U n i v e r z i t e t u N i š u M a š i n s k i f a k u l t e t

Miloš Milovančević

UTICAJ GLOBALIZACIJE NA

INOVACIONI MENADŽMENT

Mastering innovation in Serbia through development and implementation of interdisciplinary post-graduate curricula in innovation management 544278-

TEMPUS-1-2013-1-RS-TEMPUS-JPCR Disclamer The European Commission support for the production of this publication does not constitute an endorsement of the contents which reflects the views only of the authors, and the Commission cannot be held responsible for any use which may be made of the information contained therein

Niš, 2017

Naslov publikacije: Uticaj globalizacije na inovacioni menadžment Autori: dr Miloš Milovančević, vanredni profesor

Izdavač: Miloš Milovančević Niš

Štampa: Unigraf - X - Copy, Niš Tiraž: 130 primeraka

Zabranjeno preštampavanje i fotokopiranje. Sva prava zadržavaju autor i izdavač

330.341.1(075.8) 005.94(075.8) 001.895(075.8) МИЛОВАНЧЕВИЋ, Милош, 1978- Uticaj globalizacije na inovacioni menadžment / Miloš Milovančević. - Beograd : M. Milovančević, 2017 (Beograd : Unigraf-X-Copy). - 224 str. ; 24 cm "Mastering innovation in Serbia through development and implementation of interdisciplinary post-graduate curricula in innovation management 544278-TEMPUS-1-2013-1-RS-TEMPUS-JPCR" --> nasl. str. - Tiraž 130. - Bibliografija: str. 224. ISBN 978-86-919717-5-5 a) Технолошки развој b) Иновације c) Знање - Економија COBISS.SR-ID 231665164

PREDGOVOR

Savremeni uslovi poslovanja, uslovili su značajnu složenost poslovnih i drugih aktivnosti, poduhvata i poslovnih projekata. Kompleksnost najčešće ima za posledicu ozbiljne probleme u realizaciji različitih poslovnih poduhvata i projekata. Koncept preduzetništva se bazira na uspostavljanju efikasne organizacije koja omogućava da se na najbolji način iskoriste raspoloživi materijalni resursi, finansijska sredstava i ljudi u procesu realizacije posmatranog preduzetničkog poduhvata. Preduzetništvo je koncept koji predstavlja sintezu prethodno stvorenih znanja i iskustava iz ranijih poslovnih poduhvata, tako da su oslonci koncepta ranije razvijene i praksi poznate metode organizacije, planiranja i kontrole. Knjiga UTICAJ GLOBALIZACIJE NA INOVACIONI MENADŽMENT je udžbenik za studente osnovnih i master studija Inženjerskog menadžmenta (studijski programi: Međunarodni projektni menadžment i preduzetništvo i Menadžment inovacijama i razvojem proizvoda) koji izučavaju poslovne poduhvate. Ovu knjigu mogu koristiti i studenti ostalih fakulteta i visokih strukovnih škola koji izučavaju u okviru svojih studija Preduzetništvo. Knjiga je namenjena i svima koji se u praksi bave preduzetništvom kako bi proširili i unapredili svoje znanje o preduzetničkom menadžmentu. Menadžeri svih nivoa u ovoj knjizi mogu naći mnoštvo informacija koje se mogu koristiti za unapređenje poslovnih inicijativa unutar preduzeća. Knjiga im nudi znanje koje će omogućiti unapređenje poslovanja i poslovni uspeh u planiranju i realizaciji poslovnih poduhvata, lakše prilagođavanje izmenjenim uslovima okoline te bolju i kvalitetniju kontrolu budućeg razvoja. Autor se, sa izuzetnim zadovoljstvom, zahvaljuje recenzentima, prof. dr Igoru Mladenoviću i prof. dr Vladislavu Marjanoviću, koji su rukopis pročitali sa velikom pažnjom i korisnim sugestijama doprineli da ova knjiga bude kvalitetnija. Niš, maj 2017 god. Autori

SADRŽAJ

Predgovor ............................................................................................................ v Hibridna ekonomija altruistične zajednice ............................................................ 1 Pomračenje kapitalizma ....................................................................................... 2 Promena ekonomske paradigme ........................................................................... 7 Internet stvari ...................................................................................................... 9 Uspon altruistične zajednice............................................................................... 13 Nastanak tržišne ekonomije u srednjevekovnoj Evropi ....................................... 19 Nastanak kapitalizma i vertikalne integracije...................................................... 27 Nastanak kapitalizma ......................................................................................... 27 Parna infrastruktura na ugalj .............................................................................. 29 Druga industrijska revolucija ............................................................................. 35 Spas u promeni misli ......................................................................................... 42 Prosvetiteljski pogled na ljudsku prirodu ............................................................ 44 Eksponencijalne krive ........................................................................................ 54 Besplatna energija ............................................................................................. 55 Približavanje nuli ............................................................................................... 59 Marginalni troškovi blizu nule ........................................................................... 61 3D štampanje od masovne proizvodnje do proizvodnje od strane masa ............... 62 Mikro-infrastruktura .......................................................................................... 62 Demokratizacija replikatora ............................................................................... 66 Infrastruktura proizvođača ................................................................................. 71 Neo Gandijev svet ............................................................................................. 76 Moocs i obrazovanje bez marginalnog troška ..................................................... 79 Jedna učionica sa 2 milijarde studenata .............................................................. 80 Pad učionice od cigle i maltera ........................................................................... 84 Poslednji radnik koji stoji .................................................................................. 89 Čak su i menadžeri potrošni ............................................................................... 97 Uspon potrošačke i izgradnja pametne ekonomije ............................................ 101 Kontroverza marginalnog troška ...................................................................... 101 Moć ljudima .................................................................................................... 104

"Čista mreza"................................................................................................... 110 Kolaboristi se pripremaju za bitku .................................................................... 119 Rasprava oko besplatnog softvera .................................................................... 120 Medijum je domen ........................................................................................... 123 Priča o novoj zajednici ..................................................................................... 126 Globalizacija protiv ponovnog uspostavljanja globalnih dobara ........................ 133 Borba za definisanje i kontrolu inteligentne infrastrukture ................................ 137 The communications commons - zajedničke komunikacije* ............................. 139 The Energy Commons* ................................................................................... 148 Najveći uspeh novog dogovora ........................................................................ 149 Blagostanje za samouprave (komore) ............................................................... 151 Logistička udruženja ........................................................................................ 155 Društveni kapital i ekonomija deljenja transformacija od vlasništva do pristupa .................................................................................. 161 Crowdfunding društveni kapital, demokratizacija valuta, humanizacija preduzetništva i preispitvanje posla............................................. 187 Socijalno preduzetništvo .................................................................................. 191 "Homo empaticus" ........................................................................................... 217 Svest biosfere .................................................................................................. 221 Literatura ......................................................................................................... 223

HIBRIDNA EKONOMIJA ALTRUISTIČNE ZAJEDNICE

Kapitalistička era prolazi. Ne brzo, ali neizbežno. Nova ekonomska paradigma, altruistična zajednica, raste na način da transformiše savremeni način života. Već smo doživeli pojavu hibridne ekonomije, imajući u vidu da paralelno egzistiraju kapitalističko tržište i altruistična zajednica. Dva ekonomska sistema često rade u duetu, a ponekad se takmiče. Oni pronalaze sinergije i mogu dodati vrednost jedno drugom, dok sebi olakšavaju. U drugim prilikama, oni su duboko kontradiktorni, svaki pokušava da apsorbuje ili smeni drugog. Borba između ove dve konkurentske ekonomske paradigme biće dugotrajan i težak meč. Ali, čak i u ovoj veoma ranoj fazi, postaje sve jasnije da kapitalistički sistem uslovljava ubedljivu priču o ljudskoj prirodi i sveobuhvatnom organizacionom okviru za dan-po-dan komercijalnom, socijalnom i političkom životu društva - prostire se na više od deset generacija - je dostigao svoj vrhunac i počeo svoj spori pad. Dok, pretpostavljam, da će kapitalizam ostati deo društvene šeme za najmanje sledećih pola veka, isto tako sumnjam da će to biti dominantna ekonomska paradigma u drugoj polovini dvadeset prvog veka. Iako su pokazatelji velike transformacije novog ekonomskog sistema još uvek meki i uglavnom anegdotski. Zajednička saradnja je podznak i do 2050-e, verovatno će se useliti kao primarna orbita ekonomskog života u većini sveta. Sve više modernizovaniji i pametniji kapitalistički sistem će nastaviti da kao vojnik služi na granicama nove ekonomije, nalazeći dovoljno da iskoristi slabosti, pre svega kao agregator mrežnih usluga i rešenja, što mu omogućava da cveta kao snažan igrač u niši novog ekonomskog doba, ali to neće duže vladati. Razumem da ovo izgleda potpuno neverovatno za većinu ljudi, tako da smo uslovljeni verovanjem da je kapitalizam neophodan za našu dobrobit kao vazduh koji udišemo. Ali uprkos najboljim naporima filozofa i ekonomista da vekovima pripišu svoje operativne pretpostavke istim zakonima koji regulišu prirodu, ekonomske paradigme su samo ljudske tvorevine, nisu prirodni fenomen. Kao ekonomska paradigma, kapitalizam je imao dobru trku. Iako je njen rok bio relativno kratak u poređenju sa drugim ekonomskim paradigmama u istoriji, pošteno je reći da je njen uticaj na ljudski razvojni put, pozitivan ili negativan, dramatičniji i dalekosežniji od možda bilo koje druge ekonomske ere u istoriji, osim za prelazak sa sakupljanja/lova na poljoprivredni način života. Ironično, pad kapitalizma ne dolazi u ruke neprijateljskim snagama. Ne postoje horde ispred kapije spremne da sruše zidove kapitalističkog zdanja. Nasuprot tome, u podsmislu kapitalističkog sistema je dramatični uspeh veoma operativnih pretpostavki za upravljanje. U srcu kapitalizma leži kontradikcija u mehanizmu vožnje koji ima pogon da uvek da komandu za visine, ali sada je to ubrzanje do njegove smrti.

1

POMRAČENJE KAPITALIZMA

Kapitalistički razlog postojanja je dovesti svaki aspekt ljudskog života u ekonomski plan, gde se pretvara u robu koja će se razmenjivati kao vlasništvo na tržištu. Vrlo malo ljudskog poduhvata je bilo pošteđeno ovih promena. Hrana koju jedemo, voda koju pijemo, predmete za upotrebu koje napravimo i koristimo, društvene odnose u koje se vezujemo, ideje koje rađamo, vreme koje trošimo, čak i DNK koja određuje toliko o tome ko smo, sve je bačeno u kapitalistički kazan, gde se reorganizuje, dobija cenu i isporučuje na tržište. Kroz veći deo istorije, tržišta su bila mesta povremenih sastanaka gde se razmenjivala roba. Danas, praktično svaki aspekt našeg svakodnevnog života je na neki način povezan sa komercijalnim berzama. Pijaca nas definiše. Ali ovde leži kontradikcija. Kapitalistička operativna logika je dizajnirana da ne uspe sa uspehom. U svom velikom opusu, "Bogatstvo naroda", Adam Smit, otac modernog kapitalizma, postavlja teoriju da tržište funkcioniše na isti način kao i zakon gravitacije Isaka Njutna. Baš kao u prirodi, gde za svaku akciju postoji jednaka i suprotna reakcija, isto to radi ponuda i tražnja u samoregulaciji tržišta. Ako raste ponuda i tražnja za robom i uslugama, prodavci će u skladu sa tim podići cene. Ako prodavci postave previsoke cene, potražnja će pasti, što primorava prodavca da spusti cene. Francuski filozof prosvetiteljstva Žan Batist Sej, još jedan rani arhitekta klasične ekonomske teorije, dodao je drugu predpostavku, opet zadužujući metaforu iz Njutnove fizike. Sej je smatrao da je privredna aktivnost bila samokretač, i da kao u prvom Njutnovom zakonu, jednom ekonomske snage postavljene u pokretu, ostaju u pokretu, osim ako postupaju od strane spoljnih sila. On tvrdi da: "proizvod nije skorije stvoren, nego od tog trenutka kada se nudi na tržištu za druge proizvode u punoj meri vlastite vrednosti. Stvaranje jednog proizvoda odmah otvara ventil za ostale proizvode." Kasnije generacije neoklasičnih ekonomista prerađuju Sejov zakon tvrdeći da nove tehnologije povećavaju produktivnost, omogućavajući prodavcu da proizvede više robe po jeftinijoj ceni po jedinici. Povećana ponuda jeftinije robe stvara sopstvenu tražnju i, u tom procesu, primorava konkurente da izmisle svoje tehnologije da bi povećali produktivnost u cilju da prodaju svoju robu još jeftinije i povrate ili privuku nove kupce (ili oboje). Čitav proces radi kao trajno kretanje mašine. Jeftinije cene, kao rezultat nove tehnologije i povećanja produktivnosti, znače više preostalog novca za potrošače da troše na drugim mestima, što podstiče sveži krug takmičenja među prodavcima. Međutim, postoji upozorenje. Ovo uputstvo podrazumeva principe konkurentnog tržišta. Ako su jedan ili nekoliko prodavaca u stanju da prerastu i eliminišu svoju konkurenciju i uspostave monopol ili oligopol na tržištu, posebno ako su njihove robe i usluge od suštinskog značaja, oni mogu zadržati veštački visoke cene, znajući da će kupci imati malu alternativu. U ovoj situaciji, monopolista ima

2

oskudne potrebe ili sklonosti da doprinese na novim tehnologijama za uštedu rada i na unapređenju produktivnosti, smanjenju cena, i ostajanju u konkurenciji. Videli smo kroz istoriju da se to desi više puta, ali samo za kratak vremenski period. Na duži rok, međutim, novi igrači uvek dolaze zajedno i uvode prodor u tehnologiji koji povećava produktivnost i snižava cene za slične ili alternativne robe i usluge i razbijaju monopol na tržištu. Ipak, pretpostavljam da nosimo ove vodeće predpostavke kapitalističke ekonomske teorije do njihovog logičnog zaključka. Zamislite scenario gde operativna logika kapitalističkog sistema uspe izvan svačijeg najluđeg očekivanja i takmičarski proces dovede do "ekstremne produktivnosti" i što ekonomisti nazivaju "optimalno opšte blagostanje" - završna igra u kojoj intenzivna konkurencija tera uvođenje sve mršavije tehnologije, povećanje produktivnosti do optimalne tačke u kojoj svaka dodatna jedinica uvedena za prodaju pristupa "blizu nule" marginalnim troškovima. Drugim rečima, troškovi stvarne proizvodnje svake dodatne jedinice - ako se ne računaju fiksni troškovi - u suštini postaju nula, čineći proizvod skoro besplatnim. Ako bi se to desilo, profit, životna snaga kapitalizma, će presušiti. U ekonomiji tržišne razmene, dobit je napravljena na maržama. Na primer, kao autor, prodam proizvod mog intelektualnog rada izdavaču u zamenu za prethodna i buduća autorska prava na mojoj knjizi. Knjiga onda ide kroz nekoliko ruku na putu do krajnjeg kupca, uključujući i spoljašnjeg urednika kopiranja, lektora, štampača, kao i prodavce na veliko, distributere, i trgovce. Svaka stranka u ovom procesu označava transakciju troškova koji uključuju profitnu maržu dovoljno veliku da opravda svoje učešće. Ali šta ako je marginalni trošak proizvodnje i distribucije knjige pao blizu nule? Zapravo, to se već dešava. Sve veći broj autora piše knjige i čine ih dostupnim po veoma niskoj ceni, ili čak besplatne, na Internetu - zaobilazeći izdavače, urednike, štampače, prodavce na veliko, distributere i maloprodaje. Troškovi marketinga i distribucije svake kopije su gotovo besplatni. Jedini trošak je količina vremena utrošena stvaranjem proizvoda i cena računanja i povezivanja na mrežu. Elektronska knjiga se može proizvoditi i distribuirati na blizu nultim marginalnim troškovima. Fenomen skoro nultogmarginalnog troška je već napravio haos na objavljivanju, komunikaciji, zabavnoj industriji, kako se sve više i više informacije stavljaju na raspolaganju skoro besplatno milijardama ljudi. Danas, više od jedne trećine ljudske rase proizvodi sopstvene informacije o relativno jeftinim mobilnim telefonima i računarima i dele ih preko videa, audia i tekstualno u blizu nultimmarginalnim troškovima u saradnji umreženog sveta. I sada revolucija nultogmarginalnog troška počinje da utiče na druge komercijalne sektore, uključujući obnovljive energije , 3D štampe u proizvodnji, i internet visoko obrazovanje. Već postoje milioni "prosumers" - korisnika koji su postali sopstveni proizvodjači - koji generišu sopstvenu zelenu energiju po blizu nulimarginalnim troškovima širom sveta. Procenjuje se da oko 100.000 hobista proizvode svoje

3

proizvode koristeći 3D štampače na skoro nula marginalnim troškovima. U međuvremenu, šest miliona studenata je trenutno upisano na besplatnim masivnim otvorenim internet kursevima (MOOCs) koji rade u blizu nuli marginalnim troškovima i da uče od nekih od najistaknutijih profesora u svetu i primaju kredit koledža. U sva tri slučaja, dok su prethodni troškovi i dalje relativno visoki, ovi sektori će voziti eksponencijalne krive rasta, za razliku od eksponencijalne krive koja smanjuje marginalni trošak računarstva blizu nuli tokom proteklih nekoliko decenija. U naredne dve do tri decenije, korisnici u velikim kontinentalnim i globalnim mrežama će proizvoditi i deliti zelenu energiju, kao i fizičke robe i usluge, i učenje u internet virtuelnoj učionici na blizu nuli marginalnog troška, dovodeći ekonomiju u eri gotovo slobodnih roba i usluga. Mnogi od vodećih igrača u revoluciji blizu nule marginalnog troška tvrde da, dok skoro besplatna roba i usluge postaju mnogo češći , oni će tako đe otvoriti nove mogućnosti za stvaranje drugih roba i usluga na dovoljno profitnim maržama za održavanje rasta, pa čak i omogućiti razvoj kapitalističkog sistema. Te težnje su kratkovide, a možda čak i naivne. Kako je sve više i više roba i usluga koje čine privredni život društva do blizu nule marginalnim troškovima i postaju skoro besplatne, kapitalističko tržište će nastaviti da se smanju je u uže niše gde je profit - odluka preduzeća je da prežive samo na ivicama privrede , oslanjajući se na opadajuće potrošačke osnove za vrlo specijalizovane proizvode i usluge. Oklevanje da se uhvate u koštac sa blizu nule marginalnim troškom je razumljivo. Mnogi, ali ne svi, od stare garde u komercijalnoj areni ne mogu da zamisle kako bi se privredni život nastavio u svetu u kojem većina roba i usluga su gotovo besplatni, profit je mrtav, vlasništvo je besmisleno, i tržište je suvišno. Šta onda? Neki tek počinju da postavljaju to pitanje. Oni mogu nać i neku utehu u činjenici da je nekoliko velikih arhitekata modernog ekonomskog razmišljanja video problem odavno. John Maynard Keynes, Robert Heilbroner i Wassily Leontief, imena su samo nekih, koji razmišljaju o kritičnoj kontradikciji koja vozi kapitalizam napred. Pitali su se da li će, u dalekoj budućno sti, nove tehnologije povećati produktivnost i sniziti cene i tako stvoriti novo stanje. Oskar Lange, profesora sa Univerziteta u Čikagu početkom dvadesetog veka, zarobio je osećaj zagonetke u osnovi zrelog kapitalizma u kojem je potraga za novim tehnološkim inovacijama da unaprede produktivnost i pojeftine cene i stavi sistem u ratu sa samim sobom . Pišući u 1936., u agoniji Velike krize, on se pitao da li institucije privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju bi neograničeno nastavile da podstiču ekonomski napredak, ili da li će u određenoj fazi sistem tehnološkog razvoja uspeti da postane okov za njegov dalji napredak. Lange je primetio da kada preduzetnik uvodi tehnološke inovacije koje mu omogućavaju da snizi cenu robe i usluga, on dobija privremenu prednost nad siromašnim konkurentima sa zastarelim sredstvima za proizvodnju, što dovodi do devalvacije starijih investicija u koje su zaključani. To ih primorava da odgovore

4

uvođenjem svoje tehnološke inovacije, opet povećanjem produktivnosti i pojeftinjenjem cena i tako dalje. Ali, u zrelim industrijama gde je nekoliko preduzeća uspelo u zarobljavanju više od tržišta i primorani monopolom ili oligopolom, oni bi imali svaki interes za blokiranje daljeg ekonomskog napretka kako bi se zaštitila vrednost kapitala koja je već investirana u deplasiranu tehnologiju. Lange primećuje da "kada je održavana vrednost kapitala već investirana i postaje glavni problem preduzetnika, dalji ekonomski napredak mora da prestane, ili, barem, da se značajno uspori.... Ovaj rezultat će biti još izraženiji kada deo industrije uživa monopolski položaj." Moćni lideri industrije često nastoje da ograniče ulaz ak novih preduzeća i inovacija. Ali usporavanje ili zaustavljanje novih, više proizvodnih tehnologija za zaštitu prethodne kapitalne investicije stvara pozitivno - povratnu spregu tako što sprečava kapital da ulaže u nove profitabilne mogućnosti . Ako kapital ne može da se seli u nove profitabilne investicije, privreda ide u produženom štandu. Lange je opisao borbu postojećih kapitalista protiv kapitalista u pravom smislu: Stabilnost kapitalističkog sistema uzdrmana je smenjivanjem pokušaja da se zaustavi ekonomski napredak u cilju zaštite stare investicije i ogromnih kolapsa kad ti pokušaji ne uspeju. Pokušaji da se blokira ekonomski napredak uvek propadaju jer novi preduzetnici su stalno izvan ivice sistema u potrazi za inovacijama koje povećavaju produktivnost i smanjuju troškove, dopuštajući im da pridobiju kupce sa jeftinijim cenama od njihovih konkurenata. Lange navodi da je trka nemilosrdna na duži rok, uz produktivnost koja stalno gura troškove i cene dole, i prisiljava profitne marže da se smanjuju. Dok većina ekonomista danas gleda u eru gotovo besplatnih roba i usluga sa osećajem slutnje, a nešto ranije ekonomisti su izražavali čuvani entuzijazam nad istraživanjima. Kejns, čuveni ekonomista dvadesetog veka, čije ekonomske teorije i dalje drže znatnu težinu, napisao je mali esej 1930. pod nazivom "Ekonomske mogućnosti za naše unuke", čija pojava kod milion Amerikanaca je izazvala osećaj da je iznenadna ekonomska kriza 1929. u stvari početak dugog sručavanja na dno. Kejns je primetio da sa novim tehnologijama napreduje produktivnost i smanjuju se troškovi roba i usluga neviđenom brzinom. Takođe su dramatično smanjene količine ljudskog rada koji je potreban za proizvodnju roba i usluga. Kejns je čak predstavio novi termin, koji je rekao svojim čitaocima, vi "ćete čuti velike dogovore u godinama koje dolaze-naime, tehnološka nezaposlenost. To znači nezaposlenost zbog našeg otkrića s redstava ekonomisanjem upotrebe rada nadmašenje tempo kojim možemo da nađemo nove upotrebe za rad. "Kejns je požurio da doda da tehnološki višak, u uznemirujuće kratkom roku, je velika blagodat na duže staze, jer znači da će se čovečanstvo rešiti svog ekonomskog problema." Kejns je verovao da je "svrha može uskoro biti postignuta, mnogo ranije nego što smo možda svi mi svesni, kada ove ekonomske potrebe budu zadovoljene u smislu

5

da radije posvećujemo našu dalju energiju za ne-ekonomske svrhe." On je u iščekivanju gledao u budućnost u kojoj će mašine proizvesti obilje gotovo besplatnih roba i usluga , oslobađajući ljudsku rasu od muke i teškoće i oslobađajući ljudski um od preokupacije strogo novčanim interesima, a da se fokusiraju više na"umetnostima za život" i potrazi za prevazilaženjem. Ekonomisti su dugo shvatali da je najefikasnija ekonomija ona u kojoj potrošači plaćaju samo marginalne troškove robe koje kupuju. Ali ako potrošači plaćaju samo marginalne troškove i ti troškovi nastave da se spuštaju ka nuli, preduzeća neće moći da obezbede povratak svojih investicija i dovoljno profita da zadovolje svoje akcionare. Ako je to slučaj , lideri na tržištu će pokušati da dobiju tržišnu dominaciju da se obezbedi zadržavanje monopola da bi mogli da nametnu cene veće od marginalnog troška prodaje proizvoda, čime se sprečava nevidljiva ruka koja žuri na tržište sa najefikasnijom ekonomijom sa blizu nule marginalnim troškovima i izgledima za skoro besplatnim dobrima i uslugama. Ovaj uslov je inherentna kontradikcija koja leži u osnovi kapitalističke teorije i prakse. Osamdeset godina nakon što su Lange i Keyns dali svoja zapažanja, savremeni ekonomisti su još jednom zavirili u kontradiktorno funkcionisanje kapitalističkog sistema, nesigurni kako da iskoriste funkcionisanje tržišne ekonomije bez samouništenja u svetlu novih tehnologija koje su ubrzale društvo u eri blizu nula marginalnih troškova. Summers i DeLong zabrinutost su usmerili na nastajanju obrade podataka i komunikacione tehnologije. Oni su pisali da su ove "seizmičke inovacije" primoravanje na veliku rekonfiguraciju komercijalnog života, sa potencijalnim uticajima čije je prostranstvo rival dolasku električne energije. Tehnološke promene u toku, u skladu sa Summers-om i DeLong-om, su verovatno dramatično spustile dole marginalne troškove, koji su postali polazna tačka za njihovu raspravu. Prihvatili su da "najosnovniji uslov za ekonomsku efikasnost.... je da je cena jednaka marginalnom trošku. "Oni dalje priznaju da je "sa informacionom robom, socijalni marginalni troškovi distribucije su blizu nuli. "Sada nastaje paradoks: Summers i DeLong tvrde da ako informaciona roba koja se distribuira na njihovom marginalnim troškovima proizvodi nulu - oni ne mogu biti kreirani i proizvedeni od preduzetničke firme koje koriste prihode dobijene od prodaje potrošačima da pokriju svoje fiksno podešene troškove. Ako informaciona robe treba da se stvara i proizvodi.... preduzeća moraju biti u stanju da predvide prodaju svojih proizvoda za nečiji profit. Summers i DeLong se protive vladinim subvencijama za pokrivanje troškova unapred, tvrdeći da će nedostaci "administrativne birokratije", "grupnih mišljenja," i "činovnika" "uništiti preduzetničku energiju na tržištu." Umesto vladine intervencije, dva istaknuta ekonomista nerado predlažu da je možda najbolji način da se zaštiti inovacija u privredi u kojoj "se roba proizvodi u uslovima značajnih rastućih prinosa" ili da se favorizuju monopol kratkoročne prirode. Summers i DeLong su istakli da "su privremeni monopol i profit nagrada koja treba da podstakne privatna preduzeća da se uključe u takvu inovaciju.

6

"Obojica su shvatila i povezala u šta to dovodi privatno preduzeće , priznajući da "privremeni monopol ne zadovoljava najosnovnije uslove ekonomske efikasnosti: da je cena jednaka marginalnim troškovima". Zaista, modus operandi monopola, kao što svaki ekonomista zna, jeste da zadrži konkurenta uz uvođenje novih inovacija za povećanje produktivnosti, smanjenje marginalnih troškova i smanjenje cena kod kupaca. Ipak, Summers i DeLong su zaključili da u "novoj ekonomiji", ovo može da bude jedini put napred. U jednom neverovatnom priznanju, dvojica priznaju da "pravi put razmišljanja o ovom kompleksnom setu pitanja nije jasan, ali je jasno da konkurentna paradigma ne može u potpunosti odgovati.... ali još ne znamo šta će biti prava zamena za paradigmu." Summers i DeLong našli su se u beznadežnoj klopci. Iako ekonomisti i preduzetnici nikada nisu namenili samouništenje kapitalističkog sistema (oni očekuju da vlada zauvek), pažljiv pogled svojom radnom logikom otkriva neminovnost blizu nule marginalnim troškovima u budućnosti. Društvo blizu nula marginalnih troškova je optimalno, efikasna država za promovisanje generalnog blagostanja i predstavlja krajnju pobedu kapitalizma. Njen trenutak trijumfa, međutim, takođe obeležava svoj neizbežan prolaz ka svetskoj sceni. Dok je kapitalizam daleko od stavljajući sebe izvan posla, to je jasno da kao što nam dolazi sve bliže skoro nula marginalnih troškova društvo, njegovo jednom neprikosnoveno junaštvo se smanjuje, praveći put za potpuno nov način organizovanja ekonomskog života u doba koje karakteriše obilje, a ne oskudica.

PROMENA EKONOMSKE PARADIGME

Najviše intrigantan prilaz u Summers-ovim i DeLong-ovim novinama o kontradiktornosti i izazovima suočavanja kapitalističke teorije i prakse u odvijanju informatičkog doba je njihov komentar da "još ne znamo šta će biti prava zamena za paradigmu." Činjenica da su čak i aludirajući na verovatnoću zamene nove paradigme ukazuje na anomalije koje podižu i bacaju tamnu senku na dugoročnu održivost postojećeg ekonomskog režima . Mi smo, čini se, u ranim fazama transformacije promene - igre u ekonomskoj paradigmi. Novi ekonomski model se pojavljuje na zalasku kapitalističkog doba koji je bolje prilagođen da organizuje društvo u kome su sve više i više roba i usluga gotovo besplatni. Na termin smena paradigme bačeno je oko u poslednjih nekoliko godina, u odnosu na praktično bilo kakve promene, da bi bilo korisno da se ponove reči Thomas-a Kuhn-a, čija knjiga Struktura naučnih revolucija pravi reč paradigma kao deo opšteg diskursa. Kuhn opisuje paradigmu kao sistem verovanja i pretpostavki koje deluju zajedno da se uspostavi integrisani i jedinstven pogled na svet koji je toliko ubedljiv i jedinstven da se smatranje svodi na same stvarnosti. On je upotrebio izraz da se odnosi na standard i skoro univerzalno prihvaćeni modeli u nauci, kao što je Njutnove fizika i Darvinova evolucija.

7

Paradigmina narativna snaga počiva na svom sveobuhvatnom opisu stvarnosti. Jednom prihvaćena , postaje teško , ako ne i nemoguće , da pitanje njene centralne pretpostavke, se pojavljuje u odražavanju prirodnog poretka stvari. Alternativno objašnjenje sveta retko zabavlja, iako leti u lice koje je prihvaćeno kao nedvosmislena istina. Ali ovo je neosporno prihvatanje i odbijanje predviđanja alternativnih objašnjenja, što dovodi do nakupljanja nedoslednosti koje se nagomilavaju sve dok se ne postigne prelomna tačka gde je postojeća paradigma iskidana i zamenjena novom eksplanatornom paradigmom koja bolje raspoređuje anomalije, uvid i nova dostignuća u sveobuh vatnoj novoj naraciji. Kapitalistička paradigma, dugo prihvaćen a kao najbolji mehanizam za promovisanje efikasne organizacije privredne aktivnosti, sada je pod opsadom na dva fronta. Na prvom frontu, nova generacija interdisciplinarnih nauka koja je okupila prethodno različita polja - uključujući ekološke nauke , hemiju, biologiju, inženjerstvo, arhitekturu, urbanizam i informacionu tehnologiju - osporava standardnu ekonomsku teoriju (koja je vezana za metafore Njutnove fizike) sa novim teorijskim ekonomijama zasnovanim na zakonima termodinamike. Standardna kapitalistička teorija je praktično tišina na neraskidivoj vezi između ekonomske aktivnosti i ekoloških ograničenja nametnutih od strane zakona energije. U klasičnoj i neoklasičnoj ekonomskoj teoriji, dinamika koja vlada na Zemljinoj biosferi je samo spolja sa ekonomskom aktivnošću - mala, podešena faktorima malih realnih posledica na rad kapitalističkog sistema kao celine. Konvencionalni ekonomisti ne priznaju da zakoni termodinamike upravljaju svim ekonomskim aktivnostima. Prvi i drugi zakoni termodinamike navode da je "ukupan sadržaj energije univerzuma konstantan, a ukupna entropija se stalno povećava ." Prvi zakon, zakon očuvanja, pretpostavlja da se energija niti stvara niti uništava - da je količina energije u svemiru ostala ista od početka vremena i da će biti sve do kraja vremena. Dok energija ostaje fiksna, ona neprestano menja oblik, ali samo u jednom pravcu, od dostupne ka nedostupnoj. Ovo je mesto gde drugi zakon termodinamike dolazi u igru. Prema drugom zakonu, energija uvek teče od toplog ka hladnom, koncentrisana do razilaska, od urednog ka neurednom. Na primer, ako je komad uglja spaljen, ukupna suma energije ostaje konstantna, ali je disperzovan u atmosferu u obliku ugljen-dioksida, sumpor dioksida, i drugih gasova. Iako nema gubljenja energije, disperzna energija više nije u stanju da obavlja koristan rad. Fizičari upućuju na ne - duže - korisnu energiju kao entropiju. Sve ekonomske aktivnosti dolaze od iskorišćavanja raspoložive energije u prirodi - u materijalnom, tečnom ili gasovitom obliku - i pretvara u robu i usluge. Na svakom koraku u proizvodnji, skladištenju i procesu distribucije, energija se koristi za transformaciju prirodnih resursa u gotove proizvode i usluge. Bez obzira da li je energija ugrađena u proizvod ili uslugu na račun energije koja se koristi i izgubi - entropijski račun - kreće na ekonomsku aktivnost duž lanca vrednosti. Na kraju, roba koju mi proizvodimo se konzumira, odbacuje, i reciklira nazad u prirodu, opet, uz povećanje entropije . Inženjeri i hemičari ističu da u odnosu na

8

ekonomsku aktivnost nikad ne postoji neto dobitak energije, ali je uvek gubitak raspoložive energije u procesu pretvaranja prirodnih resursa u ekonomsku vrednost. Jedino pitanje je: Kada je došao račun za dug? Entropijski račun za industrijsko doba je stigao. Akumulacija u emisiji ugljen - dioksida u atmosferi od sagorevanja velike količine energije uglja dovela je do klimatskih promena i velikog razaranja Zemljine biosfere, stavljajući postojeći ekonomski model u pitanje. Iz oblasti ekonomije, sve u svemu, tek treba da se suoče sa činjenicom da je privredna aktivnost uslovljena zakonima termodinamike. Ova profesija je upadljiva zbog nerazumevanja same teme i to je ono što primorava na ponovno razmatranje paradigme od akademika iz drugih disciplina preko prirodnih i društvenih nauka. Na drugom frontu, nova moćna tehnološka platforma se razvija iz utrobe Druge industrijske revolucije, ubrzanjem osnovne kontradikcije kapitalističke ideologije do kraja gore pomenute igre. Zajednički dolazak Internet komunikacija sa mladom Internet energijom i Internet logistikom na inteligentnoj infrastrukturi dvadeset prvog veka - i Internet stvari (IoT) - je dovelo do treće industrijske r evolucije. Internet of Things i već povećana produktivnost do tačke gde su marginalni troškovi za veću proizvodnju robe i usluga skoro nula, što ih čini praktično besplatnim. Rezultat je da korporativni profiti počinju da presušuju, imovinska prava slabe i ekonomija zasnovana na nestašici polako ustupa mesto ekonomiji izobilja.

INTERNET STVARI

Internet stvari (IoT) spojiće sve stvari sa svima u integrisanoj globalnoj mreži. Ljudi, mašine, prirodni resursi, proizvodne linije, logističke mreže, potrošačke navike, reciklirajući tokovi, i svaki drugi virtuelni aspekti ekonomskog i društvenog života biće markirani senzorima i softverima na IoT platformi, snabdevajući neprekidno velike količine podataka svakom čvoru - poslovnom, kućnom, vozilima - iz trenutka u trenutak, u realnom vremenu. Velike količine podataka, zauzvrat, biće obrađivane sa naprednom analitikom, transformisane u predvidive algoritme, i programirane u automatske sisteme kako bi poboljšale termodinamičku efikasnost, drastično povećale produktivnost i snizile granične troškove proizvodnje i isporuke velikog opsega proizvoda i usluga blizu nule duž cele privrede. Evropski istraživački centar internet stvari, telo koje je postavila Evropska Komisija, izvršno telo Evropske Unije, kako bi pomogao olakšanju transakcija u novoj eri "sveprisutnog računanja", mapirao je da su neke od bezbroj načina Internet stvari već raspoređene da povežu planetu u globalnu distributivnu mrežu. IoT platforma se uvodi preko industrijskih i komercijalnih sektora. Kompanije instaliraju senzore duž celog komercijalnog koridora da bi nadgledale i sledile tok proizvoda i usluga. Na primer, UPS koristi Velike količine podataka da bi održala njenih 60.000 vozila u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovaj logistički gigant

9

ugrađuje senzore u njihovim vozilima da bi kontrolisala individualne delove u znak potencijalnih kvarova ili umora, kako bi ih mogli zameniti pre skupog oštećenja koji se javlja na putu. Senzori registruju i prenose dostupnost sirovih resursa, informišu kancelariju o trenutnim zalihama u skladištu, i rešavaju problem disfunkcije u proizvodnim linijama. Drugi senzori izveštavaju iz trenutka u trenutak promene u korišćenju električne energije od strane uređaja u biznisu i domaćinstvima, i njihov uticaj na cenu električne energije na prenosnoj mreži. Potrošači električne energije mogu isprogramirati njihove uređaje da bi im smanjili potrošačku moć ili isključiti ih tokom perioda maksimuma korišćenja električne energije na dalekovodima da bi sprečili dramatičan skok cena električne energije ili podnapon preko mreže i tako dobili zaslugu na njihovom sledećem mesečnom računu za struju. Senzori u maloprodajnim objektima drže prodajna i marketing odeljenja upoznatim sa tim koji artikli su pogledani, rukovani, vraćeni nazad na police ili kupljeni kako bi ocenili ponašanje potrošača. Drugi senzori traže položaj proizvoda otpremljenih do maloprodavaca i potrošača i prate količinu otpada recikliranog i procesuiranog za ponovnu upotrebu. Velika količina podataka je analizirana 24 časa dnevno u nedelji kako bi rekalibrisala zalihe lanca snabdevanja, proizvodne i distribucione procese, i da iniciraju nove poslovne prakse da bi povećali termodinamičku efikasnost i produktivnost duž vrednosnog lanca. IoT takođe počinje da se koristi kako bi stvorio pametne gradove. Senzori mere vibracije i materijalna stanja u građevinama, mostovima, putevima i drugim infrastrukturama kako bi pristupili zdravom napravljenom okruženju i kako bi znali kada raditi potrebne popravke. Drugi senzori slede buku od komšiluka do komšiluka, prate zakrčenost saobraćaja i pešačku zbijenost na trotoarima, kako bi optimizirali vozačke i pešačke puteve. Senzori postavljeni duž uličnih ivičnjaka informišu vozače o dostupnosti parking mesta. Pametni putevi i inteligentni auto-putevi održavaju vozače informisanim o nesrećama i saobraćajnim zastojima. Osiguravajuće kompanije počinju da eksperimentišu sa stavljanjem senzora u vozilima kako bi dobili podatke u kom vremenu u toku dana su ona korišćena, lokacije u kojima se nalaze, i proputovane distance za dati period vremena kako bi predvidele rizik i odredile stope osiguranja. Senzori ugrađeni u uličnim svetlima omogućavaju im da se rasvetle i zamute u odgovoru na ambijentalno osvetljenje u okruženju. Senzori su čak postavljivani u kantama za smeće da konstatuju količinu otpadaka kako bi se optimiziralo sakupljanje otpada. Platforma internet stvari je počela brzo da se primenjuje u prirodnom okruženju da bi se bolje upravljalo ekosistemom planete. Senzori počinju da se koriste u šumama da upozore vatrogasce o opasnim uslovima koji mogu uzrokovati vatru. Naučnici instaliraju senzore duž gradova, predgrađa i seoskih opština da mere nivoe zagađenja i upozore javnost o toksičnim stanjima tako da bi mogli minimizirati izglaganje zatvorenim prostorima. U 2013. godini, senzori koji su

10

plasirani na vrhu Američke Ambasade u Pekingu izveštavali su iz časa u čas promene u emisiji karbona u kineskom glavnom gradu. Senzori su postavljani u zemljinom tlu da otkriju suptilne promene u vibracijama i zemljinoj gustini kako bi obezbedili sistem ranog upozorenja od lavina, tornada, vulkanskih erupcija i zemljotresa. Kompanija IBM postavlja senzore u vazduhu i na zemlji na tlu Rio de Žaneira da bi predvidela jake kiše i klizišta dva dana unapred kako bi se omogućilo gradskim vlastima da evakuišu lokalno stanovništvo. Istraživači implementiraju senzore u divlje životinje i postavljaju ih duž migracionoh staza da pristupe promenama u ponašanju i okruženju koje mogu uticati na obnovu dinamike ekosistema. Senzori su takođe instalirani u rekama, jezerima i okeanima da otkriju promene u kvalitetu vode i mere uticaj na floru i faunu u ovim ekosistemima za potencijalne sanacije. U pilot programu Dubuke i Ajove digitalni vodomeri i prateći softveri su instalirani u domovima za praćenje korišćenja vode da informišu vlasnike kuća od verovatnoće curenja, kao i načine za smanjenje potrošnje vode. IoT takođe transformiše način na koji proizvodimo i dostavljamo hranu. Poljoprivrednici koriste senzore da bi pratili vremenske uslove, promene vlažnosti zemljišta, širenje polena i druge faktore koji utiču na prinose. Senzori su takođe instalirani u kartonima voća i povrća u tranzitu da prate njihov položaj da upozore na moguće kvarove tako da isporuke mogu biti preusmerene na bliže prodavce. Fizičari su čak vezivali ili ubacivali senzore u ljudskim telima da bi pratili telesne funkcije poput srčane frekvencije, pulsa, telesne temperature i obojenosti kože da bi obavestili doktore o vitalnim promenama koje bi mogle zahtevati proaktivnu pažnju. General Electrics (GE) radi sa računarskom vizijom softvera koji mogu da "analiziraju izraze lica sa znacima teškog bola, početak delirijuma ili ostalih naznaka stresa" kako bi upozorili medicinske sestre. U bliskoj budućnosti, senzori tela biće povezani sa jednim elektronskim zdravstvenim kartonom, omogućavajući IoT platformi da brzo dijagnostikuje verovatno bolesnikovo fizičko stanje kako bi pomogla hitnom medicinskom osoblju i ubrzala lečenje. Verovatno, najdrastičniji uticaj IoT platforme je do sada bio u bezbedonosnim sistemima. Kuće, kancelarije, fabrike, prodavnice, pa čak i javna mesta za okupljanje su opremljene kamerama i senzorima da bi otkrile kriminalne radnje. IoT platforma upozorava službe bezbednosti i policiju za brzu reakciju i pruža podatak za hvatanje počinilaca. IoT platforma ugrađuje prirodno okruženje u koherentnu proizvodnu mrežu, omogućavajući svakom ljudskom biću i svakoj stvari da komuniciraju jedni sa drugima i olakšavajući međusobne interakcije na načine koji optimiziraju termodinamičku efikasnost društva uz obezbeđenje dobrobiti za Zemlju kao celinu. Ako su tehnološke platforme Prve i Druge industrijske revolucije pomogle u otimanju i prilaženju zemljinih brojnih ekoloških međuzavisnosti za tržišnu razmenu i lične interese, IoT platforma Treće industrijske revolucije će

11

preokrenuti proces. Ono što čini IoT platformu ometajućom tehnologijom na način koji mi organizujemo ekonomski život je u tome što pomaže čovečanstvu da se ponovo integriše u složenu "koreografiju" biosfere, i radeći to na taj način, znatno povećava produktivnost bez ugrožavanja ekoloških odnosa koji vladaju planetom. Korišćenje manje resursa na Zemlji efikasnije i produktivnije i pravljenje prelaza sa goriva na bazi ugljenika na obnovljive izvore energije su osobine koje određuju nastajanje nove ekonomske paradigme. U novoj eri, svi mi postajemo čvorovi u nervnom sistemu biosfere. Dok nam IoT platforma nudi izglede brišuće transformacije na način na koji čovečanstvo živi na zemlji, stavljajući nas na put ka većoj održivosti i obilnoj budućnosti, ona takođe postavlja i uznemirujuća pitanja u pogledu bezbednosti podataka i privatnosti. Neke od vodećih IT kompanija u svetu već rade na izgrađivanju platforme Internet stvari (IoT). General Electric-ov "Industrijski Internet", Cisco-ov "Internet Svega", IBM-ova "Pametnija Planeta" i Siemensovi "Održivi Gradovi" su među mnogim trenutnim inicijativama koje bi dovele inteligentnu infrastrukturu Treće Industrijske Revolucije koja može povezivati naselja, gradove, regione i kontinente, ono što industrijski posmatrači nazivaju globalnom neuronskom mrežom. Mreža je dizajnirana da bude otvorena i distribuirana, omogućavajući bilo kome, bilo gde i u bilo kom vremenu mogućnost da pristupi korišćenju Velike količine podataka kako bi kreirali nove aplikacije za upravljanje njihovim svakodnevnim životom uz blizu nula marginalnog troška. Ranije, globalne kompanije braneći IoT platformu su donekle bile nesigurne šta tačno predstavlja srž operativnog mehanizma platforme. Infrastruktura zahteva tri elementa, od kojih svaki komunicira sa drugim da omogući sistemu da funkcioniše kao celina: medijum za komunikaciju, izvor energije, kao i mehanizam za logistiku. U tom smislu, infrastruktura se može posmatrati kao ugradnja veštačkog proširenja, kao načina za uvećanje društvenog organizma. Odsustvom načina da se komunicira, izvora energije, kao i oblika mobilnosti, društvo bi prestalo da funkcioniše. Kao što je i ranije rečeno, IoT se sastoji od komunikacionog interneta, energijskog interneta i logističkog interneta koji rade zajedno u jednom operativnom sistemu, stalno pronalažeći načine da se poveća termodinamička efikasnost i produktivnost u prikupljanju resursa, proizvodnji i distribuciji proizvoda i usluga i reciklaže otpada. Svaki od ova tri interneta omogućava rad ostalih. Bez komunikacije, ne možemo upravljati ekonomskim aktivnostima. Bez energije, ne možemo da generišemo informacije ili snagu transporta. Bez logistike, ne možemo da pokrenemo privrednu aktivnost u lancu vrednosti. Zajedno, ova tri operativna sistema obuhvataju fiziologiju novog ekonomskog organizma. Ova tri interoperabilna interneta IoT platforme zahtevaju transformaciju u funkcijama svakog preduzeća.

12

Ribrending kompanije kao rešenje provajdera da pomogne stvaranju pametnih i održivih gradova je prisiljavala ove tradicionalne jedinice da počnu razgovor o tome kako svako od njih može dodati vrednost drugom u unapređenju nove vizije IoT sveta. Koncept tri interneta u jednom IoT sistemu radi povećanja termodinamičke efikasnosti i produktivnosti gradova, regiona i zemalja odjednom počinje da ima smisla. Đavo je u detaljima: kako najbolje da se stvori novi model poslovanja koji će zamrsiti Siemensovu moćnu podelu na sveobuhvatnost rešenja provajdera koji bi mogao da pomogne upravljanju nadležnosti, izgradi Internet stvari tehnološku platformu i uspešno napravi promenu u "pametne" i "održive" gradove i društva.

USPON ALTRUISTIČNE ZAJEDNICE

Izgubljeni u svim ubeđenjima nad izgledima Internet stvari u tome da se povezuju svi i sve u globalnoj mreži, pokreće nas sve brže ka eri skoro besplatnih proizvoda i usluga, a sa tim i skupljanja kapitalizma u narednih pola veka i uzdizanja altruistične zajednice kao dominantnog modela za organizovanje ekonomskog života. Toliko smo naviknuti na razmišljanje o kapitalističkom tržištu i vlade kao dva jedina sredstva organizovanja ekonomičnog života, ne obazirajući se na druge organizacione modele u našoj sredini koji nam svakodnevno omogućavaju niz usluga i robe koje ni vlada ni tržište ne pružaju. "Zajednica" prethodi i kapitalističkom tržištu i predstavničkoj vladi i predstavlja najstariji oblik institucionalizovane, samoupravne aktivnosti u svetu. Savremena Zajednica je milijarde ljudi uključila u dubokim socijalnim aspektima života. Sastoji se od bukvalno miliona samoupravnih, uglavnom demokratski predvođenih organizacija, uključujući dobrotvorne ustanove, religioznih grupa, kulturnih i umetničkih grupa, obrazovnih fondacija, amaterskih sportskih klubova, proizvođača i potrošača zadruga, kreditnih unija, organizacija zdravstvene zaštite, grupa za javno zagovaranje, kao i od bezbroj drugih formalnih i neformalnih institucija koje proizvode društveni kapital. Tradicionalne demokratske zajednice i dalje postoje u raštrkanim zajednicama na svakom kontinentu. Lokalne seoske zajednice udružuju svoje zajedničke resurse - zemljišta, vode, šume, ribe, pašnjake itd. - saglasni na zajedničko korišćenje. Odluke o uzgoju, distribuciji, i reciklaži resursa su donete demokratski od strane članova Zajednice. Pored toga, sankcije i kazne za kršenje normi i protokola sadržani su u zakonima vladajućih kodova, čineći time Zajednicu samoupravu privrednog društva. Zajednica se dokazala kao relativno uspešan upravni model zasnovan na poljoprivrednim zajednicama u kojima su proizvodnja i potrošnja prvenstveno za upotrebu nego za zamenu. Oni su prvi arhetipovi današnje kružne ekonomije. Uspeh Zajednice je sve više impresivan s obzirom na političke okolnosti koje su dovele do njih. U najvećem delu, menadžment Zajednice, se pojavio u feudalnim

13

društvima u kojima su moćni gospodari osiromašili lokalno stanovništvo i nateralo ih da odaju priznanje tako što će raditi na plemićkim poljima ili da predaju deo njihove proizvodnje u obliku poreza. Dolazeći zajedno do deljenja privrede postao je jedini održivi način. Velike seobe širom Evrope su dovele do propasti feudalnog društva, uspona moderne tržišne ekonomije i na kraju kapitalističkog sistema, dovele do kraja seoska dobra i zajednice, ali ne i zajednički duh koji ih je animirao. Seljaci su se susretali sa svojim vladarima u vidu industrijske revolucije. Gradski radnici i srednja klasa, zajedno sa seljacima, spojili su svoje zajedničke resurse, ovog puta u vidu plata i radnih sposobnosti, i stvorili nove vrste samoupravne Zajednice. Dobrotvorna društva, škole, bolnice, sindikati, zadruge, i popularne kulturne institucije svih vrsta, stvarali su temelje za ono što je kasnije postalo poznato kao civilno društvo u devetnaestom veku. Ove nove institucije Zajednice, bivaju podmazivane društvenim kapitalom i vođene demokratskim duhom. Došli su da igraju ključnu ulogu u poboljšanju blagostanja miliona stanovnika. U dvadesetom veku, civilno društvo postaje institucionalizovano, oslobađa se poreza i delimično preimenuje u neprofitni sektor. Danas, se termini civilno društvo i neprofitni sektor koriste naizmenično u zavisnosti od toga da li se odnosi na čistu socijalnu funkciju ili institucionalnu klasifikaciju. Sada, nova generacija počinje da se kreće izvan ovih starijih razlika, radije koristeći termin socijalne Zajednice. U dugom prelasku iz feudalnih dobara u socijalne Zajednice, uzastopne generacije su efikasno modelirale principe demokratske samouprave čineći je kvalitetnijom. Trenutno, socijalne Zajednice rastu brže nego li tržišna ekonomija u mnogim zemljama širom sveta. Ipak, zbog onoga što socijalna Zajednica stvara, u velikoj meri je društvena vrednost, a ne novčana, često biva odbačena od strane ekonomista. Altruistična zajednica se javlja kada generišemo dobru volju koja omogućava društvu da bude složno kao kulturni entitet. Tržišta i vlade su nastavak socijalnog identiteta naroda. Bez kontinualnog popunjavanja društvenog kapitala, bilo bi nedovoljno poverenja da se omogući funcionisanje vlade i tržišta, a ipak mi pogrdno kategorizujemo društvene Zajednice kao "treći sektor" koji kao da je manje važniji od tržišta ili vlade. Međutim, ako bismo se jednog dana probudili i shvatili da su sve naše organizacije civilnog društva nestala preko noći, društvo bi uvenulo. Bez bogomolja, škola, bolnica, grupa za podršku zajednica, ogranizacija za propagiranje, sportsko-rekreativnih sadržaja, kao i umetničkih i drugih kulturnih institucija, izgubili bismo osećaj svrhe i identiteta, i društvenih veza koje nas ujedinjuju kao proširene ljudske porodice. Dok se kapitalističko društvo bazira na sopstvenom interesu i materijalne koristi, altruistička zajednica je motivisana zajedničkim interesima i vodjena dubokom željom za povezivanje sa drugima i učešćem. Ako prethodnik promoviše

14

imovinska prava, potragu za autonomijom, kasniji plasira open-source inovacije, transparentost i potragu za zajednicom. Ono što zajednice čini danas više relevantnim nego u bilo kom drugom trenutku u svojoj dugoj istoriji je da mi sada podižemo visoko-tehnološku globalnu platformu koja definiše karakteristike potencijalne optimizacije same vrednosti i operativnih principa koji oživljavaju ovu drevnu instituciju. IoT je tehnološka "srodna duša" u rastućim društvenim zajednicama. Nova infrastruktura je podešena tako da bude distribuirana u prirodi u cilju olakšavanja saradnje i traženja sinergije, što je čini idealnim tehnološkim okvirom za unapređenje društvene ekonomije. Operativna logika IoT platforme je optimizacija lateralne proizvodnje, univerzalni pristup i uključivanje, isti senzibiliteti koji su od ključnog značaja za negovanje i stvaranje društvenog kapitala u civilnom društvu. Sama svrha nove tehnološke platforme je da podstiče deljenje kulture, što je ono šta i zajednice rade. To je taj dizajn karakteristika IoT platforme koje donose društvene zajednice iz senke, dajući joj visoko-tehnološku platformu da bi postala dominantna ekonomska paradigma dvadeset prvog veka. IoT platforma omogućava milionima ljudi da se uključe u peer-to-peer društvene mreže i da ponovo stvore mnogo novih ekonomskih mogućnosti i praksi koje predstavljaju život na putu nastajanja društvenijh zajednica. Platforma pretvara svakog u prosumera i svaku aktivnost u saradnji. IoT potencijalno povezuje svako ljudsko biće u globalnoj zajednici, omogućavajući društvenom kapitalu da cveta do neviđenih razmera, čineći deljivu ekonomiju mogućom. Bez IoT platforme, društvene zajednice bilo bi nemoguće ostvariti. Pridev "društvene" nije ni postojao do dvadesetog veka. Provera Google Ngram Viewer pretraživača je snažan znak da su promene u toku. Ngram Viewer omogućava pretraživačima da pretraže pet miliona knjiga objavljenih između 1500 i 2008 - digitalizovane sada - da vide kada je određena reč prvi put korišćena i da prate povećanje ili smanjenje njenog korišćenja tokom vremena. Reč društveni je prvi put upotrebljena 1940-ih i 1950-ih; onda upotreba reči uzvraća udarac iz kasnih 1960-ih do danas, paralelno sa pojavama računara i Internet tehnologija kao peer-to-peer interaktivne komunikacije. Društvene zajednice već uveliko utiču na ekonomski život. Tržišta počinju ustupati mesto mrežama, vlasništvo postaje manje važno nego pristup, potraga za ličnim interesom se ublažava privlačnošću zajedničkih interesa, i tradicionalni san za bogatstvo je zamenjen novim snom održivog kvaliteta života. U narednom periodu, i kapitalizam i socijalizam će izgubiti svoju nekada dominantnu vlast nad društvom, kako se nove generacije sve više identifikuju sa društvom. Mladi kolaboratisti pozajmljuju principe vrlina i kapitalizma i socijalizma, dok eleminišu centralizacionu prirodu slobodnog tržišta i birokratske države. Distribuirana i međusobno povezana priroda Internet stvari (IoT) produbljuje pojedinačni preduzetnički angažman u direktnoj proporciji sa raznolikošću i

15

snagom društvenog (kolaborativnog) odnosa u društvenoj ekonomiji. To je zato što demokratizacija komunikacije, energije i logistike omogućava milijardama ljudi da budu individualno "osnaženi". Ali to osnaživanje je samo prihvatljivije od nečijeg učešća u peer-to-peer mrežama koje su potpisane od društvenog kapitala. Nova generacija dolazi iz doba koji se više preduzetnički samostalno usmerava na načine koji su više društveno ugrađeni. Nije iznenađenje da najbolji i najpametniji ljudi milenijumske generacije misle o sebi kao "socijalnim preduzetnicima". Za njih, biti preduzetnčki i društven u isto vreme nije oksimoron, već tautologija. Stotine miliona ljudi već prenose delove njihovog ekonomskog života iz kapitalističkih tržišta na globalne društvene altruističke zajednice. Prosumeri samo ne proizvode i dele svoje informacije, zabavu, 3D štampana dobra i masivne onlajn kurseve u društvenim zajednicama na blizu nule marginalnog troška. Oni takođe dele i automobile, kuće, pa čak i odeću jedni sa drugima putem sajtova društvenih medija, putem iznajmljivanja, klubova za preraspodelu i zadruga, na nizak ili blizu nule marginalni trošak. Sve veći broj ljudi sarađuje u "pacijentski-vođenim" mrežama zdravstene zaštite za poboljšanje dijagnoze i pronalazak novih tretmana i lekova za bolesti, opet u blizini nule graničnih troškova. I mladi socijalni preduzetnici su uspostavljali ekološki osetljivija preduzeća, finansirajući nova preduzeća, pa čak i stavarjući alternative društvene valute u novoj ekonomiji. rezultat je da je reč "razmena vrednosti" na tržištu sve više zamenjena rečju "deljiva vrednost" u društvenoj zajednici. Kada prosumeri dele svoje robe i usluge u društvenoj (kolaborativnoj) zajednici, pravilnik koji reguliše tržišnu razmenu postaje daleko od manjeg značaja za društveni život. Sadašnja debata među ekonomistima, biznis liderima, poslovnim liderima i javnim funkcionerima o onome što izgleda kao novi tip dugoročne ekonomske stagnacije je pokazatelj velike transformacije dok se ekonomija pomera od razmene vrednosti do tržišta deljivih vrednosti. Globalni BDP raste po opadajućoj stopi posle Velike recesije. Dok ekonomisti ukazuju na visoku cenu energije, demografiju, sporiji rast u radnoj snazi, potrošački i vladin dug, povećanja učešća globalnog prihoda ide ka veoma bogatoj i rizično potrošačkoj averziji prema potrošnji, koja između drugih razloga, ne može biti dalekosežniji osnovni faktor usporavanja BDP-a. Kako se granični trošak proizvodnje roba i usluga kreće blizu prema nuli u sektoru za sektorom, profiti se smanjuju i BDP počinje da slabi. I, sa više proizvoda i usluga, manje kupovina se realizuje na tržištu i opet se smanjuje BDP. Poenta je, dok se ekonomska stagnacija može desiti zbog mnogo drugih razloga, od klučne je važnosti je da se promene počinju razvijati što bi se moglo objasniti sledećim: spora smrt kapitalističkog sistema i uspona društvene zajednice u kojima je ekonomsko blagostanje izmereno akumulacijom tržišta kapitala i agregacijom društvenog kapitala. Stalni pad BDP-a u narednim godinama i decenijama će biti pripisan prelasku na život nove ekonomske paradigme koja meri ekonomsku vrednost na potpuno nove načine.

16

Nigde nije promena očiglednija nego u rastućoj globalnoj raspravi o tome kako je najbolje suditi ekonomskom uspehu. Konvencionalna metrika BDP-a za merenje ekonomskog učinka u okviru kapitalističkih tržišta fokusira se isključivo na nabrajanje ukupnog zbira dobara i usluga proizvedenih svake godine bez pokušaja da se napravi razlika između negativnog i pozitivnog ekonomskog rasta. Povećanje izdatka za čišćenje toksičnih deponija, policijsku zaštitu i širenje zatvorskih objekata, vojnih aproprijacija i slično, uključeni su u bruto domaći proizvod. Danas, transformacija ekonomskog života iz finansijskog kapitala i razmena robe i usluga na tržištima na društveni kapital i razmenu roba i usluga u društvenoj zajednici preoblikuje razmišljanja društva o tome kako da proceni ekonomske performanse. Evropska Unija, Ujedinjene nacije, organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) i veliki broj industrijskih zemalja i zemalja u razvoju su uvele nove pokazatelje za utvrđivanje ekonomskog napretka, naglašavajući "kvalitet života", a ne samo količina ekonomske proizvodnje. Socijalni proriteti, uključujući i obrazovanje stanovništva, dostupnost zdravstvenih usluga, smrtnost odojčadi, stepen zaštite životne sredine i održivi razvoj, zaštita ljudskih prava, stepen demokratskog učešća u društvu, nivo volonterizma, procenat stanovništva ispod granice siromaštva, pravedna raspodela bogatstva, su među mnogim novim kategorijama koje koriste Vlade da procene opštu ekonomsku dobrobit društva. Do sredine veka, pokazatelj kvaliteta života u društvenoj zajednici će verovatno biti lakmus test za merenje ekonomskog blagostanja svakog naroda. U odvijanju borbe između razmene privrede i ekonomije za razmenu, stav ekonomista je da ako je sve bilo gotovo besplatno, ne bi bilo podsticaja za inovacije i nove robe i usluge, jer izumitelji i preduzetnici ne bi imali načina nadoknaditi troškove unapred. Demokratizacija inovacija i stvaralaštva je oformila novu vrstu podsticaja, na manje od očekivanja materijalne naknade i više na želju da se unapredi društvena dobrobit čovečanstva. I to i uspeva. Dok nije verovatno da će nestati kapitalističko društvo, ono više neće definisati ekonomski program za civilizaciju. I dalje će biti roba i usluga čiji su marginalni troškovi dovoljno visoki da opravdaju svoju razmenu na tržištu i dovoljno profita da se obezbedi povraćaj investicije. Ali u svetu u kome je sve više stvari skoro besplatno, društveni kapital će igrati daleko značajniju ulogu nego finansijski kapital i ekonomski život će sve više zauzimati mesto u društvenim zajednicama. Brz pogled na trenutnu konfiguraciju globalnog kapitalizma, svakako ukazuje na svoju izdržljivost. 500 svetskih bogatih kompanija nastavlja sa učvršćavanjem kontrole nad komercijalnim poslovima planete, i sa prihodom iz 2011. koji prelazi jednu trećinu BDP sveta. S obzirom na ogromnu snagu i domet kapitalističkog sistema, teško je zamisliti svet u kome kapitalizam ima dosta umanjenu ulogu.

17

Jedan od razloga zašto imamo poteškoća da zamislimo život nakon kapitalizma, je neuspeh od razumevanja kako je on zapravo nastao. Da bismo shvatili kako smo došli ovde, hajde da razmotrimo to na ključnim ekonomskim paradigmama u istoriji, i kako je promenjena organizacija društva. Kroz istoriju, velike ekonomske transformacije su se desile kada su ljudi otkrili nove energetske režime, i kreirale nove medije koje bi ih organizovale. Objedinjavanje energetskog režima i medijskih komunikacija uspostavlja se nova matrica za preusmeravanje vremensko-prostorne dinamike, omogućavajući velikom broju ljudi da se okupe i drže zejedno u složenijem medjusobno zavisnim društvenim organizacijama. Prateće tehnološke platforme predstavljaju infrastrukturu, ali i diktiraju način na koji se ekonomija organizuje i upravlja. U devetnaestom veku, parni pogon štamparje i telegraf su postali komunikaciona medija za povezivanje i uprvljanje železnicom i fabričkim sistemima, povezivanjem gusto naseljenih oblasti širom nacionalnih tržišta. U dvadesetom veku, telefon, a kasnije, radio i televizija, postali su komunikacione medije za upravljanje i marketing masovnom potrošačkom društvu. U dvadeset prvom veku, internet postaje komunikacijski medij za upravljanje i distribuciju obnovljivih izvora energije i automatizovanu logistiku, transport u sve većem globalno povezanom društvu. Ogroman trošak kapitala u uspostavljanju centralizovane komunikacione /energijske matrice znači da su nova industrijska i komercijalna preduzeća ugrađena i zavise od ovih tehnoloških platformi. Ovo je bio jedini način da se osigura dovoljno ekonomije obima koja bi garantovala povraćaj uloženih sredstava. Unapred visoki troškovi uspostavljanja vertikalno integrisanih preduzeća u Prvoj i Drugoj industrijskoj revoluciji zahtevaju veliku količinu investicionog kapitala. Pojava IoT infrastrukture Treće industrijske revolucije, sa svojom arhitekturom i distributivnim karakteristikama, omogućavaju socijalnim preduzećima društvene zajednice da razbiju monopol džinovskih kompanija koje posluju na kapitalističkim tržištima. Za početak, IoT platforma oslanja se na obnovljive izvore energije koji se nalaze svuda u nekoj frekvenciji ili proporciji. Osim toga, profitne tehnologije postaju sve jeftinije i koje će biti jeftine kao mobilni telefoni i kompjuteri u narednoj deceniji. međutim, ovi distribuirani obnovljivi izvori energije treba da se organizuju kolaborativno (zajednički) i da dele peer-to-peer preko zajednica i regiona kako bi se stvorila dovoljno ekonomija obima da dovede granične troškove na nulu za svakog u društvu. Fiksni troškovi za dovođenje IoT infrastrukture onlajn, su daleko manji od onih koji su potrebni da se izgrade i održe centralizovane tehnološke platforme Prve i Druge industrijske revolucije. Dok su fiksni troškovi manji, Internet stvari obaraju granične troškove komunikacija, energije i logistike u proizvodnji i distribuciji roba i usluga. Smanjenje fiksnih i graničnih troškova drastično smanjuje troškove ulaska stvaranja novih poslovanja u distribuiranoj peer-to-peer mreži. Niski

18

troškovi ulaska ohrabruju ljude da postaju potencijalni preduzetnici i saradnici, kreiraju i dele informacije, energiju, robu i usluge u zajednicama. Promene uzrokovane uspostavljanu IoT infrastrukture i društvenih (kolaborativnih) zajednica idu daleko izvan uskih granica trgovine. Svaka komunikacijska/energijska matrica propraćena je nizom širokih recepata o tome kako društvo i ekonomski život organizuju to ogledalo mogućnosti novim naprednim tehnologijama. Ovi recepti postali su kanonizovani u sveobuhvatnom sistemu verovanja, dizajniranim da sugerišu da je nova ekonomska paradigma samo odraz prirodnog poretka i stoga je jedini legitiman način da se vodi društveni život. Zato je smena paradigme tako razorna i bolna: dovodi u pitanje operativne pretpostavke koje leže u osnovi postojećih ekonomskih i društvenih modela, kao i sistem verovanja koji ih prati i pogled na svet koji ih legitimiše. Da bi se u potpunosti cenile ogromne ekonomske, socijalne, političke i socijalne promene koje će verovatno doći sa tranzicijom iz kapitalističkog tržišta za društvenu zajednicu, korisno je postaviti ovu prekretnicu u ljudskom putovanju u kontekstu jednako štetne promene koje je pratio pomak od feudalne na tržišnu ekonomiju u poznom srednjem dobu i, opet, od tržišne ekonomije u kapitalističku ekonomiju u modernom dobu. Ovo razumevanje nam daje istorijsku perspektivu da se izborimo sa burnim promenama koje se dešavaju preko globalne ekonomije danas kako se paradigma ponovo pomera, ovaj put sa kapitalističkih tržišta do društvenih zajednica.

NASTANAK TRŽIŠNE EKONOMIJE U SREDNJEVEKOVNOJ EVROPI

Feudalna ekonomija u Evropi se najbolje može okarakterisati kao opstanak odnosa komunikacije i energije. Energetsku matricu u većini čine snaga rada kmetova, volova i konja. Toplotnu energiju za grejanje obezbeđivale su šume Evrope u izobilju ali i mali obim za metalurgiju. Pritom, osim sveštenstva i malog broja zemljoposednika koji su upravljali nad plemićkim zemljama, stanovništvo je bilo nepismeno, a ekonomski život se vremenski i prostorno oslanjao na usmenu kulturu. Privreda i trgovina su između sedmog i dvanaestog veka praktično nestale s obzirom na to da su stari rimski putevi bili napušteni i u lošem stanju. Nešto kasnije je hiljade izolovanih lokaliteta, čije se primitivno postojanje u potpunosti zasnivalo na poljoprivredi, doživelo povraćaj na razvijeniji ekonomski život. Ekonomska proizvodnja je gotovo u celosti bila namenjena neposrednoj upotrebi, a trgovalo se samo sa najoskudnijim viškovima i to na lokalnim sajmovima kako bi se dopunio svakodnevni život plemićkih imanja i malih sela rasutih po evropskim selima.

19

Zajednički resursi u feudima U Engleskoj, kao i svuda u Evropi, poljoprivredni život je bio organizovan oko dobara. Seljaci su pod raznim aranžmanima uzimali u zakup zemlju od feudalnih zemljoposednika u čijem je vlasništvu bila. Dok su slobodnim posednicima garantovana stanarska prava iz generacije u generaciju, pri čemu nisu mogli biti izmešteni sa njihovih vekovnih ognjišta, zakupci su bili manje sreće. Njima je garantovano ograničeno korišćenje koje je retko prelazilo tri generacije, nakon čega su vlasnici mogli da nametnu nove lizing aranžmane ili da povuku zakup. Stanari praktično nisu imali nikakva stanarska prava i bili su na zemljištu samo ako tako vlasnik odluči. Seljaci su kod stanarskih aranžmana, da bi opstali, morali da daju stanodavcu procenat njihove žetve ili da rade na njihovim njivama, kao što rade i na svojim tokom cele godine. U kasnom srednjem veku, sa ograničenim uvođenjem novca u privredu, stanari su bili obavezni da plaćaju rentu ili porez vlasniku zemljišta kao uslov njihovog zakupa. Feudalna poljoprivreda je bila komunalno strukturirana. Seljaci su uporedo sa svojim individualnim zemljištem obrađivali i zajedničke pašnjake u saradnji sa drugim seljacima koji su bili istog ranga. Upravljanje zajedničkim resursima je postala prva primitivna vežba u demokratskom odlučivanju u Evropi. Seljački saveti su bili odgovorni za nadgledanje ekonomske aktivnosti, uključujući sadnju i berbu, korišćenje šuma kao i broja životinja koje bi mogle da pašu na pašnjacima. Pojam zajedničkih imovinskih odnosa u feudalizmu je bio potpuno drugačiji od našeg danas. Imovina se posmatra kao ekskluzivno lično posedovanje koje se može održati ili razmeniti na tržištu. Nasuprot tome, u feudalnoj privredi, sve zemaljske stvari čine Božju tvorevinu i bile su njegovo isključivo vlastištvo. Pritom, Božja tvorevina je zauzvarat bila zamišljena kao "Veliki lanac bića" pri čemu je stvorena najstroža, najkruća hijerarhija odgovornosti koja se uzdizala od najnižih bića do anđela na nebu. Od svakog stvorenja na stepenicama duhovne lestvice se očekivalo da služi onima iznad i to u čvrsto propisanom skupu obaveza kako bi se osiguralo pravilno funkcionisanje sistema. U okviru ovog teološkog okvira, imovina je kocipirana kao niz trustova kojima se upravlja piramidalno i to od nebeskog prestola do seljaka koji rade na imanjima. U ovoj šemi, imovina nikada nije bila isključivo vlastištvo, već je bila podeljena u sfere odgovornosti i u skladu sa određenim moralnim kodom za ispunjavanje obaveza prema vlastodršcu. Na primer, kada kralj odobri zemlju nekom lordu ili vazalu, "njegova prava nad zemljištem ostaju, osim posebnog interesa koji nastaje iz posedovanja te zemlje". Harvardski istoričar Richard Schlatter objašnjava da "niko ne može reći da poseduje zemlju: svi od kralja do lordova i seljaka koji su imali određenu vlast nad zemljom, nisu bili njeni apsolutni vlasnici". Više od 700 godina feudalna ekonomija je opstala relativno nemodifikovana. Međutim, 1500. godine, nove ekonomske snage počele su da narušavaju feudalni poredak, počevši od Engleske za vreme vladavine dinastije Tudora, koje su se

20

kasnije širile i na druge delove Evrope. Komunalno strukturirano (uređeno) zemljište je ograđeno i pretvoreno u privatno vlasništvo i razmenjivano na tržištu, u nekim slučajevima po licenci kralja ili aktima parlamenta ili u drugim prilikama, kao što je zajednički dogovor stanovnika sela. U periodu između šesnaestog i početkom devetnaestog veka u Engleskoj je oformljen pokret seljaka. Posmatran je od strane mnogih istoričara kao "revolucija bogatih protiv siromašnih". Smatra se da je suštinski promenio ekonomski i politički pejsaž imperije. Tada su milioni seljaka izbačeni sa imanja svojih predaka i bili su primorani da se ponašaju kao slobodni agenti čija će radna snaga od tada biti na raspolaganju na srednjevekovnom tržištu radne snage. Dve povezane pojave, koje su sinergički pokušavale da potkopaju feudalni poredak izazvale su prvi talas engleskih pokreta. U ranim fazama, povodom povećanja urbane populacije, raste potražnja za hranom. To je izazvalo inflatornu spiralu, stvarajući sve veće probleme i teškoće vlasteli čije su zemljišne rente bile fiksirane na predinflatornim stopama. Paralelno s tim, rastuća tekstilna industrija je uticala na povećanje cene vune, što je bio još veći podsticaj za same zemljoposednike koji su ograđivali komunalno zemljište i upotrebljavali ga za gajenje ovaca. Ovim je pogoršano stanje seskih domaćinstava. Naime, stotine hiljada raseljenih seoskih domaćinstava bespomoćno je posmatralo kako ovce pasu na travnjacima koje su do pre nekoliko godina ranije obrađivali kako bi se prehranili i opstali. Svuda su ljudi dovedeni na minimum egzistencije i gladovanje dok su se ovce tovile i bile šišane kako bi se obezbedile i snadbevale nove fabrike tekstila u Engleskoj i na kontitentu. Tomas Mor, zarobljen gorkim duhom tog vremena u svojoj Utopiji, oštro napada i osuđuje pohlepu vlasničke klase. Drugi talas ovih događaja došao je otprilike između 1760. i 1840. godine. Prva industrijska revolucija je počela da se širi u Engleskoj i ostatku Evrope. S tim u vezi, nova ekonomija donela je zajedno sa njom stalno rastuće urbano stanovništvo koje je zahtevalo sve više hrane. S druge strane, visoke cene podstakle su vlasnike zemljišta da iskoriste svoju preostalu zemlju, završavajući pritom dug put prelaska sa ruralne ekonomije na modernu tržišnu ekonomiju. Tržišna ekonomija koja je usledila i velika preuzimanja zemljišta promenile su samu prirodu imovinskih odnosa i to od uslovnog prava do isključivog vlasništva. Naime, zemlja koja je vekovima pripadala ljudima, sada pripada pojedincima u obliku nekretnina. Ta zemlja je ujedno postala i predmet pregovora i trgovine na otvorenom tržištu. Nekada čovekov dom se pretvorio u privredni resurs koji može da se koristi kao izvor kapitala i kredita, a sve u cilju ostvarenja, sticanja komercijalne dobiti. Tako je i rad na sličan način postao oblik ekskluzivne imovine. Mogao se je slobodno kupovati i prodavati na tržištu u novom svetu, koji je radije bio regulisan ugovornim odnosima nekogo komunalnim obavezama i socijalnim statusom.

21

Svi ovi događaji su u Engleskoj doveli ne samo do modernog pojma privatne imovine i promeni u odnosima na samom tržištu već je uspostavljen i pravni sistem koji bi sve to regulisao. U feudalnoj ekonomiji ekonomska razmena je bila veoma ograničena i retko se širila izvan uže porodice i porodične zajednice. Takođe, u to vreme nisu postojali zajednički zakoni i statuti koji bi ga podržali. To je dalje uticalo na ljude negativno. Naime, nisu bili voljni da prodaju i kupuju imovinu izvan njihove socijalne sfere. U dobro organizovanim porodičnim zajednicama, nečija reč je garantovala pouzdanost razmene između suseda. Opšte je poznato da režim privatnog vlasništva čine savremena održiva tržišta. Ali je takođe neophodno i važno shvatiti da tržište, gde stranci razmenjuju robu i usluge, ne bi bilo moguće bez pravosnažnog pravnog koda. Da bi ovaj sistem privatnog vlasništva funkcionisao na tržištima i bio potpun, neophodan je pravni sistem koji bi bio podržan od strane policije i izvršnih sudova. Na taj način bi se obezbedilo poštovanje ugovornih obaveza i osigurali bi se i prodavci i kupci. Engleski zakonik bio je instrument u obezbeđivanju prolaza stvaranja novog doba. U odlomku iz feudalnog života većina istoričara u modernoj tržišnoj ekonomiji posvećuje pažnju rastućem tržištu vune i razvoju zakonske izvršne vlasti u okviru privatnog vlasništva. Međutim ostale su druge ekonomske sile na delu. Antropolozi ukazuju na mnoštvo nove poljoprivredne tehnologije, kao što je traktor sa teškim plugom na severu Evrope. Takođe možemo govoriti i o zameni volova konjima i prelaska od dve njive na tri njive, što je dovelo do dramatičnog rasta poljoprivredne produktivnosti u trinaestom i četrnaestom veku. To je dalje dovelo do drastičnog rasta ljudske populacije ali i do privremenog prekida kuge. Što je u krajnjoj instanci imalo za rezultat pojavu urbanog života. Istorijski podaci iz tog perioda, koji je bio fokusiran na inovacije u metalurgiji, pokazuju da je bio obeležen poplavama novih mehaničkih izuma poput papučice na šivaćoj mašini, sofisticirane poluge, klipnjače i upravljača koji pomaže prelazak iz recipročnog u kontinuirano obrtno kretanje. Svi ovi događaji su bili veoma značajni i izazvali su fundamentalne promene koje su u značajnoj meri izmenile svet ali i dali povod nekolicini istoričara da je ih nazovu proto-industirjskom revolucijom srednjevekovnog doba.

Uspon tržišne ekonomije Kada je reč o usponu tržišne ekonomije može se reći da se zapravo radi o zajedničkom dolasku štamparske revolucije, energije vetra i vode u kasnom srednjem veku. Sve to je dovelo do transformacije feudalne ekonomije u tržišnu, menjanja ekonomske paradigme i socijalnih konstrukcija Evrope. Ono što mnogi istoričari i teoretičari ekonomije često propuštaju, je da je kapitalistička ekonomija izašla iz predindustrijalne tržišne ekonomije koja je postojala u većem delu Evrope, (a kasnije i Amerike), a ne iz ranijeg tipa feudalne ekonomije. I Adam Smit i Karl Marks su se barem malo u svojim spisima dotakli teme energije vetra i vode. Smit je pisao o novim izvorima energije kao i primerima podele rada dok se Marks za razliku od njega izjasnio da postoji razlika

22

u tome što energija vode i vetra nema pouzdano trajanje kao energija pare koja obezbeđuje pouzdan i trajan proizvodni ciklus. Marks, kao i mnogi drugi intelektualci tog vremena takođe nije primetio razliku feudalne ekonomije iz srednjeg veka i one koja je nastala iz nje, ponosno tvrdeći da "ručni mlin daje društvo sa feudalnim gospodarem, parni mlin društvo industrijalističkih kapitalista." U stvari energija vetra je u osnovi pomagala alternativnim izvorima energije daleko od feudalaca i tako stvarala građansku klasu srednjovekovnog doba. Marks je takođe aludirao na značaj štamparske mašine ali samo kao sredstva za "buđenje naučnih interesa i težnji": Barut, kompas i štamparija su 3 velika izuma koje je uveo u buržoaskom društvu. Barut su digli u vazduh vitešku klasu, kompas je otkrio svetsko tržište i osnovali kolonije, i štamparska presa je instrument protestantizma i regeneracije nauke uopšte; najmoćnija je poluga i preduslov za stvaranje intelektualca . Nije se činilo da Smit i Marks shvataju, da je revolucija štamparske mašine i energije vetra i vode bila neophodna da bi se stvorila njihova opšta namena na tehnološkoj platformi za ekonomsku promenu koja je promenila evropsku društvenu i političku sliku. Vodenica je bila poznata u antičkom dobu i sa njome se eksperimentisalo i u Rimu. Ipak ova tehnologija nikada nije bila dovoljno razvijena da izazove ljudsko ropstvo kao izvor energije. Nove tehnološke inovacije počevši od 10. i 11. veka u Evropi, podigli su moć vode do centra ekonomskog života. Do kraja 11. veka bilo je više od 5600 vodenica koje su radile u 34 okruga u engleskoj, prema Polisu. Francuska je imala na raspolaganju 20 hiljada vodenica u to vreme. Kao prosek su imali jednu vodenicu na svakog 250. stanovnika. Ekonomski uticaj je bio dramatičan. Tipična vodenica je generisala 2-3 konjske snage za otprilike polovinu vremena dok je radila. Vodenica je mogla da zameni rad 10-20 ljudi. Samo u Francuskoj hidraulična energija koja je bila generisana vodenicama iznosila je moć koju generiše četvrtina odraslog stanovništa Kraljevine što predstavlja zapanjujući rast snage kapaciteta. Većina ranijih vodenica su bile finansirane od strane plemića i bile su instalirane na rekama i potocima koji su tekli kroz njihove zemlje. Mali i veliki gradovi u nastajanju u Evropi sami su podizali vodenice obezbeđivajući tako izvor energije. Gde je voda nedostajala koristili su energiju vetra. Prva evropska vetrenjača je podignuta u Jorkširu u Engleskoj u 1185. godini. Vetrenjače su se brzo proširile i na ravnice severne Evrope. Zato što je vetar svuda, nije vezan za kraljevske zemlje samo, besplatan je i može se koristiti bilo gde. Mali i veliki gradovi su brzo požurili da se prebace na novi režim energije, dobijene iz izvora koji im je uvek pri ruci. Gde je voda nedostajala koristili su energiju vetra. Prva evropska vetrenjača je podignuta u Jorkširu u Engleskoj u 1185. godini. Vetrenjače su se brzo proširile i na ravnice severne Evrope. Zato što je vetar svuda, nije vezan za kraljevske zemlje

23

samo, besplatan je i može se koristiti bilo gde. Mali i veliki gradovi su brzo požurili da se prebace na novi režim energije, dobijene iz izvora koji im je uvek pri ruci. Imajući u vidu da im je vetar doneo novi demokratski izvor moći, građani počinju da osnivaju zajedničke mlinove. Dok su vodenice i vetrenjače korišćene za usitnjavanje žitarica, štavljenje, pranje i tako stvarali pigmente za boje i mnoge druge aktivnosti, vodenica je bila najznačajnija u tkanju i idustriji ovih aktivnosti. Tkanje je prvi korak pretvaranja vune u tkaninu. Pritom onda kada vuna napusti razboj, ona mora isprana od nečistoća i mora biti očišćena, odnosno ona se pere, a zatim je morala da se istisne voda iz nje. Ovo su tradicionalno radili muškarci gazeći krpe u koritu. Vodenica je transformisala proces tkanja. Ljudska stopala su zamenjena drvenim čekićima, koji su podizani i spuštani mehanizmom koji pokreće vodenicu. Niz drvenih čekića mogao je da zameni celu grupu tkača i da njime upravlja samo jedna osoba. Dramatično povećanje produktivnosti izazvano tkanjem u valjaonicama je ekonomičan i vrlo profitabilan način za prebacivanje od prostog korišćenja ovaca samo za ishranu već i za njihovo uzgajanje zbog vune i situacije da mogu da izađu na tržište. Nije ni čudo da su valjaonice ponekad nazivane kao "industrijska revolucija 13. veka." Istoričar E. M. Carus-Vilson kaže da su valjaonice "revolucija koja je donela priliku i prosperitet zemlji u celini i mehanizaciju koja je omogućila da se izmeni izgled srednjovekovne Engleske". U tom smislu navodi Carus-Milson mehanizacija tkanja "je bio odlučujući za predenje i tkanje u 18. veku". U 1790. godini uoči uvođenja parne mašine i prve industrijske revolucije bilo je više od pola miliona vodenica koje su radile u Evropi sa snagom koja je ekvivalenta, odgovara čak 2.250.000 konjskih snaga. Iako malobrojne, hiljade vetrenjača su stvarale čak i više energije od vodenica. Prosečna vetrenjača mogla je da stvori više od 30 konjskih snaga. Iako su se novi izvori energije žestoko borili protiv feudalne aristokratije i građanskih klasa u gradovima ovi široko rasprostranjeni izvori energije favorizovali su interese drugih. Po prvi put, moć urbanog zanatlije i trgovca su počeli da se izjednačavaju pa čak i prevazilaze moć feudalaca. Građani su razvili način da prebace ekonomsku paradigmu dalje od feudalne ekonomije koja je organizovana oko vlasničkih obaveza ka tržišnoj privredi koja je strukturisana oko imovinskih prava. Srednjovekovni istoričar Lin White sumirao je ekonomski značaj uvođenja energije vetra i vode, kao preteča novih tehnologija koje prate novi izvori moći: U drugoj polovini petnaestog veka, Evropa je opremljena ne samo sa mnogo raznovrsim izvorima moći koje su bile poznate u prethodnoj kulturi ali i sa mnoštvo tehničkih sredstava koji su služili za grabljenje, upravljanje i korišćenje takvih energija. Pritom ti vidovi energije su bili neizmerno raznovrsniji u odnosu na one koje poseduju ljudi iz prošlosti. Proširenje Evrope iz 1492. god. pa nadalje je bilo zasnovano u velikoj meri potrošnjom energije u Evropi, što kao posledicu ima veliku produktivnost, ekonomski značaj ali utiče i na vojne sile.

24

Prelazak iz ekonomije preživljavanja na tržišnu privredu i od proizvodnje na korišćenje ka proizvodima za razmenu, bio je prekretnica u čovečanstvu. Ali to ne bi bilo moguće bez prateće revolucije u komunikaciji koja će upravljati povećanim protokom ekonomske aktivnosti koja je rezultat ovih izvora energije. Ta revolucija je u formi štamparske mašine koju je napravio Nemac Johan Gutemberg 1436. godine. Efekat nove štamparske mašine je imao jak uticaj na svakodnevni život tada kao internet danas. Ogromna količina štampanog materijala je bila distribuirana, pri čemu je isticala: Čovek rođen 1453. godine, u vreme kada pada Carigrad, mogao je da pogleda unazad kroz svoj pedesetogodišnji život u kome je odštampano skoro osam miliona knjiga, što je više nego svi zapisi književnika od kako je Konstantin pronašao taj grad 330. godine. Danas uzimamo štampanje zdravo za gotovo. To je toliko deo našeg svakodnevnog života da se retko zaustavljamo na to kako štampane reči imaju veoma veliki efekat na to kako su naši umovi organizovani. Dok je srednjovekovni scenario bio raznovrstan sa subjektivnim mišljenjima svakog pisara, štampa je uklonila subjektivni element zamenjujući ga racionalnijim i proračunatijim analitičkim pristupom znanju. I za razliku od usmene komunikacije koja je zavisila od memorija i formulisanih odgovora, štampani primerci čuvaju i sistematizuju informacije u obliku tabela, indeksa, fusnota i omogućavaju čoveku da produbi i proširi svoj vokabular i da razvije mnogo jasniji jezik koji može biti skrojen prema određenom trenutku ili iskustvu. Štampa je imala veliki uticaj na način na koji su ljudska bića poslovala. Štampa je uvela grafikone, liste pri čemu nam grafikoni nude objektivnije i preciznije računanje u svetu nego što je to nečija lična procena. Štampa nam omogućava mape koje je jeftino reprodukovati čineći da putovanja i navigacija budu više predvidljive i dostupne za komercijalnu trgovinu. Štampa takođe omogućava komercijalne ugovore, ključni je element u unapređenju trgovine na daljinu i produžetku tržišne razmene na širem terenu. Zaboravljamo da se u feudalnoj ekonomiji ekonomska interakcija oslanjala na izgovorene reči, ekonomska kreativnost u velikoj meri je bila ograničena na put koji čovek može da pređe pešaka, a udaljenost tolika da može da se dovikuje sa nekim. U usmenoj kulturi jedna reč je bila dovoljna da se napravi ekonomski aranžman. Čak i danas računovođe koriste reč revizija da opišu finansijska ispitivanja. Ako se vratimo u dane pre štampe feudalnog i ekonomskog života, revizori su govorili finansijske informacije glasno kao način da provere autentičnost transakcije. Štampa je otvorila put do modernog knjigovodstva. Standardne otrpremnice, fakture, rasporedi, čekovi i menice su mogle da budu isporučene na većim razdaljinama i čuvaju se vremenom, pružajući svestrano i ekspanzivno upravljanje podacima do kojih se može doći brzo i nisu ograničeni nekim izvorom energije. Sa štampom komercijalno "poverenje" je zabeleženo u pisanim računima sa ličnim potpisom.

25

Konvergencija štampanih i obnovljivih izvora energije imalo je efekat demokratizacije pismenosti što predstavlja veliki izazov na hijerarhijskoj organizaciji feudalnog života. Sinergija kreirana između revolucije u štampi i snage vetra i vode zajedno sa stalnim poboljšanjima u putnom i rečnom transportu, ubrzao je razmenu i smanjio troškove transakcija, tako čineći moguću trgovinu u većim regionalnim tržištima. Nova veza komunikacija-energija ne samo da je skratila razdaljinu i ubrzala put već je dovela različite ljude u okvire zajedničkih ekonomskih težnji, posle vekova izolacije ali u tome takođe i ohrabrila druge da počnu da koriste svoj um na kosmopolitski način. Zanatlije u novim gradovima su organizovali esnafska udruženja po zanimanju. Kovači, tkači, zidari, farbari, oružari, staklari, tapetari, šeširdžije, pisari, da bi uspostavili nove standarde kvaliteta za svoje proizvode određene fiksne cene, određuju zajedno u okviru svoje grupe kako da se proizvod napravi. Esnafi su bili na pola puta da postanu potpuno funkcionalna tržišta. Esnafi su održavali svoju cenu za proizvode da bi pokrili troškove i nije im bio cilj ostvarivanje profita nego uobičajen način života. Esnafi su na tržištu slobodnog rada i konkurentne cene direktno ugrozili prodavnice i stavili u pitanje njihovu egzistenciju. Razbijanje feudalnih dobara i iznenadna dostupnost jeftine radne snage u kombinaciji sa novim proizvodnim potencijalom i uz to razvitkom štamparske mašine, energije vode i vetra, bilo je dovoljno da se esnafi gurnu u stranu u 17. veku. Trgovci počinju da zaobilaze esnafe, dele rad sa jeftinom radnom snagom u ruralnom predelu i tako stavljaju esnafe u drugi plan, što vremenom nagriza kontrolu esnafa na komercijalni život. Stavljanjem esnafa u drugi plan izgradio se put ka punoj operacionalnoj tržišnoj ekonomiji. Dok su se trgovci borili za zanatske esnafe, nove snage malih preduzetnika su ih ugrozile. Naime, mnogi od njih su ubirali plodove nove energije vode i vetra da bi napajali svoje fabrike i tako ugrozili esnafe serijskom proizvodnjom jeftinije robe za tržište. Novi preduzetnici našli su zajednički jezik sa trgovcima i zalagali se za liberalizaciju nacionalnih tržišta i tako se borili za slobodnu trgovinu, ukidanje ograničenja na mobilnost radne snage, izvršenje komercijalnih ugovora, poboljšanje transporta i povećanje tržišta. Oni su se međutim razišli oko pitanja izvoza i politike spoljne trgovine. Trgovci su našli zajednički jezik sa monarhijama oko kolonijalne politike i time su više bili naklonjeni spoljnoj nego unutrašnjoj trgovini. Obrazloženje trgovaca je da se teško reguliše domaća proizvodnja da bi se obezbedila visokokvalitetna roba po povoljnim cenama, za prodaju u inostranstvu kasnije po većim cenama, a koja se plaća u plemenitim metalima. Prekookeanske kolonije za uzvrat su bile sprečene da proizvodu gotove proizvode i ograničene na proizvodnju jeftine sirovine koje su se vraćale u matične zemlje, a zatim bile primorane da kupe gotove proizvode po višim cenama.

26

Merkantilistička politika favorizovala je trgovce izvoznike povređujući domaće proizvođače kao i svoje kolonije. Osim toga ograničava obim domaćih proizvoda koji su se mogli proizvoditi za domaće tržište u cilju zadržavanja cene kako bi veštački održali visoke izvozne cene i samim tim štetila domaćim proizvođačima kao i rastućoj srednjoj klasi, koja je morala da se bori sa višim cenama domaće robe. Opozicija merkantilističke politike u Evropi i kolonijama nastavila je da raste vodeći do toga da Američke kolonije prekinu odnose sa Engleskom 1776. godine, zatim francuske revolucije koja je inicirala prestanak monarhije i te nacije 1779. godine. Ova dva velika trenutka definišu političku istoriju gde se vodila borba za prava slobodne trgovine kroz zaštitu privatne svojine i promovisanje otvorenog tržišta i demokratskog ponašanja. Bilo koje sumnje su ubrzo bile odbačene da će moderno organizovane zemlje proširiti pravo glasa. SAD, Britanija, Francuska i većina drugih država u 18. i 19. veku verovale su da je centralna misija vlade da zaštiti privatnu imovinu i tžišnu ekonomiju. Sa tim obrazloženjem pravo glasa je dato muškarcima sa privatnom imovinom, usklađivanjem nove nacionalne politike zasnovane na tržišnoj ekonomiji tj. slobodnoj razmeni i privatne imovine.

NASTANAK KAPITALIZMA I VERTIKALNE INTEGRACIJE

Nije neuobičajena pretpostavka da su slobodna razmena dobara na tržištima i kapitalizam jedno te isto, medjutim, činjenica je da nisu. Iako kapitalizam finkcioniše preko otvorenog tržišta, otvorena tržišta ne zahtevaju kapitalizam.

NASTANAK KAPITALIZMA

Proto industrijska revolucija kasnog srednjeg veka uzdigla je slobodno tržište ali kapitalizam, onako kako ga danas shvatamo, nije se pojavio do kasnog osamnaestog veka već onda kada se pojavio prvi pogon na paru. Prvi proizvođači su vodili mala preduzeća u vlasništvu porodica koja su uglavnom zapošljavala rođake i eventualno bila uvećana za nekoliko povremenih radnika. Ovi preduzetnici su funkcionisali na tržištima ali tada kapitalizam još uvek nije bio deo jednačine. Preobražaj u svoju pravu formu kapitalizam je započeo u tekstilnoj trgovini. Setite se da su trgovci, u nastojanju da zaobiđu esnafe, počeli da daju posao (rani oblik podugovarača) jeftinijoj radnoj snazi na selu. Dok je zanatski esnaf u gradskim centrima bio dovoljno imućan da obezbedi sopstvene razboje, seoska radna snaga je bila siromašna i u nemogućnosti da nabavi sopstvene razboje. Trgovci su obezbeđivali razboje obično ih iznajmljujući za određenu nadoknadu. Nadoknade su često bile toliko visoke da je seoska radna snaga bila jedva u stanju da zaradi tek toliko da otplati iznajmljivanje, a što im je ostavljalo jako malo za sopstveni opstanak. Prebacivanjem vlasništva nad oruđem za rad na trgovce, postavljen je šablon koji će promeniti pravac ekonomske istorije.

27

U kasnom šesnaestom veku, nova generacija malih proizvođača počela je da okuplja radnike pod jedan krov da bi iskoristila ekonomiju obima za korišćenje vodenica i vetrenjača u proizvodnom procesu. Mali proizvođači su takođe posedovali mašine koje su radnici koristili. Rezultat je da su zanatlije, koje su prethodno posedovale opremu, ostale bez alata za obavljanje svojih zanata, a samim tim su bivali pretvoreni u radnike koji rade za platu kod gazde nove vrste - kapitaliste. Tekstilna trgovina je pala u ruke kapitalistima, a ubrzo su je sledile i druge trgovine. Istoričar Mauris Dob je ukazao na to da se podređenost proizvodnje kapitalu i pojava ovog klasnog odnosa između kapitaliste i proizvođača treba smatrati presudnom granicom između starog i novog režima proizvodnje. Koncentracija vlasništva sredstava proizvodnje od strane kapitalista i potčinjavanje rada kapitalu do kraja osamnaestog veka će dovesti do definisanja klasne borbe. Adam Smit ušao je u samu srž kontradiktornosti koja će mučiti kapitalizam do kraja njegove vladavine. Smit je video korelaciju između otuđivanja zemlje i otuđivanja alata od zanatlija. U oba slučaja su milioni ljudi bili odvojeni od sredstava svoje ekonomske egzistencije. U prvi mah su kmetovi i farmeri seljaci izbačeni sa svojih nasleđenih poseda, a u drugom su zanatlije odvojene od svog oruđa za rad. Njihov novi status je eufemistički nazivan slobodna radna snaga ali je u stvari kako je Smit to razumeo ta sloboda koštala. U tom ranom i surovom stanju društva koje je prethodilo i akumulaciji akcija i apropiraciji zemljišta…kompletan proizvod rada pripada radniku. Međutim, čim su se akcije akumulirale u rukama određenih osoba, neke od njih su ih prirodno angažovale na upošljavanju vrednih ljudi, kojima će obezbeđivati materijale i opstanak, zarad ostvarenja profita od prodaje njihovog rada, ili od vrednosti koju njihov rad dodaje materijalima. Nešto mora da se da zarad profita preduzimača posla, koji rizikuje svoje akcije u ovom poduhvatu. Vrednost koju radnik dodaje materijalu u ovom slučaju se razlaže na dva dela, od kojih su jedan njihove plate, a drugi profit njihovog poslodavca koji ostaje kada se odbije cela zaliha materijala i plate. Transformacija zemljišta od zajedničkih u nekretnine pratila je sličnu logiku. Smit je pretpostavio da "čim zemlja bilo koje države kompletno postane privatno vlasništvo, vlasnici, kao svi drugi ljudi, vole da žanju gde nisu sejali i zahtevaju zakup čak i za prirodnu proizvodnju." Smit je onda sagledao radnu logiku koja pokreće čitav kapitalistički sistem sa jezgrovitim posmatranjem da: Prihod na godišnjem nivou prikupljenog ili proizvedenog od strane radnika ili čak društva, ili njegova ukupna cena, je u ovom smislu prvo raspoređivana među

28

različitim članovima društva. Plate, profit i zakup su tri prava izvora svih prihoda kao i svih vrednosnih razmena. Svi ostali prihodi su izvedeni od ova tri. Većina klasičnih i neoklasičnih ekonomista veruje da je profit pravedna nagrada kapitalistima koji rizikuju svoj kapital. Socijalizovani ekonomisti bi se mogli složiti sa mladim Karl Marksom koji je zagovarao da deo radničkog doprinosa koji se oduzima od plate i čuva kao profit (višak vrednosti) predstavlja nepravedno prisvajanje i da bi mnogo pravičniji dogovor bio da se socijalizuje proizvodnja i radnicima dozvoli da uživaju punu korist svog radnog doprinosa. Kapitalizam je odigrao malu ulogu u proto industrijskoj revoluciji srednjeg veka. Kao što je ranije pomenuto, mali proizvođači su se počeli pojavljivati pred kraj veka, a neki su počeli da organizuju proizvodnju pod jednim okriljem zarad ekonomičnijih investicija u snagu vode i vetra, ali većinom su ovi prethodnici punopravnih kapitalističkih preduzeća bili još uvek prilično mali i vlasnici finansiranja koje je dolazilo iz porodičnih kasa. Ono što danas nazivamo kapitalizmom pojavilo se zajedno sa prelaskom na novi komunikacioni i energetski model i to u poslednjoj dekadi osamnaestog veka i prvim dekadama devetnaestog.

PARNA INFRASTRUKTURA NA UGALJ

1769. je Džejms Vat izumeo i patentirao modernu parnu mašinu na ugalj. Industrija pamuka bila je prva koja je primenila novu tehnologiju. Porast produktivnosti bio je ogroman. Između 1787. i 1840. britanska proizvodnja pamuka je "skočila sa 22 miliona na 366 miliona funti" dok je cena proizvodnje pala. Do 1850.-e parne mašine na ugalj su se mogle naći širom Evrope i Amerike. Tek 1848., godine velike evropske revolucije, hidraulična mašina" koja se smatra dva i po puta snažnijom od parnih mašina" je počela sa svojim radom u Francuskoj. Nastavljeno je korišćenje hidraulične energije u više francuskih fabrika kao i paralelno korišćenje parne tehnologije na ugalj. Od 784 firme u industriji čelika, na primer, 672 su još uvek koristile vodenice. Energetski miks se brzo promenio u drugoj polovini 19. veka. Snaga pare je porasla sa 4 miliona konjskih snaga 1850.-e do oko 18.5 miliona konjskih snaga 1870.-e. Parna energija je brzo našla put do zemalja sa velikim rezervama uglja. Engleska je bila prva evropska zemlja koja je prešla sa vode i vazduha na ugalj, a za njom i Nemačka. Sjedinjene Države su uz svoje obilje rudnih rezervi brzo stigle svoje evropske susede. Do izbijanja II Svetskog Rata ove tri zemlje su dominirale prvom industrijskom revolucijom. Parna tehnologija na ugalj uvela je u novu komunikacionu/energetsku matricu - parno štampanje i parnu lokomotivu - koje su obezbedile megatehnološku platformu opšte namene za prvu industrijsku

29

revoluciju. Parna lokomotiva na ugalj transformisala je prirodu trgovine smanjujući prostor i skraćujući vreme transakcije. Do 1830-ih lokomotive su putovale brzinom koja se kretala brzinom od 60 milja na sat. Nama je u dvadeset prvom veku teško da zamislimo uticaj mašine koja je mogla da prevozi putnike i teret pri toj brzini. Do 1845.-e, 48 miliona britanaca je godišnje putovalo železnicom. Samo 1850.-ih postavljeno je više od 21000 milja pruge u Sjedinjenim Državama, povezujući veliki deo zemlje istočno od reke Misisipi. Da bi ste stekli osećaj kako je voz sažeo naš smisao za vreme i prostor uzmite u obzir činjenicu da bi putovanje od Nju Jorka do Čikaga zapregom, 1847. trajalo tri nedelje ili više. Do 1857. to putovanje bi železnicom trajalo 72 sata. Pored brzine, parna lokomotiva pružala je pouzdan oblik transporta na koji za razliku od drumskog ili plovnog nisu uticale vremenske prilike. Mogle su tri puta da pređu određeni put za vreme koje bi zaprezi trebalo da samo jednom pređe istu razdaljinu i mogli su da prevezu tri puta više tereta od zaprege po istoj ceni. Kombinacija brzine i pouzdanosti omogućila je ogromnu ekspanziju trgovine i razmene širom velikog kontinentalnog terena po dosta nižoj ceni. Izgradnja pruga je u prvoj polovini 19. veka u Americi bila neorganizovana. Železnički bum je ozbiljno počeo kasnih 1840.-ih. Do 1859., ukupni investicioni kapital u privatne železničke korporacije u Sjedinjenim Državama premašile su 1 milijardu dolara, što je zapanjujuća cifra za to vreme. Sredstva koja su finansirala završetak 30 velikih pruga. Ova kapitalna investicija trajala je do velike depresije 1870.-ih. Do tog vremena je 70000 milja pruge bilo postavljeno povezujući veći kontinentalni deo Sjedinjenih Država. Do 1900.-te, lokomotive su išle preko 200000 milja pruge, povezujući velike i male gradove pa čak i ruralne zaseoke uzduž i popreko Amerike. Finansiranje transportne infrastrukture na ovom nivou zahtevalo je jednu novu vrstu poslovnog modela- moderne akcionarske korporacije. Još dok akcionarske kompanije nisu bile poznate, bilo ih je nekoliko i uglavnom su bile ograničene na kratkoročne trgovačke poduhvate. I Britanska Istočnoindijska Komanija i Danska Istočnoindijska Kompanija su bile akcionarske kompanije u državnom vlasništvu. Prodaja železničkih hartija od vrednosti pretvorila je malu provincijsku berzu Nju Jorka u finansijski izvor moći. Iako je malo amerikanaca bilo svesno te činjenice, veliki deo akcija američke železnice su kupili britanski i u nešto manjem broju francuski i nemački investitori. Železnica je u stvari postala prva moderna kapitalistička poslovna korporacija. Napravili su novi poslovni model koji je odvojio vlasništvo od menadžmenta i kontrole. Od tada pa na dalje, ogromna poslovna preduzeća će biti vođena u potpunosti od strane plaćenih profesionalnih menadžera čija će primarna odgovornost biti da obezbede povraćaj investicija svojim akcionarima. Kapitalizam je jedinstven i atipičan oblik preduzeća u kojem je radna snaga lišena vlasništva nad oruđem za rad, a investitori koji su vlasnici preduzeća, su lišeni prava da kontrolišu i upravljaju svojim preduzećem. Visokoj ceni osnivanja železničke infrastrukture je bio potreban poslovni model koji bi mogao da se

30

organizuje oko vertikalne integracije spajajući dobavljače i kupce pod jednim krovom. Velike železnice su kupile rudnike da obezbede sigurnu isporuku uglja za svoje lokomotive. Pensilvanijska železnica je čak finansirala pensilvanijsku čeličanu da bi obezbedila sigurnu isporuku čelika za izgradnju pruga. Kanadsko-Pacifička železnica sagradila je i vodila hotele blizu svojih železničkih stanica da bi svojim putnicima obezbedila smeštaj. Upravljanje velikim vertikalno integrisanim preduzećima u kontinuitetu, najefikasnije je izvođeno centralizovanim mehanizmima i mehanizmima vertikalne (odozgo - na dole) komande i kontrole. Železničke kompanije su prve shvatile operativne potrebe koje su nastale sa novom komunikacionom/energetskom matricom. Postavljanje i održavanje hiljada milja pruga, nadgledanje železničkog saobraćaj širom većine regiona zemlje, popravljanje i izrada hiljada komada delova opreme, koordinacija teretnog prevoza i isporuke, vođenje putničkog rasporeda, vođenje računa o vremenskim rokovima i nadgledanje poslova hiljada zaposlenih je bio značajan zadatak. Šta više, preklapanje ili kvar bilo kog dela sistema mogao je i često je izazivao kaskadni efekat, ugrožavajući čitavu operaciju. Vođenje ovih ogromnih preduzeća zahtevalo je uspešnu racionalizaciju svakog aspekta poslovnih operacija kompanije. Maks Veber veliki sociolog devetnaestog veka dao je dobar opis onoga što je potrebno za dobru racionalizaciju posla. Za početak, moderna poslovna korporacija je piramidalne strukture, gde sve odluke idu odozgo na dole. Formalna pravila i procedure koje određuju tok ativnosti, definisanje zadataka, kako treba odraditi posao i kako oceniti učinak u svakoj fazi operacije i na svakom nivou angažovanja, se detaljno planiraju, ostavljajući malo prosora za improvizaciju. Zadaci su rastavljani na podelu rada i svaki je radnik dobijao precizna uputstva o tome kako da izvrši svoj posao. Unapređenja u kompaniji bila su zasnovana na zaslugama i objektivnim - merljivim kriterijumima. Poslovni istoričar Alfred Čendler je opisao kako je železnica uklopila racionalizaciju u svoju upravljačku strukturu. Primetio je da je železnica bila prva koja je zahtevala veliki broj plaćenih menadžera; prva koja je imala centralnu kancelariju koju su vodili menadžeri srednjeg nivoa, a kojom su upravljali top menadžeri koji su odgovarali upravnom odboru. Bila je prvo američko poslovno preduzeće koje je gradilo veliku internu organizacionu strukturu sa pažljivo definisanim lancima odgovornosti, autoriteta i komunikacije između centralne kancelarije, sedišta odeljenja i jedinica na terenu; i prva je razvila finansijski i statistički tok zarad kontrole i ocene rada mnogih menadžera. Veber i ostali mislioci uzeli su zdravo za gotovo da zreo kapitalizam zahteva vertikalno integrisane kompanije za stvaranje ekonomije obima i visokoracionalizovanu korporativnu birokratiju sa centralizovanim menadžmentom, komandnim i kontrolnim mehanizmima odozgo na dole za organizovanje komercialnog života. Po Veberu je idealno kapitalističko preduzeće birokratska organizacija koja racionalizuje svaki aspekt komercijalnog života pod jednim okriljem. Ranžirna investicija kapitala kroz prodaju akcija, mobilizacija slobodne radne snage, uspostavljanje procesa masovne proizvodnje i konkurentna razmena na tržištu, poduprti formalnim pravnim propisima, su svi predmet predvidivosti i racionalnog

31

birokratskog menadžmenta stvorenog da služi centralizaciji odlučivačkih snaga u hijerarhijskom lancu komande. Veber je bio u pravu ali nije rekao da su isti mehanizmi centralizovanog lanca komande i kontrole bili jednako potrebni i u socijalističkom ekonomskom sistemu. Upravljanje ubrzanjem i širenjem trgovine i razmene širom nacionalnih tržišta bilo bi nemoguće bez prateće komunikacione revolucije. 1814., Fridrih Koingova štamparska mašina na paru počela je proizvodnju stranica novina u londonskom Tajmsu takoreći brzinom svetlosti ako se hiljadu kopija papira na sat na novim presama uporedi sa jedva 250 kopija na starim ručnim presama. Do1832., štamparske mašine u novinskim kućama su više nego udvostručile broj štampanih strana na sat. Brza, jeftina štampa na mašinama na paru je podstakla masovno opismenjavanje širom Evrope i Amerike. Uspostavljeni su javni školski sistemi i uvedeno je obavezno obrazovanje u novoindustrijalizovanim gradovima kako bi se pripremila buduća radna snaga i kako bi posedovala odredjene komunikacione veštine neophodne za učestvovanje u kompleksnijim poslovnim operacijama koje su pratile prvu industrijsku revoluciju. U narednim decenijama usledio je niz unapređenja štampanja na paru, uključujući i mašine za pravljenje papira, stereotipe i rotacione štampače, koji su značajno smanjili cenu rada, a povećali proizvodnju omogućavajući da revolucija štampanja na paru pomiri svoje potrebe sa potrebama ekspanzije železničkog prevoza na ugalj. Kada je državna poštanska služba prešla sa poštanskih kočija na železnicu, jeftino i brzo štampanje kombinovano je sa brzim i jeftinim prevozom zarad ubrzanja trgovačkih transakcija. Prenos vremenski osetljivih dokumenata - ugovora, računa, otpremnica, novina, sredstva oglašavanja, uputstva za upotrebu, knjiga, kataloga i slično - mogao se ubrzati železnicom, povezujući poslove duž lanca nabavke kao i prodavce i potrošače u roku od nekoliko sati ili dana umesto nekoliko nedelja ili čak meseci - što je osetno ubrzavalo tempo trgovine. Nova štamparska komunikaciona revolucija nije bila jeftina. Kao i kod železnica, cena kapitalnih investicija, da bi štampanje na paru izašlo na tržište, bila je poprilična. Prve prese na paru su bile kompleksne i koštale 500 funti pa i više po jedinici (što je ekvivalentno današnjih 26500 dolara). Cena štampanja na paru je nastavila da raste kako su se novije i skuplje prese pojavljivale. Do 1846., dvocilindrična rotaciona presa je izbacivala 12000 listova na sat, a do 1865. rotaciona presa sa rolnom je proizvodila 12000 novina na sat. Cena osnivanja novina je takođe dramatično skočila do 100000 dolara ili oko 2.38 miliona dolara u vrednosti dolara u 2005. U Americi su kao posledica velikog požara 1871. velike štamparske kompanije počele da niču u Čikagu. R.R. Donnelley&Sons, Rand McNally i M. A. Donohue and Company su bili među liderima u ovoj grani. Njihove štamparije su mogle da iskoriste ekonomiju obima radeći većinu štamparskog materijala na centralnoj lokaciji. Ove kompanije su bile okružene slovolivnicama i proizvođačima štamparskih presa, stvarajući integrisan industrijski kompleks blizu čikaških pruga - centralne železničke veze sa ostatkom države - obezbeđujući brzu poštansku isporuku udžbenika, časopisa i kataloga širom zemlje. Cena izgradnje i vođenja ovih

32

enormnih postrojenja bila je van domašaja većini porodičnih firmi. R.R. Donnelly, shvatajući na vreme da će ukoliko želi da dominira u grani trebati da prikupi velike svote finansijskog kapitala, odlučio je 1890. da se inkorporira kao javno preduzeće. Do 1900. visokocentralizovane operacije štampanja su izbacivale milione kataloga za kompanije masovnog naručivanja poštom kao što je Montgomery Ward and Sears, Roebuck and Company. 540 strana Montgomery Ward kataloga sadržao je više od 24000 predmeta uključujući namirnice, lekove, nakit, tašne, cipele, mušku odeću, šporete, nameštaj, kolica, sportske proizvode i muzičke instrumente. Sears je poštom prodao čak prefabrikovane kuće. Kuće su otpremane vozom u delovima koji su bili u sanducima i kasnije sastavljani na licu mesta. Sears bungalovi se još mogu videti u regionu Wašington, D.C. Milioni amerikanaca iz manjih gradova i ruralnih predela kupovali su virtuelno svu svoju opremu za poslovanje, kućni nameštaj odevne predmete putem kataloga štampanih u velikim čikaškim štamparijama. Predmeti su onda transportovani železnicom i isporučivani poštanskoj službi Sjedinjenih Država, a poštanska služba ih isporučivala direktno do njihovih domova. Searsova zarada od poštanskog poručivanja proizvoda je 1905. iznosila neverovatnih 2.868.000 dolara što je ekvivalentno 75.473.680 u dolarima 2013. Konvergencija parnog štampanja i parnog železničkog prevoza stvorila je infrastrukturu za prvu industrijsku revoluciju. Komunikacioni delovi infrastrukture su se uvećali izgradnjom široko zastupljene telegrafske mreže 1860.-ih omogućavajući preduzećima direktnu komunikaciju duž njihovog lanca snabdevanja i distributivnih kanala. Spajanje parnog štampanja, telegrafa i parne lokomotive dramatično je uvećalo brzinu i pouzdanost kojima su se ekonomski resursi mogli prikupljati, transportovati, obraditi, transformisati u proizvode i distribuirati potrošačima. Čandler zapaža da su "jeftina struja i grejanje i brz i pouzdan transport i komunikacija" bili ključni faktori u brzom širenju centralizovanih fabrika 1840.-ih i 1850.-ih. Novonastala brzina i obim ekonomskih aktivnosti omogućenih novom komunikacionom/ energetskom matricom zahtevala je kompletno promišljanje poslovnog modela širom svake druge grane. Prethodno su proizvodnja i distribucija proizvedenih dobara držane odvojeno. Proizvođači su se oslanjali na to da će nezavisni prodavci na veliko, distributeri i prodavci na malo raštrkani širom zemlje izneti njihovu robu na tržište. Ovi starinski načini distribucije su dokazano spori i nepouzdani i previše provincijski da bi izašli na kraj sa navalom proizvoda masovne proizvodnje koji izlaze iz fabrika koje koriste prve automatizovane mašine u kontinuiranom proizvodnom procesu. Uz to su mnogi od novoproizvedenih proizvoda kao što je Singer šivaća mašina i McCormick berač zahtevali obučene radnike koji bi potrošačima mogli da demonstriraju njihovu upotrebu. Povećanje broja dobara masovne proizvodnje takođe je zahtevalo specijalizovano post prodajno servisiranje za koje je bilo potrebno održavanje kontakta sa potrošačima. Tradicionalni sistem distribucije jednostavno nije bio u stanju da prihvati nove komercijalne prakse. Rešenje je bilo da se proizvodnja i distribucija spoje pod jedno okrilje uz centralizovani menadžment. Vertikalna integracija poslovnih preduzeća uzela je

33

maha u poslednjoj četvrtini devetnaestog veka i postala dominantan poslovni model tokom čitavog dvedesetog veka. Ogromna vrednost vertikalno integrisanih preduzeća je u tome što su eliminišući mnogo ljudstva srednjeg nivoa duž lanca vrednosti, ova nova mega preduzeća bila u mogućnosti da značajno smanje troškove transakcije uz veoma osetno povećanje produktivnosti. Ukratko, vertikalno integrisana preduzeća uvela su mnogo novih efikasnosti čija je ekonomija obima smanjila njihove krajnje cene, omogućavajući im da prodaju najveći mogući obim proizvoda masovne proizvodnje. Jeftiniji proizvodi su podstakli potrošačku tražnju koja je iznedrila nove poslovne prilike i zapošljavanje radnika, poboljšavajući životni standard miliona ljudi u industrijalizovanim privredama. Novi model poslovanja se brzo širio kada su firme uvidele veliku prednost spajanja proizvodnje i distribucije pod jednim okriljem i širenja njihovih poslovnih operacija širom kontinenta. Diamond Match Company, W. Duke and Sons Tobacco, Pillsbury, H. J. Heinz, Procter & Gamble, Eastman Kodak i I. M. Singer and Company su bile među stotinama kompanija koje su usvojile vertikalno integrisan model poslovanja da bi postigli efikasnu ekonomiju obima. Skoro da su svi preduzetnici koji su prosperirali tokom faze uzdizanja prve industrijske revolucije u drugoj polovini devetnaestog veka, u velikoj meri uspeli zato što su bili u stanju da prikupe dovoljno finansijskih sredstava inkorporirajući se i postajući javna akcionarska preduzeća. Kapital im je omogućio da dostignu prednosti vertikalnog tržišta i postanu nosioci svoje privredne grane. Baš kada je prva industrijska revolucija bila na svom vrhuncu, tokom poslednje dve decenije devetnaestog veka, druga industrijska revolucija se rađala u Americi i Evropi. Otkriće nafte, pronalazak mašine sa unutrašnjim sagorevanjem i uvođenje telefona iznedrilli su novi komunikacioni/energetski kompleks koji će dominirati u dvedesetom veku. Najvažnija stvar u vezi nafte koju treba shvatiti je to da je za njeno prikupljanje i organizovanje kao resursa bilo potrebno mnogo više kapitala nego za druge resurse. Šta više, prikupljanje investicija kroz mnoštvo koraka koji su uključeni u prosleđivanje nafte i njenih derivata krajnjim korisnicima može jedino biti moguće organizovanjem čitavog procesa (nalazište, bušenje, transportovanje, rafinisanje i marketing) pod okriljem vertikalno integrisanih kompanija koje je vodio visokocentralizovan menadžment. Pronalaženje i aktiviranje novih naftnih polja danas zahteva vreme i novac i često je neuspešno. Aktivacioni indeks koji meri ukupne potrebne investicije za pristupanje novim naftnim otkrićima je dovoljan da malodušne isključi iz igre. Nije neuobičajeno da vodeće energetske kompanije ulože nekoliko milijardi dolara u nove naftne projekte. Kada je Irak odlučio da utrostruči svoju proizvodnju nafte u prvoj deceniji 21. veka, cena finansijskog investiranja je iznosila blizu 30 milijardi dolara. Ukupna cena kapitalnih investicija u eksploataciji i proizvodnji nafte i prirodnog gasa između 2000. i 2011. je bila blizu 2.4 biliona. Eksploatacija nafte zahteva sofisticiranu satelitsku analizu podataka i poznavanje geologije, geofizike i geohemije.

34

DRUGA INDUSTRIJSKA REVOLUCIJA

U istom periodu kada je prva industrijska revolucija bila na vrhuncu tokom poslednje dve decenije 19. veka, druga industrijska revolucija je nastajala na tlu Evrope i Amerike. Nalazišta nafte kao i otkrića poput motora sa unutrašnjim sagorevanjem ili telefona doveli su do novog miksa komunikacija i energije koji će dominirati u 20. veku. Kada je reč o nafti, najvažnija stvar za razumeti je da se radi o resursu koji zahteva više finansijskih sredstava u cilju prikupljanja i eksploatacije od bilo kog drugog resursa u svetskoj ekonomiji. Štaviše, nadoknaditi uložena sredstva u brojne korake koji postoje između pronalaska nafte i njenog sprovođenja do krajnjih korisnika je moguće jedino u slučaju kada je ceo proces koji uključuje otkriće nafte, bušenje, transport i preradu iste kao i njenu prodaju bude organizovan pod okriljem vertikalno integrisanih kompanija kojima upravlja visoko centralizovan menadžment. Pronalazak i umrežavanje novih naftnih polja u današnje vreme zahteva dosta vremena i sredstava, a uz to je češće neuspešno nego uspešno. Indeks aktivacije koji ukazuje na potrebna sredstva za pristup novim nalazištima je obično više nego dovoljan da obeshrabri veliki deo zainteresovanih. Situacije u kojima vodeće energetske kompanije investiraju po nekoliko milijardi dolara nove naftne projekte nisu nimalo neuobičajne. Kada je Irak odlučio da utrostruči svoju proizvodnju nafte u prvoj deceniji 21. veka, finansijski troškovi ove investicije su procenjeni na skoro 30 milijardi američkih dolara. Ukupne investicije u eksploataciju i proizvodnju nafte i prirodnog gasa na svetskom nivou iznosile su skoro 2.4 biliona dolara u periodu između 2000. i 2011. godine. Eksploatacija nafte zahteva analize sofisticiranih podataka prikupljenih putem satelita kao i kombinaciju stručnih podataka iz oblasti geologije, geofizike i geohemije. Potrebne su najnaprednije vrste kompjutera i softvera kako bi se prikupili i razumeli trodimenzionalni seizmički podaci kao i kako bi se formirala trodimenzionalna slika Zemljine unutrašnjosti. Bušenje naftnih izvora do dubine od 20000 stopa i više zahteva skupu i komplesknu visoko-tehnološku opremu. Izgradnja masovnih naftnih platformi za bušenje na površinama okeana predstavlja ogroman inženjerski izazov. Trasiranje cevovoda, često kroz stotine ili čak hiljade kilometara nepristupačnog i nezgodnog zemljišta, je jednako izazovno. Proces prerade je takođe nezgodan. Geolog Robert Anderson objašnjava kompleksan set operacija. Organski hemičari moraju da razlože komplekse sirovih ugljovodonika nafte i rekonstruišu ih iznova u mnoštvo proizvoda poput benzina ili poliuretana. Specifične karakteristike sirove nafte variraju od jednog naftnog regiona do drugog što zahteva izgradnju prilagodljivih rafinerija u kojima bi se obradjivale pojedinačne sirovine. Prodaja nafte je jednako komplikovana. Prodaja naftnih proizvoda značajno varira od sezone do sezone. Cene benzina su više tokom leta, lož ulje je skuplje tokom zimskih meseci. Iz tih razloga energetske kompanije se vrlo često moraju oslanjati

35

na meterološke prognoze i projekcije stopa ekonomskog rasta, a u nekim slučajevima moraju uračunati i potencijalne političke događaje, bilo kao korisne ili štetne, kako bi odredile potrebu i tražnju za naftom u budućnosti - makar šest meseci unapred - da bi osigurale protok pravilnih sirovina ka adekvatnim rafinerijama za predstojeće sezone. Ono što dalje komplikuje proces, kako Anderson objašnjava, jeste činjenica da su sektori prodaje u energetskim kompanijama dalje podeljeni u odeljenja velikoprodaje, maloprodaje i insudtrijske prodaje koji se dalje dele prema usko specijalizovanim proizvodima kojima se bave poput asfalta, avio goriva, prirodnog gasa, hemijskih tečnosti, poljoprivrednih đubriva i pesticida ili koksa za metalnu ili industriju gume. 50% prodate nafte u Sjedinjenim Američkim Državama se rafinira u benzin za transport. Čak i tokom samog početka naftnog doba, neki preduzetnici su vrlo brzo shvatili da će kompleksan, višefazan proces potreban da bi se nafta stavila na korišćenje finalnim potrošačima biti finansijski isplativ jedino ako je ceo proces jedinstveno kontrolisan. Jedino u tom slučaju bi kompanije mogle da sprovode racionalizovane prakse centralnog upravljanja i da ostvaruju optimalnu dobit. Džon D. Rokefeler je 1868. godine osnovao Standard Oil kompaniju imajući baš taj cilj u vidu. Rokefeler je pokupovao naftne izvore i rafinerije širom države i osigurao specijalne ugovore sa naftnim železnicama kako bi njegove isporuke nafte imale privilegovan status. Na samom početku ere automobila u prvim decenijama 20. veka Standardna naftna kompanija je bila prva u uspostavljanju benzinskih pumpi širom SAD-a, kreirajući na taj način mrežu složenih, vertikalno integrisanih operacija koje kombinuju proizvodnju i distribuciju sa naftnih polja do finalnog potrošača. Već do 1910. godine Rokefeler je kontrolisao najveći deo naftne industrije u SAD. Konkurenti i javnost su se bunili, a federalna vlast je gonila njegovu kompaniju pozivajući se na Šermanov antimonopolistički zakon. 1911. godine Vrhovni sud je naložio razdvajanje Standrad Oil kompanije. Napori vlasti da se skrati naftni lanac bili su uspešni kratkoročno. Već do 30-ih godina 20. veka 26 naftnih kompanija uključujući Standard Oil kompaniju iz Nju Džerzija, Indijane, Texaco, Gulf Oil, Sinclair, Phillips, Union i Sunoco držale su vlasništvo nad dve trećine kapitalne strukture industrije, 60% bušenja nafte, 90% naftovoda, 70% stanica za preradu i 80% prodaje. Koncentracija naftne industrije je danas, iako manje izražena, i dalje značajna. U SAD 5 kompanija - Chevron, BP, Royal Dutch Shell, ExxonMobil i Conoco Philips - kontrolišu 34% domaće eksploatacije i proizvodnje nafte. Otprilike u isto vreme dok je Rokefeler ostvarivao kontrolu nad novim energentom u drugoj industrijskoj revoluciji, Aleksandar Graham Bel je eksperimentisao sa strujom. 1876. Bel je izmislio telefon, uređaj koji će postati veoma značajan faktor za upravljanje i prodaju novih i skupljih ulja, automobila, prigradske ekonomije, kao i na kulturu masovnih potrošača dvadesetog veka.

36

Belova ambicija je bila da stvori dalekometnu nacionalnu mrežu koja će omogućiti povezivanje svih telefona u jednu mrežu. Smatrao je da je za uspešno funkcionisanje telekomunikacione mreže potreba jedna ultimativna vertikalno integrisana kompanija, odnosno jedan sistem koji je centralno kontrolisan i pod jednim krovom. 1885. godine Bel je osnovao Američku telefonsku i telegrafsku kompaniju kao podružnicu koja će spajati sve Belove telefonske kompanije. AT&T je sinonim za telefonski servis. Telefonski servis koji povezuje svaku zajednicu u zemlji bi promovisao kontinentalnu komunikacionu mrežu i omogućio upravljanje čitave nacionalne ekonomije. AT&T je ostvarivala prednost u odnosu na sve potencijalne konkurente zbog Belove zaštite telefona patentom i vlasništva nad njime. Nakon isteka važenja patenta, početkom 1890-ih, konkurenti su pohrlili na tržište. Od 1900. oko 3000 kompanija su poslovale na tržištu Sjedinjenih Američkih Država. Uprkos postojanju konkurencije, jedan broj posmatrača, uključujući i državne zvaničnike iz Vašingtona, su bili zabrinuti zboge agresivne politike AT&T-a u eliminisanja konkurencije. Teodor Njuton Vol, predsednik AT&T kompanije, jasno je izrazio svoju nameru da kontroliše nacionalne telefonske usluge pa je čak i stvorio novi komercijlano reklamni slogan - "Jedna politika, jedan sistem, univerzalni servis". Ovoreno su se rugali FBI-u ističući da su efikasna i agresivna konkurencija i regulativa i kontrola u suprotnosti jedna sa drugom i ne mogu se postići u isto vreme. Zbog zabrinutosti da AT&T brzo uništava svoje konkurente, a takođe stiče i kontrolno učešće u Western Union-u u prvoj deceniji dvadestog veka, savezna vlada je počela sa preduzimanjem akcija sa ciljem uništenja ovog džina. Dok su strahovali da je AT&T postao monopolista, federalni zvaničnici su shvatili da je univerzalni telefonski servis postao veoma važan u životu svakog Amerikanca i dobrobiti američkog društva, tako da je sada predstavljao pravo, a ne privilegiju. Oni su došli do zaključka da bi telefonska industrija efikasnije funkcionisala kao jedan jedinstveni entitet i na taj način spreči "dupliranje", "destruktivnu" i "nepotrebnu" praksu. 1921. godine trgovinski odbor je tvrdio da je telefoniranje prirodni monopol. Odbor je tvrdio da zbog prevelike količine potrebnog kapitala za instaliranje nacionalne frekvencije za komunikaciju i postizanja ekonomije obima bi bilo teško, ako ne i nemoguće, a samim tim i zamisliti takmičenje infrastruktura širom zemlje. Ekonomisti su počeli da govore o telefonskom servisu kao o javnom dobru. Vol je osetio otvorenu kontradikciju u saveznoj vladi i njihovom pristupu po pitanju telefonske industrije i pokušao da napravi dogovor sa Vašingtonom. Shvativši da savezna vlada može da preduzme akcije protiv AT&T-a, Vol je promenio svoj raniji stav, kojim je podsticao agresivnu konkurentsku politiku, i pokušao da se prilagodi vladinom perdlogu, nadajući se da će upravo njegova kompanija biti ta koja će imati prirodan monopol, koji je vlada želela. Biznis profesor sa Harvarda Ričard H. K. Vitor je primetio:

37

Vol je u ovom trenutku nedvosmisleno izabrao da AT&T stavi iza državne regulative, kao način za izbegavanje konkurencije. To je bio jedini prihvatljiv način da AT&T monopolizuje telefonsku industriju... Izgledalo je kao neophodan kompromis za postizanje univerzalnog servisa. Ovaj manevar se na kraju isplatio, ali je svetski rat omeo Vola da ispuni svoj san. 1918. Američka vlada je nacionalizovala telekomunikacionu industriju za potrebe nacionalne bezbednosti i stavila je pod rukovodstvom Alberta S. Burlesona, upravnika pošte i dugogodišnjeg zagovornika nacionalizacije telefonske i telegrafske industrije. Burleson je odmah imenovao Vola za upravljanje telefonskom industrijom kao deo ratnih napora. Vol je odmah prihvatio uslove koje su zajedno postavile njegova kompanija, AT&T, i vlada novoj vlasničkoj strukturi. To je bio najslađi dogovor koji je ikada biti postignut između vlade i jedne privatne firme. Između ostalog: Federalna vlada je pristala da plaća AT&T-u 4.5 odsto od bruto poslovnog prihoda telefonske kompanije kao naknadu za usluge; utvrdi odredbe za amortizaciju i zastarelost po visokoj stopi od 5.72 odsto; utvrdi odredbe za amortizaciju nematerijalnog kapitala; da isplaćuje sve zahteve za kamatu i dividendu; i pored toga da zadrži dobro stanje kao i pre. Čim je mastilo bilo suvo na ugovoru, AT&T počinje da primenjuje povećanje stope za plaćanje naknade za priključak. Zatim, koristeći svoju poziciju kao entitet u državnom vlasništvu počinje da pravi iste zahteve u državama. U roku od pet ipo meseci nakon preuzimanja od strane savezne vlade, kompanija je obezbedila povećanje od 20% u svojim stopama na daljinu, i daleko veći prinos nego onaj koji je ostvarivala na tržištu sa slobodnom konkurencijom. Čak i kada je AT&T vraćen u privatni posed nakon rata, kursevi utvrđeni od strane savezne vlade tokom njenog upravljanja kompanijom tokom rata su ostali na snazi. Džerald Brok, profesor telekomunikacija, javne politike i javne administracije na Univerzitetu Džordž Vašington, sumirao je šta je AT&T stekla nakon vladine nacionalizacije telekomunikacione infrastrukture: Prihvatanje ove regulative je odluka smanjenja rizika. To obezbeđuje ograničen, ali garantovan prinos na kapital i slobodu upravljanja zbog nesigurnosti na tržištu. To je dalo Belovom sistemu moćno oružje za isključenje konkurenata sa tržišta i opravdanje za pravljenje monopola, kao i smanjenje mogućnosti za otvorenu nacionalizaciju kao i antitrust akcije. AT&T je ostao monopolista do 1980. kada se kao i kod Standard Oil-a umešala savezna vlada i slomila ga. Do 2011. godine, međutim, AT&T je ponovo zauzela dominantno mesto na tržištu telekomunikacija na tlu Sjedinjenih Američkih Država sa 39.5%. Verizon, glavni konkurent AT&T kompanije, poseduje 24.7% tržišnog učešća, a zajdeno ove dve kompanije pokrivaju 64.2% ukupnog tržišta telekomunikacija Sjedinjenih Američkih Država tako da se može reći za njih da prestavljaju oligopol.

38

Telefon, kao agilni komunikacioni uređaj, je obezbedio upravljanje udaljenim ekonomski aktivnostima preko urbanih/prigradskih pejzaža. Pomak u saobraćaju od lokomotiva koje putuju na ugalj između fiksnih tačaka, preko automobila na naftu, autobusa, kamiona, omogućio je u mnogome širenje opsega ekonomske aktivnosti. Telefon, za razliku od štampanih izdanja i telegrafa, omogućava da budemo svuda u svakom trenutku, i istovremeno obavljanje velikog broja ekonomskih aktivnosti. Sa telefonom, kompanije mogu da nadgledaju nove i veće integrisane operacije sa još čvršćom centralizovanom kontrolom u "relanom vremenu". Efikasnost i prodkutvnost se povećava i rezultati korišćenjem nove telekomunkacione tehnologije mogu biti spektakularni. Telefon naravno zahteva električnu energiju. 1896. bilo je oko 2.500 kompanija za proizvodnju električne energije i oko 200 opštinskih elektrana širom Sjedinjenih Američkih Država, a takođe i dodatnih 7.500 izolovanih elektrana sa ukupnim kapitalnim investicijama od 500 miliona dolara, ali i velikim finansijskim izdacima. Pored proizvodnje energije za telefonske komunikacije, ove elektrane proizvode energiju i za osvetljenje, pokretanje mašina u fabrikama i aparata u domaćinstvima. Novo električno osvetljenje unapredilo je komercijalne poslove, omogućujući da se radno vreme produži i u večernjim časovima, što je omogućilo i ekonomski rast. Do 1910. jedna od deset kuća u Sjedinjenim Američkim Državama imala je struju, a do 1929. svaka kuća u urbanim mestima je bila povezana na električnu mrežu. Fabrike su sporije prihvatale struju. U 1900. samo 5% fabrika je koristilo struju. To se brzo promenilo sa uvođenjem linija za montažu automobila i proizvoda masovne proizvodnje. Henri Ford je bio među prvima koji je uvideo potencijal električne energije za povećanje proizvodnje automobila. Kasnije će izjaviti da njegov ambiciozni cilj o proizvodnji modela T za svaku radnu porodicu bi bio neostvariv bez elektrifikacije fabrike i uvođenja elektromotora. Napisao je: Pružanje čitavog novog seta električne energije emancipovala je industriju od kožnih pojaseva i linije vratila, jer je postalo moguće obezbediti svaki alat sa svojim elektromotorom. To je omogućilo da se sve uredi prema redosledu rada, što je samo po sebi udvostručilo efikasnost inudstrije. Bez visoko-brzinskih alata nije moglo biti ničega od onog što zovemo moderna industrija. Prelazak sa termoelektrana na elektrifikaciju fabrika, donela je povećanje od 300% u proizvodnji u prvoj polovini dvadesetog veka. Elektrifikacija fabrika za proizvodnju automobila oslobodiće moć masovne porizvodnje i staviće milione ljudi za volanom automobila. Do 1916. 3.4 miliona registrovanih automobila bilo je na putevima Sjedinjenih Američkih Država. Četrnaest godina kasnije bilo je 23 miliona automobila u Sjedinjenim Američkim Državama. Automobil je postao ključni "motor" ekonosmkog rasta za čitavu drugu industrijsku industriju. Ostale kritične indutrije postale su deo džinovskog poslovnog kompleksa, kasnije poznatog kao "doba automobila". Automobili su upotrebljavali "20% čelika, 12%

39

aluminijuma, 10% bakra, 51% olova, 95% nikla, 95% cinka i 60% gume koji su se koristili na tlu Sjedinjenih Američkih Država do 1933. Jedan entuzijazista, pišući 1932., divio se uticaju automobilske industirije na ekonomiju, uz napomenu da "kao potrošač sirovina, automobilska industrija nema premca u istoriji sveta". Masovna proizvodnja autobila je unapredila i naftnu industriju. Nova naftna polja su otvarana nedeljno u Americi, a benzinske pumpe su postale sveobuhvatni deo američkog pejsaža. Do kasnih 1930-tih nafta je pretekla ugalj kao primarni izvor energije u Americi. Naftne bušotine u Teksasu su postale sinonim američke moći širom sveta kada su Sjedinjene Američke Države postale glavni proizvođač nafte na svetu. Britanski državnik Ernest Bevin jednom se našalio da "kraljevstvo nebesko može raditi na pravednosti, ali kraljevstvo zemaljsko radi na naftu". Kao i postavljanje koloseka za železnički saobraćaj, i izgradnja puteva i masovna proizvodnja automobila su bili dosta skupi. Dok je izgradnja puteva bila finnsirana od strane američke vlade kao i svuda drugde, autobilska industrija, barem u Sjedinjenim Američkim Državama, je u potpunosti finansirana privatnim kapitalom. U početku, desetine malih kompanija za proizvodnju automobila je stupilo na scenu. Ubrzo, međutim, sami troškovi koji uključuju stvaranje velikih integrisanih preduzaća neophodnih za proizvodnju i distribuciju automobila masovne proizvodnje su suzili polje proizvođača automobila na tri imena - Ford, General Motors i Chrysler, koji su tržišni lideri do današnjeg dana. Kao železnica, i automobilska industrija je rano shvatila da efikasna kontrola velikog broja aktivnosti koji dolaze zajedno u proizvodnji i prodaji automobila zahteva centralno upravljanje i birokratsku kontrolu za uspeh. Nijedan posao ne može biti finansiran samo od strane pojedinca ili jedne porodice. Svaki veliki proizvođač automobila u Sjedinjenim Američkim Državama je na kraju postao javna kompanija. Stavljanje ekonomije na točkove je radikalno promenilo prostornu orijentaciju društva. Razvoj parnog štampanja i železnice na bazi uglja ohrabrili su urbanizaciju. Štampana komunikacija i teretni saobraćaj železnicom do konačne destinacije u velikoj meri su definisali gde se stambeno-poslovni život grupisao. Manji gradovi prerastaju u velike metropole, a veliki broj novih gradova je nikao uz železničku prugu. Preduzeća, zbog zavisnosti od štampane komunikacije i prevoza tereta železnicom, pozicioniraju se blizu komunikaciono-energetskih čvorova. Dolazak automobila i razvoj nacionalne mreže puteva omogućio je prevoz putnika i tereta u ruralna područja izvan domašaja železnice što je omogućilo njihov razvoj u prvoj polovini dvadesetog veka. Izgradnja međunarodne mreže autoputa između 1950. i 1980., najvećeg i najskupljeg projekta javnih radova u istoriji, dovela je enormne stambene izgradnje na izlazima sa autoputa. Fabrike počinju da se sele iz gustih urbanih centara, koje su zahtevale visoke troškove nekretnina i rada, u ruralna područja, prenošenjem isporuka sa železnice na drumski saobračaj. I radna snaga je ovo pratila. 65 miliona domova, najviše u novoizgrađenim mestima, je izgrađeno od 1945., a 48.000 šoping centara je podignuto na ovim mestima.

40

Razbijanje komercijalnog i stambenog stanovanja je rezultatt razvitka električne infrastrukture i telefosnkih komunikacija, a kasnije i razvoj radija i televizisjkog prenosa. Dramatičan rast predgrađa i sve složenije logistike koja je došla sa organizovanjem i integrisanjem ekonomske aktivnosti širom desetina hiljada predgrađa dovela je do još više centralizovanije komande i kontrole u rukama manjih lidera u svakom sektoru dok su se borili da uhvate sve veću vertikalno integrisanu ekonomiju obima. Druga industrijska revolucija je dostigla svoj vrhunac i srušila se juna 2008. kada je cena nafte dostigla rekordnih 147 dolara za barel na svetskom tržištu, i koncentracija ekonosmke moći u rukama malog broja korporativnih igrača u svakoj industriji je slično dostigla vrhunac. Tri energetske kompanije - ExxonMobil, Chevron i Conoco Phillips su najveće kompanije na tržištu Sjedinjenih Američkih Država i kontrolišu veći deo domaćeg tržišta nafte. Već sam pomenuo da AT&T i Verizon kontrolišu 64% tržišta telekomunikacija. U studiji objavljenoj 2010. godine, savezna vlada je utvrdila da u većini država jedna kompanija za električnu energiju poseduje 25-50% udela na tržištu; a 38 kompanija, odnosno 5% od ukupno 699 identifikovanih kompanija ove vrste poseduje 40% udela u proizvodnji nacionalne električne energije. Četiri automobilske kompanije - General Motors, Ford, Chrysler i Toyota - kontrolišu 60% tržišta automobila. Pet medijskih kuća - News Corp., Google, Garnett, Yahoo i Viacom - kontrolišu 54% američkog medijskog tržišta. U prehrambenoj industriji i indutriji zabave CEC (Chuck E. Cheese’s) Entertainment, Dave & Busters, Sega Entertainment i Namc Bandai Holdings kontrolišu 96% udela na tržištu. U aparatima za domaćinstvo i prerađivačkoj industriji četiri kompanije - Whirlpool, AB Electrolux, General Electric i LG Electronics - kontrolišu 90% tržišta. Slični obrasci koncetracije moći mogu se naći u svakom drugom sektoru američke ekonomije. Danas, na zalasku ere fosilnih goriva, industrija nafte ostaje najviše koncentrisana industrija u svetu, a slede je telekomunikacije i električna energija i distrubutivne industrije. Praktično sve ostale industrije koje zavise od fosilnih goriva/telekomunikaciona sredina nužno zahteva velike kapitalne izdatke za uspostavljanje dovoljne vertikalne integracije i prateće ekonomije obima kako bi povratila svoje investicije i stoga su primorani da upravljaju svoje široke aktivnosti korišćenjem visoko racionalizoavane komande i kontrole procesa. Tri od četiri najveća akcionarska društva na svetu danas su naftne kompanije - Royal Dutch Shell, ExxonMobil i BP. Ispod naftnih giganata je deset banaka - JPMorgan Chase Goldman Sachs, BOA Merrill Lynch, Morgan Stanley, Citigroup, Deutsche Bank, Credit Suiss Barclays Capital, UBS i Wells Fargo Securities - koji kontrolišu približno 60% svetskog bankarskog investicionog tržišta. I kao što je navedeno, ispod finansijskih investitora su 500 kompanija - sa kombinovanim prihodom od 22.5 bilijarde dolara, što je jednako jednoj trećini svetskog GDP-a od 62.5 trilijarde dolara - što pokazuje njihovu zavisnost od fosilnih goriva, globalnih telekomunikacija kao i svetske električne mreže

41

neophodne za njihovo postojanje. Ni u jednom drugom periodu istorije, tako mali broj kompanija nije imao tako veliki uticaj na tako veliki broj ljudi. Ovaj presedan i nezamisliva koncentracija ekonomske moći nije bila samo slučajnost ili nuspordukt nezasite ljudske pohlepe. Niti se može jednostavno odbaciti kroz okrivljavanje deregulacije i pronalaženje grešaka u političkoj nesposobnosti, ili još gore političkog dosluha, mada su to sve faktori koji doprinose njenom razvoju. Umesto toga, na osnovnom nivou je neumoljivo tekla od komunikacione/električne matrice koji predstavljaju osnovu prve i druge industrisjke revolucije. Hteli mi to ili ne, giganti, vertikalno integrisana privredna preduzeća su bila najefikasnije sredstvo za organizovanje proizvodnje i distrubuciju masovno proizvedenih proizvoda i usluga. Povezivanjem lanaca snabdevanja, proizvodnih procesa i distributivnih kanala u vertikalno integrisane kompanije u okviru centalizovanog upravljanja dramatično smanjuje transakcione troškove, povećava efikasnost i produktivnost, smanjuje marginalne troškove proizvodnje i distribucije i u kokačnom snižava cenu proizvoda i usluga za potrošače omogućujući da privreda raste. Dok se na vrhu korporativne piramide konstantno povećavaju koristi od rastućih prinosa od investicija, mora se napomenuti da su životi miliona potrošača takođe poboljšani i industrijalizovanim zemljama. Ono što je pokazatelj kada je koncentracija ekonomske moći u pitanju, koja se nalazi u rukama nekoliko korporativnih igrača u svakoj industriji, jeste kako je nezadovoljstvo javnosti generisano, bar kada su Sjedinjene Države u pitanju, tokom XIX i XX veka. Iako su se sindikati ogorčeno borili protiv korporativne moći, oni nikada nisu uspeli puno da promene. Povremeno je dolazilo i do populističkih pobuna kako bi se obuzdalo sprovođenje korporativne kontrole koja se sprovodila nad ekonomskim životom društva - nedavni Occupy pokret, sa svojom parolom 99% u odnosu na 1% - čiji su ishodi bili malobrojni i doveli do samo blagih regulatornih reformi koje su malo uspele da utiču na suzbijanje koncentracije moći. U izvesnoj meri kriticizam je ugušen zbog ovih velikih, vertikalno integrisanih korporativnih preduzeća, koja su uspela da dovedu do postojanja jeftinijih proizvoda i usluga na tržištu, mnogo novih radnih mesta, kao i poboljšanja samog životnog standarda radnih ljudi širom industrijskog sveta. Postoji međutim dodatni i suptilniji faktor u igri koji se pokazao kao efikasniji u skačućoj javnoj opoziciji. Prva i Druga industrijska revolucija sa sobom su donele pogled na sveobuhvatni svet koji legitimiše ekonomski sistem sugerišući da je poslovanje odraz načina na koji je sama priroda organizovanja izvršena.

SPAS U PROMENI MISLI

Praksa legitimišućih ekonomskih paradigmi koje su stvarale velike kosmološke priče da ih prate je prastara praksa. Savremeni istroričari ukazuju na opis Svetog

42

Tome Akvinskog na stvaranje velikog lanca postojanja u feudalnom dobu kao promer procesa stvaranja okvira kosmologije koja legitimiše postojeći društveni poredak. Akvinski je tvrdio da odgovarajuće delovanje prirode zavisi od lavirinta obaveza među Božjim stvorenjima. Dok se sva stvorenja razlikuju u intelektu i sposobnosti, celokupni sistem će uredno funkcionisati jer su raznolikost i nejednakost od suštinskog značaja za to. Ukoliko bi sva stvorenja bila ista, ravnopravna, ne bi mogla da deluju u korist drugih, Akvinski obrazlaže. Tako što su sva bića stvorena da budu različita, Bog je uspostavio hijerarhiju obaveza u prirodi, koja ukoliko se verno sprovodi omogućava stvaranje procvata. Toma su opis Božjeg stvaranja liči na način na koji je feudalno društvo bilo postavljeno: svačiji individualni opstanak zavisio je od obavljanja njihove dužnosti u kruto definisanoj društvenoj hijerarhiji. Kmetovi, vitezovi, gospodari i papa, svi su bili neravnopravni, na različitim položajima, ali u obavezi da služe drugima, ispunjavaju svoje feudalne obaveze i u tome budu odani. Rezultati njihovih dužnosti bili su u skladu sa njihovim mestom na hijerarhijskoj lestvici i oni odslikavaju savršenstvo Božijeg stvaranja. Istoričar Robert Hojt na Univerzitetu u Minesoti sumirao je odnos ogledala između organizacije feudalnog društva i velikog lanca postojanja: Osnovna ideja na kojoj počiva postojanje univerzuma jeste hijerarhija, u kojoj je svakom stvorenju dodeljen čin i stanica, što u konkretnom slučaju govori o pojmu feudalnog statusa u okviru feudalne hijerarhije u kojoj svaki član ima svoj čin koji diktira njegova prava i obaveze. Kosmologija protestantske reforme koja prati meku proto-industrijsku revoluciju pokojnog srednjevekovnog doba imala je sličnu ulogu u legitimisanju. Martin Luter pokrenuo je frontalni napad na ideju crkve o velikom lancu postojanja, tvrdeći da je legitimisala korumpiranu arhijersku vladavinu pape i papske uprave nad životima vernika. Protestantski teolog zamenio je feudalnu kosmologiju crkve sa kosmologijom centriranom na ličnom odnosu svakog vernika sa Hristom. Demokratizacija obožavanja dobro se uklapa sa novom komunikacijom / energija matricom koja osnažuje novu burgerklasu. Luter je optužio papu da je antihrist i upozorio da katolička crkva nije Božji izaslanik izabran na zemlji preko koga vernici mogu komunicirati sa Bogom, niti bi crkvene vođe mogle legitimno tvrditi da suposeduju moć da posreduju između Boga i parohijana i tako im osiguraju spas na onom svetu. Umesto toga, Luter je tvrdio da svaki muškarac i svaka žena stoje sami pred Bogom. Naoružani Biblijom, svaki hriščćanin ima ličnu odgovornost da tumači Božju reč, bez oslanjanja na crkvenu vlast da tumači značenje tog teksta i preuzme ulogu čuvara kapije neba. Luterova opomena izazvala je prvu kampanju masovne pismenosti u svetskoj istoriji, koja se ubrzo pretvara u protestantizam koji ima za cilj da brzo nauči čitanje kako bi se tumačila Božja reč u Bibliji. Luter je takođe promenio i način viđenja spasenja. Crkva je dugo učila da obavljanje dobrih dela, zajedno sa podnošenjem žrtvi, obezbeđuje mesto u raju.

43

Luter sa druge strane tvrdi da se ne može obezbediti mesto u raju nakupljanjem dobrih dela ostvarenih na zemlji. Umesto toga, prema Luteru, nečija konačna sudbina zapečaćena je na samom početku, ili je izabran za spasenje ili proklet po rođenju od Boga. Ali onda se postavlja pitanje: Kako živeti sa neizvesnošću i brigom ne znajući šta nas čeka? Luterov odgovor je da prihvatanje poziva života i obavljanje svoje uloge u potpunosti i bez isteka može biti osnov njegovog spasenja. Džon Kalvin otišao je korak dalje, pozivajući svoje sledbenike da kontinuirano rade na poboljšanju njihovog života, kao znak mogućeg izbora. Po njemu, svaki pojedinac dužan je da dokaže njegov ili njen poziv. Protestantski teolozi nesvesno daju podršku novom duhu preduzetništva. Implicit je pretpostavka da poboljšanje nečije ekonomske moći predstavlja odraz pravilnog odnosa sa Bogom i odraz prirodnog poretka. Iako, ni Luter ni Kalvin nisu imali nameru da despiritualizuju vernike i stvore homo economicus, na kraju ideja o poboljšanju nečijeg poziva postala je različita od poboljšanja ekonomskog bogatstva. Novi naglasak stavlja se na marljivost, naporan rad i štedljivost metamorfisanih tokom šesnaestog i sedamnaestog veka u termin "više produktivnosti". Samopoštovanje je manje počelo da označava biti dobar u Božijim očima, a više počelo da znači biti produktivniji u novoj tržišnoj ekonomiji. Vremenom, ideja o svakoj osobi koja stoji sama pred Bogom počela je da se odnosi na pojam svake osobe koja stoji sama na tržištu. Samopoštovanje se sada meri sopstvenim interesom, koji se zauzvrat meri akumulacijom imovine i bogatstva stečenog lukavim poslovanjem u novoj tržišnoj ekonomiji. Maks Veber nazvao je ove procese, koji su stvorili novog muškarca i ženu na tržištu, kao "protestantska radna etika". Nova poslovna realnost je prelila, donoseći veliki broj katolika i ostalih na put tržišta. Gde je nekada nečije mesto na stepenicama velikog lanca postojanja činila Božja volja koja je definisala nečiji životni put u feudalnom dobu, danas nečije mesto određuje meka tržišna ekonomija koja definiše stvorenja po gomilanju privatnog vlasništva na tržištu.

PROSVETITELJSKI POGLED NA LJUDSKU PRIRODU

Do kraja meke tržišne ere krajem XVIII veka, nova kosmologija počela je da se pojavljuje govoreći o tome da će pogurati novog čoveka i ženu na tržištu i dati im dovoljnu moć da pišu istoriju. Džon Lok, veliki prosvetiteljski filozof, pokrenuo je optužbu, predstavljajući nadahnutu odbranu privatnog vlasništva, objašnjavajući da ono predstavlja odraz čovekove "svojstvene prirode" za razliku od upravljanja feudalnih dobara. Lok je tvrdio da svaka osoba stvara svoju imovinu dodavanjem svog rada na sirovine prirode dodavajući joj tako vrednost. Međutim, Lok je priznao da u prvobitnom

44

stanju priroda zemlje je održavana zajednički, od strane svih ljudskih bića i njihovih stvoritelja. On je objasnio u "Dve rasprave o vladi" da svaki pojedinac takođe ima imovinu u sebi, koja je samo njemu dostupna i na koju samo on ima prava. Lok zaključuje da je privatna svojina prirodno pravo čoveka, a samim tim, njeno odbacivanje bilo bi ravno odbijanju prirodnog poretka i negiranju zakona prirode. Lok je smatrao da: Onda kada neko uklanja iz države ono što joj je priroda pružila, on dodajući svoj rad i meša imovinu sa svojim radom, dodaje nešto što je njegovo i time je čini njegovom imovinom. To što je on uklanjao iz prirode i svojim radom ga uvećao i doprineo tome, neki smatraju kao isključenje prava drugih ljudi, ali: neosporno vlasništvo rada je u rukama radnika i možda nije u redu da on prisvaja ono što bi trebalo biti zajedničko ali ima pravo na to jer je tome nešto pridružio, i time je tako uvećano prirodno dobro ostavio kasnije za druge. Lok koristi svoju teoriju prirodnog prava na privatnu imovinu da rastrgne feudalni režim zasnovan na vlasničkim obavezama dobara. Onaj koji prisvoji zemlju za sebe, njegov rad na njoj neće umanjiti već povećati zajedničke zalihe čovečanstva: odredba služi za podršku ljudskog života, jer proizvedeno na jednoj priloženoj njivi i obradivom zemljištu je deset puta više uvećano nego da se na toj površini nije ništa radilo, i tako se uvećava imovina celog čovečanstva. Tih deset puta više je bolje nego sto površina na kojima ništa nije rađeno. U svom kratkom eseju Lok priča priču koja prati modernu tržišnu ekonomiju. Prirodni poredak stvari više nije naći svoje mesto u hrišćanskom velikom lancu postojanja već u prirodnom pravu na privatnu imovinu i njeno uvećanje sopstvenim radom. Adam Smit kreće Lokovim koracima. On odbacuje feudalne zahteve i kaže da ponašanje ljudi na tržištu odslikava njihovu pravu prirodu. Smit kaže: Svaki pojedinac neprestano traži najbolji način da zaposli svoj kapital. To je ono što je njegovo, izbor koji zavisi od njega samog, a ne od celokupnog društva. Međutim, ono što je prirodno i pre svega nužno, da ga u načinu opredeljivanja preferira da zaposlenost tog kapitala bude najpovoljnija za društvo. Socijalni kritičar R. H. Tavne i kasnije piše o značajnim promenama koje su zadesile Evropu prelaskom iz feudalne ka tržišnoj privredi kao i sa teokratskih na ekonomske poglede na svet. On je zaključio da nakon pada univerzuma koji je bio zasnovan na hrišćanstvu "ostala su privatna prava i privatni interesi, društvo zasnovano na materijalnim vrednostima". Privatna svojina se od tada razmenjuje na tržištu, uzima "zdravo za gotovo" i predstavlja osnovu organizacije društva. Maks Veber bio je još grublji, tvrdeći da je zamena duhovnih vrednosti ekonomskim, i prebacivanje sa hrišćanskih na ekonomske poglede na svet, stavljajući materijalizam u prvi plan, razočaravajuće za svet. Iako svet još uvek

45

nije bio spreman na ovakav način razmene i uopšteno razmišljanje, prelazak na tržišnu privredu će u velikoj meri poboljšati život prosečnog čoveka na način koji je za feudalne porodice bio nedokučiv. Kasniji prelazak dalje iz čiste tržišne ekonomije u poznom srednjem veku na kapitalističku ekonomiju sredinom devetnaestog veka doveo je do velikih problema u vezi sa pojmom imovine. Povlači se Lokova teorija da ono što svaka osoba dodaje prirodi svojim radom pripada njemu, kao njegovo privatno vlasništvo. Njegova teorija se dobro uklapala u jednostavnoj tržišnoj razmeni poznog srednjeg veka gde je sve što se prodavalo i kupovalo na tržištu bilo proizvod pojedinca ili porodične proizvodnje. Dolazak kapitalizma je suštinski promenio postojeći ekonomski model. Kao što je već napomenuto, zanatlijama su oduzeti njihovi alati od strane kapitalista i oni su pretvoreni u slobodne radnike koji svoj deo rada potražuju kroz deo plate. Ostatak vrednosti proizvedenog proizvoda odlazi u kompanije kao profit. Struktura vlasništva je takođe transformisana. Novi vlasnici sada su akcionari - investitori, čiji sopstveni radnik, a da nije uložen u samu proizvodnju proizvoda i koji su malo učestvovali u upravljanju kompanijom ali su ipak dobijali dividende oduzete od stvorenog viška vrednosti koji je stvorila konkretna radna snaga. Dilema je sledeća: Da li su radnici lišeni svojih osnovnih prava vlasništva i raspolaganja proizvodima koje su svojim radom proizveli? Slabi pokušaji su napravljeni kako bi se opravdalo prisvajanje viška vrednosti koju stvara radna snaga, tvrdeći da kapital čuva da investitori dodaju svoj minuli rad u procesu. Takvo obrazloženje bilo je slabo i nije dugo izdržalo. Ričard Šlater oduševljeno je primetio da: Klasična škola, počevši sa pretpostavkom da je rad tvorac imovine, nije mogla da izgradi ekonomsku teoriju koja je dosledna i koja nije dovodila do zaključka da čovek koji profitira bez rada vrši pljačku nad radnikom. Socijalistički militanti, čiji kolektivni glas jačao je širom Evrope 1840-tih, pokupili su kontradikciju koja je pretila ekonomskoj teoriji od strane kapitalizma. Socijalisti hvale tvrdnje klasične ekonomske teorije da svaki pojedinac ima prirodno pravo da "ubire potpune plodove svog rada". Rešeni da izbegnu jaz koji je stvorila razlika između klasične ekonomske teorije i kapitalizma, napušta se Lokova teorija prirodnog prava na privatnu svojinu i traži se nova teorija. Odgovor na ovo pronađen je u teorijama Dejvida Hjuma i Džeremija Bentama u teoriji utilitarne vrednosti. Hjum tvrdi da je imovina ljudska konvencija koja se rađa iz zajedničkih interesa, koji vode svakog čoveka - u sticanju sa drugima, kao opšti plan ili sistem akcija. Drugim rečima, zakoni svojine su kodovi koja ljudska bića pristaju da prate zato što je to u njihovom zajedničkom interesu. Hjum je objasnio da je naklonjen Lokovoj ideji, da vrednost koju čovek doprinese svojim radom privatnoj svojini pripada samo njemu. Međutim, on smatra da se to

46

ne tiče njegovih prirodnih prava na privatnu imovinu, već zato što je to korisno za društvo, imovina treba da se razmenjuje na tržištu. Podržavajući tvrdnju da je opšta dobrobit društva definisana kao potraga za zadovoljstvom preko bola, koja predstavlja osnovu za opravdanje svih aranžmana imovine. Utilitaristi ovim opravdavaju obe strane, privatnu imovinu zasnovanu na prirodnim pravima radnika kao i kapitalističku klasičnu ekonomsku teoriju, zato što obe doprinose dobrobiti društva i korisne su. U oba slučaja, teorije su samo alatka koja treba da opravda praksu. Bentam je manje bio spreman da podrži Lokovu teoriju prirodnog prava na imovinu, tvrdeći da ne postoji stvar koja može biti prirodno dobro. Bentam je objasnio da su: Prava posledica zakona i samo zakona, Ne postoje prava bez zakona, nema prava u suprotnosti sa zakonom, prava prethode zakonu, imovina i zakoni su rođeni zajedno i moraju umreti zajedno. Utilitarna doktrina dala je kapitalistima neophodnu osnovu da opravdaju svoju rastuću ulogu dominantne sile u novoj industrijskoj ekonomiji. Ipak, teorija prirodnog prava na imovinu nastavila je da bude prisutna, posebno među nižim radnicima koji su radili u fabrikama, malim zanatlijama i vlasnika malih preduzeća koji su nastavili da kritikuju, što je umanjivalo ulogu u eri zasnovanoj na kapitalu. Utilitarna doktrina, iako navodno zasnovana na socijalnoj konvenciji, a ne konvenciji prirodnog prava, ima nenameran podsticaj od strane Čarlsa Darvina. U svojoj drugoj knjizi Dostojanstvo čoveka Darvin tvrdi da su ljudska bića evoluirala mentalne sposobnosti, odnosno razvila svest, što je uticao na to da oni sve više podržavaju utilitarističku teoriju, koja zagovara najveće koristi za najveći broj ljudi, odnosno za društvo. Darvinova razmišljanja pružila su podršku ekonomistima da opravdaju utilitarističku teoriju. Međutim, Darvin nije bio srećan umešanošću svoje teorije evolucije. On je tvrdio da utilitarna priroda višeg reda jedina je koja promoviše proširenje i saradnju među ljudima i bio je razumljivo uznemiren zato što je njegova teorija iskorišćena kao strogo ekonomska agenda koja je tu da opravda kolektivni materijalni interes. U svojim poslednjim spisima Darvin je osporio mišljenja Džona Stjuarta Mila i drugih popularnih utilitarističkih ekonomista tvrdeći da impulsi ne nastaju baš uvek na bilo koji način iz očekivanog zadovoljstva. Da bi pokazao poentu iskoristio je primer osobe koja žuri i želi da spase stranca u požaru bez obzira na lični rizik i bez ikakvih očekivanja zauzvrat. Darvin objašnjava da motivacija da se spase tuđi život dolazi od dubljeg ljudskog impulsa nego zadovoljstvo - što je nazvao društvenim instiktom. Zloupotreba Darvinove teorije koja je iskorišćena kao podrška utilitarsitičke klasične teorije imala je merljive efekte. Međutim, daleko nečuvenija i uticajnija eksproprijacija Darvinove teorije prirodne selekcije učinjena je od strane sociologa i filozofa Herberta Spensera, da unapredi, ono što će se kasnije nazvati socijalni Darvinizam - ideološki inspirisan pokret dizajniran da opravda najgore iz rastućeg

47

kapitalizma u drugoj polovini XX veka. Spenser je iskoristio Darvinov opis prirodne selekcije da opravda svoju teoriju ekonomske evolucije. Spenser je napisao da opstanak najsposobnijih, koji su ovde izraženi mehaničkim terminima, je isto ono što Darvin naziva "prirodna selekcija" odnosno očuvanje favorizovanih rasa u borbi za život. Dok se Darvinu pripisuje kovanje termina "opstanak najsposobnijih", za ovaj termin je zapravo odgovoran Spenser nakon čitanja Darvinovog rada. Darvin je nažalost umetnuo Spenserov citat u svom petom izdanju knjige "Poreklo vrsta", gde je napisao: ovo očuvanje, tokom borbe za život, sorti koje imaju neku prednost u strukturi, zakonom ili instinkt, nazvao je "Prirodna selekcija" i gospodin Spenser je dobro izrazio istu ideju u "Opsatak najsposobnijih". Drvin je međutim taj izraz iskoristio za bolje dizajniranu neposrednu, lokalnu sredinu; dok Spenser koristi izraz za najbolju fizičku formu. Po Spenserovim tvrdnjama opstanak najsposobnijih značio bi da će samo najspremniji organizmi preživeti. Spenserovim terminom kuje javnu diskusiju, bessramno se poistovećujući sa Darvinom, bez obzira na to što njegovi stavovi idu mnogo daleko u poređenju sa Darvinovim. Darvin je kasnije uložio mnogo truda da se distancira od termina "opstanak najsposobnijih", čak se i izvinjavao za njegovo korišćenje ali bez uspeha. Termin je ušao u svest javnosti i definisao Darvinovu teoriju i u glavama sledećih generacija. Spenser je tvrdio da se sve strukture u svemiru razvijaju iz jednostavnog, nepromenljivog stanja ka sve složenijim i diferenciranim stanjima, koja se odlikuju većom integracijom različitih delova. Ovaj proces važi kako za zvezde u galaksiji i biološku revoluciju tako i za društvo i njegove organizacije. Spenser je na konkurenciju na tržištu gledao izraz društvenog prirodnog evolucionog razvoja i veruje da konkurencija treba da se odvija bez mešanja vlada - uveravajući da će samo najsloženije i vertikalno integrisane kompanije opstati i napredovati. Spenserovi stavovi pomogli su u legitimizaciji poslovnih interesa. Nalaženje obrazloženja u prirodi za ostvarivanje kompanija na tržištu, vertikalno integrisana preduzeća kontrolisana od strane centralizovanog menadžmenta, zahvaljujući kojim Spenser i ekonomisti koji su ga pratili su uspešno uspevali da suzbiju svako javno protivljenje drugih. Ono gde su Spenser i njegovi sledbenici pogrešili jeste u verovanju da povećanje složenosti društva zahteva vertikalno integrisana preduzeća sa centralizovanim komandovanjem i rukovođenjem u rukama nekoliko institucija i pojedinaca. Složenost nije uvek sinonim za vertikalnu integraciju i centralizaciju. U slučaju Prve i Druge industrijske revolucije, priroda komunikacije je bila takva da favorizuje vertikalnu integraciju ekonomskih aktivnosti kako bi se smanjili marginalni troškovi i ostvarila ekonomija obima da nadoknadi investicije i ostvari profit. To se pokazalo kao dobro i istinito, pod kapitalističkim i socijalističkim režimom, kao što smo i videli u Sovjetskom Savezu i Kini, pa čak i u mešovitim

48

tržišnim privredama Evrope. Ne bi trebali mešati vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju sa načinom organizacije proizvodnje. I kapitalistički i socijalistički režim organizuju proizvodnju u vertikalno integrisanim preduzećima zbog povećane efikasnosti, uprkos drugačijim obrascima vlasništva i distribucija zarada. Ali kako se organizuje privreda tamo gde su troškovi ulaska na tržište, odnosno ostvarenja komunikacije, znatno niži i plaćanja se odvijaju između velikog broja pojedinaca preko "licem u lice" mreža, i gde se marginalni troškovi proizvodnje, skladištenja i deljenja komunikacija i energije i velikog broja proizvoda i usluga približavaju nuli? Novi način komunikacija se pojavljuje, a sa njim i nova "pametna" javna infrastruktura. Internet će povezati sve i svakoga u novu ekonomsku paradigmu koja je daleko složenija od Prve i Druge industrijske revolucije, ali čija infrastruktura je distribuirana necentralizovana. Ono što je još važnije, nova ekonomija će doprineti opštoj dobrobiti putem bočno integrisanih mreža umesto vertikalno integrisanih preduzeća u kapitalizmu. Efekat svega ovoga je da korporativni monopol dvadesetog veka sada ide protiv remeteće pretnje nesagledivih razmera izazvane nastankom Internet infrastrukture. Nove vrste preduzeća mogu povući i igrati preko interneta i iskoristiti njegovu otvorenost, distribuciju i zajedničku arhitekturu kako bi stvorili bočnu ekonomiju obima "licem u lice" koja eliminiše gotovo sve posrednike. Kompresija dramatično povećava efikasnost i produktivnost uz smanjenje marginalnih troškova blizu nule, omogućavajući proizvodnju i distribuciju proizvoda i usluga sa mnogo manjim troškovima. Iako su vertikalno integrisana preduzeća koja su vladala tokom Druge industrijske revolucije u dvadesetom veku borila da se država napada, napori su bili uzaludni. Džinovski monopoli koji su pre vladali muzičkom industrijom, izdavačkom industrijom, štampanim i elektronskim medijima i velikim delom industrijom zabave, već su bili iskusili iz prve ruke šok i strahopoštovanje vršenja proizvodnje u bočno integrisanoj ekonomiji, koja je uticala na smanjenje marginalnih troškova blizu nule. Kako Internet sazreva i razvija se, može se očekivati usmeravanje mnogih korporativnih giganta u oblastima energije i komunikacija, proizvodnju i usluge. Ove dalekosežne ekonomske promene počinju da utiču na još veće promene u ljudskoj svesti. Nova ekonomska paradigma praćena je preispitivanjem ljudske prirode koja se ogleda u suštinskom načinu našeg odnosa prema Zemlji. Tomas Pejn, veliki Američki revolucionar, jednom je primetio da svako doba i svaka generacija mora biti slobodna da postupa i odlučuje za sebe. Nova generacija neguje embrione marginalnog troška društva blizu nule, menja pogled na svet i donosi nova značenja ljudskih putovanja.

Ekstremna produktivnost Marginalni troškovi koji su približni nuli i skoro besplatni proizvodi i usluge su rezultat povećanja produktivnosti. Produktivnost se meri stavljanjem u odnos

49

onoga što je proizvedeno sa onim što je upotrebljeno za tu proizvodnju. Ukoliko je trošak proizvodnje dodajne jedinice proizvoda ili usluge približan nuli, reč je o optimalnom nivou produktivnosti. Ovom tvrdnjom Rifkin se direktno suprotstavlja samoj ideji kapitalizma. Veća produktivnost radne snage dovodi do povećanja efikasnosti. Konkurenti uvođenjem nove tehnologije povećavaju produktivnost, što smanjuje troškove proizvodnje i dovodi do niže cene proizvoda i usluga, koje kao takve treba da namame kupce. Trka konkurenata se nastavlja dok se ne postignu optimalna efikasnost i najveća produktivnost. Cilj je ostvaren onda kada marginalni trošak dodajne jedinice bude jednak nuli. Nakon dostizanja tog cilja proizvodi i usluge postaju besplatni, profit nestaje, razmena imovine na tržištu prestaje, i kapitalizam umire. Do nedavno su ekonomisti određivali produktivnost na osnovu dva faktora - vrednosti mašina i učinka radne snage. Ali, kada je Robert Solov, tvorac Teorije rasta i dobitnik Nobelove nagrade u ekonomiji 1987. godine, utabao stazu industrijskoj eri primetio je da osnovna sredstva i radna snaga doprinose stvaranju približno 14% ukupnog ekonomskog rasta, postavilo se pitanje šta doprinosi stvaranju preostalih 86%. Ova misterija je Mosija Abramoviča, jednog od osnivača Američke ekonomske asocijacije, dovela do zaključka, kog su se drugi ekonomisti pribojavali da prihvate, da je preostalih 86% mera našeg neznanja. Tokom proteklih 25 godina, jedan broj analitičara je posmatrao ekonomski rast u periodu industrijalizacije i uz pomoć tro-faktorske analize koja je uključivala kapital mašina, radnu snagu i termodinamičku efikasnost u upotrebi energije. Zaključak analitičara je da povećana termodinamička efikasnost, kojom se energija i sirovine pretvaraju u koristan rad, čini najveći deo ostatka ekonomskog rasta u industrijskim ekonomijama. Drugim rečima, energija je nedostajući faktor. Malo bolji pogled Prve i Druge industrijske revolucije otkriva da su načinjeni skokovi u produktivnosti i rastu omogućeni zahvaljujući komunikacijama, energiji i pratećoj infrastrukturi. Time je stvorena tehnološka platforma za povezivanje firmi. Npr. Henri Ford nije mogao da uživa u dramatičnom povećanju efikasnosti i produktivnosti, izazvanom električnim alatima koji rade bez električne mreže. Preduzeća ne bi mogla značajno da smanje svoje troškove logistike bez potpuno izgrađene putne mreže, koja ide preko nacionalnih tržišta. Isto tako, strujna mreža, telekomunikaciona mreža i saobraćaj koji koriste fosilna goriva za snabdevanje energijom, zahtevali su vertikalno integrisanje energetske infrastrukture. Predsednik SAD Barak Obama je tokom svoje predsedničke predizborne kampanje 2012. izgovorio, sada već široko poznat iskaz: "Vi niste to izgradili." Obama je mislio da uspešni poslovi zahtevaju linije infrastrukture za prenos električne energije, naftovoda i gasovoda, komunikacione mreže, puteva, škola, itd. Integrisano tržište privrede ne može uspeti bez infrastrukture. Infrastruktura su javna dobra i zahtevaju brigu vlade. Zdrav razum, da, ali je izgubila u besu koja je usledila predsednika u zemlji u kojoj preovladava mit da je ekonomski uspeh

50

rezultat preduzetničke pronicljivosti predsednika, učešće vlade je uvek odvraćanje od rasta. Javna infrastruktura se u najvećem delu, finansira ili subvencioniše od poreza i taksi, i regulisana je od strane vlade, bilo na lokalnom, državnom, ili nacionalnom nivou. Opšta pretpostavka je da je tehnološka infrastruktura druge industrijske revolucije odgovorna za rast produktivnosti i proizvodni potencijal u dvadesetom veku. Između 1900. i 1929. godine, Sjedinjene Američke Države izgradile su električnu mrežu, telekomunikacionu mrežu, sistem puteva, naftovoda i gasovoda, vodovoda i kanalizacije, i sistem javnih škola. Depresije i Drugi svetski rat usporili su napore, ali se posle rata radilo na izgradnji međudržavnog sistema autoputeva i završetku nacionalne električne mreže i telekomunikacione mreže. Trebalo je obezbediti potpuno integrisanu infrastrukturu. Druga industrijska revolucija dovela je do napretka u produktivnosti u svim industrijskim granama, od proizvodnje automobila do prodaje i izgradnje poslovno-stambenih objekata u prigradskim oblastima. Tokom perioda između 1900. i 1980. godine, u Sjedinjenim Američkim Državama, ukupna energetska efikasnost polako je rasla sa razvojem nacionalne infrastrukture, sa 2.48% na 12.3%. Ukupna energetska efikasnost je napredovala u kasnim 1990-im do nivoa od 13% sa kompletnom Industrijskom revolucijom u proizvodnji. Mala je verovatnoća da bi nadogradnja infrastrukture posle Druge industrijske revolucije, imala bilo kakav merljiv efekat na efikasnost, produktivnost i rast. Energija fosilnih goriva postaje sve skuplja na tržištu. Tehnologije dizajnirane i konstruisane da rade na ovim energijama, kao što je motor sa unutrašnjim sagorevanjem i centralizovane električne mreže, ostavljaju malo potencijala koji se može iskoristiti. Nepotrebno je reći da je 100% termodinamičke efikasnosti nemoguće. Nove studije, međutim, uključujući i jednu koju je sprovela globalna grupa konsultanata, pokazuju da sa prelaskom na Treću industrijsku revoluciju moguće je postići povećanje ukupne energetske efikasnosti za 40 i više procenata u narednih 40 godina. Dramatično povećanje produktivnosti bilo bi veće od onog koje je ekonomija doživela u dvadesetom veku.

Internet stvari Ogroman skok u produktivnosti je moguć, jer je internet prva pametna infrastruktura koja je izazvala revoluciju u istoriji. Internet povezuje sve uređaje, biznise, mesta i vozila u inteligentnu mrežu. U Sjedinjenim Američkim Državama samo postoji 37 miliona digitalnih pametnih priključaka koji obezbeđuju informacije u realnom vremenu. U roku od deset godina, svaku zgradu u Americi i Evropi, kao i drugim zemljama širom sveta, karakterisaće opremljenost pametnim uređajima. I svaki od uređaja poput termostata, montažne linije, magacinske opreme, televizora, veš mašina i kompjutera, imaće senzore povezane sa pametnim priključkom na Internet platformi.

51

U 2007. godini bilo je 10 miliona senzora koji povezuju ljudski izum svake vrste sa Internetom. U 2013. pretpostavilo se da će taj broj premašiti 3.5 milijardi, a još više impresivno, do 2030. se očekuje da će 100 biliona senzora biti povezano na Internet. Drugi senzorni uređaji, uključujući i vazdušne senzorne tehnologije, softvere, radio-frekventne identifikacione čitače i bežične senzorne mreže, pomoći će u prikupljanju velike količine informacija za svaki biznis povezan na mreži. Zahvaljujući tome, biće moguće analizirati podatke i kreirati predvidive algoritme i automatizovane sisteme za poboljšanje termodinamičke efikasnosti, dramatično povećanje produktivnosti, i redukciju marginalnih troškova do njihove vrednosti koja će biti približna nuli. Predviđa se da će do 2022. godine, Internet platforma generisati 14.4 biliona dolara uštede u troškovima. Studija Dženeral Elektrika, objavljena u novembru 2012., zaključuje da su dobitci, odnosno napredak u efikasnosti i produktivnosti, omogućeni od strane pametne tehnologije. Na primer, samo u vazduhoplovnoj industriji, poboljšanje u energetskoj efikasnosti za 1%, izazvano je upotrebom rezultata analize velike količine informacija. Oblast zdravstvene zaštite je još jedan primer proizvodnog potencijala koji dolazi sa Internetom. Zdravstvena zaštita čini 10% globalnog BDP-a, ili 7.1 triliona dolara u 2011. godini. 10% rashoda u zdravstvenom sektoru nastaje zbog neefikasnosti u sistemu, i to u iznosu od 731 milijardu dolara godišnje. Štaviše, prema Dženeral Elektrik studiji, na 59% neefikasnosti u zdravstvenom sektoru, što čini 429 milijardi dolara godišnje, može se direktno uticati priključivanjem na Internet platformu. Velika količina povratnih informacija, napredna analitika, predvidivi algoritmi i automatizovani sistemi mogu da smanje troškove u globalnom sektoru zdravstvene zaštite za 25%. Prema Dženeral Elektrik studiji, ušteda bi bila u iznosu od 100 milijardi dolara godišnje. Smanjenje troškova za 1% dovelo bi do uštede od 4.2 milijarde dolara godišnje, ili 63 milijardi dolara tokom 15-godišnjeg perioda. Pojam "Internet of Things" je skovao Kevin Ešton, jedan od osnivača MIT AutoID Centra, još 1995. godine. U godinama koje su usledile, Internet platforma i troškovi senzora i aktuatora ugrađenih u stvari, odnosno uređaje, je bilo još uvek relativno skupo. Tokom 18 meseci, između 2012. i 2013. godine, međutim, cena RFID čipova, koji se koriste za praćenje, opala je za 40%. RFID čip sada košta manje od deset centi po jedinici. Ovi čipovi ne zahtevaju izvor napajanja, jer su u stanju da prenose svoje podatke koristeći energiju iz radio signala koji ih sondiraju. Cena mikro-elektromehaničkih sistema (MEMS), uključujući žiroskop, akcelerometar i senzor na pritisak, je takođe opala za 80-90% u proteklih pet godina. Druga prepreka koja je usporila raspoređivanje Internet stvari je protokol IPv4, koji omogućava samo 4,3 milijardi jedinstvenih adresa na Internetu (svakom uređaju na Internetu mora biti dodeljena protokol adresa IP). Većinu IP adresa već koristi više od 2 milijarde ljudi, koji su sada povezani sa Internetom, dok nekoliko

52

adresa ostaje na raspolaganju za povezivanje miliona, eventualno biliona, stvari na Internetu. Nova verzija Internet protokola IPv6, koja treba da bude razvijena od strane inženjera, povećaće broj dostupnih adresa na 340 triliona korisnika, što je više nego dovoljno u odnosu na projektovanih 2 triliona uređaja. Očekuje se da ovi uređaji budu povezani na Internetu narednih 10 godina. Nik Valeri, kolumnista časopisa Ekonomist, razbija ove neshvatljivo velike brojeve dajući im smisao. Da bi se dostigao prag od 2 triliona uređaja koji su povezani na Internet za manje od deset godina, svaka osoba bi trebala da ima "1.000 zahteva za povezivanje na Internet." U razvijenim ekonomijama, većina ljudi ima od 1.000 do 5.000 zahteva. To možda deluje kao neuobičajeno veliki broj, ali kada počnemo da pregledavamo oko kuće, garaže, automobila i kancelarije, računajući sve ove stvari i električne četkice za zube, iznenađujuće je koliko uređaja imamo. Mnogi od ovih uređaja će biti uključeni u narednih desetak godina, koristeći Internet za povezivanje naših stvari sa drugim stvarima. Valeri je istakao nekoliko za sada nerešenih pitanja, koja potencijalno otežavaju brzu implementaciju i javno prihvatanje Internet stvari. Pitanja koja postavlja su: Ko dodeljuje identifikator? Gde i kako se informacije u bazi podataka skladište i kome su podaci dostupni? Koliko su podaci detaljni, kako su osigurani? Kakav je pravni okvir za prikupljanje i upravljanje ovim podacima? Ko je odgovoran? Valeri je upozorio da prikupljanje ličnih informacija putem uređaja koji su povezani na Internet, može ugroziti privatnost pojedinca. Ukoliko do toga dođe, iz neznanja ili nemara, to može oslabiti mogućnosti ove tehnologije i pre nego bude sprovedena u celosti. Izveštaj je započet posmatranjem brzog pada troškova u tehnologiji i novim razvojem na komplementarnim poljima, uključujući mobilnu komunikaciju i cloud computing, zajedno sa povećanjem podrške vlade, gurajući IoT u centar globalne ekonomije. 38% anketiranih lidera, prognozira da da će IoT imati "veliki uticaj na većem delu tržišta i industrije" u naredne tri godine i dodatnih 40% je odgovorilo da će imati "neki uticaj na nekoliko tržišta i industrija". Samo 15% intervjuisanih je reklo da će IoT "imati veliki uticaj za nekoliko velikih globalnih igrača". Već više od 75% globalnih kompanija istražuje ili koristi IoT u svojim poslovanjima u nekom obimu i dvoje od petoro ispitanika CEO, CFO i drugi C-odgovarajući nivo i kaže da ima "formalne sastanke ili konverzacije o IoT-u bar jednom mesečno". Podjednako interesantno 30% ispitanih lidera je reklo da će IoT "stvoriti nove prilike za prihode za postojeće proizvode/usluge". 29% je reklo da će prilično "promeniti njihov model poslovanja ili strategiju". Konačno, 23% ispitanih je reklo da će IoT "podstaći novi talas inovacija". Većina ispitanih, više od 60%, složilo se da "komapnije koje se sporo integrišu u IoT će ispasti iz konkurencije". Glavna poruka u istraživanju The Economist-a je da su najkorporativniji lideri uvereni da su moguća dostignuća produktivnosti korišćenjem IoT-a kroz lanac vrednosti toliko ubedljiva i remete stari način poslovanja, da oni nemaju drugog

53

izbora nego da pokušaju da napreduju u igri priključivanjem svojih poslovnih operacija IoT platformi. Kakogod, IoT je mač sa dve oštrice. Pritisak da se poveća termodinamička efikasnost i produktivnost i redukuju marginalni troškovi biće neodoljivi. Kompanije koje ne koriste prednost potencijalne produktivnosti će zaostati. I još neumitna vera u produktivnost dozvoliće da napor inteligencije kojim se upravlja svakom vezom i čvorom u infrastrukturi Treće industrijske revolucije, odvesti marginalne troškove generisanja zelene energije i proizvodnje i isporuke dobara i usluga blizu nule, u roku od 25 godina. Evolucija IoT-a će verovatno pratiti otprilike isti hronološki red koji se pojavio od stupanja na snagu svetske mreže od 1990. godine do sada, kada je eksponencijalna kriva rezultirala padom troškova proizvodnje i slanja informacija.

EKSPONENCIJALNE KRIVE

Doduše, ovakve tvrdnje se čine preteranima dok ne sagledamo bliže značenje reči eksponencijalno. Većina nas teško prihvata eksponencijalni razvoj, zato što smo naviknuti da razmišljamo u okvirima linearnih termina. Ovaj proces je privlačio malo pažnje javnosti, sve dok Gordon Moore, suosnivač Intela, najveće svetske kompanije za proizvodnju poluprovodničkih čipova, nije zapazio ovaj fenomen, koji je opisao u poznatom dokumentu objavljenom 1965. Moore je posmatrao broj komponenti koje se ugrađuju u integrisana kola, koji se duplirao svake godine od njihovog pronalaska 1958. Kompleksnost minimalnih troškova za izradu komponente je rasla otprilike za faktor 2 godišnje. Svakako se očekivalo da će ovaj faktor ostati isti, ako ne i povećati se. Moore je malo modifikovao svoju projekciju 1975., izjavivši da se dupliranje javlja svake druge godine. Proces dupliranja se nastavio narednih 37 godina, i odskora su naučnici počeli da predviđaju sporiji rast broja tranzistora koji mogu da se ubace u kompjuterski čip. Fizičar Michio Kaku je rekao da već možemo da zapazimo sporiji rast i da će Murov zakon, bar u pogledu čipova, nestati u narednih 10 godina i biće zamenjen konvencionalnom silikonskom tehnologijom. Da bi preduhitrili zastoj u razvoju, Intel je predstavio 3D procesore, uvereni da mogu da još malo mogu da nastave dupliranje profita. Kako ističe, postoji ograničenje u tome kolika kompjuterska snaga se može dobiti od silikona. Kakogod, on dodaje da će novija tehnologija kao što su 3D čipovi, optički čipovi, paralelno procesovanje i eventualno molekularno računarstvo, pa čak i kvantno verovatno obezbediti dobar rast ekponencijalne krive u budućnosti. Murov zakon je od tada posmatran u širokom rangu informacionih tehnologija. Kapacitet skladištenja hard-diska ima sličnu krivu rasta. Mrežni kapacitet - količina informacija koja prolazi kroz optičko vlakno - dostigao je čak strmiju

54

eksponencijalnu krivu: količina podataka koja se prenosi preko mreže se duplira svakih 9 meseci. To je ekponencijalni faktor koji omogućava računanje troškova rasta više od 50 godina. Kada su prvi, gigantski kompjuteri bili razvijeni, troškovi računice bili su ogromni i nisu dostizali komercijalnost. Konvencijalna mudrost je bila takva da, u najboljem slučaju, samo bi vojska ili nekoliko istraživačkih institucija moglo da pokrije troškove. Esperti nisu uzeli u obzir eksponencijalni rast u kapacitetu i opadnje troškova proizvodnje. Izum integrisanog kola (mikročipa) je promenio računicu. 50 godina ranije kompjuter je mogao koštati milione dolara, danas stotine miliona ljudi poseduje relativno jeftine pametne telefone, sa više hiljada puta većom kapacitivnošću od komjutera proizvedenog 1960-ih. 2000. godine, jedan gigabajt hard diska koštao je 44 dolara. 2012. godine cena je pala na 7 centi. 2000. je 193 dolara koštao video prenos. Deset godina kasnije taj trošak je pao na tri centa. Da bi ste ocenili značaj eksponencijalne krive u moći računanja i redukovanju troškova, obratite pažnju na sledeće: prvi uspešan, komercijalni, masovno proizveden kompjuter za poslovanje IBM 1401, često navođen kao Model T kompjuterske industrije, predstavljen je 1959. godine. Mašina je bila 5 metara visoka i 3 metra široka i imala je kapacitet memorije za pamćenje 4096 karaktera. Mogla je da odradi sabiranje 193000 osmocifrenih brojeva u 60 sekundi. Troškovi rentiranja IBM kompjutera iznosili su 30000 dolara godišnje. 2012. godine, Raspberry Pi, najjeftiniji kompjuter na svetu, snižen je na 25 dolara. Raspberry Pi fondacija je bila pretrpana ponudama kupaca zemalja u razvoju kao i onih koje su najrazvijenije na tržištu. Danas mobilni telefoni teže 100-ak grama, mogu da stanu u džep i koštaju nekoliko stotina dolara. Ponekad se čak dobijaju i besplatno uz sklapanje ugovora sa korisnikom o korišćenju usluga. Takođe imaju memoriju hiljadama puta veću nego originalni Crraz-1A kompjuter kasnih 1970-ih godina, koji je koštao skoro 9 miliona dolara i težio oko 12000 funti (5500 kilograma). Marginalni troškovi računarske snage teže nuli. Eksponencijalna kriva u generisanju informacija, potpuno je izmenila naš način života. Kao što je pomenuto ranije, mnogo ljudi se povezuje sa drugima preko interneta, dele informacije, zabavu, novosti i znanje skoro besplatno. Ovo je postalo društveni trošak blizu nule. Eksponencijalna kriva je iz sveta računice postala standard za merenje ekonomskog uspeha u rangu tehnologije i postala novi benčmark za komercijalne performanse i povratak investicija.

BESPLATNA ENERGIJA

O eksponencijalnosti se nigde ne diskutuje toliko kao u oblasti obnovljive energije. Neki od ključnih igrača su došli preko informacionih tehnologija i

55

internet sektora do primene stečenog iskustva na nove energetske paradigme. Oni dobro opažaju dve čudne paralele. Prvo, prinos snage tehnologije obnovljivih izvora je isprobavanje eksponencialnog rasta krive u solarnoj, geotermalnoj, hidro energiji, energiji vetra i biomase, koji se očekuje da prate. Kao i u računarskoj industriji, za industriju obnovljivih izvora energije neophodno je uzeti u obzir visoke početne troškove za istraživanja, razvoj i formiranje tržišta za svaki novi vid obnovljive energije. Kompanije su takođe primorane da budu dve ili tri generacije ispred konkurenata, u iščekivanju momenta kada da iznesu neku inovaciju online ili rizikuju da će doživeti neuspeh od jačine eksponencijalne krive. Izvestan broj tržišnih lidera je pretrpeo neuspeh zato što je bio vezan za zastarele tehnologije i zbrisan novim tehnologijama. Industrijski analitičari predviđaju da će solarna i energija vetra, biti jeftina kao i mobilni telefoni i laptopovi, kroz narednih 15 godina. Drugo, kao i internet komunikacija, gde su troškovi ulaganja za osnivanje bili značajni, ali marginalni troškovi proizvodnje i distribucije informacija zanemarljivi, troškovi ulaganja za postavljanje internet energije su značajni, dok marginalni troškovi proizvodnje po jedinici solarne ili energije vetra teže nuli. Obnovljiva energija, kao i informacije, skoro da je besplatna nakon obračunavanja fiksnih troškova istraživanja, razvoja i postavljanja. Internet tehnologija i obnovljiva energija počinju da se spajaju i kreiraju internet energiju, koja bi promenila proizvodnju i distribuciju u društvu. U dolazećoj eri stotine miliona ljudi će proizvoditi sopstvenu obnovljivu energiju u svojim kućama, kancelarijama, fabrikama i deliti međusobno zelenu energiju preko internet energije, upravo kao što mi postavljamo i delimo informacije online. Kada se internet komunikacija spoji sa zelenom energijom, svako ljudsko biće na Zemlji postaje njen izvor energije, bukvalno i figurativno. Kreiranje režima obnovljive energije, snabdevanog energijom od zgrada, delom skladištenom u formi vodonika, distribuiranom preko zelenog internet elektriciteta, i konektovanom na priključak, bez emisije transporta, zasniva se na mehanizmu od pet stubova, koji bi omogućio ljudima da dele energiju sa marginalnim troškovima blizu nule u IoT svetu. Naučna zajednica je optimistična u pogledu na ekponencijalnu krivu u proizvodnji obnovljive energije. Scientific American objavio je 2011. članak, pitajući se da li se Murov zakon primenjuje i na solarnu energiju, iako se primenjuje, jesmo li već na putu promene paradigme u energiji kao što je to bio slučaj u računarstvu. Odgovor je "da". Uticaj na društvo je sve izraženiji kada se uzme u obzir ogroman potencijal solarne, kao budućeg izvora energije. Sunce predaje 470 EJ energije Zemlji svakih 88 minuta - jednako količini energije koju ljudska biće potroše u roku od godinu dana. Ako bismo mogli da prigrabimo jednu desetinu jednog procenta Sunčeve energije koja stiže na Zemlju, to bi nam dalo 6 puta više energije nego što se danas koristi prema globalnoj ekonomiji.

56

Uprkos činjenici da je Sunce univerzalni izvor energije iz kojeg potiču sva naša fosilna goriva i drugi derivati, to čini 0.2% mešavine energije, pre svega zato što je do nedavno bilo skupo prikupiti i distribuirati energiju - što više nije slučaj. Richard Swanson, osnivač SunPower korporacije, primetio je isti fenomen udvostručavanja, koji je Moore primetio u kompjuterskim čipovima. Sansonov zakon tvrdi da cena solarne ćelije ima tendenciju da opadne 20% za svako udvostručavanje kapaciteta industrije. Cena kristalne silikonske ćelije, opala je dramatično, od 60 dolara po vatu 1976. godine do 0.66 dolara po vatu 2013. godine. Solarne ćeliju mogu da uhvate više solarne energije, što redukuje troškove prikupljanja energije. Solarna efikasnost za troslojne solarne ćelije u laboratoriji je dostigla 41%. Tanak sloj dostiže 20% efikasnosti u laboratoriji. Ako se ovaj trend nastavi dosadašnjim tempom i mnoge studije zapravo pokazuju ubrzanje do ekponencijalnosti, solarna ćelija će dostići maloprodajnu cenu koju mi danas plaćamo za električnu energiju do 2020. godine, a polovinu sadašnje cene uglja do 2030. godine. Nemačko tržište tek počinje da doživaljava komercijalni uticaj troškova obnovljive energije, koji teže nuli. 2013. Nemačka je već generisala 23% energije od obnovljivih izvora, i očekuje se da će generisati 35% do 2020. godine. Trenutni problem je što u toku određenih doba dana količina solarne energije i snage vetra koji dolaze na panel prouzrokuje pad kapaciteta, rezultirajući negativnim cenama. Ne samo u Nemačkoj. Negativne cene električne energije postoje u različitim mestima kao što su Sicilija ili Teksas. Ovo je potpuno nova realnost na tržištu električne energije i kao vesnik budućnosti, obnovljiva energija čini sve veći procenat električne energije. Negativne cene remete celu energetiku. Komunalne usluge su prinuđene da vrate na investicije u elektrane na gas i ugalj. U Nemačkoj građenje elektrana na gas i ugalj može koštati milijardu dolara, ali neće više proizvoditi u punom kapacitetu, zbog naleta obnovljivih izvora energije, pa može da se isplati samo onih dana kada nema vetra ili je vrlo oblačno. Ovo produžava vreme koje je potrebno da se isplati izgradnja novog sistema na gas ili ugalj, čineći investicije neizvodljivim. Kao rezultat toga, obnovljiva energija polako počinje da potiskuje elektrane na fosilna goriva, čak i u ovoj ranoj fazi Treće industrijske revolucije. Globalne kompanije za proizvodnju energije su na udaru eksponencijalnosti obnovljivih izvora energije. BP je objavio studiju energije na gobalnom nivou u 2011. godini, izveštavajući da je kapacitet proizvodnje solarne enerije porastao za 73.3% u 2011. godini, proizvodeći 63.4 gigavati ili 10 puta više od proizvodnje samo 5 godina ranije. Broj instaliranih kapaciteta se udvostručava svake 2 godine poslednjih 20 godina, bez kraja na vidiku. Čak i u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je prelaz na obnovljive izvore energije mali u odnosu na Evropu, energetski sektor se tetura. David Crane predsednik i izvršni direktor NGR Energy-a primetio je da "su u prethodne dve

57

godine troškovi energije iz fotonaponskih ćelija prepolovljeni; NGR očekuje da će se troškovi ponovo dvostruko smanjiti u naredne dve godine, što će učiniti solarnu energiju jeftinijom od električne u otprilike 20 država", što će zajedno izazvati revoluciju energetske industrije. Kao i sunčevo zračenje i vetar je sveprisutan i duva svuda u svetu - iako njegova učestalost i jačina variraju. U studiji Univerziteta Stenford o globalnom kapacitetu vetra zaključeno je da ukoliko se iskoristi 20% globalne snage vetra, to će biti sedam puta više nego što se trenutno koristi prema globalnoj ekonomiji. Kapacitet vetra raste eksponencijalno od ranih 1990-ih i već može da parira konvencionalno generisanoj energiji iz fosilnih goriva i nuklearnoj energiji u nekim delovima sveta. U prethodnih četvrt veka produktivnost turbine je povećana 100 puta i prosečan kapacitet turbine porastao je za više od 1000%. Povećanje performasi i produktivnosti značajno su redukovali troškove proizvodnje, ugradnje i održavanja, što je dovelo do stope rasta od 30% između 1998. do 2007. godine ili dupliranjem kapaciteta na svake dve i po godine. Protivnici se slažu oko subvencija zelene energije, u formi tarifa zasićenja, veštački podupirući krivu rasta. Realnost je da oni jednostavno ubrzavaju usvajanje i skaliranje, podstičući konkurenciju i inovativnost, što dalje povećava efektivnost obnovljive energije i smanjuje troškove proizvodnje i instalaciije. U mnogim zemljama solarna energija i energija vetra mogu da pariraju konvencionalnim fosilonim gorivima i nuklearnoj energiji, što omogućava vladi postepeno ukidanje tarifa. U međuvremenu stariji vidovi energije na fosilna goriva i nuklearna energija, iako su u dobu zrelosti i već su dostigli pun jek, nastavljaju da budu subvencionisani, na nivou koji daleko prevazilazi subvencije odobrene na obnovljive izvore energije. Studija koju je pripremio Energy Watch Group predviđa 4 moguća scenaria za podelu tržišta u budućnosti novog vetra i instalacija solarnih panela, procenjujući 50% udela do 2033. godine, sa optimističnijom procenom da se dostigne isti cilj do 2017. godine. Dok su naizgled solarna i energija vetra na nepovratnom putu esponencijalnosti da dostignu marginalne troškove jednake nuli, geotermalna, energija biomase, talasa i plime će verovatno dostići svoj eksponencijalni polet u narednoj deceniji, donoseći pun zalet eksponencijalne krive obnovljivih izvora energije u prvoj polovini 21. veka. Ipak, nadležnost koja stalno procenjuje svoje projekcije obnovljivih izvora energije na globalnom energetskom tržištu, delom zbog toga kao što su IT i telekomunikaciona industrija 1970-ih, ne naslućuje promenljivu prirodu eksponencijalnih krivih, čak i kada se suoči sa dokazom dupliranja od nekoliko decenija. Ray Kurzweil, preduzetnik i pronalazač MIT-a, koji je sada šef inženjeringa u Google-u, proveo je ceo život posmatrajući moćni uticaj poremećaja eksponencijalnog rasta u IT industriji, uradio je računicu samo za solarnu energiju. Na osnovu poslednjih 20 godina udvostručavanja, Kurzweil je zaključio "nakon što budemo duplirali još osam puta i budemo zadovoljili sve ljudske potrebe na

58

solarni način, koristićemo jedan 10.000-i deo Sunčeve svetlosti koja pada na zemlju". Još osam udvostručavanja trajaće samo 16 godina, stavljajući nas u solarno doba do 2028. godine. Kurzweil je možda bio mnogo optimističan. Moja procena je da ćemo dostići oko 80% energije iz obnovljivih izvora do 2040. godine, osim u slučaju nepredviđenih okolnosti.

PRIBLIŽAVANJE NULI

Skeptici legitimno tvrde da ništa što razmenjujemo ne može biti potpuno besplatno. Čak iako je IoT potpuno plaćen i priključen, uvek će biti nekih troškova generisanja i distribucije informacija i energije. Iz tog razloga mi uvek koristimo termin "blizu nule", kada su u pitanju marginalni troškovi isporuka informacija, zelene energije, robe i usluga. Iako su marginalni troškovi dostavljanja informacija već mali, ulaže se značajan napor da se oni smanje još više, da se što više približe nultoj vrednosti. Procenjuje se da internet usluga (IPS) koja povezuje korisnike prihoda uživala prihod od 196 milijardi dolara u 2011. godini. Sve u svemu neverovatno su niski troškovi povezivanja skoro 40% ljudskog roda i cele globalne ekonomije. Pored plaćanja usluga svaki korisnik interneta plaća utrošenu električnu energiju za slanje i pristup informacijama. Procenjuje se da je cena isporuke jednog megabajta online samo 0.001 dolar. Kakogod megabajti se sabiraju. Internet koristi 1.5% ukupne svetske električne energije, koštajući 8.5 milijardi, što su ponovo mali troškovi za uživanje globalne komunikacije. To je ekvivalentno ceni izgradnje četiri ili pet kazina u Las Vegasu. Ipak, sve većom povezanošću i moćnijim računarskim uređajima, upotreba električne energije raste. Google recimo koristi količinu energije dovoljne za napajanje 200.00 kuća. Veći deo energije se koristi od strane servera i centara podataka širom sveta. 2011. godine u SAD-u troškovi struje korišćene za pokretanje servera i centara podataka iznosili su 7.5 milijardi dolara. Broj federalnih centara podataka porastao je sa 432 1998. godine na 2094 2010. godine. Do 2011. godine bilo je više od 509000 centara podataka za Zemlji, koji su zauzimali 285 miliona kvadratnih metara prostora, što je jednako površini od 5955 fudbalskih igrališta. S obzirom da je najviše električne energije utrošeno od strane IT opreme u ovim centrima podataka, koji je konvertuju u toplotnu energiju, čak je više energije potrebno da se utroši za hlađenje objekata. Često 25-50% iskoršćene energije se koristi za hlađenje opreme. Velika količina energije se takođe gubi samo da bi se održao rad servera u prazno i u slučajevima kada se aktivnost uspori ili padne sistem. Konsultantska firma McKinsey je zaključila da u proseku centri podataka koriste samo 6 - 12 % svoje energije da bi pokretali svoje sisteme za vreme računarskih operacija, dok se ostatak energije koristi da održava sisteme spremnima. Nove aplikacije za upravljanje energijom se stavljaju u režim rada sa smanjenom energijom kada rade

59

u prazno ili se pokreću sa smanjenom frekvencijom ili naponom. Usporavanje trenutnih računskih operacija takođe čuva energiju. Drugi pristup je ono što industrija zove energetski-adaptivno računarstvo da bi se smanjili energetski zahtevi minimiziranjem predimenzionisanja igubitaka na način na koji je IT oprema izrađena i funkcioniše. Smanjenje troškova centara podataka će konačno proizići iz snabdevanja obnovljivom energijom. Iako će vodeći troškovi snabdevanja centara podataka obnovljivim izvorima energije biti značajni, vreme povratka investicije će se smanjivati, dok će troškovi konstruisanja pozitivnih postrojenja za proizvodnju nastavljati da padaju. I kada se jednom postrojenja i tehnologija postave i pokrenu, marginalni troškovi generisanja solarne i energije vetra i drugih obnovljivih izvora energije će biti blizu nule, čineći energiju skoro besplatnom. Ova realnost nije izgubljena među velikim igračima u areni skladištenja informacija. Apple je objavio 2012. godine da će se njegov veliki centar podataka u Severnoj Karolini biti snabdevan masivnim solarnim pogonom od 20 megavati i uključivaće skladišni sistem od 5 megavati koji bi radio na biogas i skladištio naizmeničnu solarnu struju da bi osigurao stalnu 24/7 energetsku podršku. McGraw-Hill’s centar podataka u East Windsor-u, New Jersey, snabdevaće se solarnim pogonom od 14 megavati. Druge kompanije planiraju da konstruišu sličan centar podataka koji bi se pokretao na solarnu energiju. Apple takođe instalira besplatan sistem za hlađenje u kome se hladni noćni vazduh inkorporira u razmenu za toplotu i obezbeđuje hladnu vodu za sistem za hlađenje. Centri podataka koji snabdevaju obnovljivom energijom, čiji su marginalni troškovi blizu nule, dramatično će redukovati troškove električne energije u pokretanju globalnog IoT-a približavajući nas još više skoro besplatnoj električnoj energiji u organizacionoj ekonomskoj aktivnosti. Redukovanje troškova električne energije u upravljanju centara podataka ide ruku pod ruku sa smanjenjem troškova skladištenja podataka, čak većem delu procesa upravljanja. I sam obim podataka raste većom brzinom od kapacitivnosti hard-diska na kome se čuvaju. Istraživači počinju da eksperimentišu sa novim načinima skladištenja podataka koji bi doveli marginalne troškove blizu nule. Januara 2013. godine, naučnici u Evropskom Bioinformatičkom institutu u Kembridžu, u Engleskoj, objavili su novu revolucionarnu metodu skladištenja masivnih elektronskih podataka, ugrađujući ih u sintetički DNK. Dva istraživača, Nick Goldman i Ewan Birney, konvertovali su tekst od 5 kompjuterskih fajlova - uključujući mp3 snimak Martina Lutera Kinga "Ja imam san" govor, papir James-a Watsan-a i Francis-a Creck-a koji opisuje DNK strukturu i sve Šekspirove sonete i komade - i konvertovali jedinice i nule digitalnih informacija u znakove koji čine alphabet DNK koda. Kod je zatim iskorišćen za izradu alfabeta sintetičkog DNK. Mašine očitavaju DNK molekule i vraćaju dekodiranu informaciju.

60

Inventivna metoda otvara mogućnost virtuelnog skladištenja neograničenog broja informacija. Istraživač sa Harvarda Greorge Crunch zapazio je da informacije koje se trenutno čuvaju u svim diskovima na planeti, mogle bi stati u jedan tanak DNK bit veličine dlana jedne ruke. Istraživači dodaju da DNK informacija može biti sačuvana vekovima, sve dok se čuva na hladnom, suvom mestu. U ovoj ranoj fazi razvoja, troškovi očitavanja koda su visoki, a potrebno vreme nezanemarljivo. Kakogod, istraživači su uvereni da će esponencijalni stepen promene u bioinformatici dovesti marginalne troškove blizu nule u narednih nekoliko decenija.

MARGINALNI TROŠKOVI BLIZU NULE

Infrastruktura komunikacije/egergije za kooperativni vek je sada na vidiku. Tehnologija koja je trebalo da ih realizuje se već razvijena. Sada je preostalo skaliranje i da se izgradi. Kada poredimo rast troškova održive matrice komunikacije/energije stare Druge industrijske revolucije centralizovane telekomunikacije i centralizovanog generisanja fosilnih goriva, čiji troškovi rastu svakodnevno i matrice komunikacije/energije Treće industrijske revolucije čiji se trokovi dramatično smanjuju, jasno je da budućnost leži u Trećoj. Internet komunikacija je već generisana i deli marginalne troškove blizu nule i tako je isto i za prve milione korisnika solarne i energije vetra. Odlučne pristalice fosilnih goriva raspravljaju o tome da su katran i gas iz škriljaca već spremni za upotrebu, što čini nepotrebnim podizanje obnovljive energije na viši nivo, bar u skorijem vremenskom periodu. Ali to je samo zato što se sirove rezerve ulja smanjuju, vršeći pritisak na povećanje cene na globalnom tržištu, na kome se ova druga skuplja fosilna goriva tek predstavljaju. Vađenje ulja iz peska i stena je skup poduhvat, ako se uporedi sa troškovima bušenja rupe i puštanja sirovog ulja da pokulja iz zemlje. Katran čak nije ni komercijalno održiv, kada cene sirovog ulja spadnu na manje od 80 dolara po barelu, i povlači to da je samo nekoliko godina ranije, 80 dolara po barelu smatrano nedopustivo skupim. Dok su za gas iz škriljaca, cene trenutno niske, zabrinjavajući novi izveštaji sa polja sugerišu da se preteruje sa obećanjem nezavisnosti gasa iz škriljaca od strane tržišta i energetske industrije. Industrijski analitičari obrazlažu rastuću brigu koju gas iz šriljaca ubrzava, kao zlatni nalet 19. veka, već kreira opasan mehur, sa potencijalnim narušavanjem uticaja za ekonomiju Amerike, zato što je za kratko vreme mnogo investicija uloženo u polja gasa iz škriljaca. Andy Hall, trgovac uljem, poznat u sektoru kao "Bog", zbog njegove izvanredno tačne prognoze u budućnosti ulja, uzdrmao je industriju maja 2013. godine svojom deklaracijom da će gas iz škriljaca samo privremeno podići energetsku proizvodnju. Hall je informisao investitore da u njegovom Astenback fondu od 4.5 milijardi dolara, iako je gas iz škriljaca prvi potekao, proizvodnja je ubrzano opala, zato što svako predstavlja jednu slavinu u velikom bazenu rezervoara ulja. Brzo iscrpljenje postojećeg rezervoara gasa iz škriljaca zahteva od proizvođača da

61

kontinuirano nalaze nova nalazišta i prave nove iskopine, što podiže troškove proizvodnje. Rezultat je, kaže Hall, taj da je "nemoguće održati proizvodnju bez stalnog iskopavanja novih nalazišta koji bi zahtevali visoke troškove ulja". Hall veruje da će euforija gasa iz škriljaca biti kratkotrajni fenomen. Internacionalna agencia za energiju (IEA) se slaže. U svom World Energy Outlook izveštaju za 2013. godinu, u IEA prognozi za "laka čvrsta ulja", popularni termin za gas iz škriljaca, navodi se da će dostići vrhunac oko 2020. godine i onda ostati nepromenjena, bez pada u prozvodnji do srednjih 2020-ih. Iz U.S. perspektive, gas iz škriljaca je na još slabijoj poziciji. U.S. Departman za administraciju energetskih informacija očekuje povećanje stepena korišćenja gasa od škriljaca samo do nekih 20-ih (nekih narednih 5 godina) i da će onda opasti. Ono za šta nema izgleda u energiji fosilnih goriva je da nikada neće dostići marginalne troškove blizu nule ili čak biti blizu toga. Obnovljiva energija, kakogod, već je blizu marginalnih troškova blizu nule za milione prvih korisnika. Njihova razmera je takva da svako na Zemlji može proizvoditi zelenu energiju i deliti preko IoT-a, ponovo po marginalnim troškovima blizu nule, sledeći je veliki zadatak za pozicioniranje civilizacije iz kapitalističkog tržišta do kolaborativne zajednice.

3D ŠTAMPANJE OD MASOVNE PROIZVODNJE DO PROIZVODNJE OD STRANE MASA

Distributivna, sarađivačka priroda "Interneta stvari" (Internet of Things) iz korena će promeniti način na koji proizvodimo, reklamiramo i dostavljamo proizvode u dolazećem dobu. Podsetimo se da su komunikacijsko/energijske matrice Prve i Druge industrijske revolucije izuzetno kapitalno intenzivne i da im je bila potrebna vertikalna integracija da postignu ekonomiju obima i centralizovan menadžment, ne bi li bile osigurane prodajne cene i dovoljni povraćaj od investicije. Proizvodni objekti su se još više u proteklih pola veka Druge industrijske revolucije. U Kini i širom sveta u razvoju, ogromne fabrike izbacuju proizvode u brzini i obimu kakav bi bio nezamisliv pre pola veka.

MIKRO-INFRASTRUKTURA

Dugo zastupljeni model proizvodnje Druge industrijske revolucije verovatno će se povući, barem delom, u naredne tri decenije. Novi proizvodni model Treće industrijske revolucije zauzeo je javnu scenu i raste eksponencijalno uz druge komponente infrastrukture IoT. Stotine kompanija trenutno proizvode fizičke proizvode na način na koji softver proizvodi informacije u obliku videa, zvuka i teksta. Ovo se naziva 3D štampanje i to je "proizvodni" model koji prati IoT ekonomiju. Softver - često otvorenog koda (open-source), reguliše rastopljenu plastiku, rastopljeni metal, ili druge sirovine unutar štampača, da izgradi fizički proizvod

62

sloj po sloj, stvarajući u potpunosti formiran objekat, čak sa pokretnim delovima, koji onda izlazi iz štampača. Poput replikatora u televizijskoj seriji Zvezdane staze, štampač može biti programiran da proizvodi beskonačno varijacija proizvoda. Štampači uveliko proizvode produkte od nakita i delova aviona do ljudskih proteza. Jeftini štampači se kupuju od strane hobista zainteresovanih za štampanje sopstvenih delova i produkata. Običan potrošač (consumer) počinje da ustupa mesto potrošaču koji kupuje opremu namenjenu za profesionalnu upotrebu (prosumer) dok sve veći broj ljudi postaje i proizvođač i potrošač sopstvenih proizvoda. Trodimenzionalno štampanje razlikuje se od konvencionalne centralizovane proizvodnje u nekoliko bitnih načina:

• Prvo, malo je ljudskog učešća osim stvaranja samog softvera. Softver obavlja sav posao, zbog čega je prikladnije zamišljati proces kao "infofakturu" nego kao "manufakturu".

• Drugo, rani praktikanti 3D štampanja napravili su korake ne bi li osigurali to da softver korišćen za programiranje i štampanje ostane otvorenog koda, dozvoljavajući potrošačima (prosumers) da dele ideje u "uradi sam" (DIY) hobističkim mrežama. Koncept otvorenog dizajna zamišljen je od proizvodnje dobara kao dinamični proces u kome hiljade-čak milione-igrača uče jedni od drugih praveći stvari zajedno. Eliminacija zaštite intelektualne imovine značajno smanjuje cenu štampanja produkata, dajući preduzeću 3D štampanja prednost nad tradiconalnim proizvodnim preduzećima, što utiče na cenu mnogih proizvoda. Model proizvodnje otvorenog koda ohrabrio je eksponencijalni rast. Kriva strmog rasta potpomognuta je padom cena 3D štampača. U 2002. proizvođač štampača Stratasys izbacuje prvi jeftin, "low-cost" štampač na tržište. Cena je iznosila $30,000. Danas, 3D štampači visokog kvaliteta "high-quality" mogu se kupiti za samo $1,500. Slična je kriva smanjenja troškova kod kompjutera, mobilnih telefona, kao i solarne i tehnologije ovladavanja vetrom. U sledeće tri decenije, analitičari industrije očekuju da će 3D štampači biti opremljeni da proizvode daleko sofisticiranije i kompleksnije produkte po sve jeftinijim cenama-vodeći proces infofakture do blizu nule marginalnih troškova.

• Treće, proizvodni proces je organizovan potpuno drugačije od procesa proizvodnje iz Prve i Druge industrijske revolucije. Tradicionalna fabrička proizvodnja je substraktivan proces. Sirovi materijali se seku i odvajaju i potom sklapaju da proizvedu konačan produkt. U procesu, velika količina materijala je neiskorišćena i ni kada dođe do finalnog produkta. Trodimenzionalno štampanje, je naprotiv dodatak infofakturi. Softver upravlja istopljen materijal da dodaje sloj na sloj, stvarajući proizvod iscelo. Dodajna infofraktura koristi desetinu materijala substraktivne proizvodnje, dajući 3D štampaču značajan porast u efikasnosti i produktivnosti. U 2011.-oj, dodajna proizvodnja uživala je žestok porast

63

procenta rasta 29.6%, nadmašujući 26.4% kolektivnog istorijskog porasta industrije u samo jednoj godini.

• Četvrto, 3D štampači mogu da štampaju sopstvene rezervne delove, bez potrebe za investiranjem u skupo snabdevanje opreme. Sa 3D štampačima, produkti takođe mogu biti prilagođeni da naprave pojedinačni proizvod ili malu količinu dizajniranu za narudžbinu po minimalnoj ceni. Centralizovane fabrike, sa svojim kapitalno-intenzivnim obimom ekonomije i fiksiranim linijama za proizvodnju dizajniranih za masovnu proizvodnju, nemaju agilnost da se takmiče sa 3D proizvodnim procesom koji može da stvori pojedinačni prilagođeni produkt po virtuelno istoj jediničnoj ceni proivodeći 100.000 produkata po istoj ceni.

• Peto, pokret 3D štampanja duboko je povezan sa održivom proizvodnjom. Naglasak je na dugotrajnosti i recikliranju, kao i korišćenju nezagađivačkih materijala. William McDonough-ova i Michael Braungart-ova verzija "upcycling"-a, dodajući vrednost produktu tokom svake faze njegovog životnog ciklusa, ugrađena je u ekologiju proizvodnje.

• Šesto, zato što je IoT distribuirana, kolaborativna, 3D štampači mogu napraviti prodavnicu i povezati se svugde gde je infrastruktura Treće industrijske revolucije i uživati termodinamičke efikasnosti daleko iznad onih u centralizovanim fabrikama, sa porastom produktivnosti do neumerenosti u odnosu na dostižnost Prve ili Druge industrijske revolucije.

Na primer, lokalni 3D štampač može u svoju infofabriku da sprovodi zeleni elektricitet sakupljen iz održive energije direktno, ili generisan od strane lokalne zadruge proizvođača. Mala i preduzeća srednje veličine u Evropi i drugde već počinju da se udružuju u regionalna udruženja zelene električne energije, ne bi li preuzela prednost. Sa stalnim porastom cene centralizovanih fosilnih goriva i nuklearne energije, prednost skreće ka malim i srednjim preduzećima koja mogu da obezbede svojim fabrikama obnovljivu energiju čija je marginalna cena gotovo besplatna. Troškovi marketinga takođe opadaju u IoT ekonomiji. Visoka cena centralizovanih komunikacija u obema Prvoj i Drugoj industrijskoj revoluciji, u formi časopisa, novina, radija i televizije, značila je da samo veće proizvodne firme sa integrisanim nacionalnim operacijama mogu priuštiti reklamiranje širom nacionalnih i globalnih tržišta, u velikoj meri ograničavajući doseg tržišta za manja proizvodna preduzeća. U Trećoj industrijskoj revoluciji, mala operacija 3D štampanja može bilo gde u svetu reklamirati produkte na rastućem broju globalnih marketing internet sajtova, gotovo bez marginalnih troškova. Etsy je među novim distributivnim marketinškim sajtovima koji spajaju nabavljače i kupce na globalnom igračkom polju niskih marginalnih cena. Etsy je osmogodišnja kompanija osnovana od strane mladog američkog socijalnog preduzetnika Roba Kalina. Trenutno se

64

900.000 malih proizvođača dobara reklamira besplatno na sajt Etsy-ja. Skoro 60 miliona korisnika širom sveta mesečno pretražuje vebsajt, često kontaktirajući lično svoje dobavljače. Kada se ostvari kupovina, Etsy dobije samo malu proviziju od proizvođača. Ova forma bočno smanjenog marketinga stavlja mala preduzeća na nivo "velikih momaka", omogućavajući im da dostignu svetsko korisničko tržište o malom utrošku.

• Sedmo, uključujući se u IoT infrastrukturu na lokalnom nivou daje infofabrikantima jednu konačnu, kritičku prednost nad vertikalno integrisanim, centralizovanim preduzećima devetnaestog i dvadesetog veka: mogu napajati svoju mašinu obnovljivom energijom čija je marginalna cena gotovo besplatna, značajno smanjujući logističke troškove tokom lanca dostave i u dostavljanju svog konačnog produkta korisnicima.

PROCES 3D ŠTAMPANJA UGRAĐEN u IoT infrastrukturi znači da praktično bilo ko može da postane "prosumer", proizvodeći sopstvene proizvode zarad deljenja, iskorišćavanja softvera otvorenog koda. Proces proizvodnje sam po sebi koristi jednu desetinu materijala konvecionalne proizvodnje i zahteva malo ljudskog rada u izradi produkta. Energija iskorišćena u proizvodnji je generisana obnovljivom energijom sakupljenom sa lica mesta ili lokalno, gotovo bez marginalnih troškova. Napokon, produkt se dostavlja korisnicima e-mobility transportom, napajanom lokalnom obnovljivom energijom, opet skoro bez marginalnih troškova. Mogućnost proizvodnje, marketinga i distribuiranja fizičkih dobara bilo gde, gde je IoT infrastruktura u koju se može uključiti dramatično će uticati na prostornu organizaciju društva. Prva industrijska revolucija favorizovala je razvoj gustih urbanih centara. Fabrike i logistička mreža morale su da se grupišu u i oko gradova gde su bile glavne železničke veze koje su mogle da unesu energiju i materijale od dobavljača uzvodno, pakuju i dostavljaju gotove proizvode prodavcima na veliko i malo nizvodno. Radna snaga morala je da živi hodom udaljenosti do njihovih fabrika i kancelarija ili da ima stalan pristup vozovima i trolejbusima. U Drugoj industrijskoj revoluciji proizvodnja je migrirala iz gustih urbanih centara u prigradske parkove, do kojih se moglo doći nacionalnim sistemom železnica. Transport kamionima preuzeo je železnice, a radnici su duže putovali do posla automobilom. Trodimenzionalno štampanje je i lokalno i globalno; takođe je veoma pokretno omogućavajući infofakturantima da budu bilo gde i brzo se kreću gde god se nalazi IoT infrastruktura sa kojom se mogu povezati. Sve veći broj "prosumera" će praviti i koristiti jednostavne proizvode kod kuće. Mala i srednja preduzeća praviće sofisticiranije proizvode, verovatno će se grupisati u lokalnim parkovima da ustanove optimalnu bočnu skalu. Domovi i radna mesta neće više biti odvojena dugim putovanjima. Čak je dostižno da današnji prenatrpani putni sistemi budu rasterećeni i da ne postoji potražnja za novim putevima, uz uslov da radnici postanu vlasnici, a potrošači proizvođači. Manji urbani centri od 100.000 do

65

250.000 ljudi, okruženi obnovljenim zelenim prostorom, mogu polako zamenjivati gusta urbana jezgra i prigradsko širenje u boljoj proizvodnoj i kolaborativnoj ekonomskoj eri.

DEMOKRATIZACIJA REPLIKATORA

Nova 3D štamparska revolucija je primer "ekstremne produktivnosti". Još uvek nije sasvim ovde, ali kako se bude pojavljivala, neizbežno će smanjiti marginalne troškove do blizu nule, eliminisati profit i učiniti razmenu imovine na tržištima neobaveznu za mnoge (ali ne i sve) proizvode. Demokratizacija proizvodnje znači da bilo ko može imati pristup načinu proizvodnje, stvarajući pitanje ko bi trebao posedovati i kontrolisati načine proizvodnje nebitnim, i odobrenje kapitalizma uz to. Trodimenzionalno štampanje, kao i mnogi izumi, inspirisano je od strane pisaca naučne fantastike. Generacija "štrebera" sedela je oduševljeno ispred svojih TV ekrana, gledajući epizode Zvezdanih staza. U dugim putovanjima kroz svemir, ekipa je morala da bude u stanju da popravi i zameni delove svemirskog broda i da uvek ima sve uskladišteno od delova mašina do farmaceutskih proizvoda. Replikator je bio progamiran da subatomske čestice koje su sveprisutne u svemiru preuredi u objekte, uključujući hranu i vodu. Dublje značenje replikatora sastoji se u opstajanju uprkos sopstvenoj oskudici. Revolucija 3D štampanja počela je 1980-ih. Prvi štampači bili su veoma skupi i korišćeni primarno da naprave prototipe. Arhitekte i proizvođači aviona i automobila bili su medju prvima koji su oprobali novu replikativnu tehnologiju. Ova inovacija napredovala je od prototipa do prilagodjenih proizvoda kada su kompjuterski hakeri i hobisti počeli da se doseljavaju u polje. (Termin haker može imati pozitivnu i negativnu konotaciju. Dok neki hakere karakterišu kao kriminalce, drugi ih smatraju pametnim programerima koji rade za dobrobit društva. Ovde se termin haker koristi u drugom pogledu). Hakeri su odmah uvideli potencijal začeća "atoma kao novih bitova". Ovi pioniri zamislili su donošenje formata otvorenog koda iz IT i kompjuterskih arena u proizvodnju "stvari". Hardver otvorenog koda postao je ratni poklič različitih grupa pronalazača i entuzijasta koji su uzeli za slobodu da sebe video kao deo Pokreta Kreatora. Igrači su se udružili jedni sa drugima na internet, razmenjujući inovativne ideje i učeći jedni od drugih dok su napredovali kroz proces 3D štampanja. 3D štampanje otvorenog koda dostiglo je novu faza kada su Adrian Bowyer i tim Univerziteta Bath iz Ujedinjenog Kraljevstva izmislili RepRap, prvi 3D štampač otvorenog koda, koji je mogao biti napravljen od raspoloživih alata i koji su mogli replicirati sami sebe-ukoliko je mašina mogla da pravi sopstvene delove. RepRap već može replicirati 48% sopstvenih komponenata i na svom je putu da postane u potpunosti samoreplicirajuća mašina.

66

MakerBot Industries, finansirana od strane Bowyer-a, bilo je jedno od prvih preduzeća da isplivaju iz Pokreta Kreatora, sa tržišnim predstavljanjem svog 3D štampača, nazvanog Cupcake (kolačić) 2009. godine. Nastupili su svestrani, lakši za upotrebu i jeftiniji 3D štampači, poput Thing-O-Matic 2010. i Replicator 2012. MakerBot Industries omogućava slobodno dostupne specifikacije za sastavljanje mašine za bilo koga ko je želi učiniti svojom, dok su je takođe prodavali mušterijama koje su preferirale udobnost kupovine. Druga dva pionira, Zach "Hoken" Smith i Bre Pettis napravili su vebsajt Thingiverse, čiji je vlasnik bio MakerBot Industries u 2008-oj. Sajt je mesto za sastajanje zajednice 3D štampanja. Sajt sadrži otvoren kod, korisnički kreirane datoteke licencirane pod Opšte javne licence (General Public Licenses) i Kreativne zajedničke licence (Creative Commons Licenses). DYI zajednica oslanja se na vebsajt u svrsi biblioteke za postavljanje i deljenje dizajna otvorenih kodova i za angažovanje u novim udruženjima 3D štampanja. Pokret Kreatora napravio je veliki korak ka demokratizaciji digitalno proizvedenih stvari predstavljanjem Fab Lab 2005. Fab Lab, fabrikovana laboratorija je zamisao MIT fizičara i profesora Neila Gershenfelda. Ideja je proizašla iz popularnog predavanja "Kako napraviti (gotovo) bilo šta" (How to Make (Almost) Anything). Fab Lab je rodjena u MIT Center for Bits and Atoms koji je izrastao iz MIT Media La sa ciljem da obezbedi laboratoriju u koju je mogao bilo ko da dodje i koristi sredstva za pravljenje sopstvenih projekata 3D štampanja. Gershenfeld-ov Fab Foundation charter naglašava organizacijsku posvećenost prema otvorenom pristupu, peer-to-peer učenju. Ove laboratorije opremljene su različitim tipovima fleksibilne proizvodne opreme, u koju spadaju laserski rezači, ruteri, 3D štampači u pratnji softvera otvorenog koda. Postavljanje kompletne laboratorije koštalo je oko $50,000. Sada postoji preko 70 Fab Lab-ova, uglavnom u urbanim delovima visoko industrijalizovanih zemalja, ali mnogo se, iznenađujuće, u zemljama u razvoju gde pristup izradi alata i opreme stvara utvrđenje zajednice 3D štampanja. U udaljenijim područjima sveta, nepovezanim sa globalnim lancem snabdevanja, biti u mogućnosti da pravite i najprostije aparate i objekte, može znatno unaprediti ekonomsko blagostanje. Većina Fab Lab-ova su društveno vođeni projekti, organizovani od strane univerziteta i neprofitnih asocijacija iako mali broj komercijalnih trgovaca uopšte pokuša da istraži ideju spajanje Fab Lab-a sa svojim prodavnicama-tako da hobisti mogu da kupe zalihe koje su im potrebne i onda koriste Fab Lab da kreiraju produkt. Ideja je, kaže Gershenfeld, obezbediti sredstva i materijale koji su bilo kome potrebni da se napravi šta god se zamislilo. Njegov glavni cilj je da napravi replikator iz Zvezdanih staza u roku od 20 godina. Fab Lab je "the people’s R&D laboratory" Treće industrijske revolucije. Potrebni su R&D i nove inovacije iz elitnih laboratorija univerziteta svetskih klasa i globalnih kompanija i distribuiranje komšilucima i zajednicama gde postaje kolaborativna težnja i moćni izraz peer-to-peer bočnih snaga na poslu. Demokratizacija proizvodnje fundamentalno remeti centralizovane proizvodne prakse vertikalno integrisane Druge industrijske revolucije. Radikalne implikacije

67

postavljanja Fab Lab-a širom sveta tako da svako može biti "prosumer" nisu prošle neopaženo. Još jednom, pisci naučne fantastike bili su među prvima da zamisle posledice. U Printcrime-u, objavljenom 2006. Cory Doctorow opisala je buduću zajednicu u kojoj 3D štampači mogu štampati kopije fizičkih dobara. U tom distopijskom društvu, moćna autoritarna vlada proglašava 3D fizičke kopije dobara nelegalnim. Protagonista, jedan od prvih "prosumera" zatvoren je na 10 godina zbog 3D štampanja. Nakon što odsluži zatvorsku kaznu, heroj uskoro shvata da bi zbacivanje trenutnog reda bilo najbolje postignuto štampanjem ne samo nekoliko objekata, već štampanjem štampača. On kaže: "Odštampaću još štampača. Još puno štampača. Jedan za svakog. Vredno je odlaska u zatvor. Vredno je bilo čega". Fab Labs su novi haj-tek arsenali gde se DIY hakeri naoružavaju alatima da pomrače postojeći ekonomski poredak. Hakeri tek počinju da skreću svoju pažnju na 3D štampanje neke od mnogih komponenata koje čine IoT infrastrukturu. Tehnologije koje koriste obnovljivu energiju su na vrhu liste. Xerox razvija posebno srebrno mastilo koje može biti zamenjeno silikonom koji se trenutno koristi kao poluprovodnik između fotonaponskih (PV) solarnih ćelija. Srebrno mastilo topi se na nižim temperaturama nego plastika, što može omogućiti korisnicima da štampaju integrisana kola u plastiku, tkaninu i film. DIY štampanje papirno-tanke fotonaponske solarne trake može omogućiti bilo kome njihovu sopstvenu solarnu tehnologiju po sasvim umanjenoj ceni, približavajući je korak bliže nula marginalnog koštanja. Xerox-ov proces srebrnog mastila još uvek je eksperimentalan, ali nagoveštava nove mogućnosti u 3D štampanju. Da bi 3D štampanje bilo zaista lokalno i samodovoljno, potrebno je da sirovine korišćene za pravljenje filamenta (sijaličnog vlakna?) ima u izobilju i da je lokalno dostupna. Staples, kompanija za snabdevanje kancelarija, predstavila je 3D štampač, proizveden odMcor Technologies, u svojoj prodavnici u Holandiji, koristi jeftin papir kao sirovinu. Proces, nazvan selektivno taloženje lameliranja (SDL), štampa čvrste fizičke objekte u boji i čvrstoći drveta. Druge sirovine su čak i jeftinije, smanjujući materijale troškova gotovo na nulu. Markus Kayser, student Royal College of Art u Londonu napravio je Solar Sinter, 3D štampač koji štampa staklene objekte od sunca i peska. Solar Sinter, koji je uspešno testiran u Sahari 2011, ima dva PV panela. Takođe ima velika sočiva koja usmeravaju sunčeve zrake na pesak do tačke topljenja. Softver onda upravlja istopljeni pesak da napravi svaki sloj, formirajući stakleni objekat. Filabot je izvanredna nova spravica veličine kutije za cipele koja melje i topi stare kućne elemente koji su od plastike: kofe, DVD-jeve, flaše, vodene cevi, naočare za sunce, čaše…Sastavljeni Filabot košta $649. Holandski student Dirk Vander Kooij reprogramirao je industrijskog robota da odštampa prilagođeni nameštaj koristeći plastične materijale starih frižidera. Robot može odštampati stolicu u više boje i dizajna za manje od tri sata. Njegov 3D

68

štampač može da izradi 4000 stolica godišnje. Drugi štampači nameštaja koriste reciklirano staklo, drvo, tkaninu, keramiku, čak i nerđajući čelik kao sirove materijale. Ako infoproizvođači štampaju nameštaj, zašto ne bi štampali i zgrade? Inženjeri, arhitekte i dizajneri otimaju se da donesu 3D štampane zgrade na tržište. Dr. Behrokh Khoshnevis je profesor industrijskog i sistemskog inženjerstva i direktor Center for Rapid Automated Fabrication Technologies na univerzitetu Južna Kalifornija. Uz podršku i finansiranje misnistarstva odbrane SAD, nacionalne naučne fondacije i NASA-e, Khoshnevis eksperimentiše sa 3D štampačem "contour crafting" štampanje zgrada. Njegov tim već je uspešno napravio zid dugačak pet stopa koristeći 3D štampač. Što je najbitnije, viskozan material ne začepljuje mašinu peskom tokom procesa infuzije. Khoshnevis kaže da će gigantski štampači po nekoliko hiljada dolara-mala cena za opremu. On veruje da će 3D štampane i konstruisane zgrade biti dominantan industrijski standard do 2025. godine. Khoshnevis nije sam. MIT laboratorija koristi 3D štampače da istraži načine i napravi okvire kuća. Janjaap Ruijssenaars, holandski arhitekta, sarađuje sa Enricom Dinijem, upravnikom Monolite-a, 3D štamparske kompanije iz Ujedinjenog Kraljevstva. Dvojica evropljana nadaju se da će u 2014-oj imati dvospratnu zgradu. Dini and Foster+Partners, jedna od najvećih svetskih arhitektonskih firmi, udružili su se sa European Space Agency da istraže mogućnost korišćenja 3D štampača za pravljenje permanentne baze na mesecu. Zgrade bi bile odštampane uz pomoć korišćenja mesečeve zemlje kao sirovine. Cilj je napraviti nešto od obnovljivih materijala ne bi li se izbegao logistički trošak. Plan je da koriste Dinin D-Shape štampač kako bi napravili lunarne zgrade, za koje bi trebalo nedelju dana po svakoj. Zgrade su šuplje, zatvoreno ćelijske strukture, koje izgledaju kao skeleton ptice. Prva lunarna zgrada biće odštampana na mesečevom južnom polu, koji je izložen obimnom sunčevom svetlošću. Dok je 3D štampanje zgrada u ranoj fazi razvoja, zamišljeno je da raste eksponencijalno u naredne dve decenije, jer proces proizvodnje treba postati efikasniji i jeftiniji. Za razliku od konvencionalnih konstrukcijskih tehnika, gde je trošak veliki-materijali, radnici, dug vremenski period-3D štampanje nije zavisno od ovih faktora. 3D štampanje može da koristi najjeftinije materijale na zemlji, pesak i kamen. Aditivni proces dodavanja sloja na sloj omogućava dalju uštedu na materijalu koji bi se koristio u izgradnji. Bez obzira da li su na mesecu ili ovde na Zemlji, ljudima je potreban transport. Prvi 3D štampač automobila Urbee razvijen je od kompanije KOREcoLogic iz Vinipega, Kanade. Automobil ima dva sedišta (hybrid-electric) i dizajniran je da radi na solarnoj energiji i energiji vetra. Može dostići brzinu od 40 milja na sat.

69

Ako su duge vožnje neophodne, korisnik može da prebaci na dodatni motor koji radi na metanolu. Urbee je prvi prototip koji radi, ali još uvek treba da prođe mnoga testiranja. Za pravljenje Fordovih automobila bile su potrebne velike centralizovane fabrike kako bi se prilagodile dostavi i smeštanju materijala koji su se koristili u izgradnji automobila. Bile su potrebne duge staze identičnih masovno proizvedenih vozila kako bi se osigurao dovoljan povraćaj na investiciju. 3D štampani automobil se pravi po drugačijoj logici od prethodnih automobila. Može se napraviti od gotovo besplatnih sirovih materijala eliminišući retke materijale koji skupo koštaju. Većina delova ovog automobila pravi se od 3D plastike sa izuzetkom osnovnog postolja i motora. Ostatak automobila se pravi u slojevima koji se dodaju jedan na drugi, što znači uštedu vremena i materijala. 3D štampač visok šest stopa odštampao je Urbee-jevu "ljusku" u samo deset komada, bez traćenja materijala. Trodimenzionalno štampanje ne zahteva velike kapitalne investicije. Dovoljno je promeniti softver "otvorenog koda" i svako vozilo može biti odštampano po prilagođenim specifikacijama svakog kupca. Pošto 3D fabrika može biti bilo gde pod uslovom da se poveže sa IoT infrastrukturom, može dostavljati vozila lokalno ili regionalno uz manje troškove nego što sada imaju centralizovane fabrike. Napokon, cena vožnje 3D odštampanog automobila, koristeći lokalnu obnovljivu energiju, gotovo da je besplatno. Gorivo koje koristi Urbee košta samo $0.02 po milji-ili jedna trećina cene vožnje Toyota Prius. Proces proizvodnje sa odbicima na Fordovoj pokretnoj liniji je imao visok nivo otpada (škarta), obzirom da su veliki komadi morali biti sečeni i skraćivani pre konačnog sklapanja automobila. Sam auto je sastavljen od nekoliko stotina delova koji zahtevaju vreme i trud da se sklope. Automobil je morao kasnije biti distrubuiran širom zemlje dilerima, što opet rezultuje dodatnim troškovima logistike. Iako je Ford mogao da koristi nove metode efikasnosti omogućene Drugom industrijskom revolucijom u cilju postizanja vertikalno integrisanih operacija i dostigne dovoljan nivo ekonomičnosti da obezbedi relativno jeftino vozilo koje bi vozilo milioni ljudi, marginalni troškovi proizvodnje i eksploatacije vozila nikada nisu bili na nuli-posebno kada je u pitanju faktor cene benzina. 3D-modelovani automobili su se proizvodili sa potpuno drugačijom logikom. Automobili su se mogli priozvoditi od jeftinih sirovina dostupnih na lokalnom nivou, što eliminiše visoke troškove retkih materijala i troškova njihove isporuke, kao i skladištenja u fabrici. Većina delova u automobilu su se izrađivali od 3D-modelovane plastike , osim kućišta i motora . Ostatak delova automobila se proizvodio u fazama, koji su se sklapali u kontinuiranom toku, što je značilo uštedu u materijalu, vremenu i radu. Šest metara visok 3D štampač je izlivao školjku "Urbee" modela u svega deset delova, bez ikakvog škarta. Trodimenzionalno štampanje ne zahteva ogromne investicije za opremanje

70

proizvodnih prostorija i dugačak vremenski period za zamenu modela koji se proizvode. Jednostavno primenom "open-source" softvera, svaki model može da se izlije po prilagođenim specifikacijama jednog korisnika ili više korisnika sa malo dodatnih troškova. Pošto fabrika sa 3D štampačem može da se izgradi na bilo kom mestu sa dobrom infrastrukturom, vozila mogu da se isporuče lokalno ili regionalno uz manje troškove nego što to zahteva brodski transport širom zemlje iz centralizovanih fabrika. Konačno, troškovi vožnje 3D štampanih kola , koristeći lokalne izvore obnovljive energije, je gotovo besplatano. Troškovi goriva za model "Urbee" je samo $ 0.02 po milji - što čini jednu trećinu troškova vožnje Toy ota Prius.

INFRASTRUKTURA PROIZVOĐAČA

Sve do sada, Pokret proizvođača je bio fokusiran na hakere, hobiste i socijalne preduzetnike koji su po novim načinima modelirali konkretne predmete za ličnu i opštu upotrebu. Pokret je vođen sledećim principima: deljenje "open source" novih pronalazaka, promovisanje kulture zajedničkog učenja, verovanje u samoodrživost zajednice i posvećenost održive proizvodne prakse . Ali ispod površine, počinje da se formira radikalniji, ali još uvek u velikoj meri, nerazvijen pokret. Ako bismo stavili sve različite delove za 3D štampanje zajedno , videli bi koliko je moćan n ovi narativni pokret koji može da promeni način na koji je civilizacija organizovana u dvadeset prvom veku. Razmisli o tome . DIY kultura raste širom sveta , osnaženi idejom korišćenja bita koji uređuju atome. Kao i softverski hakeri od pre jedne generacije, koji su bili motivisani da stvore sopstveni softver za deljenje novih informacija, DIY igrači su strastveni u stvaranju sopstvenih softvera za štampanje i deljenje stvari. Mnoge stvari koje 3D hobisti stvaraju, zajednički, čine osnovne čvorove "napravi sam" TIR infrastrukture. Revolucioni aspekt 3D štampe, koji je preuzet od hobističke subkulture od strane nove ekonomske paradigme , je osnova "Infrastrukrure proizvođača ." Ovakav razvoj će iznedriti nove poslovne prakse čija efikasnost i produktivnost nas može dovesti do gubitka marginalnih troškova u proizvodnji i distribuciji roba i usluga, olakšavajući nam period kapitalizma i kolaborizma. Među prvima koji su naslutili istorijski značaj " Infrastrukrure proizvođača " bili su lokalni aktivisti koji su konstituisali "Odgovarajući tehnološki pokret". Pokret je nastao 1970-ih i bio je inspirisan knjigama Mahatma Gandhi-ja, a kasnije EF Schumachera, Ivana Iliča, i ako nije previše pretenciozno-knjiga koju autor naziva Entropija: Novi pogled na svet. Nova generacija DIY hobista, od kojih su većina bili veterani u pokretu mira i građanskih prava, su bili nedovoljno povezani u odgovarajući tehnološki pokret. Neki od njih su propovedali "Povratak zemlji"

71

etiku i migrirali u ruralna područja. Drugi su ostali u siromašnim, urbanim delovima većih gradova, često bespravno naseljeni u napuštene zgrade u komšiluku. Njihova misija je bila je stvaranje "Odgovarajuće tehnologije", što je podrazumevalo alate i mašine koji su napravljeni od lokalno raspoloživih resursa, koji su bili namenjeni upravljanju više nego eksploataciji ekološke sredine, koje se mogu deliti u kolaborativnoj kulturi. Njihov ratni poklič je glasio "mislimo globalno i delujemo lokalno", kojim su hteli da se brinu o planeti vodeći održiv način života u sopstvenoj lokalnoj zajednici. Pokret, koji je počeo u industrijski razvijenim severnim zemljama, ubrzo je postao moćna sila u zemljama u razvoju na jugu, kao najsiromašnijem delu zemlje, i borio se za stvaranje vlastite samoodržive zajednice na marginama globalne kapitalističke ekonomije. Posebno uočljivo, gledajući unazad, deceniju nakon pojave "Pokreta odgovarajuće tehnologije", je činjenica da je pokret izrazito drugačiji od pokreta mladih tech-hobista koji su se pojavili. To su bili fanatici IT kulture kojima je bila zajednička ljubav prema kompjuterskom programiranju i strast za deljenje programa u zajednicama grupnog učenja. Oni čine Pokret slobodnog softvera čiji je cilj bio da stvori globalnu Kolaborativnu zajednicu (ovaj pokret će biti detaljnije obrađen u delu III). Njihov slogan je bio "informacija želi da bude slobodna", i kreirao ju je Stjuart Brend, jedan od retkih koji je kompletirao "Pokret odgovarajuće tehnologije" i kulturu hakera. (Katalog čitave zemlje, koji brend promoviše, pomogao je uzdizanje "Pokreta odgovarajuće tehnologije" iz niže subkulture na širi kulturni fenomen.) Ono što je često izgubljeno u opaskama softverske revolucije je nedostatak izgovora koji je objavljen na prvoj konferenciji hakera u 1984. godine: "U prvu ruku, informacija želi da bude skupa, jer je veoma vredna. Prava informacija na pravom mestu menja tvoj život. S druge strane, informacija teži da bude besplatna, jer je cena njenog dobijanja sve niža i niža vremenom. Tako da stalno dobijamo sukob ove dve stvari." Brend je ranije predvideo nastupajuću kontradikciju između prava intelektualnog vlasništva i pristupa otvorenim izvorima. Ta kontradikcija bi eventualno uokvirila borbu između kapitalista i kolaboracionista kako se marginalni troškovi deljena informacija približavaju nuli. "Pokret odgovarajućih tehnologija" je definitivno bio na niskom tehničkom nivou, zainteresovan na ponovnom otkrivanju i unapređenju efikasne tradicionalne tehnologije koja je zaboravljena u vrtlogu industrijskog doba i razvoju novih tehnologija-posebno obnovljivih izvora energije. Oni su favorizovali jednostavnost za razliku od složenosti i tehnologiju koja bi se mogla primeniti iz korena koristeći lokalne resurse i "know-how", tako da ostane verna principu lokalne samoodrživosti. Hakeri su bili drugačijeg soja. Oni su bili mladi, briljantni inženjeri i naučnici u vodećim segmentima IT revolucije-samim epitom "high-tech" kulture. Njihov

72

pogled bio je globalni više nego lokalni i njihove zajednice su zauzimale mesto u društvenim prostorima Interneta. Ono što su ova dva pokreta imali zajedničko je osećaj podeljene zajednice i etičko verovanje u vrednost saradnje pre nego verovanje u vlasnički pristup. Sada, 3D štampanje spaja ova dva odlučujuća pokreta zajedno, jer oba teže visokoj tehnologiji. To su, u najvećem delu, zaposleni koji deluju kao "open source" tehnologija. Programske instrukcije za štampanje se sve više globalno dele nego što su u privatnom vlasništvu, a materijal i sirovine su lokalno dostupni, što čini tehnologiju univerzalno primenljivom. Dok 3D štampanje promoviše samo-održivost lokalne zajednice, proizvodi mogu biti stavljeni na prodaju na internet sajtovima sa skoro nikakvim marginalnim troškovima što ih čini dostupnim na globalnom korisničkom nivou. Trodimenzionalo štampanje takođe spaja ideološke granice, apelujući na liberalizam, "uradi sam" radinost i socijalne preduzetnike, od kojih svi favorizuju transparentni, zajednički pristup ekonomskom i društvenom životu u odnosu na centralizovani, vlasnički pokret. 3D štampanje spaja ove različite senzibilitete zajedno. Socijalna povezanost je duboko ukorenila prezir prema hijerarhijskoj moći i žestokoj posvećenosti modelu P2P komunikacije putem interneta. Nije iznenađujuće da je 3D štampanje zastupljeno u najrazvijenijim industrijskim centrima. Dok su U.S. kompanije imale vođstvo u novim tehnologijama, Nemačka je bila spremna da nadoknadi zaostatak u narednih nekoliko godina jer se 3D tehnologija u njoj posmatrala kao model prilagođen srazmerno raspoređenoj, kolaborativnoj, lateralnoj TIR infrastrukturi. Nemačka je daleko ispred ostalih velikih industrijskih zemalja u pogledu unapređenja tehnologije što se tiče platformi za 3D štampanje. Kao što je već pomenuto, država je nadmašila proizvodnju za 20% svoje električne energije iz obnovljivih izvora energije i planira da generiše 35% električne energije iz obnovljivih izvora energije do 2020.godine. Nemačka je takođe prebacila 1 milion objekata na korišćenje električne energije putem ekoloških mini elektrana u proteklih deset godina. E. ON i druga elektrodistributivna i komunalna preduzeća su trentno u procesu instalisanja tehnologija za skladištenje zasnovanih na vodoniku preko prenosnih mreža. Dojče Telekom je obavio testiranje Energetskog interneta u šest regiona širom zemlje, i Daimler je uspostavio mrežu pumpnih stanica za točenje vodonika širom Nemačke kao priprema kompanijama koje će lansirati vozila koja imaju pogon na vodonik u 2017. godini. Iz razloga što može da se poveže u IoT infrastrukturu širom Nemačke, 3D štampači mogu ostvariti prednost u efikasnosti i produktivnosti potencijala koju pruža novi "Internet stvari". Ovo omogućava nemačkim proizvođačima prednost u odnosu na Sjedinjene Američke Države, gde su firme koje se bave 3D štampanjem same prepuštene neefikasnom i zastarelom infrastrukturom Druge industrijske revolucije čiji je kapacitet produktivnosti odavno izbledeo.

73

Nemačka mala i srednja inženjering preduzeća su dugo smatrana preduzećima sa najvećom prednosti u svetu preciznog inženjeringa, preduzećima koja imaju idealan položaj za vođstvo u unapređenju 3D tehnologije. Deset nemačkih kompanija prednjače u razvoju 3D štampe. PoverShot i Koncept laser, oba sa sedištem u Bavarskoj, spadaju u "igrače" svetske klase. Nemački pristup ulaska u TIR infrastrukturu deluje i konvencionalno, jer se oslanja na "odozgo-nadole" implementaciju "Internet stvari", i pored ostalog, radi sa lokalnim zajednicama na prelasku njihovih objekata na mikroelektrane, instaliranje mreža malih elektrana, i uvođenje E-mobilnog prevoza. U razvijenom svetu,"Infrastruktura proizvođača" se razvija u svom najčistijem obliku. U siromašnim gradskim periferijama, izolovanim gradovima, i seoskim područjima gde je infrastruktura oskudna, pristup kapitalu kao i tehničkoj ekspertizi, alatima, mašinama praktično ne postoje, 3D štampa daje neophodno potrebnu mogućnost za izgradnju TIR "Infrastrukture proizvođača". Marcin Jakubovski, diplomirao na Univerzitetu Prinston sa doktoratom iz fuzije energije, Universitet Visconsin, jedan je od sve većeg broja socijalno motivisanih mladih pronalazača koji su počeli da sastavljaju 3D nacrt za stvaranje TIR "Infrastrukture proizvođača" bilo gde u svetu. Jakubovski je počeo sa postavljanjem prilično jednostavnog pitanja: Šta je svakoj zajednici potrebno od materijala i mašina za stvaranje održivog i pristojnog kvaliteta života? On i njegov tim, koji su strastveni zagovornici "open-source" odgovarajuće tehnologije, "su identifikovali 50 najvažnijih mašina koje omogućavaju savremeni život - alate koje koristimo svakodnevno - sve od traktora do peći za hleb, do strujnog kola," za farme, izgradnju staništa i proizvodnju. Primarni fokus grupe je na alatima za proizvodnju. Cilj je da se stvori softver "open-source" koji mogu koristiti lokalno dostupne sirovine-uglavnom otpad od metala-za štampanje svih 50 mašina, dajući svakoj zajednici "globalno selo pribora za konstrukciju" da napravi svoju TIR zajednicu. Do sada, Jakubovski "open source" ekološka mreža poljoprivrednika i inženjera su koristili 3D štampu za prototip 8 od 50 mašina: "Buldožer, tanjiraču," mikro traktor, 'rovokopač, univerzalni rotor, bušilicu, višenamensku mašinu za obradu metala,'. . . i CNC mašina za precizno sečenje lima. " Svi projekti i uputstva za 3D-štampane mašine su dostupni na sajtu grupe za svakoga. Tim trenutno radi na sledećih osam tehnoloških prototipova. Izgradnja moderne civilizacije od "otpada" od početka do kraja, bio je nezamisliv pre nekoliko decenija. Dok "open source" ekologija izvodi integrisani, sistemski pristup pri stvaranju čitavog niza ekoloških mašina za razvoj moderne ekonomije, druge 3D grupe za štampanje, uključujući Appropediu, Hovtopediu i praktične akcije, služe kao skladište za "open source", 3D dizajn štampe koja će omogućiti izradu čitavog niza mašina koje su neophodne za izgradnju TIR "Tvoraca ekonomije".

74

Trodimenzionalno štampanje ključnih alata i mašina za poljoprivredu, izgradnju i proizvodnju, samo po sebi, je neiskoristivo. Da bi bile korisne, moraju biti priključene na strujnu infrastrukturu. Prava revolucija će nastupiti kada Pokret 3D proizvođača poveže sve "stvari" u 3D Tvorce ekonomije na "Energetskom Internetu". Kada se to desi, ekonomska paradigma će se promeniti. Povezivanje 3D štampanih stvari putem "Energetskog Interneta" daje svakoj zajednici mini-IoT infrastrukturu koja može da se širi i povezuje susedne zajednice širom regiona. Mikro mreža-lokalni "Energetski Internet" je već instaliran u zajednicama u najudaljenijim regionima sveta , transformišući njihov ekonomski razvoj preko noći. U Indiji, gde živi 400 miliona ljudi, uglavnom u ruralnim područjima, koja su i dalje bez struje, mikromreža je debitovala na velika vrata u julu 2012. godine kada je zemlja doživela najkatastrofalniji nestanak struje u istoriji , ostavljajući 700 miliona ljudi bez struje . Dok je veći deo nac ije bio u panici, u jednom malom selu u ruralnom Rajasthanu su uživali kao i obično, bez ikakvih problema sa strujom. Skoro nabavljeni televizori seljana su radili, kao i DVD plejeri, njihovi mikseri su neprestano zavijali, sve zahvaljujući zelenoj mikro mreži. Samo nekoliko meseci ranije, mala "start-up" kompanija "Gram Power", koju vodi 22-godišnji preduzetnik po imenu Iashraj Kaitan, koji je diplomirao na Univerzitetu u Kaliforniji, i Jakov Dikinson, kolega, su instalirali prvu pametnu mikro mrežu u Indiji u malom indijskom selu Khareda Lakshmipura. Lokalnu električnu mikro mrežu pokreće sistem solarnih panela povezanih sa trafo stanicom. Unutar trafo stanice su baterije koje omogućavaju akumulaciju energije tokom noći moći ili kada je oblačno. Mali računar šalje podatke nazad u kancelariju kompanije u Jaipuru. Žice na drvenim stubovima prenose struju od trafo stanice do desetina kuća u okolini sela, pružajući obnovljivu električnu energiju za više od 200 stanovnika. Svaki dom je opremljen sa pametnim mernim uređajem koji obaveštava korisnika koliko je potrošeno struje i koliko energija košta u različito doba dana. Zelena električna energija je daleko jeftinija od struje iz nacionalne električne mreže u Indiji, a eliminiše sagorevanje velikog zagađivača kerozina koji je odgovoran za probleme sa respiratornim organima i bolestima srca. Majka iz lokalnog sela je dala intervju časopisu "Guardian" u kome je opisala kako je električna energija promenila život čitavog sela.Ona je objasnila da "sada deca mogu da studiraju noću. Pre su živeli kao u džungli. Sada se osećamo kao da smo zapravo deo društva." "Gram Power", koja je izabrana od strane NASE kao jedan od prvih deset Inovatora čiste energije u 2011. godini, je od tada radila sa još deset drugih sela, instalirajući mikro mrežu sa tendencijom da instaliraju zelenu električnu energiju za dodatnih 40.000 seljana u 2014.godini. Takođe su u potrazi za drugim izvorima lokalno dostupne obnovljive energije, uključujući geotermalne toplotne izvore i biomasu. Kompanija trenutno pregovara

75

sa indijskom vladom da proširi mikro mrežu na još 120 sela, obezbeđujući električnu energiju za više od 100.000 domaćinstava. "Gram Power", je jedna od mnoštva novih "start-up" kompanija koje se šire preko ruralne Indije, pomažući lokalna sela da uspostavljanjem zelene mikro mreže šire mrežu električne energije. Husk Power Systems je "start-up" kompanija sa sedištem u državi Bihar, gde je 85% stanovništva bez struje. Kompanija je uvela sagorevanje biomase od pirinčane ljuske za proizvodnju električne energije u 90 lokalnih elektrana. Elektrane koriste mikro mrežu za prenos električne energije u 45.000 domaćinstava u ruralnim delovima. Osnovni troškovi ugradnje mikro mreže za otprilike sto domova su niski i iznose 2,500$, omogućavajući zajednici povrat investicije u samo nekoliko godina, nakon čega su marginalni troškovi proizvodnje i isporuke svakog dodatnog kilovata struje svedeni praktično na nulu. Kako se formiraju lokalne mikro-mreže, tako se one međusobno povezuju, stvarajući regionalnu mrežu koja se na kraju povezuje sa nacionalnim mrežama, pretvarajući centralizovanu naponsku strukturu u srazmerno raspoređenu, kolaborativnu, lateralnu naponsku mrežu. Mikro mreža je projektovana računajući da će ostvariti više od 75% prihoda za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora energije do 2018. godine. Širenje mikro mreža u najsiromašnijim regionima sveta u razvoju, napajajući se lokalno generisanim obnovljivim izvorima energije, obezbeđuje električnu energiju za rad 3D štampača, koji mogu da proizvedu alate i mašine potrebne za uspostavljanje samoodrživosti zajednice dvadeset prvog veka.

NEO GANDIJEV SVET

Posmatrajući transformaciju koja se odvija u Indiji i širom sveta, ne mogu a da ne osvrnem na Mahatma Gandijevo shvatanje od pre više od 70 godina. Upitan o svojoj ekonomskoj viziji, Gandi je odgovorio: "Masovna proizvodnja, svakako, ali ne bazirana na sili. . . . To je masovna proizvodnja, ali masovna proizvodnja u vlastitim kućama ljudi. " E.F. Šumaher je sumirao koncept Gandhija kao" ne masovna proizvodnja ali proizvodnja od mase ljudi-građana." Gandi je nastavio da skicira ekonomski model koji ima veći značaj za Indiju i ostatak sveta danas, nego kada je prvi put predstavljen. Gandhijevi pogledi su u suprotnosti sa današnjim razmišljanjem. U svetu u kome političari, poslovni lideri, ekonomisti, profesori i javnost uzdižu vrline industrijske proizvodnje, Gandi se kolebao, sugerišući da "postoji ogromna zabluda u razmišljanju Henri Forda." Gandi je verovao da masovna proizvodnja, sa vertikalno integrisanim preduzećima koji su svojstveni tendenciji centralizacije ekonomske moći i monopolom nad tržištem, će imati strašne posledice za čovečanstvo. On je upozorio da takva situacija će imati katastrofalne posledice. . . . Jer, iako je tačno da ćete proizvoditi stvari u bezbroj oblasti, snaga će dolaziti iz jednog izabranog centra. . . . To bi postavilo takvu bezgraničnu vlast u jednoj ljudskoj delatnosti da me je strah da mislim o

76

tome. Posledica je, na primer, da bi takva kontrola vlasti bila, da ću ja zavisiti od te vlasti za svetlo, vodu, čak i vazduh, itd. To bi, mislim, bilo strašno. Gandi je shvatio da je masovna proizvodnja projektovana tako da koristi više sofisticiranih mašina da bi proizvela više robe sa manje rada i po jeftinijoj ceni. Uvideo je, međutim, nerazdvojivu kontradikciju u organizacionoj logici masovne proizvodnje koji ograničava svoju svrhu. Gandi smatra da "ako sve zemlje usvoje sistem masovne proizvodnje, tržište ne bi bilo dovoljno veliko za sve proizvode. Masovna proizvodnja onda mora da se zaustavi." Kao i Karl Marks, John Mainard Kejns, Vasilij Leontijev, Robert Heilbroner, i drugi istaknuti ekonomisti, on je tvrdio da će želja kapitalista za efikasnosti i produktivnosti rezultirati beskompromisnom namerom da se ljudski rad zameni automatizacijom, ostavljajući sve više i više ljudi bez posla i bez dovoljne kupovne moć kojom bi mogli kupiti iste te proizvode. Gandijev alternativni predlog je bila domaća proizvodnja od mase ljudi-građana u svojim domovima i kvartovima-koju je nazvao "Svadeshi". Ideja je bila da se "Svadeshi" "donese rad ljudima, a ne ljude radu." On je postavio retoričko pitanje, "Ako povećate individualnu proizvodnju nekoliko miliona puta, da li vam to neće dati masovnu proizvodnju na značajnom nivou? "Gandi je vatreno verovao da "proizvodnja i potrošnja moraju biti ujedinjeni". Ono što danas nazivamo "prosumers" (nova kategorija potrošača) je jedino ostvarivo ukoliko se veći deo proizvodnje izmesti na lokalni nivo, ali ipak, da se ne konzumiraju svi prizvodi lokalno. Gandi je bio oduševljen posmatrač odnosa moći koji su upravljali Prvom i Drugom industrijskom revolucijom. Gledao je kako britanska industrijska mašina gazi preko indijskog potkontinenta, proždire svoje bogate prirodne resurse i osiromašuje svoje građane da bi se nahranili potrošački apetiti bogate elite i rastuće srednje klase u Velikoj Britaniji. Gledao je kako milioni njegovih zemljaka dugo opstaju na dnu globalne industrijske piramide kojom upravlja vlast sa vrha. Nije ni čudo što je bio protiv centralizovanog kapitalističkog sistema. Gandi je jednako razočaran komunističkim eksperimentom u Sovjetskom Savezu, koji je dao prazna obećanja po principu javne solidarnosti u ostvarivanju krute centralizovane kontrole nad procesom industrijalizacije, koja je bila jača nego kod njihovih kapitalističkih neprijatelja. Gandi nikada nije svesno promovisao koncept da matrica komunikacije / energije određuje način na koji je ekonomska moć organizovana i raspoređena u svakoj civilizaciji. On je naslutio, međutim, da je industrijska organizacija društva - bila pod okriljem kapitalista ili socijalističkog režima što je donelo vodeću pretpostavku, uključujući i centralizovane kontrole nad proizvodnim i distributivnim procesom; zastupanje utilitarističkog koncepta ljudske prirode; i potraga za još većom potrošnjom materijala kao cilj sam po sebi. Njegova filozofija, s druge strane, naglašava decentralizovanu ekonomsku proizvodnju u samodrživim lokalnim zajednicama; težnju za zanatskim radom umesto rada sa industrijskim mašinama; i predviđa ekonomični život kao model moralnog i

77

duhovnog traganja za razliku od težnje za materijalnošću.Za Gandija, protivotrov za raširenu ekonomsku eksploataciju i pohlepu je nesebična posvećenost zajednici. Gandijeva idealna ekonomija počinje u lokalnom selu i širi se spolja prema svetu. Napisao je: Moja ideja sela Swaraj je da je da to bude kompletna republika, nezavisna od svojih suseda za svoje vitalne potrebe, a ipak međuzavisna od drugih koji su joj neophodni. On je izbegavao pojam piramidalno organizovanog društva u korist onoga što je nazivao "Okeanski krugovi," koji su sastavljeni od zajednice pojedinaca koji se nalaze uunutar širih zajednica koje upravljaju svetom i pokrivaju čitavo čovečanstvo. Gandi je tvrdio da Nezavisnost mora početi sa dna. . . Svako selo mora da bude samoodrživo i sposobno da upravlja svojim poslovima, čak do razmera odbrane od celog sveta. . . . Ovo ne isključuje zavisnost ili spremnost da se pomogne komšijama ili svetu. To je slobodna i dobrovoljna igra međusobnih snaga. . . . U ovoj strukturi bi bilo bezbroj sela, koja bi se stalno širila, nikada ne premašujući krugove. Život neće biti piramida sa vrhom koju podržava dno. To će biti Okeanski krug čiji će centar biti pojedinac. . . . Zbog toga krajnji krug neće manipulisati uništavanjem unutrašnjeg kruga nego će mu davati snagu za sve i izvlačiti svoju snagu iz njega." Braneći ovu viziju , Gandi se distancirao od klasične ekonomske teorije. Adam Smith tvrdi da je u prirodi svakog pojedinca da nastavi svoj sopstveni lični interes na tržištu i da je "to ustvari njegova lična prednost, a ne prednost društva," što je bila anatema za Gandhija. On je verovao u moralnu ekonomiju u kojoj je interes zajednice potisnut individualnim, ličnim interesom i tvrdio da sve manje od toga obezvređuje sreću ljudske rase . Za Gandija , sreća se ne može naći u gomilanju individualnog bogatstva , nego vodeći milostiv i saosećajan život . Otišao je tako daleko da je sugerisao da se "prava sreća i zadovoljstvo ne sastoji u umnožavanju, nego u svesnom i dobrovoljnom smanjenju želja", i samo tako da jedinka može biti slobodna da živi posvećeniji život u zajedništvu sa drugima . On je takođe razvio svoju teoriju sreće kao odgovornost prema planeti . Skoro pola veka pre nego što je održivost ušla u modu, Gandi je izjavio da "Zemlja daje dovoljno da zadovolji potrebe svakog čoveka, ali ne dovoljno i za pohlepu svakog čoveka". Gandijeva teorija idealne ekonomije nosi upečatljivu sličnost sa filozofijom Treće industrijske revolucije i prati Kolaborativno doba. Njegov pogled na samoodržive seoske zajednice koje se spajaju i zajedno proširuju u šire krugove okeana koji se protežu na čitavo čovečanstvo, odražava mikro mreže zajednice koje se povezuju u veće distributivne, kolaborativne, laterarne mreže u TIR ekonomskoj paradigmi . Njegov koncept sreće kao optimizacija nečijih odnosa u podeljenim zajednicama, u odnosu na autonomnu potragu za individualnim sopstvenim interesom na tržištu odražava novi san kvaliteta života koji je obeležje Kolaborativnog doba. Konačno, Gandi je verovanja da je priroda konačan resurs, prožeta suštinskom vrednosti koja zahteva upravljački položaj, a ne pljačku , odgovara novoj realizaciji da se na

78

život svakog ljudskog bića gleda na osnovu njegovog uticaja na ekologiju biosfere u kojoj živimo. Dok je Gandi zagovarao ideju lateralne ekonomske moći i shvatio da je okruženje Zemlje samo po sebi sveobuhvatna zajednica koja podržava sav život na planeti , bio je primoran da brani svoju filozofiju lokalne ekonomske moć i u industrijskoj eri čija matrica komunikacije/energije favorizuje centralizovano, "odozgo- nadole" upravljanje poslovnim praksama i vertikalnu integraciju ekonomske aktivnosti. To ga je stavilo u neodrživu poziciju zagovaranja tradicionalnih zanata u lokalnim zajednicama koje su držali masu ljudi u Indiji u siromaštvu i izolacija tokom vekova. Ono što Gandi nije uspeo da vidi je to da čak i dublja kontradiktornost leži u srcu kapitalističkog sistema koja će omogućiti veoma raširenu , kolaborativnu i laterarno srazmernu ekonomiju , on se zalagao , za to da je nepokolebljiva potraga za novim tehnologijama čije povećanje efikasnosti i produktivnosti je svelo marginalne troškove na skoro nulu, i veliki broj roba i usluga učinilo potencijalno besplatnim i učinilo ekonomiju obilja mogućom. Nema sumnje da bi Gandi bio jednako iznenađen spoznajom da će se optimalna tačka idealne produktivnosti kapitalizma sa skoro nikakvim marginalnim troškovima, realizovati uvođenjem nove tehnologije komunikacija, novim režimom energije, kao i pratećem proizvodno-distributivnim modelom koji je organizovan u raspodeljenom , kolaborativnom obliku i srazmernim P 2P modelom komunikacije , omogućavajući milionima ljudi da postanu "prosumers-i" koja se ne razlikuje od koncepta proizvodnje od mase ljudi-građana koji je on zamislio. Danas, IoT infrastruktura obezbeđuje sredstva za unapređivanje Gandijeve ekonomske vizije, podižući stotine miliona Indijaca iz velikog siromaštva u održiv kvalitet života. Gandijeva potraga za dobrom privredom, doneo je i ugradio Internet Stvari, koji može da posluži kao moćna i nova priča ne samo u Indiji, nego i nacijama u razvoju , širom sveta , u potrazi za pravednom i održivom budućnosti.

MOOCS I OBRAZOVANJE BEZ MARGINALNOG TROŠKA

Društvo bez marginalnog troška, gde je nedostatak zamenjen izobiljem, je dosta drugačiji svet od onog na koji smo navikli. Pripremajući studente za eru gde kapitalističko tržište igra sekundarnu ulogu u novom ekonomskom poretku, za "Collaborative Commons", počinje da primorava premišljanje edukativanog procesa. Pedagogija učenja prolazi kroz radikalnu promenu. Takođe, i sam način kako se obrazovanje finansira i dostavlja. Fenomen obrazovanja bez marginalnog troška je prodro duboko u srž visokog obrazovanja u poslednje dve godine, sa masovnim brojem onlajn kurseva, dovodeći do smanjenja marginalnog troška blizu nule za kredite koji obezbeđuju školovanje milionima studenta. Kapitalistička era je prihvatila model učenja koji je smišljen da pripremi studente

79

da budu vešti industrijski radnici. Učionica je transformisana u mikrosvet jedne fabrike. Studenti su bili učeni da budu analogni kao mašine. Trenirani su da prate komande, uče ponavljanjem i da budu efikasni. Predavač je sličan šefu smene u fabrici, davajući standarnizovane zadatke koji zahtevaju set odgovora u zadatom vremenskom oviru. Učenje je podeljeno u izolovane delove. Obrazovanje bi trebalo da bude korisno i pragmatično. Pitanje "zašto?" je diskutovano znatno manje nego "kako?". Cilj je bio da se dobiju produktivni radnici.

JEDNA UČIONICA SA 2 MILIJARDE STUDENATA

Tranzicija iz kapitalističke ere u "Zajedničko Doba" ("Collaborative Age") je izmenilo pedagogiju učionice. Autoritativni, odozgo-nadole (top-down) model obučavanja počinje da pravi prostor za zajedničko iskustvo u učenju. Nastavnici se menjaju iz predavača u facilitatora. Pružanje znanja postaje manje bitno od stvaranja veština kritičnog učenja. Studenti su ohrabreni da razmišljaju više holistički. Nagrada je stavljena na saznanje, umesto na pamćenje. U tradicionalnoj industrijskoj učionici, dovođenje u pitanje autoritet nastavnika je striktno zabranjeno i deljenje informacija i ideja među učenicima se smatra varanjem. Deca brzo nauče da je znanje moć i vredan resurs koji neko može da stekne, kako bi osigurao prednost u odnosu na ostale prilikom diplomiranja, na žestokom konkuretnom tržištu. U "Zajedničkom Dobu", studenti će početi da razmišljaju o znanju kao zajedničkom iskustvu među zajednicom vršnjaka. Studenti uče zajedno kao drugovi, u toj vrsti zajednice sa podelom znanja. Nastavnik se ponaša kao vodič, postavljajući pitanja i dozvoljavajući studentima da rade u okviru male grupe. Cilj je da se stimuliše zajednička kreativnost, onakva vrsta iskustva koju mladi ljudi mogu da iskuse u mnogobrojnim društvenim delovima interneta. Rotacija iz hijerarhisjke moći, smeštene u rukama profesora, u horizontalnu moć, koja je ustanovljena širom učeće zajednice, je značajna u pedagoškoj revoluciji. Dok klasična učionica tretira znanje kao cilj, izolovane činjenice u zajedničkoj učionici smatraju znanje kao kolektivno shvatanje, koje mi pripajamo našim iskustvima. Studenti su podstaknuti da sruše zidove koji dele posebne akademske discipline i da razmišljaju u više celovitom maniru. Interdisciplinarne i multi-kulturalne studije, pripremaju studente da postanu komforniji u zaiteresovanosti za drugačije perspektive i veštiji u traženju sinergije među fenomenima. Ideja učenja, kao autonomno privatno iskustvo, i predstava o znanju kao akvizicija. tretirana kao forma ekskluzivnog vlašnistva, ima smisla u kapitalističkom okruženju, koje je definisalo ljudsko ponašanje u sličnim uslovima. U "Zajedničkom Dobu", učenje je smatrano kao proces doprinosa velikog broja ljudi i znanje koje je tretirano kao javno deljivo dobro, dostupno svima i time ogledano u nadolazećoj definiciji ljudskog ponašanja kao duboko društveno i interaktivno u prirodi. Promena iz više autorativnog stila učenja, u više

80

horizontalno okruženje učenja, bolje priprema studente današnjice da rade, žive i da procvetaju u zajedničkoj ekonomiji sutrašnjice. Nova zajednička pedagogija, počinje da se primenjuje i praktikuje u školama i zajednicama širom sveta. Obrazovni modeli su smišljeni da oslobode studente od privatnog prostora tradicionalne zatvorene učionice i omogućava im da uče u više otvorenih "Commons"-a ("Zajedničkih Prostora"), u virtuelnom prostoru, javnom trgu i u biosferi. Učionice širom sveta se povezuju u realnom vremenu, preko "Skype"-a i drugih programa, i učestvuju u zajedničkim projektima. Studenti koji su razdvojeni hiljadama milja se povezuju u virtuelnu grupu timova, uče zajedno, prave prezentacije, debatuju međusobno, čak se i ocenjuju zajedno. Svetska zajednička učionica brzo postaje realnost. "Skype" u "Učionici", besplatnoj onlajn zajednici, već ima 60,447 registrovanih nastavnika u svom globalnom projektu učionice, i ima postavljen cilj da poveže 1 milion učionica širom sveta. "Zajedničke Učionice", još jedna internet zajednica, dozvoljava hiljadama nastavnika, da re-kreiraju nastavni plan i program onlajn i da podele najbolje planove časova međusobno - besplatno - u globalnoj edukaciji "Commons"-a. Više od 117.000 nastavnika trenutno deli besplatno-dostupan nastavni plan i program, spajajući učeće zajednice zajedno, u jednu veliku globalnu učionicu bez granica. Iskustvo u učenju ne samo da izbija iz zatvorenih učionica u virtuelne prostore Interneta, nego i curi napolje u okružujuća naselja. koja sačinjavaju javni trg. Danas, milioni američkih učenika/studenata u osnovnim i srednjim školama i nacionalnim koledžima i univerzitetima, uključuju se u tzv. "uslužno učenje" u zajednici. "Uslužno učenje" kombinuje formalne instrukcije sa uključivanjem u civilno društvo. "Uslužno učenje" je zasnovano na pretpostavci da učenje nikad nije odvojena stvar, nego ultimativno deljivo iskustvo i da je to zajednički poduhvat koji se najbolje praktikuje u pravim zajednicama gde ljudi žive i rade. Studenti generalno, volontiraju za neprofitne organizacije gde uče da služe većim interesima zajednice, čiji su članovi. Ovo učenje bazirano na iskustvu, obezbeđuje studentima širi fokus. Oni dolaze do spoznaje, da je učenje više u vezi pretrage zajednice, nego jednostavno nakupljanje vlasničkog znanja u unapređivanju nečijeg ličnog interesa. Studenti mogu da nauče strani jezik tako što će služiti u naselju koje ima veliku imigrantsku populaciju, koje priča posebnim jezikom. Ako uče o dinamici siromaštva, u svom predmetu o socijalnim studijama, mogli bi da volontiraju u javnoj kuhinji ili domu za beskućnike. U osnovnoj školi "Ajnštajn" u Šorelajnu, država Vašington, četiri predavača zastupaju srž socijalnih studija, engleskog jezika, matematike i nauke, povezujući 120 osmaka u jedan zajednički, interdisciplinarni, "uslužno-učeći" projekat, koji uči o problemu siromaštva i beskućništva. Nastavnik socijalnih studija je dao učenicima da odigraju "Oxfam" banket o gladi, i da dovedu govornike iz više lokalnih agencija, da pomognu

81

stanovnicima zajednice koji žive ispod crte siromaštva i da ih upoznaju sa kompleksnim pitanjima koja okružuju siromaštvo. Učenici su tada volontirali jednom nedeljno u roku od 5 nedelja, na 8 lokacija u centru Sijetla, da služe siromašne zajednice. Učenici su pomogali da se pripreme obroci, skupljali su i distributirali hranu i ostale potrebne predmete beskućnicima, uključujući ih u razgovore, razvijajući personalne odnose. Na svojim časovima Engleskog jezika, učenici su čitali "Slake's Limbo" (Slarkov Limbo), priču o mladom dečaku, koji beži od kuće i živi u tunelima njujorškog metroa, gde doživljava kako je to biti beskućnik i gladan. Na svojim časovima matematike, učenici su analizirali ekonomski aspekt siromaštva. Osmaci su pisali svoje pismene zadake o specifičnom lokalnom i globalnom aspektu siromaštva, objaviljivali radove i organizovali večernje izložbe u vezi pitanja koja se tiču siromaštva, za učenike i zajednicu. Produžavajući okruženje učenja javnog "Commons"-a, studenti su došli do zaključka da je zajedničko iskustvo srce i duša, o tome šta znači biti visoko socijalno biće obdareno urođenim empatijskim kapacitetom i željom da bude deo veće zajednice. Pojam zajednice učenja se produžava, ne samo do ivica virtuelnog prostora i komšiluka, već takođe i do najdaljih dosega biosfere. Studenti uče da je biosfera nedeljiva od "Commons"-a, unutar koje se sve druge zajednice ugrađene. Nakon gotovo 2 veka industrijskog nastavnog plana i programa, koje je naglašavalo ideju da je Zemlja pasivan rezervoar korisnih resursa, koju treba iskoristiti, eksploatisati, priozvesti i transformisati u produktivni kapital i privatno vlasništvo za invidualnu dobit, novi zajednički nastavni plan i program je početak ponovnog predviđanja biosfere, kao što je "Commons" sačinjen od mnoštva veza koje deluju na simbiotske načine, koji dozvoljava celokupnom životu na Zemlji da procveta. Studenti sa Univerziteta Viskonsin u Grin Beju, proveli su dve nedelje akademskog semestra, radeći praktične poslove na terenu u tropskom rezervatu u "Carara" Nacionalnom Parku, u Kostarici. Studenti rade sa biolozima i zaposlenima u parku na popisivanju lokalne flore i faune i prate ekološke uslove u parku. Zajedno sa njihovom više tehničkom potragom, studenti se takođe angažuju u nekvalifikovanom radu, kao što je popravljanje prirodnih puteva, pravljenje mostova, građenje biloških stanica na polju i sađenja stabala u gradu koji se naslanja na park. "Uslužno-učeće" iskustvo je osmišljeno da istovremeno zaroni studente u kompleksnu biološku dinamiku tropskog ekosistema i pruži im mogućnost da asistiraju u njegovom upravljanju i očuvanju. Mnoge nacionalne srednje škole su angažovane u "uslužno-učeće" programe koji štite okruženje. U srednjoj školi "Exeter", u Nju Hempširu, studenti koji prate kvalitet vazduha na terenu škole i u susednim komšilucima, ustanovili su da prazan hod auta i autobusa ima znatan uticaj na kvalitet vazduha, a zatim su mobilisali zajednicu da donese pravilo protiv praznog hoda, što je unapredilo kvalitet vazduha oko i unutar kampusa.

82

U ovim primerima i u bezbroj drugih programa servisa-životne sredine, studenti istovremeno uče o mnoštvu uticaja ljudskih aktivnosti na okruženje i koje popravne mere su potrebne da preokrenu štetu i povrate lokalne ekosisteme natrag u zdravo stanje. Mnogi studenti se uklanjaju od takvih napora sa veoma ličnim osećajem odgovornosti za održavanje zajednice biosfere. Student u kostarikanskom "uslužno-učećem" programu se ogledao na to, kako je iskustvo duboko uticalo na njegov pogled na svet i lično ponašanje:

Vrlo je važno zaštititi prašumu u Kostariki i očuvati bogat biodivirzitet oblasti, kao i očuvati Zemljine resurse obilnim i iskonskim, Svakog dana racionalizujem u svojoj glavi kako moja dela ugrožavaju svet i zato pokušavam da ograničim svoj uticaj na okruženje.

Redukcioni pristup učenju koji karakteriše industrijsku eru zasnovanu na izolaciji i privatizaciji fenomena, ustupa svoje mesto više sistemskom učećem iskustvu, dizajnirano da razume suptilanu vezu koja povezuje fenomen zajedno u veće celine. U učećim okruženjima širom sveta, studenti su bili pripremani da žive u otvorenoj-biosferi "Commons"-a. Sve više i više nastavnog plana i programa naglašava povezanost sa prirodom duboke biofilije naše vrste, izlažući studente raznolikim formama života koje nastanjuju velike okeane i kopnene mase, učeći ih o dinamici ekosistema i pomažući im da preformulišu ljudsko iskustvo, da žive održivo unutar rekvizita biosfere. Ove i druge edukacione inicijative transformišu iskustvo učenja, od one koja naglašava življenje u zatvorenom svetu veza privatnih vlasništva, do one koja priprema studente da žive u otvorenom "Commons"-u virtualnog prostora, javnog trga i biosfere. "Uslužno učenje" je pre 25 godina, poraslo od granične aktivnosti u pregršt edukativnih institucija, u centralnu figuru američkog edukacionog procesa. Skorašnja anketa o uslužnom učenju na koledžima u SAD-u i univerzitetima pod "College Compact"-om, daje neke ideje od oba, nivoa privrženosti koji institucije sa većim stepenom učenja puštaju u nastavni plan i program uslužnog-učenja, kao i uticaja koje učenje u otvorenom "Commons"-u ima na zajednice u kojima studenti služe. Izveštaj, koji je pokrio 1.100 koledža i univerizteta, je ustanovio da 35% studentskog tela učestvuje u "uslužno-učećim" programima. Polovina anketiranih koledža i univerziteta je zatražilo "uslužno-učenje", kao deo srži njihovog nastavnog plana i programa, za najmanje jedan smer, i 93% škola je prijavilo pružanje "uslužno-učećih" kurseva. U 2009. samo studenti koledža su doprineli ekvivalentoj sumi od 7.96 milijardi dolara vrednosti volonterskih sati u službi zajednice.7 Jednako impresivno, studije u osnovnim i srednjim školama, sprovedene u različitim regionima države, podnose izveštaj da je "uslužno-učenje" poboljšalo učenicima veštine rešavanja problema i razumevanje kognitivne kompleksnosti, kao i njihove performanse u radu u učionici na standardizovanim testovima, u odnosu na učenike koji nisu uzeli učešće u "uslužno-učećim" programima.

83

PAD UČIONICE OD CIGLE I MALTERA

Obrazovanje, kao putnički i teretni transport, poštanske usluge, zdravstvena zaštita, je ostalo, bar većim delom, u javnom domenu industrijskih zemalja i tretirano je kao javno dobro, upravljano od strane vlade. Sjedinjene Američke Države su bile delimican izuzetak u dostavljanju obrazovanja. Javne primarne i sekundarne škole su bile zakon, ali neprofitne privatne akademije su dugo bile deo mešavine. Kasnije, profitne škole, i posbeno čarter škole, su ušle na tržište. U visokom obrazovanju, javni i privatni neprofitni koledži i univerziteti su dominirali na sceni, sa profitnim instutucijama koje su igrale samo malu, beznačajnu ulogu. Ali sada, rastući trošak visokog obrazovanja je napravio krizu sa milionskim povećanjem studenata, koji nisu u stanju da plate za četvorogodišnji fakultet, koji može da košta i do 50.000 dolara po godini u elitnim neprofitnim koledžima i univerzitetima, i do 10.000 dolara po godini u javno finansiranim institucijama viskokog obrazovanja. Studenti koji su u mogućnosti da obezbede kredite za koledž - čak i sa vladinom pomoći - suočavaju se sa izgledima masovnog zaduživanja, koji bi ih dobro opteretio sve do srednjih godina. Koledži i univerziteti osiromašeni sve višim troškovima, su se povećano okrenuli korporativnim sponzorima za doprinose i aktivni prihod. Zauzvrat, komercijalni sektor je okrnjio nezavisnost ovih institucija visokog obrazovanja, zahtevajući da njihove operacije budu više privatizovane, od usluge hrane i smeštaja stanovnika i gostiju, do glavnog održavanja. Korporativno oglašavanje je osiono, sa "Fortune 500" logoima koji ukrašavaju sportske stadione i sale za predavanja. Univerzitetska postrojenja za istraživanje, posebno za prirodne nauke, se povećano zajednički upravljaju, sa kompanijama koje iznajmljuju laboratorije i ugovaraju sa akademskim odeljenjima za sprovođenje vlasničkog istraživanja, pod različitim prikrivenim dogovorima. Znanje je bilo ograđeno iza zidova akademskih institucija, čije cene upisa isključuju sve osim najimućnijih. To će se promeniti. Internet revolucija, čija je distribuirana, zajednička, "peer-to-peer" snaga počela da ruši zidove od nekada naizgled nepobedive ograde širom društvenog sprektra, je oslobodila svoj pun bes na akademsku zajednicu. Udar napada dolazi od unutrašnjosti same akademije i bio je upaljen istom zapaljivošću koja ruši na dva dela, carstvo za carstvom - neumoljiva logika višestruke tehnološke revolucije koja vozi marginalni trošak blizu nule, svuda gde ima ranjivosti za iskoristiti. Revolucija je počela kada je profesor sa Stanford Univerziteta, Sebastian Thrun, ponudio "besplatan" kurs veštačke inteligencije (AI) onlajn 2011. god., sličan kursu koji on predaje na univerzitetu. Oko 200 studenata je normalno upisano na Thurn-ov kurs, a on je očekivao upis od nekoliko hiljada studenata. Ali u vreme kada je počelo, 160.000 studenata iz svake zemlje na svetu - sa izuzetkom Severne Koreje - je sedelo za svojim računarima u najvećoj učionici ikada sazvanoj za

84

jedan kurs u celokupnoj istoriji. "Apsolutno mi je raznelo um", rekao je Thrun. 23.000 od tih studenata je završilo kurs i diplomiralo. Iako ushićen da je bio u mogućnosti da nauči više studenata na jednom virtuelnom konceptu kursa, nego što je mogao da dosegne u predavajući u nekoliko života, Thurn je bio pogođen ironijom. Dok su studenti sa Stanforda plaćali 50.000 dolara i više po godini da prisustvuju svetskoj klasi kurseva, kao oni koje on predaje, cena pravljenja kursa, dostupna svim drugim potencijalnim studentima na svetu, je skoro ništa. Thurn je otišao da lansira onlajn univerzitet po imenu "Udacity", sa ciljem pružanja obrazovanja vrhunskog kvaliteta za svaku mladu osobu na svetu, posebno za siromašne u zemljama u razvoju koji drugačije ne bi nikada imali priliku da budu izloženi učenju na ovakvom nivou. I tako je počeo stampedo onlajn učenja. Dve Thurn-ove kolege sa informatike, Andrew Ng i Daphne Koller, koji su učestvovali sa njim na eksperimentu onlajn kursa, napravili su konkurs za profitni onlajn univerzitet-sajt zvan "Coursera". Dok je "Udacity" razvijao svoje kurseve, osnivači "Coursera"-e su uzeli drugačiji put - okružujući se sa nekim od vodećih akademskih institucija u zajedničkom konzorcijumu, kako bi ponudili pun nastavni plan i program, predavan od strane nekih od najboljih koledž profesora na svetu. "Coursera"-ni osnivači, dovedeni na Univerzitet Pensilvanija, Stanford, Prinston i na Univerzitet Mičigen za početak, dajući time "Coursera"-i akademski teret kako bi napravili svoju viziju. "Coursera" je praćena od strane "edX"-a, neprofitnog konzorcijuma sastavljenog od strane Harvarda i MIT-ja. "Coursera" sada ima učešće od 97 univerziteta, za vreme ovog pisanja. EdX se takođe proširio na 30 univerziteta. Ovaj novi obrazovni fenomen se naziva MOOCs, koji znači "Masivni Otvoreni Onlajn Kursevi" ("Massive Open Online Courses"). "Coursera" model, koji je sličan drugima, je utemeljen kroz 3 osnova. Prvi, kurs je sastavljen iz peto-desetominutnih video delova, prezentovanih od strane profesora i praćeni različitim vizuelnim i grafičkim efektima, čak i kratkim intervjuima i vestima, kako bi oživeli ugođaj i napravili ga više privlačnim i važnim. Studenti mogu da pauziraju i puste ponovo predavanja, time im dozvoljavajući da pregledaju materijal i upiju rad svojim tempom. Studenti su takođe obezbeđeni unapred sa svim pripremnim materijalima, za svaki od sesija u vitruelnoj učionici i dodatnim materijalom za one koji su zainteresovani da zarone dublje u predmetnu materiju. Drugi osnov je vežba i majstoriranje. Posle svakog video segmenta, studenti su u obavezi da odgovore na pitanja. Sistem automatski ocenjuje odgovore studenata kroz kvizove, dajući im momentalnu povratnu informaciju o tome kako im ide. Istraživanje pokazuje da su ovi pop-kvizovi moćni podsticaji koji drže studente ukjlučene - okrećući kurs u više intelektualnu igru nego u napor koji trebaju da izdrže. Tu su i domaći zadaci posle svakog časa i ocene su davane nedeljno. Kursevi koji zahtevaju ljudske oči za ocenjivanje, su procenjivani od strane kolega

85

studenata kroz "peer-to-peer" ("vršnjak do vršnjaka") proces, čineći studente odgovornim za učinkovitost jedni drugima. Ideja da studenti uče sudeći po performansama svojih kolega iz razreda, je dobila ekstenziju unutar onlajn akademske zajednice. Da bi se pristupilo tačnosti ocenjivanja "vršnjak do vršnjaka", kada se uporedi sa ocenama koje professor može da da, Mitchell Duneier, profesor na Univerzitetu Prinston, koji predaje Uvod u Sociologiju na "Coursera" Onlajn Univerzitetu, je sproveo test. On i njegovi asistenti predavanja su ocenili hiljade polu-semestralnih i finalnih ispita, uporedjujući svoje ocene sa "vršnjak do vršnjaka" ocenjivanjem, i našao je korelaciju od 0.88. Prosečna ocena vršnjaka je došla u 16.94 od 24 mogućih poena, dok su ocene profesora bile 15.64 - veoma blizu. Treći i finalni osnov u formaciji virtuelnog i realnog života, studijske grupe koje su osnovane širom političkih granica i geografskih terena, transformišu proces učenja u globalnu učionicu gde studenti uče jedni druge, onoliko koliko su i oni učeni od strane nastavnika. Univerziteti koji učestvuju u "edX", povećavaju svoje studijske grupe pitajući svoje svršene studente da volontiraju kao online mentori i lideri grupne diskusije. Profesor sa Harvarda, Gregorz Nagy je regrutovao deset svojih bivšh kolega predavača da pomognu radu u kao onlajn facilitatori studijskih grupa u MOOCs baziranom, svom popularnom kursu, "Koncepti Antičkih Grčkih Heroja". Po diplomiranju na "Coursera" i "edX" kursevima, studenti dobijaju sertifikat o završetku. "Crowdsourcing" pristup onlajn učenju je kreiran da neguje podeljeno, zajedničko, "vršnjak do vršnjaka" iskustvo učenja u "Commons"-u - vrsta koja priprema studente za nadolazeću eru. Do februara 2013. "Coursera" je imala približno 2.7 miliona studenata, iz 196 zemalja upisanih na stotine kurseva. "EdX"-ov prvi kurs, u 2012. je imao upis od 155.000 studenata. Anant Agarwal, "edX"-ov predsednik i bivši direktor MIT-jeve laboratorije za veštačku inteligenciju, primetio je da je upis na prvi virtuelni kurs skoro izjednačen sa ukupnim brojem MIT-jevih svršenih studenata u 150 godina postojanja univerziteta. Agarwal kaže da se nada da će izvući preko milijardu studenata za deset godina. Kao i drugi akademici, uključeni u putovanje MOOCs-a, Agarwal je ubeđen da je ovo samo vrh edukativne revolucije, koja će počistiti planetu. On tvrdi da je to najveća inovacija koja se desila obrazovanju u 200 godina ... Izmisliće edukaciju ponovo ... transformisaće univerzitete [i] demokratizovaće edukaciju na globalnom nivou. Kako to se ovo iskutvo virtualnog učenja upoređuje sa intelektualnim zanosom, formirao u tradicionalnoj učionici od "cigle i maltera"? Carole Cadwalladr, novinar Guardian-a (Gardijana), povezuje svoja iskustva u pripremanju članka o MOOCs-u. Cadwalladr se upisala na "Coursera" kurs, "Uvod u Genetiku i Evoluciju", zajedno sa 36.000 drugih virtualnih kolega iz razreda sa svakog ćoška sveta. Ona kaže da nije bila baš toliko uzbuđena u vezi video predavanja. Tek kada

86

se prijavila na onlajn čas forum, doživela je svoj "biti oduvana momenat". Napisala je:

Promet je zadivljujuć. Tu je hiljade ljudi koji pitaju - i odgovaraju - na pitanja o dominatnoj mutaciji i rekombinaciji. Studijske grupe su spontano porasle: kolumbijske, brazilske, ruske. Tu je jedna na Skype-u, i neke čak u realnom životu takođe. I one su tako marljive!

Cadwalldr kaže: "Ako si nejasno razočaran predavač, ili znaš nekog, pošalji ih u "Coursea"-u: to su ljudi koji samo žele da uče". Dok je entuzijazam studenata za MOOCs porastao, nastavnici nalaze da je broj učesnika koji zaista kompletiraju kurseve i polažu testove, često manje bitan nego studenti u učionicama od "cigle i maltera". Jedna skorašnja studija je našla da je 32% studenata palo ili se povuklo sa onlajn kurseva, upoređujući se sa samo 19% onih koji su uzeli kurs u tradicionalnoj učionici. Nastavnici su ukazali na broj razloga za nizak nivo završetaka. Na vrhu liste je osećaj izolacije. Biti uključen sa drugim studentima u učionici, stvara osećaj zajednice i motivacioni je faktor u održavanju individualaca da sustignu grupu. Studenti se međusobno pomažu, ne samo u bavljenju predmetnom materijom, već takođe i u međusobnom ohrabrivanju da ostanu uključeni. Studija je takođe našla da, većina MOOC studenata gledaju onlajn predavanja između ponoći i 2 ujutru, kada su često umorni i manje sposobni da fokusiraju svoju pažnju na kurs. MOOC studenti koji uče od kuće su takođe lako ometeni i više je verovatno da će da odšetaju od ekrana da zgrabe užinu u kuhinji ili da pokupe neku zabavniju razonodu u kući. Univerziteti koji učestvuju u MOOCs-u, počinju da apostrofiraju na osećaj izolovanosti, nudeći nešto što oni zovu "mešoviti časovi", u kojima se studenti upisuju onlajn, a takođe pohađaju deo na projektima u učionici sa drugim studentima i nastavnicima. Nove studije su našle da je prilagođavanjem MOOCs-a sa dodatkom sesija limitiranog učenja na kampusu, studentove akademske performanse su se značajno poboljšale od onih studenata koji nisu imali onlajn komponentu. Drugi razlog za slabu motivaciju je od ranije, taj, da je MOOCs ponudio samo "izjavu o uspehu" i ocenu, ali u 2013. počeli su da nude kredite za kurseve takođe. "Coursera" je formirala partnerstva sa deset najvećih državnih, javnih univerzitetskih sistema, kako bi pružili besplatne online kurseve za kredit, praveći onlajn edukaciju dostupnu za više od 1.25 miliona studenata u javnim institucijama. Neki od učesničkih univerziteta su zahtevali nadgledane ispite na kampusu, da bi obezbedili kredit kursa. Fakulteti i učesnčki univerziteti bi takođe imali opciju prilagodjavanja MOOCs-a, sa dodatkom svojih nastavnih sesija. Ponuda kredita za kurseve je uspešno završena i bila je ključni faktor u poboljšanju akademskog performansa i završetka kurseva. Kursevi Univerziteta Stanford su koštali otprilike 10.000 do 15.000 dolara da se postave online. Kursevi sa video sadržajem mogu da koštaju duplo vise od tog iznosa. Ali marginalni trošak dostavljanja kurseva studentima je jednostavno

87

trošak za protok, što je skoro besplatno. (Marginalni trošak je izmedđu tri i sedam dolara po osobi - otprilike isto kao i velika šolja kafe ili kolačića u Starbaksu). Pa kako onda onlajn univerziteti plaćaju fiksne troškove MOOCs-a? Učesnički univerziteti plaćaju Coursera-i oko 8 dolara po studentu za korišćenje Coursera platforme i dodatnih 30 do 60 dolara po studentu za polaženje na kurs - sve u svemu, skoro besplatno. Za razliku od toga, Univerzitet Merilend, tipična javna institucija viskokog obrazovanja, naplaćuje oko 870 dolara po kursu za državne studente i oko 3.000 dolara za van-državne studente. Zanimljivo, nastavnici nalaze da ako su MOOC studenti u obavezi da plate čak i značajno malu taksu da bi potvrdili i njihovo učešće na kursu i to da su položili ispitivanje, oni će daleko verovatnije da polože kurs. Konzorcijum MOOCs univerziteta takođe planira da obezbedi "premijumske servise" za takse. Tu je čak i diskusija o "naplaćivanju korporativnih regruta za pristup najboljim studentima". Univerziteti svetske klase se kockaju, da će globalni doseg i transparentnost koji MOOCs daje svojim "rok zvezda" faultetima, povući najbolje i najbrilijantnije studente na njihove šaltere. Kao njihovi partneri u komercijalnoj areni, oni se nadaju da zgrabe "dugi rep" i profit, nuđenjem besplatnih onlajn kurseva milionima studenata i tako sakupe sićušan procenat tih studenata u njihove kampuse. Njihovo obrazloženje je to da poklanjajući svoje intelektualne poklone besplatno, oni će pomoći milionima onlajn studenata koji obično ne mogu da priušte takvo obrazovanje, dok hvatanjem značajnog broja najboljih studenata, održavaju svoje operacije od "cigle i maltera" Problem je, kada najbolje obrazovanje na svetu može da bude dostavljeno na skoro nulti marginalni trošak i napravi ga skoro besplantim onlajn, šta je prevencija za bilo koji akreditovani univerzitet od prihvatanja MOOCs-ovog sertifikata za kredite za veoma malu taksu, kako bi studenti bili akreditovani obrazovanjem sa koledža? Dok zaposleni mogu da budu od starta snebivljivi u vezi kredita iz MOOCs-a, kako se više koledža i univerziteta uključuje, njihove sumnje će verovatno opasti. Zaista, zaposleni mogu da gledaju povoljnije na kredite dobijene od diplomiranja na MOOCs-u, naučeni od strane nekih vodećih svetskih akademika, rađe nego tradicionalni kredit zarađen pohađanjem i polaganjem kurseva predavanih od strane manje slavnih profesora na neistaknutim koledžima. Kevin Carey, politički direktor Edukacionog Sektora, "think tank" (organizacija sastavljena od grupe ljudi, koji kreiraju nove ideje o konkretnoj temi ili koji daju savet o tome kako neke stvari treba uraditi) sa sedištem u Vašingtonu, D.C., je došao do srži dileme, suočavajući se sa kolegama i univerzitetima u eseju u Chronicle of Higher Education (Hronici Visokog Obrazovanja). Napisao je:

Sve ovo ukazuje na svet gde su ekonomije viskog obrazovanja srušene i restruktuirane oko marginalnog troška. Troškovi izdržavanja 100.000-og studenta, koji se upisao na MOOC, u suštini iznose nula, baš zato je cena nula, takođe. Udžbenici otvorenog koda i drugi besplatni onlajn resursi, će dovesti cene pomoćnog materijala ka liniji nule takođe.

88

Ono o čemu Carey govori je očigledno. Šta god da "marginalna vrednost" elitnih univerziteta može da precizira na "dugom repu", obezbeđujući besplatno obrazovanje stotinama miliona studenata, je tričavo uopređeno sa gubitkom prihoda od "cigle i malter" sistema viskokog obrazovanja kao celine, kada je marginalan trošak onlajn predavanja skoro jednak nuli i kada su kursevi skoro besplatni. Da li neki akademski ili društveni preduzetnik stvarno veruje da će tradicionalno, centralizovano, obrazovanje od "cigle i maltera" da preživi kao takvo u svetu gde je najbolje obrazovanje, koje novac može da kupi, napravljeno besplatno onlajn? To ne znači da će tradicionalni koledži i univerziteti nestati - samo to da će se njihova misija iz korena promeniti i da će se njihova uloga smanjiti pod snažnim napadom MOOCs-a. Trenutno, administratori univerziteta i nastavničko osoblje, će se i dalje držati čvrsto za nadu da će onlajn kursevi univerziteta svetske klase povući studente ka više konvencionalnom, obrazovanju koje generiše prihod. Oni tek imaju da u potpunosti shvate činjenicu, da je obrazovanje bez skoro ikakvog marginalnog troška u globalno-virtuelnom "Commons"-u koji oni sami stvaraju, će rastuće postati nova predavačka paradigma za viskoko obrazovanje, dok će "cigla i malter" učenje eventualno igrati još manju ograničenu i suženu dopunsku ulogu. Zašto je onda toliko mnogo univerziteta anksiozno da gura napred? Prvo, u njihovu odbranu, mnogo je idealizma uključeno ovde. Dugo vremena je san prosvetitelja da donesu znanje sveta svakom ljudskom biću. Ne uraditi tako, jednom kada budemo imali sredstva, biće uzeto u obzir kao neetično od strane mnogih akademika. Ali sledeće, oni su prepoznali da ako zastanu, drugi će utrčati - što oni već jesu. Kao i njihovi partneri, u toliko drugih sektora gde nove tehnologije čine moguće društvo marginalanog troška blizu nule i skoro besplatne robe i usluga, oni shvataju da je logika optimizacije blagostanja ljudske rase u zajedničkom, umreženom "Commons"-u, tako privlačno da je nemoguće zatvoriti ga ili ga otkloniti. Tradicionalni koledži i univerziteti će povećano morati da se prilagode MOOCs pristupu učenja i naći svoje mesto u uspinjućem "Collaborative Commons"-u.

POSLEDNJI RADNIK KOJI STOJI

Informacione tehnologije, kao i internet dovode do toga da marginalni troškovi komunikacije, energije, proizovdnje i visokog obrazovanja budu priblizno jednaki nuli, a to se isto dešava i sa troškovima radne snage. Napredno analiziranje podataka, algoritmi, veštačka inteligencija i robotika zamenjuju ljudski rad u proizvodnji, industiji usluga i obrazovnom sektoru, što dovodi do toga do otpuštanja stotina miliona radnika u prvoj polovini 21.veka. Kraj rada

89

Tokom 1995. godine sam objavio knjigu pod nazivom ''Kraj rada'', u kome sam istakao sledeće: ''napredni softveri i informacione tehnologije dovode ljudsku civilizaciju sve bliže svetu u kome skoro da ne postoje radnici ''. Časopis The Economist je objavio priču na kraju radnog vremena, gde editorima predaže da pogledaju da li će njegova prognoza biti tačna. Predvidjanja koja sam imao o informacionim tehnologijama koje dovode do automatizacije i vode do zamene ljudskog rada mašinama, još u 1995. godini, su postala stvarnost, a kao rezultat toga se javljaju milioni ljudi koji ostaju bez posla širom sveta. Medjutim, moja originalna pretopostvka se pokazala previše konzervativno. U SAD-u, tokom 2013.godine 21,9 miliona odraslih ljudi je bilo bez posla, ili nisu bili dovoljno upošljeni i obeshrabreni i više nisu ubrajanji u statističke podatke. Širom sveta 25% radne snage je bilo nezaposleno i obeshrabeno i prestali su da traže posao u 2011. Internacionalna Organizacija rada je izdala izveštaj u kome stoji da preko više od 202 miliona ljudi će biti bez posla u 2013. Iako postoje mnogo razloga za nezaposlenost, ekonomisti ističu da je primarni razlog za nezaposlenost to što tehnologija sve više zamenjuje ljudski rad. The Economist, među ostalima, je ponovo uzeo u razmatranje stav da je došao kraj radu 16 godina nakon što sam objavio svoju knjigu, postavljajući pitanje: ‘Šta se dešava kada su mašine dovoljno pametne da postanu radnici?’ Drugim rečina, kada kapital postane radna snaga? Časopis The Economist je objavio da je Jeremy Rifkin, socijalni kritičar, u svojoj knjizi The End of Work, koja je izdata 1995. godine opisao kako društvo ulazi u novu fazu - onu fazu gde je potrebno sve manje i manje radne snage za proizvodnju proizvoda i usluga. Ovaj proces očigledno počinje. Ja nisam vidovit, samo su znaci bili svuda, ali tokom godina, većina ekonomista je bila tako zaokupljena tradicionalom ekonomskom teorijom - ponuda kreira tražnju i da nove tehnologije, koje remete i smanjuju troškove, simuliraju potrošnju, podstiču proizvodnju, povećavaju inovacije i otvaraju nove mogućnosti za nove vrste poslova sve više napreduju. I sada je to ono što ekonomisti primećuju. U period velike recesije, ekonomisti su otkrili da dok je značajan broj poslova bio nepovratno izgubljen, dok je produktivnost dostizala nove granice i obim proizvodnje je bio sve veći i veći u celom svetu, a sve to dok se smanjivao broj radnika u proizvodnji. Primer koji to najbolje opisuje jeste proizvodnja u SAD-u. Čak i pre velike recesije, statistički podaci su zbunjivali ekonomiste. Između 1997. i 2005. godine proizvodnja je porasla za 60% u SADu, dok je 3.9 miliona poslova u proizvodnji bilo nasilno zatvoreno tokom istog perioda. Ekonomisti pripisuju dihotomiju (podelu na dva nejednaka dela) dramatičnom porastu produktivnosti od 30% u period od 1993. do 2005. godine, jer je to dovelo do toga da proizvođači proizvode više sa manjim brojem radnika. Prednosti u porastu produktivnosti predstavljaju aplikaciju novih tehnologija, robotike i upotrebe kompjutera i različitih softvera u

90

proizvodnom delu fabrika, koji su se sve više primenjivali i dovodili do smanjenja cena, ali isto tako i do otpuštanja radnika. Do 2007. godine proizvođači su koristili kompjutere i softvere šest puta više, nego 20 godina pre, dok su udvostručili količinu kapitala po satu zaposlenih. Između 2008. i 2012. dok je velika recesija uzimala maha, industija je počela sa korišćenjem novih softvera i inovacija kako bi povećala produktivnost i zadržala profitabilnost sa manjim platama. Efekti ovakvih napora su upečatljivi. Mark J. Perry, professor ekonomije sa Univerziteta u Mičigenu i predstavnik Američkog Instituta, koji je zastupao konzervativno razmišljanje, je u Vašingtonu predstavio statistiku. Do kraja 2012. godine, ekonomija u SAD-u se potrpuno oporavila od recesije iz 2007.-2009., sa bruto domćim proizvodom od 13.6 biliona dolara. To je bilo 2.2% više, ili 290 milijardi dolara realnog proizvoda, nego u 2007., pre recesije, kada je GDP bio 13.32 biliona dolara. Perry je primetio da, iako je proizvodnja bila 2.2% viša, nego pre recesije, u industriji je porast u dobrima i uslugama sa samo 142.4 miliona radnika u 2012. godini, ili 3.84 miliona manje radnika nego u 2007.godini. Perry-ev zaključak je: Velika recesija je simulirala veliku produktivnost i efikasnost kompanija, sa smanjenim brojem radnika i kompanije su videle kako da dobiju više, ako koriste manji broj radika. Iako su Perry i drugi ekonomisti, koji su zastupali ista stanovišta, otkrivali vezu između povećane produktivnosti i manji broj radika, drugi su oduvek verovali da povećana produktivnost dovodi do porasta radnih mesta - dokaz o nepovezanosti se gradio više od 50 godina. Prvi naznak ovog paradoksa je izašao na površinu na samom početku IT revolucije u ranim 1960-im, sa početkom upotrebe kompjutera u proizvodnji. Taj prvi kompjuter se zvao kompjuter za numeričku kontrolu tehnologije. Sa numeričkom kontrolom, kompjuterski program je smeštao instrukcije o tome kako deo metala treba da bude složen, zavaren, spakovan ili obojen. Kompjuterski program je dao instrukcije mašini kako da proizvodi delove i usmerava robote kako da oblikuju ili dodeljuju delove novim proizvodima u proizvodnom delu fabrike. Numerička kontrola je brzo okarakterisana kao verovatno najznačajniji novi izmum u proizvodnoj tehnologiji, od kako je Henry Ford počeo sa primenom pokretne trake. Kompjuterska numerička kontrola je dovela do drastičnog porasta produktivnosti i predstavljala je prvi korak u dugom procesu razmene radne snage komputerskom tehnologijom, koju su kreirali i upravljali profesionalni i tehnički radnici. Firma Cox, iz Čikaga, koja se bavi pružanjem konsultantskih usluga, je uvidela značaj zamene radnika kompjuterima i informacionom tehnologijom, jer su najavili da sa numeričkom kontorlom mašina, je došla i ‘menadžment revolucija je ovde’.’Sada je došlo vreme upravljanja mašinama umesto upravljanja ljudima.’ Alan Smith je bio iskreniji i otvoreniji, izjavljajući da kompjuterska numeracija je podrazumevala emancipaciju radnika.

91

Premotavanje 50 godina unapred. Danas, postoji veliki broj fabrika koje su mahom bez radnika, u kojima postoji značaj broj kompjuterskih programa, i u razvijenim i zemljama u razvoju. Industija čelika je tipičan primer prethodne konstatacije. U auto idustiji, kao i drugim industrijama koje su bile deo druge industijske revolucije, proizvodna preduzeća koja su bile okosnica zapošljavanja radnika, industija čelika je u procesu tranzicije koja brzo eliminiše radnike iz proizvodnog sekktora. Kompjuterizovani programi i robotika su dozvolili industiji čelika smanjenje broja zaposlenih u prethodnoj dekadi. U SAD-u, između 1982. i 2002. godine proizvodnja čelika je porasla sa 75 miliona tona na 120 miliona tona, dok se broj radnika u čeličanama smanjio sa 289 000 na 74 000.

Američki i Evropski političari i javnost smatraju da je smanjenje radnika u proizvodnji i gubitak posla nastalo ybog premeštanja proizvodnje tamo gde je radna snaga jeftinija, kao što je slučaj sa Kinom. Činjenica je da je nešto značajnije zauzelo mesto. Između 1995. i 2002. godine milioni poslova u proizvodnji su uklonjeni iz globalne ekonomije, dok je globalna proizvodnja porasla za 30%. SAD su izgubile 11% proizvodnih poslova zbog automatizacije. Čak je i Kina smanjila 16 miliona fabričkih radnika, dok je povećala produktivnost koristeći informacione tehnologije i robotiku, a to je dovelo do toga da može da proizvodi više proizvoda, dosta jeftinije, sa smanjenim brojem radnika.

Proizvođači koji su se oslanjali na jeftinu radnu snagu u njihovim fabrikama u Kini, su oni koji vraćaju proizvodnju nazad u njihovim predstavništivima sa naprednijom tehnologijom koja je jeftinija i efikasnija nego što je radna snaga u Kini. Philips’s je nova elektronska fabrika u Holandiji, u kojoj 128 robotksih ruka rade tako brzo da moraju da budu iza stakla kako ne bi povredili supervizore. Fabrika Philips’s, koja je robotizovala fabriku u Holandiji, ima obim proizvodnje koji je skoro jednak proiizvodnji elekronskih proizvoda kao proizvodnja u Kini, koja koristi 1/10 više radnika.

Kako ne bi zaostali, Kineski veliki proizvođači brzo zamenjuju njihovu jeftinu radnu snagu sa još jeftinijim robotima. Foxconn, jedan od najvećih kineskih proizvođača koji proizvodi iPhone, planira da instalira million robota u narednih nekoliko godina, i da zameniveliki deo radne snage. Terry Gou, director firme Foxconn, koja ima više od 1 miliona zaposlenih, u šali kaže da bi on više voleo million robota. ‘Kako su ljudska bića životinje, upravljanje milionom životinja mi zadaje glavobolju. ‘ U celom svetu sve veće razmere dobija zamena ljudskog rada robotima. Prodaja robota je prorasla za 43% i u SAD-u i u Evrpskoj Uniji, i na taj način se proizvodni sektor približio proizvodnji bez radnika, ili kako se u industriji zove ‘proizvodnja bez svetla’ (proizvodnja u mraku).

92

Kina, Indija i Meksiko i druge zemlje u razvoju brzo uče kako najjeftiniji radnici nisu toliko jeftini, efikasni i produktivni kao informacione tehnologije, robotika i veštačka inteligencija koja ih zamenjuje. Iako proizvodna industija, koja je nekad delovala previse kompleksno da bi bila automatizovana sada postaje žrtva kompjuterizacije. Teksilna industrija je prvi sektor koji je industrijalizovan. Dok je parni pogon, tehnologija i kasnije, elektrifikacija i uvođenje struje značajno povećalo produktivnost, mnogi odevni predmeti su pravljeni ručno. Nove informacione tehnologije, kompjuterizacija i robotika su polako počele da povećavaju broj procesa koji se sad obavlja automatski, a koji su ranije radjeni ručno i koji su zahtevali ljudski rad. Computer-aided design (CAD) - dizajniranje pomoću računara je smanjilo vreme koje je potrebno za dizajniranje odevnih predmeta, ranije su bile potrebne nedelje, danas su potrebni minuti. Kompjuterski sistemi za bojenje i završavanje su takođe zamenili tradicionalni ljudski rad. Komjuterizacija prilikom skladištenja, rukovanja, pakovanja i otrpemanja odevnih predmeta je značajno dovela do povećanja efikasnosti i produktivnosti. Pravljenje odevnih predmeta je svedeno na manji broj radnika uz pomoć kompjuterizovanih programa. Pre 50 godina, je jedan radnik u teksilnoj industiji upravljao je sa 5 mašina, a svaka je bila sposobna da pokrene nit u razboju 100 puta u minuti. Danas, mašine rade šest puta brže nego tada, i sve to radi jedan operater koji nadgleda 100 razboja, - što znači da je proizvodnja povećana 120 puta po radniku. Sada, Defense Advanced Research Projects Agency (DARPA) - Agencija za zaštitu i napredno istraživanje projekata, kao i SAD zaštitne agencije koje su pokrenule internet, počinju da razmišljaju u pravcu automatizacije šivaćih procesa za njih same - dugo razmatrana prekretnica u teksilnoj inovaciji. Sa godišnjim budžetom od 4 milijarde za vojničku opreme, Ministarstvo odbrane želi da smanji troškove radne snage u proizvodnji uniforma do čak skoro nula troškova direktnog rada, i Ministarstvo je dodelilo SoftWear Automation, Inc. sredstva kako bi automatizovali poslednji deo koji obavljaju radnici u pravljenju odeće i da bi i taj deo obavljaji roboti. Ako ovaj proces bude bio upešan to će značiti uklanjanje radnih mesta za skoro 50000 radnika koji su ranije radili na proizvodnji odeće za vojnike, i to će značiti da će troškovi radne snage biti skoro nula. Godinama je automatizacija je predstvaljala veliko inicijalno ulaganje i izgledalo je da je van dometa mnogim firmama, sem velikim proizvodnim preduzećima. U skorije vreme, troškovi su se drastično smanjili i omogućili malim i srednjim preduzećima da povećaju produktivnost dok smanjuju troškove radne snage. Webb Wheel Products je kompanija u SAD-u koja se bavi proizvodnjom delova za kočnice na kamionima. Najnoviji zaposleni radnik u toj kompaniji, robot Doosan V550M, je proizveo 300 000 više valjka godišnje za samo tri godine, što dalje

93

znači da je došlo do porasta proizvodnje za 25%, bez zapošljavanja dodatnih radnika u proizvodnom delu fabrike. Ako se nastavi korišćenje tehnologije i uvodjenje automatizovanih procesa i u bućnosti u proizvodnom sektoru i u industiji, analitičari očekuju samo povećanje - broj zaposlenih u fabrikama, u 2003. godini je iznosio 163 miliona, smanjiće se na samo nekoliko miliona do 2040. godine, i to će značiti kraj za masovnu radnu snagu u svetu. Iako je sada radna snaga neophodna da upravlja robotima, kreiranje novih softverskih aplikacija koje će upravljati tokom proizvodnje i obezbeđivati sistem i unapređivati nove procese, čak da profesionalno i tehničko osoblje ostane bez posla, dovodi do toga da se u informacionoj tehnologiji polako razvijaju tehnike i metoda kako bi mogla da izvši reprogmiranje sama. Ako zanemarimo direktne troškove, marginalni troškovi automatizovane proizvodnje dobara i usluga se približavaju nuli kako dani prolaze. Logistika je drugi sektor, koji kao i tekstilna industija je automatizovala većinu svojih procesa, ali i dalje je teško zameniti robotima ljudski rad kada se radi o prikupljanju i dostavljanju porudžbina. Dostavljanje elektronske pošte za samo nekoliko sekundi u čitavom svetu, sa marginalnim troškovima koji su približni nuli, je nešto što danas primenjuju sve poštanske usluge širom sveta. Poštanska služba u SADu, koja je pre samo 10 godina bila najveća kompanija u SAD-u, sa preko 700 000 zaposlenih je smanjila taj broj na skoro 500 000 hiljada u 2013. Iako je ova služba automatizovala skoro svaki deo poslovanja, čak i sortiranje i dostavljanje porudžbina, i iako je jednom bila slavna kao najnaprednija u svetu, sada se dovodi u pitanje njen opstanak kao kompanija koja se bavi dostavljanjem pisma, jer se sada dosta koristi internet. Automatizacija zamenjuje radnike širom cele logističke industije. Amazon, koji je i logistička kompanija i virtualna maloprodaja, uvodi automatizovana vozila, tj. automatske robote i automatizovane sisteme u svoja skladišta, i na taj način eliminiše ljudski rad, koji je manje efikasan na svakom koraku u logističkom lancu vrednosti, a sve to sa ciljem dovodjenja marginalnih troškova radne snage do nule. Naredni cilj je uvesti vozila bez vozača. Prognoze za eliminisanje čoveka koji bi vozio vozila i dovodjenje do mašine koja sama vozi na putevima, koji je jednom bio samo deo naučne fanstastike u filmovima, biće uskoro dostupan. Trenutno postoji preko 2.7 miliona vozača kamiona samo u SAD-u.

Do 2040. godine, vozila bez vozača, gde se marginalni troškovi radne snage kreću oko nule, mogu da eliminšu mnogo vozača u jednoj naciji. Automatizacija, robotika i veštačka inteligencija elimišu radnu snagu brzo i u profesionalnim i uslužnim industijama, ali i u sektoru proizvodnje i logističkom sektoru.

94

Sekretarice, administrativni radnici, telefonski operateri, bankarski službenici, kasiri i brojni poslovi kao navedeni su nestali i automatizacija je dovela do toga da marginalni trošak radne snage bude blizu nule. The Hackett Group, konsultantska kuća za zapošljavanje, procenjuje da je preko 2 miliona poslova izbuljeno u SAD-u i u Evrpskoj uniji, od velike recesije u oblasti ljudskih resursa, finansija, informacionim tehnologija i proizvodnje, i da je više od polovine tih poslova zatvoreno prventsveno kao rezultat zamene ljudskog rada i uvodjenjem automatizacije. 24 Automatizacija je takođe i korak dalje i za maloprodajni sektor, koji zapošljava jednog na 10 Amerikanaca. Dok administrativni sektor, skladištenje i špedicija su bile primarni kandidati za automatizaciju, dok se za maloprodaju predpostavljalo da će prodavci, u najmanju ruku, biti neophodni, prvenstveno zbog njihove veze sa potrošačima. Sad to samo izgleda kao bezvredno obećanje. Automati za prodaju i kiosci sada prodaju sve od kupaćih kostima do iPoda, pa čak i zlatnih novčića. U 2010. godini 740 milijardi dolara u maloprodaji su bile transakcije samouslužnih mašina. Industijski analitičari očekuju da će ta cifra skočiti do 1.1 triliona do 2014. Walmart, koji je već imao samouslužne terminale, planirao je da uvede i instalira još 10 000 dodatnih terminala u više od 1200 njihovih prodavnica do kraja 2013. godine. Veliki maloprodajni objekti takođe proširuju svoj Scan and Go sistem za samousluživanje u 40 njihovih prodavnica u Koloradu. Kupci skeniraju bar kod prodizvoda koji uzimaju sa polica na njihovim iPhone aplikacijama pre nego što ih stave u njihova kolica za kupovinu. Kada kupci završe sa kupovinom, onda je neophodno da pritisnu dugme ‘done’ i onda aplikacija njima šalje brzi odgovor, tj. dobijaju kod. Samouslužni terminali skeniraju dobijeni kod na telefonu i tada se očitava kolika je cena proizvoda i postavlja se pitanje kupcu da izabere opciju za plaćanje. Uprkos naporima malopodavaca da automatizuju njihove operacije kako bi smanjili troškove radne snage, oni nastavljaju da gube tržište, zbog online maloprodaje (maloprodaja preko internet), čiji marginalni troškovi radne snage se kreću oko nule. Površinski gledano, prodaje maloprodavaca izgledaju zdravo i snažno. Oni su imali čak 92% ponovne kupovine, dok je u maloprodaji taj procenat bio 8%. Kada malo zagrebemo dublje i pogledamo stope rasta, tek onda možemo videti kakva je stvarna situacija. Prema Nacionalnoj Maloprodajnoj Federaciji, prodavci u maloprodaji imaju porast od samo 2,8% godišnje, dok online prodavci rastu za 15% godišnje, a to dalje podiže pitanje koliko će fizička maloprodaja, sa fiksnim troškovima i troškovima plate, moći da parira sve manjim marginalnim troškovima radne snage kod online kupovine.

95

Lista ovakvih primera se sve više dopunjava. Borders books i Circuit City, najveće maloprodajni objekti, su već izgubili i osetili na svojoj koži kako je izgubiti potrošače, zbog online maloprodaje. Smatra se da će maloprodajni objekti da se udvostruče do 2020. godine i da će mnogi maloprodajni objekti jednostavno nestati, jer se već suočavaju sa manjim profitom, i verovatno će preći na maloprodaju preko interneta. Maloprodavci su se našli u jako nezgodom polažaju, jer predstavljaju besplatna mesta gde potrošači mogu da nadju i probaju proizvode, koje kasnije mogu da kupe preko interneta. Aplikacije na Iphone-u, koje provaraju kolika je cena nekih proizvoda, dozvoljava potrošačima da skreniraju određeni proizvod ili komad garderobe i onda ga uporede odmah sa cenom koja je na internet, tako da mogu da provere da li je određeni proizvod jeftiniji na Amazon-u ili nekoj drugoj virtuelnoj prodavnici, gde je obično dostava besplatna. Neki maloprodavci se bore protiv "fit-lifters" - onih koji probaju odeću i obuću u tim maloprodajama, kako bi videli koja je njihova prava veličina i onda ih naručuju preko internet. Gary Weiner, vlasnik firme Saxon Shoes, u Virdžiniji, i član nacionalne asoijacije prodavaca obuće, je pokazao svoju zabrinutost zbog rastućeg broja maloprodavaca koji predstavljaju showrooming - mesto gde potrošači koji kupuju online dodju kako bi probali stvari koje kupuju online. Weiner kaže da je uobičajno za mladje ljude da dodju u radnju i kažu: ‘Mama me je poslala da vidim koja je veličina za mene odgovarajuća, kako bi mi kupila preko interneta. Neke prodavnice su počele da naplaćuju probanje, kako bi izbegli fit-lifting - traženje odgovarajućeg broja odeće i obuće kako bi se taj proizvod naručio online. Druge maloprodavce brine to što naplaćivanje probanja može da rezultira napuštanjem kupaca. Postoji i određeni broj maloprodavaca koji pokušava da saradjuje sa online prodavcima, tako što omogućava potrošačima da određeni proizvod kupe preko internet, a zatim da taj proizvod pokupe u toj maloprodaju, tako da na taj način, maloprodaje postaju mini distributivni centri. Ipak, ovi napori su samo privremeni, prvenstveno zbog rastućih troškova prilikom zadržavanja maloprodajnih operacija. Mnogi veliki maloprodavci, uključujući Best Buy, Target i Walmart verovatno pokušavaju da ostvaruju profit tako što se više forsiraju na prodaju preko internet. Drugi, naročito, tradicionalne prodavnice, kao što su Macy’s, Nordstrom i Neiman Marcus, su spremni da se predaju, pa čak i zatvore svoje radnje zbog sve rastuće online kupovine. Online prodavnice odeće nude virtuelnu mogučnost probanja. Online kupci mogu da kreiraju njihov virtuelni model, da unesu podatke o njihovim obimima, godinama i polu. Koristeći virtuelnu tehniku, postoji mogućnost i sagledavanja određenog modela iz različitih uglova. Zbog ratućeg broja maloprodajne idustrije analitičari predviđaju trenutni prekid velikog segmenta maloprodajnog procesa. Jason Perlow, tehnološki urednik u firmi ZDNet, kaže da prodavnice koje imaju udobnost, kao 7-Eleven, prodavnice

96

lekova kao Walgreens, i supermarket, kao sto je Kroger, će nastaviti da drže svoja vrata otvorena, zajedno sa visokospecijalizovanim prodavnicama kao što je Crabtree & Evelyn, i nekoliko velikih marketa, kao što je Walmart. Mnoge maloprodaje, se više neće širiti, naročito što mlađe generacije su sve više vezane za online kupovinu. Perlow kaže da maloprodaje neće u potpunosti nestati, već da će se kroz 10 godina smanjiti broj maloprodaja, a samo one koje su najjače i najupornije će ostati. Kao i u drugim industijama gde automatizacija brzo zamenjuje ljudski rad, virtuelna maloprodaja prati moderne trendove. Ono što možemo reći je da budućnost za 4.3 zaposlenih ljudi u maloprodaji ne izgleda baš najbolje, zbog toga što se približavamo nultim marginalnim troškovima radne snage i svetu u kome ne postoje radnici.

ČAK SU I MENADŽERI POTROŠNI

Do 2005. godine priče o automatizaciji i zameni ljudskog rada robotima u proizvodnoj i uslužnoj idustriji više nije pitanje budućnosti. Automatizacija je počela svuda da se prožima. Gde god da pogledamo, izgleda da su radnici nestali i da smo se našli okruženi inteligentnim mašinama, surogatima koji pričaju sa nama, slušaju nas, obraćaju nam se, savetuju nas, obavljaju poslove sa nama, zabavljaju nas i štite nas. U početku je odsustvo radnika bilo zanimljivo, čudno, pa čak i jezivo. Sada, je to svakodnevnica. Ipak, sve do 2010. godine, kada su izašle knjige pod sledećim naslovima The Race Against the Machine, Light at the End of the Tunnel, and Automate This, koje su upozoravale da uticaj koji automatizacija ima na poslove. Autori ovih knjiga su izneli svoje sumnje i njihova poruka o svetu bez radnika je počela da privlači pažnju medija, pa čak i neke istraživače i predsednika Baraka Obame. Mi smo na pragu da vidimo metak onoga što će postati globalna politika i debata o automatizaciji i o budućim poslovima. Delimično, diskusija je počela zato što se posle Velike recesije javilo oporavljanje ekonomije zapošljavanja novih radnika. Raskorak koji postoji između rastućeg GDPa i smanjenja poslova je postalo tako jasno, da je prosto nemoguće ignorisati ga, čak i u ovoj fazi, i mi smo spremni da napravimo korak dalje i da konačno počnemo da preispitujemo pretpostavku o klasičnoj ekonomskoj teoriji - da produktivnost kreira više poslova. Drugi razlog zbog kog sumnjam da će velika debata o automatizaciji biti značajna je zbog novih inovacija i upotrebu velikog broja podataka, povećanje upotrebe sofisticiranih algoritama, uticati i na profesionalni rad, za koji se dugo smatralo da je imun na proces automatizacije i na zamenu naprednom tehnologijom. Kompjuteri se programiraju da prepoznaju obrasce, napredne hipoteze, implementiraju rešenja i da čak prepoznaju i prevode kompleksne metafore sa jednog jezika na drugi u realnom vremenu sa velikom tačnošću, kao da je preveo najbolji prevodilac na svetu.

97

Prednosti veštačke inteligencije se sada koriste i u širokom rangu profesionalnih disciplina kako bi se povećala efikasnost i produktivnost i smanjio ljudski rad. ED otkriće je softverski program koji može da obrađuje preko milione legalnih dokumenata, da traži obrasce ponašanja, linije razmišljanja, koncepte i to pri brzini kojoj ni najbolji advokati sa Harvarda ne bi mogli da pronadju. Uštede u troškovima radne snage koji se ostvaruju su impresivno velike. John Markoff, novinar New York Times, navodi kao primer tužbe iz 1978. godine, koja je uključivala 5 televizijskih studija, Ministarstvo pravde SADa i CBS. Advokati studija i pravnici su imali zadatak da pročitaju preko 6 miliona dokumenata za par meseci, uz troškove od 2.2 miliarde dolara ljudskog rada. U Januaru 2011. godine Black Stone Discovery, Palo Alto, California Enterprise su analizirali 1.5 miliona legalnih dokumenata koristeći eDiscovery softver za manje od 100 000 dolara. Bill Herr, advokat u SAD hemijskoj kompaniji, koji je zaposlio čitavu vojsku advokata kako bi pročitali dokumente uporedo kaže da sa legalne tačke gledišta, to znači da mnogo ljudi koji su bili alocirani da čitaju dokumente, više nisu u mogućnosti da naplaćuju svoje usluge. Mike Lynch, osnivač Autonomije, druge eDiscovery firme, je izračunao da sa novim softverima za istraživanje, jedan advokat može da uradi posao za koji su pre bili potrebni 500 advokata, i to sa velikom tačnošću. Koristeći eDiscovery softver, Herr je pronašao samo 60% tačnosti kada su advokati radili istaživanje i to ga je navelo da izjavi sledeće: ‘Misli o tome koliko smo novca potrošili, a preciznost je bila ista kao da smo bacali novčić.’

Veoma mali broj profesionalnih veština nije mogao da bude zamenjen informacionim tehnologija i algoritimima. Znanje radnika i veoma velika različitost - radiolozi, menadžeri, grafički dizajneri, pa čak i ljudi koji se bave marketingom su počeli da osećaju da postoji ponašanje po obrascu i da softveri polako preuzimaju svaku profesiju. Mike McCready, sef start-up kompanije koja se zove Music Xray, firme koja koristi algoritme da indentifikuje potencijalne muzičke hitove. Kompanija koja ima sigurne ugovore za snimanje za više od 5000 umetnika, za manje od tri godine je koristila sofisticirane softvere kako bi uporedila strukture pesama sa prethodnim pesmama i kako bi procenila da li je neka pesma potencijalni hit. Njegova kompanija već ima neverovatne hitove, koje su snimili manje poznati autori i softvere koji su predvideli njihov uspeh. Sličan softverski program koji je razvijen od strane Epagogix analizira scenarije za filmove za filmsku industriju. Njegov uspeh u analiziranju pobednika je postavio standarde za čitavu industirju. U budućnosti, ovakva predvidjanja i alati koriščeni za predviđanje ukloniće potrebu za zapošljavanjem skupih marketing agenata koji bi izvodili eksperimente nad ciljnom grupom i druge stvari vezane za istraživanje, jer će se koristiti algoritmi. Baze podataka i algoritmi se koriste za kreiranje kopija za sportove u relanom vremenu. The Big Ten Network koristi algoritme kako bi kreirao origalne delove

98

utakmica koji će biti dostupni nakon utakmica, i tako bi se eliminisala potreba za copywriters. Veštačka inteligencija je uzela veliki zamah kada je 2011.godine IBM kompjuter Watson - koji je nazvan po predsedniku IBMa, preuzeo Ken Jennings, koji je držao rekord od 74 pobeda na popularnom TV šou Jeopardy, i pobedio ga. Nagrada je iznosila 1 milion dolara za IBM, to je zaista oduševilo gledaoce i onda su gledali Jeopardy, a njihov heroj je bio ‘sveznajući Watson’.Watson je sistem koji je bio u mogućnosti da indentifikuje jezik i obradi ga, mašine koje su učile i hipoteze i evaluacije, kaže ponosni IBM partner, i na taj način je dozvoljeno da odgovara na pitanja i rešava probleme. Watson je već uveliko krenuo sa radom. IBM Zdravstveni analitičari će koristiti Watson sistem kako bi asistirali lekarima u davanju brze i tačne dijagnoze, tako što će koristiti Big Data sistem, gde će biti smešteni elektronski podaci o milionima pacijenata, kao i medicinski dnevnici. 39 IBMovi planovi za Watson idu mnogo dalje iza pružanja sprecializovanih potreba istraživačkih industija i administrativnih zadataka. Watson se koristi na tržištu kao lični asistent kompanije, pa čak i potrošači mogu razgovarati sa njim, tako što kucaju tekst u realnom vremenu. Iz IBMa kažu da je ovo prvi put da veštačka inteligencija garantuje da od jednostvnog pitanja i odgovora stvori konverzacija, a dozvoljena je i lična interakcija i davanje posebnih odgovora na individualne upite. Naučinici koji se bave veštačkom inteligencijom smatraju da je najizazovnija prepreka u toj industiji prelazak preko jezičkih barijera. Shvatanje bogatog značenja komplesnih metafora i fraza jednog jezika i prepričavanje na drugom jeziku je možda najteži od svih zadataka i da je to jedna sposobnost ljudi koja je jedinstvena i koju je teško preneti i prevesti u računarski jezik. Proveo dosta vremena prethodnih godina sa prevodiocima na brojnim jezičkim prezentacijama, sastancima, pa čak i na socijalnim dogadjajima. Divim se njihovoj sposobnosti da sve što ja kažem, ne samo tekst, nego i suptilno menjanje boje moga glasa, akcentovanje, pa čak i moje izraze lica i jezik tela, prevedu na drugi jezik i da zadrži bukvalno isto značenje. Prosečni prevodioci pokušavanju da spoje reči i fraze iz dva različita jezika. Njihov prevod može da izgleda kao da je identičan, ali značenja su pomešana i zbunjujuća. Najbolji prevodioci su umetnici koji su uspeli da održe živim dva tipa ličnosti. Dugo sam bio skeptičan što se tiče prospekata veštačke inteligencije u poređenju sa prevodiocima. Medjutim, najnaprednije prednosti u veštačkoj inteligenciji nas približavaju tom danu. Lionbridge je kompanija koja obezbedjuje prevodjenje u relanom vremenu, kao podrška online kupcima, i dozvoljava potrošačima da govore različitim jezicima preko trenutnog prevodioca. Koriste GeoFluent plug-in softver, koji koristi Microsoft tehnologiju za prevodnjenje, i obezbedjuje prevod izmedju 39 jezika. Iako još uvek nije efikasan kao najbolji prevodioci, GeoFluent softver je dovoljno

99

dobar da razbije jezičke barijejere i da spoji 1/3 sveta na mreži u prvom globalnom razgovoru u istoriji. Za desetak godina, poslovni ljudi, radnici i putnici biće opremljeni mobilnim aplikacijama koje će im omogućavati da bez velikog napora imaju razgovore online ili licem u lice sa nekim ko govori drugim jezikom. Večina od 150000 - 300000 visoko obrazovanih prevodilaca završiće kao sekretarice, kasirke, jer veštačka inteligencija omogućava prevodilačke usluge sa marginalnim troškovima radne snage koji se kreću ka nuli, što znači da je kraj za još jednu profesionalnu kategoiju radnika.

MI SMO U SREDINI EPSKE PROMENE POSLA. Prva industijska revolucija je okončala ropstvo. Druga industrijska revolucija je drastično smanjila poljoprivrednu i zanatsku radnu snagu. Treća industrijska revolucija je pretvorila masovnu radnu snagu u proizvodnju i uslužnu industriju, a profesionalni rad je stavila na značajno mesto u sektoru znanja. Informacione tehnologije, kompjuterizacija, Big Data, algoritmi i veštačka inteligencija su brzo smanjile marginalne troškove radne snage u oblasti proizvodnje i dostavljanje širokog sprektra proizvoda u usluga, skoro do nule. Većina produktivnih ekonomija i ekonomije koje su u razvoju će svoje aktivnosti staviti u ruke veštačke inteligencije, i biće nadgledana od strane malog broja obrazovanih i visoko kvalifikovanih ljudi kako se približavamo 21.veku. Čitava skala poslova koji se zamenjuje veštačkom tehnologijom, počev od masovnog rada do visoko plaćenih profesionalaca, počinje da remeti rad kapitalističkog sistema. Pitanje kojeg se ekonomisti plaše je šta će se desiti tržištu u kapitalizmu kada produktivnost raste, zbog primene informacionih i veštačkih tehnologija, a kao posledica se javlja smanjenje potreba za random snagom? Ono što mi vidimo jeste rast produktivnosti, zato što se smanjuju troškovi radne snage. Umesto smanjivanja troškova radne snage, koje smo imali ranije, sad imamo totalnu eliminaciju. Ali, kako na kapitalističkom tržištu kapital i rad zavise jedan od drugog, šta će se desiti kada nekolicina ljudi budu zaposleni, i kada ne postoji dovoljan broj kupaca koji bi kupovali proizvode i usluge od prodavaca? Za početak, nastanak marginalnih troškova koji su blizu nuli radikalno menja naše vidjenje ekonomskog procesa. Stara paradigma vlasnika i radnika, i potrošača i kupaca počinje polako da tone. Potrošači postaju sopstveni proizvodjači, bez imalo razlike. Kupci će biti u stanju da proizvode, kupuju i dele njihove proizvode i usluge jedni sa drugima, sa marginalnim troškovima koji će biti jednaki nuli, donoseći nove načine organizovanja ekonomskog života koji idu preko tradicionalnog kapitalističkog tržišnog modela. Automatizacija rada u svakom sektoru je već počela da se dešava i dovodi do zamene ljudskog rada.

100

Na osnovu svega rečenog, bitno je znati da milioni mladih ljudi tek počinju da traže i prave svoj put na račun starog, kako bi naišli na novi. Članovi internet generacije više vide sebe kao timske igrače, nego kao radnike, u zavisnosti od njihovih ličnih osobina, talenta i veština i žele da izraze svoju kreativnost na socijalnim mrežama, nego da kao radnici rade i obavljaju administrativne zadatke na tržištu. Rastući broj mladih ljudi, zbog razvoja javnih dobara često donosi potencijalne prilike za rad na ličnom ravoju i obećava brojne privlačne nagrade, nego što radi tradicionalno radno mesto u kapitalističkom sistemu. Ako je parna mašina oslobodila ljude tog rada i omogućila im da jure materijalne interese u kapitalističkom društvu, Internet je osobodio ljude sa tržišne ekonomije kako bi tražili nematerijalnu dobit u javnim dobrima. Mnoge, ali ipak ne sve, materijalne potrebe će biti zadovoljenje, a marginalni troškovi će biti jednaki nuli. Pametne tehnologije će raditi dobar deo teškog posla u ekonomiji koja je više okrenuta izobilju, nego oskudici. Za pola veka, naši unuci će verovatno da gledaju na ovu eru, kao eru masovne zaposlenosti na tržištu, sa istim pogledom kako mi gledamo na ropstvo u prethodnom periodu. Sama ideja da se vrednost ljudskih bića meri njegovom ili njenom produktivnom proizvodnjom proizvoda i usluga i da materijalno bogatstvo, iako deluje primitivno, biće tretirano kao užasan gubitak ljudske vrednosti za naše potomstvo, koje će živeti u svetu javnih dobara.

USPON POTROŠAČKE I IZGRADNJA PAMETNE EKONOMIJE

U kolaborativnoj saradnji kupci i prodavci ustupaju mesto potrošačima, vlasnička prava prave prostora za otvoreno deljenje resursa, vlasništvo je manje bitno od pristupa, tržišta su potisnuta od strane mreža, i marginalnog troška proizvodnje informacija, stvarajući energiju, proizvodeći proizvode, i podučavajući studente skoro ničemu. Postavlja se glavno pitanje: Kako će se nove internet infrastrukture stvari koji sve ovo omogućava isfinansirati?

KONTROVERZA MARGINALNOG TROŠKA

Pitanje finansiranja infrastrukture se postavljalo i ranije, još u 1930-ima i 1940-ima. U to vreme pojavio se naziv "kontroverza marginalnih troškova" koja je otvorila debatu između ekonomista, biznis lidera i vladinih službenika. Tada ovo je bio više nego apstraktan problem. Danas je jedan od najvažnijih političkih problema s kojim se susreće društvo. Kako biramo da finansiramo nulti marginalni trošak odrediće način na koji ćemo organizovati ekonomski, društveni i politički život u preostalim godinama 21. veka. U decembru 1937. ekonomista Harold Hoteling, penzionisani predsednik Ekonometrijskog udruženja prezentovao je ezoterični esej pod nazivom "Opšte

101

blagostanje u relaciji sa problemima oporezivanja i železničkih i komunalnih stopa" na godišnjem sastanku udruženja. Hoteling je počeo obzervaciju da "Optimum opšteg blagostanja zavisi od svih prodaja koje su na marginalnom trošku". Naravno kada bi sve firme prodavale svoje proizvode na marginalnom trošku ubrzo bi ostale bez posla zato što ne bi bile sposobne da nadoknade svoje kapitalne investicije, time svaki preduzetnik stvara direktne troškove prodaje svake jedinice. Hoteling uviđa da postoje određene vrste dobara- javna dobra- kojima svako mora da ima pristup, npr. putevi i mostovi, kanalizacije i vodovodni sistemi, železnice, elktrična energija itd. Ova javna dobra čine infrastrukturu za obavljanje svih ostalih ekonomskih aktivnosti i zahtevaju veći deo utrošenog kapitala. Zato što su bezkonkurentna dobra izazivaju prirodni monopol. Kada bi se takmičili na trzištu putevi, mostovi, vodovodi i kanalizacioni sistemi nastao bi značajan gubitak resursa. Iz svega ovoga proizilazi pitanje: Kako će se isplatiti infrastrukturna i javna dobra? Hoteling je izneo argumente da s obzirom na to da će opšta javnost imati veliku korist iz obaveze da plaća samo marginalne troškove onoga što se korisi. Najbolji način da se finansiraju fiksni troškovi stvaranja javnih dobara jeste preko opšteg oporezivanja. Hoteling je favorizovao porez na prihod, porez na nasledstva i poreze na vrednost zemlje za plaćanje javnih dobara. Zaključio je da kada bi vlada transparentno finansirala prekomerne troškove razvoja bezkonkurentne infrastrukture "svima bi bilo bolje". Hoteling je iskoristio primer mosta da potvrdi svoje vidjenje. Izgradnja besplatnog mosta ne košta ništa više od izgradnje mosta na kome se plaća putarina, manje košta da posluje, ali ipak društvo koje mora da plati njegovu cenu na jedan ili drugi način stiče mnogo više koristi od besplatnog mosta s obzirom na to da će biti daleko više korišćen. Plaćanje putarine, bez obzira koliko male, izaziva kod nekih ljudi utrošak vremena i novca birajući da ga zaobidju dužim, ali jeftinijim putem, sprečavajući i druge da ga koriste. Hoteling spoznaje da korišćenje poreza za finansiranje javnih dobara može različito uticati na neke poreske platiše- u zavisnosti od vrste poreza- posebno u slučaju oporezivanja nasledstva i zemljišta, to će biti mali teret za najbogatije članove nacije u poredjenju sa opštom dobrobiti. Hoteling je zaključio da bi opšti vladini prihodi trebalo biti iskorišćeni za pokrivanje fiksnih troškova elektrana, vodovoda, železnica i ostalih industrija u kojima su veliki fiksni troškovi, da bi cene koje se naplaćuju za ove usluge i proizvode dostigle nivo marginalnih troškova. Mnoštvo uticajnih ekonomista tadašnjice složilo se sa Hotelingovim argumentima, jer su bili ubedjeni da je ovo najraconalniji pristup za postizanje opšteg dobra. Ipak nije sve ekonomiste Hoteling uspeo da pridobije svojim izjavama. Tradicionalniji zagovornici slobodnog preduzetništva prepoznali su javna dobra- posebno ona koja čine infrastrukturu - kao bezkonkurentna, i u tim instancama

102

prosečan trošak dodavanja novih jedinica tržištu nastavlja da opada sa povećanom potražnjom. Naplaćivanje za "pad prosečnih troškova" imao bi više smisla, dopuštalo bi firmama da povrate svoje početne investicije istovremeno držeći vladu van ekonomskog života nacije. U 1946. ekonomista Ronald Koz istupio je argumentujući izuzetak koji je Hoteling izneo u svojoj tezi da će društvene subvencije "škoditi distribuciji faktora proizvodnje, prihoda i verovatno napraviti gubitak sličan onom koji je sama nastojala da izbegne". Koz se nije slagao sa Hotelingom da cena treba da bude izjednačena sa marginalnim troškom, ali je on takodje verovao da ukupni troškovi moraju biti pokriveni. On je predložio multiparionalnu šemu naplaćivanja po kojoj bi korisnici javnih dobara plaćali dodatni doprinos zajedno sa marginalnim troškom. Na ovaj način korisnici ovih usluga bi plaćali malo više za transport od poreskih platiša jer pojedini od njih ne bi ni koristili ovu uslugu. Multiparcionalno naplaćivanje po Kozovom mišljenju bi dovelo do pokrića marginalnog troška i ukupnih troškova. Bez ulaženja u dosadne detalje o nijansama kontroverzije marginalnog troška dovoljno je reći da je Koz okrenuo situaciju u korist slobodnog tržista. Do 1946. konvencionalna znanja vratila su se šampionima slobodnog tržista koji su zalagali da prirodni monopoli treba da ostanu u rukama privatnog sektora, a po pitanju javnih subvencija firme bi trebalo da odrede cene iznad marginalnog troška kako bi povratile svoje investicije. Ovaj način razmišljanja se održao na snazi i dan danas. Dzon Dafi, profesor prava na Džordz Vašington pravnom univerzitetu, kaže da "moderni teoretičari generalno ne preporučuju korišćenje javnih subvencija da bi se dostigao vrhunac globalnog naplaćivanja marginalnih troškova". U realnosti argument da vlade ne treba da finansiraju infrastrukturu koja stvara javna dobra i usluge i da prirodni monopoli treba da budu u mogućnosti da odrede svoje cene iznad marginalnog troška da bi povratili fiksne troškove je i više nego nepouzdan. Mnogi od ekonomista istog tržista koji se protive vladinim subvencijama gledaju kroz prste činjenici da privatne firme okarakterisane kao javne institucije i koje su u skoro monopolskom položaju su najviše oštećene poreske platiše vladinim taksama. U SAD-u više od pola federalnih poreskih subvencija idu u pravcu samo četiri industrije: finansiskoj, telekomunikacionoj, komunalnoj i naftnoj. I sve one osim finansijske industrije predstavljaju javne službe. Izmedju 2008. i 2010. gasovodna i električna služba primila je više od 31 milijardu američkih dolara u vladinim subvencijama, telekomunikacije su dobile preko 30 milijardi dolara, a naftna i gasovodna industrija 24 milijarde američkih dolara. Pre stvaranja pokreta za privatizaciju i deregulaciju u 1980-im ove 3 industrije bile su zapravo vladino vlasništvo i finansirane od strane vlade u većini industrijskih nacija - dopuštajuci korisniku da uživa u relativno niskim cenama. U SAD-u su ipak ostale većim delom u privatnom sektoru. Električne i gasovodne službe bile su regulisane od strane vlade, ali im je bilo dozvoljeno da odrede cene iznad

103

marginalnog troška, čime im je dopušteno da profitiraju, a istovremeno uživajući u visokim vladinim subvencijama. Ove subvencije čak i ne uključuju zaštitu intelektualne svojine, dodeljene od strane vlade, u formi patenata. Iako stvorena da ohrabri izume i dozvoli preduzetnicima da povrate svoje investicije, intelektualna svojina, je imala i drugu funkciju, dopuštala je prirodnim monopolima da uživaju u drugom monopolu nad dobrima i uslugama koje pružaju čime im je omogućeno da naplaćuju previsoke cene u odnosu na marginalne troškove. Sve ovo moglo bi proći neopaženo da nije došlo do iznenadnog uspona interneta koji je doveo do toga da marginalni trošak čuvanja informacija bude skoro nepostojeći. Ovo je ubrzo bilo praćeno povećanjem marginalnog troška korišćenja snage vetra i sunca i ostalih obnovljivih energija, trodimenzionalnog štampanja "stvari" i online kurseva u visokom obrazovanju. Internet stvari je prva platforma opšte namene u istoriji koja može potencijalno da učestvuje u ekonomiji, a da ima skoro nikakve marginalne troskove. To je ono što čini kontroverziju marginalnog troška ključnom za opstanak ljudske rase. Bez obzira da li će novi potencijalni naslednih infrastrukture interneta biti realizovan odrediće oni koji finansiraju platformu. Borba za kontrolu već je u toku i većim delom je pozadinska u zakonskim komisijama, sudnicama, legistraturi, korporativnim odborima, gradjanskim udruženjima i akademskim krugovima svuda po svetu. Do sad samo je mali deo diskusija dopreo do opšte javnosti. Ovo će se verovatno izmeniti u narednih nekoliko godina, s obzirom na to da mladje generacije odlučuju izmedju sebe kakva ih budnućnost ekonomije čeka.

MOĆ LJUDIMA

Pitanje bi bilo, u jednu ruku, potrošači isisavaju pristupe otvorenim izvorima i saradnja mreže ravnopravnih korisnika će naći finansijski model koji može da optimizuje nove infrastrukturne potencijale dostizanja skoro nultog marginalnog troška društva. Ili bi bilo, u drugu ruku, da se korporativni interes veze za stariji kapitalistički model koristeći zaštitu intelektualne svojine, zakonske regulative i druge vidove zakonodavstva da bi na njihov način napustili infrastrukturu, zadržavajući cene negde oko nultog marginalnog troška i podstičući likvidnost profita. Da bi se došlo do toga koja će od ove dve sile da trijumfuje, pratite novac. U Prvoj i Drugoj indusrijskoj revoluciji gomilanje privatnog kapitala dopustilo je rastućoj preduzetničkoj klasi da ugrabi kontrolu glavne infrastrukture, i zajedno sa tim, zakonodavnu, sudsku i izvršnu moć koju će regulisati. Iako vlada subvencioniše većinu razvoja infrastrukture, kao i kritične industrije koje rastu oko nje, privatni kapital vodi igru, barem u SAD-u. Kao što je pomenuto, u Evropi kao i bilo gde drugde, vlada poseduje mnoge kritične industrije vezane za infrastrukturu, delom i one uključene u dostavljanje nekonkurentskih dobara - i tako je bilo dok Regan i Tačer nisu potegli prodaju javnih preduzeća privatnom sektoru tokom velike

104

deregulacione pometnje. Prodaja se nastavila tokom skoro 30 narednih godina u duhu ohrabljivanja slobodnih tržišta. Finansiranje internet infrastrukture, medjutim, ne dolazi od mnogo bogatijeg kapitala korporativnih stejkholdera, već od stotine miliona potrošača i poreskih platiša. Prvo, podjimo od interneta, komunikacionog medijuma internet infrastrukture. Ko ga poseduje? U stvari, svi i niko. Internet je sistem organizovan setom protokola za prihvatanje uslova koji dozvoljava kompjuterskim mrežama da komuniciraju medjusobno. Dok postoji fizički mreža - kičma interneta- sačinjena od velikih kompanija koje prostiru kablove, sprovode žice i vajerles konekciju, odredjuju put saobraćaja, i skladište podatke, kompanije su samo provajderi i voditelji, kordinatori sadržaja. Internet sam po sebi, medjutim, virtualna raskrsnica gde svako ko plati za internet konekciju može da ima pristup i da se pridruži razgovoru. Internet je već doveo 2.7 biliona ljudi u zonu žudnje gde je marginalni trošak pristupa i slanja različitih formi komunikacije približan nuli. Sada kada se Internet spaja sa distribuiranim obnovljivim izvorima energije da bi stvorili nervni sistem za novu ekonomsku paradigmu, pitanje prebacuje na to ko finansira Internet stvari. Razvoj pametne infrastrukture, a posebno energije interneta - se finansira od strane potrošača, sa manjim iznosima koji potiču od strane vlade, pre svega da stimuliše istraživanja i razvoj novih tehnologija. "Zelena" tarifa je postala osnovno sredstvo za unapređenje distribuiranih obnovljivih izvora energije. Lokalni, regionalni i nacionalne vlade garantuju premijum cenu iznad tržišne vrednosti drugih energija za određeni period od obično 15 do 20 godina za podsticanje ranoprihvatilaca da investiraju u instalacije vetra, solarne, geotermalne energije, biomase i u generacije obnovljivih izvora energije i pristup novoj zelenoj struju sve do prenosivih sistema. Što više ljudi donose obnovljivu energiju online, industrija skala, podstiče nove investicije od strane proizvođača tako što inoviraju svoju tehnologiju za žetvu, povećaju efikasnost i produktivnost, i spustaju svoje troškove, od kojih svi stimulišu rast tržišta. Povećana efikasnost i produktivnost smanjuju troškove stvaranja obnovljivih izvora električne energije, dozvoljavajući novoj "zeleno-izvornoj" električnoj energiji da pridje bliže i bliže pariranju tržištu cena konvencionalnih fosilnih goriva i nuklearne električne energije. Kako se nova obnovljiva električna energija približava paritetu, vlade mogu početi da se smanjuju ulazne tarifne premije i, na kraju, kada se postigne paritet, postepeno ukinu tarifu u potpunosti. Šezdeset pet zemalja su pokrenule ulazne tarife, a više od polovine njih su sveta iz razvoja. 10 ulaznih tarifa su se pokazale kao moćan instrument politike u pokretanju obnovljivih izvora energije online. Skoro dve trećine svetskog globalnog vetra i 87% globalnog fotonaponskih kapaciteta je podstaknut ulaznim tarifama. Sredstva za ulazne tarife uglavnom dolaze od blagog povećanja cene električne energije na sve mesečne račune za struju ili od poreza. Drugim rečima, bilo da

105

energetske kompanije prebace te dodatne troškove potrošačima, koji finansiraju prelazak na obnovljive energije, ili poreskim plati sama preko državnih subvencija, plaćaju sve to preko ulaznih tarifa. U ranim godinama korišćenja ulaznih tarifa, velike solarne i kompanije vetra su najverovatnije iskoristile premije uspostavljanjem velikih, koncentrisanih parkova solarne energije i energije vetra i požnjeli profit, sve finansirane iz povećane stope na teret miliona malih potrošača električne energije. Povremeno, velika i komunalna preduzeća i osnuju vlastite podružnice za generisanje energije vetra i sunca, koje vraćaju u matične kompanije sa premijom, sve otplativši preko potrošača kompanije-dozvoljavajući kompaniji da profitira na rashodu miliona obveznika. Sve je veća svest u javnosti kako o "guljenju kože" od strane korporacija tako i o mogućnosti postojanja aktivnog potrošača - istovremenom proizvodjaču i potrošaču sopstvene "zelene" energije- plima se okrenula ka milionima vlasnika malih preduzeća i vlasnika domaćinstava koji su postali primarni pokretači podsticanja obnovljivih izvora energije. Sve veći broj miliona potrošača električne energije koji plaćaju račun za ulazne tarife takođe počinju da izvlače korist. Oni ulažu njihov sopstveni kapital da instaliraju obnovljive tehnologije energije "žetve" na licu mesta. Iako su direktne kapitalne investicije značajne, one počinju da primaju niske kamatne stope "zelenih" kredita od banaka i kreditnih unija. Zajmodavci su više nego voljni da pozajme novac po sniženim kamatnim stopama jer je premija od prodavanja zelene energije osigurava da će kredit biti isplaćen. Pomak od biti potrošač do biti potrošač koji se uključuje i u prozivodnju energije označava vrhunac na putu generisanja i korišćenja snage. Džinovi medju kompanijama ulja, uglja i gasa iz dvadesetog veka, često su u zaveri sa bankama i drugim finansijskim institucijama i podržavani povoljnim državnim subvencijama, bili u stanju da sakupe i zaposle ogromne sume finansijskog kapitala kako bi uspeli da kontrolišu nacionalnu moć. Danas, milioni malih igrača su jemstvo svoje revolucije obnovljive energije iskorišćujući ulazne tarife koje finansiraju blagim povećanjem mesečnih stopa koje su uključene u njihove račune električne energije. U Nemačkoj, koja je podešavala tempo za prelaz na zelenu električnu energiju u Evropi, velike tradicionalne snažne i komunalne kompanije- E.ON, RVE, EnBV, Vatternfall Europe, poseduju samo 7% vlasništva obnovljivo-energetskog kapaciteta instaliranog do kraja 2011. godine. Pojedinci, međutim, poseduju 40% kapaciteta obnovljive energije, igrači energetske niše 14%, 11% poljoprivrednici, razna energetski intenzivnia industrijska preduzeća 9%, a finansijske kompanije 11%. Mala regionalna i međunarodna komunalna preduzeća poseduju preostalih 7%. Skoro polovina Nemačkih turbina za vetar su u vlasništvu stanovnika regiona. U drugim zemljama Evropske unije, obrazac je isti. Potrošači postaju uključeniji i generišu svoju sopstvenu zelenu energiju. Žerar Mestrale, direktor GDF Suez-francuske gasne industrije- kaže da je pre samo deset godina na evropskom energetskom tržištu apsolutna dominacija dolazila gotovo isključivo od strane šačice regionalnih monopolista."Ti dani su

106

zauvek završeni", kaže Mestrale, sada kada su "neki potrošači postali proizvođači. "Piter Terium, direktor RVE, nemačke energetske kompanije, priznaje da se dešava masovni preokret u Evropi od centralizovanog do distribuirane vlasti, i kaže da veće snažnije komunalne kompanije "moraju da se prilagode činjenici da, na duži rok, radne sposobnosti u konvencionalnoj proizvodnji električne energije biće značajno ispod onoga što smo videli u poslednjih nekoliko godina." Da je neko predložio pre deset godina da bi velike snažne i komunalne kompanije Evrope početi da se raspadaju, a da će milioni malih, distribuiranih, obnovljivo-energetskih mikromoćnih igrača početi da generišu svoju zelenu energiju, to bi se odbacilo kao fantazija. Ne sada. "To je prava revolucija", kaže Mestrallet. Potrošači i vlasnici malih preduzeća ne samo da plaćaju najveći deo troškova za donošenje zelene struje online preko povećanja stopa u računima za struju i u porezu. Oni takođe plaćaju lavlje učešće troškova u izgradnju Energije Interneta. Nedavno je vlada SAD garantirala 3.4 milijardi dolara u saveznom Zakonskom fondu za oporavak, koji će se zadužiti za jednaku ili veću količinu resursa iz privatnog sektora, za ukupnu investiciju u iznosu od 7.8 milijardi američkih dolara kako bi se podržala modernizacija. Ako ovo zvuči kao puno novca, razmislite na trenutak troškove biznisa i potrošača tokom prekida napajanja i nestanaka struje svake godine kao posledica nezadovoljavajuće i neefikasne električne mreže. "Isključenja i prekidi dotoka struje koštaju Amerikance najmanje 150 milijardi dolara svake godine-oko 500$ za svakog čoveka, ženu i dete." Većina snažnih prekida u Sjedinjenim Američkim Državama proizlaze iz činjenice da je stari sistem za prenos električne energije i dalje iznad zemlje, sa žicama nanizanim preko trulih drvenih stubova. Problem je što ekstremniji vremenski uslovi prouzrokovani klimatskim promenama- zimske oluje, obilne prolećne oluje i poplave, uragani, itd- su spuštale dalekovode na mnogo niže frekventne baze, što je primoralo prekide i restrikcije na širokim područjima. Gubici energije, koje su bili povremeni događaji, su sada nova normalna stvar preko velikih delova Sjedinjenih Američkih Država, dok ekstremni vremenski uslovi uzimaju nemilosrdne "putarine" na starim povijenim dalekovodima koji su trebali davno da budu pod zemljom. Ako ovo nije bilo dovoljno, "više od 10% sve električne energije koja se koristi se na kraju izgubi zbog neefikasne konverzije." Instaliranjem osiguranja, dvadeset prvog veka, digitalizovanjem, prebacivanjem instalacija pod zemlju bi dramatično smanjilo gubitke električne energije i restrikcije, dok bi povećalo efikasnost prenosa električne energije. Studija sprovedena od strane Instituta za istraživanje električne energije (EPRI), neprofitne organizacije procenjuje da će rezervoar Američke industrije struje, koštati između 17 i 24 milijardi američkih dolara godišnje u narednih 20 godina, ili oko 476 milijardi dolara, da predje u nacionalni energetski Internet. Nije jeftino, ali opet, nije preterano skupo, posebno kada se uzme u obzir povraćeno. To je otprilike istii znos novca godišnje koje Ministarstvo odbrane troši za izgradnju dva nova nosača aviona-ili, predstavljeno u energetskom smislu, godišnji prihod Royal

107

Dutch Shell je od 470 milijardi dolara u 2011. godini, skoro jednako troškovima izgradnje nacionalnog energetskog Interneta preko 20 godina. EPRI- jeva odredjena cena je verovatno preniska. Ona pretpostavlja bagatelni, bez suvišnih detalja pristup "opametljavanja" energetske mreže instaliranjem pametnih brojila i postavljanjem dodatnih strujnih linija. Druge studije sugerišu da bi cena mogla biti visoka 2.5 triliona američkih dolara kada se uzme u obzir energetsko skladištenje, povezivanje svake mašine, aparata i termostata na mrežu, i troškovi IT upravljanja Velikog povratka podataka iz milijardi čvorova širom Energetike Interneta. Vaclav SMIL, vodeći analitičar za energetiku, podseća da čak i ova brojka ne uključuje otpis postojećih fosilnih goriva i nuklearne elektrane, čija zamena iznosi najmanje 1.5 trilliona američkih dolara. U stvarnosti, troškovi će verovatno biti negde blizu 1.2 triliona dolara, otegnuti u preko tri decenije. Strujne kompanije će preneti neke od troškova izgradnje Energetike Interneta svojim klijentima u obliku povećanih troškova. Ipak, povećanja će biti mala i lako kontrolisana. Ostatak troškova biće prihvaćen od strane lokalnih, državnih i savezne vlade u obliku direktnih izdataka, subvencija, podsticaja i naknada. Tako je komunikacija/energetska infrastruktura i Prve i Druge industrijske revolucije bila finansirana, kroz kombinaciju privatnog i javnog ulaganja. EPRI studija pokazuje da će povećanje "uštede energije" kupcima u instalaciju kontinentalne Energije interneta biti oko 2 triliona dolara, tj gore- dole vrednost direktnog troška infrastrukture. Međutim, tih 2 triliona dolara čak i ne počinju da uzimaju u obzir dramatično povećanje potencijalne produktivnosti koje će rezultirati iz ugrađivanja svih ekonomskih aktivnosti u inteligentne, umrežene IoT infrastrukture koja kontinuirano koristi Veliki povratak podataka i kontrolne analitike i algoritme za povećanje termodinamičke efikasnosti i produktivnosti u svakom uglu društva. Kao što je ranije pomenuto, to je strm rast ukupne agregatne energetske efikasnosti sa nivoa od 14% u Drugoj industrijskoj revoluciji do 40% u Trećoj industrijskoj revoluciji i prateći porast produktivnosti koji će nas pomeriti sve bliže nultom marginalnom trošku društva. Četrnaest zemalja trenutno sprovodi pametne mreže, i u većini slučajeva, Energija Interneta se finansira podizanjem računa za struju za potrošače i poreza koji plaćaju njihovi građani i firme. Značajan deo finansiranja za Energetiku Interneta će ići u rekonfigurisanje električne linije i uspostavljanje podstanica i drugih hardverskih komponenata koje čine fizički operativne sisteme. Veliki deo ostatka finansiranja će biti posvećen inteligentnim komunikacionim tehnologijama koje će koordinisati kompleksan protok zelene električne energije koja se generiše, čuva i deli na milione pojedinačnih korisnika. Kao što je pomenuto, svaki uređaj u svakoj zgradi će biti opremljen senzorima i softver koji se povezuje sa Internetom stvari, unosivši informacije u realnom vremenu preko električne energije za obe strane, korisnika na licu mesta, i ostatak mreže. Cela mreža će znati koliko struje koristi svaki uređaj u bilo kom trenutku- termostati, mašine za pranje veša, mašine za pranje posuđa, televizori, fenovi za

108

kosu, tosteri, peći, frižideri, i tako dalje. Kontinuitet povratka informacije dozvoljava na licu mesta korisnicima da optimalno programiraju svoje korišćenje električne energije, dok distributivna i kolaborativna priroda sistema omogućava milionima učesnika da dele električnu energiju na taj način da optimiziraju efikasnost cele mreže. Na primer, milioni potrošača energije mogu programirati svoje čvorove- to je dobrovoljni sistem tako da ako je potražnja za vazduhom veća zbog jednog toplotnog talasa širom regiona, njihov termostat automatski će sam pokazati razliku od jednog ili dva stepena ili njihova mašina za pranje veša će se automatski prebaciti do kraćeg ispiranja kako bi sačuvala električnu energiju. Komunalna preduzeća, željna da profitiraju od pametne mreže, bi radije da kontrolišu komunikaciju širom mreže. Pametni metri instalirani u milionima zgrada su u vlasništvu javnosti, iako kupci na kraju plaćaju za njih, jer se troškovi prenose na njihove mesečne račune. Do zaključavanja komunikacija koje su od suštinskog značaja za upravljanje Energetikom Interneta, javna preduzeća mogu da spreče milione preduzeća i vlasnika domaćinstava od potpune koristi pametnog sistema električne energije koji oni finansiraju. Njihovi napori su izgleda propali. Desetine firmi su dosle na tržište sa novim veb konektovanim pametnim uređajima koji omogućavaju korisnicima da se povežu za svaki uređaj u njihovoj zgradi i komuniciraju putem bežičnih mreža. Dave Martin je predsednik Intvine Energy, američke start-up kompanije koja olakšava bežičnu pametnu vezu. Kao i ostali koji su polagali svoju veru u bežični interfejs sa Energetkom Interneta Martin vidi mogućnost zaobilaženja starog centralizovanog i vlasničkog pristupa komunikacijama u korist distribuiranog, otvorenog, kolabarativnog Modela. Verujemo u stanje da prodremo u postojeću internet konekciju u broadband-opremljenim kućama i koristeci World Wide Web, umesto da se toliko oslanjamo na vlasničke, "zatvorene" sisteme, nudimo značajne prednosti za vlasnike domaćinstava i javna preduzeća. Martin ukazuje na agilnosti, mobilnost i jednostavnost, kao i smanjenje troškova koje dolaze sa korišćenjem bežične mreže i daljinskim upravljačima za programiranje, upravljanje i distribuciju energije preko energetike Interneta. On objašnjava razloge bežične pametne veze Smart. Naši sistemi poboljšaju saradnju između vlasnika domaćinstava i javnih preduzeća. Kao rezultat toga, korisnici mogu da prilagode svoje upravljanje energijom na osnovu njihovog načina života, a proizvođači energije mogu da ispune svoje obaveze upravljanja potražnjom bez toga osmisljavaju i rasporedjuju svoje vlasničke sisteme. Bežični mrežni uređaji će ohrabriti milione ljudi da preuzmu direktnu kontrolu nad svojom generacijom energije i iskoristiti ih i omogućiti im da smanje marginalne troškove upravljanja energijom približno nuli na kontinentalnoj Energetici interneta.

109

Transformisanje kompletne infrastrukture društva u treću industrijsku revoluciju izgleda zastrašujuće ali ništa manje nego Prva i Druga industrijska revolucija. I urodilo je plodom za manje od 40 godina. Ovaj put, proces će verovatno da se razvija brže, u velikoj meri, jer globalna povezanost na Internetu omogućava aktivno angažovanje milijarde ljudi u izgradnju nove komunikacione/energijske matrice. Taj nivo uključenosti omogućava bočno skaliranje energetiku Interneta brzinom koja podseća na eksponencijalni rast Interneta u protekle dve decenije.

"ČISTA MREZA"

Mlada generacija društvenih preduzetnika tek sada počinje da koriste društvene medije da mobilišu njihove vršnjake da se angažuju oko energetike Interneta kao što je i sama Internet komunikacija. U tom procesu, oni stvaraju nove tehnologije koje će osloboditi Termodinamičku efikasnost i produktivnost nerazdvojive od IoT infrastrukture. To se zove Clea Web, fundamentalni pokret koji se uzdigao 2011. godine u Sjedinjenim Američkim Državama i Zemljama širom sveta. Pišući na sajtu MIT-Technology Reviev, Sunil Pavla i Nick Alen, dva mlada investitora, opisuju Clean Web viziju: Verujemo da je sledeća prilika ono što mi nazivamo "CleanWeb"- oblik čiste tehnologije koja koristi prednosti Interneta, društvenih medija, i mobilne komunikacije da promene način na koji mi trošimo resurse, povezano sa svetom, u interakciji jedni sa drugima, i kojaće nastaviti Ekonomski rast. CleanWeb pokret, koji se naziva energija IT ili čiste IT, verovatno će menjati paradigmu brzinom svetlosti, ostavljajući konvencionalne poslovne prakse sa strane, sa poslovnim liderima koji će se pitati kako su uspeli da pročitaju znake baš kao što je to bio slučaj kada je Internet generacija počela da kreiraja aplikacije i koristi društvene medije da deli muziku, video zapise, vesti i informacije, ostavljajući mnogo medija i industrije zabave u prašini. Da bismo razumeli brzinu kojom će se ova promena održati, moramo da se vratimo korak nazad za trenutak i pogledamo Zuckerbergov zakon, nazvanom po Mark Zuckerbergu, osnivaču Facebook-a. Cukerberg je otkrio eksponencijalnu krivu u društvenim medijima, ne kao Murova otkrića u kompjuterskoj moći i Svansonova otkrića u solarnoj tehnologiji. Koristeći podatke montiranih interno na Facebook-u, Zuckerburg pokazuje da je količina informacija podeljenih na Vebu udvostručena svake godine i on predviđa da će se proces dupliranja nastaviti u doglednoj budućnosti. Povećani broj jeftinih računara i mobilnih uređaja olakšava deljenje svakog trenutka našeg svakodnevnog života putem društvenih medija. Na primer, Spotifi, muzički streaming servis, može automatski da postavi svaku pesmu koju slušate na Facebook-u. U prvih nekoliko meseci svog predstavljanja, 1.5 milijardi "slušanja" su bila deljena preko Spotifi i drugih aplikacija. Apple sada ima na iPhone-u opciju koja se zove Find My Friends, koji omogućava Apple da prati lokaciju pojedinaca i podeli je sa drugima u njihovoj mreži. Slične

110

aplikacije su sada stvorene da omoguće ljudima da dele zelenu energiju preko Energije Interneta. CleanWeb pokret je domaćin vikend okupljanja širom sveta. Ovi događaji okupljaju zajedno programere, socijalne preduzetnike i aktiviste za zaštitu životne sredine da saradjuju i stvore aplikacije koje će omogućiti stotinama miliona ljudi da postanu igrači Energetike interneta. Nagrade se dodeljuju za programere najboljih aplikacija. Na Njujorškom Clean Web okupljanju, nekoliko stotina programera delili su se u 15 timova i, nakon 28 intenzivnih časova, došli do inovativnih novih aplikacija koje korišćenjem Internet tehnologije upravljaju zelenom energijom. Pobednik je bila grupa pod nazivom "Econofly". Njihov sajt omogućava korisnicima da uporede uređaje po njihovoj energetskoj efikasnosti. Drugi dobitnik, "Parkifi", je aplikacija koja pomaže korisnicima da u Njujorku lociraju u park sa Vi-Fi hotspot. Treći pobednik, "nicbldgs.com", koristi energiju podataka kreiranih od strane grada Njujorka da sastavi mapu svih gradskih zgrada, rangirajući ih po korišćenju energije i ugljen-dioksida (CO2). Cilj je da se identifikuju zgrade koje se mogu remontirati i pretvoriti u Mikroenergijske biljke i odlikuju "Best in show" zgrade koje mogu istaći stanje- umetnosti zelenog dizajna i energijske efikasnosti. Ideja Clean Web pokreta je da koristi IT, internet, i društvene medije da okupi ljude da zajedno stvore ekonomiju obima u realizaciji energetske efikasnosti i uvođenje obnovljivih-energetskih tehnologije za zetvu. To znači pojednostavljenje procesa prikupljanja informacija o energetskoj efikasnosti i čine ga lakšim i jeftinijim za investiranje u obnovljivo- energetske tehnologije. Mozaik je Clean Web kompanija koja koristi veb-bazirano javno finansiranje da bi instalirala solarne panele na krovovima. Zanimljivo je da veći deo troškova finansiranja obnovljive energije nije u solarnim panelima -oni su sve jeftiniji i jeftiniji- već u "mekim troškovima", koji uključuju dopiranje do kupca, evaluacije lokacija i finansiranje. U Sjedinjenim Državama, solarne kompanije troše oko $2.500 za sticanje svakog novog klijenta. Procenjuje se da IT rešenja pomoću socijalnih medija mogu sniziti troškove solarne energije za 75%, što će je učiniti jeftinijom od uglja. Pokret čiste mreže u Sjedinjenim Američkim Državama dobija veliku pomoć u podacima iz novog pokreta savezne Vlade pod nazivom "Green button". Program, koji je lansiran 2011. godine, podstiče energetska i komunalna preduzeća da dobrovoljno daju lak pristup podacima potrošnje energije u realnom vremenu sada dostupan po prvi put zbog ugradnje miliona pametnih brojila u domaćinstvima i preduzećima . Pametna brojila su vitalna za prikupljanje podataka o infrastrukturi Energetike Interneta . Ti podaci se mogu preuzeti od strane korisnika tako da oni mogu da dobiju informacije koje su im potrebne za efikasnije upravljanje svojom potrošnjom energije. Za manje od godinu dana, broj kupaca sa instant pristupom svojim podacima o potrošnji energije narastao je na 31 million.

111

Kompanije kao sto su Opower, Itron, First Fuel, Efficiency 2.0, EcoDog, Belkin, i Honest Buildingse požurile su da razviju nove aplikacije i veb servise koji mogu da koriste podatke "Green Button"-a da bi osnažiili korisnike da preuzmu kontrolu nad budućnošću svoje energije. Ovo bogatstvo podataka o pojedinačnom korišćenju energije sada se provla či kroz društvene medije. Studije pokazuju da novac često nije presudan faktor u tome da ljudi promene svoj životni stil korišćenja energije. Umesto toga, istraživači su otkrili da menjanje nečijeg energetskog profila češće stimuliše želja za u češćem u zajedničkoj posvećenosti održivom življenju i osećanje kolektivnog osnaživanja . Mogućnost da se podele nečiji energetski podaci na društvenim medijima je moćan način da se započne peer -to-peer razgovor o novim načinima za upravljanje energijom. Deljenje saveta o energiji, medjusobno upozoravanje o novim aplikacijama povećanja energetske efikasnosti , grupisanje u energetskim zadrugama da bi se instalirali obnovljivi izvori energije jeftinije, ili samo zadovoljstvo u malom prijateljskom takmičenju u velikoj meri jača globalnu Zajednicu aktivista održivosti. Facebook je pokrenuo "Social Energy App" u 2012. u saradnji sa Savetom odbrane prirodnih resursa (NRDC), Opower-om i 16 komunalnih preduzeća . Učesnici mogu postati upisom u Green, na Facebook aplikaciji ili na sajtu Opower-a. Aplikacija koristi podatke sa vašeg računa energije da pokaže kako se vaš dom kotira u poredjenju sa sličnim domovima širom Amerike, kao i domovima vaših Facebook prijatelja. Učesnici mogu da se takmiče sa drugima u povećanju svoje energetske efikasno sti i u smanjenju njihove potrošnje energije i mogu oformljavati grupe zainteresovanih za istraživanje različitih inicijativa očuvanja energije. Ova aplikacija takođe pruža savete i poseduje platformu za sve učesnike na kojoj mogu da podele savete o energiji. Meri Lin Skot sa Facebooka, koja vodi programe održivosti kompanije, naglasila je da "aplikacija ima za cilj da se štednja energije učini društvenom i da se pokrene razgovor o meritumu efikasnosti energije koji se trenutno ne dogadja. "Lin smatra da", dodavanje socijalnog aspekta Ekološke aktivnosti može da bude ono što je nedostajalo u prethodnim pokušajima da se stvori online zajednica energije." Okupljanjem IT, Internet, mobilne komunikacije i društvenih medija sa obnovljivom energijom, Clean Web pokret je stvorio snažnu mešavinu. Jedan od pionira novog pokreta dotakao je implikacije konvergencije internet komunikacije sa obnovljivim izvorima energije. "Razmišljajte o Čistoj Mreži kao o onome šta se dešava kada se zelena energija susretne sa Murovim zakonom", kaže Dominik Basulto. Pišući na blogu Big Think, on je primetio da socijalni preduzetnici koji jednom vide "čiste tehnologije" i "Veb" kao ili/ili investicioni predlog sada imaju najbolje od oba sveta: oni mogu da investiraju u solarna preduzeća u isto vreme kao što i ulažu u budućnost Interneta ili mobilnih telefona. Ako Silikonska dolina možete da oceni Clean Web na isti način na koji i sirovu kompjutersku snagu u protekle dve decenije, samo razmislimo o mogućnostima.

112

Jedna za drugom, zajednice su postajale žrtve zastrašujuće cene koja se ogledala kroz smanjenje prirodnih resursa u okruženju i razarajući uticaj klimatskih promena koje su počele da ostavljaju posledice na nivo lokalne poljoprivredne proizvodnje i infrastrukture, preteći samom opstanku zajednica. Bez efektivnog odgovora države i u milosti globalne korporativne mašine, društvene organizacije i lokalni preduzetnici videli su sličnosti u trećem modelu upravljanja na koji bi se oslanjali u procesu uspostavljanja ponovne ekonomske ravnoteže. Konačno, na scenu su stupile nove tehnologije u poslednjoj četvrtini 20. veka koje su otvorile nove velike ekonomske puteve, rasplamsavši globalnu debatu o tome koliko još Zemljine zaostavštine bi smelo biti privatizovano ili stavljeno u ruke javnosti. Industrija biotehnologije je tragala za patentom gena koji mogu mapirati ceo živi svet. Industrija telekomunikacija je ušla u rasprodaju elektromagnetnih spektruma ka privatnom sektoru, dajući mu ekskluzivnu kontrolu radio frekvencija preko kojih je većina komunikacija i informacija društva kanalisana. Danas, industrija nanotehnologije traga za patentima u procesima manipulacije fizičkim svetom na atomskom nivou. Kako sam otkrio sličnosti? Moj prvi uvod u nove visoko-tehnološke doprinose naišao je 1979. Ananda Chakrabarty, mikrobiolog zaposlen u General Electric-u, aplicirala je u "U.S. Patents and Trademark Office" (PTO) za patent o genetski stvorenim mikroorganizmima stvorenim da konzumiraju izlivenu naftu u okeanima. PTO je odbio zahtev Chakrabartijeve, pod obrazloženjem da živi organizmi ne mogu biti patentirani po pravu SAD - sa izuzetkom aseksualno proizvedenih biljki, kojima je bila dodeljena specijalna zaštita patenta aktom Kongresa. Slučaj Chakrabarty dospeo je do Višeg Suda SAD. U ovom trenutku sam ja uskočio, doduše kroz neprofitnu organizaciju, "Narodna poslovna komisija" (ubrzo potom preimenovana u Osnivače Ekonomskih Trendova). Naša organizacija podnela je prijatelju suda izveštaj u ime PTO. Sporili smo se - paralelno sa PTO - da geni nisu izumi već obična otkrovenja prirode, čak iako su zaplenjena, pročišćena, izolovana i identifikovana po upotrebi i funkciji. Na kraju krajeva, hemičarima nikad nije bilo dozvoljeno da patentiraju hemijske elemente u periodičnoj tabeli, iako su tvrdili da su elementi takođe bili više izumi nego otkrovenja. PTO je, bez obzira na to, odbio da odobri bilo koji patent bazičnim hemijskim elementima. U našem izvodu, pripremljenom od strane mog kolege Teda Hauarda, upozorili smo da ukoliko bi patenti bili odobreni, brana bi bila otvorena za patentiranje svih genetski gradivnih blokova koji čine evolucionarnu skicu bioloških vrsta. Imajući u vidu privatno vlasništvo genetskih kodova došlo bi se do toga da se najvredniji resurs - sam život - spusti na najobičniju robu za eksploataciju, prodaju i profit na tržištu. Sedeo sam u Višem Sudu zajedno sa grupom korporativnih lobista, slušajući argumente i misleći o tome da je potencijalni prilog Zemljinog "bazena

113

gena" zapravo bio značajna prekretnica za ljudsku rasu, predodredjena da promeni našu vrstu i ostala bića daleko u budućnosti. Sud je, sa tankom 5-4 odlukom, dodelio patent o prvom genetski modifikovanom organizmu. Glavni sudija Voren Burger posebno se osvrnuo na argument u našem izvodu kao "jezivoj predstavi grozote" i tvrdio da smo u krivu kada kažemo da bi ova odluka prebacila genetsko nasleđe Zemlje u privatne ruke, sa bezbrojnim posledicama po društvo. U roku od par meseci nakon odluke Višeg Suda, Genentech, prva biotehnološka kompanija, postala je javna 1980. nudeći million akcija po ceni od 35 dolara po akciji. Akcije su ubrzo skočile na 88 dolara u toku prvog sata na tržištu. Na kraju dana, Genentech je prikupio 35 miliona dolara u, kako je rečeno, jednoj od najvećih trka za akcijama ikada, a da nije proizveo nijedan proizvod za prodaju. Poljoprivredni biznis, farmaceutska industrija, hemijske kompanije, i biotehnološke start-up kompanije pridružile su se trci, odlučne da polože pravo na genetski kod. Sedam godina kasnije, "jeziva parada grozote" na koju smo upozorili se ostvarila. Godine 1987. PTO obrnuo je svoju dugo držanu poziciju da život nije moguće patentirati, uvodeći pravilo da su svi genetski modifikovani, višećelijski organizmi, uključujući životinje, potencijalno podložni patentu. Poverenik za patente i zaštitne znakove, Donald J. Kvig, u naporima da uguši negodovanje javnosti, objasnio je da su ljudska bića izuzeta, samo zato što Trinaesti Amandman Ustava zabranjuje ljudsko ropstvo. Bez obzira, genetski modifikovani ljudski embrioni, kao i ljudski geni, ćelijske linije, tkiva, organi, su potencijalno patentirajući, ostavljajući otvorenu opciju patentiranja praktično svih delova ljudskog bića. U godinama od tada, kompanije Nauke o Životu su se raširile svuda po svetu, kroz potragu u svakom ćošku planete za retkim i vrednim genima i ćelijama - uključujući gene domaće ljudske populacije - koji bi bili od potencijalne komercijalne vrednosti u poljima od agrikulture pa sve do farmacije i medicine, brzo obezbeđujući zaštitu patenata na svakom mogućem "otkriću". Fondacija Ekonomskih Trendova (FOET) je potrošila dobar deo od poslednje 32 godine boreći se u kancelarijama za patente, sudnicama, legislativnim komorama. Godine 1995., FOET je osnovao koaliciju od više od 200 religioznih vodja SAD-a, uključujući glavešine svih većih Protestanskih entiteta, Katoličkih biskupa, i Jevrejskih, Muslimanskih, Budističkih i Hindu vodja, u okupljanju njihovog neslaganja sa odobravanjem patenata na životinjskim i ljudskim genima, organima, tkivu i organizmima. Bila je to najveća koalicija Američkih religioznih lidera u 20. veku koja se okupila oko jednog problema - ali uz malo koristi. Godinama ranije, sredinom 1980.-ih, počeo sam da shvatam da je protivljenje patentima na život u kapitalističkom sistemu čiji zakoni i državni propisi su namenski kreirani da previde komercijalizaciju Zemljinih resursa, bilo uzaludno. Ako bi oba tela, vlada i privatni sektor, bili sputani, koji bi drugi institucionalni

114

okvir bio u mogućnosti da upravlja Zemljinom biologijom i ostalim planetarnim resursima? Našao sam male delove informacija o zajednicama, većinom u ezoteričnim antropološkim studijama i još manje u formalnim istorijama. Većim delom, istorija zajednica je bila ispisana u par paragrafa u udžbenicima o feudalnoj ekonomiji Engleske. Kako sam nastavio sa istraživanjem, pak, nailazio sam na više priča o zajednicama u različitim krajevima sveta, skoro svim posvećenim feudalnom ekonomskom uređenju. Sinulo mi je da su "Zajednice" potencijalno mnogo šira metafora koja se primenjuje na mnogo drugačiji fenomen, te sam započeo pisanje knjige o istoriji zajednica i počecima feudalnih i poljoprivrednih zemalja Evrope. Zatim sam nastavio sa okeanskim zajednicama, u doba istraživanja i otkrića XVI. veka, naučnim zajednicama sa uvodom u intelektualnu imovinu u formi patenata, prava žigova i marki u kasnom XVIII veku, prilozima o elektromagnetnim spektrumima u ranom 20. veku sa licenciranjem i rentiranjem radio talasa privatnim korporacijama, i konačno prilozima o genetici u kasnijim delovima veka sa patentima o genima. Zaokruživanjem istorijskih priča u smislu zajednica i doprinosa, otkrio sam još ubedljiviji podatak ljudskog putovanja kroz pola milenijuma istorije. Objavio sam moje pronalaske u knjizi pod naslovom Biosfera Politike 1991. godine. U knjizi, insistirao sam na otvaranju globalnih zajednica i iskazao da novo formiranje modela zajednica za 21. vek može biti smer za ujedinjavanje različitih interesa u jedinstveni cilj. Godine 2002., FOET je teoriju prebacio u praksu, okupivši 250 organizacija iz 50 zemalja na Svetskom Društvenom Forumu u Porto Alegreu, Brazil, uz podršku Sporazuma o podeli genetskih dobra. Organizacije su uključivale asocijacije farmi, grupe žena, advokate, aktiviste biotehnologije, organizacije organske hrane, religiozne grupe, organizacije za očuvanje životne sredine i organizacije humanitarnog karaktera. Preambula predloženog sporazuma glasila je da je genetsko nasleđe Zemlje zajedničko dobro, držano u rukama ljudske rase u korist naše vrste i drugih stvorenja. Glasi: Mi proglašavamo ove istine kao univerzalne i nedeljive. Unutrašnja vrednost Zemljinog genskog bazena, u svim svojim biološkim formama i manifestacijama, prevaljuje njenu upotrebljivost i komercijalnu vrednost, i stoga mora biti poštovana i čuvana od strane svih političkih, komercijalnih i socijalnih institucija, Zemljin genski bazen, u svim svojim biološkim formama i manifestacijama, postoji u prirodi, i stoga, ne sme biti prisvojen kao intelektualno vlasništvo čak i kao prečišćen i sintetizovan u laboratorijama. Globalni genski bazen, u svim svojim formama i manifestacijama, je zajedničko nasleđe i, stoga, kolektivna odgovornost. Naše uvećavajuće znanje o biologiji daje nam posebnu obavezu da služimo kao čuvar u interesu očuvanja i blagostanja naše vrste kao i svih ostalih stvorenja.

115

Stoga, nacije sveta izjavljuju da je Zemljin genski bazen, u svim svojim biološkim formama i manifestacijama, globalno dobro, koje treba biti čuvano i negovano od strane svih ljudi, i dalje izjavljuju da geni i njegovi proizvodi, u svojim prirodnim, prečišćenim ili sintetizovanim formama kao i hromozomima, ćelijama, tkivima, organima i organizmima, uključujući klonirane, transgene i himerične organizme, neće biti dozvoljeni za prisvajanje kao komercijalnu genetsku informaciju ili intelektualno vlasništvo od strane vlada, komercijalnih korporacija, ili drugih institucija i pojedinaca. U godinama od tada, veliki broj asocijacija i organizacija je uspostavljen da upravlja globalnim genetskim dobrima i spreči njihovo dalje prisvajanje. The Global Crop Diversity Trust, nezavisna neprofitna organizacija osnovana od strane Keri Faulera, radi sa istraživačkim institucijama, grupama za očuvanje germoplazme, asocijacijama farmi, nezavisnim uzgajivačima biljaka, i drugim poljoprivrednim interesentima da očuvaju sve sitnije svetske resurse genetskih biljaka. Kao deo svoje misije, udruženje je podiglo podzemni trezor duboko ispod leda u malom ostrvu Svalbard, Norveška, daleko na Arktiku, na jednom od najudaljenijih regiona sveta. Lavirint tunela unutar zatvorenog klimatizovanog trezora čuva hiljade retkih semena iz celog sveta za potencijalnu upotrebu budućih generacija. Trezor je dizajniran kao nepropustljiv i bez kvarova koji može da smesti do 3 miliona različitih semena korišćenih u poljoprivredni kako bi se obezbedilo njihovo sigurno čuvanje u svetu punom ratova i sverastućim opasnostima ljudski izazvanih katastrofa. Udruženje funkcioniše kao samo-održivo dobro na globalnom nivou. Njegova mreža hiljada naučnika i uzgajivača biljaka je u konstantnoj potrazi za novim divljim semenima, uzgajajući ih kako bi uvećali zalihe, i odvajajući uzorke u trezor radi dugoročnog čuvanja. Godine 2010. udruženje je lansiralo globalni program da locira, katalogira i očuva divlje srodnike 22 glavne prehrambene namirnice na koje se čovečanstvo oslanja kako bi preživelo. Intenziviranje advokature o genetskim dobrima naišlo je u vreme razvoja novih IT i kompjuterskih tehnologija koje su ubrzale genetsko istraživanje. Novo polje bioinformatike je fundamentalno promenilo prirodu biološkog istraživanja kao što su IT, kompjuteri i Internet tehnologije to učinile na poljima obnovljive energije i 3D štampanja. Prema istraživanjima Nacionalnog ljudskog instituta za istraživanje genoma, troškovi sekvenciranja gena padaju po brzini koja prestiže eksponencijalne krive Murovog zakona u kompjuterskom kapacitetu snage. Dr. David Altshuler, zamenik direktora Instituta Harvardskog Univerziteta i MIT-a, zapaža da samo u poslednjih nekoliko godina, cena genetskog sekvenciranja je pala za milion puta. Imajte u vidu da je cena čitanja milion bazičnih parova DNK - ljudski genom sadrži oko 3 milijarde parova - pala sa 100.000 dolara na 6 centi. Ovo nagoveštava da će cena marginalnih troškova nekih genetskih istraživanja uskoro približiti nuli u ne tako dalekoj budućnosti, čineći vredne biološke podatke dostupnim besplatno, kao što su informacije na internetu.

116

Sekvenciranje gena i druge nove biotehnologije stavljaju nas na put demokratizacije istraživanja. Ariana Eunjung Cha, naučni istraživač Washington Post-a zapaža da generacijama ranije, proces manipulacije genima organizama zahtevala je milione dolara na sofisticiranim opremama uz godine pokušaja i neuspeha. Danas, može se uraditi u garaži sa polovnim delovima naručenim preko interneta za nekoliko dana. Biološka istraživanja i kompanijska stručnost, koja su do pre samo dve decenije bila dostupna isključivo elitnim grupama naučnika koji su radili za vlade ili u industriji, sada su dostupne hiljadama univerzitetskih studenata i hobistima. Plašeći se da globalne kompanije nauka o životu prebrzo se kreću u smeru konvertovanja bioloških informacija planete u intelektualno vlasništvo, enviromentalisti su radili još jače da spreče to što je za njih bilo ultimativno prisvajanje. Njihovi napori se polako primaju u mlađim generacijama istraživača koji su odrasli uz internet i smatraju otvoreno deljenje genetskih informacija kao pravo, ne manje važno od prava besplatnom pristupanju informacijama generalno. Spektar istraživanja skoro besplatnog genoma i podjednako jeftine aplikacije u budućnosti čine izgled upravljanja dobrima naučnim naporima vrlo realnom opcijom. Naučna dokumenta i predlozi o upravljanju dobrima genetskih istraživanja i aplikacije preplavljuju društvene medije, i nove zajednice o dobrima se pojavljuju kako bi upravljale genetskim informacijama. Napori da se otvore genetska dobra od strane mlađih generacija naučnika je postigla da temu istaknu kao javnu misiju. Rastuća popularna podrška za deljenje genetskih informacija izvršila je pritisak na Viši Sud SAD da delimično preokrene svoju prethodnu odluku o davanju patenata na život. Juna 2013. sud je jednoglasno presudio da povezani sa rakom dojke su otkrića prirode, a ne ljudski izumi, i time osporavajući validnost patenata na genima izdatim od strane Myriad Genetics korporacije. Odluka, iako kao važan prvi korak u ponovnom otvaranju genetskih dobara, nije tako značajan kao što se može činiti, jer tehnologije kloniranja koje beznačajno modifikuju prirodne gene su i dalje percepirani kao ljudski izumi i stoga podložni patentu, dozvoljavajući biotehnološkim, farmaceutskim i Life Science kompanijama da nastave sa delimičnim prisvajanjem planetarnog genskog bazena. Napori ka besplatnom deljenju akumulirajućeg znanja o biologiji planete odjekuje kroz sličnu pobunu između 1992. i 2008. da se deljenje softvera, muzike, zabave i vesti načini besplatnim kada su padajući marginalni troškovi generisanja informacija podigli Dobra kao sto je Linux, Wikipedia, Napster i YouTube. Enviromentalisti i softverski hakeri postaju srodne duše. Pokret "besplatna genetika" išao je paralelno sa pokretom "besplatni softveri" poslednjih 30 godina. Oba su se, kroz otvaranje deljenja informacija nad konvencionalnom zaštitom intelektualnog vlasništva, borila sa ozbiljnim protivnikom. Rane vođe pokreta za besplatne softvere shvatili su da će veliki

117

mediji, telekomunikacione industrije, i zajednice zabave učiniti sve da zapuše sve moguće rupe i propuste koji bi omogućili povod za pobunu. Enviromentalisti su se suočili sa sličnom situacijom sa industrijom nauke o životu, farmaceutskim kompanijama i poljoprivrednim biznisom. Dok su oba pokreta delila zajedničko filozofsko stanište, takođe su počeli da dele tehnološko stanište sa začećem novog polja bioinformatike. Istraživači su počeli da koriste kompjuterske tehnologije da dešifruju, download-uju, svrstaju, skladište, i rekonfigurišu genetske informacije, stvarajući novu vrstu genetskog kapitala za Bioindustrijsko doba. Kompjuteri i sofisticirani programi pružili su nove jezike za konceputalizaciju biologije kao i medium za organizovanje protoka genetskih informacija u biotehnološkoj ekonomiji. Kao što sam napisao u knjizi 1998., "The Biotech Century", "Kompjuterske tehnologije i genetske informacije se integrišu zajedno u novu moćnu tehnološku realnost." Danas, molekularni biolozi širom sveta su intenzivno angažovani u najobimnijem projektu prikupljanja podataka u istoriji. U vladama, univerzitetima, korporativnim laboratorijama, istraživači mapiraju i sekvenciraju čitave genome stvorenja od najnižih bakterija do ljudskih bića, sa ciljem pronalaska novih načina eksploatacije i korišćenja genetskih informacija u ekonomske svrhe. Do sredine veka, molekularni biolozi se nadaju da će skinuti i sortirati genome desetine hiljada živih organizama - kao ogromnu biblioteku koja sadrži evolucione nacrte mnogih mikroorganizama, biljaka, i životinja koje nastanjuju Zemlju. Biološke informacije koje se stvaraju su toliko masivne da jedino mogu biti rukovođene i smeštane kompjuterima elektronski u hiljadama baza podataka širom sveta. Na primer, da bi se kompletna ljudska sekvenca ispisala u formi korišćenoj u telefonskim direktorijumima, trebalo bi preko 200 tomova od po hiljadu stranica Menhetn direktorijuma. To je databaza koja sadrži više od 3 milijarde unosa. Odvodeći analogiju korak dalje, ako bi smo odštampali podatke o celoj ljudskoj različitosti, databaza bi bila najmanje 10000 puta veća od prve databaze. Mapiranje i sekvenciranje genoma je samo početak. Shvatanje i hronologija svih veza između gena, tkiva, organa, organizama, i spoljne okoline, kao i poremećaja koji izazivaju genetske mutacije i fenotipične reakcije, je toliko daleko od bilo kog kompleksnog sistema ikada stvorenog da bi jedino interdisciplinarni pristup, oslanjajući se žestoko na kompjuterske veštine informacionih naučnika, mogao da bude nada za ostvarivanje zadatka. Titani na kompjuterskom polju kao Bil Gejts i Vol Strit insajderi kao Majkl Milken, izručili su dosta sredstava u nova polja bioinformatike u nadi o unapredjivanju kolaborativnog partnerstva informatičke i životne nauke. Kompjuteri se ne koriste samo za dešifrovanje i skladištenje genetskih informacija. Oni se takođe koriste za kreiranje virtualnih bioloških okruženja iz kojih bi se modelirali kompleksni biološki organizmi, mreže i ekosistemi. Virtuelno okruženje pomaže istraživačima da stvore nove hipoteze i scenarije koji će kasnije biti korišćeni u laboratorijama za testiranje novih poljoprivrednih i farmaceutskih

118

proizvoda. Radeći u virtualnim laboratorijama, biolozi mogu kreirati sintetičke molekule sa nekoliko pritisaka na tastaturi, zaobilazeći često laboratorijske procese - koji mogu trajati godinama - u pokušajima da se sintetiše stvarni molekul u laboratorijskim klupama. Sa 3D kompjuterskim modelima, istraživač može da se igra sa različitim kombinacijama na ekranu, povezujući različite molekule kako bi video kako oni reaguju međusobno. Naučnici planiraju da naprave razne vrste novih molekula u budućnosti koristeći nove kompjuterske tehnologije Informatičkog doba. Hemičari već govore o potencijalima za razvijanje jedinjenja koja bi reprodukovala same sebe, proizvodila elektricitet, detektovala zagađenja, zaustavljala tumore, borila se s efektima kokaina, pa čak i blokirala progres AIDS-a. Gejts je entuzijastičan u vezi sjedinjavanja informatičkih tehnologija zajedno sa životnim naukama, govoreći: "Ovo je informatičko doba, i biološke informacije su verovatno najinteresantnije informacije koje dešifrujemo pokušavajući da odredimo promenu. Samo je pitanje kako, ne ako." Trenutno, kompjuterske tehnologije se šire na sva druga polja, postajući komunikacioni medium za organizovanje obnovljive energije, 3D štampanje, rad, marketing, logistiku, transport, zdravstvenu negu, i online visoko obrazovanje. Novi kompjuterski jezik za reorganizovanje društva je spojio različite interese, uključujući info-hakere, bio-hakere, 3D-hakere, i Cleanweb-hakere. Veza koja povezuje sve ove grupe je duboka posvećenost kolaborativnom principu otvorene ekonomije i modela upravljanja dobrima. I dok tržišta nisu sveukupno raspuštena, niti vlade totalno isključene iz računice, novi pokreti dele strastveno verovanje u superiornost peer-to-peer upravljanja dobrima kao najbolji model upravljanja koji će obezbediti koristi društva od skoro nultih marginalnih troškova.

KOLABORISTI SE PRIPREMAJU ZA BITKU

Novo društvo je mnogo više od političkog pokreta. Ono predstavlja duboku socijalnu transformaciju čiji su uticaji verovatno jednako značajni i dugotrajni kao i oni koji su katapultirali društvo iz teološkog u idološki pogled na svet na početku ere kapitalizma. Borba između potrošača kolaboratista i investitora kapitalista dok je još uvek bila u nastajanju, oblikovana je da bude kritična ekonomska bitka prve polovine 21. veka. Prisetimo se da smo u prvom delu ispitali kako je prelazak na kominikaciono/energetsku matricu u Prvoj industrijskoj revoluciji praćeno odvajanjem radnika od svojih alata i investitora od upravljanja preduzećima koja poseduju. Danas, nova Treća industrijska revolucija komunikaciono/energetskom matricom omogućava korisnicima da postanu sopstveni proizvođači. Novi potrošači zauzvrat, sve više sarađuju i dele dobra i usluge kroz globalnu distributivnu mrežu sa nultim graničnim troškovima, remeteći funkcionisanje kapitalističkog tržišta. Odvijanje ekonomskog sukoba između kolaboratista i kapitalista odraz je kulturnog konflikta koji će verovatno redefinisati prirodu

119

ljudskog toka u narednim godinama. Ako bi postojao jedinstveni naziv, nastajuće kulturne narative, bio bi "demokratizacija svega". Pokret za slobodna dobra, ekološki pokret i pokret za vraćanje javnih udruženja su koproducenti, kako bi se reklo, kulturne drame koja se odigrava. Svaki od njih donosi sopstveno različit set metafora za scenario. A u isto vreme oni sve više međusobno pozajmljuju metafore, strategije i političke inicijative, dovodeći ih sve bliže u jedan isti okvir. Kada bi postojao okidač za Pokret za slobodna dobra, trenutak u vremenu koji je probudio nadu i maštu hakera, to bilo verovatno kada se jedan okrenuo protiv njih otkrivajući važnost komercijalne strane u računarskoj i softverskoj revoluciji. 1976. godine, besan mladi Bil Gejts optužio je svoje kolege, hakere, obraćajući se klevetničkim govorom zajedno sa upozorenjem: Kako većina hobista mora da bude svesna, većina vas krade softver. Hardver mora da se plati ali softver je nešto što se deli. Koga briga da li će ljudi koji su radili na njemu biti plaćeni? Da li je to fer? Ko može da priušti da radi profesionalni posao ni za šta? Činjenica je da niko osim nas nije uložio mnogo novca u hobi softver... ali postoji veoma mali podsticaj da se ovaj softver učini dostupnim za hobiste. Najdirektnije, ono što vi radite je krađa. Gejtsov govor se nije pojavio iz vedra neba. Računarska i softverska industrija je sazrevala. Hobi hakerska kultura na tehnološkim univerzitetima kao što su MIT, Karnegi Melon, i Stanford koji su uživali kolegijalno i zajeničko deljenje računarstva i softvera u više opuštenom, razigranom i kreativnom akademskom miljeu, suočila se sa novim akterima u sredini, koji su bili odlučni da iskoriste novu revoluciju u komunikaciji na tržište. Gejts je prvi povukao crtu u pesku. Jedan mladi haker Ričard M. Stalman koji je radio na univerzitetu MIT u laoratoriji veštačke inteligencije je preuzeo izazov i prešao ovu liniju.

RASPRAVA OKO BESPLATNOG SOFTVERA

Stalman tvrdi da softverski kod brzo postaje jezik komunikacije između ljudi, i među ljudima i stvarima, i da je nemoralno i neetički zatvoriti i privatizovati nove komunikacione medije, dozvoljavajući nekolicini korporativnih igrača da određuju uslove pristupa nametanjem rente. Stalman je proglasio da sav softver treba da bude slobodan, a time je mislio na "slobodu govora", a ne na besplatno pivo. Stalman i Gejts ne mogu biti udaljeniji u svojim stavovima - Gejts vidi besplatan softver kao krađu, a Satalman kao slobodu govora. Odlučan da stvori tehnološka sredstva koja održavaju softver distribuiranim, pristupačnim i besplatnim, Stalman je okupio tim najboljih softverskih programera u okolini. Oni su napravili oprativni sistem nazvan GNU sastavljen od slobodnog softvera kome se može pristupiti, koristiti i modifikovati od strane bilo koga. Stalman i ostali su nakon toga osnovali fondaciju za slobodan softver 1985. godine. i uspostavili 4 slobode koje su srž organizacije:

120

Sloboda da se pokrene program za bilo koju svrhu. Sloboda da se proučava kako program funkcioniše i menja tako da funkcioniše po želji. Sloboda da se dele kopije tako da može da se pomogne komšiji. Sloboda da raspodele kopije svojih modifikovanih verzija drugima. Na taj način daješ celoj zajednici priliku da ima koristi od tvojih izmena. Stalman je razjasnio svoju objavu stvaranjem šeme licenciranja za slobodan softver koju je nazvao GNU, Opšta javna licenca (GPL) koja će obezbediti četiri slobode gore navedene. Ove licence koje je stalman imenovao "kopileft" zamišljene su kao alternativni način korišćenja autorskih prava. Za razliku od konvencionalnih autorskih prava koja daju vlasniku pravo da zabrane ostalima da reprodukuju, usvoje ili dele primerke autorskog dela "kopileft" licence dozvoljavaju autoru da "dozvole svakoj osobi koja dobija kopiju radne dozvole da je reprodukuje, usvoji ili deli i zahtevaju da sve kopije koje nastaju kao rezultat modifikacije takođe budu obuhvaćene istim ugovorom o licenci". GPL je postao sredstvo za uspostavljanje Društva za slobodno deljenje softvera. Licenca je uključila mnoge od najvažnijih karakteristika koje je Elinor Ostrom predložila za efektivno upravljanje bilo kojim društvom, najvažniji su; uslovi uključenja i ograničenja za isključenje; prava koja regulišu pristup i povlačenje; praćenje sankcija i protokole za samoupravljanje, unapređenje i upravljanje resursima od kojih je, u ovom slučaju, sam kod. GPL i druge licence za slobodan softver koje su usledile, omogućili su milionima ljudi u softverskom društvu pravna sredstva da sarađuju slobodno, sa formalno dogovorenim setom operativnih principa. GPL je takođe postavio temelje za ono šta će se kasnije pretvoriti u Pokret za sloboda dobra. Lorenc Lesig, profesor prava, na Harvard univerzitetu koji je došao da predstavi Pokret slobodnih dobara skovao je pogodnu frazu "kod je zakon". Samo 6 godina nakon što je Stalman izašao u javnost sa svojim operativnim sistemom GNU i GPL, mladi student na univerzitetu u Helsinkiju, Linus Torvalds, dizajnirao je jezgro za besplatni softver za široku upotrebu kao operativni sistem za personalne računare (PCs), koji je bio usklađen sa Stalmanovim GNU projektom i delio ga je pod okriljem Fondacije za besplatni softver GPL. Linuks jezgrom omogućio sam hiljadama korisnika širom sveta da sarađuju putem interneta na poboljšanju softverskog koda. Danas GNU/Linuks koristi se u više od 90% od 500 najbržih superkomjutera kao i kod bogatih 500 kompanija pa čak i pokreće ugrađene sisteme kao što su tableti i mobilni telefoni. Eben Moglen, prfesor prava i pravne istorije na Univerzitetu Kolumbija, opisao je 1999. godine ključni značaj Linuks dostignuća: "Zahvaljujući Torvaldsu, koji je odlučio da iznese Linuks jezgro kroz fondaciju slobodnog softvera, Opšte javne licence... stotine, pa čai i hiljade programera širom sveta koji su odlučili da doprinesu daljem razvoju jezgra ulažući svoj trud, mogli su da budu sigurni da će njihov trud proizvesti trajno besplatan softver koji

121

niko nije mogao da pretvori u vlasnički proizvod. Svi su znali da će svi ostali biti u mogućnosti da testiraju, poboljšaju i dele poboljšanja na isti način. GNU/Linuks pokazao je još nešto od još većeg značaja - da slobodna softverska saradnja u globalnom društvu može da prestigne razvoj vlasničkog softvera na kapitalističkom tržištu. Moglen je dodao: Razvoj Linuks jezgra dokazao je da je Internet omogućio da se kreira grupa programera daleko veća nego što bi bilo koji komercijalni proizvođač mogao da priušti, udruženi skoro bez hijerarhije u razvojnom projektu koji u krajnjoj liniji uključuje više od milion linija kompjuterskog koda - obim saradnje između geografski rasutih, neplaćenih volontera prethodno nezamisliv u ljuskoj istoriji. Pokret za slobodni softver nije prošao bez kritika čak i unutar IT zajednice. Godine 1998. neki od glavnih igrača u pokretu odvojili su se da kreiraju ono što su oni nazvali Inicijativa za otvoreni kod (OSI). Osnivači, Erik S. Rejmond i Brus Perens, upozorili su na filozofski teret koji je došao sa slobodnim softverom koji je zastrašivao komercijane interese. Posebno su bili zabrinuti da bi slobodan softver mogao da dođe u vezu sa idejom nultih troškova. Nulti trošak, u glavama privatnih firmi, prizvao je pojam nulte marže, eliminaciju profita i besplatne robe - što su oni zaključili da je preveliki filozofski skok za poslovnu zajednicu. Njihova alternativa je bila softver sa otvorenim kodom. Razlika između slobodnog i otvorenog softvera je više u načinu posmatranja nego suštinska. Oba se oslanjaju na suštinski isti tip licencnog sporazuma. Rejmond i Perens, bili su međutim nestrpljivi da zađu u poslovni svet i verovali su da bi bilo lakše da ubede društvo u rezultate otvorenog koda kao praktičnu poslovnu ponudu, kada licenciranje ne bi bilo vezano za filozofiju koja je smatrala da je vlasništvo nad informacijama nemoralno i neetički. I Stalman i Rejmond potvrdili su da postoji mala razlika u praksi između slobodnog i otvorenog softvera. Stalman je, međutim, verovao da promena u terminologiji oslabljuje koncept, potkopava pokret i otvara vrata poslovnoj zajednici da umanji prednosti Pokreta za slobodan softver na dugi rok tako što podstiče suptilne primene u ugovorima o licenciranju. Stalman je sumirao razlike u pristupu tvrdeći da je "otvoren softver metodologija razvoja, a slobodan softver društveni pokret". Stalman je pretpostavio da će otvoreni softver privući mnogo više preduzeća da koriste besplatan softver, ne zato što su se složili sa njegovim uslovima već samo zato što bi u osnovi mogli imati koristi od njegovog razvoja privlačenjem više korisnika. "Pre ili kasnije" on je upozorio, "ovi korisnici će biti pozvani da se vrate u vlasnički softver za neke praktične prednosti. Ipak, otvoreni softver se uspešno izdvojio i uplivao u velike segmente poslovne zajednice i nastavio da prikuplja podršku u akademskim krugovima i civilnom društvu. Ipak, inicijative za slobodan i otvoreni softver fokusirane su više na obezbeđivanje univerzalnog pristupa kodu - jeziku novih medija. Ono što je počelo kao studentska vežba pretvoreno je u društveni pokret sa sazrevanjem na internetu.

122

Preko noći, milioni ljudi su se povezivali i kreirali nove virtuelne salone za druženje. Pojava društvenih medija prebacila je raspravu iz koda na razgovor. Internet je postao globalni virtuelni javni trg, mesto susreta za deljenje muzičkih fajlova, video snimaka, fotografija, vesti i tračeva. Odjednom, Pokret za slobodni softver postao je deo mnogo većeg Pokreta za slobodna dobra. Erik Rejmond upotrebio je metaforu "bazar" da obuhvati obiman virtuelni prostor u kom se ideje, težnje i snovi stapaju sa bezbroj oblika i izraza koja ljudska bića koriste da uključe jedni druge u ozbiljnu igru. Postojala je rastuća svest o Internetu kao mestu gde ljudi radije stvaraju društveni kapital nego tržišni kapital. Svaka mlada osoba na svetu želela je da učestvuje u činu, stvaranja video klipova i fotografija koje će svima biti dostupne, deljenju muzičkih saveta, pisanju ideja i zapažanja, i pisanju akademskih članaka na Vikipediji, u nadi da će njihov doprinos biti od koristi drugim korisnicima. Ovaj razvoj ljudske društvenosti vodi nas izvan krvnih veza, verske pripadnosti i nacionalnih identiteta u globalnu svest. Ovo je kulturni fenomen neviđenih razmera, koji je predvodilo 2.7 milijarde amatera. Globalna demokratizacija kulture omogućena je od strane inernet medija čija je radna logika raspodeljena, zajednička i proširena i određena. Ta operativna logika favorizuje otvorenu društvenu formu demokratskog samoupravljanja. Lorens Lesig je bio među prvima koji je uvideo dubok društveni značaj medija koji su demokratizovali kulturu. Sama reč kultura, barem u prošlom veku, bila je podeljena na visoku i nisku, sa jasnim razumevanjem da je ranija kreirala društveni kapital trajne vrednosti dok je kasnija povezana sa jeftinom zabavom za široku masu. Internet je poširio kulturne razmere. Amateri - 2 miljarde - nalaze se na samom vrhu, prenose društvenu priču i profesionalnih elita na masu ljudi. Ali demokratizacija kulture nije zagarantovana. Lesig i drugi upozorili su na negativne reakcije kao što su komercijalni i profesionalni interesi ujedinjeni da pooštre zaštitu intelektualne svojine i prekinu jedinstveni zajednički potencijal interneta kao forum za međusobnu kreativnost između korisnika.

MEDIJUM JE DOMEN

Da li je kultura kreirana od strane elite ili mase zavisi u velikoj meri od prirode medija. Otkriće prve parne štamparije, i izdavanje knjiga i časopisa, i kasnije, otkriće struje, i pojava filma, radija i televizije, favorizovali su zaštitu autorskih prava. Centralizovana priroda medija i ograničen doprinos "individualizovali" su kuturni sadržaj. Štampa je prestavila ideju individualnog autorstva. Individualni autori koji su postojali ranije - kao što su Aristotel ili Toma Akvinski - su retki. U pisanoj kulturi, rukopisi su često pisali stotine anonimnih autora tokom dugih vremenskih perioda. Pisar može neznatno da izmeni značenje dela teksta tako što će dodati rečenicu ili dve - što se teško kvalifikuje kao značajan autorski doprinos. Pisari su

123

videli svoju ulogu kao mašine za kopiranje. Čak i nekoliko autora čija su imena povezana sa celokupnim radom nisu toliko smatrali sebe kao kreatore svojih misli. Umesto toga, oni su smatrali da su se ideje pojavile ne kao oblik vizije ili inspiracije već da im je ideja nametnuta. Sama misao da ideja može doći isključivo iznutra, kao jedinstveno kreativno svatanje, izgledalo bi čudno, ako ne i potpuno nerazumljivo. Štampa demokratizuje pisanje dozvoljavajući svima da napišu svoje misli, a zatim da odštampaju i omoguće širokoj masi da ih čitaju. Uvođenje zakona o autorskim pravima, zauzvrat, uveo je novu ideju posedovanja svojih misli i reči. Posedovanje vlasništva nad rečima neminovno je dovelo na ideju da su nečije misli bile proizvod nečijeg rada i stoga stvorile lična dostignuća koja mogu biti prodata na tržištu. Štampa i prateći zakoni o autorskim pravima delimično su ograničili komunikaciju društva po prvi put u istoriji. (U pisanoj ili usmenoj kulturi, koncept da neko može da poseduje svoju reč i da naplaćuju drugim ljudima da ih slušaju bilo je prosto neverovatno). Štampane knjige takođe su ograničile komunikacije za još jedan nivo. U usmenim kulturama, komunikacija između ljudi održavana je u realnom vremenu. Misli su se kretale slobodno između ljudi na otvorenom putu, često prelazeći sa teme na temu. Knjiga, sa druge strane, je jednostrani razgovor, uglavnom vezan za centralnu temu ili skup ideja, fiksiranih zauvek na odštampanoj strani, i ograničen i vezan prednjim i zadnjim koricama. Dok je jezik namenjen da služi za razmenu iskustava između ljudi, ono što je tako neobično kod štampe je što se doživljava pojedinačno. Štampa privatizuje komunikaciju. Knjige i novine se čitaju izolovano od drugih ljudi. Čitalac ne može da nastavi razgovor sa autorom. I autor i čitalac su smešteni u svjojim odvojenim svetovima, i onemogućeno je učestvovanje u dijalogu u "realnom vremenu". Usamljena priroda čitanja jača ideju komunikacije kao samostalan akt koji se u potpunosti odvija u nečijem umu. Društveni kvalitet komunkacije je isključen. Kada čita, čitalac se povlači u zatvoren prostor, izolovan od društva. Zatvorenost komunikacije, u stvari, kreira milione autonomnih svetova. Istoričarka Elizabeta Ainštajn konstatuje da je kultura čitanja više individualistička i samostalna nego usmena kultura. Ona piše: Ideja da se društvo može smatrati kao paket posebnih jedinica ili da je pojedinac ispred društvene grupe deluje da više odgovara čitalačkoj publici nego onoj koja sluša. Internet, nasuprot tome, pomera granice, što vremenom autorstvo čini zajedničkim, otvorenog tipa privlačnije nego autorstvo koje je pojedinačno, zatvoreno i obezbeđeno autorskim pravima. Lesig skreće pažnju na mešovitu prirodu kulturnog stvaralaštva na Internetu. Za početnike, internet generacija ne piše rečima koliko komunicira uz pomoć slika, zvukova i videa. Distributivna priroda medija čini jednostavnim mešanje i slaganje i premeštanje u okviru i između žanrova. Kako je marginalni trošak kopiranja bilo čega na internetu gotovo nulti, deca odrastaju sa idejom da je deljenje informacija veoma malo različito od

124

vođenja razgovora. Povezanost i interaktivnost medija vapi za saradnjom i dovodi do onoga što je Lesing nazvao "remiks" kulture, u kojoj se svi igraju sa svima ostalima, koristeći mešavinu medija i dodajući svoje varijacije na temu, i svodeći ga na beskrajnu igru. "Ovi remiksi su razgovori", kaže Lesig, i kako u prethodnim generacijama nisu jedni drugima naplaćivali razgovor, internet generacija razgovara na isti način, osim što je njihov razgovor drugačije prirode. Nova mešovita forma komuniciranja postala je jeftina gotovo kao usmena komunikacija, iako se sada razgovor vodi između gotovo 2.7 milijarde ljudi. Uveravajući da globalna konverzacija i zajednička kultura koju kreira ne zahteva neizbešno pronalaženje legalnih sredstava da se zadrži novo društvo otvorenim. Lesig zajedno sa velikim brojem kolega osnovali su Kreativno društvo, neprofitnu organizaciju, 2001. godine. Organizacija je pratila vođstvo Stalmana i drugih u pokret za slobodan softver izdavanjem "kopileft" licenca, poznatije kao Licence za kreativno društvo, besplatne za sve koji su uključeni u kreiranju kulturnog sadržaja. Licence pružaju niz opcija kojima su autori mogli da obeleže svoj sadržaj i utvrde slobodu koju su želeli da prošire na druge. Umesto "sva prava zadržana", kritičnu funkciju autorskih prava, licence kreativnog društva promenile su u "neka prava zadržana". Lesing objašnjava: Slobode mogu biti da se deli posao, ili da se meša posao, ili obe. Ograničenja mogu biti samo za rad u nekomercijalne svrhe, ili samo ako korisnik jednako deli (daje drugima slobodu koju je nasledio), ili oba. Tvorac može mešati ove slobode i ograničenja, što je rezultiralo u šest licenci, koje dolaze u tri sloja. Lesig daje svoj omiljeni primer kako se licence Kreativnog društva primenjuju u praksi. Radi se o pesmi, "Moj život", koju je napisao umetnik Kolin Matčler. On je verziju na gitari postavio na besplatan sajt čime je omogućio drugim ljudima da je preuzmu pod licencnom kreativnog društva. 17-to godišnji violinista Cora Bet je preuzeo, dodao zvuk violine preko, preimenovao pesmu u "Moj život se promenio", i ponovo je postavio na sajt da bi drugi ljudi mogli da je koriste. Video sam gomilu remiksa pesme. Kritična tačka je da su ovi kreatori bili u stanju da stvaraju, u skladu sa zakonom o autorskim pravima i bez advokata koji stoje između njih. Licenca kreativnog društva je obišla internet. Do 2008. godine, bilo je 130 miliona radova licenciranih od strane kreativnog društva, uključujući i neka velika imena u poslovnom svetu. Fliker je sam prikazao 200 miliona slika licenciranih posredstvom kreativnog društva. 2012. Godine, samo godinu dana nakon što je Jutjub pokrenuo svoju video biblioteku Kreativnog društva, 4 miliona licenciranih videa su postavljeni na sajt. A 2009. godine Wikipedia je ponovo licencirala celokupan sadržaj pod licencom Kreativnog društva. Kreativno društvo je takođe uspostavilo i naučno društvo. Istraživači tvrde da je zakon o autorskom pravu, a posebno patenti zabranili pravovremenu razmenu informacija, usporila istraživanja, obeshrabrila saradnju među naučnicima, i

125

zadržala nove inovacije. U najgorem slučaju, zaštita intelektualne svojine omogućava velikim igračima - kompanijama koje se bave prirodim naukama, agrobiznis, farmaceutske kompanije, itd. - sredstvo da ograniči kreativnost i ublaži konkurenciju. Sve više i više naučnika na univerzitetima i laboratorije koje sponzorišu fondacije širom sveta napuštaju ideju patentiranja genetskih informacija u korist postavljanja svojih istraživanja na otvorenim mrežama da bi mogla slobodno da se dele sa kolegama u kontrolisanoj zajednici. Licenca kreativnog društva primenjena je od strane Medicinske škole na Harvard univerzitetu na projektu za lične genome. Ovo je dugoročna studija opažanja koja ima za cilj da složi i objavi genome i snimke 100.000 volontera u cilju poboljšanja istraživanja u oblasti lične medicine. Svi podaci o genomima pokriveni licencom Kreativnog društva će biti objavljeni na javnom domenu i biti dostupni na Internetu kako bi naučnici imali otvoren i besplatan pristup njhovim laboratorijskim istraživanjima. Uprkos uspehu licenci Kreativnog društva, Lesig koristi svaku priliku da se distancira od onoga što je on nazvao "rastući pokret za ukidanje autorskih prava". On veruje da će autorska prava ostati održiv deo naredne ere, ali će morati da napravi mesto za otvoreno licenciranje u svetu koji će se odvijati delimično na tržištu delimično u društvu. Sumnjam da je u pravu u kratkom roku, ali ne i na duge staze. Patenti i autorska prava uspevaju u ekonomiji u vremenu nestašice/oskudice ali su beskorisne u ekonomiji izobilja. Od kog je značaja zaštita intelektualne svojine u svetu gde su marginalni troškovi gotovo nulti, gde je sve više roba i usluga gotovo besplatno? Spektakularni uspon otvorenog licenciranja već predstavlja ozbiljnu pretnju tradicionalnoj zaštiti prava i patenata od kako su se kreativni radovi preselili iz jedinstvenog autorstva na više zajedničkih unosa tokom vremena. Istovremeno sve veći obim skupa podataka se deli od strane miliona pojedinaca čije lične informacije doprinose miksu. Baš kao što informacije teže da budu slobodne, "skup podataka teži da budu distribuirani". Ono što skup podataka čini vrednim je informacija koja je ubačena od strne miliona pojedinačnih saradnika i izvora koja može biti analizirana i iskorišćena da se pronađu obrasci, izvuku zaključci, i reše problemi. U distributivnom, zajedničkom društvu, milioni pojedinaca čiji podaci doprinose kolektinoj mudrosti sve više zahtevaju da se njihovo znanje deli u otvorenoj zajednici za dobrobit svih, radije nego da budu povučeni i zatvoreni u formi vlasništva nad intelektualnom svojinom i pod kontrolom nekoliko pojedinaca.

PRIČA O NOVOJ ZAJEDNICI

Otvorene licence, dizajnirane da podstaknu demokratizaciju kulture, su prilično dobre. Dodavanje tavkih legalnih instrumenata društvenom pristupu upravljanju je još bolje. Ideja da je veliki deo društvenog života naše vrste najbolje optimizovan

126

u javnom domenu kreira "zajednički" smisao - posle svega, to je arena u kojoj stvaramo društveni kapital i poverenje. Ali možemo li se osloniti na otvorene licence, duštveno upravljanje , i nejasan pojam javnog domena u izgranji novog društva? Ovo su pravna sredstva i recepti upravljanja ali teško mogu da se kvalifikuju kao pogled na svet. Nedostatak scenarija je završna priča, nova priča o budućnosti ljudske vrste koja može imati smisla za dolazeću ralnost. Lideri IT, interneta i pokreta za slobodna dobra postali su svesni nedostatka narativnog elementa u sred svojih otpočetih uspeha sa licencama za slobodni softver i sporazumima kreativnog društva. Dok su imali impuls, njhov aktivizam je bio više raktivan nego vizionarski. Nalazili su se češće u situaciji gašenaj požara nego osvajanja novih terena. Biti ograničen potrebom za manevrisanje unutar starije paradigme centralizovanih, vlasničkih odnosa na kapitalističkom tržištu otežalo je probijanje i kreiranje nečeg novog. Teroretičari slobodnih dobara počeli su da se bore sa sve većim pitanjima nalaženje narativnog okvira u koju bi smestili njhovu inicijativu ali još uvek početne vizije. Godine 2003. Džejms Bojl, profesor prava na univerzitetu Djuk i osnivač kreativnog društva, objavio je esej pod nazivom "Drugo zatvoreno kretanje i konstrukcija javnog domena". Esej je pokrenuo debatu oko pronalaženja te naracije.

Savremena priča o javnim dobrima Besplatne licence, dizajnirane da podstaknu demkratizaciju kulture, su dobre i u redu. Vezati takvo zakonsko sredstvo za opšti pristup menadžmentu je još bolje. Ideja da je društveni život naše vrste uglavnom najbolje izbalansiran u javnom domenu stvara opšti smisao - uostalom, to je arena gde mi stvaramo društveni kapital i poverenje. Međutim da li možemo da se oslonimo na besplatne licence, menadžment javnih dobara i nejasan pojam o javnim dobrima da bi izgradili novo društvo? To su zakonska sredstva i recepti poslovanja ali jedva kvalifikovani, po sebi, globalno gledano. Savremena priča o javnim dobrima je nedostatak u scenariju, nova priča o budućnosti ljudskog putovanja koje može stvoriti smisao za realnost koja se odvija. Lideri u IT, Internetu, i pokreti za slobodnu umetnost su postali svesni nedostatka elementa u svojoj priči u sred njihovog penjanja ka uspehu sa besplatnim licenciranim softverima i kreativnim zajedničkim dogovorima. Dok su imali svoj trenutak, njihov pokret je bio više reaktivistički nego vizionarski. Pronašli su sebe više za gašenje požara nego za penjanje na nove površine. Ograničili su se time što su mogli manevrisati samo unutar starije centralizovane paradigme, vlasničkih odnosa u kapitalističkim tržištima koja su stvorila poteškoće da se probiju i stvore nešto novo ni iz čega. Teoretičari za slobodu kulture počeli su da se bore sa velikim pitanjem pronalaženja priče koja bi formulisala njihovu intuitivnu ali još uvek početnu viziju. 2003, Džejms Bojl, profesor prava na Djuk Univerzitetu i osnivač "Creative Commons"(pokret za besplatno korišćenje autorskih prava i literature u

127

nekomercijalne svrhe), objavio je studiju pod nazivom "Drugi pokret korpusa i Izgradnja Javnog Domena." Studija je pokrenula okolnu raspravu o pronalaženju te priče. Iako ne znam Bojla lično, njegova studija odnosila se na rad Fondacije i Ekonomskih trendova i drugih ekoloških i izvornih aktivista koji gledaju da zadrže izvornost dostupnost javnih dobara koja se odnose na našu tvrdnju da je ljudski DNK i ostalih predstavlja "zajedničko nasleđe" evolucije, samim tim se ne može smatrati kao privatno vlasiništvo. Bojl je naslutio da dok novo polje "bioinformatike zamagljuje liniju izmedju računarskog modeliranja i biološkog istraživanja," možda bi bilo moguće da se preko besplatnih genetskih izvora iz uskih korporativnih interesa oslobodi biološko istraživanje, stvarajući brigu o genetičkim resursima zemlje i zajedničku odgovornost za ljudsku rasu. Sa ovim primerom na umu, Bojl je iskoračio iz dana u dan boreći se između aktivista pokreta za slobodnu umetnost i tradicionalnih branioca tržišta razmišljajuči o izgledima alternativne budućnosti ljudske rase- jedna potpuna razlika između trenutnog puta na kojem se nalazimo. Njegovo razmišljanje je više teoretsko nego bazirano na tumačenju- izneto na osnovu posmatranja. On je napisao: U najmanju ruku, postoji mogućnost, čak i nada, da bi mogli imati svet u kome bi intelektualna i inovacijska proizvodnja bila besplatna. "Besplatno kao u slobodnom govoru" kaže Ričard Stallman, ne "besplatno kao besplatno pivo". Ipak možemo se nadati da od toga mnogo može biti bez centralizovane kontrole i sa niskim ili bez troškova. Kada je marginalni trošak proizvodnje nula, marginalni troškovi prenosa i skladištenja teže nuli, proces stvaranja je kumulativan, i kada se veći deo rada ne naplaćuje- lepo, svet bi bio malo drugačiji. Ovo je u najmanju ruku moguuća budućnost, ili deo moguće budućnosti, i one koje ne bi trebalo poništiti ukoliko ne razmislimo dva puta. Kako da dođemo to te budućnosti? Svakako ne kretanjem unazad u nejasan pravni koncept javnog domena kao opravdanje za novi način da se živi u društvu. Bojl i drugi su zaključili da im je potrebna opšta teorija koja bi mogla vezati klimave ideje i dati im okvir za razgovor o svetu koji bi oni hteli da izgrade. Bojlu je došla ideja i uspešno je razvio rigorozne opšte teorije koje bi mogle poučno da koriste ekološkom pokretu, koji je paralela pokretu slobodne umetnosti već dve decenije- možda čak i dovesti ova dva pokreta zajedno u veću priču. Moderni ekološki pokret je uvek bio dvostruki fenomen. Ekološka nauka nastavlja da izdvaja obrazce i odnose koje čine složene dinamične žive sisteme na zemlji, dok aktivisti koriste stečena znanja da izguraju nove načine reorganizacije ljudskog odnosa sa prirodom. Na primer, rani aktivisti fokusirali su mnogo svog truda na zaštiti pojedinih vrsta kojima preti izumiranje. Kao ekolozi naučili su više o zamršenim vezama između organizmima i njihovim okruženjima, oni su počeli da shvataju da kad bi oni spasili određene vrste oni bi morali da se fokusiraju na

128

štednju njihovih staništa. To je dovelo do dalje shvatanje da su ugrožene vrste često ugrožene zbog nametanja proizvoljne političke, komercijalne i stambene granice koje pokidane ekosisteme i kompleksne ekološke dinamike potkopavaju, i dovode do smanjenje prirodne flore i faune. 1990-ih, aktivisti su se dokopali podataka i počeli da se zalažu prekogranične parkove mira, koncept novog razvoja koji se impelementira širom sveta. Misija je da se ponovo uspostave prirodni ekosistemi koji su ranije prekinuti nacionalnim granicama u cilju kako bi se obnovili ne samo migracioni obrazci već takođe i mnoge druge složene biološke veze koje postoje u različitim ekosistemima. Prekogranični parkovi predstavljaju odstupanja od postojeće priče koje naglašavaju ograđivanje prostora, privatizaciju, i komercijalni razvoj životne sredine u korist obnovi i upravljanju biodiverziteta dobara regionalnog ekosistema, čineći ih ponovo kao celinu. Sama ideja da prirodne granice potisnu političke i komercijlane granice imaju značajan efekat preusmeravanja društvenog priče dalje od ličnog interesa pojedinaca, komercijalnih poduhvata, i geopolitičkih razmatranja za opštu dobrobit prirode. Prekogranični parkovi predstavljaju su veliki preliminarni počeči velikog preokreta. Karakteristika nakon pola milenijuma je povećanje javnih dobara zemljine životne sredine, prekogranični parkovi su otvorili pristup javnim dobrima, makar samo na veoma ograničeni način. Ono što čini ekologiju tako radikalnom disciplinom je naglasak na zemlju kao kompleksan sistem međusobnih veza koje funkcionišu simbolično i sinergijski u cilju da se održi kao celina. Darvin se više fokusirao na individualne organizme i vrste, a potisnuo životnu sredinu kao resurs stavio u drugi plan, ekologija je gledala na životnu sredinu kao na sve odnose koje se nadoknađuju. Ekologija je prerasla lokalne studije staništa i ekosistema. Početkom dvadesetog veka, ruski naučnik Vladimir Vernadski proširio je koncept ekologije uključivši ekološka delovanja cele planete. Vernatski se razišao sa konvencionalnim razmišljanjem tada, smatrao je da zemljini geološki procesi evoluiraju nezavisno od bioloških procesa, pod pretpostavkom da je okruženje evoluiralo u kojem je život. Objavio je prvobitnu knjigu 1926., postavljajući radikalnu teoriju da su geološki i biološki procesi evoluirali u simbiozi. Vernadski je predložio teoriju da su inertne hemikalije koje kruže na zemlji pod uticajem kvaliteta i kvantita žive materije. Ta živa materija, zauzvrat, zavisi od kvaliteta i kvantiteta inertnih hemikalija koje kruže na zemlji. On je nazvao svoju novu Biosferom. Njegove ideje o načinu na kojem zemlja evoluira promenio je sam okvir po kojim su naučnici razumeli i proučavali funkcije planete. Biosfera je opisana kao jedan integrisan život i život koji podržava sistem koji se sastoji od perifernog omotača planete zemlje, zajedno sa atmosferom koja je okružuje dole i gore i koja omogućuje postojanje bilo kog oblika prirodnog života. Plašt biosfere prostire se samo oko 40 milja od okena na gore, naseljena uglavnom najprimitivnijim oblicima života, sve do stratosfere. U okviru ove uske oblasti,

129

zemljini biološki i geološki procesi stalno su u interakciji i kompleksnoj koreografiji koja određuje evolutivni put života na planeti. Nauka o biosferi je stekla veći značaj 1970-ih sa rastom javne svesti o globalnom zagađenju i destabilizaciji ekosistema na zemlji. Objava "Gaia hipoteze" od strane britanskih naučnika Džejmsa Lovloka i američkog biologa Lina Margulisa izazvala je nove talase interesa u okviru naučne zajednice koja je sve više bila zabrinuta za uticaj industrijkog zagađivanja na biosferu. Lovlok i Margulis su tvrdili da zemlja funkcioniše slično kao samo-regulisajući živi organizam u kojem geohemijski i biološki procesi u interakciji i međusobnom proveravanju obezbeđuju relativno stabilno stanje temperature zemlje, stvarajući zemlji mogućnost obezbeđivanje gostoprimstva za život. Dva naučnika navode primer regulacije kiseonika i metana. Nivo kiseonika na zemlji mora da ostane u uskom opsegu. Sa previše kiseonika rizikuje se globalni požar, sa premalo rizikuje se gušenje životne sile. Lovlok i Margulis su ustanovili da kada se kiseonik penje iznad prihvatiljivog nivoa, neki znak upozorenja izaziva mikroskopske bakterije da oslobodi metan u atmosferu kako bi se smanjio sadržaj kiseonika dok se ne postigne stabilno stanje. "Gaia hipoteza" je bila korišćena u širokom spektru disciplina od strane naučnika, uključujući geohemiju, atmosferske nauke, i biologiju. Studija kompleksnih odnosa i simbiotičke povratne sprege između geohemijskih i životnih procesa koje održavaju stabilno stanje zemljine klime, omogućavaju da život cveta, doveli su do opšte saglasnosti vrsta. Novi, viši holistički pristup ekologiji sagledava adaptaciju i razvoj pojedinih vrsta kao deo većeg, većeg integrativnog procesa- adaptacije i razvoja planete kao celine. Ako zemlja funkcioniše više kao samo-regulisajući organizam, onda ljudske aktivnosti koje podrivaju biohemijsku ravnotežu zemlje mogu dovesti do katastrofalne destibilizacije celog sistema. Izbacivanje ogromne količine ugljen-dioksida, metana, i azot-oksida u atmosferu desilo tokom prve i druge industrijske revolucije. Porast temperature iz industrijske emisije i globalno zagrevanje je sada dramatično promenilo hidrološki ciklus zemlje, bacajući ekosistem u nagli pad i uvodeći u šesti izumirajuči događaj u prošle 450 miliona godina, sa teškim posledicama po ljudsku civilizaciju i zdravlje i budućnosti planete. Čovečanstvo je ubrzo postalo svesno da je biosfera nedeljiva sveobuhvatna zajednica kojoj svi mi pripadamo i čija je dobrobit neophodna da bi se osigurala naša dobrobit kao i naš opstanak. Ovo razvedravanje svesti dolazi sa novim osećajem odgovornosti - življenja naših individualnih i kolektivnih života u našim domovima, poslovima i zajednicama na način koji unapređuju zdravlje veće biosfere. Džejms Bojl i njegove kolege borili su se za svoja intelektualna nadanja o perspektivi korišćenja životne sredine kao analogiju iz koje se mogu izvući pouke za stvaranje, kako bi oni zvali, kulturne čovekove sredine- sistemska teorija o nedeljivosti javnih dobara koje bi ujedinile sve različite interese i inicijative u

130

sveoobuhvatnu teoriju. Oni još uvek istražuju jer ono što su smatrali kao analogiju, je u stvari, zajednički okvir koji ujedinjuje vrste. Ista opšta teorija koja se rukovodi da biosfera diktira opštu dobrobit društva. Dok je prilog, privatizacije, i komercijalne eksploatacije zemljinog ekosistema u kapitalističko doba rezultiralo dramatičnom porastu standarda života značajne manjine ljudske rase, šteta se odrazila na samu biosferu. Dok Bojl, Lesig, Stalman, Benkler i drugi žale za postojećim posledicama, različitim dobrima se trguju na tržištu koja imaju oblik privatne imovine, naneta šteta se širi sve dublje tako da se postavlja pitanje slobodnog komuniciranja i stvaranja. Delovi zemljišta i okeana, dobara svežih voda, elektromagnetni spektar, znanje i genetika prekinuli su složenu unutrašnju i dinamiku zemljine biosfere, ugrožavajući dobrobit svakog živog bića i dobrobit svih drugih organizama koje nastanjuju planetu. Ako tražimo opštu teoriju koja spaja svačije interese, obnavlja zdravlje biosferske zajednice, onda je ona očigledan izbor. Pravi istorijski značaj pokreta slobodne umetnosti i ekološkog pokreta je taj da oboje stoje protiv trenutnih snaga. Ponovnim otvaranjem različitih javnih dobara, društvo počinje da misli i deluje kao celina. Došli smo do shvatanja da se konačana snaga kreativnosti povezuje jedna sa drugom i ugrađuje u sve veće sisiteme veza koje talasaju kako bi obuhvatile čitav niz veza koje čine zajedničku biosferu. Ako pod unapređenjem kulture mislimo na potragu za smisao, verovatno će se naći u istraživanju naših odnosa prema širem poretku stvari, od kojih smo neopozivo isprepletani- naša zajednička biosfera i šta se nalazi iznad. "Besplatan razgovor" nije "besplatno pivo", ali ono što je njena svrha ako se ne udruže zajedno i saradnički ponovo zamisle prirodu ljudskog putovanja na način koji se slavi život na zemlji? Suprotno od trenutnog nije samo prilika, već stvarnost. Podeljena, saradnički i bočno umanjenja priroda internet komunikacije je i medij i domen. Domen, je u stvari, društeno javno dobro. To je mesto susreta gde se naša vrsta provodi vreme i stvara neophodni zajednički socijalni kapital kao celinu u nadanju da bi proširila svoj empatički horizont kako bi uključila mnoge druge zajednice sa kojim živimo, ali često to ne prepoznaju, da time čine biosferu zajednice. Socijalna dobra su jedva stanište naše vrste i subregion biosfere, tako da se ispostavilo, da isti zakoni energije koji određuju optimalnu dobrobit zrelih ekosistema prirode odvijaju se u javnom domenu. U vrhuncu ekosistema poput Amazona, termodinamička efikasnost je optimizovana. Potrošnja materije ne prelazi značajno sposobnost ekosistema da apsorbuje i obnovi gubitak i obnovi zalihe. U vrhuncu ekosistema, simbiotičke i simbolički odnosi minimiziraju gubitak energije i optimiziraju upotrebu resursa, pružajući obilje za potrebe svake vrste. Čak su i pravna sredstva korišćena da se otvore granice i kulturoloških dobara i ekoloških dobara koji su tajanstveno slični. Službeni razgovori, na primer, odvijaju

131

se na osnovu niza zakonskih konvencija koje imitiraju dozvole "Creative Commons"(pokret za besplatno korišćenje autorskih prava i literature u nekomercijalne svrhe) u oblasti kulture. Moja supruga i ja posedujemo zemlju u blizini planina Plavog grebena u Virdžiniji. Zemljište je sada pretvoreno u stanište za divlje životinje, crnog medveda, belorepnog jelena, crvenih lisica, divljih ćurki, rakuna i drugih vrsta koje potiču iz tog regiona. Zemljište je sada u službenoj nadležnosti. To znači da država ograničava kako čemo upotrebljivati naše zemljište. Sve dok moja žena i ja posedujemo zemlju, ne možemo je podeliti za prodaju, ili izgraditi određene objekte na njoj. Službena nadležnost može zahtevati da zemlja bude održavana u netaknutom obliku kao stanište divljih životinja ili da se sačuva kao slobodan prostor iz estetskih i scenskih razloga. Slično dozvolama "Creative Commons" (pokret za besplatno korišćenje autorskih prava i literature u nekomercijalne svrhe), svrha službensti je da promoviše javna dobra odvajnjem prava za posedovanjem zemljišta od prava da se uživa njeno ekskluzivno korišćenje. Službena nadležnost prilagođava ograđene prostore transformacijom nekih od načina njihovog korišćenja u javnoj oblasti. Zakonski instrumenti za razliku od dozvola za besplatno licenciranje nemaju istu funkciju. U oba slučaja, preusmeravaju se ograđeni prostori dobara različitih zemalja- u centru kapitalističkog doba- i ponovo se otvaraju i uspostavljaju dobra koja dozvoljavaju da biosfera zaraste i procveta. Poenta je da se nad javnim dobrima ne staje na javnim trgovima, već da se protežu sve do same ivice zemljine biosfere. Mi ljudska bića smo članovi proširene evolucione porodice vrsta koja ispunjuju planetu. Ekološke nauke nas uče da doborbit celokupne biološke porodice zavisi od dobrobiti svakog člana. Simbiotički odnosi, sinergije i povratne veze stvaraju oblik masovne saradnje koje održavaju postojeće porodice i domaćinstva biosfere živim. Dozvolite mi da podelim ličnu anegdotu koje ima veze sa javnim dobrima. Kada sam prvi put počeo da pišem o evoluciji, deevoluciji i rekonstrukciji zajednice pre skoro 25 godina, moja bliska opsesija, pretpostavljam, izvukla je bolje iz mene. Video sam ograđene delove gde sam se kretao, i kao društveni aktivista, nisam mogao da prestanem da razmisljam o novim mogućnostima zajednice svaki put kada bi se prilika pružila da se izgura ono što smo zvali "partipaciona demokratija"- to je bilo pre peer-to peer (pristup umreženih računara međusobnim podacima bez potrebe postojanja glavnog server računara) angazovanja čiji je termin gurnut na stranu. Moje intelekutalno razmišljanje je postalo predmet zbijanja šala među mojim prijateljima i kolegama, da ne pominjem moju ženu. Ako bih spomenuo moju novu knjigu koju pišem ili inicijativu koju je moja kancelarija preduzimala, nemilosrdno bih bio kritikovan sa ponavljanjem" ne o toj zajednici opet... kaži da nije o tome". Oko sredine 1990-ih, počeo sam da slušam od drugih koji su patili od ove retke "zavisnosti dobara". Zavisnost se počela širiti. Čuo sam reči javna dobra i ograđeni prostori gde god se okrenuo. Termini su se pročuli do društvenog etra i širili kao

132

epidemija preko javnih trgova, a još brže u virtuelnom svetu. Globalizacija je bila tlo širenja, grubo pogrešno imenovana metafora koja je neiskrenu deregulaciju vlade i privatizaciju javnih dobara i usluga upakovala i sakrila u novu globalnu "povezanost". Protivno privatizaciji ljudskih i prirodnih resursa zemlje od strane nekoliko stotina komercijalnih preduzeća i naznaka da globalizacija nije izgubljena od strane generacije naučnika i aktivista čije ideje o globalizaciji su otišle u suprotnom smeru - ka većem učešću marginalizovanih i obespravljenih navala čovečanstva u razmeni sa zemljinom darežljivošću.

GLOBALIZACIJA PROTIV PONOVNOG USPOSTAVLJANJA GLOBALNIH DOBARA

1990-te, puna oprema nevladine organizacije i interesi su predstavljani od strane desetine hiljada aktivista, uključujuči i sindikate radnika, feministkinje, environmentaliste, aktiviste za prava životinja, poljoprivredne organizacije, aktiviste za fer razmenu, akademici i verske grupe izašli su na ulice Sijetla u masovni protest protiv konferencije Svetske trgovinske organizacije koja se tamo održavala. Njihov cilj je bio povratak javnih dobara. Demonstranti su ispunili ulice oko Vašington konvencije i Trgovinskog centra, blokirajući raskrsnice i sprečavajući delegaciju WTO da prisustvuje zakazanim sastancima. Demonstranti su se udružili sa gradskim većem Sijetla, koje donosi jednoglasnu rezoluciju proglašavajući je u grada multirateralnim sporazumom zone slobodnih investicija. Međunarodna štampa se pridružila na nekoliko protesta. U danima koji su vodili ka globalnoj konvenciji, nezavisni list Londona je napisao oštar uvod napadajući svetsku trgovinsku organizaciju (WTO): Način na koji WTO koristi svoja ovlašćenja dovodi do sve veće sumnje da se njeni poduhvati stvarno se zalažu za preuzimanje sveta. U nizu odluka je smanjila mere za pomoć siromašnima u svetu, zaštiti životne sredine, i zaštiti zdravlja u korist interesa privatnih- obično američkih kompanija. Protesti su doveli do preko 600 hapšenja i označiili prekretnicu u strmoglavom jurišu ka globalizaciji. Identifikovala se sada javna opozicija. Ulične demonstracije su bile posmatrane iz drugog ugla. Mnogi od aktivista su bili kompjuterski hakeri koji su pomagali u logističkoj organizaciji demonstracija. To su bili jedni od prvih protesta kojim su događaji bili kordinirano mobilizovano i vođeni putem e-mailova, soba za četovanje, internet direktnih prenosa, virtuelnih protestvovanja i mobilnih telefona. Sihronizacija logistike putem IT i Internet medija tokom uličnih demonstracija bile su uvod u ono šta će se odvijati na ulicama Kaira i drugih značajnih regija zemalja bliskog istoka dvanest godina kasnije u Arapskom proleću. Hakeri su imali dobar razlog da se pridruže environmentalistima, sindikatima, aktivistima fer trgovine. Godinu dana ranije, US kongres usvojio je "Sonny Bono

133

Copyright Term Extension Act", potpisan od strane predsednika Bila Klintona. Akt je proširio zaštitu autorskih prava autorskog dela na 70 godina nakon smrti autora. Iste godine, US senat ratifikovao, a Klinton potpisao "Digital Millennium Copyright Act (DMCA)", sprovodeći dva sporazuma Svetske organizacije za intelektualnu svojinu. Sporazumi i nacionalni zakoni omogućili su ilegalno korišćenje tehnologije i druge načine da se zaobiđu prakse koje su štitile autorska prava. Te prakse su se odnosile na digitalna prava menadžmenta. Pokret slobodne kulture nastao je iz ova dva propisa, čiji je jedini cilj bio da se spreči besplatna distribucija materijala sa zaštićenim autorskim pravima preko interneta. 1999te Lesig osporio akt "Sonny Bono", dovodeći slučaj čak do vrhovnog suda. Demonstranti koji su došli zajedno u Sijetl su bili jasni oko čega su se usprotivili- privatizaciji ljudskog znanja i prirodnih resursa. Krik anti-globalizacione zastave predstavljao je odbacivanje postojeće paradigme. Međutim, postavljalo se interno pitanje za šta je bila šira javnost? Šta ako ne za globalizaciju putem privatizacije? Bilo je to u vreme kada se uzdizala ideja o reversnim ograđenim prostorima i obnavljanje zajednice iz akademskog šapta u javni urlik preko svakog aspekta ljudskog života. Bilo je poziva za otvaranje javnih trgova, zemljišta javnih dobara, znanja, virutelnih zajednica, energija, elektromagnetnih spektra dobara, komunikacionih dobara, dobara sveže vode i atmosfere, neprofitnih udruženja i dobara biosfere. Praktično sva dobra koja su bila zatvorena, privatizovana, roba na tržištu tokom dvesta godina vladavine kapitalizma iznenada su došle pod lupom i na pregled. Formirane su nevladine organizacije, pokrenute inicijative za borbu za ponovno oslobođenje mnogih dobara koja čine ljudsku rasu u biosferi. Globalizacija je upoznala svog nepobedivog protivnika u vidu različitih pokreta koji se zalažu za reversne ograđene prostore i ponovnog uspostavljanja globalnih dobara. Lord Harlord Samjuel, britanski mag za nekretnine, jednom je primetio da "postoje tri stvari koje čine svojinu: lokacija, lokacija i lokacija". Dobro poznat kliše je sad posebno pogodan u razumevanju talasa spontanih demonstracija u proteklih četrnest godina koje su izvijugale svoj put širom sveta od kad su aktivisti prvi put izašli na ulice Sijetla. Masovne demonstracije su izazvale erupciju- naizgled niotkuda- vrhovnih vlasti i aktiviranje socijalnih prevrata na svakom kontinentu. Iako protesti govore o nizu socijalnih problema, oni dele zajedničku sudbinu. Demonstracije više izgledaju kao da su uglavnom vođene i neformalno umrežene u prirodi kao rojevi nego kao isplanirani protesti. U svakom slučaju, učesnici poplava glavnih trgova svetskih gradova, gde su postavili logor, suočavali se sa silama, stvarali alternativnu zajednicu dizajniranu kako bi veličali socijalna dobra. Džej Valljasper, autor i prvi lider globalnog pokreta za povratak javnih dobara, primetio je da su mediji posvetili veliku pažnju na fejsbuk, twiter i druge socijalne medije u virtuelnoj zajednici koje koriste mladi ljudi da bi organizovali proteste širom bliskog istoka 2011., "značaj mnogo starijih dobara u ovim pobunama imali

134

su mnogo slabiju pažnju- javna mesta gde građani izražavaju svoje nezadovoljstvo, prikazuju svoju moć i na kraju izražavaju novu viziju za svoje domove." Valljasper donosi važan zaključak "vežba demokratije zavisi na doslovnim dobrima gde se ljudi mogu okupiti kao građani - trg, glavna ulica, park, ili neki drugi javni prostor koji je otvoren za sve". Aktivisti podržavaju mnoge programe ali su ujedinjeni oko zajedničke simbolike - njihovoj odlučnosti da povrate javne prostore, i na taj način, ponovo oslobode mnoga druga dobara koja su bila eksproproisana, dobila status robe, ispolotizovana i ograđena posebnim interesima privelegovane manjine. Otuđena omladina na Tahir trgu tokom Arapskog proleća, okupatori Vol Strita, demonstranti u Gezi parku u Instambulu, i ljute niže klase na ulicama Sao Paula su bili u prvim linijama otkrivanja kulturnog fenomena čija je osnovna tema žarišta oko suzbijanja ograđenih prostora u svim svojim različitim formama i uspostavljanja transparentne, nehijerarhijske zajedničke kulture. Ovu su novi komunisti. Pokojni Džonatan Rou, jedan od vizionara novog umrežene zajednice, najbolje je objasnio svrhu ideje o dobrima. Napisao je: Kad kažem"dobara" služi da izazovem zbunjenost, pauzu... Ipak dobara su više elementarniji izraz nego vlada i tržište. To je velika oblast koju zajedničko nasleđujemo, a koju obično bez dažbina i plaćanja koristimo. Atmosfera i okeani, jezici i kulture, priče o ljudskom znanju i mudrosti, neformalni informatički sistemi zajednice, mir i tišina za kojom žudimo, genetski izgrađeni načini života- to su sve delovi dobara. Ja sam posebno sklon šalama prirodnjaka, Majka Bergana, o prirodi dobara koje idu u srce sadašnje borbe između kapitalista i ljudi koji sarađuju. On je upozorio, ne veruj niko ko želi da uzme nešto što svi delimo i profitiramo ravnopravno i dati ga nekom drugom da sam profitira od toga. Šarlot Hes, štićenica pokojnog Elinora Ostroma i saradnika prodekana Bird biblioteke Sirkuz Univerziteta, je napravio spisak mnogih grana koje imaju karakter javnih dobara. Ona je brzo napravila razliku između "novih i starih dobara", ističući sličnosti i razlike. Dobra, stara i nova, definišu način na koji ljudska bića upravljaju darovima zemlje. Reći da je nešto dobro znači da se odražava u zajedničkom i kolektivnom upravljanju. Termin dobro opisuje oblik vladavine. Hes nas podseća da nešto ne može postati dobro sve dok tehnološka sredstva upravljaju njime. Tragači za hranom/lovci uživali od darova prirode, ali nisu njima upravljali. Dobra se javlja sa nastankom poljoprivrede i stočarstva. Okeani nisu postali dobra sve do pronalazka brodova za putovanje nad njima. Moderna era donela je sa sobom bujicu novih tehologija koje dozvoljavaju upravljanje novim delovima zemljine biosfere koje prethodno nisu bile podlegale nadzoru. Štampana reč, otkriće električne energije, (a kasnije elektromagnetnog spektra), leta u atmosferi, otkriće genetike i nanotehnologije su otvorila prethodno nepoznate i neizstražene predele za upravljanje. Ove nove oblasti sada mogu biti

135

upravljane od strane vlada, privatnog tržišta, ili na način kao javna dobra. Kao što je opisano, komunikaciona/energetska matrica prve i druge industrijske revolucije zahtevaju ogromne prilive finansijskog kapitala i oslanjanje na vertikalno integrisana preduzeća i centralizovano upravljanje i kontrolne mehanizme za postizanje ekonomije obima, sve što stavlja privredu u krilo kapitalizma, uz podršku vlade. Komunikaciona/energetska matrica treće industrijske revolucije- stvari od interneta- koristi više socijalnom kapitalu nego tržištu kapitala, sa strane gledano, organizvani su na podeljeni i kolaborativni način, čineći menadžment dobara sa vladinim angažovanjem bolji vladajući model. Jočai Benkler kaže da je već neko vreme neograničena pažnja fokusirana na besplatni softver, i da je u stvari to samo jedan primer mnogo šireg društveno-ekonomskog fenomena. Predlažem da pogledamo šire i dublje, nađemo novi, treći način proizvodnje u digitalnom umreženom okruženju. Ja zovem ovaj način "dobara zasnovana na zajedničkoj proizvodnji" da bi se razlikovala od imovine - bazirana na modelu ugovora firmi i tržišta. Njena glavna karakteristika je da grupe pojedinaca uspešno sarađuju na velikim projektima sledeći raznolike klastere koje su pre vođene motivacijom i socijalnim signalima, nego tržišnim cenama i naredbama menadžmenta. Očekivanja nisu opravdala, bila bi greška da se poveruje da će model javnih dobara nepromenljivo vladati u sledećem poglavlju u ljudskom putovanju. Dok je snaga ljudi koji sarađuju jačala, kapitalisti su se razdvajali. Globalne energetske kompanije, telekomunikacioni giganti i industrija zabave- sa nekoliko izuzetaka- duboko su ukorenjene u drugu industrijsku revoluciju i ozbiljno podržavaju postojeću paradigmu i političku priču. Međutim, kompanije za prenos električne energije, građevinska industrija, IT, elektronika, Internet, i sektori transporta su sve ubrzo stvorile nove proizvode i usluge i promenile svoje poslovne modele da bi dobile deo na tržištu u ubrzanoj hibridnoj trećoj industrijskoj revoluciji tržišta i uređenih dobara, potpomognute na razne načine od strane vlade. U mom društvenom okruženju, TIR Konsalting grupa, doživljavamo ovu novu hibridnu upravnu realnost svakog dana kao naš razvoj treće industrijske revolucije master planova za gradove, regione i države. Nove inicijative u koje smo svi angažovani da pomognu zajednicama da izgrade puno infrastruktura predstavljaju aranžmane saradnje u kojima tržišta i dobara rade na paralelnim stranama, snabdevajući jedni druge ili sarađajući u zajedničkim strukturama, uglavnom u koje je uključena vlada uspostavljajući zakonske standarde, kodove i finansijske podsticaje. Petar Barns, u svojo knjizi "Kapitalizam 3.0 Vodič povratka dobara", predviđa budućnost koja se ogleda u našem radu iz dana u dan na tlu država širom sveta. On objašnjava da je ključna razlika između verzija 2.0 i 3.0 uključivanje, kako bih ja nazvao, sektora dobara drugom skupu institucija. Umesto imati samo jedan motor - to jest, dominirajući korporativni sektor- naš poboljšani ekonomski sistem bi radio na dva: jedan usmeren na upravljanje privatne dobiti, drugi za očuvanje i unapređenje bogatstva društva.

136

Takođe mogu vam reći skoro sa sigurnošću da će u stvarnom svetu, borba biti za definisanje budućih ekonomskih zaokreta za vrstu infrastrukture koja će biti stavljena u službi predstojeće ere. Dok će kapitalističko tržište i zajednička javna dobra postojati u istom vremenu i mestu - ponekad u sinergiji, a ponekad kao konkurenti ili čak neprijatelji - koji će od dva modela upravljanja preovladavati i koji kao manji igrač u velikoj meri zavisiti od infrastrukturnog društvenog napretka.

BORBA ZA DEFINISANJE I KONTROLU INTELIGENTNE INFRASTRUKTURE

Yochai Benkler je jedan od najvatrenijih i najglasnijih zastupnika Zajedničkog pristupa. On, takođe, shvata da će Zajedničke komunikacije (Communications Commons*) ostati nedostižne ukoliko su vezane za vlasničku infrastrukturu. U poslednjih nekoliko strana svoje elokventne knjige Bogatstvo umrežavanja , Benkler tvrdi da ako buduće generacije žele da uživaju ogromne prednosti koje dolaze sa umreženom informacionom ekonomijom, biće neophodno da se kreira zajednička infrastruktura. On piše: Da bi umrežena informaciona privreda bogata praksom društvenog proizvoda napredovala, potrebna je zajednička infrastruktura u suštini, skup sredstava neophodnih za proizvodnju i razmenu informacija koje su otvorene za sve korisnike. Ovo zahteva fizičke, logične i sadržajne izvore iz kojih se mogu napraviti nove izjave, kodirati ih za komunikaciju, a zatim ih pružati i dobijati. Nema razilaženja u vezi sa ovim. Međutim, ključni element nedostaje u Benklerovoj analizi. Brett M. Frischmann, čija je knjiga Infrastruktura: društvena vrednost zajedničkih izvora isto tako dobra i dopunjuje se sa Benklerovom analizom i receptima. On kaže: "Benkler ne istražuje do kraja šta čini suštinu zajedničke infrastrukture ili izazove za obezbeđivanje stalnog pristupa zajedničkoj javnosti." Frischmann objašnjava da se suština zajedničke infrastrukture odnosi na one osnovne infrastrukturalne resurse, koji bi trebalo da budu dostupni svima na antidiskriminatorskoj osnovi... Prva poteškoća je identifikovati koji su resursi zaista osnovni i objasniti zašto ovim značajnim skupom treba upravljati na antidiskriminatornoj osnovi ... jednom kad se ta prepreka prevaziđe ... kojim institucionalnim sredstvima bi trebalo postići to zajedničko upravljanje? Frischmann zapaža da je Benkler favorizovao otvorene bežične mreže i neke oblike javnog rezervisanja komunikacione infrastrukture, ali se pita da li je to dovoljno. U Benklerovu odbranu, kao i u odbranu Eli Noam, Davida Bolliera, Kevina Werbacha i ostalih koji su se zalagali za otvorene bežične mreže - skoriji predlog FCC-a da se kreira nelicencirani spektrum za besplatnu wi-fi komunikacionu mrežu širom države je itekakva pohvala njihovim neumornim zalaganjima i argumentima u korist Zajedničkih komunikacija. Ukoliko je ovde došlo do neuspeha imaginacije, on leži u nerazumevanju kritičke uloge koju energija ima u bazičnoj infrastrukturi. Kao što sam pomenuo na samom

137

početku ove knjige, najveće privredne revolucije u istoriji su infrastrukturne revolucije, a ono što čini velike infrastrukturne revolucije transformatorskim je približavanje novih komunikacionih medija sa novim načinima energije. Svaka energetska revolucija u istoriji je bila praćena jedinstvenom komunikacionom revolucijom. Energetske revolucije su promenile vremenske i prostorne okvire društva i omogućile složenije stilove života, a svi oni zahtevaju nove medije komunikacije da upravljaju i koordiniraju novim prilikama. Pokušajte da zamislite organizovanje proizvodnje i distribucije složenosti urbane industrijske revolucije pokrenute parom bez jeftinog i brzog parnog pogona za štampanje i telegraf, ili organizovanje upravljačke složenosti auto i prigradskih masa potrošačke kulture bez centralizovane struje i posebne telefonske komunikacije, radija i televizije. Da bismo se vratili u savremene tokove, razmislite o sledećem: Benkler i ostali tvrde da nove internet komunikacije favorizuju umrežene zajedničke oblike upravljanja zato što je priroda medija distributivna i saradnička i čini mogućom "vršnjačku" proizvodnju i bočno skaliranje ekonomske aktivnosti. Pretpostavimo, u ime argumenta, da SAD ostanu vezane za vertikalno integrisan i ekstremno centralizovan način dobijanja energije fosilnih goriva koji zahteva još veći priliv finansija da bi mogao da funkcioniše. Sve dok fosilna goriva prožimaju svaki aspect globalne ekonomije, svaki drugi biznis koji se oslanja na ova goriva zbog materijala, stvaranja struje ili logistiku će biti primoran da nastavi da koristi vertikalno integrisani biznis model i centralizovani menadžment da bi dostigao svoj ekonomski prosek i ostao u životu. Da li zagovornici zajedničke umrežene infrastrukture mogu zamisliti kako bi distribuirana, saradnička, bočno skalirana komunikaciona revolucija mogla prosperirati u jako kapitalizovanom i centralizovanom energetskom režimu zasnovanom na fosilnom gorivu? Da kažemo drugačije, verovatno je da bi jako kapitalizovan i centralizovan energetski poželeo dobrodošlicu komunikacionoj revoluciji koja nudi potencijal otvorenog izvora i zajedničko upravljanje obnovljivom energijom, 3D štampanje i slično sa ciljem približavanja više nego ikad nultim troškovima društva i umanjenjem kapitalističkog sistema? Sa druge strane, distribuirani, saradnički, bočno skalirani komunikacioni medijum idealan je za upravljanje obnovljivom energijom koja se nalazi u prirodi, najbolje i najravnopravnije sarađuje i bočno se širi kroz celo društvo. Zajedno, Internet komunikacija i obnovljivi izvori energije čine neodvojivu matricu za osnivačku infrastrukturu čija se radna logika najbolje služi Zajedničkim menadžmentom, kao što je navedeno, da se inteligentna temeljna infrastruktura sastoji od tri isprepletena interneta: komunikacioni internet, energetski internet i logistički internet. Kada se povežu zajedno u jednan interaktivni sistem - u internet stvari - ova tri interneta daju tok Velikih podataka o dolascima i odlascima (inputima i autputima) društva čemu se može zajednički pristupiti i deliti na

138

Zajedničkoj otvorenoj globalnoj mreži i po čitavom čovečanstvu u potrazi za "ekstremnom produktivnosti" i nula marginalnim troškovima društva. Borba oko vlasti nad tri sigurnosna interneta koji čine internet stvari se agresivno vodi među vladama , kapitalističkim preduzećima i nosiocima socijalne ekon omije u nastajunju na (Commonsu), gde su svi sa ambicijama da definišu dolazeće doba.

THE COMMUNICATIONS COMMONS -ZAJEDNIČKE KOMUNIKACIJE*

Počnimo sa komunikacionim internetom (Communications Internet) nove Zajedničke (Commons) infrastrukture. Internet je hibridna infrastruktura osnovana od strane tri zainteresovane strane- vlade, privatnog sektora i civilnog društva. Do sada, Internet je vođen kao globalno Zajedništvo (Commons) gde su sva tri primarna aktera igrali zajednički ulogu u njegovom upravljanju. Tehnološko upravljanje internetom, što uključuje utvrđivanje standarda i protokola upravljanja je dato u ruke neprofitnim organizacijama, uključujući Internet Engineering Task Force, World Wide Web Consortium i The Internet Corporation for Assigned Names and Numbers (ICANN). Iako je ICANN prvenstveno stvoren od strane SAD-a i pod njihovom je upravom, SAD se 2009. odrekao nadzora. ICANN-om tenutno upravlja međunarodni odbor koji se sastoji od akademika, biznismena i zastupnika civilnih interesa. Sve gore navedene organizacije su, barem u teoriji, otvorene za svakoga da učestvuje, ali zbog njihove savremene tehničke prirode, to je uglavnom za ljude sa tehničkom ekspertizom koji donose odluke o menadžmenta putem konsenzusa. Ipak, upravljanje Internetom je malo trnovitije i manje jasno nego što bi nekom izgledalo. U 2003. godini, predstavnici tri osnovne interesne grupe sazvali su svetski samit o informacionom društvu u Ženevi kako bi razgovarali o upravljanju internetom, a zatim su imali drugi sastanak u junu 2005. godine u Tunisu. Radna grupa za upravljanje internetom je osnovana od strane generalnog sekretara Ujedinjenih nacija da "istraži i daje predloge za akciju, po potrebi, u upravljanju internetom." Radna grupa je izašla sa dogovorenim upravljačkim okvirom koji je kasnije usvojen od strane 174 zemlje članice. Okvir navodi da se upravljanje internetom razvija i primenjuje od strane vlada, privatnog sektora i civilnog društva putem zajedničkih principa, normi, pravila, procedure odlučivanja i programa koji oblikuju evoluciju interneta. Model tri upravljača je izuzetno značajan. U prošlosti su internetom upravljali samo vlade i privatni sektor - dok je civilnom društvu u najboljem slučaju bila dodeljena samo posmatračka uloga i nezvanično predstavljanje. U vezi sa internetom, međutim, došlo se do zaključka da je nemoguće isključivanje civilnog društva zbog mnogih igrača i učesnika koji se bave proizvodnjom klijent/server (peer-to-peer) na novom mediju , a nalaze se u trećem sektoru .

139

Pošto su se složili o tripartitnom upravljanju, multi telo zainteresovanih strana je postavljeno pod kišobran grupe Ujedinjenih nacija, pod nazivom Forum za upravljanje internetom (IGF), da razmotri politiku upravljanja. IGF se redovno sastaje kako bi se osiguralo da politika upravljanja odražava distribuiranu, zajedničku, bočno skaliranu prirodu Interneta . Regionalna i nacionalna IGF tela su stvorena u zemljama širom sveta , pružajući umreženi pristup , a ne uređuju model od vrha nadole, za kolektivno samoupravljanje novih komunikacionih medija. Ujedinjene nacije su, međutim - koji su, na kraju krajeva , telo koje predstavlja vlade sveta - ubacile član u formalni dokument koji je dogovoren na sastanku Svetskog samita o informacionom društvu u Tunisu koji je dao generalnom sekretaru ovlašćenje da počne proces "pojačane saradnje ", koji ć e omogućiti da vlade, na ravnopravnoj osnovi, izvršavaju svoje uloge i odgovornosti, u međunarodnim pitanjima javne politike koje se odnose na internet, ali ne u detaljnim tehničkim i operativnim pitanjima, koje ne utiču na međunarodna pitanja javne politike. Nacionalne vlade , zabrinute zbog poplave političkih pitanja vezanih za internet koje utiču na njihovo opšte blagostanje i suverene interese , uključujući oporezivanje privredne delatnosti u virtuelnom prostoru, zaštitu intelektualne svojine, očuvanje bezbednosti protiv sajber napada i gušenje političkih disidenata , donose nacionalna zakonodavstva , od kojih neka ugrožavaju suštinsku karakteristiku medijuma - otvorenost, univerzalnost i transparentu prirodu . Nije iznenađujuće , narodi se otimaju za nove oblike kontrole vlasti preko interneta uključujući Rusiju, Iran, Kinu, Južnu Afriku, Saudijsku Arabiju, kao i Indiju i Brazil. Rusija, Kina, Uzbekistan i Tadžikistan su 2011. podnele zahtev telu Ujedinjenih nacija zahtevajući međunarodni kod ponašanja za informaciono društvo . Predlog, koji nema odredbe koje određuju tripartitni sistem imale bi za efekat povećanje vladine kontrole nad internetom.9 U preambuli predloga nedvosmisleno se izjavljuje da je "Politički organ za internet u vezi sa pitanjima od javnog značaja suvereno pravo država." Privatni sektor je takođe počeo da se odvaja od saveza tri strane , tražeći povećanje prihoda i profita i to putem diskriminacije cena - potez koji preti da ugrozi jedan od vodećih principa interneta : mrežnu neutralnost, princip koji osigurava tok bez diskriminacije, otvorenu, univerzalnu Zajedničku komunikaciju (Communications Commons) u kojoj svaki učesnik uživa jednak pristup i uključivanje. Koncept mrežne neutralnosti izrastao je iz dizajnirane strukture Interneta, koja favorizuje korisnike, a ne preko mreže provajdera . Dok korisnici plaćaju za internet vezu , a cena koju plaćaju može zavisiti od brzine i kvaliteta koje im internet provajder pruža, kad su jednom povezani, njihovi prenosni paketi se tretiraju na isti način kao i svi drugi od strane mrežnih operatera. Mrežni operateri - uglavnom telekom i kablovske kompanije - bi sada da promene pravila igre i osiguraju kontrolu informacija, koje se razmenjuje preko interneta u

140

komercijalne svrhe. Takva kontrola bi im omogućila da naplaćuju različite cene za pristup određenim informacijama ili da prenose prioritete, stavljajući vremenski osetljive pakete na prednju strani po višoj ceni, ili taksi za prenos, ili specifične aplikacije iz svoje mreže u korist drugih, opet na osnovu diskriminatorskog načina plaćanja. Zagovornici mrežne neutralnosti tvrde da mreža treba da ostane "glupa", čime se omogućava da milioni krajnjih korisnika sarađuju i inoviraju razvoj sopstveni h aplikacija. To je ona vrsta "distribuirane inteligencije" koja čini Internet tako jedinstvenim medijem komunikacije. Ako mrežni provajderi steknu centralizovanu kontrolu nad pristupom sadržaju i kako se on dostavlja, to bi onesposobilo krajnje korisnike i uništilo kreativnost koja dolazi iz distribuirane saradnje i bočno skalirane inteligencije. Mrežni provajderi se, naravno, osećaju drugačije.U Americi, AT&T, Verizon i kablovske kompanije tvrde da su neopravdano uskraćeni za nove šeme stvaranja profita. Ed Whitacre, bivši CEO u AT&T je izrazio svoje nezadovoljstvo u intervjuu za Poslovnu nedelju: Oni bi sada hteli da koriste moje cevi besplatno, ali neću to dozvoliti pošto smo potrošili sav capital i moramo ga povratiti. U stvari, AT&T je plaćen za prenos informacionog paketa, bilo od strane internet provajdera koji koriste njihove veze ili od strane krajnjih korisnika. Ipak, AT & T i drugi upravljači mrežnim uslugama žele da iskoriste različite diskriminatorske mehanizme da izvuku dodatni novac iz procesa. U Dojče Telekomu, gigantu nemačke komunikacije, kompaniji koja kontroliše 60% internet konekcije u zemlji , stvorena je pometnja u maju 2013. godine, kada je kompanija objavila da nameće ograničenja preuzimanja svim korisnicima koji koriste internet usluge u svom domu. Kompanija je saopštila da je nametanje ograničenja zbog eskalacije saobraćaja podacima , koji se očekuje da će učetvorostručiti do 2016. Što je još kontroverznije , kompanija je saopštila da će prodati nadogradnje za one korisnike koji žele da povećaju svoje granice . Još više zabrinjava što je najavila da će prihvatiti saobraćaj iz sopstvenog internet - televizijskog servisa, ali ne i od konkurencije, što uključuje Google, YouTube, i Apple. Dojče Telekom je flagrantno pokušao da podrije mrežnu neutralnost dobijajući trenutni odgovor od nemačkih regulatornih tela. Bundesnetzagentur - regulatorno telo države - reklo je da razmatra predlog Dojče Telekoma da vidi da li je u suprotnosti sa mrežnom neutralnosti protokola koji zabranjuje davaocu usluga diskriminaciju klasa klijenata tako što naplaćuju različite cene . Borba oko mrežne neutralnosti je, u svojoj suštini, borba paradigmi. U Drugoj industrijskoj revoluciji, telekom giganti su nestrpljivi da preuzmu kontrolu nad novim komunikacionim medijima i na njoj centralizovane komandne i kontrolne snage koja će im omogućiti monopol nad sadržajem i saobraćajem ; da povećaju svoje marže , i osigurati monopol pomoću vlasništva nad "cevima". Krajnji korisnici su jednako odlučni da zadrže internet kao otvorenu mrežu (Commons) i

141

pronađu nove aplikacije koje će unaprediti mrežnu saradnju i podsticaj ka blizu nule marginalnim troškovima i skoro besplatne usluge. Vlade izgleda da su uhvaćene u sredini pokušavajući da služe dva gospodara , jednog posvećenog kapitalističkom modelu , a drugog Zajedničkom (Commons) modelu. Dok je FCC ranije branio mrežnu neutralnost , u 2010. godini agencija je objavila otvoren internet nalog izlažući tri kardinalna pravila da obezbedi otvoren i besplatan internet, za koji je izgledalo da menja svoju dugotrajnu obavezu da uradi upravo to. Prva dva pravila pozivaju se na transparentnost u praksi upravljanja i zabranu blokiranja aplikacija i usluga . Treće pravilo , međutim, dalo je mrežnim operaterima tračak nade da bi mogli ponovo preuzeti inicijativu i preuzeti internet. Pravilo kaže da "fiksni prenosnici mrežnih usluga ne smeju nerazumno vršiti diskriminaciju u prenošenju zakonskog mrežnog saobraćaja ." Treći princip je "podigao više od nekoliko obrva". Neki vide pravilo kao "da dolaze razumu", a drugi kao "kapitulaciju". Bret Frischmann kiselo komentariše da "ono što je (ne)razumno ostaje vidljivo" izgleda da je dovelo svakog u sumnju šta FCC zaista namerava. I to ne samo velike "loše" telekomunikacijske kuće i kablovski ljudi koji se bore za sebe od spolja i koji pokušavaju da "zatvore" internet, sve ovo dolazi i iznutra. Neki od najpoznatijih sajtova socijalnih medija na internetu pronalaze nove načine da zatvaraju, komercijalizuju , i stave monopol na novi medij komunikacije . Njihov je ujed potencijalno daleko veći od fi rmi, koje upravljaju "cevima". Novembra 2010., u članku u magazinu Scientific American, Tim Berners-Lee, pronalazač World Wide Web-a (Svetska mreža), prosledio je optužujuće zvanično pismo na dvadesetogodišnjicu postanka Web-a. Bio je zabrinut zbog onog što se dešava sa internetom. Pronalazak Berners-Lee-ja je bio jednostavnog dizajna, ali je imao moćan uticaj. Web dozvoljava svakome, u svako doba i bilo gde da podeli informacije sa bilo kim drugim bez traženja dozvole ili plaćanja nadoknade. Web je dizajniran da bude otvoren, univerzalno pristupačan i distributivan. Nažalost, neke od najvećih aplikacija na Web-u, kao što su Google, Facebook i Twitter unovčavaju sama pravila angažovanja koja su ih učinila tako uspešnim i prodaju masu prenosnih "Velikih podataka", koji im se nađu na putu komercijalnim ponuđačima i preduzećima koja se koriste za ciljane kampanje oglašavanja i marketinga, istraživačke napore, razvoj novih proizvoda i usluge, kao i niz drugih komercijalnih usluga. Oni, u stvari, eksploatišu Commons u komercijalne svrhe. U svom članku, Berners-Lee upozorava da su "veliki društveni sajtovi natrpani informacijama, koje ostali korisnici Web-a postavljaju" i stvaraju zatvoreni reklamni prostor. Dok je internet zajednički, aplikacije na Web-u su hibrid neprofitnih organizacija, kojima obično upravlja Commons i komercijalna preduzeća kojima je stalo do tržišta. Wikipedia i Linux su postavljeni u prvu kategoriju, a Google i Facebook u drugu kategoriju.

142

Iako su korisnici Web aplikacija na internetu svesni da su sajtovi kao što je Amazon čisto komercijalni , oni ređe misle tako o sajtovima poput Google -a i Facebook-a, jer im aplikacije pružaju mogućnosti da se povežu na niz besplatnih usluga na najboljem svetskom pretraživaču za uključivanje u najveći porod ični album na Zemlji. Nametnuti oglasi na marginama ekrana su mala neprijatnost u odnosu na mogućnost povezivanja. Međutim, iza kulisa, Google, Facebook, Twitter i desetine drugih društvenih mreža uzimaju podatke koji dolaze u njihov sistem, bilo da bi pružili dodatne usluge na svojim sajtovima ili da bi prodali podatke trećim licima . Berners-Lee objašnjava da je ključno za uzimanje podataka za njihovu ekskluzivnu upotrebu razumevanje šta se dešava sa univerzalnim lokatorom izvora (URL) korisnika kada oni uđu na neki društveni sajt. Svaki korisnički URL dozvoljava korisniku da prati bilo koji link na Web-u i tako postane deo toka u međusobno povezanom zajedničkom informacionom prostoru (Commons). Ali kad se neko poveže na stranicu komercijalnih društvenih sajtova, njima nepoznatim; bar je tako bilo donedavno- njihove važne informacije se odmah zarobe, uskladište i učine robom. Berners-Lee opisuje kako se korisnički podaci oduzimaju: Facebook, LinkedIn, Friendster i ostali obično nude neku vrednost u zamenu za lične podatke koje unesete: rođendan, i-mejl adresu, šta volite i putem linkova koji pokazuju ko je sa kim prijatelj i ko je na kojoj fotografiji. Sajtovi prikupljaju ove sitne podatke u veliku bazu podataka i ponovo ih koriste da bi ponudili usluge koje se plaćaju - ali samo u okviru svojih sajtova. Nakon što unesete podatke u jedan od ovih servisa, ne možete ih lako koristiti na drugom sajtu. Svaki sajt je na neki način zatvoren od drugih. Da, stranice vašeg sajta su na Web-u, ali vaši podaci nisu. Možete pristupiti Web stranici sa spiskom ljudi koji ste kreirali u jednom sajtu, ali ne možete da šaljete taj spisak, ili njegove delove, na drugi sajt. Izolacija se javlja zato što svaki podatak nema URL. Veze između podataka postoje samo u okviru sajta. Dakle, što više podataka unosite, oni će više postajati zaključani. Vaš društveni sajt postaje centralna platforma - zatvoreni skup sadržaja, koji vam ne daje potpunu kontrolu nad informacijama u njemu. Da li treba da se zabrinemo što sajtovi društvenih mreža dele sve što znaju o nama sa trećim stranama, koje imaju komercijalni interes? Naravno, niko ne želi da mu se dosađuje sa ciljanim reklamama. Što je još zlokobnije je da kompanije za zdravstveno osiguranje saznaju šta ste istraživali na Googlu o određenim bolestima ili da potencijalni radoznali poslodavci zadiru u vašu ličnu društvenu istoriju kroz analizu tragova vaših podataka na Web-u i uoče vaše potencijalne "bubice", način ponašanja, ili čak i asocijalno ponašanje. Naravno, nisu svi društveni sajtovi komercijalni. Mnogi, kao što je Wikipedia su neprofitni i ostaju odani isključivo upravi Commons-a. Međutim, za sajtove društvenih medija kojima upravljaju komercijalne firme poslovni model koji Berners-Lee opisuje je standardna procedura. On dalje kaže: "Što više ovakva

143

struktura dobija na širokoj upotrebi, više Web postaje fragmentiran, a manje uživamo u jednom, univerzalnom informacionom prostoru." Berners-Lee aludiraja na tamniju stranu posla . Da li je moguće da same operativne karakteristike interneta - njegova distribucija, kooperativnost, zajedništvo, bočno skalirana struktura - pružaju pravo blago vrednih ličnih podataka koji se oduzimaju, upakuju, i prodaju profitnim firmama za ciljano komercijalno zaduživanje? Još gore, da li ova najnovija forma komercijalne eksploatacije stvara korporativne monopole u virtuelnom prostoru koji su podjednako centralizaovani i vlasnički kao i kompanije Druge industrijske revolucije, koje uklanjaju sa vlasti? Do 2012., Google je beležio "3 milijarde upita svakog dana od korisnika iz više od 180 država". 20 U 2010., Google je držao 65.8% tržišta svih pretraživača u Sjedinjenim Državama, 97.09% u Nemačkoj, 92.77 u Ujedinjenom Kraljevstvu, 95.59 u Francuskoj i 95.55% u Australiji. Profit kompanije je prevršio $50 milijardi u 2012. Facebook je zauzeo do 72.4% svetskog tržišta što se tiče društvenih mreža, a od marta 2013, broj aktivnih korisnika je prešao 1.1 milijardu - dakle, jedan od sedam svih ljudskih bića na Zemlji. Kada bismo merili koliko minuta mesečno je svaki korisnik proveo na popularnim društvenim mrežama, Facebook se izdvaja od svih. Njegovi posetioci u proseku provode 405 minuta mesečno: to je skup minuta sa svih ostalih šest popularnih sajtova-Tumblr (89), Pinterest (89), Twitter (21), LinkedIn (21), Myspace (8) i Google+ (3).24 Profit Facebook-a u 2012. je bio $5 milijardi. 2012., Twitter je imao 500 miliona registrovanih korisnika, od koji je 200 miliona bilo aktivno. Ostali su vise voleli da slušaju. Očekuje se da će kompanija zaraditi vise od $1 milijardu profita u 2014. Otvoreni komercijalni sajtovi, kao što su Amazon i eBay, koji uključuju svojstva Collaborative Commons-a, takođe vrlo brzo postaju monopolisti. Prema studiji koju je sproveo Forrester Research, jedan od svaka tri korisnika započinju pretragu proizvoa na Amazon.com, "u poređenju sa 13% onih koji započinju svoju potragu na tradicionalnom sajtu za pretrage." Amazon ima "više od 152 miliona aktivnih Amazon računa klijenata", "preko 2 miliona aktivnih računa prodavaca", i svetsku logističku mrežu koja opslužuje 178 država. Do 2008. godine, eBay-u je zahvatio 99% tržišta za onlajn aukcije u Sjedinjenim Američkim Državama , sa sličnim učinkom u većini drugih industrija lizovanih država. eBay-ov prihod u 2012. godini bio je $14.1 milijarde. Dominacija novih društvenih medija je sada toliko velika da su korisnici retko svjesni koliko često ih posećuju . Zaključak: nedavna odluka francuske vlade zabranjuje emiterima da pominju Facebook ili Twitter , osim ako se priča ne odnosi direktno na 161 preduzeće. Sama odluka inspirisala je nekoliko tvitova učenjaka i jedan očekivani napad na francuske birokrate što su se umešali . Ipak, vlada je valjano argumentovala svoju odluku , tvrdeći da se stalnim pozivanjem na Facebook i Twitter, na primer, u svojim vestima i zabavnim izveštajima, mediji

144

pružaju neku vrstu besplatnog reklamiranja, favorizujući tržišne lidere na račun ignorisanja manje poznate konkurencije. Tim wu, profesor prava na Univerzitetu Kolumbija i viši savetnik američke trgovačke federacije (Federal Trade Commission), postavlja zanimljivo pitanje o novim gigantima koji su kolonizovali veliki deo virtuelnog prostora. On pita: "Koliko teško bi bilo nedelju dana bez Google-a? Ili, da se ulog poveća, bez Facebook-a, Amazon-a, Skype-a, Twitter-a, Apple-a, eBay-a i Google-a?" Wu upire prst na uznemirujuće novu realnost -da novi komunikacijski medij za mlađu generaciju ima privlačnu moć zbog svog obećanja otvorenosti , transparentnosti, i maski socijalne saradnje drugih osoba koje se više bave profitom unapređenjem umreženih Commons-a. Wu piše: "Većina glavnih sektora [na internetu] danas su pod kontrolom jedne dominantne kompanije ili oligopola. Google "poseduje" pretraživač; Facebook- društvene mreže; eBay- aukcije; Apple dominira dostavom onlajn sadržaja; Amazon-trgovinom, itd. Wu se pita zašto internet izgleda sve više kao "velika Monopol table". Ako je bilo dugotrajnih sumnji u namere ovih novih korporativnih igrača, tvrde neki od kritičara, potraga nedavnih patentnih nabavki bi trebalo da stavi tačku na svaku sumnju. Za samo 2 godine- 2011. i 2012.-nove patentne nabavke su bile dovoljne da oduzmu dah čak i najboljim advokatima za zaštitu intelektualne svojine. U 2011. godini, Apple, Microsoft i druge kompanije osvojile su 6.000 patenata Nortel Networks u vrednosti od $4.5 milijardi, na aukciji; Google je kupio Motorolu za 12.5 milijardi $, steknuvši 17.000 patenata; Microsoft je kupio 925 patenata od AOL-a za 1.1 milijardi $; i Facebook je kupio 650 patenata od Microsoft-a za 550 miliona dolara. Sve već i broj analitičara za komunikacionu industriju, advokata antimonopolista i advokati Pokreta za slobodnu kulturu se pitaju da li su ovi novi giganti u virtuelnom prostoru zaista "prirodni monopolisti", poput AT&T i moćnih i komunalnih preduzeća dvadesetog veka i stoga da li su legitimni kandidati za antimonopolske akcije ili da se regulišu kao pružaoci javnih usluga. Oni tvrde da ako se jedan ili oba ova kursa ne sprovode strogo, veliko obećanje o internetu kao zajedničkog umreženog , globalnog Commons -a će biti nepovratno izgubljeno , a sa njom i nade i težnje jedne generacije koja je postavila takve temelje za ravnopravni, saradnički etos . Commons advokati tvrde da , kada pretraživač poput Google-a postane "suštinsko javno sredstvo ", jer omogućava univerz alnu uslugu koju svako treba i alternativne pretraživači pokleknu pred Googlom, tu stvarno nema više izbora. U takvim okolnostima, Google počinje da izgleda kao prirodni monopolista. Neki su počeli da pozivaju na "neutralnost pretraživača" i zahtevaju propise ne različite od onih koje nameću vlade da osiguraju mrežnu neutralnost . Oni upozoravaju da bi dominantan pretraživač u privatnom sektoru bio u iskušenju da manipuliše rezultatima pretrage, ili u komercijalne ili političke svrhe.

145

Drugi su zabrinuti da bi sajtovi društvenih medija kao što su Twitter bili u iskušenju da manipulišu rang listom , jednomod najpopularnijih načina koji se koristi za animaciju članova . Na primer , Twiter ima stavku koja se zove Twitter trendovi, koja identifikuje vruće teme i p itanja od trenutnog interesa, to jest one koji su u trendu 162 Postavljena su pitanja o tome da li su algoritmi koje kompanija koriste za uočavanje i rangiranje trendova isprogramirani da bi odražavali pristrasnost uprave koja ih nadgleda, svesno ili na neki drugi način. Pristalice Juliana Assanga sumnjaju da je Twitter namerno napravio trend za vreme VikiLeaks skandala. Čuvari industrije počinju da se pitaju kako mogu da sačuvaju "algoritam neutralnosti"? Tarleton Gillespie, profesor komunikacija na Univerzitetu Kornel, kaže da manipulacija algoritmom nije u potpunosti isključena, naročito kada algoritme stvaraju komercijalni igrači koji mogu naći materijalno ili ideološko obrazloženje za manipulisanje podacima. On piše: "Rasprava o alatima kao što su Twitter Trends je , verujem, debata koju ćemo voditi više i češće . Sve više i više našeg onlajn javnog diskursa odvija se na odabranom setu privatnih platformi sadržaja i komunikacionih mreža, a ovi provajderi su okrenuti složenim algoritmima za upravljanje i organizovanje ove velike kolekcije podataka .... [Moramo ... priznati da ovi algoritmi nisu neutralni , da oni kodiraju političke izbore i smeštaju informacije na određeni način. Gillespie kaže da pošto se javnost više oslanja na algoritme za sortiranje, rangiranje i prioritetizovanje informacija, moraćemo da pronađemo neki način da uvrstimo protokole i propise kako bi se osigurala transparentnost i objektivnost, naročito kada uglavnom komercijalni igrači kontrolišu kako podatke, tako i algoritme. Ukoliko to ne učinimo i samo se nadamo da će korporativna dobra volja biti dovoljna da se sačuva integritet procesa u najboljem slučaju je naivno i u najgorem nepromišljeno. Dilema je u tome što kako preduzeća kao što su Google , Facebook, Twitter nastavljaju da rastu, sve veći broj njihovih korisnika ima koristi od ostalih koji upotrebljavaju mrežu . Ali, pošto su mreže komercijalna preduzeća , njihov interes je u maksimiziranju profita tako što će moći da prodaju informacije o svojim korisnicima trećim licim a, dok interes njihovih korisnika optimizuje njihove društvene veze. Drugim rečima, problem je što kompanije upravljaju društvenim mrežama (Commons) kao komercijalnim poduhvatom. Zeynep Tufekci, profesor sociologije na Univerzitetu Severne Karoline, naziva ovu praksu "korporizacija socijalnih Commons-a." Ne brine svako da li će nekolicina firmi držati monopol na Internetu . Neki pravni učenjaci smatraju da se preduzeća koja upravljaju društvenim sajtovima ne mogu uporeditisa telekomunikacionim kompanijama ili energetskim i komunalnim preduzećima , čije ogromne kapitalne investicije u fizičku infrastrukturu garantuju njihov prirodni monopol . Za one koji tek ulaze u javni prostor , tvrde oni , bilo bi teško -ako ne i nemoguće - da se takmiče sa već utvrđenim firmama sa zrelom fizičkom infrastrukturom u mestu i obezbeđenom bazom sigurnih korisnika.S

146

druge strane, novi akteri u društvenim medijima imaju daleko manje inicijalne troškove s kojima moraju da se bore. Pisanje koda i stvaranje novih aplikacija može da se obavi za samo delić troškova uspostavljanja ustanove , što omogućava novim igračima da brzo uđu na tržište u i brzo steknu dominaciju ili, u najmanju ruku, konkurentnu prednost. Kao dokaz, ukazuje se na lidere u društvenim medijima na tržištu, kao što su Myspace i Friendster, čija je dominacija izgledla nepobedivo pre samo nekoliko godina da bi skoro bile izbrisane sa mape od strane novajlija poput Facebook-a i Twitter-a. Zagovornici slobodnog tržišta takođe upozoravaju da je sam čin ustoličenja kompanija kao što su Google, Facebook i Twitter kao "društveno korisnih ustanova" i njihovo regulisanje kao prirodnih monopolista ih čini, u stvari, zaštićenima u nedogled od potencijalne konkurencije. To se upravo desilo sa kompanijom AT&T nakon Prvog svetskog rata. Kao što je pomenuto, savezna vlada dala je telefon 163 kompaniji gigantu položaj prirodnog monopoliste , uređeno saveznim zakonom , praktično joj je garantovala neopozivu kontrolu nad tržištem telekomunikacija za većinu dvadesetog veka . Konačno, protivnici regulisanja društvenih medija kao gigantima tvrde, donekle opravdano, da regulisane ustanove imaju tendenciju da budu oslobođene rizika i zaziru od inovacija bez konkurencije za petama. Sa garantovanom stopom prinosa i stalnim cenama, zašto bi uopšte morali da uvedu nove tehnologije i poslovne modele? Ovi kontraargumenti imaju smisla. Takođe je slučaj, međutim, da su korporativni giganti kao što su Google, Facebook, Twitter, eBay i Amazon svaki potrošili milijarde dolara da bi obezbeđivali globalno tržište čija je baza korisnika mnogo veća od bilo čega iz prošlosti sa čim bismo je mogli meriti . Šta znači kada se kolektivno znanje velikog dela ljudske istorije kontroliše preko Google pretraživača? Ili kada je Facebook postao jedini nadzornika virtuelnog trga, koji povezuje društveni život 1 milijarde ljudi? Ili kad Twitter postaje ekskluzivna linija za trač za ljudski rod? Ili kada eBay postane jedini "Gospodar prstenova" za globalno tržište aukcija? Ili kada Amazon postaje virtuelno tržište za skoro svaku kupovinu na mreži? Ne postoji ništa u istoriji trgovine što bi se moglo uporediti sa ovim monopolistima. Realnost je da dok ove kompanije nisu bile u blizini interneta, mogla je da se iskoristi dobra ideja i postane tržišni lider sa vrlo malo kapitalnih investicija, što je mnogo teže da se uradi danas. Google, Facebook, Twitter, Ebay, Amazon i drugi ulažu milijarde dolara u proširenje svoje baze korisnika , istovremeno stvarajući neprobojne "tvrđave", zaštićene slojevima intelektualne svojine , dizajnirane da profitiraju iz globalne društvene Commons* mreže čije su stvaranje pomogli. Malo je verovatno da će preduzeća koja zahvataju ove ogromne socijalne sfere izbeći neku vrstu regulatornog ograničenja, bilo putem anti-monopolskih akcija ili tretirajući ih kao globalna društvena i javna preduzeća sa odgovarajućim regulatornim nadzorom. Priroda i obim nadzora je i dalje veoma otvoreno pitanje.

147

Šta nije u pitanju je potreba da se obrati pažnja na zabrinjavajući komercijalni obim medijske komunikacije čije je samo postojanje zasnovano na pretpostavci da treba da se obezbedi univerzalna Commons* u kojoj celo čovečanstvo može da sarađuje i stvara vrednosti preko svakog sektora društvenog života sa skoro nultim marginalnim troškom.

THE ENERGY COMMONS*

Osigurati da internet ostane otvoreni globalni Commons* (zajedničko) za optimizaciju ogromne socijalne i ekonomske koristi od svoje bočno skalirane strukture je veliki izazov. Iskorištavanje novih komunikacionih medija za upravljanje bočno skaliranim obnovljivim izvorima energije i obezbeđivanje da će Energetski internet , takođe, ostane otvoreni globalni Commons * nije ništa manje izazovno. Već dolazi do stvaranja Energetskog Internet Commons -a* na lokalnom nivou, u regionima, zemljama i kontinentima protiv ukorenjenih komercijalnih interesa. Borba je tako silna kao i ona kojom se Komunikacijski Internet suočava sa telekomunikacijskim i kablovskim kompanijama. Globalne energetske kompanije i komunalna preduzeća , u nekim slučajevima, potpuno blokiraju stvaranje Energetskog interneta. U drugim slučajevima , oni pokušavaju da nametnu centralizovanu upravu na pametnoj mreži , kako bi se omogućilo komercijalno zatvaranje novih energija. Evropska unija , najveća svetska ekonomija , je preduzela korake kako bi sačuvala Energetski Internet otvorenim zahtevajući da tradicionalna i javna preduzeća razdvoje svoju proizvodnju električne energije od njihovog prenosa električne energije. Propisi za razdvajanje nastali su zbog velikog broja žalbi milioni malih, novih proizvođača energije, kojima je zbog velikih i moćnih komunalnih preduzeća otežano da povežu svoje lokalna mala postrojenja za glavne prenosne mreže. Kompanije su takođe optužene za diskriminatorsku praksu koja je bila naklonjena brzom povezivanju za "zelene" električne energije proizvedene od strane povezanih poslovnih partnera i nametanju birokratskih kašnjenja, pa čak i odbijanju da prihvate "zelenu" energiju od drugih. Elektro postrojenja se takođe bore na drugom frontu, iza kulisa, manevrima da dizajniraju pametnu mrežu koja je centralizovana, vlasnički nastrojena i zatvorena, a u kojoj prenos podataka teče samo u jednom smeru, od amatera u poslu ka glavnom štabu. Cilj je da se obustave vitalne informacije od miliona novih provajdera-amatera vrlo brzim promenama u ceni električne energije , kao i da ih spreči da kontrolišu kada će postaviti svoje električne energije na mrežu da iskoriste špic cene električne energije u raznim dobima u toku dana. Ovi napori kompanija za prenos električne energije čini se da gube na snazi jer se u zemljama širom sveta uvode zelene tarife za prenos energije da bi podstakle milione krajnjih korisnika da proizvedu svoju zelenu struju i podele je preko Energetskog Interneta . Sve veći broj preduzeća za prenos struje dolaze u koštac s a novom realnošću energetskih amatera i menjaju svoj poslovni model da bi ga

148

prilagodili novom Energetskom Internetu . U budućnosti , njihov prihod će se sve više oslanjati na upravljanje energetskom upotrebom svojih kupaca, smanjenjem njihovih energetskih potreba , povećavanjem svoje energetske efikasnosti i produktivnosti, i deljenjem procenta od povećanja produktivnosti i uštede . Prenosna preduzeća će imati vise koristi od efikasnijeg upravljanja korišćenja energije i manjom prodajom električne energije. U ovoj ranoj fazi Energetskog Interneta, postavljaju se pitanja o najboljem pristupu upravljanju distribuiranom električnom energijom. Novi Commons* model tek počinje da poprima oblik, i zanimljivo, to je izdanak ranijeg Commons modela za upravljanje električnom energijom koji se pojavio 1930. da bi doveo struju u ruralne oblasti Sjedinjenih Američkih Država.

NAJVEĆI USPEH NOVOG DOGOVORA

Naša priča počinje osvrtom na govor Harolda Hotellinga iz 1937 u kojem on sugeriše da bi vlada trebalo da plati prenos energije na nacionalnom nivou . On je tvrdio da , pošto je električna mreža javno dobro , koje je svima potrebno , opšte blagostanje bi najbolje bilo optimizovano ako bi se ona plaćala federalnim novcem nego što se omogućava da ostane u rukama privatnih preduzeća . Jer potrošači neće plaćati "zakup" privatnim preduzećima za električnu energiju, cena električne energije ne bi prešla granični trošak, koji bi se kretao prema nuli, jednom kada se podigne prenosni sistem. Nisam naglasio da je Hotelling koristio primer tada novog vladinog programa za ilustraciju superiornosti svoje ideje. Projekat se zvao Tennessee Valley Authority (TVA), projekat velikih javnih radova - najveći ikad započet do tada. 18. maja 1933, predsednik Franklin Delano Roosevelt potpisao je zakon nazvan Tennessee Valley Authority Act. Plan je predviđao izgradnju 12 brana između 1933. i 1944. i zapošljavanje 28,000 (165) radnika u dolini Tenesija, što je pokrivalo najsiromašnije delove sedam država - Tennessee, Kentucky, Virginia, North Carolina, Georgia, Alabama i Mississippi. Izgradnja je bila na gigantskom nivou, ekvivalentna podizanju 20 Empire State Building-a.40

− Priča počinje prisećanjem na govor koji je Horold Hoteling održao 1937. godine, gde je prezentovao mogućnost da se nacionalni dovod elektriciteta kroz električnu mrežu plati od strane vlasti. Jer je svakako javna potreba i pametnije bi bilo da bude u vlasništvu vlade nego li privatnih firmi. S obzirom da potrošači neće plaćati iznajmljivanje od privatnih firmi, cena onda neće premašiti marginalnu cenu, koja će biti blizu nuli, onda kad se cela mreža pokrene.

− Hotelling je upotrebio primer, projekta Tennessee Valley Authoruty (TVA), masovni javni radni projekat. 18. maja 1933.godine, predsednik Ruzvald ozakonio je TVA akt. Plan je zahtevao izgradnju 12 brana i jedne parne elektrane u periodu od 1933 do 1999. godine, zaposlio bi 28 000

149

radnika, što bi pokrilo sedam najsiromašnijih država - Tenesi, Kentaki, Virdžinija, Savezna Karolina, Džordžija, Albama i Misisipi.

− Federalna vlada bi ubirala hifroenergiju i proizvodila jeftinu struju za najsiromašnije zajednice i nacije, u nadi da će stimulisati dugoročni ekonomski napredak. Ali, ukoliko bi cena bila povišena ili ako bi se stavila kamata na nju onda bi dobrobit samo opala. Zbog toga bi po sve bilo najproduktivnije da se struja prodaje po marginalnoj ceni, koja je ekstremno mala.

− Hoteling je naznaćio da se cena TVA projekta mora platiti od novca od poreza iz drugih delova zemlje ali će to da utiče povoljno na te ljude jer će cena proizvodnje agrikulturnih proizvoda u Tenesi Vali znatno opasti (jer se izvozi).

− Ronald Coase je zastupao drugačije mišljenje, smatrao je da vlada ne može dobro da pretpostavi kakve i kolike će individualne potrebe biti u ovom režimu gde se sve cene zasnivaju na marginalnoj ceni (korisnosti). Smatrao je da treba pružiti više svim ljudima ove oblasti po znatno većim cenama. Takođe i da će se javiti kopije istog projekta u drugim delovima zemlje. Na kraju je pristao i pridružio se Hotelingovom stavu i teoriji.

− Federalna Vlada je započela proces proizvodnje struje samo zato što privatne firme tada to nisu htele. TVA projekat je zamišljen tako da povuče ruralne delove zemlje i približi ih dvadesetom veku. Privatne kompanije su na to uzvratile jer iako nisu htele da šire mrežu kroz ruralne regije, smetalo im je to sto Federalna Vlada narodu nudi "izbor" i to po vrlo povoljnim cenama. Bez obzira na to TVA je bio najveći i jedini proizvođać struje u Sad-u i to iz hidroelektrana, što je obnovljivi izvor.

− Privatne kompanije su uzvatile optužbama da vlada želi ovim projektom da pretvori SAD u socijalističku zemlju. Smatrali su da se krše pravila Ustava i slučaj je stigo čak do Vrhovnog Suda, gde su izgubili slučaj. 1935. godine, osnovana je Ruralna Elektronska Administarcija (REA), misija je bila obezbediti struju svakom pojedinačnom domaćinstvu. Ukupno 73.000 hiljada strujnih vodova za 300.000 domaćinstava. Ruralna Elektonska Administracija je ohrabrivala farmere da se udruže u lokalne saouprave / zajednice. REA je obezbedila pozajmice sa malim kamatama i stručnu ispomoć. Ideja je bila da se primenom decentralizacije bolje organizuje i pospeši proces elektriciteta- kasnije ovog regiona.

− Tako da je REA obezbedila cenu od 750$ za svaku izgrađenu milju što je za 40% jeftinije od procene privatnih firmi. Do 1946. godine, skoro 100% SAD-a je bilo pokriveno strujom.

− Marginalna korisnost je bila neizmerna. Veća proizvodnja, jeftinije uređaje koje bi plasirali na ruralno tržište kako bi svi imali tehniku poslednje generacije. Skočila je i cena zemljišta što je dovelo do masovnih

150

migracija u ruralne regije u 50-im do 80-ih. Sve to je dovelo do izgradnje i razvoja ka i do stvaranje miliona novih radnih mesta.

BLAGOSTANJE ZA SAMOUPRAVE (KOMORE)

− Samouprave se vode time da međusobno sarađuju, a ne da se takmiče za razliku od privatnih firmi.

− U modernom dobu to se moglo svesti u Engleskoj gde se 28 tekstilnih radnika udružilo u komoru. Upravo oni su ustanovili sedam pravila upravljanja komorom koja su postala standardni protokol:

1. Svaki pojedinac je dobrodošo kao član komore, bez obzira na rasu, regiju, pol, itd.

2. Komore funkcionišu po demokratskom uređenju, izabrani predstavnici se biraju od članova,odgovorni su za vođenje asocijacije kao i za članove,

3. Članovi podjednako i demokratski doprinose kapitalu svoje komore, deo tog kapitala postaje javno vlasništvo komore, i svi članovi zajedno odlučuju kako će se sredstva koristiti,

4. Komore su nezavisne- autonomne, ali ukoliko im je potrebno da se udruže sa nekim drugim to se radi trenutno, a ne dugoročno,

5. Komora obezbeđuje obrazovanje i obuke za svoje zaposlenike, 6. Od komore se očekuje da snose odgovornost i obezbede prostor za

adekvatnu kooperaciji i kolaboraciju kroz svoje regione, 7. Komore imaju zadatak da promovišu održivi razvoj u okviru zajednice

koje opslužuju putem polisa i programa. − U svetu gde vlada kapitalističko uređenje deluje kao da komore nemaju

svrhu i da nemaju uticaj. Ali, to što ih ne vidimo ne znači da ne deluje. Brza google pretraga i može se sve videti. To što to televizija ne potencira je zato što ih vode kompanije koje u svoju korist odlučuju šta su "bitne vesti".

− Činjenica je da je više od 1 milijarda ljudi učlanjena u komore, 100 miliona ljudi zapošljena je od strane komore ili 20% više od broja zapošljenih u multinacionalnim kompanijama. Komore su zastupljene u svim sferama. Marginalna korisnost ravna nuli, apsolutna isplativost proizvodnje, obnovljivi energetski izvori.

− Činjenica je da, više od 1 biliona ljudi su članovi zadruga, što znači svaki 7 član planete. Više od 100 miliona ljudi su zapošljeni u zadrugama ili 20% zapošljenih u multinacionalnim kompanijama. Više od 300 najvećih zadruga bi bilo ekvivalentno. U SAD-u i Nemačkoj je jedan od četiri ljudi član zadruge, u Kanadi, četiri od deset ljudi su članovi zadruge, u Indiji i

151

Kini 400 miliona ljudi pripadaju zadrugama, dok u Francuskoj 32 miliona ljudi učestvuju u rad zadruge.

− Generalno, zadruge SAD-a broje više od 3 triliona dolara u aktivi, preko 500 biliona dolara godišnjeg prihoda, 25 biliona dolara plate i naknade. Zadruge SAD-a posluju u gotovo svim ekonomskim sektorima, uključujući zdravstvenu zaštitu, osiguranja, kreditne unije, električnu energiju i telekomunikaciju. Ako upadnete na Ace Hardware, vi ste automatski članovi zadruge.

− Stotine miliona ljudi širom sveta kupije hranu iz zadruge, živi u kuće od zadruga i rade svoje bankarstvo sa finasijskim institucijama. Mnogi Amerikanci su nesvesni da oko 30% farmera posluje pomoću zadruge. Land O'Lakes buter i Welch's sok od grožđa su samo neki od najpoznatijih brendova proizvodnje hrane na policama prodavnica namirnica koje su u sferi poljoprivrednih zadruga.

− Deset miliona stanovnika ili 12% domaćinstava u Evropskoj Uniji su kooperacijske kuće. U Egiptu skoro 1/3 populacije pripada domaćim zadrugama. Čak i u Sjedinjenim Američkim Državama, koje se hvale sa najvećim procentom privatnih kuća, imaju čak 1.2 miliona stanova u vlasništvu zadruga.

− Bankarske zadruge su takođe veliki igrači u finasijskim zajednicama. U 6 evropskih zajednica- Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Holandiji, Austriji i Finskoj - zadruge broje oko 32% svih depozita i skoro 28% domaćih kredita. U Aziji 45.3 miliona ljudi su članovi kreditnih unija, koji su osnivači finasijskih zadruga. U Francuskoj 60% bankarstva je uređeno uz pomoć zadruge. U SAD-u postoje preko 90 miliona članova kreditnih unija, što je najviše od svih zemalja na svetu. Depozit u kreditnim unijama je dostigao 43%, u poređenju najvećim bankama,čiji je depozit 31%. Kreditne unije u SAD-u danas imaju u aktivi skoro 1 trilion dolara. Uprkos preporodu, to podstiče sekundarne igrače na profit, stvarajući preduzeća kroz prvu i drugu industrijsku revoluciju. Znatni kapital zahteva centralizaciju i energiju matrice osnovanu na privatnim kompanijama koje mogu da nagomilaju dovoljan iznos za zalihe i tržište obveznica. Vertikalna integracija i skaliranje proizvodnje kao i servis privrednih preduzeća u kapitalističkom tržištu i dominiraju u predhodne dve industrijske ere.

− Zadruge su bile put malih i srednjih baznih sedista, da bi preživeli objedinjavanje finasijskih resursa u cilju kupovine sirovih materijala i dobara od dobavljača sa značajnim popustima deljenjem marketinga, logistike i distributivnih kanala. Poslovanjem neprofitnih preduzeća, izvan tržišta mogli su da pomeraju dobra ka članovima sa niskim marginalnim troškovima, zbog toga što posluju sa neprofitnim biznis modelima.

152

− Sada su se tabele odjednom promenile. Kao što je pomenutno, internet daje prednost stotinama hiljada malih preduzeća, ali samo ako su oni sposobni da se pridruže u proizvodnju zadruga i da iskoriste moć i mogućnost novih distribucija. Prospekt nove ekonomske infrastrukture koje mogu da smanje marginalne troškove približno nuli čini privatnu firmu, čija egzistencija zavisi od smanjena margina da bi se stvorio profit. Zadruge su jedini biznis modeli koji rade sa približno nuli marginalnih troškova.

− U Evropskoj Uniji, gde mnogo više ljudi investira u zadruge nego na berzi, upečatljiva činjenica je da banke uživaju vođstvo u finasiranju zelene energije zadruge. Dirk Vansintjan, osnivač belgijske zadruge Ecopower, kaže da, najveći deo zadruge banaka ulaže u finasiranju solarnih projekata. U duhu jednog od sedam glavnih principa upravljanja zadrugama- da oni sarađuju jedni sa drugima kada je to moguće. Ecopower koji je počeo sa 30 članova 1990.godine, a u 2013. godini broji 43 000 članova.

− U Nemačkoj, zadruge zelene energije su rasprostranjene svuda u zemlji. Samo u 2011. godini, su osnovane 167 novih zadruga zelene energije. The Horb Ecumencial- elektronska zadruga sa sedištem u Štutgartu u Nemačkoj, je tipičan primer zadruge koje mogu da trasformišu proizvodnju energije i da koriste obrasce u lokalne zajednice. Zadruga je već instalirala nekoliko solarnih pogona u regionu. Kao što je pomenuto, Nemačka trenutno proizvodi više od 23% svoje enegrije sa obnovljivim izvorima enegrije, više njih su generisani od lokalnih zadruga. Berngard Bok, pokretač Štutgartske zadruge energije kaže da nije iznenađen, jer se oni nalaze u zemlji zadruga.

− Danska u prvom planu transformiše udruženja instalirajući IoT infrastrukturu. Kada ja letim u Kopenhagen, uvek gledam ispod na luku, diveći se na 20 turbina na vetar (vetrenjače), polovina njih su osnovale od strane zadruge.

− Danci su otkrili da ključ efektivne primene nove infrastrukture je kupovina u loklalnim zajednicama. Oni su naročito ponosni na svoje svetionike na malom ostrvu Samso- opština broji 4000 stanovnika, gde su lokalna domaćinstva u mogućnosti da transformišu njihov region od 100% uvezene struje, uglavnom od uglja, do 100% obnovljive energije za samo 10 godina.

− Kada su velike korporacije, u toku postavljanja vetroelektrana, naišle na protivljenje lokalnih zajednica ostrvo Samso je na taj problem reagovalo tako što je vlasništvo nad novom energijom prepustilo svojim građanima. Ostrvo se vodilo iskustvom ostalog dela države, gde se 80% vetroelektrana nalazi u vlasništvu zadruga ili pojedinaca.

153

− Lokalno stanovništvo objašnjava posetiocima ostrva, koji sa nestrpljenjem žele da shvate kako su ostrvljani postigli takav uspeh, da se sve svodi na učešće zadruga i zadružnom vlasništvu organizovanom po demokratskim principima. Zelenoenergetske zadruge su organizovale udruženja kojima svaki žitelj ostrva može da pristupi, sa jednakim pravom glasa u većanjima o razvoju i menadžmentu vetroturbina kako na ostrvu tako i u priobalskom delu. Žitelji participiraju u vlasništvu i takođe imaju pogodnosti u vidu jeftinije nove zelene električne energije.

− Zadruge su pružile meštanima ostrva priliku da učestvuju u nečemu većem od njih samih. Aktivno učešće u donošenju odluka i menadžmentu zelenoenergetskih zadruga stvara društveni kapital, poverenje i dobru motivaciju.

− U Sjedinjenim Američkim Državama, seoske elektroenergetske zadruge se bore za prelazak na zelenu električnu energiju. Nacionalno udruženje seoskih elektroenergetskih zadruga je postavilo cilj da do 2025. god. 25% zadruga članica uvede proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora. U Severnoj Dakoti je 2009. godine seoska elektroenergetska zadruga, Basin Electric, pustila u rad vetroelektranu jačine 115 megavati u vrednosti od 240 miliona američkih dolara, inače najveću u državi. Projekat je završen u rekordnom vremenskom roku od 4 meseca i može se svrstati rame uz rame sa najvećim svetskim projektima obnovljive energije. Zadruga, zadužena za brigu o 2.8 miliona seoskih korisnika u 9 zapadnih država, je otpočela prelaz proizvodnje energije sa fosilnih goriva na obnovljive izvore. 2005. god. je kompanija 94% električne energije dobijala iz uglja, a manje od 1 procenat iz vetra. Danas je više od 20% struje zeleno i dolazi iz vetroelektrana.

− Seoske elektroenergetske zadruge su takođe premašile privatna i opštinska postrojenja u izgradnji novog energetskog interneta. Preko 40% elektroenergetskih zadruga su instalirale napredna brojila na industrijskim, javnim i stambenim lokacijama.

− Zadruge zelene električne energije se takođe nalaze u gradskim i prigradskim naseljima, kao i u seoskim sredinama, u mnogim delovima sveta. Istraživanje o gradskim elektroenergetskim zadrugama, rađeno u Nemačkoj, pokazuje da uprkos ranijim pretpostavkama, zadruge zelene električne energije nemaju znatnije šanse za razvoj u seoskim područjima. Zaključak je da se gradske zelene zadruge razvijaju podjednakio brzo, ako ne i brže, od seoskih. U nemačkom istraživanju, 80% članova jedne od najvećih državnih zelenih zadruga živi u gradićima ili velikim gradovima. Kada su bili upitani šta misle o tome da postanu članovi zelenoenergetskog udruženja, mnogi odgovori su spominjali "političku motivaciju", čime se mislilo na njihovu želju da budu aktivno uključeni u planiranje njihove energetske budućnosti i energetske budućnosti njihove zajednice.

154

− Generacija koja odrasta na internetu i koja zdravo za gotovo shvata svoje pravo da kreira vrednosti u sprovedenim saradničkim P2P mrežama, malo okleva u generisanju sopstvene zelene struje i deljenja iste na energetskom internetu. Oni žive u vreme produbljujuće ekonomske krize i čak još stravičnijih globalnih klimatskih promena, uzrokovanih ekonomskim sistemom koji se oslanja o energiju dobijenu fosilnim gorivima i kojim rukovode centralizovani, "od vrha ka dnu" komandni i kontrolni sistemi. Ako bi dozvolili gigantskim telekomunikacionim i medijskim kompanijama i kompanijama u industriji zabave da blokiraju njihovo pravo da slobodno sarađuju i diskutuju sa svojim vršnjacima u otvorenom informacičkom okruženju, neće manje zavisiti od ogromnih energetskih i komunalnih preduzeća, koje delimično krive za visoku cenu energije, opadanje ekonomije i ekološku krizu koja je na pomolu.

− Za rastuću populaciju mladih ljudi, konvencionalna električna energija i komunalna preduzeća predstavljaju veoma jak arhetip centralizovane moći i svih bolesti koje ona proizvodi u svetu. Mogućnost da ove bolesti mogu biti izlečene zajedničkim udruživanjem u otvorene, saradničke i demokratski upravljane zadruge da bi se proizvela i koristila čista zelena energija, je nadahnujuća. Ona inspiriše generacije koje se okupljaju pod zastavom izdrživosti. Pozivu na slobodan pristup saradnji se odazivaju mnogi koji zahtevaju besplatnu zelenu energiju.

LOGISTIČKA UDRUŽENJA

− Ostalo je da se objasni još jedna sfera koja upotpunjuje matricu stvaranja infrastrukture udruženja. Internet komunikacija, koja služi kako bi se sporedno upravljalo raspoređivanjem zelene struje, se sada koristi da bi se stvorio logistički internet koji će promeniti lokalni i globalni transport. Udruženi zajedno, komunikacijski internet, energetski internet i logistički internet, u integrisani internet svega čime upravljaju udruženja, utiru put dobu saradnje.

− Dok se saobraćajnice smatraju javnim dobrima u celom svetu, načine transporta koje koristimo da bismo putovali i prevozili materijale i robu obezbeđuju javna i privatna preduzeća. Stotine miliona ljudskih bića svakodnevno koriste javni transport kako bi putovali do i sa posla i za društvena kretanja. Vozovi, lake železnice i autobusi, pomoću poreskih subvencija pružaju usluge po ceni malo većoj od troškova. Stotine miliona drugih ljudi se oslanja na privatne automobile za svoja ekonomska i društvena kretanja. Drugi koriste kombinaciju javnog transporta, privatnih automobila, bicikala i hodanje.

− Mnoge isporuke komercijalne robe saobraćajnicama obavljaju privatni prevoznici. Velike vertikalno integrisane kompanije druge industrijske revolucije se oslanjaju na vlastite interne automobile i kamione ili prepuštaju drugim privatnim prevoznicima da skladište i prevoze

155

materijale, delove i druge potrepštine kao i gotove proizvode širom lanca vrednosti. Međutim, raditi sve sam ima svoje mane. Iako održavanje unutrašnje, "od vrha ka dnu", centralizovane komande nad logistikom i transportom daje privatnoj firmi jaku meru kontrole nad svojim proizvodnim, skladištenim i kanalima distribucije, ta kontrola je skupa u smislu izgubljene efikasnosti, produktivnosti i povećanom emisijom ugljen dioksida.

− Nedavno globalno istraživanje je otkrilo nekoliko različitih načina da privatno upravljana logistika doprinosi gubitku efikasnosti, produktivnosti i emisiju ugljendioksida. Samo u Sjedinjenim Američkim Državama, prikolice kamiona su u proseku 60% pune kada su na putu. Globalni transport je čak lošije organizovan, i procenjuje se da mu je efikasnost niža od 10%. Kamioni često kreću na put puni, ali se prazne nakon svakog stajanja i najčešće se vraćaju prazni. U Sjedinjenim Američkim Državama, 2002. god. kamioni su u proseku bili bez tereta oko 20% ukupnog broja pređenih milja, a mnogo više milja su voženi sa skoro praznim prikolicama.

Logistička svojina Ostala je jedna sfera koja treba da se ubaci u matriks da bi se kreirala infrastruktura svojine. Komunikacija preko internet se sada koristi da bi se napravio logistički internet u cilju transformacije lokalnog i globalnog transporta. Udruživanje komunikacionog interneta, energetskog interneta i logističkog interneta u integrisani internet svih stvari, koji radi na principima svojine gradi put ka zajedničkom dobu. Dok se putevi svuda po svetu uveliko tretiraju kao javna dobra, načini transporta na koji mi putujemo ili šaljemo materijale i teret su mešavina javnih i privatnih preduzeća. Stotine miliona građana svakodnevno koristi javni transport za putovanje do i od posla kao i za socijalne potrebe. Vozovi, tramvaji i busevi koji prevoze ljude do posla pružaju jeftinu uslugu, subvencionisanim taksama. Stotine miliona drugih zavisni su od svojih privatnih automobila za ekonomosku i socijalnu mobilnost. Drugi koriste kombinaciju javnog transporta, privatnih automobila, vožnje bicikla i pešačenja. Većina pošiljki komercijalnih dobara na putevima obavlja se preko privatnih prevoznika. Velike kompanije koje su nikle iz druge industrijske revolucije oslanjaju se na svoju unutrasnju flotu kamiona i automobila ili služe kao posrednici drugim prevoznicima da bi skladištili i prevozili materijal, komponente i ostale zalihe kao i već završena dobra. Ako to rade sami, to sa sobom vuče određene mane. Iako održavanjem unutrašnje, hijerarhijske, centralizovane komande nad logistikom i prevozom privatnim firmama daje strogu kontrolu nad njihom proizvodima, skladištenju i distributivnim kanalima, ta kontrola dolazi sa velikim gubitkom efikasnosti i produktivnosti i povećava emisiju izduvnih gasova.

156

Skorašnje globalno istraživanje otkrilo je nekoliko načina na koje privatne logističke grupe doprinose gubitku efikasnosti i produktivnosti i dovode do povećanja emisije izduvnih gasova. Pre svega, samo u Sjedinjenim Državama, kamioni sa prikolicama su u proseku 60% puni kad su na putu. Globali transport je u tome još manji, i procenjuje se da je manje od 10% efikasan. Dok kamioni često napuštaju svoje dokove utovareni, sve su manje i manje puni nakon svakog istovara i često se vraćaju prazni. U Sjedinjenim Državama 2002. godine kamioni su u proseku bili prazni na 20% milja koje su vozili i takođe imaju neuporedivo više pređenih milja sa svojim prikolicama skoro praznim. Drugo, proizvođači, trgovci na veliko, distributeri i trgovci na malo čuvaju proizvode u skladištima na dugi vremenski period, često daleko od mesta na koje će ti proizvodi da se šalju, po visokoj ceni. U martu 2013. Američke poslovne zalihe procenjene su na 1.6 triliona. Te zalihe predstavljaju robu koja se nalazi stacionirana i na čije čuvanje se troši ogroman novac. Skladišta su slabo popunjena u određenim periodima u godini, a prepunjena u drugim usled sezonske prirode proizvoda. Treće, mnogi vremenski osetljivi proizvodi, kao što su hrana i odeća se na kraju ne prodaju zato što ih distributeri nisu dostavili na vreme, usled loše logističke organizacije. Ovi vremenski osetljivi gubici se javljaju samo u zemljama u razvoju, gde je transport i logistička infrastruktura slaba, nepouzdana i podložna raspadu. Četvrto, proizvodi se često šalju po kružnim rutama, ne po najbržim, velikim delom zbog oslanjanja na velika centralizovana skladišta i distibutivne sisteme koji snabdevaju velike oblasti. Peto, u globalnom logističkom sistemu u kome dominiraju stotine hiljada privatnih prevoznika, postoji manjak zajedničkih standarda i protokola koji bi dozvoljavali firmama da sarađuju, koristeći najnoviju informacionu tehnologiju i internet aplikacije i da dele logističke resurse na način na koji bi povećali efikasnost i produktivnost, a smanjili operativne troškove. Ekonomisti slobodnog tržista smatraju da je kapitalistički sistem u bliskoj vezi sa privatnom razmenom dobara i uslugama na tržištu i vođen motivom profita smatra se najefikasnijim sredstvom za premeštanje retkih resursa u cilju njihove obrade i proizvodnje. Međutim, kada je logistika u pitanju - sredsta po kojim se ta dobra skladište i dostavljaju potrošačima - ceo taj proces je toliko neefikasan i neproduktivan da bi trebalo barem da napravi ekonomsku pauzu. Ponovno razmišljanje o naičnu na koji skladištimo i šaljemo materijale i robu je sada posebno važno, kako cena energije naglo raste i time stavlja jos veći teret na leđa logističkog sistema koji je već suvišan i nepouzdan. Neefikasnost dovodi do ogromne emisije štetnih gasova. U 2006. Američki kamioni prešli su 263 milijarde milja na milijarde i milijarde galona goriva, i samim tim slali rekordne emisije štetnih gasova u atmosferu. Da je logistika samo mali deo ekonomije, možda ne bi ni bila toliko bitna. Ali logistika je glavni deo celog sistema - proces po kome se snabdevač i kupac povezuju i sprovode posao na svakom koraku u sistemu. U 2009. transport je predstavljao "10% od ukupnog bruto domaceg proizvoda u Americi, ili približno $1.4 triliona". Rashodi na transport robe bili su oko $500 milijardi, pakovanje je dostizalo oko $125 milijardi, a skladištenje oko $33 milijardi.

157

Sada, nova generacija akademaca i logističkih eksperata pokušava da od distribuiranog, zajedničkog, bukvalno prenatrpanog komunikacionog interneta, sa svojom slobodnoumnom arhitekturom i menadžmentom koji teži zajedništvu, napravi model za radikalnu transformaciju globalne logistike u 21. veku. Ironija u primenjivanju internet lekcija i metafora u logistici nije strana liderima u industriji koji se sećaju kako je IT i telekomunikaciona industrija pozajmljivala metafore iz logistike da bi predstavili svoje prve korake u revoluciji internet komunikacije. Nedugo nakon što je World Wide Web lansiran na mrežu, zamenik predsednika Sjedinjenih Država, Al Gor, je pričao o potrebi da se stvori "informacioni autoput", dajući značaj stvaranju sistema autoputeva generaciju ranije koji su povezali drumski transport, a koji su u velikoj meri doveli do razvoja prigradskih oblasti, geografskog rasipanja proizvođača i maloprodaje i rasta turizma - sve to je dalo Sjedinjenim Država period najvećeg ekonomskog napredka u njihoj 200 godišnjoj istoriji. Sistem otvorene arhitekture autoputeva koji su međusobno povezani - i na kojima automobili mogu da putuju od jedne do druge obale bez ijednog semafora - inspirisao je kompjuterske programere da stvore povezani komunikacioni medijum koji bi omogućio da se informacije nesmetano prenose u raznim mrežama u sistemu. Danas, logistička industrija koristi internet metode da bi poboljšala sopstveni sektor. Benoit Montreuilsa sa Univerziteta za istrazivanje mreža preduzeća, logistike i transporta (CIRRELT) u Montrealu, Kanada, objašnjava da isto kao što je digitalni svet preuzeo metaforu super-autoputa, sada logistička industrija mora da preuzme metaforu otvorene arhitekture od internet komunikacije da bi preobrazili globalnu logistiku. Montreuil opisuje ključne karakteristike interneta logistike, shvatajući da su mnoge komponente već u u igri ali nisu međusobno povezane u jedan jasan i otvoren sistem. Za početak, informacija koja se prenosi preko interneta sadrži detalje i o njenom identitetu i putu do destinacije. Paket podataka se strukturiše nezavisno od opreme, što dozvoljava tom paketu da se obradi kroz odvojene sisteme i mreže, uključujući bakarne žice, optička vlakna, rutere, lokalne mreže, globalne mreže i tako dalje. Slično tome, sa logističkim internetom, svi fizički proizvodi bi morali da budu ugrađeni u standardizovane kalupe koji bi mogli da transportuju kroz sve logističke mreže. Kalupi bi morali da budu opremljeni pametnim etiketama i senzorima u cilju identifikacije i skladištenja. Celokupan sistem, od skladištenja preko transporta do kupaca, morao bi da radi po istim standarizovanim protokolima da bi obezbedio lagani prolaz od jedne do druge tačke. Kod interneta logistike, konvencionalni transporti od jedne do druge tačke kao i "čvor-i-grane" transport napravio bi mesta distributivnom, višesegmentnom, višemodalnom transportu. Umesto da jedan vozač bude zadužen za ceo tovar, počev od proizvodnog centra do istovara, a onda da ide do najbliže lokacije da pokupi sledeću pošiljku koja se istovara na njegovom putu kuci, istovar će biti podeljen. Prvi vozač može da istovari pošiljku u "čvor" koji je blizu, i onda da

158

pokupi drugi tovar i prikolicu i da krene nazad kući. Drugi vozač će pokupiti tovar i istovariti ga do sledećeg "čvora", bilo da je to pristalište za kamione, železnička stanica ili aerodrome i tako sve dok celokupan tovar ne stigne na odredište. Montreuil objašnjava da u postojećem sistemu, vozač bi putovao od Kvebeka do Los Anđelsa i nazad 10000 km, potrošivši 240 sati, pritom bi tovar stigao u Los Anđeles nakon 120 sati. U podeljenom sistemu, 17 različitih vozača bi u proseku vozilo po 3 sata do najbližeg istovara i vraćalo se kući istog dana. Sistem "bez ruku" bi dostavio tovar do Los Anđelesa za otprilike 60 sati, ili za upola kraće vreme od tradicionalnog sistema od jedne do druge tačke. Praćenje tovara preko interneta osiguralo bi brz prenos na svakoj distributivnoj tački i ne bi se gubilo vremena na predaji. U sadašnjem Logističkom sistemu, mnoge privatne kompanije poseduju jedno ili više skladišta ili distributivnih centara, ali taj broj je retko preko 20. Većina nezavisnih skladišta ili distributivnih centara se obično udružuju sa jednim privatnim preduzećem, ali retko rade logistiku za vise od 10 preduzeća. To znači da privatne firme imaju slobodno za sebe tek nekoliko skladišta ili distributivnih centara, što ograničava njihove operacije u skladištenju i slanju robe po celom kontinentu. Ali šta ako bi svako preduzeće moglo da koristi bilo koje od trenutno 535.000 skladišta i distributivnih centara koliko se trenutno koriste u Sjedinjenim Državama? Da su ti centri međusobno povezani otvorenom mrežom nabavke, vođenom sofisticiranim analizama i algoritmima, kompanije bi mogle da koriste sistem da skladište stavke i određuju rutu pošiljkama na najefikasniji mogući način u bilo kojem momentu. Poboljšanje u efikasnosti energije i produktivnosti bilo bi dramatično, kao što bi bila i ušteda u gorivu i smanjenje emisije štetnih gasova za svaku kompaniju koja bi koristila mrežu. Montreil ukazuje na to da postojanje otvorene mreže nabavke omogućava firmama da njihovo vreme istovara spuste skoro na nulu ako se njihove zalihe distribuiraju u neki od hiljadu distributivnih centara koji je lociran blizu njihovih potrošača. Štaviše, kako 3D štampanje napreduje, kompanije mogu da pošalju kod za proizvod lokalnoj 3D štampariji, koja onda može da štampa stavku i da je uskladišti u lokalni distributivni centar gde će da čeka dalju isporuku regionalnim prodavcima na veliko i malo. Tehnologija je već dostupna. Ono što je potrebno je prihvatanje univerzalnih standarda i protokola kao i poslovni model koji će da rukovodi regionalnim, kontinentalnim i globalnim logističkim sistemom. Samo udruživanjem u logističku zadrugu ili drugoj formi zajedničkog menadžmenta svaka privatna firma može da ostvari korist pripadajući većoj mreži. Provajderi integrisanih transportnih sestema već postoje i verovatno će se uhvatiti zadatka da okupe svoje klijente u zadruge da bi shvatili potencijal logističkog interneta koji dovodi do rasta ekonomije. Otvorena logistička infrastruktura omogućiće provajderima integrisanog sistema transporta univerzalni teren za igru -

159

sačinjen od hiljada skladišta i distributivnih centara povezanih u jednu zajedničku mrežu - kojoj oni mogu da pristupe da bi optimizovali logističke zahteve klijenata.

Upravljanje vremenskim resursima u okviru zajednice 3 interneta Sve tri kritične infrastrukture koje čine internet stvari dele sličan rukovodeći zadatak. Za razliku od tradicionalnijih svojina gde je primarna briga bila čuvanje zajedničkih prirodnih resursa u cilju sprečavanja trošenja zaliha, svojina sa tri infrastrukture zajedničke ere mora da čuva vremenske resurse da bi sprečila zakrčenost. Komunikacijski internet mora da se čuva od zakrčenja podacima u prenosu informacija putem radio signala. Energetski internet mora da spreči zakrčenja u rukovođenju struja visokog i niskog napona i da održava pravilan balans između skladištenja energije i prenosa energije u cilju izbegavanja strujnog talasanja, restrikcije i nestanka struje. Logistički internet mora da uskladi logističke tokove i da balansira skladištenje i transport prirodnih materijala i robe da bi sprečio zakrčenje u saobraćaju i optimizovao raspored istovara na putevima, železnicama, vodenim i vazdušnim tokovima. U sva tri slučaja, što je više učesnika u mreži svojine, to će više pogodnosti imati svi članovi svojine, ali takođe treba i više da se čuvaju zakrčenja. Kapitalistički model privatnog vlasništva, u kom je svaka firma ostrvo za sebe i pokušava da prikupi privredne aktivnosti vertikalno ispod jednog krova da bi postigla proizvodnju, nije u mogućnosti da, naporom svojih operativnih karakteristika, vodi aktivnosti koje zahtevaju aktivnu saradnju hiljade ljudi u bočno organizovanim operacijama. Umesto svojinskog menadžmenta, svaka privatna firma će pokušati da optimizuje svoj tok, na konto drugih, što dovodi samo do još većeg zakrčenja u mreži i gubitka operativnosti, što utiče na svaku kompaniju u sistemu. Uštede koje dolaze sa komunikacijskim internetom, energetskim internetom i logističkim internetom jednostavno nisu vidljive u čisto tržisnoj ekonomiji, gde je svaka kompanija sama. Kao što smo se blago dotakli, da bi funkcionisalo, svako društvo mora da ima sredstva komunikacije, izvor energije i oblik mobilnosti. Spajanjem komunikacijskog interneta, energetskog interneta i logističkog interneta u internet stvari pruža kognitivni nervni sistem i fizički način da integriše celokupno čovečanstvo u međusobno povezanu globalnu svojinu koja se prostire preko celokupnog društva. Ovo je ono što imamo na umu kada pričamo o pametnim gradovima, pametnim regionima, pametnim kontinentima i pametnom planetom. Povezivanjem svake ljudske aktivnosti na inteligentnu globalnu mrežu rađa se nova ekonomska suština. Stara suština iz prve i druge industrijske revolucije zasnivala se na matrici komunikacije i energije i logističke mreže koja je zahtevala velike količine kapitala i stoga je morla da bude organizovana u vertikalno integrisanim preduzećima pod centralnom komandom i kontrolom da bi postigli prodaju. Kapitalistički sistem i tržišni mehanizam pokazali su se kao najbolje institucijalno oruđe za napredak u paradigmi.

160

Nova suština treće industrijske revolucije je, međutim, veoma drugačije prirode. Zahteva manje finansijskog kapitala ali više društvenog kapitala, meri se bočno, ne vertikalno i najbolje se implementira svojinskim upravljanjem, a ne striktno kapitalističkim tržišnim mehanizmom. Ovo znači da će preživljavanje kapitalističkih tržista zavisiti od njihove sposobnosti da nađu vrednost u svetu gde nova efikasnost i produktivnost leže u društvu koje sve više teži da bude distributivno, otvoreno, zajedničko i umreženo. Ako je stari sistem favorizovao autonoman interes za kapitalističko tržiste, novi sistem koji se javlja favorizuje duboku povezanost u umreženu svojinu. U narednom periodu, dugo partnerstvo između vlade i privatnog sektora u organizaciji ekonomskog života društva ustupiće mesto tročlanom partnerstvu, dok će upravljanje svojinom igrati sve veću ulogu, upotpunjenu od strane vlade i tržišne snage.

DRUŠTVENI KAPITAL I EKONOMIJA DELJENJA TRANSFORMACIJA OD VLASNIŠTVA DO PRISTUPA

Ako je privatno vlasnštvo odlučujuća karakteristika kapitalističkog sistema, onda je automobil u privatnom vlasništvu njegov potpis. U mnogim delovima sveta, više ljudi poseduje automobile nego što poseduju kuće. Često je to najvrednija stavka privatnog vlasništva. Posedovanje automobila dugo se smatralo ritualom prelaska u svet imovinske veze. Sam termin auto mobil prenosi klasičnu ekonomsku ideju da je ljudska priroda vođena potragom za autonomnošću i mobilnošću, dok svaka osoba želi da bude gospodar u svom domenu. Amerikanci su dugo povezivali ideju slobode sa autonomnošću i mobilnošću. Nigde se osećaj slobode ne ogleda bolje nego iza volana unutar automobila, koji fizičko junaštvo uvećava čistom konjskom snagom. Biti autonoman, znači biti gospodar svoje sudbine, biti sam sebi dovoljan i bez duga. Takođe povezujemo slobodu sa slobodnom mobilnošću. Sposobnost putovanja bilo kuda bez ograničenja je postalo usko povezano sa našim osećajem slobode. Svaka mlada osoba u mojoj generaciji je iskusila uzbuđenja ovakve vrste slobode kada su prvi put uzeli volan u svoje ruke u svojim automobilima i zaputili se na otvoren put. Automobil je postao simbol našeg konvencionalnog pojma slobode. Internet generacija, međutim, ne razmislja o slobodi u negatvnom smislu - pravo da se odstrane drugi - već u pozitivnom smislu, o pravu da budu ukljućeni sa ostalima. Za njih, sloboda znači sposobnost da optimizuju svoj život, a optimalan život se ogleda u raznovrsnosti iskustava i domenu veza u raznim zajednicama kojima se osoba pridruži u toku života. Sloboda se više meri pristupom drugima preko mreža, nego li posedovanjem imovine na tržištu. Što su dublje veze koje neka osoba ostvaruje, to je veća njegova sloboda. Stalni pristup drugima putem društvenih mreža kao sto su Facebook i Twitter daje životu smisao. Sloboda za

161

internet generaciju je sposobnost udruživanja sa ostalima, bez ograničenja, sa svojim vršnjacima. Za one sumnjičave koji preispituju generacijsku promenu u razmisljanju po pitanju slobode - počev od prava za posedovanjem i isključivanjem do prava za pristupom i uključivanjem - neka obrate pažnju na sledeću statistiku. U skorašnjem istraživanju vozača između 18 i 24 godine, 46% je reklo da bi pre odabralo pristup internetu nego posedovanje automobila. Slično tome, u 2008. 46.3% potencijalnih vozača od 19 i manje godina imalo je vozačku dozvolu, za razliku od 64.4% u 1998.

Automobil kao metafora Generacija mladih ljudi menja svoju vezu sa automobilima, preferirajući pristup pre nego vlasništvo. Deljenje automobila je postalo popularno širom sveta. Sve veći broj mladih učlanjuje se u klub deljenja automobila, gde za malu članarinu dobijaju automobil na raspolaganje kad im je potreban. Njihova članarina dolazi sa pametnim karticama, dajući im pristup automobilima koji su raštrkani na raznim parkinzima po gradu. Članovi rezervišu automobil unapred preko mreže ili preko aplikacije za pametne telefone. Dok su neke operacije, kao što su Zipcar i Chicago’s I-GO, u privatnom vlasništvu, mnogim drugim upravljaju neprofitne organizacije kao sto su Philly Car Share, City CarShare u San Francisku i HourCar u Mineapolisu. U 2012. 800.000 ljudi u Sjedinjenim Državama pripadali su servisu deljenja automobila. Na globalnom nivou, 1.7 miliona ljudi dele automobile u 27 država. Skorašnje istraživanje Frosta i Sullivana predviđa preko 200 servisa deljenja automobila u Evropi do 2020., sa flotom koja će da se poveća od 21.000 do 240.000 vozila. Predviđa se da će se pripadnici ovog servisa povećati od 700.000 do 15 miliona za manje od 7 godina, a da će prihodi dostići 2.6 milijarde. Prihodi od deljenja automobila biće još veći u Severnoj Americi, i predviđa se da će biti 3 milijarde do kraja 2016. Kako se mreža deljenja automobila širi, broj vozila koje poseduju članovi opada. Istraživanje sprovedeno u 11 vodećih preduzeća u deljenju automobila pokazalo je da je 80% članova koji su posedovali automobil pre učlanivanja, prodalo taj automobil nakon toga. Od ostalih domaćinstava koji su i dalje posedovali automobil, broj vozila po domaćinstvu je opao sa 0.47 na 0.24 po domaćinstvu. Deljenje automobila ne samo da smanjuje njihov broj na putu, već smanjuje i emisiju štetnih gasova. U 2009. svako deljeno vozilo eliminisalo je 15 privatnih automobila. Pored toga, članovi koji su delili automobile vozili su u proseku 31% manje nego kada su vozili svoje automobile. Ove promene u autoprevozu smanjile su emisiju štetnih gasova u Sjedinjenim Državama za 482.170 tona. Ovakav vid prevoza ima i druge efekte. Prema istraživanju iz 2011. ljudi koji su delili automobile težili su ka tome da promene i druge oblike mobilnosti, kao što je povećanje biciklizma, pešačenja i korišćenje javnog prevoza. Deljenje bicikala,

162

naročito, je zabeležilo veliki porast u poslednjih 5 godina, zahvaljujući tehnološkim napretcima kao što su pametne kartice, kiosci osetljivi na dodir koji omogućavaju brzo čekiranje i preuzimanje, GPS praćenje bicikala. Najnoviji izum, električna bicikla na solarni pogon, naišla je na oduševljenje mlađe generacije. Od 2012. postoje 19 programa za deljenje bicikala u Severnoj Americi sa preko 215.000 korisnika. Na globalnom nivou, postoje preko 100 programa za deljenje bicikala sa oko 139.300 bicikala u službi. U Sjedinjenim Državama i Kanadi, 58% programa za deljenje bicikala vode neprofitne organizacije, 21% je u privatnom vlasništvu, a 16% je u javnom vlasništvu. Neprofitne organizacije prikupljaju najviše članova, i njih koristi oko 82% svih članova, a imaju oko 66% svih bicikala. Članarina za deljenje bicikala može da se uzme na godišnjem, mesečnom ili dnevnom nivou ili čak može da se plati za jednu upotrebu. Vozač dobija pristup biciklama tako što provuče člansku ili kreditnu karticu ili tako što se čekira preko svog telefona. Deljenje bicikala postalo je veoma popularno u gusto naseljenim područjima gde je automobilski saobracaj spor usled velike gužve. U istraživanju koje je sproveo Velib, velika većina članova dva društva za deljenje bicikala u Parizu i Vašingtonu, D.C, izjavila su da je putovanje biciklom brže i zgodnije. Na ovaj način se takođe i štedi novac koji bi se trošio na automobil. Deljenje automobila takođe štedi novac domaćinstvu. U Sjedinjenim Državama, prosečan automobil košta stotine dolara mesečno i na njega odlazi 20% prihoda domaćinstva, što ga stavlja na drugo mesto po trošku. Cena goriva samo pogoršava troškove posedovanja automobila. Sa deljenjem automobila, korisnik se oslobađa troškova posedovanja, kao i pratećih troškova kao što su održavanje, osiguranje, registracija, takse i ostalo. Prosečno vozilo u Americi je u praznom hodu u 92% vremena, što ga čini veoma neefikasnim. Upravo iz tog razloga, mladima je mnogo lakše da povremeno plate za mobilnost nego da poseduju automobil. Servisi deljenja automobila takođe su među prvima koji pokušavaju da uvedu prenos na električna vozila. 2013. gradska vlada Pariza pridružila se udruženju od 46 susednih opština koje dele automobile, omogućavajući pristup 1750 električnih automobila koji su raspoređeni u 750 stanica po celom Parizu i predgrađu. Frost i Sullivan predviđaju da će jedan u pet novih deljenih automobila i jedan u deset ukupnih deljenih automobila do 2016. biti električni. U praksi deljenja automobila među vršnjacima, individualni vlasnici automobila registruju ih na mreži bez naknade, kao što je RelayRides, i dele ih sa korisnicima. Zajmodavac može da odredi cenu po satu, kao i broj sati koji su dostupni za iznajmljivanje, kao i da proveri svakog potencijalnog korisnika. RelayRides radi proveru korisnika i pokriva osiguranje. Korisnik plaća gorivo i popravke na putu. Vlasnik automobila dobija 60% od onoga koliko korisnik plaća dok RelayRides dobija 40%. Zajmodavac je odgovoran za održavanje automobila, ali pošto svi

163

novi i mnogi polovni automobili već dolaze sa besplatnim održavanjem i osiguranjem za većinu osnovnih sistema, zajmodavcu ostaje jedino da plaća fiksne opšte troškove. Vlasnici mogu godišnje da zarade između $2.300 i $7.400 u zavisnosti od iznajmljivanja koje je između $5 i $12 na sat. Klub delioca automobila sve više koristi servise integrisanog pronalaska transporta (ITPS) da bi pomogli svojim članovima da se prebace sa jednog na drugi sistem transporta na putu. Član može da putuje automobilom i da onda stane kod železničke stanice i da nastavi vozom. Nekoliko stanica kasnije, izaći će kod stanice sa biciklama za najam, gde će biciklom da ode do sledeće takve stanice, nekoliko blokova od njene destinacije. ITPS aplikacija na pametnom telefonu brinuće se da se ne izgubi. Ukoliko želi da na putu stane i promeni rutu, jednostavno će to uneti u aplikaciju koja će izbaciti novu rutu za sekundu, imajući u obzir trenutno stanje u saobraćajnim tokovima kao i moguća zakrčenja na putu. Ćak su i neki od velikih auto proizvođača uveliko podržali ovaj trend deljenja automobila. GM se udružio sa RelayRides. General Motors Ventures je pružio ovoj mreži finansijsku podršku i napravio je svoj Onstar sistem, preko koga korisnici mogu lako da pristupe bilo kom GM vozilu preko svojih mobilnih telefona. Podpredsednik GM, Stephen Girsky, kaže da se kompanija priključila ovom trendu zato što je "cilj da se proširi doseg korisnika, smanji gužva u saobraćaju u najvećim gradovima Amerike, kao i da se dotakne interesa za gradsku mobilnost." GM i ostali proizvođači automobila nalaze se u istoj neodrživoj poziciji sa kojom se kapitalističke firme sreću u ostalim delovima ekonomije. Pojava mreže svojine spušta troškove mobilnosti. Na kratke staze - ni jedan proizvođać automobila ne može da dozvoli da ostane po strani, usled straha da će njegova konkurencija uskočiti - što oni i rade - i pokušati da ugrabe makar delić nove svojine deljenja automobila. Ali svaka vrednost koju proizvođači automobila mogu da dobiju prihvatanjem deljenja automobila, mora da bude posmatrana kroz manji broj automobila koji će da prodaju. Setite se da je 80% članova koji su imali automobil pre stupanja u klub, taj automobil prodalo odmah potom, i da svaki deljeni automobil menja 15 privatnih automobila. Iako su kompanije koje se bave proizvodnjom automobila već na uskim marginama, sa malim prostorom za pomeranje da bi ostali u igri, ipak ne mogu da priušte da ne budu deo biznisa deljenja automobila, iako će taj sam biznis da rezultuje manjim brojem automobila na putevima. Lawrence D. Burns, podpredsednik istraživanja, razvoja i planiranja u Genrela Motors-u do 2009. i trenutno profesor inženjerstva na Univerzitetu u Mičigenu došao je do srži kontradikcija koji okružuju automobilsku industriju. Burns je odradio svoje proračune i zaključio da "za građanina grada kao što je Ann Arbor (Mičigen), takva usluga (deljenje automobila) mogla bi da bude više od 70% jeftinija i zahtevala bi od stanovnika da investiraju manje od jedne petine od onoga što bi im trebalo da poseduju svoj automobil."

164

Neverovatno, Burns priznaje da je "80% manje deljenih, koordiniranih vozila potrebno da bi se ostvario isti nivo mobilnosti kao sa privatnim automobilima." Ipak on prepoznaje da sa perspektive efikasnosti, deljeni automobili koji pružaju istu mobilnost za 20% manje troškova od posedovanja automobila optimizira opšte dobro i jednostavno je previše dobar posao da bi se propustio, čak iako će najverovatnije da eliminiše 80% vozila koja se proizvode i prodaju. Privatno posedovani automobili, centralni deo kapitalistickog tržišta tokom druge industrijske revolucije, postaje žrtva distributivnih, bočno organizovanih mogućnosti deljenja automobila na sve većim zajedničkim svojinama koji na bolji način optimizuju opšte blagostanje u društvu. Umesto da tržište ukroti svojinu, svojina je ta koja kroti tržište - realnost koja tek treba u potpunosti da se shvati od strane onih koji nastavljaju da rade pod pretpostavkom da je ekonomija deljenja samo tržišna prilika a ne nešto što će da uništi kapitalizam. Promena u ličnoj mobilnosti sa posedovanja na deljenje automobila i sa tržišta na deljenje svojine će verovatno da se ubrza u godinama koje slede, posebno sa dolaskom vozila bez vozača. U 2012. guverner Jerry Brown iz Kalifornije je potpisao zakon koji dozvoljava vozilima bez vozača da se kreću kalifornijskim putevima. Nevada i Florida su takođe odobrile kretanje vozila bez vozača na svojim putevima. Kada je potpisivao novi zakon, guverner Brown je izjavio "danas, gledamo kako naučna fantastika postaje sutrašnja realnost". Google, koji se oštro zalagao za novi zakon, je već sakupio 300.000 milja test vožnji sa vozilima bez vozača. General Motors, Mercedes, BMW, Audi, Volvo i Volkswagen takođe testiraju vozila bez vozača. Google-ovo vozilo je prepravljena Toyota Prius koja se sama vozi koristeći kamere, radarske senzore i laserski nalazač dometa, kao i detaljne Google mape koje su povezane na GPS navigacioni sistem. Neki automobilski entuzijasti brinu o bezbednosti vozila bez vozača. Automobilski inženjeri, međutim, ukazuju da je 90% automobilskih nesreća prouzrokovano ljudskim greškama. Za razliku od ljudskih vozača, automatska vozila ne mogu da budu ometena, ne mogu da budu opijena, i ne spavaju za volanom, što otvara mogućnost za spasavanjem života mnogih od desetine hiljada ljudi koji godišnje izgube živote u automobilskim nesrećama samo u Sjedinjenim Državama. Prema istraživanju koje je sproveo J. D. Power i saradnici, 30% vozača između 18 i 37 godina izjavilo je da bi definitivno ili verovatno kupilo vozilo bez vozača, što ukazuje na neverovatan potencijal ove revolucionarne promene u drumskom transportu. Tradicionalisti smatraju da će se većina vozača odlučiti protiv ovoga, preferirajući uzbuđenje - da ne spominjemo kontrolu - upravljanja svojim vozilom. Možda starije generacije i hoće, ali sumnjam za internet generaciju. Za novu generaciju, koja je već zauzeta za volanom svojim pametnim telefonima, malo je verovatno da bi više uživali u vožnji automobila nego u tome da ih automobili sami voze. U zajedničkom dobu, gde je vreme luksuz, a na pažnju se gleda kao na nagradu, biti u mogućnosti da se oslobodiš od vožnje automobila nekoliko sati dnevno znači

165

značajno više slobodnog vremena koje može da se posveti interesantnijim aktivnostima u virtuelnoj stvarnosti. Sergey Brin, suosnivač Google-a, smatra da nije daleko dan kada će milioni članova društva deljenja automobila moći da svoje automobile pozivaju elektronskim putem. Nakon ostavljanja člana na njegovu destinaciju, automatizovano vozilo će automatski biti poslato na sledeći utovar, ili će se vratiti u stanicu da napuni svoje baterije i da čeka sledeći poziv. U maju 2013. Mercedes je predstavio svoj novi automobil S klase koji već može delimično sam da vozi i čak sam da se parkira. Automobil, sa cenom od $100.000 može sebe da održava u sredini trake i da održava distancu sa automobilom ispred. Dieter Zetsche, osnivač Daimler-a, kaže da je Mercedesov novi automobil "označio početak automatizovane vožnje." Industrijski analitičari procenjuju da će vozila bez vozača biti komercijalno dostupni za 8 godina. Brin je optimističniji, i smatra da potpuno automatizovano vozilo nije više od 5 godina daleko. Zasto bi bilo ko želeo da "poseduje" i održava automobil, kada samo mogu da "pristupe" vozilu bez vozača preko servisa za deljenje automobila u trenutku sa svojih telefona i da budu odvezeni na željenu destinaciju, pritom plaćajući samo za tačno ono vreme koje su koristili vozilo. Ako je ikada bilo potrebe za dokazom da kapitalistička era, blisko povezana sa razmenom vlasništva na tržištu, ustupa mesto pristupu servisima u zajedničkoj svojini, promena odnosa prema automobilima je primarni dokaz ove velike transformacije. 2000. godine objavio sam knjigu pod naslovom Doba Pristupa. Knjiga je objavljena uoči eksplozije dotkom kompanija (online kompanija). Deset godina nakon pojave globalne svetske mreže, Internet doživljava punoletstvo. Stotine miliona ljudi su se povezivali i istraživali neki novi virtuelni svet, isto onako ekspanzivno kao otkriće novog sveta pre 500 godina ranije. Bila je to manijakalna žurba da se mapira nova teritorija sajber prostora i da se iskoristi nevini domen koji je virtuelno neograničen. Novi društveno medijski prostori su oživljavali svakim novim danom, i čitava nova generacija je izgledala zadivljeno s obzirom na mogućnosti da se stvaraju novi načini međusobne saradnje i razmene životnih trenutaka. Ispod svih površinskih hiperbola koje su išle koje su išle uz kolonizaciju sajberprostora, naučnici i akrivisti počeli su da postavljaju pitanje kako je ovaj novi virtuelni svet-onaj koji je sposoban da po prvi put u istoriji poveže čitavu ljudsku rasu-može da menja osnove organizovanja društva. Kakve posledice bi mogle proisteći iz socijalnog prostora gde svako može doći do onog drugog, povezati se s njim, sarađivati, i kreirati nove načine interakcije sa nekim na ovoj planeti-nešto što je pre bilo nezamislivo? Počeo sam da razmišljam o pisanju knjige 1998. Godine. Ja sam u to vreme predavao napredni upravljački program u Wharton školi na univerzitetu u Pensilvaniji. Direktori iz celog sveta počeli su da njuškaju oko Interneta, pokušavajući da shvate da li predstavlja pretnju, priliku, ili

166

i jedno i drugo za način njihovog poslovanja. Tada sam počeo da postavljam neka pitanja. Šta će se desiti ako milioni internet korisnika počne da zaobilazi klasične komercijalne kanale tržišta? Šta ako su već kreirali svoja virtuelna mesta za sastanke i počeli da koriste distribuiranu, kolaborativnu prirodu interneta da stvore bočne ekonomije obima i počnu da šire ideje, informacije, i sve ostale stvari na obične ljude, preskačući sve posrednike, profite i marže na tradicionalnom kapitalističkom tržištu, i na taj način, i dovedu marginalne troškove dodatnog proizvoda blizu nule? Amazon i eBay su prisutni već tri ili četiri godine, i nude ukus potencijalnog dobitka u padu troškova duž potoka vrednosti malom broju igrača odvojivši kupca od prodavca. Što je još važnije, Napster je formiran 1999. Stvara šansu da ide korak dalje. Napster je lokalna mreža internet fajlova, koja omogućava deljenje muzike između osoba besplatno. Iznenada novi ekonomski model se otvorio. Za nekoliko godina, novi Internet šering centar fajlova će se pojaviti, bacajući muzičku industriju na kolena. Napster je promenio pravila ekonomske igre. Mnogi kupci i prodavci su nestali, menjajući 185 od strane provajdera i korisnika. Vlasništvo CD-ova dalo je put za pristup onlajn muzičkim bibliotekama. Tržište je predlagalo umrežene građane. Vertikalno integrisana idustrija kontrolisana od strane šačice kompanija za snimanje skopčana je pod težinom miliona kupaca okrenutih ka lokalnim mrežama u saradnji. Da li se zaraza širi? Da li će dotaći svaku kompaniju i industriju predstavljenu mojom menadžment klasom? Pitao sam svoje korporativne saradnike, nisu bili sigurni. U Doba pristupa, priznao sam da je misao o odlazećim tržištima i razmena vlasništva iza napredovanja promene u strukturiranju ljudskih odnosa daleko od vlasništva i gotovog pristupa - je nezamisliva mnogim ljudima danas kao i privatizacija zemljišta i radne snage pola milenijuma pre. Međutim, za sve veći broj preduzeća i potrošača, sama ideja o vlasništvu će izgledati staromodno, čak i staromodno, za 25 godina od sada. 27. U narednih deset godina od objavljivanja knjige, nastavio sam da postavljam isto pitanje liderima korporacija u mom odeljenju Wharton škole. Nisam siguran odgovori su pali u broju kao i rast žeđi za pristupom preko vlasništva širio na svaki ugao komercijalne kulture. Globalne kompanije su počele da se prilagođavaju generacijskoj promeni od vlasništva do pristupa sa naglašenom prodajom stvari i refokusiranja svoje poslovne prakse ka upravljanju svakim aspektom iz okvira lanca vrednosti kupca-ono što oni nazivaju rešenjem provajdera. Oni pokušavaju da nađu relevantnost u brzom ekonomskom okruženju gde marže brzo nestaju. Danas postoji nekoliko industrija nedotaknutih smenom od upravljanja ka pristupu i sa tržišta ka umreženoj zajednici, gde mlađe generacije savijaju svoj zajednički mišić u poteri za marginalnim troškovima društva koji su blizu nule. Milioni ljudi ne razmenjuju samo automobile i bicikle, nego i svoje domove, odeću, alate, igračke, i sposobnosti u umreženim zajednicama. Ekonomija deljenja raste iz više razloga. Globalni kolaps druge industrijske revolucije je u leto 2008. godine bio poziv na buđenje. U Americi i na mnogim drugim mestima, stotine miliona porodica su bile preplavljene stvarima koje su jedva koristile a bile su sahranjene dugovima kojima ih finansiraju. Ozbiljna realnost je to da kada je sirova nafta

167

dostigla cenu od 147 dolara za barel na svetskim tržištima, kupovna moć se prevrnula, a privreda propala, došlo je do slanja miliona radnika kući. Tada je postojala realna bojazan da nastane još jedna velika deprsija- nama bolje poznata kao velika recesija. Bez plate, milioni porodica su tražili svoje ušteđevine i otkrili da ih ustvari nemaju. Ono što su otkrili bio je astronomski dug koji se gradio preko dvadeset godina preko razuzdane potrošnje i najvećeg kupovnog pohoda u istoriji. Probajte ovo- ukupan američki dug domaćinstva je prerastao 13,9 biliona dolara u 2008. godini. 28. Spuštanje ispod tog nivoa zahtevalo bi decenije, a ekonomisti upozoravaju da čak i tada današnja omladina ne bi verovatno uživala ni blizu kao što su njihovi roditelji, babe i dede. Po prvi put, milioni porodica su počeli da gledaju na sve te stvari koje im nisu potrebne i koje nikada nisu u potpunosti otplatili, i postavile pitanje ne samo zašto ja nego zašto. To je bilo kolektivno egzistencijalno pitanje- duša-traženje revalorizacije prirode modernog društva. Šta sam mislio-postalo je neizgovorena povorka od takozvanog potrošačkog društva. Neki su počeli da dovode u pitanje vredost akumulacije sve više i više stvari zarad njihove sreće i blagostanja. Istovremeno, roditelji su bili bombardovani od strane ozbiljnih upozorenja za katastofalne klimatske promene 186 kao rezultata industrijske aktivnosti koja je trajala dva veka, a koja je stvorila veliki prosperitet- bogatstvo prosečnog čoveka koje prelazi bogatstvo careva i kraljeva od samo četiri veka ranije- sve to na račun ekologije zemlje. Da li njihovo bogatstvo opterećuje njihovu decu i unuke s još većim dugom prema životnoj sredini koji nikada ne može biti vraćen? Porodice su počele da shvataju da su prodavale račune robe, da su uvučeni u iscrpljujuću zavisnost od korporativnog oglašavanja, koje ih je napustlo na pragu propasti i očaja. To je bio kolektivni "Ah ha" trenutak kada je veliki broj ljudi zaustavio smrt u svojim stazama i počeli da preokreću tok. Izlaz iz toga je bio da se okrene ceo ekonomski sistem naglavačke- kupuj manje, štedi više i delite ono što imate sa drugima. Ubrzana konzumacija bi bila zamenjena ekonomijom deljenja. Snažan ekonomski novi pomak je postao glavni preko noći, u velikoj meri zato što je mlađa generacija imala funkciju na raspolaganju da omogući da brzo i efikasno smanji i deli svoju ličnu nagradu na umrežene ljude. Distributivna, kolaborativna priroda interneta dozvolila je milionima ljudi da se poklope sa drugima u potrebama i razmeni neophodnih stvari. Ekonomija deljenja je rođena. Ovo je drugačija vrsta ekonomije- ona daleko više zavisi od socijalnog kapitala nego od tržišta kapitala. To je ekonomija koja egistira na socijalnom poverenju više nego na anonimnim silama tržišta. Rejčel Botsman, jedna obrazovana konsultantkinja sa Oksforda i Hardvarda, koja je radila za GE i IBM koja je napustila svoju karijeru da se pridruži novoj ekonomiji, opisuje put koji vodi do kolaborativne potrošnje. Ona je primetila da socijalna mreža prolazi kroz tri faze: prva faza omogućava programerima da slobodno razmenjuju svoje kodove, fejsbuk i tviter omogućavaju ljudima da podele aktivnosti iz njihovih života, a jutjub i fliker da podele njihove kreativne sadržaje. "Sada idemo ka četvrtoj fazi", Botsman kaže, "gde ljudi govore, ja mogu primeniti istu tehnologiju da podelim sve vrste sredstava iz realnog sveta".

168

29. Da dodam naglasak u ovom trenutku: dok je internet komunikacija omogućuje, spajanje energiju i logistiku interneta u narednim godinama, uspostavlja integrisani i deljivi sistem komunikacija, energije, i logistike infrastrukture, koji mogu da rade blizu marginalnih troškova koji iznose nula. To dramatično povećava potencijal u drugim sektorima sa mogućnošću deljenja onlajn, uključujući i iznajmljivanje i preraspodele mreža, kulturne razmene i razmene stručnih i tehničkih veština. Kada se to desi zajednička proizvodnja i razmena će se povećati od sektora niše u dominantnu paradigmu kapitalizma koja će imati uticaja na zajedničku svojinu (Commons), a ne obrnuto. Botsman posmatra fiziologiju nove ekonomske paradigme koja raste u našoj sredini. Ona piše: svaki dan ljudi koriste kolaborativnu potrošnju-tradicionalno deljenje, trampa, kreditiranje, trgovinu, iznajmljivanje, poklanjanje i zamenjivanje, redefinisana kroz tehnologiju i vršnjačke zajednice. Zajednička potrošnja je omogućavanje ljudima da ostvare ogromne prednosti pristupa proizvodima i uslugama preko vlasništva, a da istovremeno štede novac, prostor i vreme, steknu nove prijatelje i postanu aktivni građani ponovo. Ovi sistemi obezbeđuju značajne ekološke prednosti od povećanja efikasnosti, smanjenja otpada, podsticanje razvoja boljih proizvoda i čišćenje viškova koji su rezultat hiperprodukcije. 30. DELJENJE SVEGA 187. Mnogo od onoga što imamo prođe kao neiskorišćeno nakon nekog vremena. Deljenje slobodne sobe ili čak kreveta je postalo popularno među entuzijastima za putovanja. Airbnb i Homeaway su među mnogim start-up sajtovima koji povezuju milione ljudi koji imaju stanove za iznajmljivanje sa potencijalnim korisnicima. Airbnb koji je nastao 2008. godine posredovao je iznajmljivanju 110 hiljada slobodnih soba za samo tri godine. Sajt je kasnije proširio broj raspoloživih oglasa na neverovatnih 1000 izdatih soba dnevno. 31. Do današnjeg dana tri miliona Airbnb gostiju su rezervisali 10 miliona noćenja u 33 hiljade gradova u 192 zemlje. 32. U 2012. godini, broj rezervacija raste enormnim tempom od 500 procenata godišnje, eksponencijalne krive kojima bi pozavideo bilo koji od globalnih hotelskih lanaca. 33. Airbmb očekuje da će nadmašiti poznate Hilton i Interkontinental hotelske lance-najpoznatije objekte na svetu u okviru ugostiteljskih delatnosti tako što će u 2014. popuniti više soba po noći širom sveta. 34. Kao i drugi sajtovi koji rade na ovom principu Airbmb uzima malu proviziju od zakupca ili vlasnika za njihovo spajanje. On naplaćuje tako niske takse zato što ima veoma niske fiksne troškove i svaki dodatni broj iznajmljivanja nadmašuje marginalne troškove. Kao i sve nove sajtove koji se bave ovom delatnošću, skaliranje potencijala na internetu je toliko dramatično da start up kao što je Airbnb može skinuti, uhvatiti i čak nadmašiti starije globalne hotelske lance u veoma kratkom vremenskom periodu. Airbmb je privatna firma koja posluje u zajedničkom deljivom prostoru. Couchsurfing je glavni konkurent Airbmb-a, i drugačijeg je karaktera. Couchsurfing je počeo kao neprofitna organizacija i to je ostala sve do 2011. godine. U tom vremenskom periodu prikupio je 5.5 miliona članova u 97 hiljada gradova i u 207 zemalja. 35. Ipak 2012. godine su prebacili svoj sistem iz neprofitne u profitnu organizaciju, nastavili su sa radom kao besplatan servis ali njihovi članovi plaćanju 25 dolara za

169

članarinu ukoliko to žele. 36. Njeni članovi funkcionišu tako što daju besplatan smeštaj jedni drugima. Couchsurfing se takođe razlikuje od svog konkurenta (više komercijalnog sajta Airbmb) po tome što ima svoju viziju da bude društveni, a ne komercijalni sajt po svojoj prirodi. Članovi se podstiču da se druže jedni sa drugima tokom boravka i razvijaju prijateljske veze koje nastavljaju posle njihovih poseta. Cilj svega je da se pomogne "Couchsufreri dele svoje živote sa ljudima sa kojima se susreću, podstiču kulturne razmene i uzajamno poštovanje". 37. Više od 99% članova kažu da su imali pozitivna iskustva tokom "kaučsurfinga". 38. Članovi su prijavili više od 19.1 miliona prijateljstava koji proizilaze iz njihovih poseta. Članovi su takođe učestvovali u više od 40 hiljada različitih interesnih grupa. 39. "Toyrentals" je takođe ostvario uspeh u deljenju stvari. Baby Plays, Rent Zhat Toy! i Spark Box Toys su tipični primeri koji za malu pretplatu od 25-60 dolara mesečno, servisom da dostave između 4 i 10 igrački svakog meseca svakom članu na kućnu adresu. Igračke su sanirane posle svake dostave kako bi se osiguralo da ispunjavaju odgovarajuće zdravstvene mere zaštite. Svaki roditelj zna da dece generalno svaka igračka dosadi brzo nakon čega one ostaju u ormani ili kutiji na tavanu i tako godinama skupljaju prašinu. Sa ovakvim igračkama mališani uče od malena da igračka nije njihovo vlasništvo, već kratkoročna zabava, i tako menja način mišljenja o fizičkim stvarima koje koriste. Čak i odeću, najličniju od svih fizičkih stvari, transformišu u uslužnu stvar. Kravate, svih vrsta, su sada predmet iznajmljivanja. Tie Society, start ap firma u Vašingtonu , koja predstavlja skup od preko 300 dizajnera kravata, tako da ako biste rešili da kupujete, a da to nije preko ove firme igubili bi ste mnogo vremena i uložili puno napora dok biste pronašli šta vama odgovara. Za mesečno 11 dolara, članovi dobijaju kutiju čistih kravata na upotrebu, i mogu da menjaju svoj izbor mesečno. 40. Za žene postoji Rent The Runway, I-Ella, MakeupAlley, Avelle, i na desetine drugih sajtova koji povezuju provajdere i korisnike širom prodajno-modne industrije. Žene koje su kupile dizajnerske haljine, tašne i nakit, povezuju se sa korisnicima koji iznajmljuju odeću i akcesoare za mali deo njihove prodajne cene. Dok je rentiranje u ekspanziji, takođe su u ekspanziji redistributivne mreže. Nije iznenađujuće da mlađe generacije koje su odrasle reciklirajući, plastiku, staklo, papir, će se okrenuti na reciklažu ostalih stvari koje poseduju. Značaj optimizacije životnog ciklusa stvari ili predmeta, ističe se kroz potrebu da se proizvede delimično polovna roba, kako bi se mladim ljudima pokazala da je održivost nova štedljivost. The Freecycle Network (TFN) je jedan od prvih lidera u procesu zajedničke reciklaže. Neprofitna organizacija sa 9 miliona članova u 85 zemalja je organizovana u 5 hiljada lokalnih grupa čiji članovi dostavljaju neželjene stvari koje su dostupne besplatno ostalim članovima zajednice. Moto osnivača TFN je njihov model recikliranja koji propagira rečenicu "jedan poklon menja svet na trenutak". 41. ThreadUp je još jedna popularna redistributivna organizacija. Onlajn konsignativna prodavnica, koja ima 400 hiljada članova, počela je reciklažom odeće za decu i bebe, a nedavno su krenuli da se bave i ženskom odećom. 42. ThreadUp ističe da prosečno dete preraste više od 1360 komada odeće do 17. godine. 43. Kada deca prerastu njihovu odeću njihovi roditelji popunjavaju

170

ThreadUp torbu i stavljaju stvari u svoja dvorišta ili terase. ThreadUp onda preuzima i plaća za isporuku. Svaki put ThreadUp pronalazi drugi dom za svaki komad odeće. Davalac dobija kredit u ThreadUp prodavnici koji može koristiti za dobijanje "nove" stare odeće za rastuće mališane. Deljivi konsignacioni butik prodaje korišćenu odeću do 75% popusta, omogućavajući stvarima da imaju duži vek trajanja. ThreadUp duguje svoj uspeh internetu koji može da okupi stotine hiljada korisnika u odgovarajućoj interesnoj grupi. Njegovi članovi mogu pretraživati hiljade artikala na "policama sajta", nalazeći pravu stvar za njihovu decu. ThreadUp privlači preko 385 hiljada poseta mesečno, i preko 350 hiljada prodatih stvari u 2012. godini, a broj naloga raste za neverovatnih 51% mesečno. 44. Ko bi to mogao biti protiv ideje o saradnji deljive ekonomske razmene? Ovi novi ekonomski modeli izgledaju na prvi pogled bezazleno. Deljenje predstavlja najbolji deo ljudske prirode. Smanjenje opsesivne potrošnje, optimizaciju štedljivosti i podsticanje više održivog načina života, ne samo da je za pohvalu, već je od suštinskog značaja ako želimo da obezbedimo opstanak. Ali čak i ovde postoje pobednici i gubitnici. Još uvek dominantni kapitalistički sistem veruje da se može naći vrednost u kolaborativnoj ekonomiji tako što bi se usadila kultura deljenja novim generacijama. Ipak, profit može da se istisne i iz rastućih deljivih umreženih ekonomija. Iako će hoteli nastaviti da primaju rezervacije, oni već sada vide da njihova tržišta opadaju kao i da milioni mladih ljudi se prebacuju na Airbmb i na Couchsurfing. Kako se veliki hotelski lanac sa svojim visokim fiksnim troškovima može takmičiti sa bukvalno milionima privatnih soba koje se mogu razmenjivati na nivou marginalnih nula troškova? Maloprodaja svih vrsta, već ugrožena nestajanjem marginalnog profita, će biti u jednako nepovoljnom položaju od strane deljive ekonomije gde odeća, tehnika, igračke, alati i hiljade drugih predmeta su stalno u upotrebi kroz iznajmljivanje preko redistributivnih mreža. Produžetak životnog ciklusa stvari slanjem od korisnika do korisnika značajno smanjuje nove prodaje. Dilema maloprodajnih objekata me je pogodila kada o novom sajtu deljenja nazvanom Yerdle koji je krenuo sa radom 2012. godine. Osnivači su veterani pokreta održivosti koji su u bliskim vezama sa poslovnom zajednicom: Adam Verbach je ranije bio predsednik Sierra klub, a Andy Ruben je bivši šef održive službe u Walmaru. Yerdle poklapa facebook prijatelje koji imaju neiskorišćene stvari koje bi želeli da poklone i prodaju. Pored odeće, Yerdle članovi mogu razmenjivati skoro sve: mobilne telefone, kompjutere, sportsku opremu, kuhinjske aparate, kućne ljubimce...Za sada Yerdle zajednica je na lokalnom nivou. Facebook prijatelji mogu doći zajedno i kreirati deljivi prostor ako imaju najmanje 50 stvari za razmenu. Neke mreže imaju nekoliko hiljada stvari popisanih pružajući "one stop shopping" iskustvo za "prijatelja" koji možda hoće da razmeni neku stvar. Yerdle ne naplaćuje za svaku transakciju ali prijatelji obično moraju da pokriju troškove dostave. Kako Yerdle raste, to će omogućiti lokalnim mrežama da se geografski prošire tako da se stavke mogu prodati strancima kao što se prodaju i prijateljima. Yerdle ima planove o uzimanju male naknade za transakciju da pokrije svoje operativne troškove. Yerdle-ov plan je kao da i mnogi drugi potpomogne unapređenju ideje kružne ili deljive ekonomije u

171

kojoj je sve reciklirano i ponovo korišćeno i u kojoj se ništa ne šalje na deponiju pre vremena. Održiva poslovna logika ima puno smisla ali može doći do pometnje ako osnivači pokušaju da robu vrate u maloprodaju. Werbach kaže da "ako možete da pozajmite motornu testeru od komšije posao maloprodavca je u tome da vam pomogne da vam pomogne u tome što radite a ne samo da vam proda još jednu motornu testeru". 45. Možda...ali verovatno? Werbach i Rubenova ideja "deljenje je zabavnije nego kupovina", dobija sve veći broj ljudi koji se slažu sa njom. Ali Walmart? Sumnja! Ipak odlučni su da pronađu bar nišu komercijalnih prilika za veliki "big box" lanac prodavnica kako bi ih uvukli u nju. Webach i Ruben su predložili neke scenarije u kojima bi mogli imati koristi više od deljenja nego od kupovine. Ako na primer neki član Yerdle-a bude želeo da ide na kampovanje prvi put ali ne želi da plati 500 dolara ili više za skupu opremu pre nego što bi znao da li će mu se svideti to iskustvo, mogao bi početi da koristi opremu za kampovanje koju bi mu na raspolaganje stavio Yerdle. Ako bi komercijalni trgovci bili sponzori Yerdle-a, prijatelj Yerdle-a potencijalni kamper bi pretragom opreme za kampovanje na Yerdle-u bio indirektno bačen u naručje trgovine. Ponovo, ovo je nada mnogo mladih preduzetnika koji hodaju linijom između kapitalističkih tržišta i socijalne deljive ekonomije. Centralno pitanje je: gde je načija lojalnost lažna? Da li je to blizu nule marginalnih troškova deljive ekonomije vidljiva kao nova komercijalna prilika da se iskoristi tržište kao što Chris Anderson i drugi tvrde ili je sama sebi cilj kao nova ekonomska paradigma iz koje se može izvući neki tržišni angažman? Ne sumnjam da je većina socijalnih preduzetnika stavljena u drugu kategoriju ali su nestrpljivi da nadju odgovoran način da angažuju konvencionalni kapitalistički sistem u novoformiranu socijalnu deljivu ekonomiju. Neal Goren Flo je suosnivač i urednik "Sharebal Magazine" neprofitne onlajn media publikacije koja izveštava o novim dešavanjima u privredi deljive ekonomije, primećuje da iako je maloprodajni lanac u SAD-u u 2011. godini iznosio 4.7 triliona dolara prometa zajednička deljiva potrošnja je bila blizu 100 milijardi dolara u prometu te godine. Goren Flo se pitao šta prodavci mogu da iskoriste za njihovu komercijalnu moć i brzi deljivi mejnstrim. 46. Goren Flo ocrtava sistem praćenja koji će omogućiti trgovcu da nastavi da uzima deo prihoda od svake stavke koje je prodao jer se preselio od korisnika u deljivu ekonomiju. Poenta kupovine kod maloprodavca će biti "kapija saradnje tržišta koje upravlja proizvod preko svog životnog ciklusa uključujući više vlasnika i korisnika." 47. Svaka stavka će imati sve podatke proizvoda i transakcija automatski kodirane na njega i jedinstveni identifikator koji obezbeđuje put od jednog korisnika do drugog. Veliki trgovci bi mogli osnovati mega onlajn prodavnice koje omogućavaju da svaki kupac ima listu deljivih stavki za izdavanje ili zamenu. Goren Flo kaže da takav plan dozvoljava čoveku da kontroliše kako će on upravljati svojom imovinom i da će mu dati najveći deo tržišta u svetu na kome može da podeli svoje stvari. On dodaje: "bio bih srećan kada bih moga da platim proviziju za svaku transakciju servisa". 48. U ovom scenariju kaže Goren Flo svi pobeđuju. 49. Prodavci nastavljaju da uzimaju prihod kroz životni vek proizvoda. Oni bi takođe mogli da budu ohrabreni da tržištu ponude neki od svojih proizvoda

172

kao usluge zasnovane na taksi, stavljajući tako njih u cenru deljive ekonomije. Ista vrednost kroz ceo životni vek proizvoda bi takođe ohrabrila trgovce da unaprede kvalitet i trajnost svojih proizvoda. Korisnik ima koristi od niže cene proizvoda kratkoročnog pristupa u odnosu na dugoročno vlasništvo i takođe ima osećaj da kao deo deljive ekonomije se ponaša manje rasipnički i više održivo. Interesantna ideja. Svakako omogućava trgovcima da se osete kao deo akcije ali je to više kao bacanje koske u odnosu na propuštanje zlatne prilike. Kakve god male provizije od transakcija koje primaju u ostatku životnog veka proizvoda one su beznačajne u odnosu na gubitke koji će nastati kada milioni ljudi dele sve više a kupuje sve manje stavki. Nije tačno to da kapitalističko tržište ne može naći vrednost u deljivoj ekonomiji ali će nastaviti da se smanjuje u sve više ograničenih niša dok socijalna ekonomija okružuje tržišnu ekonomiju. Čak su i bašte u dvorištu počele da se dele. Shared Earth je osnovao Adam Dell kao samostalni preduzetnik. Dell je želeo baštu u svom dvorištu u Ostinu državi Teksas, ali nije ima ni vremena ni sposobnosti da to uradi sam. Tako je postavio oglas na Craiglist u 2010. godini u kome je pisalo: "ja ću obezbediti zemlju, vodu i materijale, ako ćete vi obezbediti posao. Možemo da delimo proizvode 50-50." On je napravio dogovor sa ženom koja je volela baštovanstvo i rad u bašti ali je živela u stanu i nije imala uslova za to. 50. Kao i većina zdravorazumskih internet stručnjaka Dell je video potencijalnu priliku u deljenju svog iskustva tako što je preneo to na internet. Za 4 meseca SharedEarth je porasla od 800 hiljada kvadratnih metara na 25 miliona kvadratnih metara podeljene zemlje. Dell predviđa milione neiskorišćenih hektara u dvorištima da se pretvore u deljive bašte. Mislim da je SharedEarth nešto što može biti značajno i uticajno i to je moja nada. Zamislite da imamo 10 miliona hektara obradive zemlje (zemlje za proizvodnju). To bi moglo proizvesti mnogo kiseonika, bilje troše mnogo ugljen dioksida i proizvode dosta hrane. SharedEarth još uvek nije ozbiljna pretnja za konvencionalnu poljoprivredu. Dell veruje da veliki broj potencijalnih baštovana sa napuštenim njivama mogu da proizvedu visoko kvalitetnu lokalnu organsku hranu. On se nada da će takvi napori podstaći trend vertikalno integrisane centralizovane poljoprivrede sa proizvodima koji se isporučuje preko velike razdaljine, distribuirani regionalnim farmama koje će kasnije trošiti ta proizvedena dobra. Dell dodaje "mi smo besplatan servis, nemamo poslovni model!" Ispravka SharedEarth ima poslovni model - to se zove deljiva ekonomija. Dok baštovani počinju da dele žetve na parcijalne delove, mlađa generacija poljoprivrednika deli žetve na poljoprivrednoj skali sa urbanim potrošačima. Sem toga eliminiše sve posrednike u konvencionalnim, vertigalno integrisanim poljoprivrednim operacijama i tako dramati;no smanjuje troškove proizvodnje i samim tim i cenu za krajnjeg korisnika. Mnoge CSA operacije koriste ekološke i organske tehnike, tako eleiminišući visoke troškove i ekološku štetu koju bi izazvala upotreba petrohemijskih đubriva i pesticida. Energija i troškovi zaštite životne sredine su dodatno smanjeni ukidanjem prastične ambalaže i dugačkog transporta proizvoda. Internet je bio velika olakšavajuća okolnost CSA, tako što je omogućio lakše povezivanje poljoprivrednika i potrošača preko peer to peer mreža. Lokalni CSA sajtovi takođe omogućavaju poljoprivrednicima i

173

potrošačima da ostanu u stalnom kontaktu, deljenjem pravovremenih informacija o stanju useva i rasporeda isporuke proizvoda. CSA zemenjuje prodavca i kupca u konvencionalnom tržištu sa provajderima i korisnicima koji razmenjuju proizvode na deljivim mrežama. U izvesnom smislu, potrošači postaju kritičari proizoda tako što usmeravaju finansijska sredstva za proizvodnju ka proizvodima koje će na kraju konzumirati. Postoje na hiljade preduzeća CSA po celom svetu, a njihov broj raste kako se mlađe generacije sve više slažu sa idejom ostvarivanja poslovne mogućnosti iz socijalne ekonomije u deljivu ekonomiju. Ako je deljenje kreveta, odeće, igračaka ili hrane dodirivala lične aspekte svakodnevnog života ljudi, deljenje medicinskih podataka podrazumeva deljenje najintimnijih podataka na deljivim mrežama. Milioni ljudi su otvoreno predstavili istoriju svojih medicinskih problema, i deljenjem informacija o simptomima, dijagnozama i lečenju, zajedno bi udruženi pronalazili lekove, i da pružaali utehu jedni drugima, ohrabrenje, i predvođenje procesa zagovaranja vlade, osiguravajućih društva kao i medicinske zajednice da se preispita 192 medicinsko zdravstvena pretpostavka i prtokoli po osnovu svakog aspekta u oblasti zdravstvene zaštite. U SAD, gde troškovi zdravstvene nege predstavljaju 17,9% BDP-a, pacijenti postaju svoji zastupnici na ogromnoj zdravstvenoj zajedničkoj mreži koja je paralelna sa tržištem ekonomije i potresa teoriju i praksu medicine. 53 zdravstvena zaštita, koja je tradicionalno imala odnos između lekara i pacijenta takav da je pacijent bio pasivan u tom odnosu i samo slušao instrukcije lekara, da bi se danas taj odnos transformisao u dosta ličniji odnos između lekara i pacijenata gde na umreženoj zdravstvenoj mreži se sprovodi unapređena briga o pacijentima i zdravlju društva, a učesnici u tom procesu su i naučnici i drugi zdravstveni radnici. Pacijent-vođen svojim zdravstvenim problemima počeo je da pretražuje na internetu i traži sve veći broj ljudi s istim simptomima kako bi im ukazao na dijagnozu njihovog zdravstvenog stanja. U tom procesu, ljudi koji imaju slične simptome, nailaze jedni na druge na internetu i počinju da razmenjuju beleške o svom zdravstvenom stanju. Oni kojima je već dijagnostikovana neka bolest počeli su da dele svoje istorije bolesti na raznim zdravstvenim sajtovima u nadi da će dobiti povratne informacije od pojedinaca sa sličnom istorijom bolesti. Ipak drugi, nezadovoljni tretmanom propisanim od strane svojim lekara, počinju da tragaju za istomišljnicima koji su imali slične sumnje u nadi da će nešto naučiti o alternativnim tretmanima. Pojedinci takođe razmenjuju beleške o neželjenim efektima određenih lekova, posebno u situaciji kada se koriste u kombinaciji sa drugim lekovima. Ljudi sa hroničnim i doživotnim oboljenjima za koje postoji slab tretman, ili uopšte ne postoji, počeli su da se udružuju kako bi zajedno pronašli potencijalni lek. Sve veći broj aktivista daje podršku ovakvim organizacijama i pokreće zagovaranje da se skrene pažnja javnosti na njihove bolesti i da se osnuje veći broj javnih fondova za pronalaženje leka. Danas Postoje brojni društveni medijski sajtovi gde se milioni ljudi bave podržavanjem i pomaganjem jedni drugih u potrazi za napretkom u zdravstvu i javnom zdravlju. Neki od najpopularnijih sajtova su PatientsLikeMe, ACoP the LAM Foundation, Cure Together, the Life Raft Group, the Organization for Autism Research, the Chordoma Foundation, and LMSarcom

174

Direct Research. Mnogi od sajtova koje su osnovali pacijenti sa određenim bolestima, imaju vrlo lične sadržaje-priče, koje se odnose na bolesti koje su dobile malo pažnje i dosta malo istraživanje u lečenju i stvaranju lekova. Limfagioleimomatoza je retka i smrtonosna bolest uzrokovana defektom u ćelijskom putu koji reguliše rast ćelija. Defekt, koji uništava pluća mladih žena, je povezan sa brojnim kancerima uključujući melanoma i rak dojke. U 2005. godini, Ejmi Farber, tada student, a sada član fakulteta Harvarda - medicinske škole, joj je dijagnostifikovan LAM i bila je upozorena da trudnoća može ubrazati bolest. U želji da pronađe tretman ili lek, Farber je posegnula za komercijalnim istraživanjem i otkrila da se vrlo malo radilo na izlečenju ove bolesti, do te mere da su svi napori bili izolovani i nepovezani sa malo ili nimalo pokušaja saradnje. Frustrirana zbog nedostatka napretka u suočavanju sa bolešću, ona je kontaktirala doktora Dzordza Demetrija, profesora i istraživača raka na Harvardu, koji je bio zainteresovan za korišćenje interneta u povezivanju pacijenata širom sveta kako bi se videla različita iskustva sa retkim kancerima. Demetri se nadao da će prikupljeni podaci predstavljati "kolektivnu mudrost" koja će pomoći da se za pomenute bolesti nađe lek. Kasnije se udružio sa Frenkom Mosom, direktorom MIT Medija Lab i uspostavio saradnju sa thelamfoundation.org, veb sajtom koji dozvoljava pacijentima da se požale na svoje zdravlje. Podaci u izveštajima se sakupljaju i analiziraju kako bi pomogli istraživačima u mapiranju novog istraživačkog scenarija. Ovaj način istraživanja značajno se razlikuje od tradicionalnih kontrolisanih studija koje se koriste u konvencionalnom istraživanju, koji su skupi i dugotrajni i zamišljeni da se sprovode od vrha istraživača nadole, koristeći pacijente koji služe kao pasivni subjekti. LAM sajt, kao i druga istraživanja na socijalnoj zdravstvenoj mreži počinju sa kolektivnom mudrošću pacijenata, kao pomoći u određivanju protokola za lečenje. Mos objašnjava da "mi stvarno pretvaramo pacijenta u naučnika i menjamo balans moći između lekara, naučnika i pacijenata". 54 The Assotiation of cancer online resources (ACOR) koju jue osnovao Gilles Frydman, zauzeo se za ideju o unapređenoj zdravstvenoj zaštiti onlajn, i napravio sveobuhvatnu zdravstvenu socijalnu mrežu gde preko 600 hiljade pacijenata i staratelja su aktivno angažovani u 163 javne onlajn zajednice. Gde se LAM tretman savez oslanjao na pacijente koji izveštavaju o njihovom zdravstvenom stanju kako bi se stvarali protokoli, ACOR pacijenti i staratelji dele naučne informacije i zajedno su uključeni u oragnizaciji i razvoju nove medotologije prikupljanja podataka sa krajnim ciljem boljeg istraživanja o svojoj bolesti. 55 Takodje se prikupljaju i sredstva za naučno istaživački rad. Ovi onlajn pacijenti razvijaju ono što je Fidman nazvao participativno-medicinski model, koji organizuje sve različite učesnike u jednu grupu na onlajn zdravstvenoj mreži-pacijente, istraživače, lekare, staratelje, farmaceutske kompanije-, a sve u cilju optimizacije brige o pacijentima. Pacijenti onlajn pokušavaju da prodru u samu unutrašnjost nauke. Neke onlajn zajednice pacijenata su podigle banke uzoraka tkiva. Drugi su stvorili ćelijske linije za testranje. Dok su neki postavili registar pacijenata i formirali umreženo kliničko suđenje. 56 PatientsLikeMe socijalna zdravstvena mreža, sa oko 200 hiljada

175

pacijenata, koja prati oko 1800 bolesti objavila je prvu opservacionu studiju iniciranu od strane pacijenata koja pobija nalaze konvencionalnih studija da bi lek litijum karbonat mogao da uspori napredovanje neurodegenerativne bolesti amiotrofične laterle skleroze. 57 Organizacija izveštava da je razvila novi algoritam koji odgovara pacijentima za izveštavanje o rezultatima uzimanja litijuma i za kasnije upoređivanje sa pacijentima koji imaju ALS ili slične bolesti. 58 PatientsLikeMe je pratio 348 pacijenata koji imaju ALS i koji koriste litijum i otkrio da litijum nije imao uticaja na usporavanje bolesti ovih pacijenata. 59 kliničko suđenje zbog niskih troškova i brzine postaje moćni igrač u istraživačkoj areni. Norman Scherzer je na sajtu life Raft i group, zdravstvenoj socijalnoj mreži koja se bavi gastrointestinalnim stromalnim tumorima, objašnjava zašto mnogi pacijenti prelaze na novi način istraživanja preko socijane mreže. Jedna od velikih prednosti PDR je njegova brzina. Možemo doći do informacija koje su od životnog značaja za ljude, mnogo brže nego od profesionalnog istaživača, koji do tih informacija dolazi dugim i sporim koracima… to može da potraje nekoliko godina. Dakle, stručno istaživanje ima ugrađeni smrtonosni vremenski period. 60 Dok su kontrolisana klinička istraživanja izuzetno skupa, studije inicirane od strane pacijenata koriste veliku bazu podataka i algoritama za otkrivanje zdravstvenih obrazaca za lečenje pojedinih bolesti i uz to imaju marginalne troškove jednake nuli. Ovaj vid istraživanja često pati od verifikacije da je bolji od sporijeg stručnog istraživanja. Zastupnici su svesni pojedinih nedostataka ovog pristupa , ali smo uvereni da istraživanje inicirano od pacijenata može da se gradi u odgovarajućim krugovima kontrole, slično kao što vikipedija radi pretrese i provere u potvrđivanju članaka na svojim sajtovima. Danas, vikipedija ima 19 miliona saradnika. Hiljade korisnika proveravaju činjenice i oplemenjuju članke, kako bi se uverili da se podaci podudaraju sa tačnošću iz enciklopedija. Vikipedija je sada osmi svetski najposećeniji sajt, sa milionima pregledača enciklopedija svetskog znanja. 61 svetska socijalna zdravstvena mreža, podseća da kada se vikipedija prvi put pojavila na mreži akademici su tvrdili da je ona u suprotnosti sa visokim akademskim standardima koji se koriste kod sačinjavanja enciklopedije. Njihove tvrdnje su bile neopravdane, ispostavilo se kasnije. Najbolje socijalne zdravstvene mreže postavljaju pitanje zašto naučna istraživanja, sa rigoroznim zdravstvenim protokolima ne prolaze još gore SVAKO JE DOKTOR takođe Postoje naznake da mlađa generacija lekara počinje sa usklađivanjem sa socijalnim zdravstvenim mrežama i njihovim pokretima. Dan Hoch neurolog koji je specijalizovan za epilepsije u Massachusetts glavnoj bolnici, napisao je jedan smislen članak o svom pridruživanju onlajn zdravstvnim organizacijama. On je napisao "imao sam neprijatan osećaj da kroz promovisanje interakcije pacijenta i nenaglašene centarlne uloge lekara možda se krši neki duboki tabu". 62 Hoh je odlučio da obrati pažnju na onlajn grupu za epilepsiju nazvanom brain talk communities-neprofitnog foruma osnovanog od strane kolega na misi General Dzon Lester. U to vreme, Brain Talk je ugostio više od 300 besplatnih onlajn grupan za niz neuroloških oboljenja uključujući Alchajmerovu bolest, multiplu sklerozu, Parkinsonovu bolest, Hantingtonovu bolest i epilepsiju. Više od 200

176

hiljada ljudi širom sveta redovno posećuju sajt Brain Talk. Hoh je bio iznenađen da je, suprotno svojoj sumnji, 30 odsto beleški se odnosio na emocionalnu podršku, dok se preostalih 70% odnosilo na edukaciju članova o drugim bolestima, opcijama lečenja, protokolima, sporednim efektima i učenjima kako se izboriti sa bolešću iz dana u dan. Od posebnog značaja je nalaz da su se učesnici međusobno proveravali osporavajući neosnovane ili sumnjive informacije. Hoh je rekao da je ono što ga je iznenadilo najviše od svega da je onlajn mreža Brain Talk ne samo pametnija od bilo kog pojedinačnog pacijenta, nego je takođe pametnija ili sveobuhvatnija od mnogih lekara, čak i specijalista.

Svako je doktor Takođe postoje znaci da mlađe generacije doktora počinju da se usklađuju sa novom zdravstvenom Zajednicom, pokretom koji vode sami pacijenti. Dan Hok, neurolog koji se specijalizovao na epilepsiji u opštoj bolnici u Masačusetsu, zabeležio je jedan smisleni deo svog govora sa novim elektronskim pacijentom na onlajn zajedničkoj mreži. On je priznao da je oduvek postojala "neizgovorena zabrana" u okviru medicinske profesije a u vezi okupljanja pacijenata iz straha od potkopavanja autoriteta lekara. On je napisao: "Imam nelagodan osećaj da promovisanjem interakcije između pacijenata i neisticanja centralne uloge lekara, mogao bih da prekršim neki duboki tabu." Hok je odlučio da odbaci opreznost i da pogleda onlajn grupu za podršku epileptičara koja se naziva Zajednica Govor mozga (BT - Brain Talk), - zajednica neprofitabilne internet stranice, osnovana od strane kolege na Mass General, Džon Lestera. S vremenom, BT je ugostio više od 3000 besplatnih onlajn grupa , za niz neuroloških stanja uključujući Alchajmera, multiplesklerozu, Parkinsona, Huntington i epilepsiju. Više od 20.000 osoba širom sveta redovno posećuje BT stranicu. Hok je bio iznenađen kada je otkrio da, suprotno njegovim sumnjama, samo 30% postova, objava se odnosilo na emocionalnu podršku, dok ostalih 70% odnosilo se na članove grupe koji edukuju, tj. obrazuju jedan drugog o bolestima, izboru lečenja, upravljanje protokolima, propratnim posledicama i kako da nauče da se nose s bolešću iz dana u dan. Od naročitog značaja bilo je otkriće da članovi neprekidno proveravaju činjenice jedan drugom u procesu samoispravljanja, stavljajući na probu neosnovane i sumnjive informacije. Hok kaže da ono što ga je najviše iznenadilo je saznanje " da onlajn grupa kao što je BT zajednica, grupa za epilepsiju nije samo pametnija od bilo kog pojedinačnog pacijenta, već je takođe pametnija, ili u najmanju ruku sveobuhvatnija od mnogih lekara- čak i medicinskih specijalista. Hok je zaključio sa zapanjujućim priznanjem: "Naučen sam da verujem da pacijenti mogu biti jedino "ovlašćeni" od strane njihovih lekara (koje lekove da koriste)… sada je sasvim jasno da sve veći broj pacijenata je savršeno sposoban da ovlasti sami sebe sa ili bez lekarskog blagoslova. Trenutno ima na stotine otvorenih onlajn sajtova zdravstvenih zajednica. Taj broj će vrlo verovatno dramatično rasti u godinama koje dolaze jer nacije počinju da koriste elektronske

177

podatke o zdravlju kako bi usmerile deljenje zdravstvenih usluga. 2009. godine vlada SAD-a je dodelila kroz donacije 1.2 milijarde dolara provajderima zdravstvene zaštite kako bi pomogla implementaciju elektronskih podataka, tj. evidencije o zdravstvenoj zaštiti. Velika baza podataka koja će potencijalno biti dostupna u SAD i drugim zemljama obezbediće bazen informacija koje, ako se koriste od strane otvorenih izvora pacijenata zdravstvene Zajednice, sa odogovarajućom garantovanom zaštitom privatnosti, mogla bi da predstavlja revolucionarni obrt na polju zdravstvene zaštite. Potencijal korišćenja Velike baze podataka koji se odnose na zdravstvene probleme postao je očigledan u zimu 2013. kada se ozbiljna epidemija gripa proširila širom sveta. Gugl je bio u mogućnosti da ukaže na lokacije gde se grip pojavio i na intenzitet epidemije, kao i na stazu, tj pravac u kom se ona širila, na osnovu analiziranja podataka koje su ljudi pretraživali na Guglu na teme vezane za grip. Iako su naknadne analize pokazale da je Gugl precenio intenzitet epidemije, delom zbog širom rasprostranjenih medija - naročito na društvenim medijima - koje su privukle više ljudi na pretraživanja vezana za grip, njihovo praćenje je bilo dovoljno pouzdano kao mehanizam za rano upozorenje da je američki centar za kontrolu i prevenciju od bolesti naknadno proglasio Gugl za službenog partnera u njihovim programima nadzora. Kod epidemija, praćenje izbijanja i njenog širenja je kritično za kontrolu bolesti. Biti u mogućnosti da se mobilišu lokalne usluge zdravstvene zaštite, omogućuje da injekcije protiv gripa budu dostupne i brzo distribuirane tamo gde je potrebno, i upozoravaju javnost što pravi veliku razliku u ozbiljnosti izbijanja bolesti. Po tradicionalnom sistemu praćenja može biti potrebno od jedne do dve nedelje da bi se prikupili podaci od doktora širom zemlje koji se baziraju na posete pacijenata. Za to vreme virus gripa bi mogao da dostigne vrhunac i da ide svojim tokom. Guglov prvi odgovor se dešava kada ljudi počnu da pretražuju mrežu, da li se njihovi simptomi poklapaju sa simptomima bolesti, često danima pre nego što oni pozovu ili posete njihovog lekara. Twiter se takođe pretražuje kao pratilac. Twiter korisnici pošalju više od 500 miliona objava za jedan dan. Ljudi koje se ne osećaju dobro često će objaviti svoje zdravlje prijateljima, satima pre nego što ih grip onemogući, ponovo pružajući sveže podatke o tome kako se virus širi. Epidemiolozi, sada tvrde da ovi rani uzbunjivači za praćenje su komplementarni, ili čak suplementarni tj dopunski, u odnosu na modele praćenja po sistemu pokušano-istinito. Ipak postoji rastući koncenzus da se prerade algoritmi za proveru i da se uspostave tačnija očitavanja podataka što će učiniti da Gugl i Twiter nadgledanje i praćenje postane snažnije i da sam sistem bude kritičniji prema praćenju i obuzdavanju virusnih epidemija. Korišćenje velike baze podataka, kako bi se pratile globalne epidemije i zaraze, uštedeće milijarde dolara u troškovima zdravstvene zaštite, dok se troškovi sistema za praćenje i izveštavanje kreću ka blizu nuli krajnjih troškova. Kako istraživači otkrivaju više o vezama između genetskih abnormalnosti i okidača životne sredine na novom polju genomske medicine, oni takođe otkrivaju

178

da svaka bolest može biti široko kategorizovana, npr. rak dojke, leukemija i bolesti pluća, ali može biti i jedinstvena iako je dijagnostifikovana kao deo generalno definisane bolesti. Genetska medicina u prvi plan stavlja novi prilagođen pristup bolesti gde svaki individualni bol tretira kao "siroče", kao zasebnu bolest. Umanjenje troškova DNK sekvenciranja čini dostupnim biblioteku Velikih podataka koja može biti korišćena od strane pojedinaca da počnu da se povezuju sa drugima koji dele slične DNK profile. U budućnosti, kako se DNK baze budu širile i potpuni delovi ljudskih DNK budu dostupni za testiranje, milioni ljudi će biti u mogućnosti da se povežu sa onima koji dele zajedničke nasledne genetske crte, na prilagođenim zdravstvenim elektronskim mrežama vođenim od strane pacijenata i da uporede beleške o bolesti i da sarađuju kako bi našli lek. Ovi prilagođeniji zdravstveni podaci koje vode pacijenti biće takođe u mogućnosti da formiraju dovoljnu bočnu skalu koja će da skrene pažnju javnosti na njihovu grupu bolesti da tako ohrabri povećano državno, akademsko i korporativno istraživanje za njihovu bolest kao i povećanje fondova za njihovo sopstveno istraživanje, kliničko ispitivanje i lečenje. Ove DNK grupe biološki uparenih, povezanih pojedinaca takođe će biti u mogućnosti da koriste Veliku bazu podataka da uporede stilove života - navike u ishrani, pušenja i konzumiranja alkohola, režima vežbanja i radne okoline - do daljih povezanih odnosa između genetskih predispozicija i raznih drugih faktora životne sredine. Pošto će uparene ljudske grupe uključiti istoriju životne hronologije od materice do nastarijih godina i smrti, algoritmi će nesumnjivo biti razvijeni tako da pokazuju rizik potencijalnih bolesti u različitim stadijumima života kao i efektivna lečenja istih. Do sredine ovoga veka ili ranije, mislim da će svaki pojedinac moći da pristupi globalnoj zdravstvenoj Zajednici mehanizmu za pretraživanje, da registruje svoj genetski sastav, da pronađe svoju odgovarajuću grupu sličnih po genetskom sastavu i da primi detaljan izvod svojih zdravstvenih rizika tokom svog života kao i podatke o korišćenim najefektnijem prilagođenom medicinskom lečenju kako bi ih učinili zdravim i održali zdravim uz minimalne krajnje troškove. Organske transplantacije spadaju među najskupljim medicinskim procedurama. Čak i ovde, novi medicinski prodori otvaraju mogućnosti značajnog smanjenja troškova zamene organa. Ukoliko su zamene tkiva i organa neophodne, one će biti proizvedene na 3D printeru , ponovo uz niske ili besplatne krajnje troškove u ne tako dalekoj budućnosti. Trodimenzionalna proizvodnja delova ljudskog tela se već izvodi. Wake Forest institut za regenerativnu medicinu u Severnoj Karolini je nedavno odštampao prototip ljudskog bubrega koristeći žive ćelije. Organovo, kompanija prirodnih nauka u San Dijegu, koristila je 3D biološki print, otisak da odštampa funkcionalni deo ljudskog tkiva jetre. Istraživači u ARC centru izvrsnosti za nauku elektromaterijala na Univerzitetu Wolongong u Australiji eksperimentišu koristeći 3D procese da odštampaju mišićne i nervne ćelije u živa tkiva. Kameron Feris, istraživač u ovom centru, objašnjava kako biloški print

179

radi:" Mi koristimo istu tehnologiju kao indžekt štampači, samo što umesto mastila koristimo tipove ćelija." Korišćenjem ćelija iz pancijentovog sopstvenog tela da bi se proizvela tkiva, radije no implementacija doniranog tkiva, izbegava se odbacivanje implanta. 3D bioprint dodatih tkiva, uključujući i delove srca, nervne nastavke, segmenata krvnih sudova i hrskavica za degenerisane zglobove, je za očekivati da budu u širokoj primeni u narednih deset godina. Za 3D bioprint kompletnih organa biće potreban malo duži period. Stjuart Vilijams, naučnik na kardiovaskularnom Inovativnom Institutu u Luizvilu, Kentaki, eksperimentiše sa ćelijama masti koje se dobijaju tokom liposukcije i meša ih sa lepkom da odštampa srce. Vilijam veruje da 3D odštampano "biofacijalno" srce može biti moguće za deset godina. Gordon Valas iz ARK centra kaže da: "je do 2025. izvodljivo da budemo u mogućnosti da izradimo kompletne funkcionalne organe, skrojene za individualnog pacijenta". Hrabri novi svet 3D bioprintova rezervnih delova ljudskog tela biće vrlo verovatno realnost u narednih nekoliko decenija. Kao i sa drugim oblicima 3D printova, troškovi zamene rezervnih ljudskih delova će padati kako se nove tehnologije budu podizale na viši nivo. Današnja skupa zdravstvena zaštita - koja je u velikoj meri primitivna, loše informisana, i skupa - biće stvar prošlosti u kulturi Velike baze podataka i u društvu sa minimalnim zdravstvenim troškovima. Kao demokratizacija informacija na internetu, demokratizacija struje na energetskom internetu, tako i demokratizacija proizvodnje širom dostupnih 3D printova, demokratizacija visokog obrazovanja sa MOOC (povezivanje nastavnika, studenata i institucija na onlajn časove) i demokratizacija razmene u deljivoj ekonomiji, tako i potencijalna demokratizacija zdravstvene zaštite na web oglasima je još jedan sloj društvene ekonomije, čineći Kolaborativnu (saradničku) Zajednicu još istaknutijom snagom u poslovima društva.

Kraj reklamiranja Deljiva ekonomija na Zajednici već forsira fundamentalno restruktuiranje jedne od ključne komponente tradicionalne ekonomske razmene na tržištu. Od samog početka, reklamiranje je bilo pokretna snaga kapitalističkog sistema. U prekapitalističkom periodu, kada je ekonomska aktivnost izgledala više kao jedna ravna linija nego rastuća kriva, ljudi su bili uslovljeni da rade samo onoliko sati koliko je bilo potrebno da obezbede dnevno preživljavanje. Štednja praktično nije postojala. Početak Industrijske revolucije je sa sobom doneo dramatično povećanje materijalne proizvodnje i prateće povećanje plata. Obezbeđivanje da se plate brzo potroše na konzumiranje robe koje su radnici proizvodili, postala je misija reklamiranja. Ako je ikada postojala nevidljiva ruka, to je sigurno reklamna sposobnost da održi zahteve u ritmu sa povećanjem zaliha. Ne mali zadatak. Podsetimo se da do ranog dvadesetog veka, "konzumacija" je imala negativnu konotaciju. To je bio porokni termin za tuberkulozu i rana definicija iz rečnika za konzumaciju je bila "trošiti, pljačka i iscrpljivanje". Tek

180

1920-e dolazak modernog reklamiranja dao je potrošnji kompletnu transformaciju, pretvarajući je od pljačke u društvenu aspiraciju, težnju. Marketinška industrija je preorjentisala popularnu psihu, izgonivši dugogodišnju tradiciju štedljivosti u prilog novom etosu koji je hvalio rasipnika nad tvrdicom. Biti konzument postalo je znak uspeha i ovaploćenje onoga što se smatralo da bude potpuno moderno. Do druge polovine veka, potrošačko društvo je nadvladalo civilno društvo kao primarnu zajednicu kome ljudi duguju vernost i izgrađen društveni identitet. Nema greške da je odmah posle napada na svetski trgovinski centar i Pentagon septembra 2011, predsednik Džordž W. Bušov javni odgovor prestravljenoj naciji bio da objavi da"će američka ekonomija biti otvorena za poslovanje." Predsednik je pozvao potrošače da posete Diznijev svet. 2012., američka marketinška industrija je donela prihode u ukupnom iznosu od 153 milijarde dolara. Globalni marketing je te iste godine doneo prihode od ukupno 479.9 milijardi dolara. Dok je marketinška industrija izgledala kao da napreduje, dobri poznavaoci prilika strahuju. Ono što oni vide su milioni ljudi koji prelaze iz pasivnih potrošača u potencijalne potrošače svojih sopstvenih vesti, znanja, zabave i energije. (I uskoro njihove soppstvene 3D proizvodnje). Isti taj veliki broj minimalizuje njihove kupovine na tržištu deleći već kupljene proizvode sa drugima iz saradničkih kompanija. Oni biraju između pristupa nad vlasništvom i koriste sve od auta do sportske opreme na bazi "baš na vreme". I virtuelno sve ove aktivnosti se odvijaju na otvorenoj internet zajedničkoj mreži gde je krajnji trošak u razmeni informacija skoro jednak nuli. Mlađa generacija se tiho oslobađa tradicionalnog kapitalističkog tržišta. To još uvek nije ogroman talas, ali je kriva izražena i verovatno nepovratna. Ovo znači da postoji umanjeno potrošačko tržište za eksploatisanje reklamama. I zbog razvoja društvene ekonomije na Zajedničkim mrežama koja je distributivna, saradnička i vršnjačka, ekonomske odluke su manje određene ljuljanjem korporacijskih marketinških kampanja, a više preporukama, pregledima, živoj reči iz usta i razmenom lajkova i nesviđanja između "prijatelja" i ortaka na Facebook-u, Twiter-u, You tube, i na stotine drugih društvenih medija na otvorenim mrežama. Bujica nedavnih anketnih izveštaja pokazuje da potrošači mnogo veruju u preglede postavljenih od samih potrošača kao što su preporuke prijatelja i porodice kad se donose odluke o kupovini. Nekih 66.3% potrošača na jednom nacionalnom anketiranju kaže da se oslanjaju najviše na sadržaje pregleda samih konzumenata nekog proizvoda i na preporuke kada donose odluke o kupovini. Na lokalnom nivou, izveštaj sa anketiranja iz 2012. je pokazao da "72% potrošača kaže da podjednako veruju onlajn preporukama kao i ličnim preporukama". Druga anketa je utvrdila da 87% potrošača kaže da oni više vole onlajn preglede od strane samih potrošača i da one utiču na njihove odluke o kupovini nekog proizvoda. Još više nam govori podatak da 65% potrošača više veruje živoj reči na internetu nego sadržaju reklama. Pregledi stvoreni od strane samih potrošača su potencijalno važni kada ljudi odlučuju koji lokalni biznis da koriste, gde 52% kaže da pozitivni onlajn pregledi imaju uticaja na njihove odluke. Korisnički pregledi na websajtu su u izobilju. Yelp, Andži lista, TripAdvisor (savetnik za putovanja),

181

Citysearch (razgledanje grada), Travelocity (brzina putovanja), Džudina knjiga i Lokal su među stotine sajtova za pregled gde se potrošači prijavljuju da bi pratili iskustva drugih konzumenata- pozitivnih i negativnih - sa robom i uslugama. Sada ovi pregledi mogu biti pregledani na licu mestu gde potrošač u stvari rukuje proizvodom u radnji. Potrošački pregled je u stvari smartfon aplikacija koja povezuje telefon direktno sa pregledima određenog proizvoda. Potrošač jednostavno skenira bar kod proizvoda svojim telefonom i automatski dobije pristup pregledima tog proizvoda. Neki od novih aplikacija su čak povezani sa potrošačevim ličnim etičkim vrednostima prioriteta. GoodGuide (dobar vodič) je telefonska aplikacija koja dozvoljava potrošaču da skenira barkod i da izdvoji tekst ili grafiku na određenom delu ekrana kako bi pregledao kako su drugi rangirali proizvod po pitanju bezbednosti, zdravlja, etike i generalnih sposobnosti. Povećana upotreba telefonskih aplikacija će omogućiti potrošačima da postave svoje preglede proizvoda i usluga onlajn na vreme, čineći ih dostupnim drugima u roku od sekunde od momenta kada su upotrebili proizvod ili uslugu. Kada su upitani zašto veruju pregledima postavljenim od strane potrošača više nego sadržaju reklama, ispitanici su u anketi sprovedenoj od strane SurveyMonkey naveli nedostatak pristrasnosti u odnosu na interes u poređenju sa poverenjem potrošača u odnosu na oglašivače. U tipičnom odgovoru, ispitanik je odgovorio da više veruje preogledima potrošača nego oglašivačima "zato što proizvođači većine proizvoda teže da budu zaista promotivni u opisu njihovog proizvoda, a potrošači nemaju interesa u prodaji istog, tako da su pregledi samih potrošača inherentno pouzdaniji." Iako nije neubičajeno da firme manipulišu sistemom postavljajući anonimne povoljne preglede svojih sopstvenih proizvoda i usluga ili za konkurencijske firme postavljaju nepovoljne preglede da bi im naneli štete, oni se mogu smatrati izuzecima. Sajtovi sa pregledima povećavaju prismotru i nadgledanje uređaja i koriste sve prefinjenije algoritme da iskorene lažnjake kako bi zaštitili svoje dobro ime među potrošačima. Tradicionalni marketing je napadnut sa svih strana. Razmotrimo jedan od glavnih stubova oglašavanja - male oglase u novinama i časopisima. Krejglist je osnovan 1995 od strane Krejg Njumarka kako bi izlistao lokalne strane i onlajn forume, uglavnom besplatno. Krejglista se još uvek vodi onlajn kao dot.ogr radije no dot.com da bi reflektovala šta organizacija kaže, a to je da su "relativno nekomercijalni, sa misijom javne usluge i nekorporativnom kulturom." Više od 60 miliona ljudi u SAD, zajedno sa milionima iz više od 70 država, koriste Krejg listu svakog meseca - websajt je na 13 jezika - kako bi tražili posao, smeštaj, ljubav, robu i usluge svih vrsta. Korisnici Krejg liste postavljaju 1 milion malih oglasa svakog meseca i njihovi forumi sa diskusijom privlače 200 miliona ljudi. Cela njihova operacija se finansira od honorara malih postova za posao u 28 oblasti i brokerskih honorara od Njujorških stanova. Procenjeno je da je Krejg lista jednim potezom zbrisala 10 milijardi dolara prihoda publikovanih štampanih malih oglasa godišnje, zamenivši ga sa 100 miliona dolara onlajn prihodima sa operativnim troškovima koji predstavljaju deo troškova koje naprave novine i časopisi, koji su se dugo oslanjali na male oglase kako bi se održali na površini. Krejglist globalnu

182

onlajn bilten oglasnu tablu vodi osoblje od samo 30 ljudi u njihovoj kancelariji u San Francisku. Studija iz 2012. od strane IBM Globalnih biznis usluga sa provokativnim naslovom "Kraj reklamiranja kao što ga znamo" priznaje da internet altruistička zajednica "ugrožava bazu prihoda službenih, tradicionalnih distributera i skupljača." Problem za oglašivače je to što je njihov model poslovanja zasnovan na finansiranju velikog dela isporuka novinskog, časopisnog, televizijskog i radio sadržaja. Sadržaj vode i uređuju profesionalni novinari, televizijski producenti, pisci, izvođači i umetnici. U prošlosti, pasivni potrošači su bili voljni da trpe reklame i da zauzvrat dobiju sadržaj koje iste finansiraju. Ali sa internetom, povećani broj sadržaja nastaje od samih korisnika i deli se sa milionima drugih besplatno na sajtovima kao što su YouTube, Flickr, Facebook itd. Kada korisnici postanu potencijalni kupci i razmene sadržaje besplatno u deljivoj ekonomiji, ono što dodaje vrednost je korporativno oglašavanje koje se iznosi na stranici. Oglašivači mogu da izaberu da finansiraju slanje profesionalnog sadržaja onlajn ali bi to verovatno propalo jer ono što privlači milione ljudi na internetu je participativna priroda medija. Zajednica je ta koja rukovodi velikim delom u socijalnoj ekonomiji vođena interaktivnim pir-tu-pir (P2P) angažovanjem (P2P mreža gde su kompjuteri međusosbno povezani i međusobno dele resurse bez upotrebe centralizovanog administrativnog sistema). Dok pasivni korisnici televizije mogu da ne budu prekomerno izritirani redovnim reklamnim pauzama, aktivni i upošljeni onlajn učesnici na internetu su manje tolerantni na reklame koje se iznenada pojavljuju po sredini ekrana blokirajući sadržaj ili prekidajući njihovu aktivnost. Iznenadna objava se smatra nepristojnom i nametljivom. I internet igrači su sve više sumnjičaviji prema autorima pretraživača koji prodaju pristup reklamama stavljajući korporativne sponzore na početku niza kada korisnici traže određene resurse ili usluge. Korporativno reklamiranje preko P2P je tako čudno van mesta da se više tretira kao uljez nego kao čisto uznemiravanje ili smetnja. Erik Klemons, professor operativnog i informacionog marketinga u Wharton školi, kaže da sama društvena priroda Interneta stavlja ga van granica komercijalnog eksploatisanja. On objašnjava da je internet "učesnički, kao razmena priča oko logorske vatre ili poseta renesansnom sajmu. Nije namenjen samo da izbaci sadržaj u jednom pravcu pažljivoj publici na način kako su to radile tradicionalne filmske i televizijske mreže. " Dakle kada govorimo o tome da velika većina internet korisnika ne veruje reklamnim porukama i umesto toga posećuje preglede drugih korisnika u potrazi za pouzdanom informacijom o prozvodu koji želi da kupi, i da je veliki broj sadržaja na internetu uredničkog karaktera samih korisnika, a ne korporativnih oglašivača, zaista je teško zamisliti kako će marketinška industrija preživeti promenu na P2P komunikacijskim mrežama, sem u nekoj smanjenoj ulozi. Klemons veruje da će plaćeno reklamiranje "propasti kao glavni izvor prihoda za mnoge internet sajtove" zbog svih gore navednih razloga. Njegov zaključak je da

183

"internet ne zamenjuje reklamiranje već ga lomi." Čak se i časopis Ekonomist nerado slaže. U trezvenom izdanju o "Kraju besplatnog ručka", on zamera onom što smatra pogrešnom pretpostavkom da ako sajtovi društvenih medija mogu da sakupe milione korisnika obezbeđujući im besplatne sadržaje, oglašivači bi bili nestrpljivi da ciljaju određene ciljne grupe u nadi da će uhvatiti određeni procenat konzumenata. Ali šta ako korisnici ne slušaju, ne gledaju već traže kod svojih saradnika preporuke i validnost o proizvodima? Ekonomist zaključuje da "je broj kompanija koje se mogu izdržavati od prihoda internet reklamiranja , ispostavilo se, mnogo manji nego što su mnogi mislili i Silikonska dolina izgleda ulazi u još jednu "nuklearnu zimu". Prihodi od reklaimranja počinju da reflektuju pesimizam. Internet relamiranje je činilo 36.6 milijarde dolara u 2012.-oj dok, kao što je već napomenuto, ukupan američki prihod od reklamiranja je iznosio 153 milijarde dolara, donoseći udeo američkog internet reklamnog tržišta na samo 24%. Rast internet reklamiranja ipak izgleda usporava, pokazujući da je rana euforija oko korporativnog reklamiranja uz plaćanje računa za sve besplatne sadržaje koji se emituju na profitabilno-vođenim sajtovima društvenih medija, ublažena. Stopa rasta reklamiranja na internetu opada sa 23% između 2010. i 2011. na samo 14% između 2011. i 2012. Odluka Dženeral Motorsa (GM) da povuče svoje reklame sa Fajsbuka 2012. navodeći da one imaju "malo uticaja na kupce koje kupuju automobile" odražava sve veći sentiment među nekim korporacijama u vezi stvarne vrednosti reklamiranja preko Interneta. Stopa rasta od prihoda reklamiranja preko interneta će verovatno nastaviti da pada jer milioni korisnika prelaze sa korišćenja kompjutera na korišćenje mobilnih uređaja. Google, lider po prihodima ostvarenim od internet reklamiranja je već počeo da uviđa da prihodi od reklama presušuju u ovom preokretu. Dok su klikovi na Guglu koristeći laptop i desktop kompjutere bili u stagnaciji u trećem kvartalu 2013, klikovi na mobilnim telefonima su se udvostručili, a na tabletima su porasli na 63%. Problem je što reklame za mobilne koštaju samo jednu polovinu do dve trećine vrednosti reklama za desktop računare, i što je još gore, one navode samo na kupovinu proizvoda i usluga jedne četvrtine do jedne trećine reklama sa desktopa i nema naznaka da će se ova putanja značajno promeniti. Realnost je da Guglov primarni izvor prihoda slabi. Njujork Tajms izveštava da cena koju oglašivači plaćaju (Gugl) svaki put kad neko klikne na reklamu, opada osmi kvartal za redom. Opala je 8% od istog perioda prošle godine, u velikoj meri zbog toga što reklame za mobilne telefone koštaju manje od onih za desktop. Sa internet korisnicima koji se brzo sele na mobilne uređaje, stopa rasta prihoda od reklamiranja će verovatno nastaviti da usporava. Veliko pitanje koje je postavljeno od svih glavnih za-profit preduzeća društvenih mreža, je kakav će uticaj to imati na njihov budući potencijalni razvoj. Kao i drugi segmenti kapitalističkog tržišta, reklamiranje neće u celosti nestati sa usponom Kolaborativne Zajednice. Ono će se prilagoditi i na kraju će naći utočište

184

u okviru sazrevajuće sociajlne ekonomije. Preispitivanje kapitalističkog tržišta kako bi se prilagodilo društvenoj ekonomiji je novi fenomen i teško je da se prihvati u svetu u kome je društvena ekonomija bila slab pomoćnik tržišnim silama. U nekim primerima, tržište i Zajednica će naći potencijalni vid saradnje i interakcije i čak će uživati u simbiotskom odnosu koji će biti prednost za obe strane. U drugim primerima, kao što je reklamiranje, čiji je sam potisak u suprotnosti sa saradnjom P2P prirode društvene Zajednice, napori da se pronađe sporazum biće kao pokušaj da se pomešaju ulje i voda. SVA RAZLIČITA PREDUZEĆA NAVEDENA na prethodnim stranicama su po prirodi saradnička, deljiva po dizajnu i koriste prednost distributivnih bočnih grana IoT arhitekture. Neke od trgovina su deljive, tj dele poklone, a takva je Couchsurfing. Drugi su mešoviti kombinujući davanje poklona i razmene kroz neki vid kompenzacije. Ipak drugi su čisto preduzeća koja traže profit kao što je eBay. Ako mislimo na saradnju privrede i kroz davanje poklona i kroz prearaspodelu i reciklažu sa ili bez nadoknade, svi su pokriveni. Nedavna istraživanja naglašavaju široki ekonomski potencijal saradničke Zajednice. Studija iz 2012. od strane Kambel Mituna, oglasne agencije iz Mineapolisa, u saradnji sa Carbonview Reasearch, ustanovila je da 62% starije generacije i mlade (između 18 i 34 godina) privlači pojam razmene robe, usluga i iskustava u Kolaborativnoj Zajednici. Ove dve generacije se drastično razlikuju od posleratne generacije i generacije drugog svetskog rata u favorizovanju pristupa nad vlasništvom. Kada su pitani da rangiraju racionalne prednosti ekonomije za razmenu, ispitanici su u anketi naveli štednju novca na vrhu liste, zatim uticaj na životnu sredinu, fleksibilnost stilova života, praktičnost deljenja i lak pristup robi i uslugama. Što se tiče emocionalnih koristi ispitanici su rangirali darežljivost na prvom mestu, a zatim su usledili osećaj da budeš cenjeni deo zajednice, da budeš pametan, odgovorniji i da budeš deo pokreta. Ankete za ispitivanje javnog mnjenja pokazuju duboku promenu u razmišljanju o prirodi ekonomske aktivnosti među mlađom generacijom. Promena od vlasništva do pristupa, koju sam prvi put identifikovao još 2000. u Doba Pristupa, je dokazana i raste. Kolaborativna P2P ekonomska aktivnost je već snažna, sa trendom koji će postati još izraženiji sa fazom u IoT (internet of things - internet stvari gde fizički predmeti ili "stvari"mogu biti dostupni onlajn, a kojima je ugrađen senzor, softver, elektronika i netvork veza koja omogućuje da se ovi predmeti sakupe i da se razmene njihovi podaci.) Koliko je verovatno da kolaborativna ekonomija poremeti konvencionalni poslovni model? Prema ispitivanju javnog mnjenja od strane Latitude istraživanja u 2010., "75% ispitanika je predvidelo da deljenje njihovih fizičkih predmeta i prostora će rasti u narednih pet godina…78% učesnika je reklo da ih je onlajn interakcija sa ljudima učinila otvorenijim prema ideji deljenja sa strancima". A "85% učesnika veruje da će web i mobilne tehnologije igrati presudnu ulogu u građenju zajednica velikih

185

razmera u budućnosti." Mnogi industrijski analitičari se slažu sa ovom optimističnom prognozom. 2011. Time magazine je proglasio saradničku potrošnju za jednu od "10 ideja koje će promeniti svet." Saradnička Zajednica ima potencijal da masovno podrije konvencionalno kapitalističko tržište mnogo ranije nego što mnogi ekonomisti očekuju, zbog efekta od 10%. Umair Haque, autor Novog kapitalističkog Manifesta i pisac saradnik Harvardskog poslovnog časopisa, vidi kolaborativnu ekonomiju sa smrtnim uticajem na mnoge delove zbog njene mogućnosti da podrije već opasno nisko-profitne marže kroz mnoge sektore ekonomije. On piše: Ako ljudi formalno poznati kao potrošači počnu da konzumiraju 10% manje i da pretražuju 10% više, efekti na marži tradicionalnih korporacija biće nesrazmerno veći… što znači da određene industrije moraju da se preorjentišu ili da se pripreme da potonu u živi pesak prošlosti. Niski prag efikasnosti je već desetkovao muzičku industriju, novinsko izdavaštvo i trgovinu knjigama. U izdavaštvu, elektronske knjige su činile 22,6% američkog izdavaštva u 2012. Smanjenje krajnjih troškova proizvodnje i dostava elektronskih knjiga značajno je smanjila maloprodajne cene i nateralo manje izdavače i mnoge maloprodajne prodavce knjiga da izađu iz poslovanja. Čak se i jeftinije e-knjige suočavaju sa sve težom konkurekncijom kopiranih izdanja koje se distribuiraju besplatno ili skoro besplatno. Mi smo razmatrali ovaj isti nizak prag efikasnosti u nepovoljnom uticaju koji ima obnovljiva energija u Nemačkoj, gde generacija od samo 22% zelene električne struje već pravi previsoke troškove za električnu struju i nagoni komunalne kompanije da naprave novi povratak elektrana fosilnih goriva . Količina vremena za koje bi ove elektrane trebalo da se koriste bila bi manja zbog velikog talasa solarne i energije vetra koje će biti unete u mrežu od strane miliona potencijalnih potrošača praveći kompanijama vreme za naplatu za pokrivanje fiksnih troškova suviše dugim i nepredvidivim da bi opravdali direktne troškove njihovog građenja. Ono što postaje očigledno je da rastući broj džinovskih kapitalističkih preduzeća, preko ranga komercijanog sektora koji se već suočavaju sa padom marže, neće biti u mogućnosti da prežive zadugo nasuprot rastućoj plimi od skoro nula ukupnih troškova u proizvodnji i disribuciji robe i usluga. Iako hiljadu ili približno, visoko integrisanih, vertikalno skaliranih megakorporacija trenutno uzimaju u obzir veliki deo svetske trgovine koje su naizgled neopbedive, one su u stvari veoma ranjive u odnosu na saradničku ekonomiju koja brzo izjeda njihove već opasno nisko-profitne marže. Nije bezrazložno za očekivati značajno izumiranje globalno vertikalno integrisanih kompanija Druge industrijske revolucije, kada se uzme u obzir 10 do 30% ekonomske aktivnosti Saradničke Zajednice u datom sektoru. U najmanju ruku , možemo reći da će konvencionalna kapitalistička tržišta stalno gubiti svoju dominantnu ulogu nad svetskom trgovinom i davaće sve veći udeo ekonomske aktivnosti Saradničkoj Zajednici u godinama koje dolaze.

186

CROWDFUNDING DRUŠTVENI KAPITAL, DEMOKRATIZACIJA VALUTA, HUMANIZACIJA PREDUZETNIŠTVA I PREISPITVANJE POSLA

Globalna ekonomska kriza 2008. godine prestravila je milione ljudi. Pozajmice su se "zamrzle" i vlada Sjedinjenih Američkih država je primorana da plati i pomogne najvećim finansijskim institucijama u državi, uz obrazloženje "da su one prevelike da bi propale". Amerikanci su bili besni zbog 700 milijardi $ poreskih prihoda koje su predate bankama, maltene kao nagrada za finansijsku bezobzirnost, dok su milioni Amerikanaca gubili svoje domove, zato što su bili suviše "mali da bi bili bitni".

Peer-to-peer socijalni krediti U periodu nakon bankarskog kolapsa, pojavljuje se nova vrsta institucija za pozajmicu na internetu, koja se zove peer-to-peer pozajmljivanje ili društveno kreditiranje. To su bile online bankarske platforme kao Zopa, Lending Club, koje su pozajmljivale novac direktno pojedincima ili projektima. Ovi online mehanizmi postali su popularna alternativa u odnosu na tradicionalne banke, jer eliminišu posrednike i velike fiksne troškove (koji postoje kod velikih finansijskih institucija), a koji se prenose na kreditora u obliku viših kamatnih stopa. Ova vrsta finansiranja preko interneta spušta marginalne troškove pozajmica dužnika skoro do nule, što predstavlja smanjenje kamatne stope i naknade. Zopa, prvi P2P zajmodavac u Ujedinjenom Kraljevstvu ima obrađene kredite u vrednosti od preko 414 miliona funti. P2P društveni kreditori su procesuirali 1.8 milijardi $ u kreditima do kraja 2012. godine, što je velikim bankama skrenulo pažnju. U novije vreme se iz P2P socijalnog kreditiranja razvio tzv. crowdfunding. Kickstarter, vodeće crowdfunding preduzeće, pokrenuto je u aprilu 2009. god. Kickstarter sakuplja finansijski kapital od opštih pojedinaca na internetu. Tvorci ovog projekta stavili su svoj plan na sajt i izabrali rok do kog sredstva moraju biti prikupljena. Ako se cilj ne ostvari do tog roka, ništa se neće podizati. Ovom provizijom se osigurava da projekat ima dovoljno finansijskih sredstava, u najmanju ruku za pokretanje posla. Novac obećan od strane donator prikuplja se pomoću plaćanja preko Amazon-a. Kickstarter zadržava 5% prikupljenih sredstava i naplaćuje Amazonu, u proseku 3-5%. Kickstarter, za razliku od tradicionalnih kreditora, nema vlasništvo nad projektom/poslom, on je samo moderator. Do novembra 2013. Kickstarter imao je 51.000 projekata, sa stopom uspeha od 44% i projekti su prikupili više od 871 miliona $. Kickstarter finansira projekate iz sledećih 13 kategorija: umetnost, ples, dizajn, moda, filmovi i video, hrana, igrice, muzika, fotografija, izdavaštvo, tehnologija i teatar.

187

Razne crowdfunding platforme nude različite vidove kompenzacija. Donatori mogu založiti sredstva kao poklon; dobiti sredstva u istoj vrednosti odobrenog kredita u vidu robe ili usluga jednom kad je projekat realizovan; obezbediti sredstva u vidu kredita ili investirati u projekat u zamenu za udeo u vlasništvu. Iako su još uvek mali igrači u finansijskom sektoru, crowdfunding finansijeri igraju važnu ulogu u podršci i stvaranju mnogih novih start-up kompanija. Mozaik je uz pomoć crowdfunding-a prikupio 1.1 milion $ za grupu solarnih projekata. Mozaik je, kada je plasirao svoj prvi solarni projekat, nudio čak 4.5% povratak na investiciju za one koji bi učestvovali i sa svega 25$. Bili Polish, suosnivač kompanije, očekivao je da sakupi inicijalnih 313.000$ za mesec dana, ako sve prođe dobro. On se iznenadio, međutim, kada je sa 435 ljudi za manje od 24 sata prikupio planirana sredstva. Kompanija je imala 10.000 investitora u svom portfoliu u 2013. godini koji su bili spremni da finansiraju solarne projekte. Jedan od Mozaikovih solarnih sistema, delimično finansiranim od strane crowdfundinga, zajedno sa vladom i privatnim investicionim fondovima, instaliran je u zgradi od 26.000 kvadrata u Oaklandu-Kaliforniji, u saradnji sa neprofitnom ogranizacijom (Youth Employment Partnership-YEP). Solarni sistem koštao je 265.000$ i Mozaik iznajmljuje sistem Yep-u. Na taj način YEP smanjio svoje troškove do 85%. Preusmerili su sredstva na svoje projekte i za 10 godina imaće opciju da u potpunosti otkupe solarni sistem. Za cinike može poslužiti primer Nemačke, gde 51% instalacija obnovljivih izvora energije pripada malim privatnicima, dok je u državnom vlasništvu samo 7%. Crowdfunding platforme Indiegogo, Early Shares, Crowdfunder, Fundable i Crowdcube pojavljuju se svuda na internetu, delimično zahvaljujući Jumpstart Our Business Start Ups-u, koji je dao dozvolu malim preduzećima da sakupe milion $ u investicijma godišnje preko crowdfunding platforma. Crowdfunding entuzijasti naglašavaju kako nije u pitanju novac, već da oni vole da intimno budu uključeni u pomaganje drugima da slede svoje snove i smatraju da njihov mali doprinos ima veliko dejstvo- što je veoma važno za napredovanje u projektima. Gartner grupa procenjuje da će P2P pozajmljivanje preći 5 miliona $ do kraja 2013. godine. Ekonomija deljenja, predstavlja hibrid ekonomije, delimično sastavljena od tržišne i delimično od socijalne ekonomije. Dok je tržišna ekonomija regulisana pravom i normama, kod socijalne ekonomije učesnici to sami regulišu. Iako je za deo reguliacije i zakonodavstva zadužena vlada, velika većina leži u tome da se učesnici sami dogovaraju i uspostavljaju norme, koje su uslov učestovanja.

Rangiranje ugleda i Commons valute Socijalno poverenje vodi socijalnu ekonomiju. Novi kolaborativni Commons eksperimentisao je sa nizom protokola za određivanje visokog nivoa socijalnog poverenja. Praktično sve glavne kolaborativne društvene mreže imaju dobar ugled u rangiranju pouzdanosti svojih članova.

188

Thred Up po svom "zlatnom pravilu" rangira socijalni kapital. Postoje 2 sistema rangiranja. Prvi u vidu 4 zvezdice, a drugi je na skali od 0-10, gde se dobijaju poeni za stil. Konačno rangiranje predstavlja tačnost te isporuke. Prvi put kada članovi pogreše, bivaju identifikovani, a drugi put se već izbacuju, dok se najbolji i najverniji članovi zajedno međusobno podstiču. Trust Cloud je novi mehanizam koji služi za merenje ugleda. On meri virtuelno ponašanje i online transakcije na internetu, koje dalje pretvara u određeni rezultat poverenja, koji se može koristiti bilo gde u okviru ekonomije deljenja. Svaki član je rangiran od 1-1000 (što bi bio savršen rezultat). Za rangiranje se takođe uzima u obzir transparentnost, doslednost na osnovu proteklih aktivnosti na internetu. Algoritmi Trust Cloud-a procesuiraju ponašanja članova, kako bi se izgradio pouzdan profil, nakon čega korisnik prima Trust bedž sa rangom i sve to besplatno. Couchsurfing takođe koristi takav sistem poverenja. Njihovo "zlatno pravilo" se naziva vouching (što predstavlja garanciju za nekog člana). Korisnici mogu da garantuju za ostale članove, ako su ih barem 3 Couchsurfera upoznala i garantovala prethodno za njih. Pošto se vrednost deljivog Commons-a već procenjuje na više od 100 milijardi dolara, i još uvek raste, postaje sve važniji deo svakodnevnog života ljudi. Očekuje se da će socijalni biti jednako bitan kao kreditni ugled sada. Mnogi se pitaju kako će se stari kapitalistički sistem i novi prilagoditi jedan drugom. Sociolog iz 19. veka, Georg Simmel nas podseća na ključne uloge koje je novac igrao kroz istoriju, da je sama vrednost valute određena društvom. Para je služila da pruži neko obećanje (poverenje) između dva stranca, koju će on u budućnosti moći da da nekom drugom, ko će je takođe prihvatiti. Kroz istoriju su se najviše vrednovali srebro i zlato. Do globalne ekonomske krize 2008. godine, ljudi su uzimali "zdravo za gotovo" pouzdanost svetske valute, iako je povremeno bila nestabilna. Čak i ukoliko bi valuta bila u krizi mi smo pretpostavljali da će vlada garantovati za našu ušteđevinu, u SAD do iznosa od 250.000$, ukoliko banka ne uspe. Tek kada su ekonomisti počeli da sugerišu da bi u slučaju pada valutnog sistema trezor uvek iznova štampao više dolara i puštao ih u promet ljudi su počeli da strahuju. Počeli su da uviđaju da iza raznih i mnogobrojnih pravila i propisa stoji prazan abis. Globalna finansijska kriza razbila je dugotrajni mit da je trgovina primarna i najbitnija institucija. Ne postoje primeri u istoriji gde su ljudi stvorili komercijalno tržište i razmenu robe pre stvaranja kulture. 2008. godine, zbog svetske ekonomske krize, ljudi počinju da tragaju za alternativama. Milioni ljudi okreće se zlatu, kome je enormno porasla cena. Tada takođe počinje da se peispituje vrednost metala i tokena, koji nema realnu cenu, već predstavlja simbol poverenja kom sve više ljudi pribegava.

189

Valutne zajednice, zajednice lokalnih sistema razmene (LETS) širom sveta dobijaju na ceni. U ovom novom vidu ekonomije (Collaborative Commons) ljudi zaobilaze posrednike, visoke fiksne troškove pa i visoke kamatne stope i razmenjuju vreme rada direktno jedni sa drugima. Ono što se ovde razlikuje od straromodne trampe jeste da je usluga web generisana i pruža pojedincima skladištenje i naknadno korišćenje tih poena, u razmenu za sve vrste roba i usluga u socijalnoj i tržišnoj ekonomiji. Postoji više od 4000 mikro valuta u opticaju širom sveta. Mnoge od njih bazirane su na vremenu koje jedna osoba potroši obavljajući uslugu ili popravku ovoj drugoj. Ti sati se skladište u "vremenskoj banci", kao novac, i služe za razmenu drugih sati, usluga i dobara. Edgar Cahn, tvorac ove ideje, kaže kako concept leži u reciprocitetu. Komšija svom komšiji pomaže sa očekivanjem da će mu on to vratiti na drugi način. Tu se svaki sat podjednako vrednuje, dok neke banke omogućavaju da se nagomilani sati izračunaju kroz veštine, gde bi, na primer, računovodja zaradio više sati od onoga ko pere automobile. Postoji primer razmene sati u Portlandu, gde je sklopljen sporazum sa TrueNorth- neprofitnom klinikom, kako bi se pomaglo ljudima pri plaćanju za zdravstvenu zaštitu. Lekari prihvataju Time-dollar kao način plaćanja pacijenata, koji su za tu uslugu već nekome učinili uslugu. Ove Time-dollar-e, lekari mogu da koriste kako bi sebi obezbedili usluge od drugih korisnika "vremenske banke". Druge valute kojima se trguje su Lets-i koji su dizajnirani da poboljšaju razmenu robe. Wir valuta u Švajcarskoj se takođe koristi za razmenu robe među članovima Wir organizacije. Kada prodavac primi Wir valutu za prodatu robu, on je može iskoristiti za nabavku neke druge robe u krugu Wir članova. Zajednice valuta sarađuju međusobno kako bi se sprečilo da se novac odliva sa strane. BerkShares, u Masačusetsu, je jedno od mnoštva valuta, dizajniranih za podsticaj lokalnih kupovina. Članovi dobijaju bonus od 5% u bilo kojoj od 6 banaka u ovom regionu, nakon čega oni nastavljaju kupovinu robe i usluga u lokalnim objektima, što garantuje da novac nastavlja da cirkuliše u lokalnoj ekonomiji. Koristeći neprofitnu banku kao posrednika, članovi izbegavaju dodatne troškove, koji bi inače nastali kada bi oni koristili kreditne kartice ili plaćali preko komercijalnih banaka. BerkShare uvedena je 2006. godine, i u narednih 5 godina više od 3 miliona BerkShares-a cirkuliše, što predstavlja pozamašnu sumu za lokalnu ekonomiju. Alternativne valute nicale su i u pojedinim delovima Evrope, najviše pogođenim krizom. U Grčkoj i Španiji postaju sve brojnije. U regionima gde je nezaposlenost visoka, neprofitne organizacije postavljaju sajt kako bi povezale pojedince koji poseduju veštine pružanja pomoći sa onima kojima su one potrebne u stvaranju zajedničke mikroekonomije unutrar tržišta. Mikro valute bi trebalo da postanu novi mehanizmi razmene, makar kroz zapošljavanje nekih ljudi. Dok lokalne valute postaju sve brojnije, globalne nacionalne valute kaliraju na internetu. Bitkoin spada u peer-to-peer mrežu valuta sa milionima bitkoinsa u

190

opticaju. Bitkoinom se može trgovati za ostale svetske valute, 2013. mu se procenjivala vrednost na 400$ / po Bitkoinu. Amir Taki i Donald Norman, tvorci ove valute, kažu da je ideja potekla kad su bili u Amsterdamu. Pošto su tada postojale samo Western Union i Money Gram, i obe uzimale 20-25% naknade za transfer, oni su stvorili Bitkoin, internet valutu, kako bi zaobišli te naknade. Heather Schelgel, futurista, koja savetuje vodeće svetske banke, ne veruje da će globalne internet valute zameniti tradicionalne, ali dodaje da zajednice počinju da shvataju mogućnost izražavanja novca i očekuje da će videti stotinu Bitkoina ili nečeg sličnog-o čemu još nismo ni razmišljali. Nobel, takođe, navodi kako ne bi bio iznenađen da vidi milione besplatnih valuta na internetu i preko mobilnih telefona, u narednim godinama.

SOCIJALNO PREDUZETNIŠTVO

Novi poslovni modeli počinju da se pojavljuju, zajedno sa novim vrstama finansiranja i socijalnim valutama da bi se prilagodili potrebama sa jedne strane kapitalističke ekonomije koja upravlja tržištem, a s druge strane socijalne ekonomije i Commons-a. Novi poslovni modeli su najbolji način da se premosti jaz između dve ekonomije i izvuče najveća vrednost iz njihove sinergije. U Sjedinjenim Državama takozvane "benefit korporacije" su novi poslovni model koji ima za cilj da unapredi konvencionalne kapitalističke korporacije kako bi bile agilnije u hibridnom svetskom tržištu Commons-a. Patagonija, svetski prodavac sportske garderobe, sa godišnjim prometom od 540 miliona $, je najistaknutija kompanija koja na taj način funkcioniše. Benefit korporacije, koje su sada priznate i uređene kao pravna lica u 18 američkih država, nude preduzetnicima oblik pravne zaštite od spoljnih investitora koji bi mogli da ih primoraju da se odreknu svoje društvene ili ekološke obaveze u zamenu za novi vid finansiranja. Iako ove kompanije posluju kao kapitalističke kompanije njihov novi status im omogućava da svoje socijalne i ekološke obaveze izvršavaju bez pritiska investitora koji su zainteresovani samo za povećanje profita. Benefit korporacije su naročito zaintrigirale i okupirale nove generacije mladih koji završavaju poslovne škole širom sveta.Socijalno preduzetništvo predstavlja široku mrežu neprofitnih organizacija, koje su oslonac kako Commons-a tako i tradicionalnih akcionarskih društava koja su dominantna preduzeća na tržištu. Neprofitne i profitne organizacije usko su povezane, čak počinju i da liče jedne na druge. Socijalno preduzetništvo predstavlja spoj profitnih i neprofitnih svetova koji stvara nove vrste poslovnih aranžmana i smanjuje razlike između njih. Socijalno preduzetništvo ima svoje korene u neprofitnoj zajednici. 80-ih i 90-ih godina u Sjedinjenim Državama, Ujedinjenom Kraljevstvu i na drugim mestima nastupila je kriza ali i prilika za razvoj neprofitnog sektora. Smanjuju se sredstva vladinih programa za pomoć ugroženim zajednicama. Privatna filantropija

191

pokušava da pomogne finansirajući neprofitne inicijative, ali je pružen prihod zajednicama bled u odnosu na izgubljeni prihod od vlade. Zatečene sa većim socijalnim teretom i manje prihoda da se zadovolje potrebe kritične zajednice, neprofitne organizacije počinju da tragaju za novim poslovnim modelima, koji bi mogli pored primarne misije pružiti i dodatni izvor prihoda za nastavak sa radom. Mnogobrojne neprofitne organizacije uvele su naknade za svoje usluge. Neprofitne organizacije, čiji su menadžeri bili vešti u dobijanju sredstava od države za različite programe, sada su počeli da regrutuju novi tip lidera, upućen u preduzetništvo ali posvećen unapređenju socijalnog blagostanja zajednica kojima služe. Fokus se prebacuje na hronično siromaštvo, loše obrazovanje, zagađenje životne sredine i druge društvene probleme. Peter Drucker, menadžment guru veruje da se može raditi dobro i zarađivati dobro. Smatra da se svim ovim problemima treba pristupiti uz pomoć kreativnog preduzetništva. Škole, dnevni boravci, siromašna naselja i desetine drugih aktivnosti i usluga iz vladinog domena postaju potencijal za komercijalnu eksploataciju. U međuvremenu, 90-ih, nova generacija u Sjedinjenim Državama koja je prva počela da se bavi društvenim radom u srednjim školama i koledžima pojavljuje se na tržištu rada. Primarna uloga društveno korisnog rada u razvoju novog načina razmišljanja, pogodnog za socijalno preduzetništvo, nikada nije u potpunosti priznata. Mladi ljudi su pronašli novi način da doprinesu svojim inicijativama neprofitnim projektima i osete samoispunjenje i svrhu. Zahvaljujući svom entuzijazmu, započinju novu karijeru van klasičnih poslova ponuđenih na tržištu. Socijalno preduzetništvo je rođeno. Teško je tačno definisati socijalno preduzetništvo. Dok ga profitna preduzeća nazivaju trojstvom "ljudi, planete i profita", termin Jonh-a Elkington-a "ljudi i planeta, pre profita" neprofitne organizacije više vole. Iz analize 80 društvenih preduzetnika (iz profitnog i neprofitnog sektora) ističu se neke suptilne razlike u pristupu kod istih okolnosti. Profitne preduzetnike motivišu više komercijalne mogućnosti, dok su neprofitni preduzetnici fokusiraniji na rešavanje neispunjenih društvenih potreba. Obe vrste preduzetnika vole da preuzimaju rizike, ali drugačijih vrsta. Prvi preuzima rizik oko povratka investicija a drugi retko rizikuje svoja sredstva. Kod njega je rizik vezan za reputaciju u zajednici. Na kraju, dok obe vrste socijalnih preduzetnika veruju u bitnost svojih uloga, studija pokazuje da neprofitni socijalni preduzetnici moraju više deliti zasluge za uspeh sa kolektivom volontera i ostalim korisnicima. Bez obzira na razlike, zanimljivo je posmatrati kako se profitno i neprofitno socijalno preduzetništvo zbližavaju. Devet država u SAD-u (Illinois, Maine, Rhode Island, Michigan…) donele su L3C zakon. Ovo su varijacije zakona koje regulišu društva sa ograničenom odgovornošću, koji omogućavaju neprofitnim organizacijama da naprave "mali dobitak", dokle god je njihov primarni cilj socijalni. L3C obezbeđuje pravna sredstva neprofitnim organizacijama da imaju pristup kapitalu, koji postaje sve

192

važniji kako oni postaju sve više orijentisani na socijalno-preduzetničke poduhvate, zadržavajući njihov status dobrotvorne organizacije. Socijalno preduzetništvo postaje sve bitniji predmet na univerzitetima širom sveta. Na Harvardu postoje predmeti "upravljanje društvenim preduzećem" i "uvod u socijalno preduzetništvo". Na smeru za sociologiju postoji "kolaborativno" preduzetništvo, kako bi se studenti upoznali sa sociološkim aspektima nove socijalne ekonomije. Predsednik sa nagradom od 150.000$ želi da podstakne studentske timove da pronađu "rešenja za globalne probleme" kao što su obrazovanje, zdrav i čistiji vazduh i vode. Globalne mreže kao što su Ashoka, Skoll Fondacija, Acumen i Duce Univerzitet za razvoj socijalnog preduzetništva služe kao trgovačka udruženja za finansiranje i unapređivanje socijalnog preduzetništva širom sveta. Ashoka organizacija, čiji je osnivač Bill Drayton, pokrenula je takmičenja među socijalnim preduzetnicima iz svih delova sveta o nacrtima za rešavanje problema (od trgovine ljudima do rešavanja konflikata). Socijalni preduzetnici su ohrabreni da postave svoje projekte na Ashoka sajt, gde ostali mogu da se pijave i sarađuju da unaprede njihove inicijative. Ashoka trenutno podržava rad više od 3000 socijalnih preduzetnika u više od 70 zemalja. Skoll Fondacija, koja je osnovana 1999. godine, još jedan je ključni igrač u socijalnom preduzetništvu i do sada je dodelila više od 358 miliona dolara u donacijama za 97 socijalnih preduzetnika i 80 organizacija na pet kontinenata koji su uključeni u unapređenje socijalnog preduzetništva. Uspeh socijalnih preduzetnika meren je više u poboljšanju dobrobiti zajednice kojoj služe nego u povratku investicija. Društveni kapital je kritična imovina i predstavlja odraz solidarnosti i poverenja između socijalnih preduzeća i zajednica. U SAD-u postoji nekoliko stotina hiljada socijalnih preduzeća koja zapošljavaju više od 10 miliona ljudi i koja imaju prihod od 500 milijardi dolara godišnje. Ova preduzeća predstavljala su oko 3.5% nacionalnog GDP-a u 2012. godini. 35% društvenih preduzeća su neprofitne organizacije, dok 31% čine preduzeća ili društva sa ograničenom odgovornošću. Socijalna preduzeća su doživela rast neverovatnom brzinom. 60% društvenih preduzeća u SAD-u nastalo je 2006. godine ili kasnije, dok je 29% nastalo u 2011. i 2012. godini. U Velikoj Britaniji bilo je 62.000 socijalnih preduzeća koja su zapošljavala oko 800.000 ljudi i donela doprinos od 24 milijardi funti ekonomiji Velike Britanije u 2010. godini. Peter Holbrook predviđa trostruko povećanje doprinosa društvenih preduzeća nacionalnom GDP-ju do 2020. godine. U Australiji se procenjuje da je 2010. bilo 20.000 socijalnih preduzeća. U neprofitnom sektoru 29 odsto organizacija imalo je poslovni poduhvat i 58 odsto organizacija je pružalo naknadu za usluge. Socijalno preduzetništvo, koje je danas prilično podjednako izbalansirano između profitnog i neprofitnog poslovanja, sve više će gravitirati ka neprofitnom u

193

narednim decenijama kako socijalna ekonomija baziranana Collaborative Commons nastavlja da stiče prednost na kapitalističkom tržištu.

1. Novi načini zapošljavanja Socijalni preduzetnici nisu jedina radna snaga, koja počinje da prelazi od kapitalističke tržišne ekonomije na Kolaborativni Komons. Milioni drugih su već uradili isto. Kao što je rečeno, marginalni troškovi rada se približavaju nuli na kapitalističkom tržištu, kao što je, IT, napredna analitika, AI i robotika su zamenili milione radnika preko proizvodnih i uslužnih delatnosti i iz sektora znanja i zabave. Realnost IoT-a je istovremeno i ubica posla i izvor zapošljavanja. Na dugi rok, pametna IoT- infrastruktura, internet komunikacija, energetski internet, i internet logistike će brinuti o mnogim ekonomskim aktivnostima civilizacije sa malim nadzorom i malo profesionalne radne snage. U kratkom i srednjem roku, međutim, masovna izgradnja infrastrukture u svim regionima sveta će dovesti do talasa masovne zarade i plaćene radne snage koja će trajati 40 godina, i obuhvataće dve generacije. Transformacija globalnog energetskog režima od fosilnih goriva i nuklearne energije na obnovljive izvore energije je izuzetno intenzivan rad i zahteva milione radnika i podstakla je hiljade novih preduzeća. Prepravka i pretvaranje stotine miliona postojećih objekata i podizanje milione novih pozitivnih zelenih micropower zgrada će takođe zahtevati desetine miliona radnika i otvoriti nove preduzetničke mogućnosti za uštedu energije preduzeća (ESCO kompanije), Smart-građevinskim firmama, i proizvođačima zelenih-uređaja. Instaliranje vodonika i drugih tehnologija za skladištenje energije preko cele privredne infrastrukture za upravljanje protokom zelene električne energije će generisati masovno zapošljavanje i novi poslovi. Rekonfiguracija svetske električne mreže će generisati milione radnih mesta i pojavu hiljada app start up kompanija. I na kraju, okretanje sektora transporta od motora sa unutrašnjim sagorevanjem ka električnim i hibridnim vozilima će zahtevati preokret nacionalnog putnog sistema i infrastrukture za punjenje automobila gorivom. Instaliranje miliona električnih utičnica duž puteva i na svakom parkingu zahteva intenzivan rad koji će zaposliti znatnu radnu snagu. Na dugoročnom planu, sve veći broj zaposlenih će preći sa sektora tržišta na Commons. Dok će sve manje ljudi biti u obavezi da proizvede robu i usluge u tržišnoj ekonomiji, mašine surogati će igrati manju ulogu u Commons zbog evidentnog razloga da društveni angažman i gomilanje društvenog kapitala je samo po sebi ljudsko preduzeće. Sama ideja da bi jednog dana mašine stvarale socijalni kapital nije zabavljala čak i najvatrenije tehnofile. Neprofitni sektor je najbrži rastući sektor zapošljavanja u mnogim naprednim ekonomijama industrijskog sveta. Pored miliona volontera koji daju svoje slobodno vreme, milioni drugih su aktivno zaposleni. U 42 ispitanih zemalja od strane Džon Hopkins Univerzitetskog Centra za studije civilnog društva, 56 miliona radnika su trenutno zaposleni u neprofitnom sektoru sa punim radnim

194

vremenom. U nekim zemljama, zaposlenost u neprofitnom sektoru čini više od 10% radne snage. U Holandiji, neprofitne organizacije čine 15.9% plaćenog zaposlenja. U Belgiji, 13.1 odsto radne snage je u neprofitnom sektoru. U Velikoj Britaniji, neprofitno zapošljavanje predstavlja 11% radne snage, dok je u Irskoj je 10.9%. U Sjedinjenim Državama, neprofitno zapošljavanje čini 9.2% radne snage, a u Kanadi je 12.3%. Ovi procenti će verovatno stalno rasti u narednim decenijama, kako se zapošljavanje prebacuje od visoko automatizovane tržišne ekonomije u visoko radno-intenzivni društveni sektor. Uprkos dramatičnom rastu krive u Komonsu zapošljavanju, mnogi ekonomisti gledajući sa strane, naglašavaju da neprofitni sektor nije nezavisna ekonomska sila, već u velikoj meri zavisi od ugovora vlade i privatne filantropije. Moglo bi se reći isto i o ogromnim vladinim nabavkama, subvencijama i podsticajima koje su se odigrale u privatnom sektoru. Johns Hopkins studija 42 zemlje otkrila da je suprotno mišljenju mnogih ekonomista, oko 50% ukupnog prihoda neprofitnog sektora koji posluju na Commons već dolazi od naknada za usluge, dok vladina podrška iznosi samo 36% prihoda, a privatna filantropija samo 14%. Očekujem da će sredinom veka, ako ne i mnogo ranije, većina zaposlenih širom sveta biti u neprofitnom sektoru na Kolaborativni Komons, užurbano angažovani na unapređenju socijalne ekonomije, i kupovine bar neke od svojih dobara i usluga na konvencionalnom tržištu. Tradicionalna kapitalistička ekonomija će biti vođena inteligentnim tehnologijama uključujući malo stručne i tehničke radne snage. Džon Mainard Keins je pre više od 80 godina napisao futuristički esej za svoje unuke u kome predviđa svet u kojem su mašine oslobodile ljudska bića od mukotrpnog rada na tržištu kako bi se uključile u kulturnu igru Komons u potrazi za uzvišenijim i transcedentnim ciljevima. To može da se pokaže kao njegova najtačnija ekonomska prognoza. Sa novim poslovima će morati da se obezbedi i prekvalifikacija postojeće radne snage i pravilan razvoj veština za studente koji dolaze na tržište rada kako bi se olakšao prelazak na nove kategorije zanimanja i poslovne mogućnostima koje dolaze sa masovnom izgradnjom inftastrukture internet of things širom sveta. Istovremeno, studenti će morati da budu obrazovani za nove profesionalne sposobnosti koje dolaze sa otvaranjem novih mogućnosti za zapošljavanje u Kolaborativnom Komonsu. Iako će biti potreban Herkulov napor, ljudski rod se pokazao sposobnim za slične napore u prošlosti-naročito brz prelazak sa poljoprivrednog na industrijski način života između 1890. i 1940. godine. Razumljivo je da je u društvu gde je tržište imperativ i kapitalistički sistem koji je tako čvrsto ukorenjen u popularnom predanju, da ne pominjem vladine subvencijame, da je masu novih ekonomskih inicijativa i institucionalnih aranžmana prebacio na Kolaborativni Komons i još uvek se tretiraju samo kao dopuna glavne ekonomske struje. Malo se sugeriše da se ubrza tempo kako bi se približili nuli marginalnog troška koji počinje da utiče na medije, industriju zabave i izdavaštva; obnovljivu energiju; 3D štampanje gotovih proizvoda; i otvorene izvore online visokog obrazovanja su ništa više nego varijacija u okviru postojeće

195

ekonomske paradigme. Čak i manje se sugeriše da je zamena globalne radne snage sa AI i automatskom tehnologijom, transformacija od tržišta do mreže, i pojava ekonomije razmena predstavlja fundamentalni napad na sam sistem. Čak i kada se suoče sa demokratizacijom valute, kao i sa brzim širenjem društvenog preduzetništva, postoji mala zabrinutost da oni predstavljaju bilo kakvu ozbiljnu pretnju kapitalizmu. Ipak, ne možemo, a da ne budemo zadivljeni kako se ovi novi modeli fundamentalno razlikuju od standardnog načina organizovanja privrednog života tokom poslednja dva veka. Ovi novi pristupi su toliko radikalno drugačiji od postojeće ekonomske paradigme, u njihovim opštim narativnim i operativnim pretpostavkama, da je teško zamisliti kako bi se mogli usvojiti u sadašnjem režimu. Verovatnije da su ovi različiti pristupi mreža koji se oslanjaju jedan na drugi, prerasti svoj kapitalistički kontekst i u nekom trenutku pucanja postojeće paradigme, nastaće novi ekonomski poredak, koji se razlikuje od tržišta kapitalizma koji je proistekao iz feudalnih i srednjovekovnih sistema. Klasična i neoklasična ekonomska teorija je neproduktivna ekonomska aktivnost jednog društva jer ostvaruje skoro nula marginalne troškove. Kada se marginalni troškovi smanje do nule, profit nestaje, jer roba i usluge su oslobođene od tržišne cene. Oni postaju suštinski slobodni. Kada većina stvari postaje skoro besplatna, svo obrazloženje kapitalizma kao organizacionog mehanizma za proizvodnju i distribuciju robe i usluga postaje besmisleno. To je zato što dinamika kapitalizma hrani oskudicu. Ako su resursi, dobra i usluge retki, oni imaju tržišnu vrednost i mogu se prodati na tržištu bez obzira na stvarnu cenu koštanja. Ali kada se marginalni troškovi proizvodnje tih dobara i usluga približeni nuli, a cena postaje gotovo besplatna, kapitalistički sistem gubi svoju vlast nad oskudicom i mogućnost da profitira od tuđe zavisnosti. Besplatnim se podrazumevaju dva termina: slobodni u ceni i slobodni od oskudice. Kada su marginalni troškovi proizvodnje dodatne jedinice dobra ili usluge skoro nula, to znači da će nedostatak biti zamenjen izobiljem. Tržišna vrednost postaje beskorisna jer svako može da obezbedi mnogo od onoga što im je potrebno, bez potrebe da plati za to. Proizvodi i usluge imaju koristi i dele vrednosti, ali više nemaju tržišnu vrednost. Pojam organizovanja ekonomskog život u izobilju, koristeći i deleći vrednosti, pre nego oskudicu i tržišnu vrednost je toliko strano od načina na koji smo ga zamislili u ekonomskoj teoriji i praksi da nismo u stanju ni da predvidimo. Ali to je ono što tek počinje da se pojavljuje u širokom sektoru privrede sa novim tehnologijama koje čine mogućim efikasnost i produktivnost kroz otklanjanje troškova proizvodnje dodatne jedinice i usluga i to , isključujući početne investicije i opšte troškove.

2. Definisanje Izobilja Termin izobilje tradicionalno znači dovoljan pristup resursima kako bi se osigurao uspešan život. Biolozi nam govore da je prosečnom ljudskom biću potrebno oko 2.000 do 2.500 kalorija dnevno za održavanje svog fizičkog zdravlja.

196

Danas više od 2 milijarde ljudskih bića živi sa manje od toga i milijardu od njih su klasifikovani kao podhranjeni. Sa porastom ljudske populacije za koju se očekuje da se poveća za 35%, odnosno 2.5 milijardi ljudi, do 2050., Organizacija Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu navodi da proizvodnja hrane treba da poraste za 70% da obezbedi hranu koja je potrebna da se "adekvatno" obezbedi blagostanje svakog pojedinca. Prosečan Amerikanac, s druge strane, troši 3.747 kalorija energije dnevno. Ako svih 7 milijardi ljudi koji danas žive na planeti, konzumiraju sličan iznos resursa kao prosečan Amerikanac, to bi zahtevalo četiri do još pet Zemalja. Ljudska rasa, bogati i siromašni, trenutno gutaju ekvivalentne resurse 1.5 puta zemlje, drugim rečima, to traje oko jednu i po godinu da se regeneriše ono što konzumiramo u jednoj godini. Projekti Ujedinjenih nacija su, da ukoliko se trend rasta i potrošnje stanovništva nastave, čak i bez dovoljno jakih promena u kvalitetu života siromašnih u svetu, do 2030. trebaće nam ekvivalent dve zemlje da podrže naše potrebe za resursima. Bogatstvo je, dakle, u oku posmatrača. Održivost planete, međutim, nije. Kada je reč o pomirenju bogatstva i održivosti, Gandi navodi, da "Zemlja daje dovoljno da zadovolji potrebe svakog čoveka, ali ne i pohlepu svakog čoveka" što predstavlja zlatni standard. Gandi je imao instiktivno razumevanje održivosti. Danas ih, međutim, možemo aktivno izmeriti sa sofisticiranim merilima. To se zove ekološki otisak. Održivost se definiše kao relativno stabilno stanje, u kojoj upotreba resursa za održanje ljudske populacije ne prelazi sposobnost prirode da reciklira otpad i napuni zalihe. Ekološki otisak je direktna mera tražnje ljudske aktivnosti koju stavlja u biosferu. Tačnije, ona meri količinu biološki produktivne zemlje i vode koja je potrebna za proizvodnju svih resursa za potrebe potrošnje pojedinca ili stanovništva i da bi se apsorbovao otpad koji stvaraju, s obzirom na tehnologiju koja preovladava i praksu upravljanja resursima. Ova oblast se onda može uporediti sa biološkim kapacitetima, odnosno, iznos produktivne površine koja je dostupna za generisanje resursa i apsorbovanje smeća. Proširenje ekološkog otiska čovečanstva tokom proteklih pola veka je bez presedana. U 1961., otisak naše vrste je bio približno polovina planete biološkog kapaciteta. Do 2008. godine, međutim, ekološki otisak od 6.7 milijardi ljudskih bića živih u to vreme bio jednak 18.2 milijarde hektara, sa prosečnim otiskom od 2.7 hektara po osobi, na planeti sa samo 12 milijardi hektara biološkog kapaciteta na raspolaganju, ili 1.8 hektara na raspolaganju po osobi. Mi trošimo Zemljin biološki kapacitet brže nego što bi se mogao reciklirati i obnavljati. Sjedinjene Američke Države, sa samo 4% svetske populacije, koristila je 21% Zemljine raspoložive biološke kapacitete i ekološki otisak, tako da je biološki kapacitet prosečnog Amerikanca neverovatnih 10 hektara. Statistika o ekološkom otisku postaje još izraženija kada je reč o populaciji sa visokim prihodima u odnosu na populaciju sa niskim primanjima. Na 1 milijardu

197

najbogatijih potrošača sa bruto nacionalnim dohotkom od $12.196 ili više po osobi-koriste ekvivalent 3.06 hektara biološkog kapaciteta po osobi, dok je 1.3 milijarde najsiromašnijih sa bruto nacionalnim dohotkom od $995 ili manje po stanovniku- koriste ekvivalent 1.08 hektara biološkog otiska po stanovniku. Ako je obilje vezano za održivost i mereno u interesu boljeg života, a ne i glavni princip Zemljinog biološkog kapaciteta, pitanje je, koliko ljudska bića mogu da žive udobno bez uništavanja sposobnosti biosfere da stalno obnavlja ekološke resurse neophodne za održavanje zdravlja i dobrobiti svakog pojedinca i naše vrste u celini? Lester Braun, osnivač World Watch Institut organizacije koja prati ljudski uticaj na globalne resurse-kaže da je odgovor zavisi od toga koju ishranu biramo. Ako pogledamo ishranu u SAD, prosečna osoba uzima 800 kilograma (kilogram je ekvivalentna 2.2 pounds) žita godišnje u vidu hrane. Ako svi u svetu imamo ekvivalentanu ishranu, onda je 2 milijarde tona godišnje žitarica mogla da podrži globalnu populaciju od samo 2.5 milijarde ljudi. Ako, međutim, uzmemo italijansku / mediteransku ishranu od 400 kilograma žita po osobi godišnje je korišćena kao osnova, svet godišnje može da izdrži populaciju od 5 milijardi ljudi. Na kraju, ako bi koristili indijsku ishranu, odnosno 200 kilograma žita konzumiranja po osobi godišnje, planeta bi mogla da izdrži najviše 10 milijardi ljudi. Braunov zaključak je da populacija koja živi suviše visoko ili nisko u lancu ishrane ne živi onoliko dugo koliko oni koji jedu približno sredini lanca ishrane. Oni na vrhu pate od bolesti uključujući dijabetes, rak, srčana oboljenja i moždani udar, dok na dnu pate od neuhranjenosti i umiru od bolesti siromaštva uključujući rahitisa, skorbut, beriberi, pelagra, anemije, itd. Studija za studijom pokazuje da ljudi koji jedu Mediteransku ishrana-koja se sastoji od mesa, ribe, sira i povrća -žive zdravije i imaju duži životni vek. Da bi uskladili ljudsku populaciju u skladu sa biološkim kapacitetom planete i transformisali naše društvo od oskudice ka održivom životu, mi ćemo morati da se pozabavimo velikim disparitetom ekološkog otiska između bogatih i siromašnih, uz istovremeno smanjenje ukupne populacije na zemlji.

3. Šta nas usrećuje? Dok pojam ekološkog otiska daje ubedljivu naučnu metriku za smanjenje ljudskog uticaja na nosivost biosfere-a, gomila studija i istraživanja u poslednjih nekoliko godina izveštavao tome šta čini ljude srećnima obezbeđujući podjednako ubedljive sociološke i psihološke razloge za izjednačavanje ekološkog otiska. Više od 40% ljudskog roda koji živi na dva dolara dnevno ili manje u teškom siromaštvu i jedva preživljavaju od nedelje do nedelje, su razumljivo duboko nesrećni. U nedostatku osnovnih sredstava za život, nisu u mogućnosti da izdržavaju svoju decu i da im obezbede garderobu i sklonište, oni su u utučenom stanju, njihovi životi su iscrpljeni od snage i nade. Kako siromašni počinju da se

198

izdižu iz siromaštva, oni počinju da osećaju sreću. Svaki napredak u prihodima, bogatstvo i sigurnost ih čini srećnijim. Ali evo gde postaje iznenađujuće. Kada pojedinci postignu nivo prihoda koji obezbeđuje osnovne potrebe i sigurnost u životu, njihov nivo sreće počinje da stagnira. Dodatno povećanje bogatstva i prateće potrošnje dovodi do smanjenja u ukupnoj sreći, dok se ne dostigne tačka, nakon čega sreća zapravo okreće tok i pojedinci postaju manje srećni. Studije pokazuju da akumulacija bogatstva postaje albatros i da rasipnička potrošnja postaje zavisnost sa manjim i kraćim vekom psiholoških nagrada. Detaljniji pregled u razloge zašto povećanje bogatstva iznad nivoa ugodnosti dovode do bezvoljnosti i očaja pokazuje da odnosi sa drugima postaju sagledani kroz status i da ih pokreće zavist i ljubomora. Pojedinci tvrde da njihovi odnosi postaju površni i vrednuju samo ono što se može dobiti i izgubili u strogo materijalnom smislu. Ipak, čak i kada se suoče sa sopstvenim povećanjem nesreće, materijalistički pojedinci su daleko češće agresivniji u svojoj potrazi za povećanjem materijalne dobiti u uverenju da problem nije u njihovoj preokupaciji bogatstva, već da nemaju dovoljno. Razlog zbog čega oni mogu da steknu malo više materijalnog uspeha koji će im povećati status zarad trajnog divljenja drugih i uživanja za koja se nadaju da će doći sa većim potrošačkim ponašanjem -psiholozi nazivaju se hedonističkom trakom. Umesto toga, svaki dodatni ulazak u ove hedonističke fantazije im donosi više nesreće, vuče ih naniže u začaranom krugu zavisnosti iz koje nema izlaza, dok ne siđu sa pokretne trace koja vodi ka alternativnom putu ka sreći. Studije sprovedene širom sveta su pokazala blisku korelaciju između materijalnih vrednosti, depresije i bolesti zavisnosti. Materijalisti češće od drugih umeju da pokažu posesivnost i da budu manje velikodušni i iskazuju nepoverenje. Materijalisti imaju više teškoća da zauzdaju impulse i agresivniji su prema drugima. Profesor psihologije Tim Kasser, autor knjige "Visoka cena materijalizma", sumira podatke prikupljene tokom godina studija o materijalističkom ponašanju. Ono što gotovo svaka studija pokazuje, kaže on, jeste da ljudi koji veoma pridaju vrednost potrazi za bogatstvom i dobrima prijave niže psihološko blagostanje od onih koji su manje zabrinuti za takve ciljeve....Što su više materijalne vrednosti u centru naših života, kvalitet našeg života je umanjen. Pre nekoliko godina, imao sam priliku da posetim britanskog ekonomistu Ričard Laiarda, čija knjiga Sreća: lekcije iz Nove nauke izazvala su pomalo pomešana mošljenja među ekonomistima. Laiard je bio jedan od mojih fakulteta domaćina za predavanje koje sam imao na Londonskoj školi ekonomije. On me je pozvao u svoju kancelariju i podelio sa mnom neke zanimljive prikupljene podatke koji se odnose na povećanje bogatstva jednog društva i osećanja stanovništva u vezi njihove sreće tokom vremena. Bio sam prilično zainteresovan da vidim podatke o Sjedinjenim Američkim Državama. Ispostavilo se da, dok Amerikanci danas

199

uživaju dvostruko veći prihod u odnosu na 1957, procenat "veoma srećan" je pao sa 35 na 30 procenta. Nisu Sjedinjene Države izuzetak. Studije sprovedene u drugim industrijski razvijenim zemljama pokazuju istu priču. Laiardovo istraživanje pokazuje da sreća pojedinca raste ukoliko prosečan individualni dohodak dostigne oko 20.000$ godišnje, minimalni nivo udobnosti-nakon čega dodatno uvećavanje za rezultat ima opadajući nivo sreće. Studije takođe pokazuju da je nivo sreće društva blisko praćen prihodima od dispariteta stanovništva. Sjedinjene Države, koje su se hvalile najsnažnijom srednjom klasom na svetu 1960, opala je tokom narednih 50 godina, samo 1% su postali bogatiji, dok se srednja klasa smanjuje i broj ljudi u siromaštvu povećava. Do 2012. godine, Sjedinjene Države su imale sramotnu razliku da budu rangirane na 28 od 30 mesta Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) u zemljama jaz između bogatih i siromašnih se poboljšao samo Meksiku i Turskoj. Nije iznenađujuće da je povećanje razlike u prihodima dovelo do pada u ukupnom nivou sreće društva. Studije o sreći pokazuju da zemlje koje imaju najmanji jaz između bogatih i siromašnih rezultiraju većom kolektivnom srećom i blagostanjem. Jedan od razloga leži u činjenici da povećanje siromaštva rađa nezadovoljstvo. Ali jednako važno, jaz između onih koji imaju i koji nemaju predstavlja plodno tle za nepoverenje. To stvara mentalni garnizon onima na vrhu koji su u strahu od odmazde od siromašnih masa i prinuđeni su da štite njihovo bogatstvo i imovinu. Sećam se trenutka koji smo moja supruga i ja doživeli u Meksiko Sitiju pre skoro 20 godina. Vozili smo se na zadnjem sedištu oklopnog vozila koje nas je prevozilo sa predavanja o istaknutim poslovima na večeru u kuću jednog od najbogatijih porodica u Meksiku. Moj domaćin, vodeći društveni reformator u Meksiku koji je posvetio veliki deo svog života za poboljšanje života siromašnih u Meksiku, sedeo je na prednjem sedištu preko puta oružanog vozača. Dok smo izlazili iz opasnog dela grada, sa policijom na svakom ćošku, u luksuznom automobilu, ograđeni i zaštićeni obezbeđenjem, on je primetio ironiju, primećujući da je narod u Meksiko sastavljen od zatvorenih zajednica za bogate i siromašne, svaki sa strahom od drugih i njihovih namerama. SAD su postale nalik Meksiku, nepoverenje je poraslo. 1960, 56% Amerikanaca je reklo da se većini ljudi može verovati. Danas, manje od jedne trećine i dalje se može verovati. Šta čini materijalizam toliko otrovanim jeste da lišava pojedinca primarnog vođenja koji animira našu vrstu -našu empatičnu prirodu. Učimo od evolucionih biologa i neuronaučnika koji ukazuju da ljudska priroda nije ono što nam je rečeno u poslednjih nekoliko stotina godina. Naši filozofi Prosvetiteljstva, na samom početku modernog doba, su naslikali sliku ljudske prirode kao racionalne, sebične, materijaliste, utilitarne, i vođene potrebom za autonomijom od kojih predisponiraju da se akumulira više imovine. Nove naučne studije govore drugačije. Ljudska bića su najviša društvena stvorenja. Mi žudimo za druženjem i

200

žudimo društvenoj ukorenjenosti. Veći deo te društvenosti je meko povezan u našem neuronskom sistemu. Tokom 1990-ih, naučnici su naleteli na ogledalo neurone u ljudskom biću popularno nazvan-empatija neurona. Nekoliko naših rođaka primata i slonova imaju empatiju neurona ali još uvek nismo sigurni za druge vrste. Ogledalo neuroni nam omogućavaju da doživimo osećanja drugog bića kao naša vlastita ne samo intelektualno, već i fiziološki i emotivno. Na primer, ako posmatramo kako pauk putuje do ramena druge osobe, osetićemo isti jezivi osećaj u nervnom sistemu kao da se penje uz naš ud. Uzimamo ova svakodnevna osećanja zdravo za gotovo, ali tek počinjemo da shvatamo da je ova fiziološka sposobnost da se iskuse tuđa osećanja kao sopstvena, da osetimo tuđu radost, sramotu, gađenje, patnje i strahove, a to nas čini društvenim stvorenjima. Empatijski senzibilitet je ono što nam omogućava da odgovorimo jedni drugima kao produženi mi, ugrađeno u duboko integrisano društvo. Kada čujemo da pojedinci nemaju osećaj empatije, čije ponašanje ne pokazuje osetljivost ili brige za druge, mi mislimo o njima da su nehumani. Sociopata je krajnja opcija. Studije pokazuju više puta blisku povezanost između materijalističkog ponašanja i suzbijanja ili izumiranja empatijskog ponašanja. Deca koja odrastaju sa roditeljima koji su hladni, proizvoljni, sadisti i nemarni, i koji iskuse emocionalno zlostavljanje i nanošenja telesnog kažnjavanja, često postaju agresivni i ekplozivni ili povučeni usamljenici kao odrasli. Njihovo empatijsko ponašanje zamenjuje ga strah, nepoverenje i osećaj napuštenosti. Nasuprot tome, roditelji koji su nežni i reaguju i sposobni da odgajaju dete, i obezbede sigurno okruženje koje podstiče razvoj ličnosti, izgrade društveno poverenje koje je toliko bitno za razvoj empatije. Deca koja nikada nisu doživela empatiju tokom odrastanja će manje verovatno biti u stanju da je izraze kao odrasli. Nesposobni da se povežu sa svojim bližnjima na najosnovnijem nivou, oni postaju za sve namere i svrhe izolovani i sami. Njihov materijalizam postaje bleda zamena za njihov osećaj gubitka. Njihova privrženost stvarima postaje surogat za gubitak privrženosti naroda. Njihova opsednutost materijalnim uspehom, slavom, i priznavanje takođe postaje sredstvo za pobedu i društveno prihvatanje. Kako njihov materijalizam definiše njihove živote, takođe oblikuje njihove odnose sa drugima. U svetu koji je vođen materijalnim uspehom, svaki odnos postaje sredstvo za unapređenje tog cilja. Za materijaliste, reklamiranje postaje moćan lek koji hrani zavisnost. Reklama obećava smanjenje neadekvatnosti i usamljenosti. Reklama obećava da će proizvodi i usluge poboljšati ličnost i identitet osobe i da će ga ili nju učiniti privlačnom, atraktivnom i prihvatljivom za druge. Nemački filozof Fridrih Hegel je definisao novog materijalističkog čoveka i ženu u kapitalističkom dobu. On je tvrdio da iza njegove utilitarne i materijalne vrednosti, imovina je izraz nečije ličnosti. To je prisiljavanje nečije volje za objektima što se projektuje na njegovu jedinstvenu ličnost na svetu i stvara prisustvo među svojim bližnjima. Naša imovina se počinje razlikovati od naše ličnosti. Sve što moje

201

proširuje moje jedinstveno prisustvo i sferu uticaja i postaje sredstvo po koje me drugi poznaju. Reklama se vodi idejom da je imovina mera ljudskog bića i gura proizvode i usluge od suštinskog značaja za stvaranje identiteta pojedinca u svetu. Većim delom dvadesetog veka, reklama je propagirala ideju da je imovina produžetak ličnosti i napravila je duboki prodor u preorientaciji svake naredne generacije u materijalističkoj kulturi. Sociolog sa fakulteta u Bostonu Julija Shor konstatovala je 1990-ih, da su deca provodila isto vremena u kupovini kao i u gostima, duplo više vremena kupujići nego čitajući ili odlazeći u crkvu, i pet puta koliko igranje napolju. Čak i više uznemirava izjava mladih da bi "radije provodili vreme kupujući stvari nego radili nešto drugo", a više od polovine smatra da "kad porasteš, više novca imaš, i srećniji si". Prošlo je 15 godina otkako su sprovedene ove ankete. U međuvremenu, Milenial generacija je postala punoletna, a rezultat je kontradiktoran. Psiholozi, sociolozi, politikolozi, antropolozi objavljuju izveštaje i studije koje su duboko u suprotnosti jedan sa drugim. Masivna Studija 14.000 studenata sprovedeno između 1979. i 2009. godine od strane Instituta za društvena istraživanja na Univerzitetu Mičigen zaključio da "danas studenti poseduju oko 40% više empatije nego njihove kolege od pre 20 ili 30 godina, mereno standardnim testovima ličnosti. Sara Konrah, istraživač sa Univerziteta Mičigen koji je vodila meta-analiza studiju, koja kombinuje rezultate 72 fakulteta američkih studenata tokom perioda od 30 godina, kaže da današnji studenti imaju manje šanse da se slože sa izjavama poput: "Ja ponekad pokušam da bolje razumem svoje prijatelje zamišljajući kako stvari izgledaju iz njihove perspektive" i "Ja sam često nežan, zabrinut za osećanja ljudi koji imaju manje sreće od mene." Druge studije o Milenial generaciji, međutim, pokazuju suprotan trend. Za razliku od Gen Hers, studenti "mnogo više osećaju empatiju za druge u njihovoj grupi i pokušavaju da razumeju perspektivu svake osobe. Studije takođe pokazuju da kod Milenial generacije je veća verovatnoća da će deliti mišljenje drugih ljudi i deliti mišljenja njihovih vršnjaka i imati jednaku težinu, da vole zajednički rad, i traže dogovor u grupi, i da se od svih zahteva empatična svesnost. Na pitanje da li veruju drugima, što je od suštinskog značaja za podsticanje empatije, studenti su daleko više nepoverljivi prema vladi, poslovnom zajednicama, kao i stručnjacima svih vrsta, imaju mnogo više poverenja u svoje kolege saradnike na Internetu i, kao što je pomenuto ranije, više su voljni da svoje poverenje iskažu mišljenjima. Studije takođe pokazuju da studenti imaju najmanje predrasuda i veću empatiju od bilo koje generacije u istoriji u zagovaranju pravnih i socijalnih prava prethodno

202

marginalizovanih grupa stanovništva, uključujući žene, ljudi boje, gejeva i lezbejki, i osobe sa invaliditetom. Oni su takođe manje ksenofobični. Oko 23% američkih studenata, su studirali u inostranstvu, a 73% studenata favorizuje liberalnu imigracionu politiku u poređenju sa samo 39 do 57 odsto ostatka odrasle populacije. Moj utisak je da proučavanje generacija nije monolit, nego mešavina protivrečnosti. Iako postoje dokazi o njihovom slavnom narcizmu i materijalizmu, takođe postoje dokazi o porastu empatije. Takođe pretpostavljam da je narcisoidno i materijalističko ponašanje smanjuje svoj uticaj u periodu posle Velike recesije. Niz novih studija to dokazuje. U decembru 2013. godine, Njujork Tajms je objavio vodeći članak u svom "Nedeljnom izdanju" u kome navode da su studenti, duboko pogođeni Velikom recesijom i stagnacijom svetske ekonomije, okrenuli svoje psihičke prioritete od materijalnog uspeha zarad smislenog postojanja. U izveštaju koji je naručila Savetodavni odbor za karijeru utvrdio da među studentima u dobi od 21 i 31, veću prednost ima karijera nego novac. Dugačka studija sprovedena od strane Jennifer L. Aaker, profesorke marketinga na Stanford školi za biznis, i njenih kolega, praćena sa nekoliko stotina Amerikanaca mesečno da procene šta znači "smisleno". Ono što su otkrili jeste da mlade generacije koje su rekle da imaju smislen život "videli su sebe kao da su drugi više orijentisani prema njima -odnosno opisali su sebe kao 'davaoce.' "Ljudi koji su izjavili da pomažu drugima što je važno za njih, odnosno da to ima "više smisla u njihovim životima." Čak šta više, u istraživanju 2013. godine koje je sprovelo Nacionalno Društvo Srednjih škola od 9.000 srednjoškolaca, studenti su bili pitani da izaberu mesto koje bi želeli da rade na listi od preko 200 preduzeća, zdravstvene zaštite, bolnice, i vlade, birajući 14 od 25 najboljih izbora. Bolnica St. Jude Children’s Research Hospital je vrhunski izbor za najbolje i najpametnije učenike srednjih škola u zemlji. James V. Luis, direktor Nacionalnog društva Srednjih škola, sumirao je nalaze, rekavši da je "fokus na pomaganje drugima. Kako je navedeno, manje empatični pojedinci imaju tendenciju da budu materijalisti. Ako su generacije manje empatične nego prethodne generacije, onda bi trebalo da stvori trend i promena stavovova o materijalizmu u protekloj deceniji. To počinje da se dešava. U studiji objavljenoj u leto 2013. godine u časopisu "Social Psychological and Personality Science", istraživači su ispitivali stavove stotina hiljada maturanata preko 40 godina i našli potresan preokret u vrednostima od početka Velike Recesije 2008.godine. Dok je empatija za druge u opadanju i materijalizam je sve više raširen sa svakom godinom, taj trend se naglo okrenuo nakon 2008. godine među mladim generacijama, koji je prijavio "više brige za druge i manje interesovanja za materijalnim dobrima. Nove studije pokazuju da su generacije manje zainteresovane za materijalne trendove i manje ulažu u opsesivni konzumerizam kao način života.

203

Ovi rezultati podudaraju sa naglim porastom saradnje potrošnje i ekonomije razmene. Širom sveta, mlađa generacije razmenjuju bicikle, automobile, kuće, odeću, i bezbroj drugih predmeta. Sve veći broj generacija izbegava dizajnirane brendove u korist osnovni i uzročno-orijentisanih brendova i da su daleko više zainteresovani za upotrebne vrednosti materijalnih stvari nego za njihovu prodajnu vrednost ili status. Ekonomija razmene zajedničke potrošnje je veoma prirodno, više empatična a manje materijalistična. Opadanjem materijalističkog etosa koji se ogleda u povećanju posvećenosti održivosti i rukovodstvom životne sredine. Nije iznenađujuće da materijalisti prikazuju manje empatije, ne samo prema svojim bližnjima, već i prema svojimkolegama i prema prirodnom okruženju. Oni vide prirodu islljučivo kao resurs za eksploataciju, umesto zajednice koja treba da očuva. Za njih, životna sredina, kao i njihovi odnose sa drugima, vrednuju se samo za komunalne i tržišne vrednosti a nikada za suštinsku vrednost. Na Univerzitetu u Ročesteru, istraživači su testirali 80 studenata da se utvrdi kako materijalne vrednosti utiču na način na koji su izabrali da koriste prirodne resurse. Studenti su kategorisani prema tome da li vrednuju visoko materijalističke vrednosti ili nematerijalističke vrednosti. Oni su zatim pozvani da igraju igru u kojoj su bili na rukovodećem položaju u drvnoj kompaniji u kojoj će da se nadmeću u konkurenciji sa drugim kompanijama sa 200 hektara nacionalne šume. Svaki je mogao ponudu da smanji do maksimalno deset hektara godišnje, uz razumevanje da šuma se može obnoviti 10% godišnje. Ako grupa ponudi da smanji samo nekoliko hektara, profit bi bio nizak. Ali ako pokušaju da iseku veliki broj hektara, profit bi bio visok, ali šuma će biti osiromašena u kratkom roku. Nije iznenađujuće, materijalisti su posekli više šume nego nematerijalisti, što im je omogućilo brz profit, ali na uštrb jednako brzog iscrpljivanja šuma. Više su fokusirani na kratkoročnu finansijsku dobit nego dugoročno očuvanje šuma. Nematerijalisti su uživali veći profit na duge staze, jer je šuma trajala duže. Vrednosna orijentacija pokazana u ovom eksperimentu se pojavljuje u stvarnom svetu. Generacije su ne samo manje materijalistične, već imnogo više podržavaju održavanje životne sredine nego starije generacije. Prema istraživanju koje je sprovedeno 2009. godine od strane Centra za američki napredak, sa sedištem u Vašingtonu, 75% Milenial generacije favorizuje smenu fosilnih goriva i prelazak na obnovljive izvore energije što nadmašuje sve druge odrasle generacije. Galup istraživanje sprovedeno pre nekoliko godina je još dramatičnije. 58% mladih uzrasta od 18 do 29 je izjavilo da zaštita životne sredine treba da bude nacionalni prioritet u Sjedinjenim Američkim Državama"Čak i po cenu suzbijanja privrednog rasta." Dakle, šta svi ovi eksperimenti, studije, i istraživanja pokazuju? Prvo, da novac ne kupuje sreću. Dok siromašni sloj očajanjva, povećanje bogatstva, nakon što se dostigne u najmanju ruku udobnost, povećava se očaj.

204

Drugo, materijalizam, daleko da čini ljude srećnijim, čini ih više otuđenim, u strahu, uznemirenima i usamljenima. Treće, primarni ljudski nagon nije nezasita materijalna potreba, kao što bi ekonomisti hteli da verujemo, već potraga za društvenosti. Ono što nas čini srećnim, posle ispunjenja naših minimalnih zahteva za udobnošću, jeste naklonost i druženje. Mi tražimo da nam pripadnu, a ne da posedujemo i proždiremo-sve što stavlja u sumnju dve pretpostavke ekonomije: da su stvari koje želimo najviše u životu su oskudne, i da su naše želje neograničene. U stvarnosti, ono što nam je najpotrebnije nije retko, a to je beskrajna-ljubav, prihvatanje i priznanje naše ljudskosti. Reklamna industrija razume, čak i ako ekonomisti ne. Stotine milijardi dolara se troše za reklamu svake godine vođeni ovim nagonima, na uvrnut način, i ubeđuju da oni najbolje mogu biti ispunjeni kupovinom, gomilanjem, trošenjem više materijalnih stvari, znajući dobro da u stvarnosti su samo izmislili kako bi nas povukli dalje od naše potrage za zajednicom. Zamislite koliko brzo bi se ljudsko ponašanje promenilo kada bi reklamna industrija iznenada nestala iz našeg svakodnevnog života. Opsesija sa materijalizam bi brzo izbledela, što bi nam omogućava prostor za disanje da otkrijemo našu čežnju jednu za drugom nego za stvarima. Ali šta je sa argumentom da je u društvu skoro nula marginalnih troškova društvu, gde svako može imati mnoge stvari koje želi, kad god želi, za skoro besplatno, ljudska bića će verovatno pojesti preostale resursa zemlje i brže, donoseći propast planete? Nije verovatno. Nezasita potreba da se materijalne stvari gomilaju gubi mnogo od svoje vrednosti. Isto tako da se zgrabi ono što može od drugih. Osim toga, u svetu gde su manje ili više zadovoljene svačije, socijalne razlike na osnovu materijalnog statusa postaju manje relevantne. Društvo se više ne deli isključivo na bazi "moje protiv tvojih." Niti se nečija vrednost određuje prema onome što imaju. To ne znači da era izobilja vodi ljudsku rasu do utopije. Niko nije dovoljno naivan da veruje da će tamna strana ljudske prirode iznenada nestati iz našeg kulturnog DNK. To je samo da kažem da kada izobilje zamenjuje oskudicu, ljudska narav će verovatno biti daleko manje milosrdna da se ima sve više i više iz straha šta sutra može doneti. Najmanje jedan deo mlađe generacije odrastaju u novom svetu posredovan distribucijom, zajedničkih, peer-to-peer mrežama koji počinje da se probija iz materijalističkog sindroma koji je karakterisao veliki deo ekonomskog života kapitalističkog doba. Oni su stvarali deljivu ekonomiju koja je manja materijalistička i više održiva, manje svrsishodna i više empatična. Novi etos deljenja tek počinje da ima merljiv uticaj na ekološki otisak na mlađe generacije u razvijenim industrijskim ekonomijama. Ovaj pomak od materijalizma ka održivom kvalitu života otvara perspektivu dramatičnog smanjenja ekološkog otiska najbogatijih ljudi na planeti, stavljajući na raspolaganje više Zemljinih resursa najsiromašnijim ljudskim bićima zemlje na

205

svetu kako bi se mogla podići iz siromaštva, podići svoj životni standard, i uživali u sreći koja dolazi od ispunjavanja njihovih osnovnih potreba i usluga. Da li ove dve sile mogu da dođu zajedno i dostići vrhunac udobnosti pri kojoj celo čovečanstvo može da živi od Zemljinog ekološkog interesa ilisvoj kapital u održivom kvalitetu života je otvoreno pitanje. Ja sam siguran da u ovom trenutku mnogi čitaoci traže, da li je to dovoljno? Čak i ako najbogatiji 40% ljudske rase sužava svoj ekološki otisak, to će biti od velike utehe ako najsiromašnijih 40 odsto povećava svoje brojeve i proširuje ekološki otisak. Slažem se. Mi ne samo da treba da suzimo ekološki otisak bogatih, već i smanjimo rastuću plimu stanovništva siromašnih, ako smo svi da uživamo u plodovima voća koje planeta u izobilju može da pruži. Deljenje kondoma i savetovanje porodice o ograničavanju rađanja je uzaludan pokušaj dok su porodice u siromaštvu. Znamo da u najsiromašnijim zemljama sveta, velike porodice služe kao polise osiguranja, garantuje da će dodatni ljudi biti dostupani da rade ukoliko neki od braće i sestara prerano umire. Žene i deca u siromašnim zajednicama u zemljama u razvoju su zveri za teret. Konkretno, oni su mazge koje rade da bi se osigurao opstanak porodice. Pa kako da podstaknete manju porodicu? Mi smo počeli da shvatsmo da je ključ za stabilizaciju populacije na Zemlji pristup električnoj energiji. Zato je Ban Ki Mun, generalni sekretar Ujedinjenih nacija, doneo univerzalni pristup električnoj energiji što predstavlja centralni deo agende za ekonomski razvoj njegove administracije. Struja je ta koja je oslobodila žene u Evropi, Americi i nekim drugim zemljama u dvadesetom veku. Struja je oslobodila žene od kućnih poslova koji ih lancima veže za ognjište, kao sluge. Struja dozvoljava mladim devojkama, kao i dečacima, dovoljno vremena da ulože u obrazovanje i poboljšava kvalitet njihovog života. Kako su žene postale nezavisne više kao hranioci, njihovi životi su postali sigurniji i broj porođaja se je drastično smanjio. Danas, uz nekoliko izuzetaka, stopa fertiliteta u razvijenim zemljama je pala na 2.1 dece po ženi, stope po kojoj deca zamenjuju roditelje. Stanovništvo je naglo opalo u najbogatijim zemalja na svetu. Ipak, više od 20% ljudske rase je bez struje, a dodatnih 20% ima samo marginalni i nepouzdani pristup električnoj energiji. To su upravo zemlje u kojima stanovništvo raste najbrže. Organizacija UN za industrijski razvoj (UNIDO) je dala obećanje da pomogne osnaživanje lokalnog stanovništvo da postavi infrastrukturu. Treća industrijska revolucija (TIR) može da donese zelenu energiju je 1.5 milijardi siromašnih ljudi. U 2011. godini, sam se pridružio dr Kandehu Iumkele, generalnom direktoru UNIDO i šefu UN energije, na globalnoj konferenciji organizacije za podršku TIR u zemljama u razvoju. Jumkela je izjavio da "verujemo da smo na početku treće industrijske revolucije i želeo bih da sve zemalja članice UNIDO čuju poruku i da daju odgovor na ključno pitanje: Kako možemo biti deo ove revolucije? "

206

Cilj je da se struja učini univerzalno dostupnim do 2030. godine. Elektrifikacija svake zajednice na Zemlji će obezbediti podsticaj da se pređe od zone siromaštva ka zoni komfora koji može da obezbedi pristojan kvalitet života za svako ljudsko biće. Kako se pokret za univerzalni pristup električnoj energiji odvija, porast stanovništva u najsiromašnijim zemljama će se vrlo verovatno umanjiti jer u svakoj drugoj zemlji u kojoj je elektrifikacija sprovedena izbavila je ljude iz velikog siromaštva. Do sredine veka, stopa fertiliteta će opasti do 2.1 dece po porodici širom sveta, što će označiti početak sporog pada u ljudskoj populaciji, na kraju dovodeći ga do 5 milijardi ljudi-broj koji će obezbediti sposobnost da živimo po ekološkom interesu prirode i uživamo ekonomiju izobilja. Ipak, više od 20% ljudske populacije živi bez struje, a još 20% ima ograničen ili nepouzdan pristup električnoj energiji. Upravo ovo su zemlje u kojima populacija najbrže raste. Organizacija Ujedinjenih nacija za industrijski razvoj (UNIDO) se obavezala da pomogne jačanje lokalnih populacija kako bi postavila temelje za infrastrukturu Treće industrijske revolucije (TIR) koja može obezbediti električnu energiju za 1.5 milijardi siromašnih ljudi. 2011. godine sam se pridružio doktoru Kandeu Jumkeli (Kandeh Yumkella), izvršnom direktoru UNIDO-a i upravnikom Energije UN-a, na globalnoj konferenciji ove organizacije za podršku razvoja TIR-a u zemljama u razvoju. Jumkela je izjavio: "Mi verujemo da smo na početku treće industrijske revolucije i želim da sve zemlje članice UNIDO-a čuju ovu poruku i postavim im ovo pitanje: Kako mi možemo biti deo ove revolucije?" Cilj je da električna energija bude globalno dostupna svima do 2030. godine. Obezbeđivanje struje svim zajednicama na planeti Zemlji će obezbediti temelj za izvlačenje svih siromašnih na svetu iz siromaštva prema zoni komforta koja može da održi dobar kvalitet života za svako ljudsko biće. Dok se pokret za univerzalni pristup električnoj energiji razvija, napetost među populacijom u najsiromašnijim zemljama će najverovatnije isčeznuti kao u ostalim zemljama gde je električna energija izvela ljude iz najvećeg siromaštva. Do polovine ovog veka, opadajuća plodnost će verovatno opasti na 2.1 dete po porodici širom sveta, što će obeležiti početak blagog pada u broju ljudske populacije, što će na kraju dovesti do broja od 5 milijardi ljudi, a to je broj koji će nam omogućiti da živimo u skladu sa ekološkim interesima prirode i uživamo u ekonomiji izobilja. DVA DŽOKERA APOKALIPSE Smanjenje ekološke staze bogatih, izvlačenje 40% ljudske rase iz siromaštva i stabilizacija i smanjenje ljudske populacije kako bismo dozvolili našoj vrsti da živi u interesu umesto na principima biokapaciteta Zemlje su sve veoma zahtevni, ali ne i nemogući ciljevi. Ove zadatke, međutim, još problematičnijim čine dva džokera koja bi mogla da unište naše napore da obnovimo planetu i zamenimo nemaštinu izobiljem. Industrijski-inducirane klimatska promena sada ugrožava naše ekosisteme i ugrožava opstanak naše vrste, kao i opstanak ostalih stvorenja. Ako to nije dovoljno protiv čega bismo se borili, istu onu IT i internet tehnologiju koja povezuje ljudsku rasu u razmenjivu ekonomiju izobilja sve više koriste sajber teroristi da opustoši rastuću

207

infrastrukturu Interneta stvari, sa potencijalno katastrofalnim uticajima koji bi mogli dovesti do kolapsa moderne civilizacije i smrti stotine miliona ljudi. PLANETA KOJA SE ZAGREVA Klimatski naučnici kažu da je globalna koncentracija atmosferskog ugljenika, koja se kretala od 180-300 delova na milion (ppm) u poslednjih 650.000 godina, porasla sa 280 ppm neposredno pre početka industrijske ere do 400 ppm u 2013. godini. Atmosferske koncentracije metana i azotsuboksida, druga dva moćna gasa za globalno zagrevanje, pokazuju slične strme putanje. Na globalnom samitu o klimi u Kopenhagenu u decembru 2009. godine, EU je predložila da sve države sveta ne prelaze granicu emisije ugljendioksida od 450 ppm do 2050. godine, uz nadu da ćemo, ako smo sposobni da to učinimo, ograničiti rast temperature na Zemlji na 3,5°F (2°C). Čak bi nas i porast od 3,5°F, međutim, odveo natrag do temperature na Zemlji od pre nekoliko miliona godina, u epohu Pliocena 227, sa katastrofalnim posledicama na ekosisteme i ljudski život. Predlog EU je bio ignorisan. Sada, četiri godine kasnije, veliki porast u korišćenju goriva na bazi ugljenika je podiglo atmosferske nivoe ugljendioksida (CO2) daleko brže nego što su raniji model projektovali, pa je sada više verovatno da će temperatura na Zemlji projuriti pored granice od 3,5°F i može dostići granicu od 8,1°F (4,5°C) ili više do 2100. godine, što je temperatura koja na Zemlji nije zabeležena milionima godina. (Zapamtite, anatomski moderni ljudi - najmlađa vrsta- naseljavaju planetu otprilike samo poslednjih 175.000 godina.) Ono što čini ove dramatične poraste temperature na Zemlji tako zastrašujućim je da povećanje topline postepeno pomera hidrološki ciklus planete. Mi smo vodena planeta. Zemljini raznoliki ekosistemi su evoluirali u toku geološkog perioda upravo zbog šablona padavina. Svaki porast temperature od 1°C rezultira povećanjem od 7% kapaciteta održavanja vlage u atmosferi. Ovo izaziva radikalnu promenu u načinu na koji se distribuira voda, uz intenzivnije padavine, ali smanjenje u trajanju i učestalosti. Posledice se već osećaju u ekosistema širom sveta. Doživljavamo više snežnih oluja u toku zime, više dramatičnih prolećnih oluja i poplava, više produženih letnjih suša, više požara, intenzivnijih uragana (kategorija 3, 4, i 5), topljenje leda na velikim planinskim masivima i rast nivoa mora. Zemljini ekosistemi se ne mogu prilagoditi ometajućim promenama ciklusa vode planete za tako kratko vreme i pod sve većim stresom, pa su neki na rubu kolapsa. Destabilizacija dinamike ekosistema širom sveta je sada gurnula biosferu u šesti ciklus izumiranja u proteklih 450 miliona godina postojanja života na Zemlji. U svakom od pet prethodnih ciklusa izumiranja, klima Zemlje je dostigla kritičnu tačku, bacajući ekosisteme u pozitivne povratne petlje, što je dovelo do brzog brisanja biodiverziteta planete. U prosjeku, bilo je potrebno više od 10 miliona godina da se oporavi od izgubljenog biodiverziteta. Biolozi nam kažu da možemo videti izumiranje polovine vrsta na Zemlji do kraja tekućeg veka, što bi dovelo do jalove nove ere koja bi mogla trajati milionima godina. Džejms Hansen, bivši šef NASA Godard Instituta za svemirska istraživanja i glavni klimatolog za američku vladu prognozira porast temperature na Zemlji od 6°C od sada do kraja veka, a sa tim i

208

kraj ljudske civilizacije kakvu poznajemo. Jedina nada, prema Hansenu, je da se smanji sadašnja koncentracija ugljenika u atmosferi sa 385 ppm na 350 ppm ili manje - nešto što nijedna vlada, čak ni EU, trenutno ne predlažu. Ovde je džoker uticaj koji klimatske promjene i promena u hidrološkom ciklusu mogu imati na poljoprivrednu proizvodnju i infrastrukturu. Dramatičan porast broja poplava i suša uništava ogromne površine poljoprivrednog zemljišta širom sveta. Tajfun Haiyan, jedna od najmoćnijih oluja ikada zabeleženih, opustošio je polja poljoprivrede Filipina na početku sezone sađenja pirinča, u novembru 2013. godine, uništivši stotine hiljada hektara zasadivog zemljišta, desetkovavši proizvodnju pirinča u toj zemlji. Samo mesec dana ranije, ciklon Phailin je protutnjao istokom Indije približno istom destruktivnom silom. Samo u regijama Odiša i Bihar, gubici useva procenjeni su na 45 milijardi dolara. U junu 2013. godine, bujične padavine širom centralne Evrope 228 izazvale su izlivanje reka, što je poplavilo poljoprivredna zemljišta. U Pasau, Nemačka, gde se reke Dunav, In i Ilc spajaju, poplave su dostigle visinu od skoro 14 metara, nadmašujući najgoru poplavu ikad zabeleženu u regiji još 1501. godine. Lično sam video ova razaranja iz prve ruke dok sam putovao sa aerodroma u Frankfurtu ka istorijskom gradu Weimar. Obradivo zemljište usput je bilo pod vodom. Šteta u poljoprivrednoj proizvodnji je premašila 16.5 milijardi dolara. Mohib Latif, klimatski naučnik u Helmholtz Centru za istraživanje okeana u nemačkom gradu Kiel, upozorio je da su više ekstremnih oluja i poplava, poput onih koje je Evropa doživela u 2002. i 2013. godini, nova normala dok porast temperature u svetu, izazvan klimatskim promenama, intenziviraju padavine. Latif je naveo da moćne oluje i poplave, "kao što su one koje sada viđamo, se dešavaju oko dva puta češće nego prethodnog stoleća." Suše su takođe učestale svugde u svetu, dodatno smanjujući poljoprivrednu proizvodnju. Ponavljajuće suše u zapadnim delovima SAD-a u proteklih nekoliko godina su značajno smanjile poljoprivrednu proizvodnju. Sa 17 zapadnih država koje čine 40% neto poljoprivrednog nacionalnog prihoda, raste zabrinutost da bi klimatske promene mogle pretvoriti najbogatije poljoprivredne regije u svetu u pustinju u narednim decenijama. U 2012. godini, više od 15.000 okruga - polovina okruga u Sjedinjenim Državama iskusilo je tako ekstremne suše da su proglašeni nacionalnim područjima katastrofa. Ove poljoprivredne regije su doživele temperature za 10-20 stepeni više od dugoročnog proseka za nekoliko godina. U 2013. godini, temperatura je dostigla 105°F ili deset stepeni više od gornje granice za većinu useva u zoni Severne Amerike. Zapadna SAD brzo gubi površinsku i podzemnu vodu i mora da pumpa vodu iz drugih područja u zemlji, povećavajući ionako visoke energetske troškove. Prema studiji američkog Nacionalnog centra za atmosferska istraživanja iz 2011. godine, klimatske promene će verovatno izazvati suše u Sjedinjenim Američkim Državama teže od onih koje su izazvale veliki oblak prašine u trećoj deceniji 20. veka. Suše izazvane klimatskim promenama se takođe povećavaju i u drugim regijama širom sveta, što dodatno smanjuje poljoprivredne prinose. Nedavna studija projektuje dvostruko povećanje u učestalosti suša širom sveta do sredine dvadeset prvog veka i trostruko povećanje do kraja veka. Izveštaj

209

Međunarodnog instituta za istraživanje politike o hrani o uticaju klimatskih promena na poljoprivredu u zemljama u razvoju je bio alarmantan, još više zato što su prognoze bile zasnovane na ranijim procenama povećanja temperature od samo 3°C. Južna Azija će verovatno biti najteže pogođena do 2050. godine, gde se procenjuje pad u odnosu na nivo iz 2000. godine od 50% u prinosu pšenice, 17% u pirinču i 6% u prinosu kukuruza zbog uticaja klimatskih promena. U istočnoj Aziji i Pacifiku, proizvodnja pirinča će se smanjiti za 20%, soje za 13%, pšenice za 16%, a kukuruza za 4% do 2050. godine. Predviđa se da prosečna dostupnost kalorija opadne za 15%, a potrošnja žitarica je projektovan za 24% pada do 2050. godine zbog klimatskih promena. Očekuje se da će broj pothranjene dece porasti na oko 59 miliona u južnoj Aziji i na 14 miliona u istočnoj Aziji i Pacifiku. Očekuje se da će se subsaharska Afrika, već najsiromašnija regija sveta, suočiti sa jednako razornim padom u proizvodnji hrane zbog oslanjanja na padavine u poljoprivredi. Do 2050. godine, prosek prinosa pirinča će se smanjiti za 14%, pšenice za 22%, a kukuruza za 5%. U potkontinentu koji već muči pothranjenost, prognoze projektuju dodatni pad od 500 kalorija po osobi dnevno do 2050. godine zbog klimatskih promena, što iznosi pad potrošnje do 21% hrane po osobi. Očekuje se da će se broj pothranjene dece povećati sa 33 na 42 miliona u narednih 38 godina. Broj se povećava na 52 miliona kada se uračunaju i klimatske promene. Uticaj na poljoprivredu na Bliskom istoku i Severnoj Africi u naredne četiri decenije zbog klimatskih promena je jednako alarmantan. Prinosi pirinča će pasti za 30%, kukuruza za 47%, i pšenice za 20%. Kao i kod subsaharske Afrike, prosečna osoba će imati unos hrane smanjen za 500 kalorija dnevno, što bi rezultiralo u više od 2 milona pothranjene dece do 2050. godine. U Latinskoj Americi i na Karibima je nešto bolje, gde su kod pirinča prinosi u padu za 6.4%, kukuruza 3%, soje 3%, a pšenice 6%. Prosečna potrošnja hrane će se smanjiti za 300 kalorija dnevno ili 12% pada na ukupnom nivou, sa 6.4 miliona pothranjene dece u regiji do 2050. godine. Poljoprivredna proizvodnja u industrijalizovanim zemljama Severa će takođe imati negativne posledice od klimatskh promena. Očekuje se da prinos kukuruza i soje u SAD-u padne za 30 do 46 posto u scenariju male emisije ugljen-dioksida, a pad od 63 do 82 procenta u scenariju velike emisije ugljendioksida do kraja stoleća. Scenariji veće emisije imaju dodatni značaj sa novim naučnim podacima koji ukazuju na njihovu veću verovatnoću. Ove projektovani padovi u nacionalnim prinosima kukuruza i soje, od 80% ili više, su potencijalno katastrofalni, pogotovo kada uzmemo u obzir činjenicu da su Sjedinjene Države vodeći izvoznik žitarica u svetu. Ukoliko se drastično ne smanji emisija koja utiče na globalno zagrevanje, Hansen i drugi klimatolozi kažu da je potrebno da se uspori tok klimatskih promena, a svaka nada stvaranja ekonomije izobilja, posebno kada je u pitanju hrana, verovatno će nam pobeći u narednom stoleću i stolećima, ako ne i milenijumima. Klimatske promene neće imati manje dramatičan uticaj na ljudsku infrastrukturu u dvadeset prvom stoleću. Uragani kategorija 3, 4, 5 i oluje bujične poplava koje uzrokuju izlivanje reka su u porastu alarmantnom brzinom, sa razarajućim uticajem na infrastrukturu. Uragan Katrina, oluja kategorije 3 koja je

210

pogodila Nju Orleans i obalu Meksičkog zaliva 2005. godine, izazvala je štete od 148000000000 dolara za infrastrukturu i ekonomiju regiona i gubitak 1.833 života. Oluja je uništila više od 126.000 domova i oštetila dodatnih 1.2 miliona stanova. Tri miliona ljudi u osam država bilo je bez struje, neki nedeljama, i 600.000 porodica bili su beskućnici, neki mesecima. Sendi, takođe uragan kategorije 3, koji je protutnjao istočnom obalom 2012. godine, uništio je vitalne infrastrukture u Nju Džersiju i Njujorku u oblasti Nju Ingland. Iako je bio blaži od Katrine, posejao je put uništenja gde će trebati godine da se šteta popravi. Nekih 8.510.000 ljudi nije imalo struju, 305.000 domova je oštećeno ili uništeno, a javni prijevoz je bio prekinut u blizini Njujorka. Procenjena šteta u Njujorku i Nju Džersiju je premašila 71 milijardu dolara. Električne mreže, arterije transporta, telekomunikacija, i vodovoda i kanalizacije koji nikad nisu bili predviđeni da izdrže bes hidrološki ciklus su osakaćeni u 230 regija širom sveta. Energetske infrastrukture su posebno ranjive. Elektrane u blizini reke i obale su često bespomoćne protiv oluje. Cunami koji je udario istočnu obalu Japana 2011. godine, poderao je nuklearno postrojenje Fukušima, što je dovelo do kraha četiri od svojih šest nuklearnih reaktora i širenje nuklearnog zračenja ostrvom, pa je 62 kvadratnih milja u prečniku oko elektrane nenaseljivo decenijama, možda čak i stolećima.53 Poplave takođe onesposoblajvaju naftne bušotine van obale, što dovodi do zatvaranja i izlivanja. Na naftovode na kopnu takođe negativno utiču ekstremni vremenski uslovi. Suše sve više ugrožavaju snabdevanje vodom za hlađenje elektrana. U Francuskoj, 43% sve sveže pijaće vode svake godine odlazi na hlađenje nuklearnih reaktora. Kada se vrati zagrejana voda, ona isušuje već sušom pogođene ekosisteme i utiče na poljoprivredne prinose. Kada voda postane prevruća zbog ekstremne vrućine izazvane klimatskim promenama, ona se više ne može koristiti za hlađenje nuklearnih reaktora, izazivajući usporavanje ili zatvaranje nuklearnih elektrana. Na leto 2009. godine, talas vrućine širom Francuske doveo je do manjka u rashladnim vodama, zbog čega trećina nuklearnih elektrana u toj zemlji nije radilo. Sa nuklearnom energijom koja iznosi 28% električne energije u EU, povećavanjem temperature, izazvanog klimatskim promenama, očekuje se da će izazvati značajne poremećaje u proizvodnji električne energije u Evropi u narednim godinama. Ekstremne oluje su takođe oštetile moć dalekovoda, što dovodi do čestih poremećaja u elektro uslugama i rekordan broj nestanaka struje. Gubitak električne energije ima i kaskadni efekat na druge delove infrastrukture, jer je potrebna električna energija za održavanje komunikacije, postrojenja za prečišćavanje voda, crpnih stanica, ICT opreme, benzinskih pumpi, itd. Događajima visokog intenziteta u vezi sa vodom takođe oštećuju puteve, pa teretni i prigradski saobraćaj bude u kolapsu, sto ima teške posledice na ekonomiju. Železnički prevoz je takođe pogođen zbog ispranih pruga. Metro je takođe ugrožen poplavama, kao što je to bio slučaj u Njujorku kada je uragan Sendi zahvatio niz tunela i punio ih vodom preko Menhetna. Neke usluge metroa bile su van funkcije danima i nedeljama. Ekstremni vetar i oluje takođe sve više zatvaraju aerodrome i usporavaju vazdušni saobraćaj iznad povezanih regija. Morske luke i unutrašnjim plovni putevi isto tako doživljavaju zastoje od

211

povećanog broja poplava, suša, pa čak i više guste magle. Infrastruktura voda je akutno osetljiva na promene u hidrološkom ciklusu. Promene u padavinama imaju višestruke efekte, uključujući suše, što smanjuje raspoložive vode u akumulacijama. Promene u padavinama opterećuju i drenažne sisteme, uzrokujući zastoje i poplave. Veće srednje temperature vode mogu negativno uticati na biološke procese lečenja i na kvalitet vode za piće. Ukupn javna potrošnja na infrastrukturu u Sjedinjenim Američkim Državama premašuje 300 milijardi dolara godišnje. Očekuje se da će taj broj dramatično porasti u narednim decenijama kao rezultat veće štete koju infrastrukture trpe zbog ekstremnih vremenskih prilika. Neki ekonomisti čak počinju da ukazuju na to da bi cena za održavanje ljudske civilizacije mogla postati previsoka, prisiljavajući ljudski rod u novi svet koji jedva možemo zamisliti. Podupiranje postojeće infrastrukture fosilnih goriva da bi se izdržalo više loših vremenskih prilika je verovatno uzaludno sve dok naše industrijsko društvo i dalje emituje ogromne količine ugljendioksida u atmosferu. Jednostavno je glupo da verujem da možemo biti ispred ekstremnih vremenskih prilika i efikasno zaustaviti eskalaciju vremenskih neprilika da zakrpimo režim baziran na ugljeniku. Umesto toga, primarni fokus naših napora treba biti na tranziciji iz konfiguracije baze ugljenika. IT infrastruktura nudi realnu nadu u brzu zamenu energije iz fosilnih goriva u obnovljivu energiju i usporavanje klimatskih promena. Postavlja se pitanje da li nove infrastrukture mogu biti raspoređene širom sveta dovoljno brzo da se značajno smanji emisija ugljendioksida i drugih emisija stakleničkih gasova pre nego što klimatske promene toliko poremete hidrološki sistem planete da postane prekasno da napravimo razliku. SAJBER TERORISTI SU TAMO NEGDE Drugi džoker koji bi mogao potkopati napore za tranziciju u održivu ekonomiju izobilja je sajber terorizam. Vlade i kompanije širom sveta postaju sve uznemirenije zbog eskalacije ovakvih napada čiji je cilj infrastruktura i izražavaju sve veću zabrinutost zbog mogućnosti da bi mogli osakatiti, pa čak i zatvoriti mnoge vitalne usluge neophodne za rad društva, što bi dovelo do Armagedona visoke tehnologije i propasti civilizacije. U 2009. godini, hakeri duboko u Severnoj Koreji uspeli su u gašenju veb stranice Ministarstva finansija SAD-a, Tajne službe i Savezne trgovinske komisije. Iste godine je otkriveno da su hakeri ubacili sofisticirani softver u električnu mrežu SAD-a koja će im omogućiti da poremete sistem kasnije kada oni odluče. Ostali sajber napadi čiji su cilj vlade, privreda i infrastruktura su proliferalirali od tada, uz veću sposobnost da poremete i nanesu šteta. Hakovanje je napredovalo iz šale na terorističke aktivnosti, stvarajući nova masovna strahovanja sličnim onim od terora kog su se ljudi plašili sa širenjem nuklearnog oružja u drugoj polovini dvadesetog stoleća. Sajber-teroristi zapošljavaju programi koji će učiniti štetu iu virtuelnom i fizički prostor. Centar za strateške i međunarodne studije definiše sajber terorizam kao "upotrebu kompjuterske mreže kao alat za gašenje kritične nacionalne infrastrukture (kao što su energetika, transport, vladine operacije) ili za prisilu ili zastrašivanje vlasti ili civilnog stanovništva." U martu 2013. godine, članovi sa American Express karticom su pri pokušaju pristupa online umesto računa videli prazan ekran. Sajt je pao na više od dva sata. American Express

212

sajber napad bio je samo jedan u nizu od pažljivo planiranih napada koji su počeli šest meseci ranije i onesposobio je, iako samo privremeno, neke od vodećih svetskih financijskih institucija, uključujući Banku Amerike, JPMorgan Chase i Wells Fargo. Grupa koja sebe naziva Izz ad-Din al-Kasam Cyber Fighters preuzela je odgovornost za sajber napade, rekavši da su oni bili odmazda za anti-islamski video na YouTube-u. Grupa je osumnjičena da je paravan za iransku vladu. Na isti način, Sjedinjene Države i Izrael su bili uspešni u korišćenju online hakovanja da se onemogući obogaćivanje mnogo nuklearnih postrojenja Irana. U znak odmazde, Iran je najavio osnivanje vlastite državne inicijative, koji je nazvan Sajber korpus. Povećana zabrinutost zbog sajber napada izrodila je masivnu industriju sajber sigurnosti. Globalno tržište sajber sigurnosti, vrednosti od 61100000000 dolara već u 2012., očekuje se da će dostići vrh od 100 milijardi dolara do 2030. godine, navodi se u studiji Morgana Stenlija. Vlade su najviše zabrinute zbog napada čiji su cilj mreže električne energije. U izveštaju američke vlade, komisija je konstatovala da je električna energija potrebna za podržavanje druge kritične infrastrukture, uključujući nabavku i distribuciju vode, hrane, goriva, komunikacije, transport, financijske transakcije, hitne službe, vladine usluge i sve ostale infrastrukture koje podržavaju nacionalne ekonomiju. Kada bi sajber napad ciljao ključne komponente električne mreže i onemogućio ih, zemlja bi mogla biti bez električne energije nekoliko meseci, ili čak godinu dana i duže. Bez struje, praktično sve što je u modernom društvu se isključuje - sistem navodnjavanja, plinovoda, kanalizacije, transport, greanje i svetlo. Studije pokazuju da bi u roku od jedne nedelje od masovnog nestanka struje društvo bilo bačeno u haos. Milioni bi umrli od nedostatka hrane, vode i drugih osnovnih usluga. Vlada bi prestala da funkcioniše, a vojska će biti nemoćni da interveniše i uspostavi red. Oni koji prežive će morati da beže na selo i pokušati da se izbore za opstanak, vraćajući čovečanstvo u predindustrijsko doba. Izveštaj komisije je zaključio da, "ako bi značajni delovi infrastrukture električne energije bili izgubljeni na bilo koji značajan vremenski period, posledice bi verovatno bile razorne, a mnogi ljudi mogu na kraju umreti zbog nedostatka osnovnih elemenata potrebnih za održavanje života u gusto naseljenim urbanim i prigradskim naseljima." KOLIKO JE RANJIVA ELEKTRIČNA PRENOSNA MREŽA NACIJE? Ako bi sajber napadi ugasili oko 2.000 sklopljenih transformatora u Sjedinjenim Državama koji su odgovorni za ubrzavanje visokog napona električne energije za masovni prenos i smanjenje napona za distribuciju krajnjim korisnicima, bilo bi poražavajuće jer većina njih se prave u inostranstvu.66 Proizvodnja 2.000 transformatora, isporučivanje u SAD i instaliranje moglo bi potrajati godinu dana ili više, a ovo pretpostavlja da je sajber napad na meti samo američkih transformatora, a ne onih u Evropi ili drugde. Pokušajte zamisliti cele Sjedinjene Američke Države bez struje i osnovnih vladinih i komercijalnih usluga duže od godinu dana. Do tada, Sjedinjene Države koje znamo bi odavno prestale da postoje. U junu 2012. godine, neki od vodećih američkih stručnjaka za sigurnost, uključujući bivšeg sekretara domovinske sigurnosti Majkla Čertofa i generala

213

Majkla Hejdena, bivšeg šefa Agencije za nacionalnu bezbednost, pozvali su Senat da usvoji zakon sajber bezbednosti za zaštitu ugroženih infrastruktura Sjedinjenih Američkih Država. Oni su istakli da je 11. septembar mogao biti sprečen uz bolje korišćenje postojećih informacija i upozorili da "mi ne želimo da budemo u istom položaju kada ponovo "sajber 11. septembar udari." Oni su zaključili uz upozorenje da "nije pitanje da li će se ovo dogoditi; pitanje je 'kada'." Američka Nacionalne akademija nauka označila je potencijalnu sajber pretnju na električnu mrežu nacije u detaljnom izveštaju objavljenom 2012. godine, posebno obraćajući pažnju na ranjivost električnih transformatora. U martu 2012. godine, tehničari su sproveli vežbu za hitne slučajeve, isporučivši tri transformatora iz Sent Luisa u Hjuston i instaliravši da bi se procenila njihova sposobnost da brzo odgovore na sajber napad na transformatore zemlje. Richard J. Lordan iz Instituta za istraživanje električne energije (EPRI) rekao je da energetski sektor nacije počinje da se pita koliko transformatora moraju biti u zalihama i uskladišteni i kako ih je najbolje transportovati i rasporediti na kritična područja nakon usklađenog sajber napada na naiconalnu električnu mrežu. Iako Kongres, EPRI, Nacionalna Akademija Nauka, vladine komisije, i grupe privatnog sektora mogu da se pohvale za skretanje pažnje na nivo pretnje, njihovi odgovori će nedostajati jer njihove razne "šta ako" situacije i dalje pretpostavljaju nastavljanje ustaljene električne mreže koja se oslanja na fosilna goriva i nuklearnu energiju za proizvodnju električne energije koja se zatim distribuira preko dalekovoda koji su dizajnirani da to prenose samo iz centralizovane elektrane milionima krajnjih korisnika. Ako se centralizovana pametna mreža dovede online, to bi samo pogoršalo potencijalnu ranjivost mreže na sajber napad. Nažalost, Sjedinjene Države igraju direktno u korist sajber teroristima zagovaranjem centralizovane pametne mrežu. Evropska unija i druge vlada, za razliku od SAD, uspostavljaju distribuiranu pametnu mrežu, ili Energy Internet sistem, koja smanjuje potencijalne pretnje i štete koje mogu biti nanesene masivnim sajber napadom. Čak i ako se električni transformatori zapale, ako je potpuno funkcionalan Energy Internet sistem operativan u svakoj regiji zemlje, lokalne zajednice bi mogle da se skinu sa mreže i da i dalje stvaraju vlastiue zelenu energiju, koju dele sa svojim susedima i kompanijama na mikro mrežama, držeći struju i svetlo uključenim, barem dovoljno dugo za funkcionisanje društva. Zanimljivo, slična zabrinutost zbog ranjivosti komunikacijske mreže Amerike inspirisala je, barem u delom, stvaranje Interneta. 1960-ih godina, Pol Baran i drugi istraživači Rand korporacije su počeli da razmišljaju na pitanje kako bi se osigurala kontinuirana operativnost komunikacijske mreže nacije u slučaju nuklearnog napada. Baran i njegove kolege su počeli da osmišljaju distribuiranu mrežu kompjutera domaćina, bez centrale, koja bi mogla nastaviti da funkcioniše, čak i ako nuklearni napad onesposobi deo sistema komunikacije nacije. Ideja je bila da se izgradi sistem komunikacije preko kog bi podaci mogli putovati kroz nekoliko različitih ruta i doći na svoje odredište, tako da nijedan deo ne bude potpuno ovisan o radu drugog. Eksperimentalna mreža je finansirana od strane Agencije za napredna istraživanja projekata (ARPA) Ministarstva odbrane i zvala se ARPAnet. Povezivala je pregršt

214

kompjutera na velikim fakultetima i na kraju se preobrazila u Internet. Distribuirana arhitektura Energy Internet sistema gradi sličnu sposobnost da izdrži sajber napade. Problem je što na mnogim lokacijama, ne samo u SAD-u, već i u EU i drugde, instalirana mikroenergija u obliku solarnih instalacija, vetra, itd, je povezana na glavnu mrežu, zbog čega lokalno proizvedena električna energija može hraniti samo veći sistem. Kada glavni sistem padne, mikroenergija se takođe gasi što je čini beskorisnom na licu mesta. Razlog što je to učinjeno je taj da operateri mogu kontrolisati kako se napajanje raspoređuje kroz mrežu. Oni su zabrinuti da sa dinamičkim meračima za kontrolu naplate dostupnim na svakom mestu sa mikroenergijom mogu upozoravati vlasnika oko trenutne promene cene električne energije, gde mali proizvođači električne energije mogu programirati svoj sistem i samo prodavati glavnoj mreži kada je cena visoka, a koriste električnu energiju kada žele. Nedostaci ovog sistema postali su očigledni nakon uragana Sendi, kada je električna energija na Long Ajlendu i u Nju Džersiju i primorskim gradovima nestala. Mnogi domovi i kompanije sa ugrađenim solarnim panelima na njihovim krovovima nisu bili u mogućnosti da ih rasporede. Ed Antonio, vlasnik kuće u Kvinsu, opremio je svoj dom solarnim sistemom od 70.000 dolara i napaja 42 solarnih panela; to je neiskorićeno, kao i slični zeleni sistemi mikroenergije u regiji. Domovi poput Antoniovog se "hrane električnom energijom sa krova kroz inverter i u električnu ploču u kući, tako da se višak šalje u širu električnu mrežu." Ali kad nestane struje, inverter se gasi kako bi se osiguralo da nema struje koja teče u mrežu dok su radnici komunalnog preduzeća na terenu. Novi sistemi su sada dostupni, međutim, da bi se omogućilo mikroelektranama da nastave sa radom čak i nakon nestanka struje na dalekovodima. Posebna električna ploča i sofisticiraniji inverter može biti instaliran da prenosi protok struje samo u kuću, što omogućava rad bitnih aparata, svetla, i grejanja, pa čak i napajanje električnih vozila. Vojska SAD-a radi većinu pionirskih istraživanja, razvoja, i raspoređivanje Microgrid tehnologije. Zabrinuti da bi masovni nestanak napajanja onesposobio nacionalnu vojsku, Ministarstv odbrane i Ministarstvo energetike pokrenuli su projekat od 30 miliona dolara koji se zove Smart Power Infrastructure Demonstration for Energy Reliability and Security (SPIDERS). Ova Microgrid energetska infrastruktura se instalira u tri vojna postrojenja - kamp H. M. Smith na Havajima, Fort Karson u Koloradu i Zajedničkoj bazi Pearl Harbor-Hickam na Havajima. SPIDER će omogućiti vojnim bazama da obavljaju sve ključne funkcije, čak i ako sajber napad obori glavnu električnu mrežu, oslanjajući se na lokalno proizvedenu zelenu električnu energiju. Kao i kod uticaja globalnog zagrevanja na poljoprivredu i infrastrukturu, gdje je trka između rastućih promena temperature na Zemlji počela, izazivajući potencijalno katastrofalnu štetu za ekosisteme, i brzo raspoređivanje kolaborativne IoT infrastrukture koja može osloboditi društvo ugljenika pre donošenja prekretnica, slična slična trka se odvija između sve sofisticiranijih sajber terorista protiv šampiona za proizvodnju distribuirane električne energije. Pitanje je da li Energy Internet može biti doveden dovoljno brzo online kako bi se omogućilo stotine miliona lokalnih micropower

215

generatora za rad izvan glavne mreže, kada je to potrebno, da održe privredu u fukciji, i efikasno se suprotstave sajber napadima čije su mete električni sistemi u zemlji. SA OBA OVA DŽOKERA, klimatske promene i sajber terorizam, čovečanstvo se suočava se suočava sa ogromnom pretnjom po sigurnost i jednako izazovnom prilikom da pređe u više održivu i pravednu postkarbonsku eru. Pretvaranje pretnje u priliku, međutim, će zahtevati više od izvodljivog ekonomskog plana. Imamo nacrte tog plana, kao i tehnološka znanja da ga sprovedemo. Međutim, oba će biti uzaludna bez fundamentalne promene u ljudskoj svesti. Moraćeemo da ostavimo iza nas parokijalizme prošlosti i početi da razmišljamo i delujemo kao jedna proširena porodica koja živi u zajedničkoj biosferi. Ono što je hitno potrebno sada je novi način života na Zemlji ako naša vrsta želi opstanak i procvat.

Život svih bića na planeti Većina konvencionalnih ekonomista još uvek jako veruju da je ekstremna produktivnost koja je postignuta zahvaljujući razvoju "Interneta stvari", čak iako to dovodi ekonomiju još bliže marginalnom trošku i brzom rastu zajedničkih vrednosti - biti apsorbovana na kraju od strane kapitalističkog sistema. Ali mnogo je veća mogućnost da će sve ekonomije biti priviknute da funkcionišu u nekoj vrti hibridnog partnerstva, gde će Zajedničke vrednosti sve više i više postati dominantne sredinom 21.veka i kapitalistička ekonomija će imati više suplementarnu funkciju. Lično verujem i pridajem lični značaj tome da će nepostojanje grešaka koje koštaju zastoja ili nedostatak sreće prerasti u novu ekonomsku paradigmu koja može biti postignuta. Razlog mog verovanja nije zasnovan samo na intuiciji ili nadanjima, več na istorijskim, uporednim i sadašnjim kretanjima. Početna infrastruktura prve i druge industrijske revolucije postojala je 30 godina, a doživela zrelost u narednih 20 godina. Treća industrijska revolucija odvija se mnogo brže. World Wibe Web je nastao 1990. i doživeo zrelost u 2014.godini, povezujući ljudsku rasu komunikacionim kanalom i pritom ostvarujući nula marginalnih troškova. Ista experimentalna linija koja je omogućila kretanje Internet komunikaciju za manje od 25 godina, vodi ka tome da "Energetski internet" napreduje sličnim tokom, sa izgledima za približavanje Univerzalnog generaciji zelene energije u mnogim zemljama,sa približno nula marginalnih troškova u 25. godini. "Logistički internet " iako još uvek u zavoju, ima izglede brzog razvoja,kao što je slučaj sa 3D štampom, koja je dostigla brži rast putanje, od brzine putanje "Komunikacionog interneta" u komparaciji njihovih nivoa razvoja. Mi takođe vidimo kako evolucija ekonomije, koja se bazira na zajedništvu, ubrzava svoj rast još dramatičnije, kada se kupci množe a usiljena produkcija

216

ubrzava eksponencijalno putem "Interneta stvari", smanjujući troškove proizvodnje, marketinga i dostavljanja dobra i usluge. Već trgovci i socijalna preduzeća preuzimaju značajni udeo ekonomske aktivnosti, prikupljajući već profitne margine kompanija koje su egzistirale tokom druge industrijske evolucije, primoravajući mnoge od njih na gašenje biznisa. Ja se takođe obazrivo nadam da će bliskost nulti marginalizovanih troškova, dovesti ljudsku rasu iz jedne ekonomije nestašice-u ekonomiju održivog izobilja, nakon prve polovine 21. veka. Moje nade počivaju ne samo na tehnologijama, već i na istoriji ljudskog razvoja.

"HOMO EMPATICUS"

Velika ekonomska paradigma zamenila je u ljudskoj istoriji, ne samo revoluciju medjuljudske komunikacije već i energetski režim u osnaživanju konfiguracije novog režima koja menja ekonomski život društva. Svaka nova komunikacija/energetski matriks, takodje transformišu ljudsku svest, povećavajući empatiju preko širokov vremenskog i prostornog domena, povezujući ljudska bića u veću metaforičku porodicu i medjusobno zavisno društvo. U ranijim zajednicama, kada su sakupljali plodove i lovili, izvor energije bio je ljudsko biće, i kao takvo mi nismo još imali pripitomljene domaće životinje kao nosioce energije ili način ubiranja plodova i korišćenje energije vetra i vode kao danas. Svaki ubirač/lovac kreirao je neku formu glasovnog jezika, da koordinira ubiranje, lovi i vodi računa o socijalnom životu. I svako društvo sakupljača/lovaca-čak i nekolicina ljih koji su opstali danas imali su mitološke posledice. Empatični kod u društvu sakupljača/lovca samo se proširila na srodnike (pokolenja) i plemenske veze. Studije o sakupljačima/lovcima pokazuju da najveće altruistička zajednica, koja je mogla zadržati kohezivno društo retko prelazila 500 ljudi-broj krvnih srodnika, prošireno familijarno srodstvo, sa kojima socijalni odnos mogu biti redovno održavani i društveno poverenje osigurano sa određenim stepenom familijarnosti.

1. Druga plemena koja su povremeno upadala u okvire migracionih regiona bili su posmatrani kao nehumani ili šta više, demonizovani. Dolazak velike hidraulične civilizacije na srednjem istoku oko 3.500 pre Hrista, na prostoru Jancenkjang doline u Kini i u dolini Indusa u Južnoj Aziji 2.500 godina pre nove ere donele su novu komunikaciju/energetski matriks. Građenje i održavanje centralizovanog iregulacionog poljoprivrednog sistema zahtevalo je i masovne ljudske resurse i tehničke veštine .

217

2. Energetski režim-uskladištenje žitarica doprinele su rastu urbanog života , izgradnju i umrežavanje putničkog sistema, kovanice, monete, veliku trgovinsku udaljenost itd.

Bureokratična vlada je osnovana da upravlja produkcijom, skladištenjem i distribucijom žitarica. Centralizovani menadžement ovih rasprostranjenih hidrauličnih preduzetništva, jedino su postali mogući sa invencijom nove forme komunikacije zvanje PISANJE. Idući zajedno pisanje i hidraulična prodaja u agrokulturi zamenila je ljudsku psihu sa "mitološke" na "teološku svest". Par velikih svetskih religija je formirano tokom perioda zvanog "Osno doba" (oko 800 g p.n.e do 100 n.e). Judaizam i Hrišćanstvo u srednjem Istoku, Budizam u Indiji i Konfucizam (duhovni pohod) u Kini. Zamena sa mitološke na teološku svest bila je praćena ogromnim produženjem empatičkog koda zasnovanog na krvom srodstvu, na novu fiktivnu porodicu zasnovanu na religijskom identitetu. Iako nekrvno povezani, Jevreji su počeli da se identifikuju sa drugim Jevrejima kao jedna fiktivna porodica. Tako su učinili i budisti. U prvom veku Rimljani i novo preobražavanje u Hrišćanstvo će prihvatiti ljubljenje jedni drugih u obraze i pozdravljanje jedni drugih kao braću i sestre-koncepta potpuno stran predhodnom generacijama, kada je porodica bila limitirana na krvno srodstvo. Velike Osno religije stvorile su zlatno pravilo "Čini drugima ono što želiš da oni čine tebi". Ovaj nastavak empatične senzibilnosti u proširenoj fiktivnoj porodici , zasnovanoj na religijskim afilacijama, doprinela je da mnogi ljudi kreiraju socijalnu povezanost preko još ekspanzivnog vremensko-prostornog dometa nove civilizacije, rodjene na zajedništvu pisane i hidraulične agrikulturne produkcije. U 19. veku primena uglja za štampanje novčanica i tokom proizvodnje i u železničkom transportnom sistemu doprinela je podizanju ideoliške svesti . Novi komunikacioni/energetski matriks učinio je mogućim ekspanziju komercijale i tržište sa lokalno na nacionalno i učinio nacionalne države upraviteljima za upravljanje novom ekonomskom paradigmom. Individualisti su počeli da vide sebe kao građane i smatrati njihove sunarodnike kao jednu proširenu porodicu . Svaka nacija kreirala je sopstvenu istoriju -mnogo više fiktivnu-baziranu na velikim događajima, istorijskim zbivanjima, kolektivne komemoracije i nacionalnih slavlja, a sve dizajnirana sa ciljem da proširi emocionalni senzibilitet u krvi naroda i religijskom povezanošću da poveže i nacionalne veze. Francuzi, kako žene i muškarci počeli su da razmišljaju o sebi kao o braći i sestrama i saosećali međusobno kao jedna proširena porodica, koja prelazi preko novi prostorni domet nacionalnog tržišta i nacionalne političke granice, koja

218

podize komunikacioni /energetski matriks društva fancuske industrije. Nemci, Italijani, Britanci, Amerikanci i drugi slični proširili su empatično dejstvo koje obuhvata njihove nacionalne granice. U 20. veku, centralizacija, elektrofikacija, upotreba nafte, automobilskog transporta i rast masovnog konzumerističkog društva, obeležavaju još jedan kognitivni prelaz od "ideloške" u "psihološku svest". Mi tako naviknuti da razmišljamo u introspektivi i terapeutski i istovremeno u unutrašnjem i spošaljnem svetu koji kontinuirano određuje način naše interakcije i način života, da mi zaboravljamo da naši veliki prarodjaci i cela generacija koja predstavlja njih, nisu bili u mogućnosti da razmišljaju psihološki-tako je bilo u suštini, ako zanemarimo par izuzetaka kroz istoriju. Moji prarodjaci su bili u mogućnosti da razmišljaju ideološki i čak mitološki, ali jednostavno nesposobni da razmišljaju psihološki. Psihološka svest podržava empatičko dejstvo preko političkih granica, uključujući i asocijativne veze. Ljudska bića počinju da osećaju empatiju u većoj fiktivnoj porodici zasnovanoj na profesionalnoj i tehničkoj afilaciji, kulturnim preferencijama i dometu drugih atributa koje produžuju granice društvenog poverenja izvan nacija, uključujući afinitete sa istomišljenicima u svetu , gde komunikacioni/energetski matriks i tržište postaju globalni. Nove komunikacione/energetske matrice i prateća ekonomska paradigma ne odbocuje ranije periode svesi i empatičke produžetke, one su ostale i postale deo većeg empatičkog dometa. Mitološka svest, teološka svest, ideološka svest i psihološka svest..sve još uvek postoji i koegzistira kao deo ansambla, u svakoj individualnoj psihi, u raznim proporcijama i stepenu, u svim kulturama. Postoji izuzetno mali procenat u svetu gde sakupljači i lovci još uvek žive sa mitološkom svešću. Neka društva su ekskluzivno povezani teološkom svešću. Takođe, neki su migrirali u ideološku svest i sada čak psihološku svest. Mi postojanje promene svesti posmatramo mehanički i linearno. Postojao je mračni period i regresija u međuvremenu gde se forma svesti izbrisala i ostala zaboravljena, da bi bila otkrivena u kasnijem periodu. Italijanska i Severna Renesansa su dobar primer ponovnog pronalaska ranije forme svesti. Ipak postoje detektovani put ljudske revolucije, zatvoren u neogranizovanu i nepogrešivu transformaciju ljudske svesti i pratećeg produžetka ljudske empatije, koji vodi ka većim fiktivnim paradigmama, povezujući u još kompleksniji i nezavisni/komunikacioni energetski matriks i ekonomsku paradigmu. Ukoliko bi se putovanje pokazalo kao uobličavanje, to je samo isključivo zbog toga što istoričari, koji najvećim delom hronološki predstavljaju patološke događaje, koje označavaju ljudsku epiku - Najveće socijalno poniranje-rat, genocide, prirodne katastrofe, borbe za vlast, ispravljanje socijalnih nepravdi itd.

219

Njihova preokupacija sa takvom stranom ljudskog postojanja je nehumana.Izuzeci i posebni događaji uzimaju našu pažnju. Oni ostavljaju neizbrisiv trag u našoj kolektivnoj memoriji, iz prostog razloga što su nesvakidašnji i destabilizuju naš svakodnevni život. Ali ukoliko je ljudska istorija često kreirana od primarnih patoloških epizoda i destruktivnih događaja a naša prava priroda kao bića bila predatorska, nasilna, agresivna, nestabilna ili čak monstruozna, mi bismo nestali kao vrsta mnogo pre. Opozivam komentare od strane Georgija više od 30 godina- da osnovu ljudske istorije koja me je udarila i inspirisala na stvaranje sopstvenog mišljenja u pisanju "Empatične civilizacije". Hegel je primetio da trenuci sreće su "bele stranice istorije", zato što su one periodi harmonije. To je takođe druga strana ljudske istorije. Narativna evolucija ljudske svesti i nastavak ljudske empatije vode do mnogo veće i više inkluzivne domene. Nepisana strana ljudske istorije koja uključuje periode sreće i harmonije, donosi priče od strane ljudskih impulsa, da nastavi kontinentalnu transcedenciju sebe samih i prelazak identitata u sve više uključen socijalni okvir. Ti okviri postaju naša vozila za kreiranje socijalnog kapitala, istražuju značenje ljudskog putovanja i postavljaju nas u velikoj šemi i strukturi. Osećati empatiju je civilizovati se..civilizovati se je osećati empatiju. Oni su zapravo nerazdvojni i istorija ljudskih putovanja predpostavlja da se sreća ne nalazi u materijalizmu, već pre svega u empatičkom angažmanu. Kada pogledamo nazad u našu ličnu istoriju na zalasku sopstvenog života, iskustva koja su nam ostala u sećanju su retko o materijalnim postignućima, slave ili bogatstva. Mometni koji dotiču srž našeg postojanja su empatični susreti-transcedentan osećaj izlaska iz sebe i iskustvo tuđe borbe koju osećamo kao da je lično naša. Često ljudi mešaju empatičnu svest i utopijanizam, kada zapravo, to su dva opozita. Kada vi i ja osećamo empatiju prema drugom biću, bilo da je drugo ljudsko biće ili neko drugo biće-naše srodno biće. U iskustvima njihove radosti, patnje nadanjima i strahovima ja sam stalno podsećivan na nesigurnu prirodu svakog od nas. Osećati empatiju prema nekome je prepoznati jedan i jedini život kao što ja imam svoj-da razumem svaki njihov momenat, kao moj lični, a to je nepovratno i neponovljivo i taj život je krhk i nesavršen i izazovan, bilo da je to ljudsko putovanje kroz civilizaciju ili jelena u šumi. Kada osećam empatiju, ja osećam slabost i prolaznost prirode tuđe egzistencije. Osećati empatiju znači umrežiti se, ukoreniti se za druge kao bi omirisao i iskusio puni potencijal njihovog kratkog prebivališta. Saosećanje je naš način slavljenja tuđeg postojanja, priznajući našu zajedničku krv, kao ortačko putovanje na zemlji. Ne postoji potreba za empatijom u Raju i nema mesta za tim u utopiji zato što u ovom drugom svetovnom domenu ne postoji osećaj patnje i bola, nema slabosti i mana već jedino čista perfekcija i besmrtnost.

220

Ziveći među našim ortacima u empatičnoj civilizaciji je doći do medjusobne pomoći u našim saosećanjima, konstantnim slavljenjem borbe za opstanak u jednom neperfektnom svetu. Da li bilo ko sumnja, bar na trenutak, da najiskreniji trenuci su uvek i nedvosmisleni baš oni naši empatični trenutci?

SVEST BIOSFERE

Sve što nas vraća nazad je pitanje povećanja individualne i kolektivne svesti naše vrste. Za one koji su izgubili nadu u budući prosperitet ljudskosti i čak u sposobnosti da opstanemo kao vrsta-mnogo malo osigurava momente pokretanja kolektivne sreće-dopustite mi da vam postavim ovo pitanje- Zašto bismo se ovde zaustavljali i završili putovanje koje nas vodi do mnogo viših inkluzivnih domena empatičkog angažmana u kolektivnom upravljanju? Ako smo prešli sa teološke svesti na ideološku svest, a zatim psihološku i proširiti naše empatično ponašanje sa krvnih veza prema religijskoj afilaciji, na nacionalni identitet i pridružena društva, zar nije moguće da zamislimo sledeći skok u ljudskom putovanju -prema unutrašnjosti svesti biosfere i produžetak empatije da uključi celokupnu ljudsku rasu, kao našu porodicu, kao naše rodjake, kao nastavak naše evalacione porodice. Naša pametna infrastruktura kreirana je od interaktivne komunikacije energije i logistike. Internet je počeo da širi korene kao Wi-FI, od regiona do regiona, prelazeći kontinente i povezujući društva u ogromnu neurološku vezu povezujući sve, sa svim bićima. "Internet stvari" - je transformacioni događaj u ljudskoj istoriji, koji je dopustio našoj vrsti, da oseća empatiju i socijalizaciju kao deo produžene ljudske porodice, po prvi put u istoriji. Mlade generacije uče u globalnoj učionici putem Skajpa, socijalizuju se sa drugovima iz celog sveta putem Fejsbuka, čavrljaju sa milionima vršnjaka na Tviteru, dele dom, odeću i sve ostalo online u "Komunikacionom internetu", proizvode i dele zelenu energiju na kontinentima putem "Energetskog interneta", dele automobile, bicikle i javni transport u evoluranom "Logistici Internetu" i u tom procesu , zamenjuje se ljudsko putovanje iz jednog postojanja vrednosti, prema bezgraničnom i neobuzdanom materijalnom rastu i prema posebnoj privrženosti do održivog ekonomskog razvoja. Ova transformacija je praćena promenom ljudske psihe-skok u svest biosfere i zajedničku starost. Zajednička senzibilnost je jedino priznanje da su naši individualni životi intimno isplepleteni i da naše lično dobrostanje ultimativno zavisi od dobrostanja veće (kolektivne) zajednice u kojoj prebivamo. Taj zajednički duh sada počinje da se produžava na Biosferu. Deca u svetu uče o njihovim "ekološkim otiscima", oni mogu razumeti sve što ljudska bića rade i iz tog razloga svako drugo stvorenje- ostavlja ekološke otiske koje utiču na dobrobit

221

drugih ljudskih bića ili stvorenja u Biosferi na nekom drugom području planete. Oni povezuju tačke i shvataju da je svako stvorenje povezano u bezbroj simbioznih i sinergetskih veza u ekosistem kroz biosferu i da dobro funkcionisanje celokupnog sistema zavisi od održivih odnosa svake strane. Mlade generacije uče da je Biosfera naša planetarna zajednica, koja zdravlje i blagostanje odredjuje za sve nas. Danas se mladi medjusobno povezuju u virtuelnom i fizičkom prostoru i brzo eliminišu ostatke ideloških, kulturnih i komercijalnih prepreka, koje su imale dugo stav "moje" na stav "tvoje" u kapitalističkom sistemu, prihvaćeno od strane odnosa privatne svojine u tržišnoj razmeni i nacionalnih granica. "Pravo na slobodno korišćenje" postala je mantra generacija koji vide moć odnosa u danas fundamentalo različitoj modi, nego što su njihovi roditelji i prarodjaci radili. U geopolitičkom svetu komercionalna kriva koja se kreće od desna ka levo, društvena pitanja ko bi trebalo da poseduje i kontroliše pojam produkcije, sa nekom dozom favorizovanja kapitalizma i socijalizma. Milenijumska generacija retko govori o desnom kapitalizmu i levom socijalizmu . Milenijumci osuđuju političko mešanje, jer imaju veoma različito političko mišljenje. Oni pitaju, da li bi pre institucionalno ponašanje trebalo biti u formi vlade, političkih partija, biznisa ili edukacionog sistema, centralizovano od vrha do dna, patrijahalno, zatvoreno, vlasničko ili distributivno , kolaborativno, transparentno, odnos vršnjak sa vršnjakom . Mladi ljudi počinju da zaobilaze kapitalizam iako se još uvek služe njime . Oni konforno vode najveći deo svog ekonomskog života umrežavanjem i stvaranjem kolaborativnog zajedništva i unajmljuju jedni druge u socijalnoj ekonomiji isto kao u tržišnoj ekonomiji. Njihovi novosmišljeni projekti ruše zidove koji su dugo postavljeni izmedju ljude i delili ljude prema polu, klasi, rasi, etičkoj pripadnosti i seksualnom opredeljenju. Empatična senzualnost se u poslednjim godinama raširila toliko brzo baš kao što globalna mreža povezuje sve nas zajedno. Na stotine miliona ljudskih stvorenja-predpostavljam čak par milijardi-počinje da osećaju iskustvo "tuđe" kao "svoje". Tako empatija postaje ultimativni test jednog pravog demokratskog društva. Milioni individualista, posebno mladi ljudi takođe počinju da šire njihovo empatično ponašanje bez obzira na manjak izgovora, oni uključuju naše kolege-bića, kao što su pingvini i polarni medvedi kao stubove, do drugih ugroženih vrsta koja nastanjuju par ostalih iskonskih divljih ekostistema. Mladima već počinju da svetlucaju prilike da ne zaborave empatičnu civilizaciju u granicama biosfere. Na trenutnom novou svesti je mnogo više nada, nego očekivanja za svim navedenim, od strane učesnika. Ali, svakako, postoji jedan nepogrešiv osećaj tih mogućnosti u vazduhu.

222

LITERATURA

1. Udžbenik: TEHNIČKA DIJAGNOSTIKA, autor Miloš D. Milovančević. -

Niš: Mašinski fakultet, 2011, ISBN 978-86-6055-026-4. 2. Udžbenik: ISPITIVANJE MAŠINSKIH KONSTRUKCIJA, autori Miloš

Milovančević, Predrag Janković, Jelena Stefanović Marinović - Niš: Mašinski fakultet, 2014, ISBN 978-86-6055-063-9.

3. Udžbenik: PROJEKTNI MENADŽMENT, autori Miloš Milovančević, Dragan Milčić, Boban Anđelković - Niš: Mašinski fakultet, 2015, ISBN 978-86-6055-069-1.

4. Udžbenik: MARKETING U INŽENJERSKOM MENADŽMENTU, autor Miloš Milovančević - Niš: Mašinski fakultet, 2015, ISBN 978-86-6055-079-0

5. Udžbenik: UPRAVLJANJE LJUDSKIM RESURSIMA U INŽENJERSKOM MENADŽMENTU, autor Miloš Milovančević - Niš: Mašinski fakultet, 2015, ISBN 978-86-6055-085-1

6. Udžbenik: UPRAVLJANJE RAZVOJINIM PROJEKTIMA, autori Biljana Marković, Miloš Milovančević, Dejan Jeremić - Banja Luka: Mašinski fakultet, 2015, ISBN 978-99976-623-5-4

7. Monografija: SAVREMENI KONCEPT VIBRODIJAGNOSTIKE ROTACIONIH MAŠINA, autor Miloš Milovančević - Beograd: Zadužbina Andrejević, ISBN: 978-86-7244-960-0

8. Knjiga: INOVACIONI MENADŽMENT U E-POSLOVANJU, autor Miloš Milovančević - Niš, 2015, ISBN 978-86-919717-0-0

9. Knjiga: INOVACIONI MENADŽMENT i ZAŠTITA INTELEKTUALNE SVOJINE, autor Miloš Milovančević - Niš, 2015, ISBN 978-86-919717-1-7

10. Knjiga: INŽENJERSKI MENADŽMENT U USLOVIMA SAVREMENOG POSLOVANJA, autor Miloš Milovančević, Vlastimir Nikolić, Dalibor Petković - Niš, 2016, ISBN 978-86-919717-2-4

223

U n i v e r z i t e t u N i š u

Miloš Milovan čević

UTICAJ GLOBALIZACIJE NA

INOVACIONI MENADŽMENT

Mastering innovation in Serbia through development and implementation of interdisciplinary post-graduate curricula in innovation management 544278-

TEMPUS-1-2013-1-RS-TEMPUS-JPCR

Disclamer

The European Commission support for the production of this publication does not constitute an endorsement of the contents which reflects the views only of the authors, and the Commission cannot be held responsible for any use which may be made of the information contained therein

Niš, 2017

Naslov publikacije: Uticaj globalizacije na inovacioni menadžment

Autori: dr Miloš Milovančević, vanredni profesor

Izdavač: Miloš Milovančević Niš

Štampa: Unigraf - X - Copy, Niš

Tiraž: 130 primeraka

Zabranjeno preštampavanje i fotokopiranje. Sva prava zadržavaju autor i izdavač

330.341.1(075.8) 005.94(075.8) 001.895(075.8) МИЛОВАНЧЕВИЋ, Милош, 1978- Uticaj globalizacije na inovacioni menadžment / Miloš Milovančević. - Beograd : M. Milovančević, 2017 (Beograd : Unigraf-X-Copy). - 224 str. ; 24 cm "Mastering innovation in Serbia through development and implementation of interdisciplinary post-graduate curricula in innovation management 544278-TEMPUS-1-2013-1-RS-TEMPUS-JPCR" --> nasl. str. - Tiraž 130. - Bibliografija: str. 224. ISBN 978-86-919717-5-5 a) Технолошки развој b) Иновације c) Знање - Економија COBISS.SR-ID 231665164

SADRŽAJ

Sadržaj ..................................................................................................................... 5

Hibridna ekonomija altruistične zajednice .............................................................. 1

POMRAČENJE KAPITALIZMA ........................................................................... 2

PROMENA EKONOMSKE PARADIGME ........................................................... 7

INTERNET STVARI .............................................................................................. 9

USPON ALTRUISTIČNE ZAJEDNICE .............................................................. 13

NASTANAK TRŽIŠNE EKONOMIJE U SREDNJEVEKOVNOJ EVROPI .... 19

NASTANAK KAPITALIZMA i VERTIKALNE INTEGRACIJE ...................... 27

NASTANAK KAPITALIZMA ............................................................................. 27

PARNA INFRASTRUKTURA NA UGALJ ........................................................ 29

DRUGA INDUSTRIJSKA REVOLUCIJA .......................................................... 35

SPAS U PROMENI MISLI ................................................................................... 42

PROSVETITELjSKI POGLED NA LjUDSKU PRIRODU ................................. 44

EKSPONENCIJALNE KRIVE ............................................................................. 54

BESPLATNA ENERGIJA .................................................................................... 55

PRIBLIŽAVANJE NULI ...................................................................................... 59

MARGINALNI TROŠKOVI BLIZU NULE ........................................................ 61

3D ŠTAMPANjE OD MASOVNE PROIZVODNjE DO PROIZVODNjE OD STRANE MASA ................................................................................................... 62

MIKRO-INFRASTRUKTURA............................................................................. 62

DEMOKRATIZACIJA REPLIKATORA ............................................................. 66

INFRASTRUKTURA PROIZVOĐAČA .............................................................. 71

NEO GANDIJEV SVET ....................................................................................... 76

MOOCS i OBRAZOVANJE BEZ MARGINALNOG TROŠKA ........................ 79

JEDNA UČIONICA SA 2 MILIJARDE STUDENATA ...................................... 80

PAD UČIONICE OD CIGLE i MALTERA ......................................................... 84

Poslednji radnik koji stoji ...................................................................................... 89

ČAK SU i MENADŽERI POTROŠNI ................................................................. 97

USPON POTROŠAČKE i IZGRADNJA PAMETNE EKONOMIJE ................ 101

KONTROVERZA MARGINALNOG TROŠKA ............................................... 101

MOĆ LJUDIMA ................................................................................................. 104

"ČISTA MREZA" ............................................................................................... 110

KOLABORISTI SE PRIPREMAJU ZA BITKU ................................................ 119

RASPRAVA OKO BESPLATNOG SOFTVERA .............................................. 120

MEDIJUM JE DOMEN ...................................................................................... 123

PRIČA O NOVOJ ZAJEDNICI .......................................................................... 126

GLOBALIZACIJA PROTIV PONOVNOG USPOSTAVLJANJA GLOBALNIH DOBARA ............................................................................................................ 133

BORBA ZA DEFINISANJE i KONTROLU INTELIGENTNE INFRASTRUKTURE .......................................................................................... 137

THE COMMUNICATIONS COMMONS -ZAJEDNIČKE KOMUNIKACIJE* ............................................................................................................................. 139

THE ENERGY COMMONS*............................................................................. 148

NAJVEĆI USPEH NOVOG DOGOVORA ........................................................ 149

BLAGOSTANjE ZA SAMOUPRAVE (KOMORE) .......................................... 151

LOGISTIČKA UDRUŽENJA ............................................................................. 155

Društveni kapital i ekonomija deljenja Transformacija od vlasništva do pristupa ............................................................................................................................. 161

Crowdfunding društveni kapital, Demokratizacija valuta, Humanizacija preduzetništva i Preispitvanje posla .................................................................... 187

SOCIJALNO PREDUZETNIŠTVO ................................................................... 191

"HOMO EMPATICUS" ...................................................................................... 217

SVEST BIOSFERE ............................................................................................. 221

Literatura ............................................................................................................. 223

1

HIBRIDNA EKONOMIJA ALTRUISTI ČNE ZAJEDNICE

Kapitalistička era prolazi. Ne brzo, ali neizbežno. Nova ekonomska paradigma, altruistična zajednica, raste na način da transformiše savremeni način života. Već smo doživeli pojavu hibridne ekonomije, imajući u vidu da paralelno egzistiraju kapitalističko tržište i altruistična zajednica. Dva ekonomska sistema često rade u duetu, a ponekad se takmiče. Oni pronalaze sinergije i mogu dodati vrednost jedno drugom, dok sebi olakšavaju. U drugim prilikama, oni su duboko kontradiktorni, svaki pokušava da apsorbuje ili smeni drugog.

Borba između ove dve konkurentske ekonomske paradigme biće dugotrajan i težak meč. Ali, čak i u ovoj veoma ranoj fazi, postaje sve jasnije da kapitalistički sistem uslovljava ubedljivu priču o ljudskoj prirodi i sveobuhvatnom organizacionom okviru za dan-po-dan komercijalnom, socijalnom i političkom životu društva - prostire se na više od deset generacija - je dostigao svoj vrhunac i počeo svoj spori pad. Dok, pretpostavljam, da će kapitalizam ostati deo društvene šeme za najmanje sledećih pola veka, isto tako sumnjam da će to biti dominantna ekonomska paradigma u drugoj polovini dvadeset prvog veka. Iako su pokazatelji velike transformacije novog ekonomskog sistema još uvek meki i uglavnom anegdotski. Zajednička saradnja je podznak i do 2050-e, verovatno će se useliti kao primarna orbita ekonomskog života u većini sveta. Sve više modernizovaniji i pametniji kapitalistički sistem će nastaviti da kao vojnik služi na granicama nove ekonomije, nalazeći dovoljno da iskoristi slabosti, pre svega kao agregator mrežnih usluga i rešenja, što mu omogućava da cveta kao snažan igrač u niši novog ekonomskog doba, ali to neće duže vladati.

Razumem da ovo izgleda potpuno neverovatno za većinu ljudi, tako da smo uslovljeni verovanjem da je kapitalizam neophodan za našu dobrobit kao vazduh koji udišemo. Ali uprkos najboljim naporima filozofa i ekonomista da vekovima pripišu svoje operativne pretpostavke istim zakonima koji regulišu prirodu, ekonomske paradigme su samo ljudske tvorevine, nisu prirodni fenomen.

Kao ekonomska paradigma, kapitalizam je imao dobru trku. Iako je njen rok bio relativno kratak u poređenju sa drugim ekonomskim paradigmama u istoriji, pošteno je reći da je njen uticaj na ljudski razvojni put, pozitivan ili negativan, dramatičniji i dalekosežniji od možda bilo koje druge ekonomske ere u istoriji, osim za prelazak sa sakupljanja/lova na poljoprivredni način života.

Ironično, pad kapitalizma ne dolazi u ruke neprijateljskim snagama. Ne postoje horde ispred kapije spremne da sruše zidove kapitalističkog zdanja. Nasuprot tome, u podsmislu kapitalističkog sistema je dramatični uspeh veoma operativnih pretpostavki za upravljanje. U srcu kapitalizma leži kontradikcija u mehanizmu vožnje koji ima pogon da uvek da komandu za visine, ali sada je to ubrzanje do njegove smrti.

2

POMRAČENJE KAPITALIZMA

Kapitalistički razlog postojanja je dovesti svaki aspekt ljudskog života u ekonomski plan, gde se pretvara u robu koja će se razmenjivati kao vlasništvo na tržištu. Vrlo malo ljudskog poduhvata je bilo pošteđeno ovih promena. Hrana koju jedemo, voda koju pijemo, predmete za upotrebu koje napravimo i koristimo, društvene odnose u koje se vezujemo, ideje koje rađamo, vreme koje trošimo, čak i DNK koja određuje toliko o tome ko smo, sve je bačeno u kapitalistički kazan, gde se reorganizuje, dobija cenu i isporučuje na tržište. Kroz veći deo istorije, tržišta su bila mesta povremenih sastanaka gde se razmenjivala roba. Danas, praktično svaki aspekt našeg svakodnevnog života je na neki način povezan sa komercijalnim berzama. Pijaca nas definiše.

Ali ovde leži kontradikcija. Kapitalistička operativna logika je dizajnirana da ne uspe sa uspehom.

U svom velikom opusu, "Bogatstvo naroda", Adam Smit, otac modernog kapitalizma, postavlja teoriju da tržište funkcioniše na isti način kao i zakon gravitacije Isaka Njutna. Baš kao u prirodi, gde za svaku akciju postoji jednaka i suprotna reakcija, isto to radi ponuda i tražnja u samoregulaciji tržišta. Ako raste ponuda i tražnja za robom i uslugama, prodavci će u skladu sa tim podići cene. Ako prodavci postave previsoke cene, potražnja će pasti, što primorava prodavca da spusti cene.

Francuski filozof prosvetiteljstva Žan Batist Sej, još jedan rani arhitekta klasične ekonomske teorije, dodao je drugu predpostavku, opet zadužujući metaforu iz Njutnove fizike. Sej je smatrao da je privredna aktivnost bila samokretač, i da kao u prvom Njutnovom zakonu, jednom ekonomske snage postavljene u pokretu, ostaju u pokretu, osim ako postupaju od strane spoljnih sila. On tvrdi da: "proizvod nije skorije stvoren, nego od tog trenutka kada se nudi na tržištu za druge proizvode u punoj meri vlastite vrednosti. Stvaranje jednog proizvoda odmah otvara ventil za ostale proizvode." Kasnije generacije neoklasičnih ekonomista prerađuju Sejov zakon tvrdeći da nove tehnologije povećavaju produktivnost, omogućavajući prodavcu da proizvede više robe po jeftinijoj ceni po jedinici. Povećana ponuda jeftinije robe stvara sopstvenu tražnju i, u tom procesu, primorava konkurente da izmisle svoje tehnologije da bi povećali produktivnost u cilju da prodaju svoju robu još jeftinije i povrate ili privuku nove kupce (ili oboje). Čitav proces radi kao trajno kretanje mašine. Jeftinije cene, kao rezultat nove tehnologije i povećanja produktivnosti, znače više preostalog novca za potrošače da troše na drugim mestima, što podstiče sveži krug takmičenja među prodavcima.

Međutim, postoji upozorenje. Ovo uputstvo podrazumeva principe konkurentnog tržišta. Ako su jedan ili nekoliko prodavaca u stanju da prerastu i eliminišu svoju konkurenciju i uspostave monopol ili oligopol na tržištu, posebno ako su njihove robe i usluge od suštinskog značaja, oni mogu zadržati veštački visoke cene, znajući da će kupci imati malu alternativu. U ovoj situaciji, monopolista ima

3

oskudne potrebe ili sklonosti da doprinese na novim tehnologijama za uštedu rada i na unapređenju produktivnosti, smanjenju cena, i ostajanju u konkurenciji. Videli smo kroz istoriju da se to desi više puta, ali samo za kratak vremenski period.

Na duži rok, međutim, novi igrači uvek dolaze zajedno i uvode prodor u tehnologiji koji povećava produktivnost i snižava cene za slične ili alternativne robe i usluge i razbijaju monopol na tržištu.

Ipak, pretpostavljam da nosimo ove vodeće predpostavke kapitalističke ekonomske teorije do njihovog logičnog zaključka. Zamislite scenario gde operativna logika kapitalističkog sistema uspe izvan svačijeg najluđeg očekivanja i takmičarski proces dovede do "ekstremne produktivnosti" i što ekonomisti nazivaju "optimalno opšte blagostanje" - završna igra u kojoj intenzivna konkurencija tera uvođenje sve mršavije tehnologije, povećanje produktivnosti do optimalne tačke u kojoj svaka dodatna jedinica uvedena za prodaju pristupa "blizu nule" marginalnim troškovima. Drugim rečima, troškovi stvarne proizvodnje svake dodatne jedinice - ako se ne računaju fiksni troškovi - u suštini postaju nula, čineći proizvod skoro besplatnim. Ako bi se to desilo, profit, životna snaga kapitalizma, će presušiti.

U ekonomiji tržišne razmene, dobit je napravljena na maržama. Na primer, kao autor, prodam proizvod mog intelektualnog rada izdavaču u zamenu za prethodna i buduća autorska prava na mojoj knjizi. Knjiga onda ide kroz nekoliko ruku na putu do krajnjeg kupca, uključujući i spoljašnjeg urednika kopiranja, lektora, štampača, kao i prodavce na veliko, distributere, i trgovce. Svaka stranka u ovom procesu označava transakciju troškova koji uključuju profitnu maržu dovoljno veliku da opravda svoje učešće.

Ali šta ako je marginalni trošak proizvodnje i distribucije knjige pao blizu nule? Zapravo, to se već dešava. Sve veći broj autora piše knjige i čine ih dostupnim po veoma niskoj ceni, ili čak besplatne, na Internetu - zaobilazeći izdavače, urednike, štampače, prodavce na veliko, distributere i maloprodaje. Troškovi marketinga i distribucije svake kopije su gotovo besplatni. Jedini trošak je količina vremena utrošena stvaranjem proizvoda i cena računanja i povezivanja na mrežu. Elektronska knjiga se može proizvoditi i distribuirati na blizu nultim marginalnim troškovima.

Fenomen skoro nultogmarginalnog troška je već napravio haos na objavljivanju, komunikaciji, zabavnoj industriji, kako se sve više i više informacije stavljaju na raspolaganju skoro besplatno milijardama ljudi. Danas, više od jedne trećine ljudske rase proizvodi sopstvene informacije o relativno jeftinim mobilnim telefonima i računarima i dele ih preko videa, audia i tekstualno u blizu nultimmarginalnim troškovima u saradnji umreženog sveta. I sada revolucija nultogmarginalnog troška počinje da utiče na druge komercijalne sektore, uključujući obnovljive energije, 3D štampe u proizvodnji, i internet visoko obrazovanje. Već postoje milioni "prosumers" - korisnika koji su postali sopstveni proizvodjači - koji generišu sopstvenu zelenu energiju po blizu nulimarginalnim troškovima širom sveta. Procenjuje se da oko 100.000 hobista proizvode svoje

4

proizvode koristeći 3D štampače na skoro nula marginalnim troškovima. U međuvremenu, šest miliona studenata je trenutno upisano na besplatnim masivnim otvorenim internet kursevima (MOOCs) koji rade u blizu nuli marginalnim troškovima i da uče od nekih od najistaknutijih profesora u svetu i primaju kredit koledža. U sva tri slučaja, dok su prethodni troškovi i dalje relativno visoki, ovi sektori će voziti eksponencijalne krive rasta, za razliku od eksponencijalne krive koja smanjuje marginalni trošak računarstva blizu nuli tokom proteklih nekoliko decenija. U naredne dve do tri decenije, korisnici u velikim kontinentalnim i globalnim mrežama će proizvoditi i deliti zelenu energiju, kao i fizičke robe i usluge, i učenje u internet virtuelnoj učionici na blizu nuli marginalnog troška, dovodeći ekonomiju u eri gotovo slobodnih roba i usluga.

Mnogi od vodećih igrača u revoluciji blizu nule marginalnog troška tvrde da, dok skoro besplatna roba i usluge postaju mnogo češći, oni će takođe otvoriti nove mogućnosti za stvaranje drugih roba i usluga na dovoljno profitnim maržama za održavanje rasta, pa čak i omogućiti razvoj kapitalističkog sistema.

Te težnje su kratkovide, a možda čak i naivne. Kako je sve više i više roba i usluga koje čine privredni život društva do blizu nule marginalnim troškovima i postaju skoro besplatne, kapitalističko tržište će nastaviti da se smanjuje u uže niše gde je profit - odluka preduzeća je da prežive samo na ivicama privrede, oslanjajući se na opadajuće potrošačke osnove za vrlo specijalizovane proizvode i usluge.

Oklevanje da se uhvate u koštac sa blizu nule marginalnim troškom je razumljivo. Mnogi, ali ne svi, od stare garde u komercijalnoj areni ne mogu da zamisle kako bi se privredni život nastavio u svetu u kojem većina roba i usluga su gotovo besplatni, profit je mrtav, vlasništvo je besmisleno, i tržište je suvišno.

Šta onda? Neki tek počinju da postavljaju to pitanje. Oni mogu naći neku utehu u činjenici da je nekoliko velikih arhitekata modernog ekonomskog razmišljanja video problem odavno. John Maynard Keynes, Robert Heilbroner i Wassily Leontief, imena su samo nekih, koji razmišljaju o kritičnoj kontradikciji koja vozi kapitalizam napred. Pitali su se da li će, u dalekoj budućnosti, nove tehnologije povećati produktivnost i sniziti cene i tako stvoriti novo stanje.

Oskar Lange, profesora sa Univerziteta u Čikagu početkom dvadesetog veka, zarobio je osećaj zagonetke u osnovi zrelog kapitalizma u kojem je potraga za novim tehnološkim inovacijama da unaprede produktivnost i pojeftine cene i stavi sistem u ratu sa samim sobom. Pišući u 1936., u agoniji Velike krize, on se pitao da li institucije privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju bi neograničeno nastavile da podstiču ekonomski napredak, ili da li će u određenoj fazi sistem tehnološkog razvoja uspeti da postane okov za njegov dalji napredak.

Lange je primetio da kada preduzetnik uvodi tehnološke inovacije koje mu omogućavaju da snizi cenu robe i usluga, on dobija privremenu prednost nad siromašnim konkurentima sa zastarelim sredstvima za proizvodnju, što dovodi do devalvacije starijih investicija u koje su zaključani. To ih primorava da odgovore

5

uvođenjem svoje tehnološke inovacije, opet povećanjem produktivnosti i pojeftinjenjem cena i tako dalje.

Ali, u zrelim industrijama gde je nekoliko preduzeća uspelo u zarobljavanju više od tržišta i primorani monopolom ili oligopolom, oni bi imali svaki interes za blokiranje daljeg ekonomskog napretka kako bi se zaštitila vrednost kapitala koja je već investirana u deplasiranu tehnologiju. Lange primećuje da "kada je održavana vrednost kapitala već investirana i postaje glavni problem preduzetnika, dalji ekonomski napredak mora da prestane, ili, barem, da se značajno uspori.... Ovaj rezultat će biti još izraženiji kada deo industrije uživa monopolski položaj."

Moćni lideri industrije često nastoje da ograniče ulazak novih preduzeća i inovacija. Ali usporavanje ili zaustavljanje novih, više proizvodnih tehnologija za zaštitu prethodne kapitalne investicije stvara pozitivno - povratnu spregu tako što sprečava kapital da ulaže u nove profitabilne mogućnosti. Ako kapital ne može da se seli u nove profitabilne investicije, privreda ide u produženom štandu.

Lange je opisao borbu postojećih kapitalista protiv kapitalista u pravom smislu: Stabilnost kapitalističkog sistema uzdrmana je smenjivanjem pokušaja da se zaustavi ekonomski napredak u cilju zaštite stare investicije i ogromnih kolapsa kad ti pokušaji ne uspeju.

Pokušaji da se blokira ekonomski napredak uvek propadaju jer novi preduzetnici su stalno izvan ivice sistema u potrazi za inovacijama koje povećavaju produktivnost i smanjuju troškove, dopuštajući im da pridobiju kupce sa jeftinijim cenama od njihovih konkurenata. Lange navodi da je trka nemilosrdna na duži rok, uz produktivnost koja stalno gura troškove i cene dole, i prisiljava profitne marže da se smanjuju.

Dok većina ekonomista danas gleda u eru gotovo besplatnih roba i usluga sa osećajem slutnje, a nešto ranije ekonomisti su izražavali čuvani entuzijazam nad istraživanjima. Kejns, čuveni ekonomista dvadesetog veka, čije ekonomske teorije i dalje drže znatnu težinu, napisao je mali esej 1930. pod nazivom "Ekonomske mogućnosti za naše unuke", čija pojava kod milion Amerikanaca je izazvala osećaj da je iznenadna ekonomska kriza 1929. u stvari početak dugog sručavanja na dno.

Kejns je primetio da sa novim tehnologijama napreduje produktivnost i smanjuju se troškovi roba i usluga neviđenom brzinom. Takođe su dramatično smanjene količine ljudskog rada koji je potreban za proizvodnju roba i usluga. Kejns je čak predstavio novi termin, koji je rekao svojim čitaocima, vi "ćete čuti velike dogovore u godinama koje dolaze-naime, tehnološka nezaposlenost. To znači nezaposlenost zbog našeg otkrića sredstava ekonomisanjem upotrebe rada nadmašenje tempo kojim možemo da nađemo nove upotrebe za rad. "Kejns je požurio da doda da tehnološki višak, u uznemirujuće kratkom roku, je velika blagodat na duže staze, jer znači da će se čovečanstvo rešiti svog ekonomskog problema."

Kejns je verovao da je "svrha može uskoro biti postignuta, mnogo ranije nego što smo možda svi mi svesni, kada ove ekonomske potrebe budu zadovoljene u smislu

6

da radije posvećujemo našu dalju energiju za ne-ekonomske svrhe." On je u iščekivanju gledao u budućnost u kojoj će mašine proizvesti obilje gotovo besplatnih roba i usluga, oslobađajući ljudsku rasu od muke i teškoće i oslobađajući ljudski um od preokupacije strogo novčanim interesima, a da se fokusiraju više na"umetnostima za život" i potrazi za prevazilaženjem.

Ekonomisti su dugo shvatali da je najefikasnija ekonomija ona u kojoj potrošači plaćaju samo marginalne troškove robe koje kupuju. Ali ako potrošači plaćaju samo marginalne troškove i ti troškovi nastave da se spuštaju ka nuli, preduzeća neće moći da obezbede povratak svojih investicija i dovoljno profita da zadovolje svoje akcionare. Ako je to slučaj, lideri na tržištu će pokušati da dobiju tržišnu dominaciju da se obezbedi zadržavanje monopola da bi mogli da nametnu cene veće od marginalnog troška prodaje proizvoda, čime se sprečava nevidljiva ruka koja žuri na tržište sa najefikasnijom ekonomijom sa blizu nule marginalnim troškovima i izgledima za skoro besplatnim dobrima i uslugama. Ovaj uslov je inherentna kontradikcija koja leži u osnovi kapitalističke teorije i prakse.

Osamdeset godina nakon što su Lange i Keyns dali svoja zapažanja, savremeni ekonomisti su još jednom zavirili u kontradiktorno funkcionisanje kapitalističkog sistema, nesigurni kako da iskoriste funkcionisanje tržišne ekonomije bez samouništenja u svetlu novih tehnologija koje su ubrzale društvo u eri blizu nula marginalnih troškova.

Summers i DeLong zabrinutost su usmerili na nastajanju obrade podataka i komunikacione tehnologije. Oni su pisali da su ove "seizmičke inovacije" primoravanje na veliku rekonfiguraciju komercijalnog života, sa potencijalnim uticajima čije je prostranstvo rival dolasku električne energije. Tehnološke promene u toku, u skladu sa Summers-om i DeLong-om, su verovatno dramatično spustile dole marginalne troškove, koji su postali polazna tačka za njihovu raspravu. Prihvatili su da "najosnovniji uslov za ekonomsku efikasnost.... je da je cena jednaka marginalnom trošku. "Oni dalje priznaju da je "sa informacionom robom, socijalni marginalni troškovi distribucije su blizu nuli. "Sada nastaje paradoks: Summers i DeLong tvrde da ako informaciona roba koja se distribuira na njihovom marginalnim troškovima proizvodi nulu - oni ne mogu biti kreirani i proizvedeni od preduzetničke firme koje koriste prihode dobijene od prodaje potrošačima da pokriju svoje fiksno podešene troškove. Ako informaciona robe treba da se stvara i proizvodi.... preduzeća moraju biti u stanju da predvide prodaju svojih proizvoda za nečiji profit.

Summers i DeLong se protive vladinim subvencijama za pokrivanje troškova unapred, tvrdeći da će nedostaci "administrativne birokratije", "grupnih mišljenja," i "činovnika" "uništiti preduzetničku energiju na tržištu."

Umesto vladine intervencije, dva istaknuta ekonomista nerado predlažu da je možda najbolji način da se zaštiti inovacija u privredi u kojoj "se roba proizvodi u uslovima značajnih rastućih prinosa" ili da se favorizuju monopol kratkoročne prirode. Summers i DeLong su istakli da "su privremeni monopol i profit nagrada koja treba da podstakne privatna preduzeća da se uključe u takvu inovaciju.

7

"Obojica su shvatila i povezala u šta to dovodi privatno preduzeće, priznajući da "privremeni monopol ne zadovoljava najosnovnije uslove ekonomske efikasnosti: da je cena jednaka marginalnim troškovima". Zaista, modus operandi monopola, kao što svaki ekonomista zna, jeste da zadrži konkurenta uz uvođenje novih inovacija za povećanje produktivnosti, smanjenje marginalnih troškova i smanjenje cena kod kupaca. Ipak, Summers i DeLong su zaključili da u "novoj ekonomiji", ovo može da bude jedini put napred. U jednom neverovatnom priznanju, dvojica priznaju da "pravi put razmišljanja o ovom kompleksnom setu pitanja nije jasan, ali je jasno da konkurentna paradigma ne može u potpunosti odgovati.... ali još ne znamo šta će biti prava zamena za paradigmu."

Summers i DeLong našli su se u beznadežnoj klopci. Iako ekonomisti i preduzetnici nikada nisu namenili samouništenje kapitalističkog sistema (oni očekuju da vlada zauvek), pažljiv pogled svojom radnom logikom otkriva neminovnost blizu nule marginalnim troškovima u budućnosti. Društvo blizu nula marginalnih troškova je optimalno, efikasna država za promovisanje generalnog blagostanja i predstavlja krajnju pobedu kapitalizma. Njen trenutak trijumfa, međutim, takođe obeležava svoj neizbežan prolaz ka svetskoj sceni. Dok je kapitalizam daleko od stavljajući sebe izvan posla, to je jasno da kao što nam dolazi sve bliže skoro nula marginalnih troškova društvo, njegovo jednom neprikosnoveno junaštvo se smanjuje, praveći put za potpuno nov način organizovanja ekonomskog života u doba koje karakteriše obilje, a ne oskudica.

PROMENA EKONOMSKE PARADIGME

Najviše intrigantan prilaz u Summers-ovim i DeLong-ovim novinama o kontradiktornosti i izazovima suočavanja kapitalističke teorije i prakse u odvijanju informatičkog doba je njihov komentar da "još ne znamo šta će biti prava zamena za paradigmu." Činjenica da su čak i aludirajući na verovatnoću zamene nove paradigme ukazuje na anomalije koje podižu i bacaju tamnu senku na dugoročnu održivost postojećeg ekonomskog režima.

Mi smo, čini se, u ranim fazama transformacije promene - igre u ekonomskoj paradigmi. Novi ekonomski model se pojavljuje na zalasku kapitalističkog doba koji je bolje prilagođen da organizuje društvo u kome su sve više i više roba i usluga gotovo besplatni.

Na termin smena paradigme bačeno je oko u poslednjih nekoliko godina, u odnosu na praktično bilo kakve promene, da bi bilo korisno da se ponove reči Thomas-a Kuhn-a, čija knjiga Struktura naučnih revolucija pravi reč paradigma kao deo opšteg diskursa. Kuhn opisuje paradigmu kao sistem verovanja i pretpostavki koje deluju zajedno da se uspostavi integrisani i jedinstven pogled na svet koji je toliko ubedljiv i jedinstven da se smatranje svodi na same stvarnosti. On je upotrebio izraz da se odnosi na standard i skoro univerzalno prihvaćeni modeli u nauci, kao što je Njutnove fizika i Darvinova evolucija.

8

Paradigmina narativna snaga počiva na svom sveobuhvatnom opisu stvarnosti. Jednom prihvaćena, postaje teško, ako ne i nemoguće, da pitanje njene centralne pretpostavke, se pojavljuje u odražavanju prirodnog poretka stvari. Alternativno objašnjenje sveta retko zabavlja, iako leti u lice koje je prihvaćeno kao nedvosmislena istina. Ali ovo je neosporno prihvatanje i odbijanje predviđanja alternativnih objašnjenja, što dovodi do nakupljanja nedoslednosti koje se nagomilavaju sve dok se ne postigne prelomna tačka gde je postojeća paradigma iskidana i zamenjena novom eksplanatornom paradigmom koja bolje raspoređuje anomalije, uvid i nova dostignuća u sveobuhvatnoj novoj naraciji.

Kapitalistička paradigma, dugo prihvaćena kao najbolji mehanizam za promovisanje efikasne organizacije privredne aktivnosti, sada je pod opsadom na dva fronta.

Na prvom frontu, nova generacija interdisciplinarnih nauka koja je okupila prethodno različita polja - uključujući ekološke nauke, hemiju, biologiju, inženjerstvo, arhitekturu, urbanizam i informacionu tehnologiju - osporava standardnu ekonomsku teoriju (koja je vezana za metafore Njutnove fizike) sa novim teorijskim ekonomijama zasnovanim na zakonima termodinamike. Standardna kapitalistička teorija je praktično tišina na neraskidivoj vezi između ekonomske aktivnosti i ekoloških ograničenja nametnutih od strane zakona energije. U klasičnoj i neoklasičnoj ekonomskoj teoriji, dinamika koja vlada na Zemljinoj biosferi je samo spolja sa ekonomskom aktivnošću - mala, podešena faktorima malih realnih posledica na rad kapitalističkog sistema kao celine.

Konvencionalni ekonomisti ne priznaju da zakoni termodinamike upravljaju svim ekonomskim aktivnostima. Prvi i drugi zakoni termodinamike navode da je "ukupan sadržaj energije univerzuma konstantan, a ukupna entropija se stalno povećava." Prvi zakon, zakon očuvanja, pretpostavlja da se energija niti stvara niti uništava - da je količina energije u svemiru ostala ista od početka vremena i da će biti sve do kraja vremena. Dok energija ostaje fiksna, ona neprestano menja oblik, ali samo u jednom pravcu, od dostupne ka nedostupnoj. Ovo je mesto gde drugi zakon termodinamike dolazi u igru. Prema drugom zakonu, energija uvek teče od toplog ka hladnom, koncentrisana do razilaska, od urednog ka neurednom. Na primer, ako je komad uglja spaljen, ukupna suma energije ostaje konstantna, ali je disperzovan u atmosferu u obliku ugljen-dioksida, sumpor dioksida, i drugih gasova. Iako nema gubljenja energije, disperzna energija više nije u stanju da obavlja koristan rad. Fizičari upućuju na ne - duže - korisnu energiju kao entropiju.

Sve ekonomske aktivnosti dolaze od iskorišćavanja raspoložive energije u prirodi - u materijalnom, tečnom ili gasovitom obliku - i pretvara u robu i usluge. Na svakom koraku u proizvodnji, skladištenju i procesu distribucije, energija se koristi za transformaciju prirodnih resursa u gotove proizvode i usluge. Bez obzira da li je energija ugrađena u proizvod ili uslugu na račun energije koja se koristi i izgubi - entropijski račun - kreće na ekonomsku aktivnost duž lanca vrednosti. Na kraju, roba koju mi proizvodimo se konzumira, odbacuje, i reciklira nazad u prirodu, opet, uz povećanje entropije. Inženjeri i hemičari ističu da u odnosu na

223

LITERATURA

1. Udžbenik: TEHNIČKA DIJAGNOSTIKA, autor Miloš D. Milovančević. -

Niš: Mašinski fakultet, 2011, ISBN 978-86-6055-026-4. 2. Udžbenik: ISPITIVANJE MAŠINSKIH KONSTRUKCIJA, autori Miloš

Milovančević, Predrag Janković, Jelena Stefanović Marinović - Niš: Mašinski fakultet, 2014, ISBN 978-86-6055-063-9.

3. Udžbenik: PROJEKTNI MENADŽMENT, autori Miloš Milovančević, Dragan Milčić, Boban Anđelković - Niš: Mašinski fakultet, 2015, ISBN 978-86-6055-069-1.

4. Udžbenik: MARKETING U INŽENJERSKOM MENADŽMENTU, autor Miloš Milovančević - Niš: Mašinski fakultet, 2015, ISBN 978-86-6055-079-0

5. Udžbenik: UPRAVLJANJE LJUDSKIM RESURSIMA U INŽENJERSKOM MENADŽMENTU, autor Miloš Milovančević - Niš: Mašinski fakultet, 2015, ISBN 978-86-6055-085-1

6. Udžbenik: UPRAVLJANJE RAZVOJINIM PROJEKTIMA, autori Biljana Marković, Miloš Milovančević, Dejan Jeremić - Banja Luka: Mašinski fakultet, 2015, ISBN 978-99976-623-5-4

7. Monografija: SAVREMENI KONCEPT VIBRODIJAGNOSTIKE ROTACIONIH MAŠINA, autor Miloš Milovančević - Beograd: Zadužbina Andrejević, ISBN: 978-86-7244-960-0

8. Knjiga: INOVACIONI MENADŽMENT U E-POSLOVANJU, autor Miloš Milovančević - Niš, 2015, ISBN 978-86-919717-0-0

9. Knjiga: INOVACIONI MENADŽMENT i ZAŠTITA INTELEKTUALNE SVOJINE, autor Miloš Milovančević - Niš, 2015, ISBN 978-86-919717-1-7

10. Knjiga: INŽENJERSKI MENADŽMENT U USLOVIMA SAVREMENOG POSLOVANJA, autor Miloš Milovančević, Vlastimir Nikolić, Dalibor Petković - Niš, 2016, ISBN 978-86-919717-2-4