1

2

Naziv originala:Stephen King UNDER THE DOME

Copyright © by Stephen King, 2009Translation Copyright © 2011 za srpsko izdanje Alnari d.o.o.

ISBN 978-86-7710-645-4

3

Beograd, 2011.

POD KUPOLOM

Stephen King

Preveo Vladan Stojanović

5

U spomen na Surendru Dahjabhaja Patela.Nedostaješ nam, prijatelju.

•

Koga tražišKako se ono zvaše

verovatno ćeš ga naćina utakmici

u našoj palanciZnaš šta mislim

ovo je palanka, sinkoSvi navijamo za naš tim

– Džejms Makmartri

9

Neki (ali ne svi) zatečeni u Česters Milu, na Dan Kupole:

Gradski zvaničniciEndi Sanders, prvi gradski otacDžim Reni, drugi gradski otacAndrea Grineli, treći gradski otac

Osoblje Divlje ruže RouzRouz Tvitčel, vlasnicaDel Barbara, kuvarEnson Viler, perač suđaEndži Makejn, konobaricaDodi Sanders, konobarica

PolicajciHauard Djuk Perkins, šef policijePiter Randolf, pomoćnik šefa policijeMarti Arseno, policajacFredi Denton, policajacDžordž Frederik, policajacRupert Libi, policajacTobi Vilan, policajacLinda Everet, policajacStejsi Mogin, policajac/dispečerDžunior Reni, specijalni zamenikDžordži Ru, specijalni zamenik

10

Frenk Deleseps, specijalni zamenikMelvin Sirls, specijalni zamenikKarter Tibodi, specijalni zamenik

SvešteniciPrečasni Lester Kogins, iz Crkve Hrista SpasiteljaPrečasna Pajper Libi, iz Prve kongregacione crkve

Medicinsko osobljeRon Heskel, doktorRasti Everet, lekarski pomoćnikDžini Tomlinson, medicinska sestraDagi Tvitčel, bolničarDžina Bafalino, dobrovoljna medicinska sestraHarijet Bigelou, dobrovoljna medicinska sestra

KlinciLitl Volter BušiStrašilo Džo MaklačiNori KalvertBen DrejkDžudi i Dženel EveretOli i Rori Dinsmor

Viđeniji građaniTomi i Vilou Anderson, vlasnici/upravitelji DipersaStjuart i Fernald Boui, vlasnici/upravitelji Bouijevog pogrebnog zavodaDžo Bokser, zubarRomeo Berpi, vlasnik/upravitelj Berpijeve robne kućeFil Buši ili Šef, glavni kuvar sumnjive reputacijeSamanta Buši, njegova suprugaDžek Kejl, menadžer samoposlugeErni Kalvert, menadžer samoposluge (u penziji)Džoni Karver, radnik u bakalniciOlden Dinsmor, proizvođač mlekaRodžer Kilijan, proizvođač pilićaLisa Džejmison, bibliotekarkaKler Maklači, mama Strašila DžoaAlva Drejk, Benijeva mama

11

Stabi Norman, trgovac starinamaBrenda Perkins, supruga šefa policije PerkinsaDžulija Šamvej, vlasnica/urednica lokalnih novinaToni Gaja, sportski novinarPit Friman, novinski fotografSem Verdro Štrokavi, gradski pijanac

DošljaciAlisa i Ejdan Eplton, siročad Kupole („kupoločad“)Terston Maršal, obrazovan čovek, vičan lečenjuKerolin Sterdžes, postdiplomac

Psi vredni pomenaHoras, korgi Džulije ŠamvejKlover, nemački ovčar Pajper LibiOdri, zlatni retriver Everetovih

12

13

AVION I MRMOT

1 Česters Mil je blistao pod jutarnjim suncem kao da je jutros po-dignut. Tako je izgledao Klodet Sanders sa visine od sedamsto metara, na času letenja. Automobili su grabili Glavnom ulicom,

namigujući pod suncem. Činilo joj se da će oštri toranj Kongregacione crkve svakog časa razderati besprekorno čisto nebo. Sunce se odražavalo na površini reke Prestil, dok je seneka V letela preko nje. Voda i avion su sekli grad po istom, dijagonalnom kursu.

„Čak, mislim da sam videla dva dečaka pored Mirovnjačkog mosta! Pecaju!“ Osmehnula se, poneta oduševljenjem. Časove letenja je plaćao njen suprug Endi, najviši zvaničnik gradića, iako je iz sveg srca verovao da bi Bog dao čoveku krila da je hteo da on leti. Njen mužić je bio mek kao duša. Na kraju bi uvek bilo po njenom. Od samog početka je uživala u letenju. Nije to bila obična radost, već istinsko oduševljenje. Danas je po prvi put uvidela šta čini letenje čudesnim i magičnim.

Čak Tompson, njen instruktor, blago je dodirnuo upravljač pre nego što je pokazao na instrument-tablu. „Siguran sam da si u pravu“, rekao je, „ali ne zaboravljaj gde smo i šta radimo, Klodi, jel’ važi?“

„Izvini, izvini.“„Nema potrebe za izvinjavanjem.“ Godinama je učio ljude da lete. Vo-

leo je polaznike poput Klodi, one koji rado usvajaju nova znanja. Endi Sanders će možda uskoro dobrano odrešiti kesu. Seneka joj se dopadala. Izrazila je želju da kupi istu takvu, samo novu. Reč je o miliončetu dolara. Klodi Sanders nije bila razmažena, ali je upražnjavala nekoliko skupih hobija, koje je srećni Endi svesrdno finansirao.

Stephen King

14

Čak je voleo baš ovakve dane: neograničenu vidljivost, bez daška vetra, savršene uslove za učenje. Seneka se ipak ljuljala, zbog nervoznog petlja-nja s komandama.

„Nema potrebe za nervozom. Letećemo iznad Stodevetnaestice. Spusti se se na trista metara.“

Poslušala ga je. Čak se opustio. Avion je ponovo mirno odmicao nebom.Preleteli su preko Renijevog placa za prodaju polovnih automobila i

ostavili grad za sobom. Polja su se pružala s obe strane Stodevetnaestice. Drveće je plamtelo od jesenjih boja. Senekina krstasta senka je letela preko asfalta. Tamno krilo je nakratko prešlo preko čoveka-mrava, s rancem na leđima. Čovek-mrav je podigao glavu i mahnuo. Čak mu je uzvratio po-zdrav, iako je znao da ga onaj na zemlji ne vidi.

„Prokleto divan dan!“, kliknula je Klodi. Čak se nasmejao.Ostalo im je još četrdeset sekundi života.

2 Mrmot je trapavo grabio pored Stodevetnaestice. Išao je u pravcu kilometar i po udaljenog Česters Mila. Plac za prodaju polovnih automobila Džima Renija bio je za njega samo niz treperavih

odblesaka, na mestu gde je put skretao ulevo. Mrmot je planirao (koliko god se za mrmota to može reći), da šmugne nazad u šumu, mnogo pre nego što tamo stigne. Ivica druma je zasad bila bezbedna. Nije hteo da se ovoliko udaljava od svog boravišta, ali ga je sunce prijatno grejalo po le-đima. Nozdrve su mu se punile prepoznatljivim mirisima. U glavi su mu se obrazovali rudimentarni obrisi, koje bi neko mogao nazvati slikama.

Zastao je da bi se nakratko oslonio na zadnje šape. Vid mu je oslabio, ali je još bio dovoljno dobar da bi razaznao ljudsko biće. Hodalo je u nje-govom pravcu na drugoj strani druma.

Mrmot je rešio da nastavi put. Ljudska bića su ponekad ostavljala je-stiv otpad za sobom.

Bio je star i debeo. Za života je opustošio mnogo kanti za đubre. Pu-teve do deponije Česters Mila poznavao je kao tri tunela svoje jazbine. Na đubrištu je uvek bilo ukusnih stvari za jelo. Ljuljao se, prebacujući se s nožice na nožicu, kao što dolikuje matorom mrmotu. Motrio je ljudsko biće na drugoj strani druma.

Zaustavilo se. Mrmot je shvatio da je opažen. Video je palu brezu de-sno od sebe. Sakriće se ispod drveta, dok ljudsko biće ne prođe. Zatim će ispitati njegove tragove, u potrazi za ukusnim poslasticama...

Pod kupolom

15

To su bile poslednje mrmotove misli. Učinio je još tri sitna, gegava ko-raka, iako je bio presečen nadvoje pre nego što se srušio pored puta. Krv je brizgala na sve strane. Utroba mu se prosula po prašini. Zadnje noge su se dva puta trznule i zauvek umirile.

Njegova poslednja misao pre večite tame koja čeka sve nas, mrmote i ljude podjednako, beše: Šta se desilo?

3 Sve iglice na brojčanicima instrument-table su zamrle.„Šta se, dođavola, događa?“, reče Klodi Sanders. Okrenula se

prema Čaku. Pogledala ga je razrogačenim očima, zbunjeno i bez panike. Nije bilo vremena za paniku.

Čak nije gledao u instrument-tablu. Posmatrao je kako se nos aviona savija ka njemu. Oba propelera su se raspala pred njegovim očima.

Nije imao vremena da išta vidi. Nije bilo vremena za reakciju. Seneka je eksplodirala iznad Stodevetnaestice. Posejala je plamen po poljima, pla-men i delove tela. Klodetina zadimljena podlaktica je tresnula pored mr-mota, uredno presečenog nadvoje.

Bio je dvadeset prvi oktobar.

16

BARBI

1 Barbiju je laknulo kad je prošao pored Fud Sitija i ostavio centar gradića za sobom. Osećao se još bolje kad je prošao pored natpisa NAPUŠTATE NASEOBINU ČESTERS MIL VRATITE NAM SE

ŠTO PRE! Bilo mu je drago što odlazi odavde, ne samo zato što je popio dobre batine. Uživao je u selidbi. Dobio je svoje na parkiralištu Dipersa, ali je dve nedelje pre toga hodao pod vlastitim sivim oblačkom.

„U duši sam skitnica“, obratio se samom sebi, sa osmehom, „skitnica na putu ka Velikom nebu.“ Dođavola, zašto ne bih bio? Montana! Ili Vaj-oming. Možda i jebeni Rapid Siti, Južna Dakota. Otići ću bilo gde, samo da ne budem ovde.

Okrenuo se, u pravcu sve bližeg zvuka motora. Podigao je palac i kre-nuo unatraške. Video je divnu kombinaciju: stari, prljavi ford pikap, s mla-dom plavušom za volanom. Odlučila se za njemu najdražu, pepeljastoplavu nijansu. Najsrdačnije se osmehnuo. Devojka za volanom pikapa uzvratila mu je osmehom. Poješće poslednji ček s platom iz Divlje ruže Rouz, ako je imala i dan više od devetnaest godina. Bila je premlada za gospodina od trideset leta, iako im zakon ne bi stajao na putu, kao što se govorilo u Ajovi njegovog detinjstva, provedenog u senkama kukuruza.

Kamion je usporio. Požurio je ka njemu... ali je on ponovo ubrzao. Na-kratko ga je osmotrila u prolazu. Još uvek se smešila, ali žalosno. Mozak mi je na trenutak preskočio, govorio je taj osmeh, ali sam se brzo dozvala pameti.

Barbi je pomislio da je odnekud zna, iako nije bio siguran odakle. Ne-delje ujutru u Divljoj ruži uvek su bile prava ludnica. Pomislio je da je video sa starijim čovekom, verovatno ocem. Lica su im bila uglavnom uronjena u rašireni nedeljni Tajms. Da je mogao da joj se obrati u prolazu, rekao

Pod kupolom

17

bi joj: Mogla si da me primiš na suvozačko sedište, kad si već jela moju ko-basicu i jaja.

Sudbina mu nije pružila tu priliku. Samo je podigao ruku, u nema lju-tiš pozdravu. Zadnja svetla pikapa su zatreperila, kao da se predomišlja. Vozilo je ubrzalo kad su se ugasila.

Često će se sećati ove scene, obasjane toplim oktobarskim suncem, dok se situacija u Milu bude pogoršavala iz dana u dan. Neprestano će razmišljati o predomišljanju, u obliku treptanja zadnjih svetala... kao da ga je ipak prepoznala. To je kuvar iz Divlje ruže Rouz. Skoro sam siguran. Možda bi trebalo...

I bolji ljudi od njega su padali u ponor zvani možda. Njegov život bi po-šao potpuno drugačijim tokom da se predomislila. Sigurno je uspela, zato što nikad nije video zgodnu plavušu u prljavom, starom fordu F-150. Prešla je granicu gradskog atara nekoliko minuta (ili čak sekundi) pre nego što se naglo zatvorila. Bio bi na bezbednom, s druge strane, da ga je povezla.

Izuzev, palo bi mu na pamet, kad san nije hteo na oči, ako zaustavljanje da bi me pokupila ne bi predugo trajalo. I u tom slučaju ne bih bio ovde, baš kao ni ona. Ograničenje brzine na Stodevetnaestici je osamdeset kilometara na čas. Pri toj brzini...

U tom trenutku bi pomislio na avion.

2 Avion je preleteo preko njega, baš kad je prošao pored Renije-vog placa za prodaju polovnih automobila. Nije voleo to me-sto. Na njemu ne bi kupio ni limun (već godinu dana nije imao

kola, poslednja je prodao u Punta Gordi, Florida). Džim Reni Džunior je bio među napadačima one noći na parkiralištu Dipersa. Dečkić iz fakul-tetskog bratstva je hteo da se dokaže. Dokazivao se s gomilom drugara, pošto sam nije mogao. Barbi je znao da Džim Džuniori ovog sveta tako izravnavaju račune.

Ostavio ih je za sobom. Džima Džuniora, Džima Renija, Divlju ružu Rouz (Pržene lignje su naš specijalitet! Uvek „u komadu“, nikad „isec-kane“), Endži Makejn, Endija Sandersa. Stekao je sadržajno iskustvo, uk-ljučujući i Dipers. (Batine na parkiralištu su naš specijalitet!) Sve je to sad iza njega. Šta je ispred? Pa, vrata Amerike. Doviđenja, palanko, zdravo, Veliko nebo.

Možda će, dođavola, ponovo zapucati na jug. Dan je bio divan, ali će zima nahrupiti svom snagom posle par stranica kalendara. Jug se nameće kao mudar izbor. Nikad nije bio u Maskl Šolsu, ali mu se ime dopadalo.

Stephen King

18

Zvučalo je kao prokleta poezija. Ideja ga je toliko oraspoložila da je po-digao glavu i veselo mahnuo, kad je čuo zvuk avionskog motora. Nadao se da će mu pilot otpozdraviti krilima, ali se to nije dogodilo, iako je vaz-duhoplov leteo sporo i nisko. Barbi je pretpostavio da su to turisti. Ovo je dan kao stvoren za njih. Lišće je plamtelo. Možda je u avionu neki kli-nac s učeničkom dozvolom, previše usredsređen na letačka pravila da bi otpozdravio lutalicama poput Dela Barbare. Poželeo im je sreću. Iz sveg srca im je poželeo sve najbolje, bilo da su u pitanju turisti ili klinac na šest nedelja od prvog samostalnog leta. Dan je bio božanstven. Posle svakog koraka od Česters Mila bivalo mu je sve lakše. Putovanje okrepljuje dušu, u gradu je bilo previše nitkova.

Možda bi selibda u oktobru trebalo da postane zakonska obaveza, po-mislio je. Novi nacionalni slogan: SVI SE SELE U OKTOBRU. Dozvole za pakovanje se dobijaju u avgustu, isplatite kiriju do sredine septembra i...

Zastao je. Ugledao je mrmota nedaleko od sebe na drugoj strani cr-nog, asfaltnog druma. Bio je to prokleto debeli primerak. Lukav i drzak, takođe. Video je i palu brezu koja je štrčala ka drumu. Barbi bi se kladio da će se mrmot sakriti ispod drveta i sačekati da veliki, zli dvonožac prođe. Mimoišli bi se kao dve skitnice, ako to ne bi učinio. Ona na četiri noge bi krenuo na sever, a ona s dve na jug. Nadao se da će se baš to dogoditi. To bi bilo fino.

Sve to je proletelo kroz Barbijev um za nekoliko sekundi. Senka aviona je još bila između njega i mrmota. Crni krst je grabio preko auto-puta. Dve stvari su se desile gotovo istovremeno.

Prva se ticala mrmota. U jednom trenutku je bio čitav, a u drugom ras-polovljen. Obe polovine su se grčile i krvarile. Barbi je zastao. Zinuo je od čuda, još sasvim nezaraslom vilicom. Mali avion je baš tad eksplodirao, tačno iznad raspolovljenog mrmota.

3 Barbi je podigao glavu. S neba je padala zgužvana verzija slatkog aviončića, dostojnog Bizaro Vorlda*, koji ga je preleteo pre ne-koliko sekundi. Izobličene narandžastocrvene latice vatre visile

su u vazduhu. Cvet se još uvek otvarao, kao ruža američke nesreće. Dim je kuljao iz aviona koji se obrušavao.

* Bizzaro World – izmišljena planeta, u obliku kocke iz vaseljene DC stripova, šezdesetih godina. Naseljena je Bizaro verzijama DC superheroja. Predstavlja potpunu suprotnost planeti Zemlji. Otud joj i drugo ime Aljmez – Zemlja naopako.

Pod kupolom

19

Nešto je tresnulo na drum. Razbacalo je komade asfalta pre nego što se pijano zavrtelo u visokoj travi s leve strane. To je bio propeler.

Da je odskočio prema meni...Video je samog sebe, prepolovljenog, kao sirotog mrmota. Dao se u

bekstvo. Vrisnuo je kad je nešto tresnulo ispred njega. To nije bio drugi propeler, već ljudska noga u farmerkama. Nije video krv. Bočni šav je bio širom otvoren, otkrivajući belo meso i kovrdžave crne dlake.

Noga je bila bez stopala.Trčao je kao na usporenom snimku. Video je sopstveno stopalo, u sta-

rim, iskrzanim čizmama. Ispružilo se i spustilo na tle. Nestalo je iza njega, kad je drugo stopalo isprednjačilo. Sve je bilo sporo, beskrajno sporo, kao da posmatra igrača na bejzbol utakmici koji pokušava da ukrade koju sekundu.

Čuo je snažni tresak iza sebe. Sledila je druga eksplozija, a za njom i nalet vrelog vazduha, koji ga je oprljio od pete do potiljka. Gurao ga je kao nevidljiva, vrela ruka. Sve misli su uzmakle pred životinjskom, telesnom potrebom za preživljavanjem.

Del Barbara je bežao da spase glavu.

4 Džinovska vrela ruka se, posle stotinu metara, preobrazila u avetinjsku silu. Slabi povetarac je doneo miris zapaljenog gasa, obogaćen slatkastim mirisom, verovatno mešavinom vonja isto-

pljene plastike i pečenog mesa. Barbi je trčao još šezdeset metara. Zastao je i pogledao iza sebe. Dahtao je. Nije to pripisivao trčanju. Nije pušio. Bio je u dobroj formi (bolje reći... pristojnoj; bolela su ga rebra na desnoj strani, od batina dobijenih na parkiralištu Dipersa). Dahtao je od užasa i smete-nosti. Mogao je da pogine od avionskih krhotina, ne samo od propelera, ili da živ izgori. Imao je sreće što je izmakao takvoj sudbini.

Ugledao je nešto što mu je oduzelo dah. Uspravio se i pogledao za so-bom, na mesto nesreće. Drum je bio prekriven krhotinama. Bilo je pravo čudo što nije bio mrtav ili ranjen. Iskrivljeno krilo je ležalo na desnoj strani druma. Drugo krilo je virilo iz nepokošene deteline na levoj strani, nedaleko od mesta na kom se skrasio odbegli propeler. Video je odsečenu šaku i ruku, pored noge u farmerkama. Pokazivala je na glavu, kao da želi da kaže Moja je. Ako je suditi po frizuri, radilo se o ženskoj glavi. Žice za prenos električne energije su bile prekinute. Opasni kablovi su se pušili pored druma.

Stephen King

20

Iza glave i ruke je bio izvitopereni trup aviona. Barbi je pročitao NJ3. Ostatak natpisa, ako ga je bilo, bio je uništen.

Ništa od nabrojanog nije mu privuklo pažnju, niti oduzelo dah. Ruža nesreće je zgasla, ali ne i vatra na nebesima. Sigurno je gorelo gorivo. Ali...

Čudilo ga je što klizi nadole po vazduhu u obliku tanke trake. Barbi je video pejzaž Mejna iza nje i kroz nju, miran i nesvestan nesreće. Ipak, ne bi se moglo reći da je nepokretan. Treperio je kao vazduh iznad zapa-ljenog đubreta u buretu, kao da je neko polio staklo benzinom pre nego što ga je zapalio.

Krenuo je ka mestu nesreće kao hipnotisan. To je bio najpribližniji opis onog što je osećao.

5 Isprva je hteo da pokrije delove tela, ali ih je bilo previše. Opa-zio je još jednu nogu (u zelenoj čarapi) i ženski torzo zaglavljen u žbunu kleke. Mogao je da skine košulju i da je prebaci preko

ženske glave, ali šta će posle toga? Pa, imao je još dve košulje u rancu...Opazio je automobil. Dolazio je iz pravca Motona, najbližeg naselja,

južnije od Mila. Bio je to manji, gradski džip. Primicao se zavidnom brzi-nom. Neko je čuo eksploziju ili video blesak. Stiže pomoć. Hvala ti, bože, na pomoći. Barbi je mahao visoko podignutim rukama. Ukrštao ih je u džinovsko X, dok se kretao po beloj liniji, nasred puta. Udaljavao se od neobične vatre koja se slivala s neba, na taj čudnovati voda na šoferki način.

Vozač je pritisnuo sirenu i legao na kočnice. Ostavio je deset metara dug trag guma na asfaltu. Barbiju se činilo da je izašao iz male, zelene to-jote pre nego što se sasvim zaustavila. Bio je to krupni, okretni tip duge sede kose, razlivene ispod bejzbol kape s amblemom Morskih pasa. Trčao je ka rubu druma, da bi obišao najveću vatru.

„Šta se desilo?“, povikao je. „Šta se pod mi...“Udario je u nešto. Jako. Ispred njega nije bilo ničega, ali je Barbi lepo

video kako mu se nos savija i puca. Odskočio je posle sudara s nevidlji-vom preprekom. Krvario je iz usta, nosa i čela. Pao je na leđa. S mukom se uspravio i seo. Ošamućeno je piljio u Barbija, dok mu je krv kapala iz nosa i usta po radnoj košulji. Lutalica mu je uzvraćala pogled.

21

DŽUNIOR I ENDŽI

1 Dva dečaka su pecala pored Mirovnjačkog mosta. Nisu digli glavu kad ih je avion preleteo, ali Džunior Reni jeste. Bio je blok ispod njih, na Ulici Prestil. Prepoznao je zvuk. Bila je to seneka V, Čaka

Tompsona. Podigao je glavu i osmotrio avion. Brzo je spustio, zbog straš-nog bola koji je doneo sunčev zrak, probijajući se kroz krošnje do njegovih očiju. Spopao ga je novi napad glavobolje. U poslednje vreme su ga često opsedale. Lekovi su ih ponekad suzbijali. Ponekad, pogotovo u poslednja tri ili četiri meseca, nisu.

Doktor Heskel je našao da pati od migrene. Džunior je znao samo jedno, da ga glava boli kao ništa na svetu. Sjajna svetlost je pogoršavala glavobolje, pogotovo pri nastanku. Ponekad bi se setio mrava koje su on i Frenk Deleseps spaljivali u detinjstvu. Usmeravali su sunčeve zrake lupom na mrave koji su mileli oko mravinjaka. Brzo su ih tamanili. Ovih dana, dok su ga glavobolje mučile, njegov mozak je predstavljao mravinjak, a oči uveličavajuća stakla.

Imao je dvadeset jednu godinu. Da li će ga ova muka moriti sve do če-trdeset pete ili još duže, kad bi, kako je rekao dr Heskel, mogla uminuti?

Ko bi ga znao. Glavobolja ga, ovog jutra, neće zaustaviti. Odustaće samo ako vidi džip Henrija Makejna ili prijus La Done Makejn, na prilaznom putu. Samo u tom slučaju će se okrenuti i vratiti kući. Progutaće još imi-treksa i leći u spavaćoj sobi, s navučenim zavesama i hladnom, vlažnom krpom na čelu. Možda će se bol smanjiti, a glavobolja povući, ali verovatno neće. Kad se crni pauci razmile...

Podigao je glavu. Ovog puta je žmirkao, da bi se zaštitio od omrznutog svetla. Seneka je iščezla. Čak je i zujanje motora (i ono mu je smetalo – svi zvuci su mu smetali kad bi dobio glavobolju) iščezavalo. To je bio Čak

Stephen King

22

Tompson s nekim od ambicioznih dečaka ili devojčica, nabeđenih letača. Džunior nije imao ništa protiv Čaka. Površno ga je poznavao. To ga nije sprečilo da, potaknut detinjastom zlobom, poželi da Čakov đak napravi kolosalnu grešku i slupa letelicu.

Bilo bi divno ako bi pao nasred očevog placa za prodaju polovnih automobila.

Još jedna strela bola mu je prosvrdlala mozak dok se peo stepenicama do vrata Makejnovih. Ovaj posao mora biti obavljen. U jebenom je zakaš-njenju. Endži je odavno zaslužila dobru lekciju.

Ali samo kratku. Ne smeš da izgubiš kontrolu.Majka se oglasila, iako je niko nije zvao. Izluđivala ga je molećivim

glasom. Džunior je vazda imao gadnu narav, ali se u poslednje vreme bolje kontroliše. Imam li pravo, Džuniore?

Eh, tako je nekad bilo. Fudbal je pomagao, ali ga više nije igrao. Nije išao ni na koledž. Glavobolje su zamenile treninge i učenje. Zbog njih je postajao opaka zver.

Ne smeš da izgubiš kontrolu nad sobom.Neće. Popričaće s njom, sa ili bez glavobolje.I kao što stara izreka govori, popričaće malo i rukama. Ko zna? Možda

će mu biti bolje, ako njoj bude gore.Pozvonio je.

2 Endži Makejn je izašla ispod tuša. Prebacila je kućnu haljinu preko sebe i zategla pojas. Obavila je peškir oko glave. „Stižem!“, povikala je, dok je kaskala stepenicima s prvog sprata. Široko se

osmehivala. To je Frenki, to mora biti Frenki. Stvari konačno dolaze na svoje mesto. Onaj kopilan od kuvara (zgodan, ali pokvaren) pakovao je prtljag ili već otišao iz grada. Roditelji su izašli. Tumačila je te događaje kao božji znak. Stvari su konačno dolazile na svoje mesto. Ona i Frenki mogu biti zajedno. Zaboraviće na sva sranja iz prošlosti.

Znala je šta joj je činiti. Otvoriće vrata i raskriliti haljinu. Učiniće to u subotu ujutru, naočigled eventualnih prolaznika. Pre toga mora da se uveri da je to Frenki. Nije htela da golotinjom prenerazi debelog gospo-dina Vikera, koji strpljivo čeka s paketom ili hitnom pošiljkom na pragu. Znala je da poštar obično stiže pola sata kasnije.

Nije to poštar, već Frenki. Bila je sigurna u to.Otvorila je vrata. Osmejak se proširio u osmeh dobrodošlice. To vero-

vatno nije bio najpametniji potez. Imala je prilično krupne i zbijene zube,

Pod kupolom

23

veličine pločastih žvakaćih guma. Držala je revere kućne haljine, ali je nije otvorila, zato što pred vratima nije stajao Frenki, već Džunior. Izgledao je tako gnevno...

I ranije se susretala s tim zloslutnim pogledom. Mnogo puta, ako ćemo pravo. Ali nije bio ovakav još od osmog razreda, kad je slomio ruku Du-prijevom klincu. Taj pederčić se usudio da dovuče mekušnu bulju na igra-lište za košarku i pita da li može da igra. Pretpostavljala je da je Džunior sigurno imao ovu istu, smrknutu facu one noći na Dipersovom parkira-lištu, ali ona nije bila tamo. Samo je slušala o tome. Svi žitelji Mila čuli su za tuču. Pozvana je na razgovor kod šefa policije Perkinsa. I onaj prokleti Barbi je bio tamo. Svi znaju za to.

„Džuniore? Džuniore, šta...“Prestala je da razmišlja posle prvog šamara.

3 Prvi put nije mnogo zapeo, zato što je stajao na vratima, pa nije imao mesta za pun zamah. Možda je ne bi ni udario (ili ne bi tako počeo) da se nije široko osmehnula. Bože, ti zubi. Zazirao

je od njih još u osnovnoj školi. Pogrešila je kad ga je nazvala Džuniorom.Naravno, čitav grad ga je tako zvao. O samom sebi je mislio kao o

Džunioru. Nije znao koliko mrzi to ime, koliko ga dabogda crkô mrzi, dok ga nije čuo iz usta kučke koja mu je nanela toliko nevolja, sa zubima sličnim nadgrobnim spomenicima. Taj zvuk mu je prosvrdlao mozak, kao sunčev zrak koji ga je presekao kad je podigao glavu da vidi avion.

Šamar nije bio loš, iako nije mogao da je udari punom snagom. Zatetu-rala se unatraške i udarila u početak stepenišne ograde. Peškir joj je odleteo s glave. Vlažni, smeđi uvojci su se prosuli oko obraza. Ličila je na Meduzu. Osmeh je ustupio mesto izrazu posvemašnjeg zaprepašćenja. Džunior je video potočić krvi u uglu njenih usana. Bilo mu je milo i drago. Kučka je zaslužila da krvari zbog svega što je učinila. Stvorila je toliko nevolja ne samo njemu već Frenkiju, Melu i Karteru.

Čuo je majčin glas u glavi: Ne smeš da izgubiš kontrolu nad sobom, srce. Nastavila je da mu soli pamet i posle smrti. Održi joj lekciju, ali kratku i snošljivu.

Verovatno bi mu to i pošlo za rukom, da joj se haljina nije raskrilila, otkrivajući golotinju. Video je tamnu ćubu iznad farme za razmnožava-nje. To prokleto mesto je, u suštini, bilo izvorište svih jebenih nevolja. Te farme su proizvodile sve jebene nevolje na svetu. Glava ga je bolela, pro-badala, drmala, rasturala i pucala, kao da će svakog trenutka eksplodirati

Stephen King

24

u termonuklearnoj reakciji. Iz svakog uveta će se dići savršena pečurka, trenutak pre nego što sve od vrata nagore ne ode dođavola. Džunior Reni (koji nije znao da ima moždani tumor – stari, izlapeli dr Heskel nije ni raz-mišljao o toj mogućnosti , ne kad je u pitanju zdrav mladić, nedavno izašao iz puberteta) poludeo je. To je bilo nesrećno jutro za Klodet Sanders i Čaka Tompsona. Ispostaviće se da je bilo nesrećno za sve žitelje Česters Mila.

Ali, malo njih je bilo tako nesrećno kao bivša devojka Frenka Delesepsa.

4 Posmatrala je njegove izbuljene oči, leđima oslonjena na stepe-nišnu ogradu. Uspela je da obrazuje još nekoliko polusuvislih misli. Videla je kako se ugrizao za jezik, tako jako da su mu se

zubi zarili u meso.Poludeo je. Moram da pozovem policiju pre nego što me ozbiljnije povredi.Okrenula se i potrčala niz hodnik, ka kuhinji. Dohvatiće slušalicu zid-

nog telefona, pozvati 911 i otegnuto vrisnuti. Posle dva koraka se saplela na peškir, koji joj je pao s glave. Ruke su joj poletele iza, a stopala ispred nje. Ščepao je za kosu.

Cimnuo je k sebi. Goreo je, kao da ima groznicu. Osećala je otkucaje njegovog srca. Mahnito je tuklo, kao da će svakog časa pući.

„Lažljiva kučko!“, vrsnuo joj je u uvo. Činilo joj se da je oštrica prodrla u mozak. Vrisnula je, ali je to bio slabašan zvuk u poređenju s njegovim urlikom. Obuhvatio je oko struka i poneo niz hodnik, ludačkom brzinom. Povremeno je dodirivala tepih, vrhovima nožnih prstiju. Na tren se poi-stovetila s ukrasom na haubi brzih kola u pokretu. Našli su se u kuhinji, punoj sjajnih zraka sunca.

Džunior je ponovo vrisnuo, ne od besa, već od bola.

5 Svetlost ga je ubijala. Pržila mu je prokleti mozak. Neće dopustiti da ga zaustavi. Prekasno je za to.

Naleteo je na teški kuhinjski sto, u punom trku, s njom u ru-kama. Tvrda ivica stola ju je pogodila u stomak. Kliznuo je po podu i tre-snuo u zid. Posude za šećer, so i biber poletele su sa stola. Ostala je bez trunke vazduha u plućima. Jednom rukom je držao oko struka, a drugom za kosu. Okrenuo je i bacio na frižider. Udarila je u njega i oborila najveći deo magneta. Bila je bleda kao krpa i zbunjena. Nije mu promaklo da je usmerila pogled ka dasci za sečenje, s gomilom noževa na radnoj povr-šini. Snažno je udario kolenom u lice, kad je pokušala da ustane. Čuo je

Pod kupolom

25

prigušeno krckanje, kao da je neko ispustio veliku porculansku posudu – možda tanjir – u susednoj sobi.

Trebalo je da tako sredim Dela Barbaru, pomislio je i ustuknuo za ko-rak. Pritiskao je bolne slepoočnice dlanovima. Suze su mu tekle niz obraze. Ujeo se za jezik. Krv mu je curila niz bradu i kapala po podu. Nije bio sve-stan toga. Bol u glavi je potisnuo sve druge.

Endži je ležala na stomaku, usred gomile magneta za frižidere. Na naj-većem je pisalo. ONO ŠTO DANAS UĐE NA USTA, SUTRA IZLAZI NA DUPE. Mislio je da se onesvestila, sve dok nije počela da se trese. Prsti su joj drhtali, kao da se priprema da izvede složenu temu na klaviru. (Kučka zna da svira samo na kožnoj fruli, pomislio je.) Dizala je i spuštala noge, a zatim i ruke. Izgledalo je kao da pokušava da otpliva od njega. Dobila je bogom prokleti napad.

„Prestani!“, povikao je. Nastavio je kad je ispraznila creva: „Prestani! Prestani da radiš to, kučko!“

Pao je na pod. Dizala je i spuštala glavu među njegovim kolenima. Čelom je udarala u pločice, kao da je od onih jahača kamila koji se kla-njaju Alahu.

„Prestani! Prestani, jebote!“Počela je da krklja. Bila je začuđujuće glasna. Hriste, šta će biti ako je

neko čuje? Šta će biti ako ga uhvate u kući? To neće biti isto što i objaš-njavanje ocu zašto je batalio školu (nikako da se reši na tako nešto). Ovog puta ne bi ostao bez sedamdeset pet posto džeparca, zbog proklete tuče s kuvarom – koja je i počela zbog ove ništavne kučke. Ovog puta Big Džim Reni ne bi mogao da obrlati šefa policije Perkinsa i lokalne pajkane. Ovo bi moglo...

Pred očima su mu zaigrali svetlozeleni zidovi oko državnog zatvora Šošenk. Ne sme da zaglavi u njemu. Pred njim je čitav život. Ali, zaglaviće. Zatvor mu ne gine i ako je sad ućutka. Progovoriće. Njeno lice će govoriti umesto nje. Izgledala je mnogo gore od Barbija, posle tuče na parkiralištu.

Ćutaće samo ako je zauvek ućutka.Ščepao je za kosu i pomogao da jače udari glavom u pločice. Ponadao

se da će je to onesvestiti, da bi mogao da uradi ono... šta već... Napad se samo pojačao. Šutirala je frižider. Poslednji magneti su pali na pod.

Pustio je kosu i stisnuo za vrat. Rekao je: „Žao mi je, Endži, ovo nije trebalo da se desi.“ Nije mu bilo žao. Trpeo je bolove. Plašio se. Pomislio je da će mu doveka odolevati u sjajno osvetljenoj kuhinji. Stisak je popu-štao. Ko bi rekao da je ovako teško udaviti čoveka?

Stephen King

26

Nešto je eksplodiralo, negde na jugu, kao da je neko ispalio hitac iz gi-gantske puške. Džunior nije obraćao pažnju. Udvostručio je napore. Endži je pružala sve slabiji otpor. Nešto je zapištalo iz blizine, iz kuće, u prizemlju. Podigao je glavu, razrogačenih očiju. Isprva je bio siguran da neko zvoni na vratima. Neko je čuo buku i pozvao policiju. Mislio je da će mu glava svakog časa eksplodirati i da je uzalud istegnuo sve prste. Strašna slika mu je blesnula pred očima. Sprovodili su ga u oblasnu sudnicu u Kasl Roku. Neki pajkan mu je prebacio jaknu preko glave.

Napokon je prepoznao zvuk. Tako se oglašavao njegov kompjuter kad god bi nestalo struje. To je bio znak da je na pomoćnom punjenju.

Bing... Bing... Bing...Jel’ to sobna usluga? Ako jeste, pošaljite mi sobu, pomislio je i nastavio

da je davi. Umirila se, ali je on stiskao još čitav minut. Okrenuo je glavu, da bi izbegao miris njenog izmeta. Ostavila je odgovarajući oproštajni po-klon! To baš liči na njih! Na žene! Žene i njihove farme za razmnožavanje! One su samo mravinjaci obrasli dlakom! Žale se na muškarce! Kažu da su oni problematični!

6 Stajao je iznad njenog krvavog, usranog i nesumnjivo mrtvog tela. Pitao se šta će uraditi, kad je čuo još jednu daleku eksplo-ziju s juga. Nije to bila puška, već nešto mnogo veće. Možda se

aviončić Čaka Tompsona ipak srušio. To nije nemoguće. Sve je moguće, u ovom čudnom danu, u kom se okomio na nju s namerom da se izviče i da joj održi vakelu, da bi ga ona na kraju naterala da je ubije.

Policijska sirena je zaurlala. Džunior je bio siguran da zavija zbog njega. Neko je pogledao kroz prozor i video kako je davi. To misao ga je prenula iz letargije. Pošao je hodnikom, ka ulaznim vratima. Stao je, kad je stigao do peškira koji joj je pao s glave posle prvog šamara. Odatle će naići. Doći će tim putem. Isturiće zaslepljujuće baterijske lampe. Snažni zraci će mu bolno prosvrdlati mozak. Spržiće mu namučeni um...

Okrenuo se i otrčao nazad u kuhinju. Pogledao je dole i preskočio preko Endžinog leša. Nije mogao drugačije. Frenki i on su je vukli za kike u prvom razredu. Plazila im se i kolutala očima. Usta su joj bila puna krvi. Izbuljene oči su ga podsećale na dva krupna klikera.

Da li sam ja to učinio? Da li sam to zaista bio ja?Jeste. On je to učinio. I ovlašan pogled je bio dovoljan da mu kaže za-

što. Zbog jebenih zuba, golemih kidača.

Pod kupolom

27

Druga sirena se pridružila prvoj, a za njom i treća. Udaljavale su se. Hvala bogu, udaljavale su se. Išle su ka jugu, niz Glavnu ulicu, ka eksplozijama.

Džunior i pored toga nije usporio korak. Šunjao se preko Makejno-vog zadnjeg dvorišta, nesvestan da svojim ponašanjem vrišteći poručuje svima koji su ga videli (iako niko nije): kriv sam, zbog nečega. Iza La Do-ninog paradajza bila je visoka ograda s kapijom. Na njoj je visio otvoreni katanac. Džunior se u mlađim danima muvao ovuda. Kapija nikad nije bila zatvorena.

Otvorio je. Našao se okružen retkim drvećem i gustim šipražjem. Za-koračio je na stazu što vodi ka tihom žuboru reke Prestil. Džunior je, u trinaestoj godini, uvrebao Frenka i Endži na toj stazi. Ljubili su se. Grlila ga je oko vrata, dok joj je on gnječio sise. Bilo mu je jasno da je detinjstvo na izmaku.

Nagnuo se i povratio u vodu. Odblesci sunca na vodi izgledali su gro-zno, zlokobno. Vid mu se izbistrio, dovoljno da vidi Mirovnjački most, desno od sebe. Dečaci s pecaljkama su nestali. Ali je par policijskih auto-mobila projezdio u pravcu gradskog parka.

Gradska sirena se oglasila. Generator u gradskoj kući se uključio, baš kao što je predviđeno tokom nestašice struje. Hranio je sirenu energijom, neophodnom za odašiljanje glasne poruke o nepredviđenoj krizi. Džunior je zajecao i pokrio uši.

Mirovnjački most je bio samo pokriveni prelaz za pešake, neugledan i slabo održavan. Uistinu se zvao Pasarela Alvina Čestera. Dobio je ime Mi-rovnjački most 1969. godine, kad su neki klinci (gradom su kružile razne glasine o njihovom identitetu) naslikali veliki plavi znak mira na njemu. Još uvek je bio na istom mestu, iako izbledeo kao sablast. Poslednjih deset godina je bio zabranjena zona. Policajci su na oba kraja zalepili traku NE PRELAZI. To nije sprečavalo građane da ga koriste. Pripadnici Perkinsove jajarske brigade su dve ili tri noći nedeljno osvetljavali most baterijskim lampama s jedne ili druge strane, ali nikada s obe. Nisu hteli da prepadaju decu, već da oteraju onu koja su tu pila ili razmenjivala nežnosti. Neko bi svake godine na skupštini građana zatražio da Mirovnjački most bude srušen. Neko bi predložio da bude obnovljen. Oba predloga su uredno be-ležena. Izgledalo je da grad raspolaže sopstvenom, tajanstvenom voljom i da ona želi da most ostane onakav kakav je.

Džunioru Reniju je danas bilo drago zbog toga.Vukao se duž severne obale reke Prestil, sve dok nije stigao ispod mo-

sta. Policijske sirene su bile sve dalje, a gradska sve snažnija. Popeo se do

Stephen King

28

Straut Lejna. Pogledao je na obe strane i protrčao pored znaka na kom je pisalo ĆORSOKAK, MOST JE ZATVOREN. Sagnuo se ispod ukrštene žute trake i zaronio u senke. Sunce je sijalo kroz rupe na krovu, obasjava-jući trošne daske pod njegovim nogama. Na mostu je, posle sjaja paklene kuhinje, vladala blagoslovena pomrčina. Golubovi su pevušili na gredama. Prolazio je pored konzervi piva i boca pića.

Ovog puta se neću izvući. Ne znam da li je neki deo mene pod njenim noktima. Ne mogu da se setim da li me se dočepala, ali je moja krv na mestu zločina, pored otisaka. Imam samo dva izlaza: da bežim ili da se predam.

Pogrešio je. Postoji i treći. Može da se ubije.Mora da se vrati kući. Navući će sve zavese i preobraziti svoju sobu u

pećinu. Progutaće još jedan imitreks. Leći će i malo odspavati. Posle toga će moći da razmišlja. Šta će biti ako dođu po njega dok bude spavao? Pa, poštedeće ga odlučivanja o vratima broj 1, 2 i 3.

Prolazio je preko gradskog parka kad ga je neko, neki starac kog je jedva poznavao, uhvatio za ruku i rekao: „Šta se desilo, Džuniore? Šta se dešava?“ Džunior je samo odmahnuo glavom. Oslobodio se starčevog stiska i požurio.

Gradska sirena je zavijala za njim, kao da oglašava sudnji dan.

29

STAZE I BOGAZE

1 Česters Mil je bio dom nedeljnih novina Demokrat. Ime je bilo varljivo, zato što je sjajna Džulija Šamvej, vlasnica i urednica no-vina, bila ortodoksna republikanka. Zaglavlje je izgledalo ovako:

Čestersmilski DemokratOsnovan 1890.

Služi „Gradiću u obliku čizme“!

I slogan lista je upućivao na pogrešne zaključke. Česters Mil nije bio u obliku čizme. Ličio je na dečju sportsku čarapu, tako prljavu da može da stoji uspravno. Iako se na jugozapadu (na peti čarape) graničio s mnogo većim i naprednijim Kasl Rokom, Mil je uistinu bio okružen s četiri naseobine veće po površini, ali manje po broju stanovnika. Moton je bio na jugu i jugoistoku. Harlou na istoku i severoistoku, nekršteni TR-90 na severu i Tarkers Mil na zapadu. Čester i Tarkers su nekad bili poznati kao Tvin Mils. Fabrike u gradićima su, u stara vremena, pretvarale reku Prestil u zagađeni, beživotni odvodni kanal, koji je svakodnevno menjao boju. U to doba ste mogli da se otisnete kanuom iz Tarkersa po zelenoj vodi i da naiđete na jarkožutu u Česters Milu i ko zna kakvu nijansu u Motonu. Da i ne govorimo da bi se prvobitna boja s drvenog kanua brzo oljuštila ispod linije gaza.

Poslednja od unosnih fabrika zagađivača je zatvorena 1979. godine. Psihodelične boje su nestale iz Prestila. Riba se vratila, iako niko nije bio načisto da li je pogodna za jelo. (Demokrat je glasao „Jašta je!“)

Stephen King

30

Broj stanovnika se menjao u skladu s godišnjim dobima. Između Dana sećanja* i Dana rada** u gradu je boravilo petnaestak hiljada ljudi. U ostatku godine je u gradiću živelo oko dve hiljade stanovnika. Tačan broj je zavisio od omera porođaja i smrtnih slučajeva u Katarini Rasel, najboljoj bolnici severno od Luistona.

Ako pitate letnje stanovnike koliko puteva vodi ka i od Mila, većina će vam reći da postoje samo dva. Stosedamnaestica, koja vodi ka Norvej – Saut Parisu, i Stodevetnaestica, koja prolazi kroz centar Kasl Roka, na putu za Luiston.

Oni koji su proveli desetak godina u gradu mogu da nabroje još naj-manje osam asfaltnih drumova s dve trake. Znaju za Blek Ridž i Dip Kat drumove za Harlou, kao i za put Lepe doline (lep, koliko i njegovo ime) koji je išao na sever do TR-90.

Urođenici s tridesetogodišnjim stažom i dovoljno vremena za razmi-šljanje o ovom pitanju (obično ih možete naći u zadnjoj odaji Braunijeve radnje, gde još bubnja peć na drva), mogli su da nabroje još desetak, sa bogobojažljivim (God Krik put) i bogohulnim imenima (Put male kučke, na lokalnim mapama označen samo brojem).

Klejton Bresi je bio najstariji stanovnik Česters Mila na dan koji će ostati zapamćen kao Dan Kupole. Bio je i najstariji stanovnik oblasti Kasl i nosilac štapa Boston posta***. Stari Klejton nažalost više nije znao šta je štap Boston posta, niti je sa sigurnošću znao ko je on. Ponekad bi pomislio da je njegova prapraunuka Nel njegova supruga, preminula pre četrdeset godina. Demokrat je pre tri godine prestao da objavljuje godišnje razgo-vore s „najstarijim sugrađaninom“. (Kad su ga poslednji put pitali za tajnu dugovečnosti, Klejton je rekao: „Gde je pobogu moja večera?“) Senilnost mu se lagano prikrala posle stotog rođendana. Tog dvadeset prvog okto-bra imao je sto pet godina. Nekada je bio vešt stolar. Pravio je ormane, ograde i kalupe. Njegove veštine su se u poslednje vreme svele na jedenje pudinga bez trpanja u nos i česte odlaske u klozet pre puštanja desetak krvavih kapi u šolju.

* Memorial Day – američki državni praznik, posvećen poginulim vojnicima u svim ratovima. Slavi se poslednjeg ponedeljka u maju. Uveden je na zahtev bivših robova, u počast poginulim severnjacima. Posle Prvog svetskog rata odnosi se na pale u svim ratovima. Označava početak turističke sezone na istoku.** Labor Day – Dan rada se u Americi slavi prvog ponedeljka u septembru, a ne prvog maja (kad su pobijeni štrajkači u Čikagu). Označava kraj turističke sezone na istoku.*** Boston Post cane – tradicija ustanovljena 1909. godine. Novine su podelile nekoliko stotina izrezbarenih štapova s pozlaćenim vrhom gradskim ocima većih gradova u Novoj Engleskoj. Oni su ih darivali najstarijim muškim građanima. Praksa je 1930. godine proširena i na najstarije žene. Veliki broj gradova i danas poštuje tu tradiciju, iako su istoimene novine odavno prestale da izlaze.

Pod kupolom

31

U najboljim danima, oko trideset pete, mogao je da nabroji gotovo sve puteve koje vode do Česters Mila. Ukupno ih ima trideset četiri. Najviše ima zemljanih drumova. Veliki broj je zaboravljen. Vodili su kroz guste šume u vlasništvu Dajmond meča, Kontinental pejper kompanije i Amerikan timbera.

Svi ti putevi su se namah zatvorili, nešto pre podneva, na Dan Kupole.

2 Na većini tih drumova se nije desilo ništa spektakularno, kao što je eksplozija seneke V i predstojeća nesreća s kamionom za prevoz balvana, ali je bilo nevolja. Naravno da ih je bilo. Neizbežne su,

kad se nešto nalik nevidljivom zidu najedanput digne oko čitavog grada.Strašilo na polju bundeva Edija Čalmersa raspolovilo se baš kad i mr-

mot, nedaleko odatle na putu Lepe doline. Strašilo je stajalo tačno na gra-nici između Mila i TR-90. Edi se šalio na račun svog strašila, nazivajući ga strašilom bez zemlje ili kraće SBZ-om. Polovina gospodina SBZ-a je pala u Mil; druga polovina je tresnula u „TR“, kako su ga meštani zvali.

Jato vrana se, nekoliko sekundi kasnije, ustremilo na Edijeve bundeve. Nikad nisu zazirale od gospodina SBZ-a. Udarile su u nešto što nikada nije bilo tu. Većina je slomila vrat i pala na put Lepe doline i polja oko njega. Ptice s obe strane Kupole naletale su na nju i padale mrtve. Svojim telima će pomoći ljudima da odrede pravac rasprostiranja nevidljive prepreke.

Bob Ru je vadio krompir na God Krik putu. Vratio se kući za ručak (koji se u ovdašnjim krajevima nazivao „podnevni obrok“). Sedeo je na starom dir traktoru i slušao novi-novcati ajpod, poklon od supruge za, kako će se ispostaviti, poslednji rođendan. Krompirište je bilo nepun kilo-metar od njegove kuće. Polje je na njegovu nesreću bilo u Motonu, a kuća u Česters Milu. Udario je u nevidljivu prepreku pri brzini od dvadeset dva kilometra na sat. Slušao je kako Džejms Blant peva: „Ti si divna.“ Nije čvrsto držao volan, zato što je jasno video prazan put ispred sebe. Zbog toga je poleteo preko motora, pravo na Kupolu, kad se traktor naglo zau-stavio, a aparatura za kopanje krompira podigla i uz tresak spustila. Aj-pod je eksplodirao u velikom prednjem džepu pantalona na tregere. Nije osetio eksploziju. Slomio je vrat i razbio lobanju pri udaru u nevidljivu prepreku. Umro je nedugo potom, na zemlji pored velikog traktorskog točka koji se još okretao. Ništa ne šljaka kao dir.

Stephen King

32

3 Motonski drum ne prolazi kroz istoimeno mesto. Završava se ne-dugo posle granice gradskog atara. Opkoljen je novim kućama, u oblasti koja se od 1975. godine zove Istčester. Ove domove su

posedovali ljudi od trideset-četrdeset godina koji su gravitirali ka Luiston-Obernu. Tamo su radili za lepe plate, ponajviše kao beli okovratnici*. Svi ti domovi su pripadali Milu, ali je dosta dvorišta pripadalo Motonu. Tako je bilo i s domom Majre Evans, na putu za Moton broj 379. Imala je po-vrtnjak iza kuće. Povadila je većinu povrća. Ostalo je samo nekoliko zre-lih i trulih blu habard bundeva. Posegnula je za jednom od njih baš kad se Kupola spustila. Slučaj je hteo da joj stopala budu u Česters Milu, a blu habard za kojim je posezala, jednu stopu iza granične linije s Motonom.

Nije kriknula, zato što nije osetila bol – ne odmah. Kupola se spustila previše brzo, oštro i čisto.

Džek Evans je bio u kuhinji. Mešao je jaja za podnevni omlet. Iz CD plejera je dopirala pesma „Severnoamerički šljam“. Džek je pevušio, sve dok neko slabašnim glasom nije izgovorio njegovo ime. Glas je zvučao kao dečji. Nije odmah shvatio da mu se obraća supruga, s kojom je če-trnaest godina u braku. Okrenuo se, da bi se suočio s Majrom. Stajala je na vratima, pridržavajući desnu ruku. Isprljala je pod blatom, što nimalo nije ličilo na nju. Obično bi izula obuću za vrt pred kućom. Levom ru-kom u gumenoj rukavici je pridržavala desnu. Crvena tečnost je curila kroz blatnjave prste. Isprva je pomislio da je to sok od borovnice. Zabuna je kratko trajala. Prepoznao je krv i ispustio činiju s jajima. Razbila se kad je pala na pod.

Majra je ponovila njegovo ime istim slabašnim, drhtavim, dečjim glasom.„Šta se desilo? Majra, šta ti se desilo?“„Ozledila sam se“, rekla je i pokazala desnicu. Nije bilo desne blatnjave

gumene rukavice ni desne šake. Pokazala mu je krvavi patrljak. Razvukla je usne u blag osmeh i rekla: „Upps.“ Zakolutala je očima. Međunožje far-merki joj je potamnelo od mokraće. Pala je kad su je kolena izdala. Krv je pokuljala iz hirurški odrezanog zgloba. Pomešala se s umućenim jajima na podu.

Džek se spustio na kolena pored nje. Krhotina slomljene činije mu se zarila duboko u koleno. Tog trenutka ništa nije osetio, iako će do kraja života hramati na tu nogu. Uhvatio je za ruku i čvrsto stisnuo. Strašno krvarenje iz zgloba se smanjilo, ali nije prestalo. Strgao je kaiš i podvezao

* White-collar – američka podela na radničke (plave) i administrativne, menadžerske (bele okovratnike) poslove.

Pod kupolom

33

ženi podlakticu. Krvarenje je prestalo, ali nije mogao da zategne kaiš. Na tom delu nije bilo rupica.

„Hriste bože“, zavapio je u praznoj kuhinji. „Svemogući Hriste.“Shvatio je da je unutar kuće mračnije nego što bi trebalo biti. Struje je

nestalo. Čuo je elektronski poziv u pomoć, pištanje kompjutera u radnoj sobi. CD u kuhinji nije utihnuo, zato što je radio na baterije. Džek više nije mario za tehno.

Toliko krvi. Toliko.Nije pitao ženu kako je ostala bez ruke. Imao je preča posla. Nije mogao

da pusti kaiš, da bi se dokopao telefona. Prokrvariće. Ne sme to dozvoliti, pošto je već izgubila previše krvi. Moraće da pođe s njim. Pokušao je da je povuče za košulju. Izvukla se iz njenih pantalona. Okovratnik je počeo da je guši. Čuo je kako sve teže diše. Upleo je prste u njenu dugu smeđu kosu. Povukao je ka telefonu, kao pećinski čovek.

Stigli su do mobilnog, koji je radio. Okrenuo je 911. Broj je bio zauzet.„To je nemoguće!“, povikao je, u praznoj kuhinji, utonuloj u mrak (CD

je još sviruckao). „Linija 911 ne može biti jebeno zauzeta!“Pritisnuo je dugme za novi poziv.Opet je bilo zauzeto.Sedeo je u kuhinji, leđima naslonjen na ormarić i stiskao kaiš. Gledao

je krv i jaja na podu. Povremeno bi pritiskao dugme za ponavljanje poziva. Uvek bi dobio isti, izluđujući signal. Nešto je eksplodiralo u blizini. Malo toga je čuo od muzike, puštene do daske (nije ni čuo eksploziju seneke). Želeo je da utiša muziku. Morao bi da podigne Majru da bi dohvatio CD. To znači da bi morao da pusti kaiš na dve ili tri sekunde. Nije hteo da ri-zikuje. Zbog toga je sedeo dok je „Severnoamerički šljam“ ustupio mesto „Nečemu velikom“, a „Nešto veliko“ „Svim prijateljima“. Kompakt-disk po imenu Zvuk srebra utihnuo je posle nekoliko pesama. Shvatio da je nje-gova supruga prestala da diše, u novonastaloj tišini, narušenoj dalekim policijskim sirenama i neumornim pištanjem kompjutera iz radne sobe.

Spremao sam ručak, pomislio je. Bio bi to lep ručak, na koji je mogao da bez stida pozove i Martu Stjuart*.

Džek Evans je sedeo naslonjen na kuhinjski ormarić. Stiskao je kaiš (puštanje će verovatno biti veoma bolno). Krv iz rasečenog kolena mu je natapala desnu nogavicu. Pritisnuo je ženinu glavu uz grudi i gorko zaplakao.

* Martha Darlene Wilson Stewart – Rođena 1941. godine. Poslovna žena, medijska ličnost, pisac i izdavač časopisa. Tvorac televizijske emisije, kuvara i niza proizvoda koji ističu vrednosti zdravog seoskog života.

Stephen King

34

4 Jelen je brstio ukusne izdanke na rubu močvare Prestil, neda-leko odatle, na napuštenom šumskom putu, kog se ni stari Klej Brasi ne bi setio. Pružio je vrat preko granice atara gradića Mo-

ton. Glava mu je otpala kad se Kupola spustila. Rez je bio čist, kao da je načinjen giljotinom.

5 Obrnuli smo krug atarom Česters Mila, u obliku čarape, i stigli do Stodevetnaestice. Magija pripovedanja nam je omogućila da se pojavimo samo sekundu nakon što je šezdesetogodišnjak iz tojote

slomio nos, posle sudara sa nevidljivom preprekom. Sedeo je i zbunjeno zurio u Dela Barbaru. Galeb na putu s ukusnog obroka na motonskoj de-poniji ka jedva nešto manje ukusnom obroku na đubrištu Česters Mila, pao je kao kamen i tresnuo, metar od šezdesetogodišnjakove bejzbol kape. On ju je podigao, otresao od prašine i natukao na glavu.

Obojica su pogledala u pravcu iz kog je stigla ptica. Videli su još jednu neshvatljivu stvar u danu punom čuda.

6 Barbijeva prva misao je da vidi blesak posle eksplozije aviona, tačnije naknadni blesak sličan velikoj plavoj lebdećoj tački, koja se pojavljivala kad bi mu neko iznenada sevnuo blicom

ispred nosa. Samo što ovo nije bila tačka, niti je bila plava. Mrlja je leb-dela na istom mestu u vazduhu, umesto da se pomera, zajedno s njego-vom glavom.

Čovek s kapom Morskih pasa je trljao oči, zagledan u nebo. Izgleda da je zaboravio na slomljeni nos, podnadule usne i raskrvavljeno čelo. Ustao je. Toliko je iskrenuo vrat da je zamalo ponovo pao.

„Šta je to?“, rekao je. „Šta je, dođavola, sad pa to, gospodine?“Velika crna mrlja, slična plamenu džinovske sveće, prljala je čisto nebo.„Da li je to... oblak?“, pitao je čovek s kapom Morskih pasa. Sumnjičavi

ton je poručivao da već zna da nije.Barbi je rekao: „Mislim...“ Ni sam nije želeo da čuje ono što će reći.

„Mislim da je avion baš tu udario.“„Ma šta kažete?“, odvratio je čovek s kapom Morskih pasa. Krupna

vrana je doletela sedamnaest metara iznad njih, pre nego što je Barbi išta stigao da kaže. Udarila je ni u šta i pala nedaleko od galeba. Nisu videli u šta je udarila.

Čovek s kapom Morskih pasa je rekao: „Da li ste videli?“

Pod kupolom

35

Barbi je klimnuo. Zatim je pokazao na komad plamtećeg zemljišta na levoj strani. Crni dim se dizao s njega i još nekoliko sličnih s desne strane puta. Spajao se s dimom koji se dizao s ostataka seneke. Vatra se nije ši-rila. Zemlja je bila vlažna od jučerašnje kiše. Požar bi, da nisu imali sreće, odavno zahvatio travu s obe strane druma.

„Vidite li to?“, Barbi je pitao čoveka s kačketom Morskih pasa.„Nek sam proklet“, reče starac, nakon što je dobro osmotrio prizor

ispred sebe. Vatra je zahvatila nevelik komad zemljišta. Širila se napred do tačke nasuprot mesta na kom su stajali Barbi i čovek s kapom Morskih pasa. Nastavila je da se širi, zapadno do ruba druma i istočno, ka pašnjaku mlečne farme. Nije se širila kako se požari u travi inače šire, napredu-jući na jednom i zaostajući na drugom mestu, već po ustaljenom frontu.

Opazili su još jednog galeba. Ovaj je leteo ka Motonu, umesto ka Milu.„Gledajte“, reče starac. „Pratite onu pticu.“„Možda joj se ništa neće dogoditi“, reče Barbi. Pokrio je oči i upro po-

gled ka nebu. „Možda prepreka zaustavlja samo ono što dolazi s juga.“„Sumnjam u to, ako je suditi po ostacima aviona“, reče čovek s bejzbol

kapom. Bilo je jasno da još nije u potpunosti došao sebi.Galeb je tresnuo u prepreku. Pao je na zapaljene ostatke aviona.„Zaustavlja ih u oba pravca“, reče starac. Govorio je kao da izražava

duboko ubeđenje za koje dotad nije imao dokaza. „To je neka vrsta polja sile, kao iz filmova o Zvezdanim bogazama.“

„Stazama“, ispravio ga je Barbi.„Ma nemojte?“„Sranje“, reče Barbi. Gledao je preko starčevog ramena.Približavao im se kamion pun balvana. Bio je velik, pun ogromnih

brvana. Teret je znatno prevazilazio dozvoljenu težinu. Kretao se mnogo većom brzinom od dozvoljene. Barbi je pokušao da izračuna vreme po-trebno za zaustavljanje mamutske drumske krstarice. Odustao je od toga.

Čovek s kapom Morskih pasa je potrčao do tojote, parkirane preko izlo-mljene bele linije nasred druma. Momak za volanom kamiona ga je opazio i pritisnuo sirenu. Možda je bio na pilulama, travi ili metu, ili je bio mlad, u žurbi i uveren u svoju besmrtnost. Bilo kako bilo, nije smanjio brzinu.

„Jebi me poprečke!“, kriknuo je starac kad se bacao za volan. Upalio je motor i sklonio tojotu s puta. Nije trošio vreme na zatvaranje vrata. Mali džip se sjurio u jarak. Uperio je četvrtasti nos u nebo. Čovek s kapom Mor-skih pasa je izleteo iz vozila. Posrnuo je, pao na koleno i potrčao niz polje.

Barbi je takođe grabio poljanom. Mislio je na avion i ptice, na čudnu crnu mrlju koja je verovatno bila na mestu na kom je avion udario. Isprva je trčao

Stephen King

36

preko niskih, mlitavih plamenova. Podizao je oblačiće pepela za sobom. Vi-deo je mušku patiku. Bila je prevelika da bi bila ženska. Stopalo je virilo iz nje.

Pilotova je, pomislio je. A zatim: Vreme je da prestanem s bezglavim jurcanjem.

„USPORI, IDIOTE! USPORI!“, povikao je starac s bejzbol kapom na vozača kamiona s balvanima. Urlao je tanušnim, uspaničenim glasom, iako je već bilo kasno za upozorenja. Barbi se osvrnuo preko ramena (nije mogao da spreči taj pokret). Učinilo mu se da je vozač pokušao da uspori u poslednjem trenutku. Verovatno je video olupinu aviona. Bilo kako bilo, to nije bilo dovoljno. Udario je u motonsku stranu Kupole brzinom od stotinak kilometara na čas, natovaren s gotovo deset tona drveta. Ka-bina se raspala. Pretovarena prikolica, robinja fizike, nastavila je napred. Rezervoari s gorivom su se smrvili pod balvanima. Raspali su se uz kišu varnica. Teret je već bio u vazduhu kad je gorivo eksplodiralo. Stabla su se izdigla iznad ostataka kabine, u obliku zelene metalne harmonike. Brvna su poletela napred i uvis. Udarila su u nevidljivu prepreku i odsko-čila u svim pravcima. Debeli stub vatre i crnog dima pohrlio je ka nebu. Strašna tutnjava je ispunila dan, kao posle pada nevidljive stene. Brvna su popadala po tlu, na motonskoj strani prepreke. Pala su po putu i okolnim poljima, kao gigantske vlati slame. Jedna je pala na krov starčevog džipa. Spljeskala ga je. Prozori su se rasuli u mlazu dijamantskih mrvica. Jedan balvan je pao ispred starca s kapom Morskih pasa.

Barbi je prestao da trči. Nemo je posmatrao neverovatni prizor.Starac je ustao i ponovo pao. Uhvatio se za balvan koji ga je zamalo

ubio i ponovo ustao. Ljuljao se, razrogačenih očiju. Barbi je krenuo ka njemu i, posle dvanaestak koraka, naleteo na nešto tvrdo kao cigleni zid. Zateturao se unazad. Krvario je iz nosa i s rasečenih usana. Otro je krv s lica. S nevericom je gledao u vlažni, crveni dlan. Obrisao je ruku o košulju.

Kola su pristizala iz oba pravca, motonskog i milskog. Tri osobe su se trkom približavale iz pravca farme na drugom kraju pašnjaka. Nekoliko automobila je trubilo, kao da će na taj način rešiti sve probleme. Prva kola koja su stigla s motonske strane zaustavila su se pored druma, na velikoj razdaljini od zapaljenog kamiona. Dve žene su izašle napolje. Pokrile su oči i nemo zurile u oblak vatre i dima.

7 „Jebote“, reče starac s bejzbol kapom. Govorio je slabašnim, drh-tavim glasom. Prišao je Barbiju preko polja. Izabrao je opreznu dijagonalnu putanju, daleko od gigantske vatre. Kamiondžija je

Pod kupolom

37

istina prebrzo vozio pretovarenu drumsku krstaricu, ali je dobio pravu vi-kinšku sahranu. „Da li si video gde je ono brvno sletelo? Zamalo što nisam nastradao. Smrvio bi me kao bubu.“

„Imaš li mobilni telefon?“ Barbi je morao da podigne glas, da bi ga sa-govornik čuo pored urlika požara.

„Ostavio sam ga u kabini“, odvrati starac. „Doneću ga, ako hoćeš.“„Ne, čekaj“, reče Barbi. S iznenadnim olakšanjem shvatio je da bi sve

ovo mogao biti samo san, od onih u kojima vožnja biciklom ispod vode ili razgovor o pojedinostima seksualnog život na jeziku koji nikad nisi učio izgledaju normalno.

Prva osoba na mestu nesreće s njegove strane prepreke bio je zdepasti tip za volanom starog dženeral motors pikapa. Barbi ga je video u Divljoj ruži Rouz. Bio je to Erni Kalvert, penzionisani upravnik Fud Sitija. Erni je raširenim očima posmatrao plamteći haos na drumu. Držao je mo-bilni i nešto govorio. Barbi nije mogao da ga čuje od urlika plamenova, ali je raspoznao. „Izgleda da je ozbiljno“, i pretpostavio da je Erni pozvao policiju. Možda je zvao vatrogasce. Nadao se da zove vatrogasce iz Kasl Roka. Uredno održavana milska vatrogasna stanica raspolagala je s dva vatrogasna kamiona, ali je Barbi mislio da neće moći da urade bogzna šta s ove strane prepreke, osim da ugase vatru na travi. Plamteći kamion s balvanima je bio blizu, ali je Barbi sumnjao da će moći da stignu do njega.

Ovo je san, govorio je sebi. Pokrenućeš se, ako poveruješ u to.Pola tuceta ljudi se pridružilo dvema ženama s motonske strane. Svi su

pokrili oči rukama. Parkirani automobili su zauzimali obe strane druma. Još više ljudi je izlazilo iz vozila i prilazilo gomili. Ista stvar se dešavala na Barbijevoj strani. Sve je ličilo na par suprotstavljenih buvljih pijaca, punih zamamne robe. Delila ih je samo nevidljiva granica gradskih atara.

Stigao je farmer sa sinovima. Dečaci su trčali s lakoćom. Otac je stigao zadihan i zajapuren.

„Kakvo sranje!“, reče stariji dečak. Otac ga je ćušnuo po potiljku. On kao da to nije primetio. Zverao je ispred sebe. Mlađi brat je pružio ruku ka starijem. Rasplakao se kad je ovaj prihvatio njegovu ruku.

„Šta se ovde desilo?“, farmer je pitao Barbija. Zastao je i duboko udah-nuo između ovde i desilo.

Barbi nije reagovao. Polako je krenuo ka čoveku s bejzbol kapom. Ispružio je desnu ruku, kao da nekom poručuje da se zaustavi. Starac je ćutke ponovio njegov pokret. Barbi je usporio kad se primakao nevidljivoj prepreci. Raspoznavao je po oštroj granici na izgorelom tlu.

Stephen King

38

Najedanput se sav naježio. Nakostrešile su mu se dlake na rukama i potiljku. Kosa mu se digla, a jajca zagolicala. Načas je osetio metalni ukus u stima.

Razrogačene oči čoveka s kapom Morskih pasa, metar i po od njega, još više su se raširile. „Da li si osetio?“

„Jesam“, reče Barbi. „Ali je osećaj nestao. A ti?“„I ja ga više ne osećam“, složio se starac.Pružene ruke se nisu dodirnule. Barbi je ponovo pomislio na staklenu

ploču, koja ga sprečava da dodirne ruku prijatelja. Prsti su im bili blizu, ali se nisu doticali.

Trgnuo je ruku da bi otro raskrvavljeni nos i ugledao crvene obrise svojih prstiju u vazduhu. Krv je obrazovala kapljice, baš kao što bi se po-našala na staklu.

„Dobri bože, šta ovo znači?“, prošaptao je starac s bejzbol kapom.Barbi nije znao šta da mu kaže. Erni Kalvert ga je kucnuo po leđima,

pre nego što je išta rekao. „Pozvao sam policiju“, rekao je. „Dolaze. Pozvao sam i vatrogasce, ali mi niko nije odgovorio. Dobio sam automatsku po-ruku da pozovem stanicu u Kasl Roku.“

„U redu, učini to“, reče Barbi. Još jedna ptica je pala i nestala na paš-njaku, nedaleko od njega. Taj prizor je porodio novu ideju u Barbijevom umu. Verovatno je do nje došao zato što se borio po belom svetu. „Mi-slim da je bolje da prvo pozoveš Vazdušnu nacionalnu gardu u Bangoru.“

Erni je zbunjeno zevao u njega. „Gardu?“„Samo su oni ovlašćeni za uvođenje zone zabranjenog leta iznad Če-

sters Mila“, reče Barbi. „Neophodno je da to što pre urade.“

39

MNOGO MRTVIH PTICA

1 Šef policije nije čuo nijednu eksploziju, iako je bio napolju. Gra-buljao je lišće s travnjaka ispred kuće u ulici Morin. Džepni radio je počivao na haubi ženine honde. Svirao je svetu muziku s HJK

radija. Skraćenica je značila Hrist je kralj*. Mlađarija ga je zvala Isusovim radiom. Sluh mu je oslabio, kome i ne bi u šezdeset sedmoj?

Čuo je kad je prva policijska sirena zaparala vazduh. Uši su mu navi-kle na taj zvuk, baš kao što majka čuje plač svoje dece. Hauard Perkins je mogao da kaže kojim kolima pripadaju i ko ih vozi. Samo trojka i četvorka još imaju stare uređaje. Džoni Trent je oterao trojku u Kasl Rok s vatro-gascima, na tu prokletu vežbu. Zvali su to „kontrolisanim sagorevanjem“. Fino ime za igrariju odraslih ljudi s vatrom. Čuo je kola broj četiri, jedan od dva preostala dodža. Vozio ga je Henri Morison.

Prestao je da grabulja travnjak i ispravio leđa. Sirena je utihnula, da bi se nanovo oglasila. Brenda je izašla na verandu. Skoro svi u Milu su ga zvali Djuk. Zaradio je taj nadimak još u školi, zato što nije propuštao nijedan film Džona Vejna u Staru. Brenda mu je, nedugo po sklapanju braka, dala drugi nadimak. Nije mu se dopadao.

„Haui, nestalo je struje. Čula sam eksplozije.“Haui, vazda Haui. Kao u Evo Hauija, Hauijevim trikovima i Haui preti**.

Pokušao je da to hrišćanski prihvati. Naposletku, hrišćanin je. Ipak, nije mogao da se otme utisku da je taj nadimak makar i delimično odgovoran za malu spravicu koju je nosio u grudima.

„Šta je bilo?“

* Christ Is King – CIK, ime stanice u originalu je WCIK.** Howie – junak stripova iz pedesetih godina. Sramežljivi mladić u večitoj trci za curama.

Stephen King

40

Zakolutala je očima i prišla radiju na haubi svog automobila. Isključila ga je i presekla hor Normana Lebefa usred „Kakvog prijatelja imamo u Isusu“.

„Koliko puta sam ti rekla da ne stavljaš to čudo na haubu mog auta? Izgrebaćeš ga, pa će rđa izjesti lim.“

„Izvini, Bren. Šta si rekla?“„Nestalo je struje! Nešto je eksplodiralo. Džoni Trent verovatno ide u

tom pravcu.“„To je Henri“, rekao je. „Džoni je u Roku s vatrogascima.“„Pa, ko god da je...“Oglasila se još jedna, novija, sirena. Djuk Perkins ju je zvao žuta ka-

narinka. To je dvojka. Vozi je Džeki Vetington. Sigurno je Džeki, zato što Randolf čuva kuću. Ljulja se, s cipelama na stolu, čitajući Demokrat. Možda sedi u klonji. Piter Randolf je pristojni policajac. Umeo je da bude tvrd kad je to neophodno, ali ga Djuk nije voleo. Smatrao ga je čovekom Džima Renija, zbog čega je ponekad bio tvrđi no što je bio neophodno. To nije bilo sve, zamerao mu je i na lenjosti. Djuk Perkins nije podnosio lenje policajce.

Brenda ga je posmatrala krupnim očima. Već četrdeset tri godine je bila žena policajca. Znala je da dve eksplozije, dve sirene i nestanak struje ne nagoveštavaju ništa dobro. Silno će se začuditi ako Haui sredi travnjak ovog vikenda, ili ako čuje kako će Divlje mačke iz Milsa pobediti fudbal-ski tim iz Kasl Roka.

„Savetujem ti da uđeš u kuću“, rekla je. „Nešto se desilo. Nadam se da niko nije poginuo.“

Skinuo je mobilni telefon s pojasa. Pogana stvarčica mu je visila s kaiša od jutra do mraka. Morao je da prizna da je korisna. Nije kuckao brojeve. Posmatrao je, čekajući da zazvoni.

Začula se još jedna sirena, žuta kanarinka: kola broj jedan. Randolf se ipak pokrenuo. To znači da je situacija veoma ozbiljna. Djuk više nije oče-kivao da će telefon zazvoniti. Hteo je da ga vrati za pojas, kad je zazvonio. Zvala ga je Stejsi Mogin.

„Stejsi?“ Znao je da ne mora da se dere u prokletu stvar. Brenda mu je to rekla stotinu puta, ali nije umeo drugačije. „Šta radiš u stanici u subotu uj...“

„Ne zovem te iz stanice, već od kuće. Piter me je zvao i rekao da te pozovem. Imamo problem na Stodevetnaestici i to veliki. Rekao je... da se avion sudario s kamionom za prevoz balvana.“ Zvučala je sumnjičavo. „Nije mi jasno kako se to moglo dogoditi, ali...“

Avion. Isuse. A do pre pet minuta je grabuljao lišće i pevušio religio-zne pesme.

Pod kupolom

41

„Stejsi, da li je u pitanju Čak Tompson? Preleteo me je novim pajperom. Leteo je prilično nisko.“

„Ne znam, šefe. Prenela sam vam sve što mi je Piter saopštio.“Brenda nije bila budala. Pomerala je kola da bi izvezao šumskozeleni

službeni automobil. Spustila je mali radio pored gomile lišća.„Dobro, Stejsi. Da li je struja nestala i u tvom delu grada?“„Jeste. Utihnuli su i telefoni. Zovem te mobilnim. Ni to nije dobar

znak, zar ne?“„Nadam se da situacija nije preterano ozbiljna. Možeš li da odeš do

stanice? Kladim se da zvrji prazna i nezaključana.“„Biću tamo za pet minuta. Zovi me preko radija u kolima.“„Primljeno.“Sirena na gradskoj kući se oglasila kad se Brenda došetala prilaznim

putem. Otegnuto zavijanje je vazda izazivalo neprijatno golicanje u utrobi Djuka Perkinsa. Ipak je našao vremena da je zagrli. Za nju je uvek imao vremena. „Nemoj da se brineš zbog sirene, Breni. Programirana je da se oglasi pri opštem nestanku struje. Prestaće za tri ili četiri minuta. Zabo-ravio sam za koliko.“

„Znam, ali je ipak mrzim. Sećaš li se da je onaj idiot Endi Sanders uključio 11. septembra? Kao da je mislio da ćemo mi biti sledeća meta bombaša-samoubica.“

Djuk je klimnuo. Endi Sanders je bio idiot. Nažalost, bio je prvi gradski otac, nasmejani lutak Mortimer Snerd* koji sedi u krilu Big Džima Renija.

„Stejsi je rekla da su se kamion i avion sudarili na Stodevetnaestici.“Brenda se izazovno osmehnula. „Šališ se, zar ne?“„Ne. Možda je avion imao kvar na motoru, zbog kog je pokušao da sleti

na put“, reče Djuk. Slabašni osmeh je uvenuo na njenim usnama. Desna šaka stisnuta u pesnicu zaustavila se između njenih dojki. Nepogrešivo je tumačio njen govor tela. Seo je za volan. Djuk Perkins nije bio lak. Seo je u izdubljeno sedište, prilagođeno obliku njegove zadnjice.

„Zovu te na slobodan dan!“, povikala je. „Sram ih bilo! Kad ćeš se po-vući u punu penziju?“

„Moraće da me prihvate u subotnjoj odeći“, rekao je, s osmehom. Taj osmeh je bio deo posla. Znao je da ga čeka dug dan. „Ovakvog kakav sam, Gospode, ovakvog kakav sam. Stavi mi par sendviča u frižider, molim te?“

„Staviću ti samo jedan. Mnogo si se ugojio. Čak je i dr Heskel to rekao. Dobro znaš da nikog ne prekoreva zbog kilaže.“

* Mortimer Snerd je lutka čuvenog ventrokiliste Edgara Bergena (1903–1978).

Stephen King

42

„Jedan, kad ti kažeš.“ Gurnuo je menjač u zadnji hod... vratio ga je nazad u položaj za parkiranje. Nagnuo se kroz prozor. Shvatila je da želi poljubac. Slatko ga je poljubila, dok je gradska sirena zavijala u krtom oktobarskom vazduhu. Pomilovao je po vratu kad su im se usne spojile. Retko je to činio, iako je znao da uvek uzdrhti od toga.

Nikad neće zaboraviti njegov dodir na oktobarskom suncu.Nešto mu je rekla dok se kotrljao prilaznim putem. Čuo je nešto, ali

ne sve. Moraće da pregleda uši. Pristaće na slušni aparat, ako bude ne-ophodan, iako bi to mogao biti razlog da ga Randolf i Big Džim išutiraju iz službe.

Zakočio je i ponovo isturio glavu kroz prozor. „Na šta da pazim?“„Na tvoj pejsmejker!“, praktično je vrištala. Smejala se. Ogorčeno. Još

uvek je osećala njegov dodir na grlu. Milovao je kožu vrata, koja je koliko juče bila glatka i zategnuta, ili možda prekjuče, kad su slušali KC i Sanšajn bend umesto Isusovog radija.

„Paziću, nego šta ću!“, doviknuo joj je i otišao. Kad ga je videla slede-ćeg puta, bio je mrtav.

2 Bili i Vanda Debek nisu čuli dve eksplozije, zato što su bili na Sto-sedamnaestici i zato što su se svađali. Svađa je počela oko sitnice, kad je Vanda napomenula da je dan divan. Bil je odvratio da ima

glavobolju i da ne zna zašto mora da ide na subotnji buvljak u Oksford Hilsu, kad će tamo biti uobičajeno prašnjavo đubre.

Vanda mu je rekla da ga danas ne bi bolela glava da juče nije sručio desetak piva u sebe.

Bili je pitao da nije možda brojila limenke u kesi za reciklažu (koliko god da je bio pijan, odlagao je limenke u kesu za reciklažu, kad je pio kod kuće – ponosio se time, koliko i svojim električarskim zanatom).

Rekla je da jeste, nego šta nego jeste. Štaviše...Stigli su do Patelove prodavnice u Kasl Roku. Prošli su kroz Previše

piješ, Bili i Previše džvanjkaš, Vanda. Čulo se Majka mi je lepo rekla da se ne udajem za tebe i Zar baš moraš da budeš tolika kučka. Bila je to uobi-čajena razmena misli tokom poslednje dve od četiri godine braka, izuzev što je Bilu danas došlo do guše. Skrenuo je na široko parkiralište pijace, bez usporavanja ili pokazivača pravca. Zatim se vratio na Stosedamnae-sticu, a da nije bacio pogled u retrovizor ili preko ramena. Nora Robišo je zatrubila, na putu iza njega. Njena najbolja prijateljica Elza Endruz je neodobravajuće zacoktala. Obe žene, medicinske sestre u penziji, ćutke

Pod kupolom

43

su izmenjale poglede. Predugo su drugovale, pa reči nisu bile neophodne u ovakvim situacijama.

Vanda je, u međuvremenu, pitala Bilija gde se to zaputio.Bili je rekao da ide kući da se naspava. Može da ide na usrani sajam,

ali bez njega.Vanda mu je skrenula pažnju da je za dlaku izbegao sudar s dve stare

dame (pomenute stare dame su brzo zaostajale; Nora Robišo je, ko zna iz kog razloga, mislila da su brzine od preko šezdeset pet kilometara na čas đavolja rabota).

Biii je napomenuo da Vanda izgleda i zvuči kao njena majka.Ona ga je pitala da joj objasni šta je mislio kad joj je to rekao.Rekao joj je da mama i kćerka imaju debele guzice i duge jezičine koji

se račvaju na vrhu.Vanda mu je rekla da je mamuran.On joj je rekao da je ružna.Bila je to sadržajna i iskrena razmena osećanja. Prešli su iz Kasl Roka

u Moton. Hitali su ka nevidljivoj prepreci, koja se pojavila nedugo posle Vandine primedbe da je dan divan. Bili je vozio brzinom od stotinak ki-lometara na sat, što je bio maksimum za Vandin automobilčić.

„Kakav je to dim?“, pitala ga je Vanda. Pokazivala je ka Stodevetnae-stici na severu.

„Ne znam“, rekao je. „Da nije moja tašta prdnula?“ Grohotno se na-smejao sopstvenoj šali.

Vanda Debek je shvatila da je prevršio meru. Spoznaja je pojedno-stavila svet i njenu budućnost, na gotovo magičan način. Okrenula se ka njemu s izjavom hoću razvod na vrhu jezika. Nije uspela da je izgovori. Stigli su do granice između Motona i Česters Mila i udarili u prepreku. Automobilčić je imao vazdušne jastuke, ali se Bilijevi nisu naduvali, dok su se Vandini samo delimično ispunili vazduhom. Volan je skršio Bilijeve grudi, a menjač srce. Umro je gotovo istog trenutka.

Vanda je udarila glavom u instrument-tablu. Apokaliptična selidba au-tomobilskog motora joj je slomila jednu nogu (levu) i jednu ruku (desnu). Nije bila svesna bola. Čula je samo isprekidano pištanje sirene. Automobil se iznenada zgužvao nasred druma. Prednji deo mu se gotovo izravnao. Videla je crveno pred očima.

Vanda Debek se vukla po beloj liniji na laktovima, kad su Nora Robišo i Elza Endruz zaobišle krivinu, malo prema jugu (živo su raspravljale o oblaku dima koji se, već nekoliko minuta, dizao na severoistoku; čestitale su sebi što su izabrale ređe korišćeni drum). Lice joj se gotovo nije videlo

Stephen King

44

od krvi. Komad šoferke joj je otkinuo dobar deo skalpa. Veliki komad kože joj je padao preko levog obraza, kao iščašena vilica.

Nora i Elza su izmenjale užasnute poglede.„Bože me sačuvaj“, reče Nora. To je bio čitav razgovor na ovu temu.

Elza je izašla iz automobila čim se zaustavio i pritrčala unesrećenoj ženi na asfaltu. Bila je čudesno brza za ženu svojih godina. Nedavno je napu-nila sedamdesetu.

Nora je parkirala automobil i pritrčala prijateljici. Zajedno su pomogle Vandi da stigne do Norminog starog, ali savršeno održavanog mercedesa. Vandin smeđi žaket je sad bio cvenkastosiv. Ruke su joj bile crvene, kao da ih je malopre izvukla iz činije s bojom.

„’De je Bili?“, pitala je. Nora je videla da je žena ostala bez većine zuba. Tri zuba su se zalepila za rever okrvavljenog žaketa. „’De je Bili? Šta se desilo?“

„Bili je dobro, baš kao i ti“, reče Nora i upitno pogleda Elzu. Ona je klimnula i požurila ka ševiju, delimično zaklonjenom parom iz smrska-nog hladnjaka. Jedan pogled kroz suvozačka vrata, koja su visila na jednoj šarki, bio je dovoljan da Elza, medicinska sestra s gotovo četrdesetogodiš-njim iskustvom (poslednji poslodavac: Ron Heskel, MD – MD je značilo medicinski diletant), da Bili uopšte nije dobro. Mlada žena s pola kose po-red glave je udovica.

Elza se vratila do mercedesa. Sela je na zadnje sedište do mlade žene, koja se u međuvremenu onesvestila. „Mrtav je, i ona će uskoro umreti ako je ne prebacimo do mesarskog odeljenja u Keti Rasel“, rekla je Nori.

„Drži se“, reče Nora. Pritisnula je papučicu za gas. Mercedes je imao snažan motor. Nora je vešto zaobišla ševrolet Debekove i udarila u nevid-ljivu prepreku, s nogom na gasu. Po prvi put u dvadeset godina zabora-vila je da veže pojas. Proletela je kroz šoferku i slomila vrat na nevidljivoj prepreci, baš kao Bob Ru. Mlada žena je proletela između prednjih sedi-šta, kroz razbijenu šoferku. Pala je na stomak po haubi, raširenih krvavih nogu. Bila je bosa. Ostala je bez mokasina (kupljenih prilikom poslednje posete buvljaku na Oksford Hilu) pri prvom sudaru.

Elza Endruz je udarila u vozačko sedište i odskočila. Bila je ošamućena, ali u osnovi nepovređena. Isprva nije mogla da otvori vrata. Popustila su kad ih je gurnula ramenom. Izašla je i osmotrila olupinu. Videla je barice krvi. Smrskani ševi se još blago dimio.

„Šta se desilo?“, glasno se pitala. Ponovila je Vandino pitanje, kog se nije sećala. Obišla je gomilu hroma i krvavog stakla. Prislonila je ruku na čelo, kao da proverava da nema temperaturu. „Šta se desilo? Šta se zapravo desilo? Nora? Norice? Gde si, draga?“

Pod kupolom

45

Ispustila je bolni, užasnuti krik, kad je ugledala prijateljicu. Vrana je po-smatrala s visokog borovog drveta na teritoriji Mila. Zagraktala je. Grak-tanje je zvučalo kao prezrivi smeh.

Noge su popustile pod njom, kao da su od gume. Zateturala se una-traške, sve dok nije naletela na zgužvani prednji deo mercedesa. „Norice“, rekla je. „O, srce moje.“ Nešto je golicalo po vratu. Pomislila je da je to uvojak kose nesretne devojke. Samo što je sirotica u međuvremenu ispu-stila dušu.

Kad samo pomisli na slatku Noru, s kojom je krišom od bolničke uprave pila džin ili votku u praonici veša. Kikotale su se kao devojčice u letnjem kampu. Nora je otvorenih očiju zurila u sjajno sunce. Glava joj se iskrivila pod neprirodnim uglom, kao da je, u trenutku smrti, pokušala da baci pogled preko ramena, da bi se uverila da Elzi ništa ne fali.

Dobro je prošla. Bila je samo „žešće potresena“, kao što su u danima pro-vedenim na prijemom odeljenju, govorile za srećnike koji su sačuvali glavu pri teškim nesrećama. Rasplakala se. Kliznula je niza stranu automobila i iscepala kaput na iskrivljenom limu. Sela je na asfalt Stosedamnaestice. Se-dela je i plakala, kad su Barbi i čovek s kapom Morskih pasa stigli do nje.

3 Ispostavilo se da se Morski pas zove Pol Gendron, prodavac au-tomobila, koji se pre dve godine povukao na roditeljsko imanje u Motonu. Barbi je sve to i mnogo više saznao kad su napustili

mesto nesreće na Stodevetnaestici i otkrili novo – nešto manje spekta-kularno, ali poprilično grozno – na mestu na kom je Stosedamnaestica ulazila u Mil. Barbi bi rado protresao Gendronu ruku, ali će pričekati taj trenutak, dok ne pronađe mesto na kom se nevidljiva prepreka završava.

Erni Kalvert je pozvao Vazdušnu nacionalnu gardu u Bangoru. Stavili su ga na čekanje, pre nego što im je objasnio razlog poziva. Čekao je s telefo-nom na uvu. U međuvremenu je čuo sve bliže sirene lokalnih organa reda.

„Vatrogasci neće doći“, reče farmer, koji je dotrčao preko polja sa sino-vima. Zvao se Olden Dinsmor. Još nije povratio dah. „Oni su s druge strane u Kasl Roku. Pale zgradu, vežbe radi. I ovde su mogli lepo da vežbaju...“ Ućutao se kad je opazio da njegov najmlađi sin prilazi mestu na kom je otisak Barbijeve krvave šake stajao na čistom, prozračnom vazduhu. „Rori, sklanjaj se odatle!“

Radoznali sin ga nije slušao. Posegnuo je napred i udario u vazduh, desno od krvavog otiska. Barbi je video kako se, pre toga, dečaku ježi koža na rukama ispod dresa Divljih mačaka. Nešto je tamo, nešto što reaguje

Stephen King

46

kad se približiš. Barbi je samo jednom osetio nešto slično, kad se našao pored velikog generatora u Ejvonu, Florida. Jednom se tamo žvalavio s devojkom.

Dečakova pesnica je udarila o prepreku, tvoreći zvuk sličan dobova-nju prstima po šerpi. Utišao je grupicu uznemirenih posmatrača, koja je zurila u goruće ostatke kamiona za prevoz balvana (neki su ga slikali mo-bilnim telefonima).

„Nek sam proklet“, reče neko.Olden Dinsmor je ščepao sina za okovratnik majice. Cimnuo ga je una-

zad i ošamario po potiljku, baš kao i starijeg sina, nedugo pre toga. „Da se nisi usudio!“, povikao je Dinsmor. „Da se nisi usudio, kad ne znaš šta je to!“

„Ćale, to je neki stakleni zid! To je...“Dinsmor ga je snažno prodrmao. Još nije povratio dah. Barbi je stra-

hovao za njegovo srce. „Da se nisi usudio!“, ponovio je i gurnuo dečaka na starijeg brata. „Pazi na ovu budalu, Oli.“

„Razumem“, odvrati Oli. Nacerio se.Barbi je pogledao u pravcu Mila. Video je svetla na policijskim kolima

i veliko crno vozilo, slično mrtvačkom kovčegu na točkovima. Bio je to hamer Big Džima Renija. Grabio je daleko ispred policijskih automobil, kao da ih vodi po nekom običajnom pravu. Barbijevi uboji i modrice blago su sevnuli na taj prizor.

Reni senior nije bio tamo, ali je njegov sin uzrokovao čitavo zamešatelj-stvo, a Big Džim se brinuo o Džunioru. Ako je to zahtevalo da život u Milu učini neprijatnim izvesnom kuvaru u prolazu i dovoljno teškim da pomenuti kuvar odluči da pokupi prnje i nestane iz grada, neće se libiti da to učini.

Barbi nije hteo da bude tu, kad Big Džim stigne. Pogotovo nije hteo da ga dočeka u pratnji pandura. Šef Perkins se lepo ponašao prema njemu, ali ga je onaj drugi – Randolf – posmatrao kao da je pasje govno, zalepljeno za đon službenih cipela.

Obratio se Morskom psu: „Da li bi hteo da se malo prošetaš? Ti ćeš ići s tvoje, a ja s moje strane? Da vidimo dokle se ovo čudo prostire?“

„I da se izgubimo odavde pre nego što stigne onaj pompezni hvali-savac?“ I Gendron je video hamera. „Pristajem, prijatelju. Hoćemo li na istok ili na zapad?“

4 Krenuli su ka zapadu i Stosedamnaestici. Nisu naišli na kraj pre-preke, ali su videli mnoštvo čuda koje je načinila prilkom na-stanka. Isekla je grane drveća i načinila nove staze ka nebu. Pre-

polovila je panjeve. Svuda su nailazili na leševe pernatih stvorenja.

Pod kupolom

47

„Ima mnogo mrtvih ptica“, reče Gendron. Namestio je kapu, izrazito mršavim rukama. Pobledeo je. „Nikad nisam video toliko ptičjih leševa.“

„Kako ti je?“, zabrinuto će Barbi.„Fizički? Mislim da mi ništa ne fali. Mentalno se osećam kao da sam

sišao s jebenog uma. Kako je s tobom?“„Isto“, odvrati Barbi.Tri kilometra zapadno od Stodevetnaestice naišli su na God Krik put

i telo Boba Rua. Ležalo je pored traktora koji je još radio. Barbi je naleteo na prepreku kad je krenuo ka čoveku na tlu... ovog puta se zaustavio u po-slednjem trenutku. Uspeo je da ne raskrvari nos.

Gendron je kleknuo i dodirnuo farmerov groteskno svinuti vrat. „Mrtav je.“„Kakvo je to đubre svuda oko njega? Te bele krhotine?“Gendron je podigao najveće parče. „Mislim da su to ostaci jedne od

onih kompjuterskih muzičkih spravica. Mora da se razbila kad je udario u...“ Pokazao je ispred sebe. „Znaš već šta.“

Iz pravca grada se začula buka, grđa i glasnija od sirene u gradskoj kući.Gendron je pogledao u pravcu buke. „Vatrogasna sirena“, rekao je. „Ne

verujem da će od nje biti neke koristi.“„Vatrogasci će doći iz Kasl Roka“, reče Barbi. „Čuo sam ih.“„Zaista? Bolje čuješ od mene. Podseti me kako se zoveš, molim te.“„Del Barbara. Prijatelji me zovu Barbi.“„Pa, Barbi, šta ćemo sad?“„Nastavićemo, rekao bih. Ovom čoveku ne možemo pomoći.“„Jok. Ne možemo nikog pozvati“, utučeno će Gendron. „Ne dok je moj

mobilni u kolima. Pretpostavljam da ga ti nemaš“’Barbi je imao mobilni. Ostavio ga je u praznom stanu s nešto čarapa,

košulja, farmerki i gaća. Odlučio je da napusti ove krajeve s onim što ima na sebi. Nije hteo da išta ponese iz Česters Mila. Neće poneti ništa, izu-zev nekoliko prijatnih uspomena. Njih može da nosi bez kofera ili ranca.

Ćutke je odmahnuo glavom, pošto nije hteo da nepoznatom čoveku objašnjava složenu prirodu svojih osećanja.

Gendron je opazio staro ćebe prebačeno preko sedišta traktora. Ugasio je motor, uzeo ćebe i pokrio leš.

„Nadam se da je slušao nešto što voli, kada se to desilo“, reče Gendron.„I ja“, reče Barbi.„Hajdemo. Hoću da stignemo do kraja ovog čuda. Hteo bih da ti sti-

snem ruku. Možda ću se raznežiti i zagrliti te.“

Stephen King

48

5 Nedugo po otkrivanju Ruovog leša naišli su na potočić,. Bili su veoma blizu olupina na Stosedamnaestici, iako to nisu znali. Za-stali su, svako sa svoje strane nevidljive prepreke. Ćutke su upijali

čudesan prizor.Gendron je prvi progovorio: „Bože me sačuvaj.“„Kako izgleda s tvoje strane?“, pitao je Barbi. S njegove strane je nivo

vode rastao. Potočić se razliva po šipražju, kao da je rečica naišla na ne-vidljivu branu.

„Ne znam kako bih to opisao. Nikad nisam video nešto slično.“ Gen-dron je ućutao. Raširio je usta i pognuo glavu, tako da je ličio na spo-dobu koja vrišti na čuvenoj slici Edvarda Munka. „Jesam. Jedanput. Nešto slično. Doneo sam dve zlatne ribice kući, za ćerkin šesti ili sedmi rođen-dan. Doneo sam ih kući iz radnje za kućne ljubimce, u plastičnoj kesi. Ovo mi na to liči, na vodu na dnu plastične kese. Samo što je ravna, a ne skupljena na dnu. Voda se nagomilava oko te... stvari, i teče levo i desno na tvojoj strani.“

„Da li bar nešto prolazi?“Gendron se još nagnuo. Žmirkao je, s rukama na kolenima. „Da, nešto

prolazi, ali samo malo. Prolazi malo vode i ništa od onog što nosi. Znaš na šta mislim? Nema grančica, lišća i sličnog.“

Nastavili su dalje. Gendron je bio na jednoj, a Barbi na drugoj strani. Još nisu mislili o unutra i napolje. Smatrali su da se prepreka negde završava.

6 Tako su stigli do Stosedamnaestice i do još jedne stravične ne-sreće. Barbi je video dvoja kola i bar dvoje nastradalih. Video je još jednu žrtvu, zgrčenu za volanom smrskanog ševija. Ovog

puta je neko preživeo nesreću. Neka žena je sedela pored oštećenog mer-cedesa, oborene glave. Pol Gendron je požurio do nje. Barbi je samo stajao i posmatrao. Žena je ugledala Gendrona i pokušala da ustane.

„Nemojte, gospoja, nemojte to“, rekao je.„Mislim da mi je dobro“, rekla je. „Samo... sam malo više potresena.“

Zbog nečeg se nasmejala, iako joj je lice bilo podnadulo od suza.Tad su se pojavila još jedna veoma spora kola, sa starcem za volanom.

Predvodio je kolonu od tri-četiri nestrpljiva vozača. Stao je kad je video nesreću. I automobili iza njega su se zaustavili.

Elza Endruz je ustala. Pitala je ono što će postati pitanje dana: „U šta smo udarili? To nisu bila druga kola. Nora ih je zaobišla.“

Gendron je odgovorio s neupitnom iskrenošću. „Ne znam, gospoja.“

Pod kupolom

49

„Pitaj je ima li mobilni telefon“, reče Barbi. Obratio se narastajućoj gru-pici posmatrača. „Hej! Ima li neko od vas mobilni telefon?“

„Imam ga ja, gospodine“, reče gospođa. Nije stigla da nastavi. Prekinuo je vuš-vuš-vuš zvuk helikoptera.

Barbi i Gendron su izmenjali panične poglede.Plavo-beli helikopter je nisko leteo. Hitao je ka oblaku dima iznad osta-

taka smrskanog kamiona za prevoz balvana na Stodevetnaestici. Vazduh je bio kristalno čist, s uveličavajućim efektom, karakterističnim za najlepše dane u severnoj Novoj Engleskoj. Barbi je lako raspoznao veliki plavi broj 13 na letelici. Video je i oko, znak CBS-a. To je bila reportažna letelica iz Portlanda. Sigurno se zatekla u blizini, pomisli Barbi. Bio je to savršen dan za sočne snimke s mesta nesreće. Prilog će biti gotov za vesti u šest.

„O, ne“, zavapi Gendron i pokri oči. Povikao je: „Vratite se, budale! Vratite se!“

Barbi je dreknuo. „Ne! Stanite! Bežite odatle!’Zalud su urlali. Barbi je, još uzaludnije, mahao rukama, terajući lete-

licu od nevidljive prepreke.Elza ih je zbunjeno posmatrala.Helikopter se spustio do iznad drveća. Lebdeo je na toj visini.„Izgleda da će sve biti u redu“, prostenja Gendron. „Ljudi im mašu da

se udalje. Pilot je sigurno video...“Helikopter je skrenuo ka severu. Hteo je da okrene iznad pašnjaka

Oldena Dinsmora, da bi snimio događaj iz različitog ugla. Udario je u prepreku. Barbi je video kako se jedna elisa lomi. Helikopter je počeo da ponire. Propadao je okrećući se oko sebe. Zatim je eksplodirao. Posejao je vatru po putu i po polju s druge strane prepreke.

S Gedronove strane.Sa spoljašnje strane.

7 Džunior Reni se kao lopov ušunjao u kuću u kojoj je odrastao, ili bolje reći kao duh. Bila je prazna. Otac je bio na svom džinov-skom placu za prodaju polovnih automobila na Stodevetnaestici.

Džuniorov prijatelj Frenk nekad ga je zvao Sveti hram kupovine bez uče-šća. Frensin Reni je, poslednje četiri godine, stalno boravila na groblju Plezent Ridž. Gradska sirena je zamukla. Policijske sirene su se udaljile ka nepoznatim odredištima. U kući je vladala blagoslovena tišina.

Progutao je dva imitreksa. Skinuo je odeću i stao pod tuš. Opazio je krv na košulji i pantalonama, kad je završio s tuširanjem. Kasnije će se time

Stephen King

50

pozabaviti. Šutnuo je odeću ispod kreveta i navukao zastore. Ušunjao se u postelju i navukao pokrivač preko glave, kao što je radio u detinjstvu, kad se plašio monstruma u ormanu. Ležao je, drhteći. U glavi mu je bučalo, kao da čuje sva zvona pakla.

Dremao je kad se razlegla vatrogasna sirena. Probudila ga je. Opet ga je obuzela drhtavica. Glavobolja se povlačila. Odspavao je. Sad će razmisliti o budućnosti. Samoubistvo je izgledalo kao daleko najbolje rešenje. Znao je da će ga uhvatiti. Nije mogao da se vrati i pospremi mesto zločina. Neće imati vremena. Henri ili La Dona Makejn vratiće se sa subotnjih zanima-cija. Pobeći će, ali tek kad glava prestane da ga boli. Moraće da se obuče. Niko ne beži od zakona bez odeće.

Samoubistvo se, kad sve razmotri, nametalo kao najbolje rešenje. Samo što će ono predstavljati pobedu prokletog kuvara u prolazu. Pogani kuvar je, kad o svemu dobro razmisli, za sve kriv.

Vatrogasna sirena se napokon utišala. Džunior je zaspao ispod pokrivača navučenog preko glave. Ustao je u devet po podne. Glavobolja je prošla.

Još uvek je bio sam u kući.