим,он исту такву пресуду прочита и послушнику где јеписало да је он осуђен на 8 година робије у лагеру.

Касније тог дана, један од радника на принудномраду у тамници, рекао ми је: "Прекјуче је један одстражара, саучесник крваве егзекуције, у тајностирекао тамничком кувару, да су минуле ноћи уподземно губилиште довели на стрељање некогмонаха. Када му је начелник тамнице прочитаосмртну пресуду и џелат после тога, извадивши изфутроле револвер, рекао: "Окрени се лицем к зиду" -монах је равнодушно одговорио: "Стрељај тако, ИсусХристос се није уклањао кад су га били". Џелат му јепуцао у ноздрве и монах је, павши, скончао.

Мени је одмах дошла на ум мисао да тај монахније био нико други него слуга Божји, отацПартеније. Скинувши са главе скуфију6), прекрстихсе и рекох: "Упокој Господе, душу уснулог слугеТвога Партенија и свих подобних њему, умртвљениху том мучилишту". Нико по сопственој моћи безблагодатне помоћи свише не може тако смело инеустрашиво гледати смрти у очи у тим ужаснимтренуцима.

5) низ казнено-поправних логора = Гулаг6) скуфија - мека монашка капа

19

+ + +

Прилог:

фотографије тројице мученика Ново-Атонскогманастира, стрељаних на основу пресуде ОГПУ 26.октобра 1930. год.

Слева на десно :

јеромонах Викторин (Василиј Андрејевич Бељајев) јеромонах Макарије (Михаил Тимофејевич Демин) схимонах Гедеон (Георгије Никифорович Малисев)

Извор: "Рус Православнаја", бр. 22, април 1999.

Превод са руског: Милета Раденовић

20

21

Епископ Стефан (Никитим)

МАТРЈОНУШКА

"Покајте се, јер се приближи царство небеско";Мт.(3,2)

"Покајте се и верујте Јеванђеље"; Мк. (1,15)

Тридесетих година био сам бачен уконцентрациони логор. Будући да сам био лекар, улогору ми је било одређено да радим у амбуланти.Већина логораша налазила се у тако тешком стањуда то моје срце више није могло да подноси, те саммноге ослобађао од рада да бих им макар малоолакшао муке, а велики број оних најслабијих слаосам у болницу. И некако баш у то време, медицинскасестра, која је са мном радила, такође логорашица,рече ми неком приликом: "Докторе, чула сам да јепротив вас достављена пријава, која вас оптужује запрекомерну млакост према логорашима, и да вампрети продужење робије на 15 година". Сестра јебила озбиљна жена, добро обавештена о збивањима улогору, и ја сам се од њених речи ужаснуо. Био самдотад осуђен на три године, које су се примицалекрају, и већ сам бројао месеце и недеље који су меделили од слободе, кад одједном - још 15 година!Нисам тренуо читаве ноћи, а када сам ујутро дошаона посао, медицинска сестра снуждено обори главу,видећи моје смркнуто лице. После прегледа

22

болесника, она ми као са устезањем рече: "Докторе,ја бих вам дала један мали савет, но, бојим се да ћетеми се смејати". "Само реците", одговорих ја. "УПензи, у граду из којeга сам родом, живи једна женапо имену Матрјонушка. Господ јој је дао особитусилу молитве и ако се за кога почне молити, за његасе увек и измоли. Њој се обраћају многи људи, а онаникоме не отказује. Ето, покушајте и ви!", узбуђеноми рече сестра. "Да вичем? Одавде? Па, она живистотинама километара далеко од нас?!", рекох. "Јасам и мислила да ћете ми се ви смејати, но она ће вассигурно чути и одавде. Ви, пак, овако учините: кадувече пођете у уобичајену шетњу, издвојте се малона страну од свих, и три пута, из гласа, што можетејаче, викните Матрјонушка, помози ми, у великој самневољи! Она ће вас чути и помоћи ће вам." И, мадами се све то чинило помало чудно и личило ми нанекакво врачање, упркос свему, исте вечери, идући ушетњу, учиних како ме научи моја помоћница, Прођедан, недеља, месец... А мене нико не зове. Уадминистрацији логора, у међувремену, догодише сенеке промене - једног сменише, други дође. Прођејош пола године и наста дан мога изласка из логора.

Док су ми давали документа у команди логора,замолих да ми напишу дозволу за онај град где јеживела Матрјонушка, јер сам се још пре тога, оногадана када сам је призвао, заветовао да ћу јесвакодневно помињати у молитвама, ако ми помогне,и да ћу по изласку из логора отићи до ње и захвалитијој се. Узимајући документа, чух да и нека другадвојица, који су такође излазила на слободу, иду уисти град камо и ја намеравах. Придружих им се и

23

отпутовасмо заједно. Док смо ишли друмом, ја почехда их запиткујем, познају ли Матрјонушку. "Врло једобро знамо, њу сви знају, и у граду и у целом крају.Ми бисмо вас одвели до ње, ако вам је потребно, алими не живимо у граду но у селу, а много смо сеужелели својих домова. Него, ви овако: кад стигнете,првога кога сретнете питајте где живи Матрјонушкаи он ће вам показати!"

Чим стигох у Пензу, учиних тако, како менаучише моји сапутници. Прво дете које сретох,упитах за Матрјонушку и оно ми одговори: "Идитеоном улицом, а затим одмах иза поште скрените упопречну уличицу и тамо, у трећој кући, живиМатрјонушка!" Узбуђен, дођох до куће и кад хтедохда покуцам на врата, видех да су само притворена.Стојећи на прагу, разгледао сам готово празну собу,са столом у средини, на којем је лежао доста великисандук. "Има ли кога?", упитах врло гласно, "Уђи,Серјошка!", зачу се глас из сандука. Тргнух се одизненађења и неодлучно пођох према гласу.Погледавши у сандук, видех у њему сићушну жену,која је лежала, непокретна. Била је слепа, са рукама иногама потпуно закржљалим, непокретна. Њено лицебило је задивљујуће светло и благо. Поздравивши сеса њом, упитах: "Откуда ви знате моје име?" "Па,како га не бих знала", зазвонио је њен слабашан, аличист глас, "кад си ме ти звао и кад сам се ја за тебеБогу молила?! Ето, како знам! Сeди сада, бићеш мојгост!" Дуго сам седео код Матрјонушке. Причала мије како се у детињству разболела од некакве болестии престала да расте и да се креће. Родила се здравогвида, но када је имала две године, доби некакав осип

24

и ослепе. Породица јој је била веома сиромашна имајка би је, одлазећи на посао, стављала у колица иодносила у цркву. Тамо ју је, са коритом у које би јеположила, подизала на клупу, где би остајала све довечери. Лежећи у кориту, слушала је све црквенеслужбе и проповеди, Свештеник ју је много волео ичесто је причао са њом. И сви који су долазили,пожалили би је и донели јој: неко коцкицу шећера,неко крпицу одеће, неко би је само помиловао ипомогао јој да се удобније намести. Тако је расла уатмосфери велике духовности и молитве. Потом саммного разговарао са Матрјонушком о смислу живота,о вери, о Богу. Слушајући је, био сам поражаванмудрошћу њеног расуђивања и њене духовнепрозорљивости: "Када будеш стајао као епископпред Престолом Божјим, помињи рабу БожјуМатрјону!" А ја тада нисам ни помишљао наепископство, нисам био чак ни свештеник. О себи јеговорила да ђе умрети у затвору. Седећи крај ње,схватио сам да преда мном лежи не обична болеснажена, него велики Господњи угодник. Мени сеуопште није одлазило - толико ми је било са њомдобро и радосно, и себи сам задао обећање да ћу се јак њој опет вратити, што је могуће пре. Али... нијебило тако. Матрјонушку су убрзо одвели у затвор, уМоскву, где је и преминула.

"Изведи из тамнице душу моју да славим име Твоје. Окомене ће се скупити праведници, када ми учиниш добро";

Пс.(142,7)

(са руског, Матеј Арсенијевић)

25

Писма свештеника осуђеног на смрт– у Русији 1922. године

* * * * *

19. мај 1922. Мало сам заспао након бесане ноћи ипочео сам да се осећам знатно боље. Истина, срце непрестаје да ме тишти, као да осећам најтежу несрећу,али стање организма је спокојно и уравнотежено.Осим тога, шире се добре вести (мислим да их ширеради расположења) како је наводно одлучено да сеукину смртне казне у вези с нашим случајем и да сезамене другим казнама. Какве год биле те казне,несумњиво је да су боље од стрељања, али човектешко може да поверује у такву добронамерностсудија. Зашто је нису имали раније? Ускоро ће се свесазнати. Вероватно је да се случај сада поноворазматра и да ће коначна пресуда одмах постатиправоснажна. Господе! Шта онда! Зар ћу моратиипак да се растанем с белим светом? Ето, кадаорганизам јача, тада се и жудња за животом увећава.Мислим да су управо зато подвижници изнуравали инису штедели своја тела да би ту животност у њемуослабили, да би пробудили у њему жудњу за другим,небеским и духовним животом. Две те жудње немогу постојати заједно у човековој духовнојнастројености. И зато мудрац не дозвољава даживотињско-телесна чулна жудња овлада његовиморганизмом, већ се труди да преовлада она духовна.

26

Што се мене тиче морам да кажем да ни ранијемоја духовна жеђ није била моје стално и постојаностање духа. Тако је и сада, чак и у овим својеврснимданима, када питање о животу овде и животу тамостоји као првенствено питање на дневном реду, кадасу наде у овдашњи телесни живот готово изгубљенеи предстоји неизбежни сусрет са оностранимзагробним животом. Чак и сада стање духа остајеколебљиво и пламсаји чулног, земаљског животанимало не слабе, већ само понекад замиру, да бимало касније избили још снажније.

Али, мислим да не може проћи без трага оваквадушевна напетост у борби за то шта човек треба даизабере - земаљско или небеско, телесно илидушевно, садашњост или будућност. У свакомслучају, тасови на ваги одлуке се приклањају управцу овог другог избора. И тај резултат јенајважнији плод доживљеног времена. Ма шта седогодило потом, ипак питање је решено коначно:држи се за вечни живот, за небо, за душу. Све осталопролази и не вреди озбиљне пажње. Као човек који језашао у другу половину живота одавно би требало дасе зауставим на таквом избору и да усмерим свенапоре његовом спровођењу у живот. Тога није билодобром вољом. Сада то морам да признам и дапочнем да остварујем по нужности.

Да, затвор је велики учитељ и строги наставник.Он не воли шале и половичност. Овде треба човек дасе одлучи коначно и неповратно. У слободномживоту човек никако не може на то да себе примора,не може никако да дође до те свести. Управо ме је

27

овај затвор сада коначно уверио да предавати се сасвим жаром и искључивошћу световној и животнојташтини јесте чисто безумље, да прави човековпосао мора да се састоји у служењу Богу иближњему, а најмање у бригама о самоме себи. Штами је дала на крају крајева та моја велика брижностза земаљска стицања, за частољубиве, службене идруге привилегије, за спокојство и задовољствотелесног живота? Признајем да ме је тај неправилниоднос према животу и довео до затвора. Истина, упоследње време (тек у последње време) постао самнешто бољи, нешто брижљивији у односу насиромашне и ближње уопште, али заиста врло мало.Не, треба у корену све то пресећи и живетн нахришћански начин, а не на пагански, као што је тобило до сада. Али хоћу ли имати прилике, Господе,хоћу ли имати прилике да испробам живот на Божјиначин? И да ли човек може да живи на Божји начинна слободи!? У затвору и у надолазећем страху одсмрти одлучност не нестаје, већ јача, а на слободи,усред животне вреве и свакојаких саблазни - тамо, посвој прилици, нећеш донети такву једну добруодлуку. Да, да, и у сваком злу има неко добро, па чаки веће добро. Тако се и у затвору много добрихпреокрета збива у људскнм душама. И људи одлазеодавде умногоме очишћени од старог кукоља, однекадашње прљавштине. Хоћу ли и ја такав отићи ихоћу ли уопште отићи?!

Протојереј В. Соколов

28

20. мај 1922. Како бесконачно траје и како јебесконачно мучан затворски дан! Не знаш када даустанеш и када шта да радиш. Часовника нема, и свирачунају време само по времену за оброке: њих јетри јутарњи, подневни и вечерњи. Да ли има многоили мало времена од једног до другог оброка човекне зна, а ноћ - то је чиста вечност, нарочито за менекоји се често будим или уопште не могу да заспим.Зато су на зидовима убележене разне црте сенки -сенка ручка, сенка вечере итд. Али ту је врло малотачности, па се зато тако често и чују с прозорадозивања - колико је сати, да ли ће бити ускоро овоили оно. Лети се, наравно, људи могу дозивати, акако ли је тек зими седети у оваквом положају. Ноћутакође нема светла и зато с нарочитом радошћучовек гледа небеска светила. "Збогом звездо, времеми је за спавање..." сваке вечери звуче у мојој душиове речи, драга Тоњичка (кћерка о. Василија). Јесили мислила када си певала, и јесам ли ја мислио кадасам слушао да ћу те мисли, та осећања, која се налазеу тој песми, реално доживљавати баш ја. Од затвора,као и од просјачке торбе, не одричи се. Овапословица се показала тачном у свој њеној суровојистинитости.

Данас сам устао, мислим, негде око 5 сати.Чујем неко кретање иза врата, нечије ужурбанекораке, понекад узвике, а ја сам затворен као усандуку и не могу да проверим шта се збива окомене. Због тога су ми толико напети нерви - због тенеизвесности о ономе што се догађа око мене. Алисада као да се нешто спокојније односим премасвему, не зато што ми је нестао страх од смрти, већ

29

зато што, на основу онога што знам, наш случај јошувек стоји на мртвој тачки. А када се покрене и дођедо краја, онда ћу се узрујавати онолико колико треба.За сада ми се расположење сваки час мења: час ми јелакше, час теже. Понекада наиђе тако мутан талас насвест да ми није ни до чега и да сам спреман дапобесним. И само то што су ми одузета било каквасредства да направим неки скандал, само ме тоизбавља од ексцеса.

Неки предлажу да се читају књиге, постојељуди који их чак и добијају из куће и који се бавенауком. Свако има своје нерве и свој карактер. Алија немам тај карактер да бих могао пред лицем смртида размишљам о неким научним проблемима.Покушавам да се усредсредим и да читам. И свакихпет минута прекидам да бих размишљао стално оједном истом - о својој садашњој и будућој судбини.И када се поново вратим књизи, заборављам шта самчитао. Какве може бити вајде од таквог читања сапрекидима? Када би макар постојао неки физичкирад, неки ручни рад, била би то права срећа. Уз његабих могао да утучем време и избавим се наметљивихмисли. Нажалост, не умем ништа да радим од тога, аи мало ко од нас уме да ради нешто од те врсте. Аонда нема ни никаквих материјала, никаквих оруђа.Голим рукама се ништа не може урадити. Преостајеготово једини, али зато и најутешнији посао у овомположају - молитва. Човек може било где да се моли,али овде може и мора, по апостолу, непрестано да семоли. У речима молитве, приликом задубљивања уњихов смисао и значај, откривају се све нови и новиизвори охрабрења и радовања. Понекад пониреш у

30

самоосуђивање, у сазнање дубине своје греховности,у сазнање своје претходне немоћи. Али затим торасположење бива потиснуто моћнијим речима надеи утехе. Ожалошћеном и уцвељеном срцу молитва несамо што даје одмор и спокој, него и улива у његаструју живота, снагу ради помирења с невеселомстварношћу, ради подношења несрећа. Без молитвеби човек заиста могао да пропадне, да упадне убезизлазну тугу, у смртну агонију.

За сада се држим свог правила - читам сведневне службе по молитвослову. Никад нисаммислио да би ми та књига могла бити толико кориснау животу, као што уопште нисам ни мислио да ћудоспети у ово садашње жалосно стање. О, када би темолитве биле благоугодне пред Спаситељем нашимБогом! Када би долетели ти жалосни уздаси донаших небеских молитвеника и покренули их намољење за нас! Али моје молитве не само што имајумало наде, него је уопште и немају. Свако ко тоне,јауче и дозива... Ја више полажем наде у вашемолитве, моме срцу блиска телесна и духовна децо.Ваше молитве су добровољне и самопрегорне, онемогу више значити за умилостивљење ВладикеХриста. Некада су молитве верних извеле из тамницеапостола Петра. Неће ли се нешто слично догодити инама, грешнима, по вашим светим молитвама?!

Протојереј В. Соколов

31

21. мај 1922. Из дана у дан нам Господ продужаваживот. Стално оклева Господ да нас позове к Себи,очекујући наше покајање, нашу душевну припрему.И судећи према томе шта ћемо показати у токритично време, какве ћемо склоности у себииспољити, добре или лоше, тако ће нам и бити. Јеркод праведног Наградодавца све се чини премазаслугама.

На жалост, ми смо у свом стању духараслабљени. Из разних разлога. И зато што смртнапретња још није близу, и зато што продиру у нашемисли и доживљаје горућа питања живота. Ето например, питања о преуређењу Цркве. То су нашемсрцу тако драга питања која се не могу заборавитини у тренутку смрти. Да, шта ће бити с тобом, миланаша Православна Цркво! Као да је ово судбоноснопитање било намерно постављено пред нама управонакон овог суђења. Хиљаду година нису покретанатаква питања. Куда ћеш, у ком правцу кренути, мајконаша рођена? Верујемо у божанску заштиту небескеГлаве Твоје, верујемо у Христа Господа Који језаволео Цркву Своју и предао Себе за нас и не можеје оставити на милост и немилост судбине, верујемода ће је Он извести на истински и светли пут. Али тоје тек на крају, а шта јој предстоји да доживи дотада? Шта се спрема деци Цркве, док се то све незбуде, док се не уреди на добро?! Само је Господу топознато, али судећи према нама самима, многоневоља и страдања треба да доживе православнихришћани све док не достигну тихо пристаниште. Икако ми је жао, како ми је криво што сам у таковажно време одстрањен од сваког учешћа у

32

збивањима око мене. Наравно, можда ми не бисмоништа од себе лично унели у те догађаје, али бисмоипак могли да помогнемо људима око нас да ихсхвате и да их поднесу. У души се рађа зебња засвоју паству која остаје без руководства, бездуховног надзора, што може имати за последицуколебања у вери, пад морала и отуђење од Цркве. Ато је сигуран корак према духовној пропасти.Господе! Не окриви нас још и због тих последица понашу паству, последица које могу бити тешке, неурачунај нама, пастирима, то у грех и као благ,опрости због наше сопствене беспомоћности, збогнемогућности да не само другима, него и себи ичимпомогнемо у садашњем јадном стању!

Како ћеш опстати и ко ће тобом управљати уоваквим условима, наша цркво Николе Јављенога?Ко ће те и како повести када нас не буде било? Инехотице ми падају на памет овакве мисли сада, уочипразника 9. маја (празник Младог Николе). Шта ћепредузети као услед пастирске кризе наши црквенистаратељи? Да ли ће се задовољити изнајмљенимсвештеницима или ће почети да се брину о новом исталном свештенику? Могуће је и једно и друго имислим да ће се наћи присталице и једног и другог.Занима ме да ли ће и какав ће бити онај ко буде намом месту и ко буде мој заменик. Биће ми тешко икриво ако такав буде неки неделатни или недаровитичовек који не само што неће даље покренути оно штосмо започели, него га неће одржати ни на садашњојвисини развоја. Зашто смо се онда трудили, заштосмо онда све ризиковали? Наравно, тамо још увекима људи старог кова који ревносно раде на корист и

33

славу храма и парохије. Али чега све нема уданашње време, каквих преокрета и изненађења?Тако и ту. Речено је: "Ударићу пастира и овце ће серазбежати".

Драга Николојављенска паство! Како бих хтеода те видим у ове дане одговорне и бременитесвакојаким догађајима, на висини својих задатака, употпуној свести о озбиљности садашњег тренутка.Како бих хтео да задржиш и даље своју улогучуварке чистог православља, заветних предања,строгог устава службе и богослужбеног реда! Какобих хтео да се у теби и даље настави религиознопросвећивање, да се разгорева молитвено надахнуће,да се шири добротворни рад. Хоћу да верујем и да сенадам да небески Домаћин храма и руководилацпастве - Христов светитељ Николај - неће дозволитида посејано семе буде угушено, неће дозволити дапропадну млади усеви и послаће на своју њивуодговарајуће посленике да заврше започето. Некаово буде, нека буде!

Протојереј В. Соколов

22. мај 1922. Никољдан! Наш светли храмовнипразник! Већ одавно чујем како звони за јутрење. Тазвоњава ме дира у срце. Звоне и код нас, наравно.Али ја не могу ни звоно да чујем, ни службу дапогледам. Ето шта човек може да доживи! Заиста сувелики наши греси те су нас лишили свега, чак ионога најневинијег и свима могућег. То ми је

34

несумњиво плата за сопствене пастирске грехе, за тошто нисам умео и нисам хтео да напасам како требастадо Христово. Нама је заповеђено да напасамо, негосподарећи над наслеђем Божјим, већ душу својуполажући за њега, а ми радимо управо обрнуто -напасање сматрамо спољашњим владањем надпаством, добијањем од ње бедне зараде, достизањемпочасти и славе за себе итд, итд. Једном речју, мисмо изопачили сам смисао духовног пастирства ипретворили га у световну владавину. За то,несумњиво, морамо бити и кажњени. Помислим, панисам само ја, сви су такви, али зар је то оправдање?Лопов не може да се оправда тиме што многи другикраду, па чак и више од њега. А кад је већ ухваћен,онда треба да трпи и казну. Исто тако и ја - упао саму клопку због ситнице такорећи, пао сам само збогједне проповеди, и ето зато сносим страшну казну. Аказна је заиста ужасна, за мене барем. Сваки данморам да умирем, јер сваки дан чекам да ме позовуна стрељање. Не знам у којој фази је судски процес,можда је пресуда већ потписана и њен рок већистекао. Сада ће доћи да је изврше. И вртиш се у томишчекивању казне која ти виси над главом и не знашшта чак ни шта да молиш од Господа, да ли то да тисе још продужи живот, или то да се што пре завршии прекрате се ове муке, ова свакодневна умирања.Замишљаш како ће те ставити уза зид, како ће типрочитати пресуду, како ће уперити у тебе пушке,како ћеш осетити смртни ударац - све то по неколикопута преживљаваш у својој машти, а срце сталнодрхти, стално осећа бол и нема ни минута спокоја.Зар је то живот?

35

По обичају, устао сам рано. Већ сам се помолиои причестио. Сећам се како бих сада служио у својојцркви, сада бих поучавао своје парохијане, говориобих им о светитељу Николи и сам бих се радовао идруге бих радовао и храбрио. А затим бих почео даидем по парохији и да са свима делим своје мисли иосећања. Својој породици, својој деци бих донеопразничну радост и утеху. Сада им без мене празники није празник. Иако њихов тата и није умро, његанема с њима, а можда је он и умро, помислиће они, избог тога ће се још више жалостити и туговати. Да,колико сам ја свакојаких патњи и лишавања нанеотим својим случајем и ближњима и даљњима. Зар сеније могло унапред то све предвидети? Ма не, као даје намерно било то све игнорисано и учињено такоуправо како није требало чинити. Закаснелопокајање! Колико је било таквих покајања и какве јебило вајде од њих! Ако су некада та покајања идоводила до повратка претходној срећи и спокојству,да ли су она много служила моралном исправљању иобнови? Мало, па се зато и исцрпло Божједуготрпљење, и наднео се над главом тај страшни икобни ударац. Зато се сада поставља питање могу лија да будем истински пастир, јесам ли у стању даостварим, макар релативно, пастирски идеал или самвећ безнадежан. Од тога ће и зависити судбина могживота. Господ ће га сачувати и продужити, ако посвемудрости Својој зна да се ја још увек могупоправити, да могу бити добар пастир. Ако не, Он ћепрекинути овај живот да ни мени самом не бидоносио, нити другима чинио непотребно зло иштету. Твори, Господе Срцезналче, вољу Своју!

36

Мени је сада на души само једно: умоли угодничеБожји Николаје, за мене недостојног, Господа Богада оконча мој живот на служби при светом храмутвоме да не бих погинуо злом и насилном смрћу, већда бих се удостојио хришћанског и спокојног крајабез бола. Надајући се у молитве, верујући узаузимање твоје, са трпљењем ћу чекати крај овемучне трагедије, овог свакодневног умирања.

Протојереј В. Соколов

23. мај 1922. Видех се с Вама, децо моја драга.Хвала Богу! Као да ми је засветлело у души. А садасу опет почеле да ме муче жалосне мисли, нисам лисе с вама последњи пут видео? Живот ми виси оконцу. Тешко је, неподношљиво тешко, живети утаквом положају.

Ти се, дакле, Борја, коначно жениш, оженио сисе грађанским, а преостало је још и црквенимбраком. Но, нека ти Бог да да добијеш тај Божјиблагослов породичног живота. Нека он учврсти твојбрачни савез и нека вам пода мир и успех у свимвашим подухватима и делима. Нека умножи Господплодове рада вашег и нека изведе на пут потомствоваше. Нека ваш савез не буде телесни, него пре свегадуховни, веза душа, са сједињењем мисли, осећања ижеља. Трудите се да све чините заједно, да будетеискрени једно пред другим. Једном речју, живитедуша уз душу, срце уз срце, живите не само за себе,него и не заборављајте мању браћу која су око вас икојима је потребна ваша пажња и саосећање. Тада

37

ћете имати за своје свакодневне помоћнике у животуи делима својим Господа Бога и Његову ПречистуМајку и светитеља Николу Чудотворца чијој васзаштити и преко уручене вам посебне иконе ја иповеравам.

Ваша судбина неће бити весела. И као да сам јаза то крив. Наравно, ја сам крив до извесне мере.Шта да се ради? Опростите и због тога, као и уопштеопростите за све што сам вам причинио овомнесрећом која се сручила на мене. Ипак се потрудитеда нечим улепшате тај јединствени дан свог живота уоној мери у којој вам то дозвољавају најпосле вашасредства. Та средства нису велика, али ће вам битидовољно за мало гостију. Не задужујте се. Боље јескромније, али за свој новац. Опасно је уплитати се удугове, они као окови спутавају човека. Ја личноникада нисам бивао у дуговима и увек сам вишеволео да претрпим оскудицу или недостатак нечега,него да будем богат туђим добром. Уосталом, немамникаквих разлога да правим оваква упозорења, јер јетвоја прошлост, Борја, у том погледу беспрекорна.

Хтео бих, ах како бих хтео, да бар малопогледам како живите, шта радите, хтео бих да сепрошетам по башти, да је прегледам својимдомаћинским оком. Али о томе не вреди чак нимислити, пре мислим о томе да ли ћу уопштеугледати свој дом и своју драгу децу. Никада нисамклонуо духом као у ове дане, да ли зато што су мирастројени нерви, што је овај живот који је постаонапет у мислима и осећањима почео да убија свакубодрост у души, или зато што заиста осећам велику

38

опасност по свој живот. Можда и једно и друго.Мучно је утицала на моје расположење вест о осудина смрт шујских свештеника, учесника тамошњепобуне. Овакав преседан ништа добро не обећава. Азатим стварање нове црквене управе са оставкомпатријарха такође је неповољан моменат. Ми смотакође присталице старог правца, јасно је да за насмеђу новима неће бити бранилаца. Пре ћемо у њиманаићи на злобнике, и то се, наравно, може одразити ина судску одлуку поводом нашег случаја.

И међу нама има људи који не очајавају и којиживе тако као да им ништа не прети, наравно, већининас и заиста ништа не прети, осим затвора, зато штооптужбе нису толико тешке. Али ја мислим да чак икада бих припадао таквима, осећао бих се веомалоше. Како било, ипак си осуђеник на смрт, како насовде зову, а то је тешки и неизбрисиви жиг.

Јутро ипак доноси неку бодрост духа и рађаоптимизам у погледима. Човек хоће да гледабудућност кроз ружичасте наочари, хоће да поверуједа ће све проћи без крајње жртве. О, када би такоуредио Господ! Довека бих славио Његову богатумилост. Довека бих у песмама хвалио предпрестолом Његово снисхођење! Увек бих славио итвоје заузимање, свети Никола, јер је теби особитосвојствено да пружаш помоћ онима који су утамници и да избављаш од смрти невино осуђене.

Протојереј В. Соколов

39

24. мај 1922. Ноћ уочи св. Кирила и Методија,оданије Пасхе. Са свих страна допире црквеназвоњава. Свуда празнују, моле се и радују се. А јаседим и мислим само једну мисао - да ли ће ускородоћи по моју душу. Господе, каква невесела судбина!Тешко ми је да се обуздам да не молим и непреклињем: изведи из тамнице душу моју, услишиглас мољења мога. Измучено је, изнурено срце уовом мучном ишчекивању. И не знам, чак и ако мемимоиђе ова чаша, да ли ћу икада ваљати за билошта. Претворићу се у болесног инвалида. Садажелим само једно, да ме негде протерају одавде. Топринудно путовање би ме можда оживело, подиглоби ми дух, ојачало моје снаге. А без тога ипак тешкода ћу бити у стању да поднесем овај тешки ударац.

Бојим се и за вас, драга моја децо, бојим се да иви од туге и суза себи не навучете нешто. Замисаоног човека туга је врло опасна ствар. Добро јеи много ће вам помоћи то што имате много брига ипослова и то разноразних. У тим пословима ћете сеипак некако разонодити и забавити. А затим, око вассу људи који ипак одвлаче вашу пажњу од болнетачке и дају вам да предахнете. Ето баш у томпогледу је наш положај овде најужаснији. Седиш идан и ноћ сам самцит. Против воље у главу као да језабијен ексер - једна те иста ужасна мисао опредстојећој смрти и о безнадежности твог положаја.Како ти је драго када неко кроз прозорчић навратима нешто упита или нешто каже. То си већспреман да сматраш великим догађајем и срећом. Акако споро пролази време овде! Дан који почиње у 6

40

часова чини се бескрајним. А ноћ је, за мене којимало спавам, још дужа. Бојим се чак и тих ноћи, затошто овде ноћу долазе и купе људе да их пошаљу наонај свет.

Одслужио сам последњу пасхалну службу. Дали ћу још имати прилику да певам Пасху на земљи?Ти једини знаш, Господе! А ако не, удостоји ме да сепричестим вечном Твојом Пасхом у незалазном дануцарства Твога.

Протојереј В. Соколов

25. мај 1922. Ево дошло је и ВазнесењеГосподње, чудесни крај најчудеснијег почетка(Васкрсења). На тим чудесима почива цела нашавера, на њима се она гради као на свом гранитномтемељу. Ма шта измишљало неверје противхришћанства, оно ће увек бити снажно и чврсто натом непоколебивом темељу који је дат у Васкрсењу иВазнесењу Христовом. За мене је сада нарочиторадостан и пун наде тај празник ВазнесењаГосподњег. Зашто се Он узнео? Идем, рекао је, даприправим место вама. Дакле и мени, грешноме, Ти,Господе, ћеш припремити место, макар онопоследње место у царству Твом. Изгледа да нијебезнадежна наша судбина приликом тог пресељења уонај загробни живот, дакле, смрт није уништење,није почетак новог мучног постојања, она је почетакновог, бољег живота, она је промена туге у радост,по изразу црквене молитве. Ако је тако, онда се не

41

треба жалостити због престанка овог земаљскогживота, жалостити се због смрти која се ближи: заверујућег хришћанина то је прелазак у бољи живот,то је почетак његовог блаженства са Христом. Овемисли ми сада дају велики спокој те сам садашњуноћ провео много лакше, него све претходне. Алието, јутро је опет донело раслабљеност духа. Допиреиз Москве радосна звоњава. У мислима видим нашхрам, реку свечано обучених богомолника у њему.Видим испуњен храм, многа своја чеда која стоје насвојим омиљеним местима. И страшно ми је штомене тамо нема, што не само да не могу да тамослужим и говорим, него чак не могу да присуствујемни међу богомолника. Утисци су тешки, али када сесетим да сам, живећи на слободи и уживајући свањена блага раније, уопште ова нисам ценио, сматраосам их ни за шта, примао сам их као нешто обавезно,као уобичајено, онда схватам да су та осећањапотпуно заслужена и за будућност врло поучна.Уопште, овај затвор човека приморава да и противсвоје воље много тога посматра другим очима, дапревреднује старе вредности, много тога да уздигне,а много и да смањи по значају, да уздигне сведуховно, идеално, а да снизи све материјално ичулно, јер прво увек живи и дејствује, друго само доизвесне границе.

Протојереј В. Соколов

42

26. мај 1922. Прошло је и Вазнесење Господње.Како је дивно време! Како је лепо у свету Божјем чаки са тамничког прозора. Каква топлота, какав ваздух,какво дивно плаво небо са ретким паперјастимоблацима! Мора да је сада лепо на ливади, у шуми,код нас у башти! Сигурно је процветао јоргован.Боже мој, како моја душа чезне да види завичајнаместа! И ето, усред такве благодати човек не може даразмишља ни о чему осим смрти, осим блиског крајаи растанка с тим прекрасним светом... Али, с другестране, ако је овде тако лепо, ако овдашњи свет можебити тако красан и привлачан, како је онданесумњиво још лепши и привлачнији онајневидљиви небески свет где пребива у Својој славиГоспод са светим небожитељима! Каква тамо морабити радост, какво усхићење, какво блаженство!Апостол Павле говори из свог искуства да се неможе језиком изрећи лепота небеског света, да се неможе изразити оно усхићење које обузима душуоних који улазе у тај свет. Ако је то тако, а тако јенесумњиво, зашто онда жалити за овим овдашњимсветом који је леп само понекад, а и у тојпривременој лепоти увек скрива у себи мноштвосвакојаких страдања и свакојаке физичке инаравствене ружноће. Управо зато Христос и говориу светом Еванђељу: не бојте се оних који убијајутело, а душу не могу да погубе. Дакле, само нашамалодушност тера наше срце да затрепери пред томтелесном смрћу. И само тај тренутак, тај тренизласка душе из тела, само је он и тежак и страшан.А тамо и одмах је спокој, вечни спокој, вечна радост,вечна светлост, виђење с нашим милима, гледање

43

лица оних које смо већ овде волели, којима смо семолили, с којима смо живели. И више неће битинемира, неће бити издаја, неће бити сплетака, ни зла,свакојаке прљавштине, ситних и крупнихсамољубља, неће бити ничега што нам овде трује чаки тренутке најчистије радости. Како ће се све што јесада загонетно и тајанствено разоткрити заослобођени дух, како ће све бити одмах схваћено,чему тежи ум, шта је желело срце! Све је тонеоспорно тако примамљиво, тако очаравајуће, дадоиста вреди претрпети тај пре или каснијенеизбежни крај живота. И питање, који је крај бољиу смислу тешкоће, овакав насилни или лаганиприродни. У првом случају постоји чак и извеснапредност - то насиље, та проливена крв можепослужити за очишћење многих грехова, заоправдање многих зала пред Оним Који је и Сампретрпео насиље и пролио крв Своју за очишћењенаших грехова. Моја савест ми говори да сам јасвакако заслужио своју злу судбину, али она паксведочи да сам часно вршио своју дужност, нежелећи да обмањујем, да уводим у заблуду људе, данисам пристајао да помрачим истину Христову, већда је просветљујем у људским умовима, да самтежио да Цркви Божјој донесем сваку корист, анипошто штету, да нисам имао ни најмању примисаода не треба помоћи гладнима за које сам увек и радоскупљао свакојаке прилоге и помоћ. Једном речју,пред судом своје савести сматрам себе невиним заове политичке злочине за које ме оптужују и збогкојих ћу бити погубљен. А зато Ти, Господе, примиову крв моју на очишћење грехова којих ја лично, а

44

нарочито као пастир, имам веома много. И када бихзнао и био чврсто уверен у то да си ми Ти, Господе,то привремено моје страдање доделио да ми будебарем делимично као вечно оправдање, ја не бихмолио, не бих ни желео промену предстојећесудбине. Ето, баш тог чврстог убеђења још увекнемам довољно. Својим пометеним умом стално секолебам, није ли боље још да поживим, још да сепомолим и припремим се за вечни живот. Дај миБоже ту чврсту мисао, ту непоколебиву увереност даћеш ме Ти погледати милостивим оком, да ћеш миопростити многобројне хотимичне и нехотимичнегрехове, да мe нећеш сматрати за преступника нитиза погубљеног злочинца, већ за пострадалоггрешника који се нада да се очисти Твојом ЧасномКрвљу и удостоји се вечног живота у царству Твоме!Дај ми да поднесем и дочекам неустрашиво смртничас мој и да с миром и благословом испустимпоследњи дах. Никаквог зла ни против кога нема умојој души, свима и све од срца сам опростио, свимажелим мира, као што се сам до земље клањам свимаи молим опроштај, нарочито од вас, децо мојадуховна, децо моја телесна, пред којима бих највишемогао да будем крив. Дајте и ви сви мир души мојој,да бих сада могао спокојно рећи: сада отпушташ,Владико, слугу Свога с миром.

Благослов Господњи да буде на свима Вама увекове. Амин.

Протојереј В. Соколов

45

1. јун 1922. године. Свима који ме воле и сећају месе! Једва проживех ову бескрајну ноћ. Уистину је тобила ноћ уочи многострадалног Јова. Нерви су до темере напети, да нисам могао да заспим ни натренутак. Сваки корак иза врата ми се чинио дадолазе по мене да ме воде на Голготу. И већ је јутро,а сна нема, а нема ни позива. Усред ноћи сам сепричестио. То ме је свакако духовно утешило, али сетелесно није ништа променило. Колико сам путамолио ја и Господа и свете угоднике да ми пошаљуприродну смрт. Завидим Розанову који се тешкоразболео у затвору и умро код куће. Чак ни такву,рекло би се, не сасвим велику срећу, чак ни њу немогу да добијем. Преостаје, очигледно, да понављамједно исто: да буде воља Твоја, како на небу, тако ина земљи!

Сетио сам се јучерашње Тоњине поруке узпошиљку намирница. Пише: многи учествују услању пакета и моле благослов. Шаљем вам овај мојпастирски благослов, не мој заправо, већ Божјипреко мене, недостојног. Како би ми било драго давас све лично благословим, да са свима вамапонаособ разговарам. Ана Васиљевна и ВладимирАндрејевич су сигурно пропатили због менегрешнога, и ти си се, Ана Георгијевна, вероватнонаплакала, сећајући ме се. А и сви ви: ЈевдокијаИвановна, Оља, Каћа, Пања, Мања, Тања, Матрјошаи други, сви сте се напатили због свог свештеника скојим сте успоставили тако топле и пријатељскеодносе. Много сам тужан због вас и због растанка свама. Макар једним оком да вас погледам, да васвидим кроз неки мали отвор! Али ништа се не види

46

из моје ћелије, само небо и затворски зидови.Утешимо се тиме да је свако страдање човеку накорист, на корист његовој бесмртној души која самои има значај. За мене је страдање тим вишенеопходно, јер сам живот проживео усреднепрестаног заборављања на душе поверене мојојпастирској бризи. Време је било трошено насвакојаке послове, а најмање на оне којима је билонајпотребније, на пастирски подвиг. Штета шточовек мора да сагледа истину након што се несрећавећ обрушила на њега, када већ не може ништа дапоправи. И ево Вама свима ко хоће и ко ће ме сесећати, поука из моје трагичне судбине: освртати сеназад на време и не дочекати да нам се догоде таквинепоправљиви ударци које сам доживео ја. Имајтехраброст да будете свесни неправилног пута којимидете, и умејте да скренете тамо куда треба. А кудатреба, о томе сваком човеку говори пре свега његовасавест, а затим Христос у Свом светом Еванђељу.Идите за савешћу и Христом и никада ни у чемунећете претрпети штету. Можда ћете изгубити уочима друштва, у материјалним приходима, услужбеним успесима - све то на крају крајева нијевелики губитак. "Тражите вечни живот" - пише ап.Павле Тимотеју. И ви пре свега и највише се бринитео вечном животу, о небу, о души, служењу Христу, опомоћи мањој браћи, о љубави према ближњима итд,и тада ћете проживети свој живот без потреса и безкатастрофе.

Често себи постављам ово питање: зашто ми седогодила ова непоправљива несрећа? Пре свега, радимене самога, а затим и ради вас, моје драге духовне

47

деце, мојих милих Самарјана и Самарјанки,парохијана и парохијанки, ради вас, браћо и сестре!Јер, сви ми морамо да сиђемо у гроб у различитовреме, а вашем пастиру је суђено да и у смрти будепоучан и то управо зато што није умео да будепоучан за свога живота. Ако ова моја судбина оставина вас довољно уразумљујући утисак, ако вас мојеневоље науче да се мирите са оним многимневољама без којих се не може ући у Царствонебеско тада ће бити оправдан мој тешки удес, лакоће ми бити да гледам са онога света благотворнепромене које ће се догодити у вашем животу. Упротивном, мени ни тамо неће бити драго да осећам,гледајући вас, како нисте изнели ништа духовнокорисног из искушења које вас је задесило.

Боже мој! Како ми се много мисли роји у глави,много осећања у срцу која бих хтео да вам изразим,својој драгој браћи и сестрама, својој духовној деци!Знам да се усрдно молите Богу за мене, а и ја васмолитвено помињем. Немојте ослабити у молитвизбог тога што Господ не чини по вашој жељи, већ поСвојој светој вољи. Тако мора бити. Наша воља јесувише кратковида и непостојана да бисмо се у њууздали. Само нас Божја воља може довести доистинске среће. Понашајте се онако како је угодноБогу, не ропћите на оно што не испада по Вашојжељи. Тада ће Господ мира увек бити с вама.Благосиљам вас, грлим н целивам целивом светим!

Грешни протојереј Василије

48

* * * * *

Било је то његово последње писмо пред погубљење.Свештенике су стрељали заједно са групом другихзатвореника. Да нико не би препознао у њима свештеналица, ошишали су их и обријали. Гробари су причали дасу њихова тела била довезена на Калитњиковско гробље итамо сахрањена.

(Отац Василије оптужен је, да је 7. априла 1922.одржао у храму Николе Јављеног у Сребрној улици,поред Арбата, у Москви, "проповед о одузимањуцрквених драгоцености... где је назвао ... одузимање -пљачком, а комисију - бандитима. На крају својепроповеди, поредећи положај верника с положајемЈевреја у вавилонском ропству... позивао јестановништво да се обрати с молитвом Богу и даГа моли да збрише са лица земље оне који суизвршили одузимање, као што је некада Бог збрисаозбог истог тог, Вавилон... И то се изразило у речимапсалма које је прочитао 'На рекама Вавилонским'...кћери вавилонска проклета, блажен је онај који ћеузети и разбити твоју децу о камен"… - речи изотужбе.

… Од 26. априла до 8. маја 1922. год. уМосковском Револуционарном трибуналу одржано јесуђење. Оптужени (њих петорица) су се држалихрабро и достојанствено. Више пута су судијепокушавале да их примаме ублажавањем њихове

49

судбине у замену за сведочења против других, алиони на то нису пристајали.

8. маја 1922. године прочитана је пресудаТрибунала:

"Узимајући у обзир да се оптужени, у односу накоје је доказана контрареволуционарна делатност,искористивши најтежи тренутак живота народа,када милиони сељака умиру од глади, Заозерски...Соколов... Тељегин... Тихомиров... нису покајали заучињена злодела... те су тиме испољили највећезлочинаштво, Трибунал је осудио: ЗаозерскогАлександра Николајевича, 42 године... НадеждинаХристофора Алексејевича, 56 година... СоколоваВасилија Ивановича, 46 година, Тељегина МакаријаНиколајевича, 46 година... Тихомирова СергејаФјодоровича, 57 година... на најтежу казну -стрељање".

….14. маја 1922., Бек, Красиков и Уншлихт суподнели Троцком (чланови највиших органа власти)свој закључак у вези с процесом, предлажући да сеодмах стрељају петорица оптужених. 18. маја, наседници Политбироа саслушан је закључак Троцког увези с пресудом поводом случаја одузимања црквенихдрагоцености у Москви: "У односу на доле поменуталица, неопходно је доћи до закључка да пооколностима случаја и по карактеру њиховеличности нема основа које могу утицати у правцуублажавања пресуде Московског Трибунала:

“….Соколов Василије, који није био чак ниархијерејски намесник, ипак је на најактивнији и на

50

најсвеснији начин водио непосредну... агитацију уцркви, употребљавао је цео религиозни апаратаргумената...”

….Политбиро је потврдио предлог Троцког -стрељање. Осуђенима није одмах било саопштенода је смртна пресуда потврђена.)

* * *

Ово је, након шујског, био други судски процес којије обављен у складу с планом Лењина-Троцког: да сеискористи одузимање црквених драгоцености за широкахапшења епископата, свештенства и мирјана ПравославнеЦркве уз организовање у разним градовима примернихпроцеса и стрељања.

Од четворице стрељаних свештеника - ХристофорНадеждин и Александар Заозерски су били московскиепархијски намесници; Василије Соколов је биоистакнути проповедник и пастир. Јеромонах МакаријеТелегин и мирјанин Сергије-Тихомиров самоувереногдржања на суду.

Промисао Божји сачувао нам је највеће подробностио животу и последњим данима свештеника ВасилијаСоколова. Осим свакодневне дугогодишње пастирскеделатности у његовом земаљском животу збила су се дватрагична догађаја: смрт његове много вољене женеИларије 1902. године, када је остао удовац са шестородеце, и хапшење, након 20 година, њега самога: затвор,суђење, двонедељни боравак у ћелији осуђеника на смрт,и најзад, мученички крај. О последњим недељама о.Василија пред стрељање сазнајемо из његових писама

51

која је предао из ћелије осуђеника на смрт преконадзорника.

52

53

MAJKO БOЖJA, НЕ ОСТАВИ ИХ!

Ову причу је испричао сам отац Арсеније7)

најближим својим духовним чедима, међу којима сам биои ја.

Сведочанства која су ми оставили Авсенков, Сазиков истудент Алексеј (који је тада већ пуштен из логора),помогла су ми да саставим следећу цртицу из живота оцаАрсенија. Сви су они били присутни у бараци када је отацАрсеније телесно умро и, према њиховом сведочењу,вратио се поново у живот.

Када сам завршио белешке о овом догађају, осетио самда треба да покажем рукопис оцу Арсенију. Он га јепрочитао и дуго затим ћутао, а када га упитах: "Зар нијестварно тако било?" одговорио ми је:

.... "Оно што ми се том приликом догодило, за мене јепредстављало пре свега велики наук и опомену. Тајдогађај ме је поставио на моје место. Пошто сам многовремена провео по логорима, и пошто ме је толико путамилост Божја избављала од невоља, почео сам даумишљам како сам постао јак у вери. Али, када самокусио телесну смрт, Господ и Мајка Божја су мипоказали да нисам достојан ни да се дотакнем одећемногих сужања у логору и да од таквих могу много данаучим.

"Господ ме је понизио, поставио ме на моје место,тамо где сам требао све време да будем. Открио ми јемоју велику недостојност и подарио ми је још времена да

7 ) Пјотр Андрејевич Стрељцов (1893-1973), историчар уметности .Монашко име, Арсеније.

54

се поправим, да исправим своје грешке и заблуде. А, дали сам ја то учинио? Господе, помилуј!"

Рекавши ово, отац Арсеније узе рукопис од мене иврати ми гa кроз неколико дана. Док сам га изнова читао,приметих да је неке речи променио, и да је понешто јошдодао. Пред вама је рукопис који ми је он вратио.

Кад ми је враћао рукопис, отац Арсеније ми је рекао:"Молим те, док сам жив, немој ово показивати никоме. Акад умрем, нека људи читају.“

****

После исцрпљујућег и врелог лета са најездамакомараца наступила је влажна, кишовита и хладнајесен. Тло се понекад замрзавало, а понекад би сепретварало у потоке отопљеног муља. И у баракамаје било хладно и влажно, што је чинило живот јоштежим. Одећа затвореника никад није могла да будесасвим сува, док су им ноге биле увек мокре иизранављене. Наступи тада епидемија грипа. Свакогадана умирало је у просеку по четворо људи. Дође реди на оца Арсенија. Једног дана није могао да се дигнеса постеље. Имао је високу температуру, преко 42o,подилазила га је језа, кашљао је, вода му је продрла уплућа, срце је отказивало.

У "специјалном" логору, када би наступилеепидемије грипа, болеснике нису ни слали уамбуланту. Тамо си могао да идеш само ако ти јенапрсла лобања, или са одсеченом или поломљеномруком или ногом. Правило у логору је гласило: ако

55

можеш да се држиш на ногама, идеш на рад; ако неможеш, онда докажи да се не правиш да си болестан.Ако успеш то да докажеш, и ако логорске властиодобре, добићеш болничку негу.

У логору је постојао план по коме се одређивалаколичина посла коју је сваки осуђеник био дужан даобави. Ако би логорске власти успеле некога данатерају да пребаци прописану норму, тада је неко извласти примао за то новчану награду. Сужњи за ово,наравно, нису знали, али њихов рад је некомедоносио зараду. Логорским властима је, дакле, ишлоу рачун да се придржавају норме и зато није биломеста болећивости према затвореницима.

У случају болести, осуђеник је прво морао датражи дозволу да иде у амбуланту. Тамо би мумерили температуру. Ако му је температура билаиспод 40o, враћали би га на посао, а ако би се бунио,слали би га у казнену ћелију, а поред тога би добиојош и неколико шамара од надзорника како би сеподсетио где му је место. Ако му је температурапрелазила 40o, тада је смео да остане у бараци далежи, али је морао сваког дана да се јавља уамбуланту. Ако није имао снаге да дође доамбуланте, или ако би изгубио свест, долазио биболничар да му измери температуру и добаци мунеки лек, најчешће аспирин. У том случају јеболесник могао да остане у кревету, али тешко њемуако би наставио да лежи ако му се температураспусти испод 39,5 степени.

То је, дакле, било опште правило: ако можеш даходаш, иди на посао, не позивај лекаре. Они су

56

обично били запослени у државној служби и добрознали свој посао. Није им требало много да викну:"Шта се ту пренемажеш, одмах на посао, или усамицу!" Међу логорским затвореницима је било илекара, али таквима није било дозвољено да лечељуде у логору. Морали су да обављају физичкепослове као и сви други затвореници, и то посебнотешке послове.

Трећег дана пошто се отац Арсеније разболео,прегледао га је један од затвореника у бараци који јебио лекар по струци. Овај позва колегу, специјалистуза плућне болести да се са њим посаветује о случајуоца Арсенија. Након тога обојица позвашеАвсенкова и саопштише му: "Болесник има упалуплућа, пати од свеопште исцрпљености, озбиљнехиповитаминозе, а и срце му отказује. Стање је врлолоше. Највероватније ће живети још највише двадана. Потребни су му лекови, кисеоник, добра нега.Но, под оваквим условима, не можемо ништа даучинимо."

Отац Арсеније је изгледао као старац. Већ је дугобио у логору и за то време је много људи умрло, а нањихово место су дошли други. Било је једвадванаестак "ветерана" попут њега. Сви су им сечудили - како то да су ови староседеоци још међуживима?

Неко позва болничара. Болничар одмери оцаАрсенија са два метра удаљености, баци му параспирина на кревет и даде Авсенкову топломер да муизмери температуру. Кад виде да му је температурапрешла 42o, рече: "Има грип", и оде.

57

Оцу Арсенију је било све лошије. Његовимпријатељима постаде јасно да му се крај приближио,да му је куцнуо час. Један од њих оде до амбулантеда покуша да дозове помоћ. Злочинци који су гаволели покушаше да омекшају срца надзорника;успеше да набаве нешто праха од слачице за облоге имало џема од малине. То је било све што су могли данађу. Затвореник који је некако успео да се провучедо амбуланте, уз помоћ пријатеља, објаснио је лекарушта се догађа са оцем Арсенијем и молио га да мупомогне и да пошаље лекове.

Лекар га саслуша и упита: "Колико је старболесник и колико је дуго у логору?" Сужањодговори да отац Арсеније има 49 година и да му јето трећа година у логору.

Лекар одговори: "Зар ти мислиш да је овосанаторијум, и да сви треба да се трудимо даосуђеници доживе стоту? Твој пријатељ је живеодуже од просека у овом логору и времe му је да иде.Доста је живео. Нема лекова за њега, лекови супотребни војсци".

Температура је још расла и отац Арсеније је почеода губи свест. Авсенков покуша да му да аспиринпомешан са џемом од малине. Сазиков му је стављаооблоге од слачице на груди и леђа. Лекари су мупружили онолико неге колико су могли, чим бидошли са рада, но стање оца Арсенија се самопогоршавало. Понекад се чинило као да у њему вишенема живота. Умирао је.

58

Смрт је у логору била честа појава и сви су на њубили навикли. Но ову смрт је свако осетио напосебан начин. (Са једног краја бараке на другипрочуло се: "Отац Арсеније умире! ПјотрАндрејевич је на самрти!" Отац Арсеније је свакомечинио добро, према свакоме показивао самилост.Умирао је један изузетан човек - то су и злочинци иполитички затвореници подједнако схватали).Последњу реченицу, у загради, додао сам белешкамапосле кончине оца Арсенија. Њу су приложилиСазиков и студент Алексеј.

Отац Арсеније се молио. Премда је био на измакусвојих снага, осећао је бригу којом су га окруживалипријатељи. Затим је полако заћутао.

"Одлази", неко рече. И сам отац Арсеније јеосетио да умире. Ништа више није могао да види:просторија, Сазиков, Авсенков, Алексеј, докторБорис Петрович - више никога није видео, све јенестало, избледело...

После извесног времена отац Арсеније осети какога обузима необична лакоћа. Постаде свестанпотпуне тишине око себе. Осети спокојство.Отежано дисање, слуз која му се наталожила у грлу,температура која му је сажижала тело, слабост ибеспомоћност - све је нестало. Осети се здрав и пунснаге.

Отац Арсеније је стајао покрај своје постеље и нањој видео мршавог, исцрпљеног, необријаног искоро потпуно седог старца испуцалих усана иполуотворених очију. Поред старца видео је

59

Авсенкова, Сазикова, Алексеја и још неколикопријатеља које је познавао и много волео. ОтацАрсеније се загледа у човека који је лежао напостељи и одједном, са запрепашћењем, препознасебе.

Пријатељи који су се окупили око његовепостеље, огромна барака са бројним житељима,читаво пространство логора - све је то отац Арсенијесада видео сасвим јасно. Могао је да види не самоњихова тела већ и душу.

Кроз тишину која га је испуњавала, видео јепокрете затвореника и, мада није могао да их чује, нанеки начин је могао сасвим јасно да види и осети очему говоре и шта мисле. Са чуђењем схвати даможе да види стање душе свакога од њих, но спознаи то да више није са њима на овоме свету.

Невидљива линија га је одвајала од овога света ион више није могао да је пређе.

Гле, Авсенков му приноси чашу уснама ипокушава да му да нешто да попије, али узалуд. Водаму се разлива по лицу. Авсенков и Алексеј нештоговоре са осталима. Отац Арсеније је стајао крајсвоје постеље посматрајући себе и те људе, као да јестранац. Убрзо схвати да је његова душа напустилатело и да је јеромонах Арсеније умро.

Отац Арсеније се осврну око себе у чуду. Баракаје нестајала у мраку, но негде у даљини се виделабљештава светлост.

Прибравши се, отац Арсеније стаде да се моли иодмах осети мир. Би му јасно да треба некуда да иде.

60

Он крену према јаркој светлости, но после неколикокорака, окрете се и поново се врати у бараку, кодсвоје постеље. Гледајући Алексеја, АлександраПавловича, Иванова, Сазикова, Авсенкова и многе сакојима је делио трновиту стазу бола и патње, схватида не може да их остави. Заиста није могао да ихостави.

Клекну и поче да се моли, преклињући Господа дане остави Алексеја, Авсенкова, Александра, Фјодора,Сазикова и остале са којима је живео у логору.

"О Господе, мој Господе! Немој их оставити.Помози и спаси их!"- молио се. Посебно се молио зазаступништво Мајке Божје.

Док се молио, плакао је преклињући Бога,Богородицу и све свете да се смилују на читав свет.Његова молитва беше без речи. Сада су му се баракаи цео логор приказивали у сасвим другачијем светлу.Видео је изнутра, читав логор са свим затвореницимаи чуварима. Отац Арсеније је сада јасно видео душусваког човека. Неке од тих душа гореле су вером, ипламен је прелазио на људе око њих, душе других,попут Авсенкова и Сазикова, гореле су мањимпламеном који се, међутим све више ширио. Некедуше су у себи носиле тек искрицу вере и беше импотребан само пастир који би могао да разгори овуискру у прави пламен. А било је и људи чије су душебиле мрачне и суморне, без и најмање искрицеСветлости. Гледајући душе људи које му је Богдопустио да види, отац Арсеније је био веома ганут."Господе! Живео сам међу овим људима, а нисам ихчак ни примећивао. Колико лепоте они носе у себи!

61

Колико правих подвижника вере има међу њима!Мада су окружени духовним мраком и неиздрживомљудском патњом, они не само да се спашавају, већдају своје животе и љубав онима који су поред њих,помажући тако ближњима речју и делом!

"А где сам био ја, Господе? Био сам заслепљенгордошћу и умишљао да су моја ништавна делавелика."

Отац Арсеније увиде да Светлост вере гори несамо у душама сужања, већ и у душама неких чувараи логорских старешина који су, у границама својихмогућности, чинили добро, што је за њих било веоматешко и врло опасно.

"Због чега се све ово дешава?" пролете муизненадна мисао кроз главу. "Због чега?"

Стајао је и посматрао духовни свет истих онихљуди са којима је некада живео, разговарао, или којеје само виђао. Како је зачуђујуће разноврстан икрасан изгледао тај свет! Људе за које је отацАрсеније мислио, не издвајајући их из гомиле, да судуховно празни и безлични, сада је видео другачијимочима. Спознао је да они у себи носе толико вере,толико неисцрпне љубави за ближње, да чине толикодобра и да носе свој крст без роптања. А он,јеромонах Арсеније, који је живео поред њих, нијеих ни примећивао, није се зближио са њима.

"Господе, где сам ја то био? Опрости ми и смилујсе на мене. Гледао сам само себе. Пао сам у прелести нисам имао довољно вере у твоја створења."

62

Дуго се молио отац Арсеније припадајући кземљи. Када се дигао са колена, приметио је да се идаље налази у логору, али га више није видео упређашњем светлу. Нестали су кревети и барака.Стајао је крај улаза у логор. Оштра светлострефлектора клизила је по терену. Поред капије стајаоје стражар. Била је ноћ. Логор је спавао.

Отац Арсеније се окрете према логору,благослови га и помоли се за све који су у њемуживели.

"Господе! Како да их оставим? Како ћу без њих?Не остављај их, не ускрати им Твоју милост!Помози, Господе!" И поново клекну на снег да семоли.

Било је хладно, ветар је разносио снег, но отацАрсеније ништа од тога није осетио. Пошто се дугомолио, устаде и напусти логор. Прође поредстражарнице и изађе на пут. Негде у даљини видејарку светлост која као да га је позивала и он кренупрема њој. Ходао је лако и мирно. Прошао је шуму исело и одједном се нађе у свом граду, у коме јестајала његова црква, његов храм у коме је, као младсвештеник први пут служио свету литургију, старихрам који је, радећи и трудећи се заједно са својоммногобројном духовном децом, успео да обнови и даму поврати пређашњу лепоту. "Господе, Боже мој,како је ово могуће? Зашто сам овде?" прошапута иуђе у храм.

Прво што је угледао беше, добро му позната,стара и чудотворна икона Мајке Божје, чије су тужне

63

очи са пажњом и дубином гледале свакога ко јој јеприлазио. Све је у цркви било онако како је оставио,но сада је храм био препун људи. На лицима људикоји су се молили, огледала се радост док су гледалиу икону Мајке Божје.

Док је отац Арсеније корачао према олтару, људису се тискали лево и десно да би му ослободилипролаз. Ишао је према олтару лаким и радоснимкораком. Када је ушао у олтар, хтеде да обучесвештене одежде и поче да скида са себезатвореничку одећу, али му неко кo се налазио ублизини, рече: "Немој то скидати! И то су свештенеодежде."

Отац Арсеније погледа своју затворску кошуљуод фатираног памука. Бљештала је заслепљујућомбелином. Он стави на себе епитрахиљ да би почео даслужи и одједном се запањи. Олтар преплавичудесна светлост од које је сијала читава црква, аиконе на зидовима изгледаше посве необично, као дасу ликови на њима живи. Мноштво људи бешепогружено у дубоку молитву, а њихова молитвабеше радосна.

Сада је отац Арсеније служио литургију. Виде даса њим саслужују јеромонах Герман, свештеникАмвросије, ђакон Петар и још неки свештеници. Он,отац Арсеније, познавао је сваког од њих. По странистајаху епископи Јона, Антоније и Борис, као ињегов духовник и пријатељ, владика Теофил. Сви суга радосно гледали.

64

"Господе", помисли отац Арсеније. "Сви су онидавно умрли, а сада су овде. Добро је бити овде сањима!"

Отац Арсеније је служио и његова душа серадовала; молитва га је целог испунила и уздигла.

Благосиљајући окупљене у храму видео је да имноге од њих познаје. Међу њима је било његоведуховне деце, његових парохијана, али и других којеје упознао по логорима и на разним другим местима;сви ти људи су делили његов живот. И сви су се онимолили за некога, нешто су тражили у молитви.посматрајући их пажљиво, схватио је да су и овиљуди, баш као и свештеници који служе са њим уолтару, умрли: неки давно, а неки скоро.

"Мајко Божја, како то може бити?" питао се отацАрсеније. Није чекао одговор, већ је наставио да сесабрано моли и да служи. Док је служио литургијуосетио је да гори радошћу и унутрашњом топлином.Причестио се, завршио литургију, а затим клекнуопред икону Пресвете Богородице Владимирске,молећи се за опроштај грехова.

"Мајко Божја, Отац Небески ме је позвао на суд,јер сам се упокојио. Не остављај ме, већ ме заступајпред Твојим Сином. Не остави ме. Све уздање мојеполажем у Тебе, ја, недостојни грешник. Док семолио тако за опроштај сопствених грехова,преклињао је Богородицу да не напусти оне који сујош међу живима. Молио се за своје стадо, за сужњеса којима је живео и који су још у логору. Молио сеза студента Алексеја, за Авсенкова, Сазикова,

65

Абросимова, Алчевског и за многе друге. Изгубио јепојам о времену и молио се са толиким усрђем да јеосећао да се сви присутни у храму моле заједно сањим, понављајући: "Ти, која си Бога родила, незаборави их, не окрећи лице своје од туге њихове!"Плакао је и ридао, сузе су му се сливале низ лице.

Срце га је болело и стезало му се у грудима - какода преживе они који су остали у логору? Опет и опетје молио Мајку Божју да их сачува, њихдуготрпељиве који подносе муке какве обичан човекне може поднети... Наједном, јасно чу глас, благ, ноодлучан, како му говори: "Још није време за тебе даумреш, Арсеније. Потребно је да још неко времеслужиш народу. Гле, Бог те шаље назад међу људеСвоје. Иди и служи! Ја те нећу оставити."

Отац Арсеније подиже главу и погледа икону.Учини му се као да је Мајка Божја сишла и Самастала испред њега, уместо иконе. Он клекну крајЊених ногу. Био је у стању само да понавља: "МајкоБожја, не остављај их! Смилуј се на мене грешног!"И опет чух Њен глас: "Подигни лице своје, Арсеније,погледај ме и реци ми шта иштеш, реци ми твојемисли."

Отац Арсеније подиже главу, погледа у МајкуБожју и, дирнут Њеном добротом и величином којане беше од овога света, дубоко се поклони и рече:"Мајко Божја, нека буде воља Твоја, Твоја и Господанашег. Ја сам стар и болестан. Хоћу ли бити у стањуда служим људима онако како Ти, Владичице, тожелиш?

66

"Ниси сам, Арсеније, има много људи који менислуже. И ти ћеш са њима служити и заједно са њима,помоћи ћеш многима. Бог ти је управо показао дамного људи чини добра дела у Име Његово. Откриоти је душе људи који живе у логорима. Вера је умногима жива ... вера и љубав. Ниси сам у добротикоју поклањаш људима. Иди, и служи ми. Ја ћу типомоћи!" И отац Арсеније осети додир Богородичинеруке на својој глави.

Отац Арсеније устаде, скиде епитрахиљ, поклонисе свима присутнима, народу и свештенству и опетвиде да су му сви они добро знани, да је многе одњих он сам испратио до вечног пребивалишта; његовживот је на неки начин био спојен са њиховим. Стадепред Царске Двери, начини земни поклон, замолиприсутне за њихове молитве и крену према вратимахрама. Народ га је благосиљао, док је пролазио.Изашао је из цркве, а душа му је била препунарадости. Ходао је лаганим кораком. Корачао је премалогору, према својој бараци. Шума, друм, кућерци,све је то пролазило поред њега великом брзином.Прође стражу, уђе у своју бараку, отиде до своглежаја и виде себе како лежи на њему, док јемноштво затвореника и даље стајало окупљено окотела. Он леже на постељу и чу како неко говори:"Готово је. Већ се охладио. Умро је наш отацАрсеније. Скоро је пет сати, ускоро ће буђење.Морамо да јавимо надзорнику."

"Остадосмо сироти", неко додаде. "Он је многимапомагао. Ето, ја сам се целог живота против Бога

67

борио, а отац Арсеније ми Га је показао. Открио миГа је својим делима."

Отац Арсеније дубоко уздахну, на шта се свизапрепастише, а многи и преплашише, и тихо рече:"Био сам у мојој цркви, а сада, видите, Мајка Божјаме је послала натраг к вама." Ове речи нису никогазачудиле, мада су сви и даље били запањени.

Кроз отприлике две недеље, отац Арсеније јесмогао снаге да устане. Све му је било необично:живот и људи, све је сада изгледало другачије. Свакоје желео да му помогне, свако би му доносио деосвог дневног следовања. Чак му је и надзорник"Праведни" послао, по Сазикову, мало маслаца.

Дигао се са постеље отац Арсеније, вратио се уживот. Страшна болест га је напустила. Господ иМајка Божја су га вратили у живот да служи људима,послали су га натраг у свет.

(из књиге: Јеромонах Арсеније – политичкизатвореник, духовник, мученик, Светигора, Цетиње, 2002)

68

69

ТРАГЕДИЈА ОРАНКИМАНАСТИРА,

ПО ПРИЧИ ОЦА ДИМИТРИЈА БЕЈАНА

Господ Исус Христ иза затворских решетака,приказан на крсту који је подигнут у Оранкиманастиру/затвору

70

У Русији постоје милиони мученика, жртавабољшевизма. На пример, по причи оца ДимитријаБејана, постоје посебни докази да је на хиљадеправославних било убијено под таквим околностима.Овај румунски свештеник видео је својим очимамноштво светих моштију које су биле откривене улогору на месту старог манастира Оранки (незнајући детаље у то време) и онда у касним 1940-имупознао је руског монаха Теодота, јединогпреживелог сведока масакра 11 хиљада монаха исвештеника, сведока тог страшног догађаја који седогодио у том манастиру, недалеко од реке Волге.

Године 1918. ови монаси су били затворени одстране комуниста, и дато им је 24 часа да одлучеизмеђу комунизма и Господа Исуса Христа. Они судонели одлуку за десет минута. После ове одлуке,током наредних месец дана, ови мученици су копалисами себи гробове, били су убијани један по један,300 до 500 свакодневно. Њихов владика им је рекао:„Браћо, време је да се ставе венци мучеништва. Да листе са сатаном или са Христом?“

Како јака беше њихова вера! Ни један не бешеиздајник! Бог је хтео да само један побегне, дакасније сретне оца Димитрија Бејана и да му испричаову задивљујућу причу.

71

Отац Димитрије Бејан

Реците нам нешто о логору који је формиран уОранки манастиру и о монасима који су тамомученички пострадали од стране комуниста?

Оранки је био мушки манастир рускогплемства, у центру Русије, поред саме реке Волге,недалеко од Горког, данас Нижњи Новгород.Манастир Оранки подигнут је у 18. веку и био јенамењен руском племству. Сви монаси су били изотмених породица - интелектуалци. Био јеопштежитељни манастир, Имао је великубиблиотеку као и топографију, у којој су штампаливеома драгоцене књиге за црквене службе.

72

Веома често цареви су долазили у Оранки дапрославе Васкрс. Кућа где су одседали и даљепостоји. Испред ње био је извор воде и фонтана; акоси добар човек, вода би се подигла са дна фонтане, аако си грешан, извор је остајао “глув и нем” (миран).

Ја сведочим ову истину. Ту, на том извору,молио сам се за кишу заједно са старим рускимсвештеником, који је изгубио око и руку. Било јеприсутно на хиљаде православних Руса. У моментукада смо завршили молитву, киша је почела. То седесило 1946. када је суша пустошила Русију иРумунију).

Године 1918. комунисти укидају манастирпретварајући га у логор за монахе. У њега јеинтернирано 11 хиљада монаха, јеромонаха,свештеника и епископа из многих манастира искитова у Русији.

А онда једног дана, комунистичка војнаделегација на коњима, стигла је из Москве и питалаих:

“Да ли сте са нама или не? Имате 24 сата заодговор.”

Владика им је рекао:

“То је веома дуг временски период. Добићетеодговор за 10 минута. И окренувши се монасима оних је упитао: “Браћо, имате могућност да постанетеХристови мученици! Да ли желите да се уједините сакомунистима или желите да дате своје животе заХриста и да постанете Његови Свети? Не бојте се!Христос је са нама! Христос нас позива Себи!”

73

И сви су једногласно узвикнули: “Желимо даумремо за Христа!”

И тако су сви били убијени из митраљеза,пуцњем у чело, у току месец дана; 300 до 500 дневно.Затим су бацани у котлину која се налазила наманастирском имању. Неки од њих су сами себикопали ровове, затим су убијани, други су ихпрекривали земљом и настављали да копају, да бизатим долазио и њихов ред. Тако је рађено док ихнису све стрељали. На крају, убили су и владику исахранили га како седи на малој столици међустрељаним монасима.

То је био масовни масакр, јединствен уисторији савремене цркве, о коме нико није ништарекао или написао. Ја сам једини православни живисвештеник, очевидац откривања Светих моштијуових мученика Оранкијских. У логору који је биоформиран у том манастиру био сам, као војнисвештеник, ратни заробљеник између 1942.-1948.године.

У Оранки логору, у три кампа било је 14,000затвореника, официра из Стаљинграда, Румуније,Немачке и осталих европских земаља, чак и изЈапана. Била је јесен 1942. Недостајали су намнужници. Командант је позвао неколико војника дакопају ровове изнад котлине. Копајући, они супронашли кости ових монаха. Војници су дошли кодмене и рекли ми: “Оче Бејане, пронашли смо ров пунтела монаха, убијених метком у главу, набацанихједне на друге, и у монашким одеждама. Шта дарадимо?” Рекао сам им да наставе са копањем и виде

74

шта још могу пронаћи. После неког времена поновосу дошли.

“Оче Бејане, пронашли смо старог свештеника,његово тело се није распало, седи на малој столици,међу осталим монасима. Може се добро видети да јебио погођен у главу. На врату има ланац са крстом иметалну икону Мајке Божје.”

“Браћо,” рекао сам им, “идите команданту иизвестите га о овоме. То је велико чудо! Сви тимонаси са својим нераспадљивим Епископом суСветитељи, Мученици, убијени од стране комуниста.Морамо зауставити градњу нужника на том месту!”

На малој столици седео је игуман манастира,био је архиепископ или владика. Одмах сам то знаојер је носио Панагију и Крст.

Крст су украли копачи. Исекли су га на деловеи поделили међу собом. Успео сам да спасемПанагију, али је на крају и њу узео командантлогора. Извео сам га на то место. Упитао ме је:“Зашто он седи на столици? Извади га одатле исахрани као све нормалне људе.” И дао ми је задатакда то учиним.

Отишао сам у логорску столарску радионицу иони су ми направили солидну храстову столицу.Положио сам га на столицу и причврстио га.Покропио сам га светом водом од главе до пете као исве монахе који су били око њега. Тада сам биосведок једног чуда. Када сам га извадио из групеосталих стрељаних, његово нераспадљиво тело сеодједном опустило, као да је тек тада издахнуо.

75

По командантовом наређењу, направили смојак храстов ковчег да бисмо заштитили тело. Моштисветог владике сахрањене су, сходно обичају, удворишту манастирском, у близини фонтане. Жао мије што сам заборавио његово име.

По свему судећи, он је светитељ!

Мошти монаха, како смо их пронашли, такосмо их вратили назад. Наравно, нужници суподигнути на другом месту. И ствар је остала уБожјој милости и знању.

Ова чесма-фонтана је избук (на румунскомјезику, то је извор који повремено избацује воду).Вода долази у зависности од врлина које поседујуљуди, који долазе на извор.

Постојао је обичај у Оранки, да сваке године,6.августа, на празник Преображења, свештенициветерани, стари и немоћни, бивши политичкизатвореници из Сибира, од којих су многи инвалиди,одслуже Свету Литургију код фонтане, са свиманама присутнима. То су све свештеници светогаживота.

Детаље сам сазнао од једног монаха, на когасам наишао кад су нас послали…….

Била је хладна зима 1944.-45. одвели су нас увелику шуму, северно од логора, да сечемо дрва заогрев. Док сам ишао кроз шуму наишао сам на малукућу на обали реке. Закуцао сам на врата и стари,брадати Рус изашао је и упитао ме, ко сам и штажелим.

76

Рекао сам му да сам румунски ратнизаробљеник и православни свештеник. Он није видеосвештеника тридесет година. Било је то у сред шуме.Живео је хришћански врло добро, тамо у том млину.Људи су ишли њему да мељу своју зоб јер није билокукуруза ни проса. Иако сам био странац, убрзо самстекао његово поверење. Он је био обичан монах.Није могао служити као свештеник, али савршено једобро знао распоред Литургије. Имао је књигу изкоје је у вечерњим часовима, након посла, читаоКаноне.

Био је веома побожан. Сваки пут, када сам биотамо, клечао је и подстицао ме да чиним исто.Заједно смо се молили. Говорио ми је оно чега сесећао.

Први пут, када смо се срели, упитао ме је:

“Јеси ли ти православни свештеник?” И почеоје да плаче.

“Да,” одговорио сам.

“Онда, хајде да ти кажем тајну: Ја сам монах изманастира Оранки. Моје име је Теодот и 1918., кадасам био млад, побегао сам да не бих био убијен. Самсам саградио ову кућу и воденицу у шуми. Нисамвидео православног свештеника од како сам побегаоиз Оранки манастира. ”

Рекао сам му да сам открио ров пун убијенихмонаха и питао:

“ Шта се тамо догодило. Нашао сам тај ров.”

Рекао ми је, плачући:

77

“Када је дошла атеистичка, комунистичка властзаробљено је 11 хиљада монаха и свештеника изразних манастира и доведено у манастир Оранки. Јасам био тамо. Једног дана, дошла је група коњаникаи питали су нас: “Да ли хоћете да будете са нама?”Међутим, епископ и сви монаси једнодушно суодговорили: “Ми не желимо да идемо са вама, јер стебезбожници! Ми желимо да умремо за Христа!”

Ја сам успео да побегнем. Војници су наредилимонасима да копају ровове, стотинама метара удужину, и током наредних месец дана све су ихстрељали; владику су последњег убили. Копали суровове и уједно тела убијених покривали земљом.Били су пуни вере у Христа, постили су и молили седок нису сви били стрељани.”………………………

Напомена: Отац Бејан је 1949. године, поповратку из логора, био је осуђен у својој Румунији,због “антисовјетске активности”, и био је у затворусве до 1964. године.

Из књиге:Bucuriile suferinţei: Evocări din trecut , I (Радост

страдања: сећања из прошлости) sveštenik Dimitrije Bejan,FEP (Tipografska centrala) Moldavija, Kišinjev, 1995.