Naziv originala: Titania Hardie THE ROSE LABYRINTH

By voki

Lavirint Ruţe Kada dode do sukoba, obe strane uvek tvrde da delaju u skladu sa Boţjom

voljom. Obe strane mogu, a jedna mora biti u krivu. Bog ne moţe u isto vreme biti za i protiv neke stvari.

- Abraham Linkoln Prolog Đurđevdan, april, 1600. godine. Krčma koja se nalazi na putu za London Stariji čovek bele brade sedi pognute glave za stolom kraj vatre i u ruci steţe

tvrd, sjajan predmet. Cvetovi Rose Mundi - bledocrvene latice prošarane belim - pokrivaju sto ispred njega. Svi koji sede oko ovog čoveka razumeju, i bez reči, da je ono što će se uskoro odigrati tajna, venčanje duha i duše svih prisutnih i rođenje nečega što dugo očekuju: filozofovog potomka. Tihi su, iščekuju njegove reči. Onda, iznenada, bal nogu razbija tišinu i poruka koju je sluga neprimetno doneo nalazi pul do njegovih finih ruku. On polako čita, zatim diţe glavu i gleda svako lice oko sebe za stolom. Konačno, progovara:

„Pre samo nekoliko nedelja, u mesecu svetlosti, sinjor Bruno spa ljen je na lomači na Kampo dei Fjori. Kaluđeri su mu ponudili kiši dl se pred njim pokaje, ali on je okrenuo glavu. Kao čin milosti) klci Ikalne vlasti su naredile da mu se oko vrata veţe burence baruta pre nego što zapale vatru, da se ubrza kraj. Isto tako, prikucali su mu jezik za nepca da ga spreče da govori." Pogledao je svakog od svojih kolega za večerom i napravio malu pauzu. Zatim je nastavio: Titanija Hardi

By voki

„Za neke od nas, klupko sada počinje da se odmotava, i naredno putovanje ovde počinje." Njegove oči se zaustavljaju na muškarcu koji pogrbljeno sedi s druge strane stola, levo od njega. Sused ovog čoveka podbada ga laktom da ga upozori da je govornikov pogled sada uprt samo u njega. Dva čoveka nakratko netremice gledaju jedan u drugog sve dok se crte lica mlađeg muškarca ne opustiše u poluosmeh. Ovo kao da je podstaklo starijeg čoveka da kaţe još nekoliko reči:

„Da li postoji način da koristimo sve snaţne mogućnosti našeg uma, da sačuvamo njegove misli o ljubavi i sveopštoj harmoniji, misli sveţe kao rosa? Da li izgubljena dela ljubavi mogu ikada biti osvojena?"

Prvo poglavlje Kosova jutarnja pesma razbila je njegove uznemirujuće snove iako su kapci

na prozorima i dalje bili čvrsto zatvoreni. Vil je kasno stigao prethodne noći, rani septembarski sumrak već je davno bio

prošao, ali jasna mesečina pomogla mu je da lako nade rezervni ključ među geranijumima ispred kuće. Sada se budio uspaničen, čudno dezorijentisan u pomrčini - iako je tanak zrak svetlosti pokušavao da se probije. Nije ni primetio kada je jutro stiglo.

Skočio je iz kreveta kao da negde kasni. Zapetljao se oko prozora, drvo je nabreklo po kišovitom vremenu i trebalo mu je malo vremena da shvati kako mehanizam radi. Istog trenutka oblilo ga je jarko svetio. Bilo je to predivno jutro rane jeseni, nisku izmaglicu već je probijalo sunce. Blagi miris koji su ruţe mirotočile ušao je u sobu zajedno sa svetlom i prohladnim vazduhom. Odnegde je došla i laka nota lavande. Poznati mirisi donese mu sećanja, i daleko od toga da je bio imun na to, ali barem su te uspomene uspostavile mir u njegovoj glavi i razjurile nejasne karakondţule iz njegovog nemirnog sna.

Zaboravio je da uključi bojler prethodne noći, a sada mu je očaj nički trebalo jedno tuširanje. Zanemario je hladnu vodu i pustio je dl spere jučerašnju prašnjavu voţnju sa njega. Dukati 998, njegov voljeni motor, definitivno nije bio za duga putovanja. Bio je pomalo kao neka dugonoga lepotica. Nepojmljivo brza mašina, apsurdno zahtevna, ali i savršena za voţnju, besprekorno je odgovarala Vilovoj ekscentričnosti.

By voki

Ipak, duge relacije bez pauze, bile su nelagodne. Noge su mu pomalo bridele od duge voţnje u krutoj koţi, ali nije hteo da obraća paţnju na to. Ako si neka seka-persa, ne treba ni da voziš takav motor.

Uhvati svoj odraz u ogledalu. Setio se šta mu je majka uvek govorila, da izgleda kao mal'ko posrnuli anđeo'. Izgledao je kao statista u nekom Zefirelijevom filmu, bled sa bradom od tri dana. Nasmejao se, pomalo šokiran, shvativši da bi ga ovakvog samo mama mogla zaista voleti.

Bilo je nečega maničnog na tom odrazu lica u ogledalu i znao je da ni na ovom putovanju nije uspeo da spreči demone da se ne pribliţe njegovoj duši još malo.

Brijao se tako oštro da se činilo kao da otklanja prljavštinu sa sebe. Zamišljeno je ispirao sapunicu sa brijača kada je iznenada ugledao jednu ruţu, savršeno osušenu, u običnoj staklenoj teglici na umivaoniku. Moţda je njegov brat Aleks dovodio ovde nekoga u poslednje dve-tri nedelje? Bio je tako zaokupljen svojim poslovima da je jedva i pratio kretanja drugih. Nasmešio se, zainteresovan. „Nazvaću ga večeras," reče naglas a šupalj zvuk sopstvenog glasa jako ga iznenadi, „...kada budem stigao u Kan." Trajekt isplovljava tek u ponoć, ali sada ima toliko stvari koje ţeli da obavi.

Tiha jutarnja svetlost u kuhinji donela mu je mir i opuštenost prvi put u poslednjih nekoliko nedelja. Nestao je uznemirujući osećaj beţanja koji ga je pratio. Poznati miris jabuka dolazio je iz voćnjaka - što mu je donosilo spokoj jer je ovo bila trideset prva jesen u kojoj je uţivao. Beţao je od svega i svačega, i dolazak kući bio je pravo zadovoljstvo. Isprao je čašu od vina od sinoć i ubacio punjeni baget u mikrotalasnu da mu vrati malo ţivota. Odluči da proveri motor, jer je jedva i mogao da se seti kako ga je parkirao prethodnog dana. Ono što ga je odrţavalo na povratku kući iz Liona, tokom kojeg je vozio velikom br-zinom, bila je pomisao na to da ga čeka pribeţište, čašica očevog pića i poznati stari dobri sendvič sa sirom, a onda i njegov krevet.

Napolju, sve je bilo savršeno mirno. Osim nekih malih signala zapuštenosti, nepodšišan travnjak i nepometena staza, kuća nije otkrivala bol koji je pratio ovu porodicu cele godine. Niko je nije posetio nakon iznenadne smrti Vilove majke u januaru. Ova kuća, koja je bila vrlo blizu njihove kuće u Hempširu i samim tim lako dostupna tokom produţenih vikenda, predstavljala je za njegovu majku radost, uloči šte, mesto gde slika i uređuje vrt. I ovog sunčanog jutra svaki ćošak ove kuće nosio je njen pečat. Otac je tiho patio i malo govorio, i radio je više nego ikad kako ne bi razmišljao o tome. A činilo se da se Aleks nekako sam nosi sa gubitkom i da drugi ne mogu da zavire u dubine njegovih osećanja. Vil je bio istinski sin svoje majke, osećajan u svom doţivljavanju ţivota i strastven u svojim vezama. Ovde, na njenom voljenom začaranom mestu, beskrajno mu je nedostajala.

Prešao je pogledom po pošljunčanoj stazi koja je vodila od prilaznog puta do vrata, ali ništa posebno mu nije zaustavilo pogled. Sva ta praznina bila je praktično antiklimaks - ali za njega dobrodošao. Ĉinilo se da niko zna, niti da je ikoga briga za to, gde je on, bar u ovom trenutku. Nesvesno su mu se prsti

By voki

poigravali amajlijom oko vrata a onda se uputio u majčin ruţičnjak. Provela je više od dvadeset godina u odavanju pošte čuvenim uzgajivačima ruţa, skupivši kolekciju starinskih cvetova koji bi predivno izgledali kod kuće, u Malmezonu. Ona ih je slikala, vezla, kuvala s njima. Ali ako su ovi cvetovi primetili da nje više nema, nikome to nisu šapnuli. U središtu fontane, među lejama cveća, nalazio se mozaik od delića keramike koji je svojom rukom napravila kada je on još bio dečak. Bila je to spirala sa motivom Venere, zaštitnicom ruţa, koja se nalazila u samom srcu mozaika. To mesto oduvek je imalo magičnu privlačnost za njega.

Primetivši usput da je njegov jarkoţuti motor pokriven prašinom od puta ali potpuno bezbedan u senci pored kuće, vratio se istim putem u kuću. Miris skuvane kafe vrati mu misli u sadašnjost dok je ulazio u kuhinju. Rukom je prošao kroz svoje neuredne kovrdţe. Kosa mu je bila čista i već suva od vrelog vazduha, ali zrela za šišanje. Biće bolje da se poštara za to pre nego što se sretne sa ocem na Aleksovom rođendanskom ručku u subotu. Stvari su ionako već bile prilično zategnute medu njima dvojicom, pa nije baš morao da izgleda i kao skitnica. Njegov lepi plavokosi brat uvek je izgledao uredno, sređene kose i besprekornih ruku kao da su upravo završile s manikirom. Ali nakon mesec dana u Rimu, Vil je podsećao na lokalne muškarce. To mu je odgovaralo; voleo je da se utopi gde god da ode.

Nije bilo putera u friţideru, ali poslednja teglica dţema njegove majke u ostavi bio je vrlo dobar. Lizao je prste kao dete kad mu iznenada paţnju privuče razglednica na stočiću kraj prozora: očigledno njen rukopis. Za Vila i Sijan, pisalo je na početku. Uzeo ju je. Kad je ovo napisala?

Za Vila i Sijan. Pokušajte da se odmorite nekoliko dana ima malo sira u

zamrzivaču,iskoristite ga ako moţete. Molim vas, proverite baštu za mene. Vidimo se kod kuće za Boţić. D

To je sigurno bilo prošlog novembra. On i Sijan su se svađali tokom cele

godine i na kraju prekinuli u kasno proleće. Ali stvari su pošle naopako još od njegovog rođendana u avgustu prošle godine. Njeno nemoguće insistiranje na preuzimanju obaveza uverilo ga je da treba da napusti ideju o tome da provedu nedelju dana u ovoj kući u Normandiji. Sijan nije tu imala prijatelje, a pošto nije govorila francuski, bila je u potpunosti upućena na njega pa je sumnjao da bi njihova veza izdrţala toliki pritisak u tom trenutku. I tako, nikada nisu došli ovamo niti videli maminu poruku.

Nasmešio se pri pomisli na Sijan. Tri meseca na putu ublaţila su njegov bes. Bila je upadljivo lepa - ne za svačiji ukus, ali time i duplo lepša u njegovim očima. Odjednom ga preplavi neočekivani osećaj ţudnje za njom, kao da je tek sada postao svestan praznine koju je osećao kraj sebe i u svom srcu. Ali ostavljajući strast - koja je bila suština njihove veze - po strani, znao je da je bio u pravu što je prekinuo. Njihova ljubav je bila kao proleće, ali sada je nebo bilo oblačno. On nije bio mudar, pun razumevanja i pragmatičan kao Aleks;

By voki

ponekad ne bi ni završio ono što bi započeo, i sasvim sigurno ne bi bio suprug kakvog je ţelela - suprug koji se penje stepenicama karijere, koji će zajedno sa njom nedeljom ići u nabavku, ljubavnik koji će prodati svog dukatija i kupiti volvo. Iako je na samom početku izjavila da je uzbuđuje njegova neukrotivost, sve vreme je pokušavala da ga ukroti. Voleo je da kuva za nju, da je zasmejava i da vodi ljubav sa njom kao što niko još nije. Ali dobro je znao da neće moći da promeni svoju ličnost i utiša jake političke stavove koje je imao a koji su neizostavno dovodili do svađa sa njenim luckastim drugaricama i njihovim besposlenim momcima.

Svodilo se na to da on ne moţe da ţivi u njenom sigurnom i po njegovom mišljenju, praznom - svetu. On je ţeleo da iskusi ţivot, ko liko god to koštalo.

Okrenuo je razglednicu na poleđinu. Bio je to veliki vitraţ ruţa na pio zoru u Šartru. Njegova majka je često slikala ovaj motiv, pogled iznutra, pogled spolja. Volela je svetio koje pada kroz staklo i način na koji skoro bocka oči svojim zaslepljujućim sjajem koji razbija unutrašnji mrak.

Nekoliko trenutaka razmišljao je o ideji da upotrebi mobilni. Sada je bio napunjen, i ne skidajući pogled sa razglednice, počeo je da kuca poruku svom bratu.

Konačno se iskrcao u Normandiju! Jesi li bio ovde skoro? Krećem iz Kajena u

23.15 večeras. Nazvaću te pre nego što krenem. Imam svašta da te pitam. V Jednim laganim pokretom ubaci mobilni u dţep svoje koţne jakne a

razglednicu u unutrašnji dţepić, blizu srca, baš pored dragocenog dokumenta zbog kojeg je proveo celo leto u Italiji, u izbezumljenoj potrazi. Počeo je da slaţe neke odgovore po koje je bio došao, ali nova pitanja su se neprestano javljala i tako još više produbljivala misteriju. Uskoči u prašnjave čizme i hitro izađe iz kuće, vraćajući ključ na staro mesto. Natuče kacigu i rukavice i zajaha mašinu. Trebalo je da naspe goriva, jer do Šartra ima dobrih sedamdeset kilometara.

Drugo poglavlje

By voki

19. septembar 2003. Ĉelsi, London.

Lusi zatrepta na svetlosti jakog jesenjeg sunca koja se probijala kroz guste krošnje. Sedela je pod dudom besprekornog porekla u vrtu Medicinskog centra Ĉelsija, zaprepašćena što je uopšte tamo. Drvo je bilo okićeno plodovima i snaţan miris ispunio je vazduh. Osećala se bolje ovoga jutra i doktori su se oprezno sloţili da izađe u kratku šetnju pod uslovom da se često odmara. Malo je otišla predaleko, istina, ali neće im to priznati; u svakom slučaju, osećala se dobro. Dani kao ovaj bili su pravo čudo i planirala je da ih iskoristi što je više moguće.

Strpljivo je iščekivala operaciju na srcu, suviše ozbiljnu i potencijalno smrtonosnu da bi uopšte i razmišljala o tome. Bila je spremna za transfer u Herfild na prvi znak da je to moguće. Bila je ponovo ţiva, oduševljena lepotom jesenjeg dana. Kits je bio u pravu: Engleska je najlepša u jesen. Uljuljki vali su je zujanje pčela i dečja graja, i odsustvo saobraćajne buke.

Bila je udubljena u svoje misli i puna nade u ovo jasno septembar-sko jutro. Ĉitala je iz često upotrebljavane knjige pesama Dţona Dona: „Zbogom, preteča ţalosti":

Kad vrsni ljudi tiho odlaze I šapati im dušama prolaze lako, Dok neki od tuţnih prijatelja paze: Sada odlazi duša, a neki kaţu 'nije tako'. Stopimo se zato, bez ijednog zvuka... 28. mart 1609: Mortlejk, u blizini Londona U otmenoj staroj kući na obali Temze, starac je na umoru. Paţljivo je pratio

sudbinu sinjora Bruna. On je prijatelj - kolega filozof i naučnik, čovek od obrazovanja i mudrosti. Moţda je on jedino ţivo biće koje je imalo uvid u iste izuzetne tajne kao i Bruno. Elizabeta, velika kraljica, bila mu je kao kumče. Mnogo godina imao je njeno puno poverenje, zvala ga je svojim očima', ali i ona je nedavno preminula. Njen naslednik je kruti škotski kralj, fanatičan po pitanju duhova i demona, u večitom strahu od svakoga ko bi mogao osporiti njegov autoritet. Ovaj starac se povukao u tišinu u ovoj kući koja je nekada pripadala njegovoj majci, i ţivi tako već nekoliko godina.

By voki

Ovo je neuobičajeno maglovita noć, baš posle prolećne ravnodne-vice. Svetla na brodu kao da odskaču po magli dok brod ubrzano plovi od Ĉelsija do Mortlejka, na nadolazećoj plimi. Nejasna figura stupa na dok i po slaboj svetlosti nalazi svoj put do vrata.

Otvara mu vrlo uspravna, sitna ţena neodređenih godina, i mladi čovek prosto preleće stepenike do spavaće sobe svoga gospodara. Plamen sveca se povija i skoro nestaje pred naglošću njegovih pokreta.

„Znao sam da ćeš mi doći iako sam oklevao da te pozovem. Nikome drugom ne mogu da verujem."

„Vaša milosti, tuţan sam što vas vidim ovako..." „Ja sam dovoljno proţiveo, već treba da pođem. Dobro me slušaj. Sasvim je

sigurno da umirem i dani su mi odbrojani. Ne mogu da odgovorim na tvoja pitanja, ali te molim da paţljivo saslušaš ono što ću ti reći. ''

Reći nailaze između kratkih trzaja tela iako starac pokušava da sakrije koliko mu je napora potrebno za svaku izgovorenu reč. Tiho, on nastavlja:

„Pored ova tri kovčega koja vidiš kraj mene, nalazi se pismo u kojem će ti biti razjašnjeno sve što sada ne razumeš. Svakog momenta stići će nam tri posetioca koji će izvršiti intervenciju na moj zahtev. Ne plaši se za mene, ali čekaj dok su oni ovde. Kada sve bude bilo gotovo, oni će ti predati ova tri kovčega. Prati moja uputstva do detalja. Preklinjem te da ništa ne menjaš. To je moja poslednja ţelja a i sam znaš da je ceo moj ţivot saţet u toj jednoj ţelji."

Tri neme figure, pokrivene kapuljačama, ulaze u sobu i staju oko čoveka. Otvara se koţna tašna u kojoj se vide hirurški instrumenti. Ruka u finoj rukavici poseţe za starčevim zglobom da opipa puls. Ĉekaju. Konačno, klima glavom.

Neka ne kane ni suza, neka se ne uznemiri ni uzdah... Delikatni prsti u finoj rukavici, sada okrvavljenoj, stavili su još toplo srce

doktora Dţona Dija u kovčeg sa koţnim poklopcem. Druge dve kutije, jedna od zlata, druga od srebra, pruţaju zapanjenom mladom čoveku koji ih, zajedno sa pismom, uzima i napušta kuću nesiguran na nogama.

Ĉelsi, London, petak, 19. septembar 2003. Začuvši kako avion preleće iznad nje, Lusi se trţe iz svog dnevnog sanjarenja.

Nebo je iznenada promenilo izgled, i ono što je počelo kao sitna kišica brzo je preraslo u nešto mnogo jače. Kao zaštitu od kiše imala je samo svoju staru knjigu a to nije bilo dovoljno. Mada, nadala se da će je muze zaštititi. Vlaţan vazduh učinio je da lagani pokreti njenog vitkog tela u svilenoj bluzi i suknji izgledaju kao da je upravo kročila sa platna nekog slikara impresioniste. Delovala je kao da će se rastopiti.

By voki

Pejdţer je zazvonio: poziv iz bolnice Brompton. Morala je hitno da se vrati.

Treće poglavlje Napunivši rezervoar, Vil skrenu na sporedni put koji ga je, kroz Vernevil,

vodio pravo u Šartr. Njegov motor nije podnosio laganu voţnju i mašina je lakonski čekala trenutak za akciju. Vil je bio više nego spreman da mu udovolji. U neudobnom poloţaju koji nije mogao da izbegne na motoru, spljoštene kacige skoro do leđa, uspevao je da se usredsredi na voţnju dok su mu se misli i dalje bavile recima koje su tokom proteklog leta postale mantra u njegovoj glavi. Brzina i vetar kao da su ih ţigosali u njegov mozak:

„Ja imam volju da budem ono što jesam, i ono što ću biti jeste samo ono što jesam." Mističnu rečenicu dobio je zajedno sa neuglednim srebrnim ključem, po

majčinoj poslednjoj volji. Porodična tradicija nalagala je da se te stvari prenose sa majke na kćerku, ali pošto je bila blagoslovena samo sinovima, lupala je glavu poslednjih nedelja svoga ţivota oko toga šta da uradi sa ovim smešnim, naizgled bezvrednim stvarima koje se generacijama prenose. Aleks je bio stariji i moţda je trebalo njemu da da u nedostatku ţenskih potomaka. Ali Vil je nekako bio njeno drugo ja, i mada je potpuno jednako volela svoje dečake, jednostavno je osetila da je Vil taj koji treba da ih dobije. I tako je pisalo u njenoj oporuci.

Kada se Aleks oţenio, očekivala je unuku - time bi sve bilo rešeno. Ali nemogući zahtevi radnog mesta, vremenski rokovi koji su značili da je i ciko kod kuće, doveli su naţalost njegov brak do kraja a Aleks nije imao kćerku iz te veze. I, Vil. Znala je da ne treba da čeka na njega da se baci na očinstvo. Bio je talentovan, pun ljubavi, imao je veliko srce i plahovitu narav. Ţene su se rojile oko njenog mlađeg sina, njegovog dobrog izgleda. Oba njena sina su se bavila sportom, oba su igrala kriket u lokalnom klubu, ali Vil je mogao da igra za nacionalnu reprezentaciju, da je hteo. Primetilo ga je nekoliko lovaca na talente, ali on je jednostavno odbijao da se bavi redovnim treningom i da tome posveti ceo svoj letnji raspust. On će igrati iz ljubavi prema igri, ako mu je dan za to, ali ne za novac i ne zato što neko to od njega očekuje. Takav je Vil.

By voki

Mislila je onda da će moţda Sijan prevladati i uspeti da ga odvuče pred oltar. Sijan je bila atraktivna, odlučna i spremna da se smiri. Upravo je bila napunila trideset a vreme neće zauvek čekati. Moţda će jednoga dana Vil imati svoju malu devojčicu. Njegova majka je osećala da će njen mlađi sin, osetljiv ispod svoje muške spoljašnosti, biti otac ţenske dece. Zato se oslonila na vreme i Sijaninu tvrdoglavost i ostavila Vilu ključ. Zapisala je i poruku, zakačila je na ključ i dodala u koverat sa jednim finim prastarim komadom pergamenta:

,,Za Vila. Kada bude nešto, ili neko, što nije sada''

I nije više rekla ni reč na tu temu, čak ni kada su rekli jedno drugom zbogom u poslednjim časovima njenog ţivota.

Vil je pregledavao čudan talisman kao da je dragulj, okretao ga na svetlu, posmatrao u raznim situacijama: kasno noću, uz čašicu pića, u demonskom polumraku svoje sobe, po ledenom januarskom vetru, odmah posle majčine sahrane. Gledao ga je kada je bio u Dolini hramova u Agriđentu, i u malenoj sobici za čitanje u Vatikanu u kojoj je provodio dane i dane izučavajući istoriju Kampo dei Fjori. Tako simboličan predmet: ključ. Koju bravu je otvarao? Ĉinilo se da je nestala u vremenu, izgubljena u vrtlogu godina. Nije čak znao ni to, palo mu je na pamet, ko je prvi ostavio taj predmet svom nasledniku. Nije stvarno ništa znao o porodici svoje majke. Otac je bio nekako čudno tajnovit u vezi s tim.

Ja jesam ono što jesam, i to što jesam jeste ono što ćeš videti." U glavi su mu se neprestano vrtele ove završne reči. Znao je ceo tekst

napamet. Fotokopirao je prastari dokument i celo leto nosio kopiju svuda sa sobom, u unutrašnjosti koţne jakne. Ĉak je i po vreloj Siciliji vukao svoju jaknu da se ne bi odvajao od dragocenog lista papira. Mali ključ našao je mesto na lančiću oko njegovog vrata gde će ostati ako treba i do smrti. Tako je bio odlučio. Aleks bi sigurno celoj stvari pristupio na drugačiji način, dobro je to znao, umuvao bi nekoliko sati za ovo ispitivanje u svoj pretrpani raspored na poslu, u svoje vreme koje provodi sa sinom i u svoj istraţivački rad na profesionalnom planu. Ali Vil je bio drugačiji čovek, obuzet ţeljom da sazna šta sve to znači, i ničemu drugom ne bi mogao da posveti svoju paţnju dok ne odgonetne ovu sfinginu zagonetku i pronađe bravu koju će otvoriti njegov ključ. Sumnjao je u to da njegovo porodično poreklo ima neke veze s tim, i šuškanja koja je načuo od rodbine da ključ otvara porodično blago nisu mnogo uticala na njega. Nisu ga nimalo interesovali zlato i dragulji, ali je ţeleo da zna šta je, pobogu, bilo toliko vaţno, toliko dugo, i koliko je to uopšte staro?

Vil je bio slobodan fotoreporter sa vrlo dobrim vezama. Stari kolega, sada njegov najbolji prijatelj, zainteresovao se za ovu tajnu jednom prilikom kad su ispijali pivo i ćaskali o svemu. Ponudio je Vilu da odnese delić pergamenta svom rođaku u Oksford kako bi karbonskom metodom utvrdili vreme

By voki

nastanka. Sada su znali pribliţnu starost papira. Vil je sedeo u antičkom grčkom teatru u Taormini kada se pojavila poruka na njegovom telefonu:

Uzorak proveren dvaput. Oba rezultata pokazuju kasni XVI vek. Kako ti se čini? Vidimo se u septembru. Sajmon

Da, činilo mu se kao interesantno. Šta se dogodilo na Kampo dei Fjori - takozvanom 'Polju cveća' - u kasnom XVI veku? Ovo je bila tek prva referentna tačka u dokumentu, i Vil, mada vrlo dobar u rešavanju ukrštenih reči i anagrama, nije imao nikakvu ideju o tome kako se to uklapa sa ključem. Posle mnogo nedelja istraţivanja i putovanja, počeo je da sklapa kockice, ali i dalje mu je u glavi bio vrtlog mnoštva činjenica koje bi mogle biti - a moţda i ne - od nekakve vaţnosti. Poslednji dan u Rimu proveo je šaljući na svoju mejl adresu stranice i stranice informacija o političkoj klimi u Rimu tokom šesnaestog veka, a unapred je naručio i katalog knjiga na tu temu od Amazon.com da ga sačeka kod kuće. Mnogo je razmišljao o ljudima kao što su Bruno, Galilej. Moraće da pregleda sav taj materijal do detalja, jer ga je vodio nekim zabačenim stazama pored smrknutih figura s kapuljačama u nekom čudnom dvorskom plesu. Ĉesto je o ovome razmišljao kao o 'veseloj igri', ali ponekad ga je i hvatala jeza oko srca kada bi video da njegove informacije ne vode nikuda već ga skreću u neke mračne, neprohodne prolaze. Rim je ponekad imao takav uticaj na ljude, terao vas je da gledate preko ramena čak i onda kada niko nije stajao iza vas osim sopstvene paranoje.

Već je mogao da vidi u daljini neverovatne vitraţe katedrale u Šartru koja se izdizala u ravnici. Pribliţavao se velikom brzinom i sama veličina ove bogomolje ostavljala je snaţan uticaj na čoveka. Tačno je mogao da zamisli kako se morao osećati neki hodočasnik u srednjem veku, veličina ove katedrale činila je da izgledate beznačajno malo. Smanjio je brzinu zbog naseljenog mesta i koncentrisao se na komplikovane srednjovekovne uličice. Dvaput je morao da zastane i raspita se za smer. Katedrala je bila ćudljiva ako joj u potpunosti ne posvetite svoju paţnju.

Provlačeći se kroz zone sa ograničenjem kao da tu pripada, ignorisao je znak

za parkiranje na određenom mestu i uputio se prema tornjevima crkve. Buka njegovog četvorocilindričnog motora razbi manastirsku tišinu ovog grada dok je lagano vozio prema Plas Bijar i Ulicom Dešanţ. Prišao je trotoaru sa juţne strane katedrale i stao kod naplatnog mesta. Bliţilo se podne, i čim je skinuo kacigu, zagolicao ga je prijatan miris dagnji na mornarski način i francuske supe od luka iz bistroa preko puta, što ga je podsetilo da nešto pojede kada završi obilazak. Odavno nije pošteno ručao.

Pogledao je nagore na poznati prizor dve nejednake kule, a kacigu je drţao pod miškom,kao što to čine vitezovi iz učtivosti, dok je prolazio kroz senke veličanstvenog zapadnog ulaza. Dok su mu se oči navikavale na mrkli mrak, začuo je šapate sa različitih strana, na različitim jezicima mnogobrojnih turističkih grupa. Turisti su ostajali zadivljeni pred lepotom bojenog stakla iznad njegove glave. Mada je upravo to došao da vidi, njegovu paţnju je

By voki

momentalno privuklo nešto što nikada ranije nije bio primetio, a nekoliko puta je dolazio ovde. Mnoge stolice su bile izmeštene i, uklesan u predivan gotički pod broda crkve, video se crno-beli mermerni krug među stubovima. Zapljusnut čudnim svetlom s prozora, lavirint je zauzimao celu širinu ogromne crkve. U samom centru stajala je devojka zatvorenih očiju, ali on je lepo mogao da vidi cvetni oblik u centru uzorka. Hodao je po tome toliko puta prema ol-taru, ali nikada nije paţljivo pogledao nadole da bi ga video.

Pored njega, mlada Francuskinja je pričala o tome svojoj grupi turista, na dobrom engleskom jeziku i pravom jačinom glasa. Nasmešio se: studentkinja na letnjoj praksi.

„Evo, ovo je čuveni lavirint Šartra, a lavirinti su, kao što znate, izuzetno stari. Ima ih u mnogim zemljama, ali kada vidite jedan ovde u unutrašnjosti srednjovekovne katedrale kao što je Šartr, ovaj paganski simbol je sigurno obdaren snaţnim hrišćanskim značenjem. Znamo da je lavirint postojao i u katedrali u Okseru, Amijenu, Remsu, i nekim drugim gradovima u Francuskoj. Svi oni su sklonjeni jer ih ljudi u sedamnaestom i osamnaestom veku nisu razumeli. Izgleda da je svešten-stvo bili uznemireno što su ljudi hodali po lavirintu, traţeći izlaz! Ali ovaj ovde je potpuno očuvan..."

Vila je zainteresovala njena priča i malo se primakao. Nasmešila se usred rečenice svesna da nije iz njene grupe. Ali moţda se njegovo iskreno poštovanje njenog znanja videlo u njegovom osmehu, jer ona nastavi ne propuštajući ni slog:

… ,, i datira iz otprilike 1200. godine. Molim vas, pogledajte još jednom rozetu na zapadnom prozoru koja prikazuje Strašni sud, to smo upravo malopre gledali. Sećate se, on potiče iz 1215. Primetićete da je lavirint, potpuno identično, kao u ogledalu, udaljen od vrata koliko i rozeta u visinu. Ovo nam kao eho vraća ideju da praćenje smera lavirinta na zemlji jeste korak ka uspinjanju na gornji svet. Lavirint ima 16.4 metra na najširem svom deru medu stubovima a setićete se da je ovo najširi gotički brod crkve u Francuskoj. Ako prođete ceo lavirint, kao srednjovekovni hodočasnik, ukupna duţina je 260 metara. O njemu se često govori kao o 'putu u Jerusalim' i mislimo da su poklonici često prelazili ovaj prostor na kolenima, što je bila neka vrsta pokajanja. Vidite, na mapama ondašnjeg vremena, Jerusalim je prikazivan kao centar sveta, i za mnoge vernike, čak i danas, Strašni sud je duboko povezan sa proročanstvima o Jerusalimu i velikom hramu. Sada vas molim da me sledite, idemo do prozora Adama i Eve."

Kako se okrenula i podigla ruku da bi grupa mogla lakše daje prati, Vil joj blago dodirnu ruku. „Oprostite, gospođice, kako je moguće da nikada dosad nisam video lavirint na ovaj način, a mnogo puta sam bio ovde?"

Nije joj smetao njegov prekid. „Samo petkom! Svakog petka od aprila do oktobra. Posrećilo vam se danas, zar ne?" Toplo se nasmešila i povela dalje svoje poslušno stado.

Devojka koja se nakon obilaska kruga pojavila bila je pomalo zajapurena, široko raširenih očiju. „Izvinjavam se, moţe se videti samo petkom, tako je

By voki

rekla? E baš sam imala sreće danas. Ja sam specijalno došla jer je jesenja ravnodnevica. Nakon današnjeg dana, ţenska energija postaje ponovo dominantna sve do proleća." Bila je Amerikanka, veselog lica i prilično otvorena, i ona se takođe nasmešila Vilu. „Trebalo bi da probate, da prođete lavirintom, čudesno je. Ovo je dobar trenutak a svetio je savršeno. Ja sam morala dugo da čekam dok se guţva nije raščistila. Krenite sada."

Vil klimnu. „Vaţi, hoću. Hvala." Odjednom se osetio nekako čudno stidljiv. Nije on bio religiozan čovek - pa,

ne u onom konvencionalnom smislu. Imao je neke svoje duhovne ideje, mislio je da mi sigurno ne razumemo sve ono što bi trebalo da razumemo. Ali kod njega nije prolazila priča o devičanskom porođaju; u svakom slučaju, šta god je mislio o tim stvarima, nije svoje mišljenje izlagao na svakom koraku. Ali sada ga sopstvene noge iznenadiše jer su krenule ka 'ulazu' u lavirint, činilo mu se i bez njegove volje.

Ajde, dobro, mislio je, odradiću i ja stazu. Nasmešio se sam sebi. Pošto se moţe samo petkom, i pošto je ravnodnevica. Ovo poslednje pomisli pomalo cinično. Zabavljao se - ali nije voleo da sudi drugima time što je ovo bio poseban dan za ovu slatku devojku.

Postojao je samo jedan 'ulaz' u krug i on pođe odatle, tri koraka prema oltaru a onda staza skrenu nalevo u lepo urađen zavoj koji se vratio sam u sebe. Morao je da se koncentriše i paţljivo prati smer jer stazica nije bila široka. Primetio je da se ovde prati svetlije obojeni deo, oivičen tamnijim. Setio se jednog lavirinta u blizini njihove kuće u Vinčesteru, gde je staza bila obratna: hodali ste po 'negativnom' delu a 'pozitivni' je predstavljao ivicu. Ali na ovaj način ovde, simbolično ste hodali po svetlom i izbegavali tamu.

Drţeći čvrsto kacigu, očiju polusklopljenih, prepustio je sada svojim stopalima da prate trag, ne udubljujući se previše. Drugi zavijutak odveo ga je skoro do centra, i pomislio je da će put sada kulminirati u svom cvetnom obliku. Ali čudesna staza zavrnu se ponovo sama u sebe u nerazmrsivoj seriji okreta, kao neka lepa zmija, pa ponovo u oštar zavoj koji ga je ponovo pribliţio samom centru, a onda, neobjašnjivo, umesto toga izađe opet napolje, u sledeći kvadrant. Prepustio se osećaju: oči su mu se privikavale na jake boje koje kao da su kapale po njegovom licu sa prozora na juţnoj strani. Zastao je na trenutak da sagleda sliku: muškarac koji kao da izlazi kroz kapiju grada okruţenog bedemom dok kobaltno staklo iza njega sija. A onda, iza leđa mu se prikrada drugi čovek, isukanog mača, a iza njega se prelama crveno staklo boje rubina. Ovaj je bio obučen u zeleno i vrlo lepo oslikan, dok je prvi muškarac nosio plavo odelo sa ţutom pelerinom preko ramena. Crvena, plava i ţuta, pojačane jasnim podnevnim sunčevim sjajem, padoše na Vilovo lice. Učini mu se da ima blagu vrtoglavicu; osećaj je bio vrlo jak i iskustvo ga je duboko dirnulo. Pokušao je da smiri stvari smešeći se sam sebi, pomalo nesvesno, podsećajući se na staru izreku o vijugavim putevima prema Damasku.

Niko drugi nije hodao po lavirintu. Velikodušno su mu ostavili prostor. Bio je svestan nekoliko lica koja sa strane, iznenađeno, prate njegov put. Nije mu ovo

By voki

smetalo, i zaista je uţivao u osećaju da se njegovo lice preliva svetlošću, zatim tamom, pa ponovo nazad. Noge su sada, skoro same za sebe, pratile stazice i duţe zavoje, vodile ga tamo i ovamo, poput slepca koji pokušava nešto da nađe. Mantra iz dokumenta u unutrašnjem dţepu njegove jakne ponovo se probudi u njegovoj glavi...

I STOGA NAŠE DVE DUŠE Sve što je u plamenu na Polju cvećal Uberite cvet i razmislite o tome šta je on

bio; o vekovima izdaje, bola, nerazumevanja... Vilove noge išle su same za sebe, nije dobro ni video stazicu kojom se kretao,

u glavi je vrteo samo tu jednu dobro zapamćenu stranicu. Rukom je nesvesno lupkao po jakni, tamo gde se nalazio dţep i dokument, u ritmu koraka po lavirintu...

Ja sam ono što jesam, i to što jesam jeste ono što jesam. Ja imam volju da

budem ono što jesam, i ono što ću biti samo je ono što jesam. Ako i imam volju da budem, neću biti ništa više od onoga što sam bio. Ako sam bio ono što treba da budem, ipak će se oni i dalje pitati šta sam ja i šta sam ikada bio. Ja ţelim da promenim Zid i ostvarim svoju Volju.

To da sam ja taj isti zid, istina je stvarno. A ovo jeste pukotina, ispravna i zlokobna, Kroz koju će šaptati uplašeni ljubavnici. Svaki par će se sabrati u dodati deo; donji levije kvadrat; donji desni je kvadrat; gornji levije kvadrat; gornji desni je kvadrat. Srce je takođe kvadrat. KOJE JESU JEDNO I ja sam već na pola puta kroz orbitu. I ako uzmeš polovinu celoga i napraviš

parove koji će biti jednaki meni, uskoro ćeš upotrebiti sve parove. Sada, nemoj traţiti nigde dalje od dana. Moja alfa i moja omega. Napravi od

ove dve polovine celinu. Uzmi pesmu jednakog broja iz Stare kraljeve knjige. Jednak broj koraka napred od starta. Jednak broj koraka unazad od kraja - ispuštajući samo jednu jedinu izlaznu reč. Amin tome.

Ja sam ono što jesam, i to što jesam jeste ono što ćeš videti. Računaj na mene vrlo paţljivo.

By voki

NEMOJ VIŠE ČINITI PREKID, VEĆ PROŠIRENJE ČINI Vil je u početku imao osećaj teţine u glavi, ali polako se to razbistrilo. Nije bio

svestan pogleda ljudi oko sebe - dečaka koji je drţao majku za ruku, starije dame koja je skinula naočare da bi pratila njegove korake, ali bez ijednog nagoveštaja neučtivosti ili uznemirenja, lepuškaste crvenokose koja je prestala da ćaska sa drugaricom i uhvatila sebe kako fiksirano gleda u ovog đavolski lepog muškarca. I jedan sveštenik ga je gledao, klimajući s odobravanjem, a i jedan čovek iza stuba činilo se da je zaokupljen Vilovom potragom za izlazom. Slikao ga je svojim digitalnim fotoaparatom.

Vilova stopala su lagano plesala, a reči u glavi su se ponavljale kao brojanica: Ja imam volju da budem ono što jesam ... Ako sam bio ono što treba da budem...

Došao je do sredine lavirinta i lice mu je bilo okrenuto pravo prema zapadu a veliki prozor tačno iznad njega. Osam sjajnih anđela posmatrali su ga sa većih latica unutrašnje rozete, sedeći u paru između orla, krilatog muškarca, vola i lava. Vil se razveselio. Bio je sasvim siguran da nije upravo pretrpeo neko religijsko preobraćenje, ali nije mogao a da se ne divi efektima koraka, svetla, zvukova u veličanstvenoj crkvi i svoje sopstvene psihe koja je bila u ekstazi. I, što je još čudnije od svega toga, uspeo je da razume nešto sa poruke koju je drţao blizu svog srca, nešto što ranije nije video. On je bio ta Volja, njegova sudbina otkriće dom ključa, njegovo značenje i blago. To će se desiti bez njegovoj', daljeg pritiska, moţda sasvim pasivno.

Napravio je šest velikih koraka van centra, gde je nekada bila zakačena pločica na kojoj su bili naslikani Tezej i njegov čuveni minotaur; i dalje se videlo zatamnjeno mesto. Nagao se na levu stranu i sasvim sigurno osetio nepogrešivi miris ruţa - kao egzotični tamjan. Zatim nastavi da hoda i dođe do okreta od 180 stepeni. Palo mu je na pamet da pogleda od koga ili čega potiče taj naparfemisani trag, ali nije bilo ničega, nikoga. Opet se okrenuo, sada prema istoku, i miris ga ponovo zapahnu a zajedno s njim i osećaj da se pomerila neka lagana tkanina, kao tok vode. Ali sve je to bila samo igra svetla i odsjaja, i on završi svoj hod po lavirintu a da mu niko nije prišao.

Skoro bez daha, otišao je pravo iz lavirinta u brod crkve do zadnjeg dela oltara, do ţenske kapele, gde je upalio svecu - vredela je svakog centa od tih dva i po evra što je za nju platio. Imao je jak osećaj da je njegova majka ovde sa njim, da ga gleda i da tiho, skoro nečujno izgovara: „Ja sam sada ono što onda nisam bio."

Izašao je iz katedrale na severni izlaz. Noge nisu ni osećale da se pomeraju, niti je on sam bio svestan senke koja se odvojila od stuba i izašla na mutno svetio prolaza.

Četvrto poglavlje Kiša je oslabila i Lusi uspori svoje korake. Njen pejdţer ponovo zapišta, ali

nije baš bila voljna da prekine svoju slobodu. Dešavalo se ovo i ranije - ona bi

By voki

dotrčala sa jednog na drugi kraj Ĉelsija da bi na kraju sve ispalo laţna uzbuna. Zapravo, imala je to dvaput u protekle dve nedelje. Ipak, moţda je ovaj put bilo drugačije.

Tapkala je neko vreme niz Ulicu Flad, a onda njena stopala izabraše da nastave avenijom Lu. Znala je da je ovo malo duţi put, ali posle onog predivnog leta, drveće se već bojilo u zlatno i ona je volela predivne drvorede u ovom kraju, gde je stara gradska kuća u stilu Tjudora stajala tu od neke 1540. godine kada je, tada princeza, Elizabeta zasadila dudove. Oni su još cvetali, nekoliko ulica dalje, pored Ĉejni roua. Prolazila je sada Ulicom Fini, pored paba koji se upravo bio punio redovnim gostima koji su petkom dolazili na ručak. Ime ulice podsetilo ju je na „doktora Finija i njegove ideje". Njemu je pripisivano da je došao na ideju da se drveće posadi duţ cele ulice. Kraljica Viktorija je ovo prigrlila svim srcem a zatim prenela po celoj Evropi. Ili bar, priča tako kaţe; neka je pomalo i preterana, ali ipak je bilo lepih primeraka u vrtu paba kao potvrda tome.

Jedan muškarac je ulazio u pab i veselo joj namignuo, a ona se nasmešila na ovaj kompliment. E, pa, znači da ipak ne izgleda tako loše. Osećala se istrošeno, ali očigledno je još imala snage u sebi uprkos fizičkoj krhkosti. Iako ona to sada nije primećivala, još su se okretali za njom gde god je išla. Ona je samo bila suviše bolesna i preokupirana drugim stvarima da bi obratila paţnju na to.

Dok se pribliţavala ogromnom bolničkom bloku, osetila je poriv, kao dete koje beţi iz škole, da stvarno bude nestašna i jednostavno ne ude unutra. Svi njeni dani bili su kao u izmaglici: njeno vreme bilo je na nekom posebnom mestu izvan stvarnog sveta pa se stalno osećala kao Alisa u Zemlji čuda. Ništa nije izgledalo realno i morala je sebe da podseća na to koji je dan, mesec ili godina. Jedan sat bi se prosto stopio sa drugim. Ĉitala je Vordsvorta, Barija i nešto malo Šopenhauera - više dubokoumnih knjiga nego što je ikada pročitala u ţivotu. Bavila se tkanjem pokrivača od parčića i videla napredak u tome. Ali sve ostalo izgledalo je kao da se dešava u usporenom filmu. Tamo napolju bilo je sećanje na drugi ţivot, i sada je ţelela da ostane usred te energije i ne vrati se u svoj skoro samostanski mir.

Ali to bi bilo krajnje nekorektno prema tom fantastičnom timu ljudi koji su se starali o njoj. Ovde u jednoj od vodećih bolnica za bolesti srca, ustanovi koja je pomerala granice mogućeg, očekivala je da naiđe na suprotstavljene egocentrike i učtivo odsustvo stvarnog interesovanja za ozbiljno bolesne pacijente. Ali bilo je sasvim drugačije. Ona nije imala svoju porodicu - ne u pravom smislu te reči, samo neke dalje rođake u dalekom Sidneju. Osoblje bolnice ju je usvojilo. Svi su toliko ţeleli da se ona oporavi i bili odlučni u tome da prevaziđe sadašnje stanje. Sumnja nije bila dozvoljena, hrabrost se poštovala, i ona je osećala da jednostavno ne moţe da ih izda ili razočara.

Kola hitne pomoći stajala su na ulazu a njihova zadnja vrata već su bila otvorena. Nije ovo bilo ništa neobično; ipak ona zadrhta uprkos sunčanom danu.

By voki

„Prevoz do bolnice Herfild, dušo. Kladim se da si ti ta koju čekamo." Vozač se ljubazno nasmeši kao da drţi uzde kočija u koje je upregnut krilali Pegaz, kojim će je odvesti do Meseca. Pokušala je da odgovori na njegov entuzijazam, ali odjednom se oseti vrlo malom i nimalo romantičnom u odnosu na događaje koji će uslediti. Usta joj se skupiše u liniju. Velika vrata zatvoriše se kao da su je progutala.

Pab Fini arms bio je prepun onih koji su vikend započeli koji sat ra nije, gladni i u potrazi za pićem, pa Sajmon izađe ubaštu da nade malo mesta. Nestabilno vreme nije ostavilo baš mnogo ljudi na otvorenom, ali on izabra jedan sto, proverivši prethodno rukom da li je klupa su va. Pijuckao je pivo i drugom rukom pisao razglednicu. Na slici je bila britanska zastava: „Dobro došao kući. Sigurno si primetio tekst iz Sna let nje noći? Ali šta to znači...? Postoji li tajni vrt sa ključaonicom u zidu...?" Nije imao vremena da završi jer se Sijan ukazala na vratima i on brzo skloni razglednicu.

„Ti si stvarno spartanski odgojen, Sajmone." Presavila je kaput i stavila ga na klupu gde će da sedne.

„Drago mi je što te vidim, cakana." Pokušavao je da pogodi prijateljski ton koji bi istovremeno isključivao bilo kakav nagoveštaj flertovanja sa bivšom devojkom svoga druga. Senzualnost je bila njena jača strana i on se osećao pomalo krivim što ne moţe a da to ne primeti. „Danas izgledaš opasno za muški rod. Šta ima novo?"

„Posao je manijački, tone zahteva. Nakon meseci suše, dobar je osećaj imati ovakvu plodnu ţetvu. Raspadam se od posla, ali bar se račun u banci prilično oporavio. Zvali su me svi za koje sam ikada radila, što je sjajno. Uspela sam da uhvatim nekoliko dana na Sejšelima prošle nedelje. Odmorila sam se od svega."

Sajmon je bio ozbiljan novinar koji se bavi ozbiljnim temama, i mada je često putovao zbog posla, nikada mu nisu zapale najbolje lokacije kao što su na primer Sejšeli. „Teško je to." Ironija u njegovom glasu bila je pomalo preterana.

Nasmejala se i bilo mu je drago što je vidi tako doteranu i jaku nije bilo ni traga od suza kojih se plašio kada gaje nazvala da se nadu. Bio je svestan toga da se Vil sutradan vraća i u glavi je prevrteo dugačku listu stvari koje bi mogla da traţi od njega. Ali sve je izgledalo u redu.

„Ĉudno je to, je l' da? Nisam sebe toliko forsirala kada sam bila sa Vilom... kao da sam bila na autopilotu. Uvek sam mislila da ga moj rad pomalo nervira pa sam zapostavila svoju karijeru. Ali, znaš, ja sam dobar stilista. Spremna sam da mnogo radim a posao je uglavnom interesantan." Zakikotala se i prstom dotakla usne kao da je ţelela da popravi sjaj za usne. „Ĉak i ako to znači da modelima premeštam bre-tele s jednog ramena na drugo - a to smo i radili na onom rajskom ostrvu prošle nedelje. Ali lova je stvarno dobra, a bog zna da su mi pare potrebne sada kad se snalazim sama."

„Mmm. Prosto sijaš, Sijan. Mora da se tu dešava još nešto osim posla?" Osečao je da treba to da sazna. Na kraju krajeva, on je Vilov drugar i njegova lojalnost njemu pripada. Ali Sijan mu se stvarno sviđala i ţeleo je da preboli

By voki

rastanak sa Vilom. Nije lako biti zaljubljen u njegovog prijatelja; i on sam bi sigurno ţeleo da ova lepa devojka nastavi dalje i opet bude srećna.

Sijan je gledala u svoju čašu belog vina. Nije bila sigurna kako će Sajmon ovo prihvatiti, ali ţelela je da razgovaraju o tome - ţelela je da Vilov prijatelj da svoj blagoslov makar prećutno. „Pojavio se neko novi, nešto kao..."

Sajmon je ohrabri klimanjem glave. Naslonila je glavu na ruku, svesno ili nesvesno; izgledala je vrlo privlačno. Govor tela bio mu je dobro poznat.

„Nisam sigurna u kojem pravcu bi to moglo da krene, ali on je stvarno poseban, vrlo fin. Upravo se vratio iz Amerike; poreklom je sa istočne obale, ali dosada je ţiveo negde na srednjem zapadu, Kanzas mislim. Ovde je na vanrednim postdiplomskim studijama - ne znam tačno koji smer, ali stvarno nešto pametno. Ima interesantan stil, skoro zakopčan do grla. Plavušan, malo povučen. Neverovatno različit od Vila."

Sajmon je bio potpuno zatečen. Prenela mu je sliku koja je bila mnogo detaljnija nego što je očekivao. Ali iznenadio se time što ga je to toliko uvredilo. Vil je bio zahtevan, da, ponekad i vrlo teţak, ali bio je liga za sebe, jedinstven i originalan. I ona je to znala. A sada mu prodaje vrline svog novog ljubavnika. Malo je to nisko, pomislio je. Ipak, rekao je ono što nije stvarno mislio, jer je pobedilo njegovo vaspitanje da se bude ljubazan radije nego iskren. „Drago mi je što si srećna, Sijan. Ti to zasluţuješ. Ali nemoj to trljati Vilu na nos - osim ako ne ţeliš da proveriš da li je ljubomoran?"

„Sajmone..." Oklevala je a to je bilo vrlo neuobičajeno za nekoga s takvim samopouzdanjem. „On je... u rodu sa Vilom." Otpila je malo vina dok je Sajmon pokušavao da nađe način da se nosi sa ovom informacijom. Za trenutak ga uhvati panika da će mu reći da se vida sa Aleksom. Kakav loš ukus. Ali Aleks to ne bi dozvolio, zar ne? Ne, ne budi glup, govorio je sam sebi, već je rekla da je tip Amerikanac. Kakva čudna situacija, pomislio je u sebi. Ko je taj tip?

„Kalvin je Vilov rođak. Njih dvojica se nikada nisu upoznali, ali njihove majke su bliske rođake." Dok je pokušavala da mu objasni ove odnose, Sajmon se konačno malo opusti i nastavi da diše normalno. Do sada je imao utisak da srce pumpa previše krvi u mozak. Ovo ga nije interesovalo - a verovatno neće uznemiriti ni Vila. Ĉudno, blago uvrnuto, ali ništa specijalno. Pokušavao je da se ponovo usredsredi na razgovor.

,,...i kada je letos došao u London da studira, ţeleo je da potraţi rodbinu. Razmenjivali su čestitke za Boţić i poneko pismo, ali ne više od toga. Kada je Dajana umrla prošle godine a Kalvinova mama nije mogla da dođe na sahranu, on je smatrao da bi bilo u redu da ih poseti i lično se izvini. To je to dobro vaspitanje, tipično za njega, kaţem ti. Smešno je to što je zakucao na moja vrata a Vil je već bio otišao u Italiju. Aleks je bio ko zna gde na svojim predavanjima..."

Sajmon je sada mirno i mudro klimao glavom. Vila baš briga za ovo. ,,...i postavio mi je toliko pitanja o Vilu, toliko pitanja, Sajmone. A ja sam

pričala. Pričala nekome koga uopšte ne poznajem. Pričala sam satima, danima,

By voki

sve o njemu. Bilo je to pročišćenje za mene. Plakala sam a on me je tešio, i ono što je usledilo jeste stara dobra ljudska priroda. Moderan vitez sa dobrom biografijom i staromodnim shvatanjima traţi gospođicu čiji bi povređeni ego mogao da spase. Moglo bi to tako da se nazove. Ništa originalno, ali svakako dobrodošlo."

Sajmonovim licem prođe nagoveštaj osmeha, ali nije mogla da odredi koje vrste dok mu ne čuje glas. Ispitivala je njegov izraz.

„Da li misliš da će se Vil jako ljutiti zbog ovoga? Nije ovo baš idealna osoba za vezu, slaţem se, ali srce uvek postupa po svome." Gledala ga je pravo u oči. „ A moje srce je bilo slomljeno, Sajmone. Bila sam kao oduzeta od prošlog Boţića. Uspavljivala sam se suzama skoro svake noći dok se Kalvin nije pojavio krajem juna. Trudila sam se da ne iznosim novu vezu odmah u javnost. Nikada niko neće biti kao Vil, znam to. Bilo je vrlo bolnih stvari između nas dvoje prošle godine i niko osim Aleksa ne zna za to. Vil mi nikada neće oprostiti. Ali ne bih ţelela da moji motivi budu pogrešno shvaćeni. Nisam odabrala Kalvina da bih bilo koga iznervirala, on se jednostavno - pojavio. Kao da nas je sudbina bacila jedno na drugo. Kalvin kaţe da nikome nije dao svoje srce, moţda neće ni meni. Ali čini mi se..." Glas joj se prekide. Nije znala kako da opiše ono što oseća.

Njena iskrenost ostavila je utisak na Sajmona. A morao je i sam da bude iskren prema sebi: njene tamnoplave oči i bakarne kovrdţe činile su je klasičnom lepoticom sa Rafaelovih slika. „Sijan, u redu je to. Vil je veliki dečko, i mada mislim da će mu biti malo teško, on je ipak jedno velikodušno ljudsko biće. Moţda mu se čak i dopadne taj tip, ko zna?"

Zahvalno mu se nasmešila. Vil nikada ne bi nekome kao što je Kalvin posvetio ni pet minuta svoga vremena. Kalvin je bio previše izbirljiv po pitanju svoje odeće, svog imidţa, previše prisan sa ljudima na način koji bi Vila izluđivao. Ali cenila je to što se Sajmon trudi i bilo joj je drago što su karte na stolu.

„Hajde da naručimo." On mahnu kelneru, ali zaustavila ga je blagim dodirom ruke. „Ja častim. Sećaš se, posao mi procvetao?" Bila je srećna. Kao i uvek, dobila je ono što ţeli.

Peto poglavlje

By voki

Ogromni lanci su se kotrljali i vrata se otvoriše. Unutrašnjost trajekta Mont Sent Majki i dalje je bila puna raznih vozila uprkos činjenici da je već kasni septembar i da se većina letnjih turista vratila u škole i na posao. Uobičajene grupe motorista, sumnjivih dilera antikvitetima i onih koji pokušavaju da izbegnu PDV, nekoliko francuskih parova i studenata čija akademska godina još nije bila počela, plovili su u Portsmut za vikend. Bilo je tu i nekoliko baš skupih automobila, sa skupim psima u njima ili bez njih. Vilovu paţnju privukla je besprekorna teget lanca fulva rimskih tablica, klasične lepote, zatamnjenih stakala i otmenih linija. Bio je to brz, stvarno brz auto, od one vrste koju bi Vil voleo, moţda kad bude nešto stariji. Za sada, dukati će mu posluţiti da pređe i ovu poslednju deonicu na putu kući.

Oštar jutarnji vazduh upozorio ga je da jesen stiţe u Britaniju mnogo pre nego u Normandiju. Rasplinuta svetlost sunca probijala se kroz izmaglicu, ali temperatura je još bila niska. Uzeo je rukavice iz kasete na motoru i proverio pasoš u dţepu. Jednim skokom startovao je motor, nabio kacigu i lagano krenuo. Bio je pomalo umoran: nikada nije dobro spavao tokom ovakvih noćnih prelaza Kanala, čak ni kada bi, kao sada, uzeo luksuznu kabinu za spavanje. Bio je zahvalan za tuš i doručak donet u sobu od kojeg mu je najviše prijala vrela kafa.

„Lagano sad, Klaudija, uskoro ćemo stići kući", tepao je svom motoru dok je manevrisao po klizavom putu preko leţećih policajacaTitanija Hardi

ispred carinske kontrole. Sluţbenik podiţe ruku i Vil se zaustavi, izvadi pasoš i podiţe vizir na kacigi da mu se vidi lice. Ĉovek ga uporedi sa slikom u putnoj ispravi i klimnu mu glavom da prođe, bez ijedne reči.

Vil se udobnije namesti na motoru i razmotri put kojim će se odvesti kući. M27 oko Sautemptona, M3 do Vinčestera pa A34 na sever. Sići će sa glavnog puta negde kod Kings Vortija, lokalnim stazama do Bar-ton Stejsija pa nizbrdo i preko mosta na reci Test do farme pastrmki, a onda kući u Longpariš. Malo se dvoumio: da li jednostavno da ide au-toputem 34 sve vreme do Tuftona, pa onda na Vitčerč? Ali to mesto je bilo prepuno crnih tačaka, često subotom pretrpano lokalnim saobraćajem. Ne, ići će onako kako je planirao, ionako je voleo sporedne puteve. Podsećali su ga da i Engleska ima svoje lepote koje se mogu meriti sa suncokretima i poljima maka u Toskani, ili parcelama lavande u Pro-vansi. Sigurno će biti magle oko reke u ovo doba godine, jer leţi nisko u dolini, sve dok sunce ne dobije šansu da je razbije. A to će se i desiti u narednih nekoliko časova. Odjednom je osetio da mu nedostaje kuća. Jedva je čekao da vidi oca i Aleksa i da popiju piće za ručkom u lokalnom pabu.

Ionako me panduri neće gnjaviti oko brzine na sporednom putu, odluči u sebi. Na selu je postojala šansa da naleti i na krave koje prelaze put, ali, uostalom, nikuda ne ţuri. Sam bog zna kada će Aleks stići, verovatno nešto kasnije u toku dana. Dobro bi mi došao da mi malo olakša ponovni susret sa tatom, pomisli u sebi.

Zastao je i sklonio se u stranu da još jednom pozove brata.

By voki

„Sendi, gde si, čoveče? Već je subota, pobogu. Jesu li te opet odvukli na neki hitan slučaj? Verovatno još guraš smenu, pa ti je telefon isključen. Ostavio sam ti poruku u stanu."

Vil oseti ogroman talas razočaranja. Dok je razmišljao o porukama koje je poslao bratu, shvati da je ovaj zaglavio u bolnici a da on očajnički ţeli da razgovara sa njim. Pokušao je da ne zvuči tako preko telefona. ,,U svakom slučaju, čuj, idem sada u Ĉantri. Tata mi nije odgovorio, moţda još nije ni budan, ili je izašao po novine. Bilo bi super da se nađemo kasnije u pabu - moram nešto da ti kaţem, ali nipošto pred starim. I, ako nije moguće danas, hajde da se vidimo sutra. Ko još dolazi? Molim te, nazovi me čim dobiješ ovo." A onda, nešto mu je palo na pamet: „Da li moţda znaš gde je mamina Biblija? Ona stara? Okej, vidimo se."

Pomisao na brzu voţnju kroz šumu u izmaglici koju presecaju sunčevi zraci kao nečiji dugački prsti, budila je romantiku u Vilu. Misli su mu bile potpuno rasute od posete Šartru prethodnog dana, i zbog svega što je usledilo posle toga. Bio mu je potreban mir koji mu je voţnja kraj reke uvek donosila. Kada je prešao A30, primeti da je jedno vozilo iza njega a onda ga lako obiđe. Prošao je ispod A303 a zatim je put ponovo krenuo uzbrdo. Znao je da sada sledi lagano spuštanje u dolinu, kući.

U ovom trenutku, ovo je bila kuća više nego bilo koje drugo mesto. Nije još imao svoj zaseban stan u Londonu, jer je stari ostavio Sijan da ga koristi. Platio je tromesečni zakup za nju kada su se rastali. Dosta njegovih stvari još je bilo tamo; moraće to da reši i ponovo uspostavi trajnu bazu u Londonu. Ne moţe stalno da se grebe o Aleksov stan. Ali iako je njegov dom uvek bio ovde u Hempširu, njegova mračna soba, voljene knjige i muzika, i dalje su postojale rane koje nisu bile zace-lile, rane u odnosu sa Henrijem, njegovim ocem, od majčine smrti. Zapravo, pobegao je onda, u junu; pobegao od Henrija, i od Sijan; sada je vreme da se suoči sa svima i raščisti odnose.

Sunce je sada već bilo visoko, malo preko njegovog levog ramena na jugoistoku, ali dok se penjao na brdo, video je da u dolini i dalje leţi gusta magla koju sunce nije ni dotaklo. 'Sezona izmaglice' bila je eufemizam za ovo; 'debeli jorgan od magle' više je odgovaralo istini, mislio je, mada nije bilo tako romantično. Sa mesta gde je sada bio, visoko, put se spuštao ispred njega u blagoj krivini, nestajući u oblaku bele magle koja se tek ponegde ţutila, tamo gde je sunce već oprljilo. Vil prebaci u manju brzinu i značajno uspori. Beli pramenovi magle okruţiše ga svodeći vidljivost na svega nekoliko metara. Ĉinilo se kao da je ponovo u lavirintu u Šartru. Smešio se ispod kacige jer je ovaj put znao kao sopstveni dlan. Na kraju brda put će ga voditi preko mosta, a onda prava deonica pored porubljenog jezera do drugog mosta, pored nekih kućica do sela a zatim do raskrsnice u obliku slova T. Zatim će skrenuti desno, i nakon nekih pet kilometara, stići će do Longpariša i kuće koja je pripadala porodici njegove majke već vekovima. Poţeleo je da prvo ode u majčinu baštu.

Ona je nekada nazivala ovakvu maglu 'rečnim prskalicama'. Sećao se dana potpuno belih od magle koja bi se odjednom spustila. Desilo bi se to za nekoliko

By voki

minuta, tako brzo bi magla pala. Ĉesto su momci igrali kriket u polju a onda odjednom nisu mogli da vide ni loptu. Njegovi drugari su onda ostajali da prespavaju kod njega, jer je bilo nemoguće voziti po tom vremenu. Njegova majka bi im svima prostrla vreće za spavanje i dečaci su uţivali.

Grmljavina nekih kola sasvim blizu njega vrati ga u sadašnjost. Nešto ga je zakačilo tako jako da mu se činilo da gubi kontrolu nad motorom. Motor se oštro zaneo ulevo i zakucao prednjim točkom u ogradu na mostu za koji je dobro znao da će naići baš sada. Bio je odbačen u visinu, glavom napred, i preleteo je nekih pet metara do reke Test ispod njega. Uprkos razdirućem bolu u nozi, bio je čudnovato miran dok je padao, više brinući za svoj dukati nego za sebe. Sunce koje je pokušavalo da probije vunicu magle stvaralo je u njegovom umu najneo-bičnije svetlosne oblike, prizme i ostalo dok je beskonačno leteo. Neki idiot ga je obilazio na mostu. Verovatno ga nije ni video. On sam nije opazio nikoga.

Instinkt mu je govorio da se otkotrlja napred. Sleteo je u relativno plitku, vrlo čistu rečicu. Pao je na potiljak i leđa. I dalje svestan, neprirodno miran, kroz glavu mu je prolazilo kako je lep ovaj njegov krevet od finog sitnog šljunka dok leţi u brzoj, ledenoj vodi. Iznenadila ga je snaga vodenog toka za ovako malu reku. Bio je besan, ali fizički nije bio ozbiljno povređen, ako se izuzme bolno pulsiranje u kuku koji je pojačavala hladna voda. Kaciga mu je još bila na glavi i bio je dovoljno svestan da shvati da bi trebalo što pre da se izvuče na obalu kako se ne bi udavio. Ta neukrotiva odlučnost reke uvek ga je oduševljavala i deli-mično ga je i to podstaklo da skupi poslednje rezerve snage i iskobelja se na obalu.

Imao je dovoljno svesti da shvati da od kuće nije udaljen više od kilometar i po, a onda ga je odjednom obuzela mučnina i slabost, skljokao se na kolena i pao u nesvest. U snu koji mu je bockao mozak kao ledenice, video je mladu Amerikanku u katedrali kako mu govori da krene lavirintom, i čuo je telefonsku sekretaricu na Aleksovoj mašini: „Molimo, posle tona ostavite poruku..." A onda, vrisak prenosnog sistema na motoru kao zavijanje ljubavnice nekog demona: ventil mora da se zaglavio. Ali leţeći komiran na obali reke, nije mogao da vidi teget lanču koja se zaustavila na drugom kraju mosta.

Vrata se otvoriše a malo svetio pokazivača pravca upali se kao dragulj, fedan fini par ručno rađenih cipela i besprekornih sivih pantalona Izađe iz kola; figura čoveka u kaputu od kamilje dlake mogla se nazreti u polusvetlu magle. Figura pođe ka motoru koji je i dalje zavijao i ruka u rukavici pomeri ventil i ključ u bravi.

U neprirodnoj tišini koja je usledila, čovek otvori kasetu na motoru; brzo je pregledao sadrţaj. Negde na farmi u blizini besno zalaja pas. Ignorišući taj zvuk, čovek ode oko ograde mosta do mesta na obali na kojem je leţao Vil koga je voda i dalje jednim delom zapljuskivala. Postojao je tanak sloj pare iznad reke tamo gde su se sudarale temperature vazduha i vode. Vidljivost je bila vrlo slaba. Muškarac nogom otkotrlja Vila i nagnu se nad njim. Izmaglica gaje štitila

By voki

od svakog pogleda, ukoliko se neko i odlučio da dođe i pogleda, iz obliţnjih kućica. U daljini se ipak začuše glasovi i još bliţe lajanje psa.

Na te zvuke, čovek se momentalno uspravi i vrati u lancu. Motor vrlo tiho zaprede. Zadnja crvena svetla kratko zatrepereše i auto nestade u gustoj magli.

Šesto poglavlje Kuća koju su zvali Stari Ĉantri bila je još u mraku kada je zazvonio telefon.

Zaprepašćen što nema nikoga u ovo doba, subotom uveče, Aleks ostavi poruku. „Tata, nemam pojma jesi li dobio moje ranije poruke - nisam u romingu i ne mogu da vidim da li si mi se javljao. Uglavnom, konferencija je trajala duţe nego što je bilo predviđeno i nismo stigli na let. Jedan od kolega odavde ljubazno nas je smestio u svoju kuću u Nju Dţerziju na prenoćište. Sada sam na aerodromu Kenedi i izgleda da ćemo poleteti na vreme. Izvini zbog promene plana, ali sigurno stiţem sutra na ručak. Moraću usput samo nakratko da svratim u Herfild, jer sam dobio hitan poziv od sekretarice, ali moja kola su na londonskom aerodromu pa ću usput pokupiti i Maksa od Ane. Nas dvojica stiţemo pre podneva. Znam da se Vil vraća danas, pretpostavljam da ste izašli na večeru? Vidimo se sutra, momci. Pozdravi mi Vila, reci mu da je nedostajao i meni i Maksu. Laku noć."

Premor je pretio da ga potpuno savlada. Aleks je spavao svega nekoliko sati poslednja četiri dana i mrzeo je ovaj prekookeanski let. Ni u najboljim danima nije mogao da spava u avionu, i to zbog lakog sna koji je bio posledica dugogodišnjeg doktorskog posla. Duge noći deţurstva i radni dan od osamnaest sati dok je staţirao trajno su ga hendikepirali po pitanju sna; sada je najčešće samo dremao svestan svakog zvuka oko sebe. Putovanje do Los Anđelesa nekako mu je uvek lakše padalo, čak bi malo i odmorio. Ali ova ruta Njujork-London bila je nemoguća i za njega i za njegove kolege. Bilo bi lakše zaspati na ţelezničkoj stanici. Ipak, bio je zahvalan za luksuz koji mu je pruţalo mesto u biznis klasi Virdţin erlajnsa. Izvrsna hrana i fantastičan izbor filmova bili su kakva-takva zamena za san.

Mada već na izlasku sa terminala kod šaltera za odlaske, otrčao je i ,iskom do kioska da kupi poklon za sina u poslednjem momentu. Mislio je da će prethodnog dana stići da ode u robnu kuću, ali, kao i uvek, seminar se bio oduţio. Tog dana njihov ljubazni domaćin ih nije puštao i svi doktori zajedno

By voki

su išli u šetnju da vide jesen u predgrađu velegrada. Svima je to prijalo, iskreno rečeno, nakon tri dana vođenja beleţaka, pijuckanja vode i beskrajnih sati u konferencijskoj sali bez prirodnog svetla i vazduha. Šetnja kroz park u društvu prijatelja prilično je godila.

Sutra će malo usporiti, šetače kroz mirno selo do lokalnog paba gde će slaviti njegov trideset četvrti rođendan. Prvi put u mnogo godina biće to samo muško društvo. Pitao se da li će Sijan moţda doći, moţda neki tračak nade još postoji za nju i Vila. Ali njegov otac mu je rekao da nije odgovorila na pozivnicu, što je bilo stvarno čudno za nju, njeni maniri su uvek bili besprekorni. Aleks je shvatao da ona čeka da joj se Vil javi, ali taj film neće gledati. Takođe se nadao da će Ana moţda odlučiti da dođe. Razveli su se pre dve godine, ali i dalje su bili dosta bliski i uklapali su se često zbog Maksa. Ali ni ona neće doći, iz nekih svojih razloga.

Ipak, najteţe mu je padalo odsustvo njegove majke. Ona je svima bila oslonac, drţala ih zajedno u dobru i zlu, i bila ljubazna i nepristrasna. Njegov otac se borio sa gubitkom kako je najbolje znao, radio je više nego inače, i svi su veoma poštovali ovog seoskog advokata dobrog srca. Ali nije ţeleo da priča o svom usamljeničkom ţivotu. U početku su Aleks i Vil pokušali da provode više vremena kod kuće, ali ako je njihov otac to uopšte i primetio, nije im to nikada spomenuo.

Neko iz sela spremao je kuću, vikendom je njegov otac sređivao vrt, ali u njemu samom vatra je ugasla. Vatra je pomalo ugasla u svakom od nas, pomisli Aleks.

Sutra će biti malo veselja i smeha. Vil se vraća a on nikada nije dosadan. Samo bez sanjarenja, molim. Maks se bio navikao na tebe u stanu u Londonu, on te oboţava. Hajde samo da provedemo jedan lep dan.

Vil se smejao naglas. Zvučalo je šuplje u njegovoj glavi, ali on se osećao kao

Dante koji prolazi od Ĉistilišta do Raja. Ovo boţansko biće, koje je klečalo na blatnjavoj obali reke pored njega, imalo je tako jasan glas, kao Danteov anđeo.

Pokušala je da ne histeriše, ali Melisa je u početku stvarno mislila da je mrtav. Odmah se pred njom stvorila dilema: da li da ga ne pomera u slučaju da je povredio kičmu, ili da rizikuje i izvuče ga iz ledene vode? Vikala je panično u pravcu najbliţih kuća. Njegove oči igrale su kao na zejtinu, nisu bile fokusirane ni na šta, i smejao se nekontrolisano. Signal na njenom mobilnom stalno se prekidao: prokleta magla. Konačno je dobila hitnu pomoć i slušala u koji poloţaj treba namestiti ţrtvu, odgovarala na pitanja u vezi s njegovim vratom, opisivala koliko krvi je izgubio, ozbiljnost rane na nozi. Nije mogla da kontroliše svoj glas i znala je to; plašila se da nešto ozbiljno ne pogreši. Ali pokušala je da uradi najbolje što moţe u datoj situaciji, pokrila ga je svojim kaputom i trudila se da izgleda mirnije nego što se osećala.

Zašto je ona toliko zabrinuta? pitao se. Gledao je detalje njenog lica: ličila je na nekog Rafaelovog anđelčića; a bio je tu i taj njen blagi dodir i toplina koju je širila oko sebe. Slušao je reči kao što su stabilizator', 'hipotermija', i, čudno,

By voki

'povreda glave'. Ali imao je utisak da je to sve čitavu večnost udaljeno od njega. On je slobodno plutao tek jedva svestan lagane krvave mrlje koja se širila oko njega, kao prosuto vino. Ali nije osećao nikakav bol ni brigu, već je bio potpuno ravnodušan i miran. Obojene štrafte u njegovom umu stvarale su najšarenije kaleidoskopsko putovanje, kao i onda kada se igrao bakinom ogrlicom od smaragda i rubina kada je bio dečak.

Ćulo se zavijanje sirena. Momentalno se zgrčio na taj zvuk i odjednom osetio da ovo nije mesto na kojem ţeli da bude. Pomislio je da bi trebalo da ostavi drugačiju poruku na telefonskoj sekretarici posle zvučnog signala.

Mora da je zadremao. Kada se probudio, čudne figure su se kretale oko njega kao u nekom starinskom teatru koje izvodi tragediju. Razmišljao je o kaputu koji je anđeo imao - kao bojeno staklo u Šartru, figura izvučena u prvi plan a onda joj je neko dao plašt. Ţeleo je da moţe da te seti šta to znači, ali već je bio zaboravio toliko priča iz Biblije, osim njihovog značenja u istoriji umetnosti koja je bila njegova strast. Bolje je poznavao klasike neko bezbrojne biblijske priče oslikane u majušnim crvicama. Sećao se Santa Fine u San Điminjanu i Santa Lucije na Siciliji; ali pobrkao je slavuje i polja suncokreta sa Samarićanima i rasipnicima. Iz nekog razloga, sve ove različite slike sada su imale neko značenje za njega.

Svetio ude kada su se vrata otvorila i on ponovo začu anđelov glas. Govorila je sa nekom drugom osobom čiji je glas bio mek. Muški glas, moţda pomalo akcentovan? Vrata se zatvoriše i sve je opet bilo tiho. Suviše frke, pomisli Vil. Svi idu oko mene kao na prstima. Ţeleo je da dotakne ključ na lančiću oko svog vrata, tek da bude siguran, ali njegova i uka nije htela da ga sluša. Dali su mi neke lekove, shvatio je, prokleto Aleksovopleme. Odbio je da brine za njih. Pokušao je da se obrati osobi koja je tiho poslovala oko njega, da je pita gde je i šta se desilo, ali nije mogao da izusti ni reč. Frustracija što ne moţe da kaţe šta ţeli sigurno bi ga iznervirala u drugoj prilici, ali bio je tako opušten i usporen, pa je pustio da mu i um sklizne u neobavezan tok misli kao i telo koje je uronilo u belinu krevetskih čaršava.

Negde kraj uva začu očev glas - kad je on stigao? - kako ga tiho doziva. Zbog toga se Vil nasmešio, u sebi. Otac je razgovarao sa onim drugim bićem u sobi potpuno nesvestan toga da sin moţe da ga čuje, iako Vil nije mogao da ukači značenje njegovih reči. U sebi je još razmišljao na italijanskom (ili je to ipak bio francuski jezik?) i nije mogao da se koncentriše na govor svoga oca. Zapljusnulo ga je sećanje na sunce na Siciliji, miris limuna, fino vino sa Etne. Ali najradije se ipak sećao putovanja brodom na Fonte Ciane gde je video papirus kako raste iz vode. leđna lepa mlada Sicilijanka bila je sa njim i oni su jedini čekali brod da se pojavi iako je sezona bila u punom jeku. Dan je bio vreo, imali su dovoljno vode a ono hleba i voća što su poneli podelili su sa kormilarom. U vodi su plutale njene teške crne kovrdţe, koje su dosezale preko struka, dok je vreo povetarac donosio miris njene kose kao miris limunovih cvetova. Pokušao je da joj kaţe, na svom baš očajnom italijanskom, da moţe da zamisli delfine kako rone i gurkaju se u njenoj kosi. Ispričala mu je tada, na svom maternjem jeziku,

By voki

ubacujući nešto engleskog što je znala, priču o morskoj nimfi koju je progonio Alf, iskonska reka; spasla ju je samo pomoć boginje Artemide koja ju je pretvorila u proleće. Ali reka je ipak uspela da je uhvati u svoj poslednji zagrljaj, i tu, na ušću, zauvek se promenila mešajući se sa slanom vodom mora. To se desilo baš na ovom mestu, rekla je. Nije bio siguran da li ga poziva u svoj slani zagrljaj, ili ga upozorava da ne izaziva bes boginje, ali dan je bio savršen takav kakav jeste. U grob će poneti parfimisani vazduh toga dana i ose-ćanje čiste, neočekivane senzualnosti.

„Svađao sam se s njim. Tako glupo." „Gospodine Staford, nemojte misliti negativno. To neće pomoći ni vama ni

njemu. Samo mu pričajte. Ne znamo koliko čuju kada su u komi. Ali mislimo da je sluh funkcija koja ostaje do kraja. On je svestan nekih stvari koje vi ili ja ne moţemo ni da zamislimo, u nekom svetu izvan ovoga. Ja čvrsto verujem u to."

„Samo je hteo da sazna o porodici svoje majke, o tom luckastom ključu." Zurio je u svoje šake. „Nikada nisam voleo da pričam o tome. Ja sam takav racionalista, i ne izvinjavam se nikome zbog toga. Proveo je celo ovo leto u inostranstvu, hitro je odjurio, ljut na mene. Danas se vraćao kući. Ţeleo sam da večeras razgovaramo, da razgovaramo o njegovoj majci. Bila je to izuzetna ţena, mudrija od svih nas. I naravno da mu ona nedostaje. Nedostaje svima. Zašto mu jednostavno nisam rekao ono što je hteo da zna?"

Rut Martin bila je i sama vrlo mudra ţena. Godine sluţbe na Intenzivnom odeljenju naučile su je da sluša ono o čemu porodica pacijenta priča. Njima je ponekad bilo potrebno više podrške nego pacijentu. Poslednji CT snimak nije izgledao baš dobro, ali ţelela je da moţe da kaţe nešto što će pomoći ovom ocu da prebrodi narednih nekoliko crnih sati. „Šta god to bilo, recite mu sada. On je tiha publika, a verujte da vaš glas ţeli da čuje više nego bilo čiji drugi."

„Sendi, koliko godina puniš sutra? Devica si, je l' da? Znači, Astra, poslednja od boţanskog roda koja je napustila zemlju..." Vil nije mogao da sklopi priču. Napregnuo se i popeo na planinu. Bio je to teţak posao, ali ţeleo je da baci pogled sa vrha vulkana i oseti njegovu moć. Mislio je na boginju Demetru koja je ţelela Etnu za svoju kćerku. Morao joj je javili da ju je našao. Gde li je to ono pročitao: Ako tvoja duša ţeli da bude u Indiji, da pređe okean, to se moţe učiniti u trenutku. Nije mogao da se seti,um je uzaludno pretraţivao hard disk njegovog mozga. Bio je to Bruno; mogao je da vidi njegovo lice. Stigao je sada na vrh planine i vazduh nije bio sumporast kao što je očekivao, već vrlo čist, zamirisan limunom i vinovom lozom. I ruţama.

Šššš! Njegov otac mu nešto govori. Ĉinilo mu se za trenutak da je uhvatio smisao reči, ali onda se opet sve rasprsnu. Ţiva biča neće umreti, i ti če se njihova sloţena tela jednostavno razloţiti, kao što se razlaţe mka mešavina, umesto smrti. Ako su razloţeni, znači da neće nestati, već će se obnoviti. Na kraju, staje zapravo energija ţivota?

Henri Staford je imao osećaj da njegov sin ne moţe da ga čuje, ali nastavio je da govori. „On je bio veliki čovek, ja to znam. Njegov interes za metafiziku nije bio jedina stvar vredna pomena. Bio je veliki matematičar, prevodilac, naučnik.

By voki

Špijun koji je moţda radio za Volsingama - prvi koji je sebe nazivao 007, tako kaţu. Imao je najkompletniju biblioteku u Engleskoj. Ali biće zapamćen kao astrolog kraljice Elizabete, neko ko je komunicirao sa duhovima - ili je bar pokušao. Ja nemam baš mnogo strpljenja s tim stvarima. Ali tvoja majka je bila mnogo fleksibilnija, samo što nas dvoje o tome nismo razgovarali. Ja bih nešto ţeleo - ona bi se povinovala. Šta god da ima u tvom genetskom stablu s majčine strane, Dţon Di svakako ima veliki uticaj, po pitanju briljantnosti, velikih mogućnosti, a verovatno i nešto po pitanju te tvoje mističnosti, Vile. I ja, lično, verujem da taj ključ otvara nešto stoje pripadalo njemu."

Henri uze ruku svoga sina sa pokrivača. Kosa mu je bila uredna, lice osunčano i lepo, ali ipak izgledao je zastrašujuće bledo.

Vilu se činilo da je čuo svoga oca; nije bio siguran u to. Jer, on je sada postojao u jednom paralelnom trenutku, u centru lavirinta gde ga je omamio miris ruţa i jarko svetio koje ga je zalilo. A u istom tom trenutku bio je i na vrhu Etne, gde je udisao vazduh ispunjen mirisom limuna, na jakoj vrućini. Poznaješ li ovu zemlju gde cvetaju limuni? pomisli. Kakvu je samo grešku napravio. Koliko je vremena protraćio ne naučivši nijedan jezik do kraja, samo deliće tu i tamo, nikada dovoljno za intelektualan razgovor s nekim iz drugog vremena i kulturnog miljea. Kako da vidiš svet očima nekog drugog čoveka ako ne moţeš ni da završiš rečenicu na njegovom jeziku? Reči su sve, shvatio je to.

„Dodon. Delfi. Delos." Video je trougao u svom umu, a onda mu se ponovo pojavi slika na ključu

koji je nosio oko vrata. Mali biser bio je na njemu, u samom centru spirale. Zašto nikada ranije nije to primetio? Pogledao je nadole u svoje ruke koje su stezale nešto toplo i koţno. Tamna, stara knjiga. Okrenuo ju je. Oči nisu mogle da mu se fokusiraju na naslov, ugraviran zlatnim. „Stara kraljeva knjiga." Na unutrašnjoj strani pisalo je 'Dijana Staford' a ispod toga njen crteţ jelena moćno razgranatih rogova.

Njegovom ocu kanu suza s lica, ali nije se pravdao za to. Vil je i dalje lebdeo u mirisnom moru svetla. I dalje je bio sačuvao svoj smisao

za humor. Sve mu je izgledalo kao raj, ali raj koji je dizajniran u modernom stilu, sve belo i sterilno. Pokušao je nekako mentalno da se poveţe sa ocem. Govorio je nešto iako su mu usne bile kao od kamena: „Tvoje su suze biser što roni ljubav ta / moćne su, i okajaće sva naša dela zla."

Henri Staford uze veliku kovertu pored kreveta svoga sina, čvrsto stisnu ključ i napusti sobu u kojoj su mašine tiho zujale.

„Melisa, dozvolite da vas odvedem kući. Ova noć je bila duga a vi ste bili tako ljubazni da ostanete sa mnom." Glas mu se prekinuo i devojka je stavila svoju iznenađujuće snaţnu ruku na njegovo rame.

„Hvala vam." Nije mogla ništa više da kaţe. Bilo je skoro šest sati ujutru i oboje su bili smoţdeni od umora. Površno je znala Henrija Staforda. Njena je mama povremeno radila kao daktilograf za njega. Ali ove noći, kao da su prešli kilometre zajedno. Oni su stvorili novo prijateljstvo bazirano na starom. Njena

By voki

kuća mu je usput, samo iza ćoška. Njoj je bio potreban san što pre, a njemu tiho društvo tokom voţnje kući.

Njegov sivi BMW bio je skoro jedino vozilo koje je ostalo na parkingu za posetioce. I, da čovek ne poveruje, neko je parkirao tačno iza njega, što je onemogućilo prolaz. Teget lanca isprečila se iza njega, što dovodi do zaključka da je neko očigledno bio u velikoj ţurbi. Ne ţeleći da poteţe te ljude, manevrisao je svojim automobilom dok nije uspeo da se provuče. Ostaviše bolnicu Vinčester za sobom.

Sedmo poglavlje

...Mnogo godina kasnije, oči u oči sa streljačkim vodom, pukovnik Aurelijano Buendija jasno će se setiti onog davnog

popodneva kada ga je otac odveo da mu pokaže led.

Preterano revnosni sluţbenik pasoške kontrole - zakopčan do grla, sa sve pištoljem - pregledao je Aleksa kao da on lično predstavlja najveću terorističku pretnju za SAD. Lampice su se palile. Kompjuter je šumeo. Ĉovekove oči se sumnjičavo suziše. A onda se vratila normalna atmosfera i on mu lakonski pruţi pasoš: „Prijatan dan, gospodine. Sledeći."

Aleks nije ni obratio mnogo paţnje na sve ovo jer su mu misli bile negde drugde. U glavi je već okretao predavanje za svoje studente o novim pomacima u ćelijskoj komunikaciji. Mahinalno je krenuo ka carinskom delu da stavi svoju tašnu na pokretnu traku. Umor gaje toliko sastavio da je sve ove radnje obavljao automatski, jedva svestan toga.

Nešto ga je ipak uznemirilo. Ĉovek u redu iza njega, besprekorno odeven, nije skidao oči s njega. Fiksirao ga je, bez ikakvog izraza na licu. Sada su se i drugi okretali. Jedna ispruţena ruka se pomerila da dohvati pištolj, a onda brzo odmakla, a niko ţivi nije to ni primetio. Aleks se osećao kao u zoni sumraka, njegov mozak i pokreti bili su delimično umrtvljeni umorom. A onda oštar glas carinika razbi neprijatan momenat: „Ispraznite dţepove, gospodine." Sluţbenik

By voki

se zapravo obraćao Aleksu. „Izvadite kovanice i ostale metalne predmete i pokušajte ponovo da prođete kroz skener."

Aleks je bio svestan ironije u ovom humoru na njujorški način. Nimalo uznemiren, ispraznio je dţepove i odloţio i malu kesu sa knjigom u njoj. Oficir zagleda kesu, pokaza sadrţaj kolegi i dade znak Aleksu da ostavi i mobilni.

„Izuzetna knjiga", prokomentarisa kolega ispod glasa, na španskom, da se Aleksu u momentu učini da čovek ništa nije ni rekao. Brzo podiţe oči koje se sretoše sa čovekovim pogledom i za trenutak se činilo kao da su podelili tajnu. Nešto nije bilo u redu jer su svi dugmići zasve-tleli a mašina se uzrujano oglasila. Prvi oficir mahao je Aleksu da ponovo pokuša da prođe, ali on je i dalje gledao drugog kolegu, smešeći se. Odjednom se seti da je uzrok problema verovatno nalivpero u njegovom dţepu. Drţao je olovku u vazduhu kao daje neki dokazni materijal. „Evo rešenja!" Iznenada je bio sav veseo.

Glavni oficir je zauzeo preozbiljan stav ponašajući se kao da je neki vaţni FBI detektiv koji je upravo resio nerazmrsiv slučaj. „To ćemo morati da vam oduzmemo, gospodine."

Ljudi u redu iza Aleksa postajali su već nervozni i počeli su da gunđaju. „Veoma sam vezan za to nalivpero. Postoji li mogućnost da ga stjuardesa ponese umesto mene a ja ću ga preuzeti po sletanju?"

„To bi bilo stvarno neuobičajeno. Ali videću šta mogu da uradim. Zapisao je detalje Aleksovog leta i predao nalivpero kolegi koji je nakratko pogledao Aleksa, očima ga uveravajući da će sve biti sređeno. Vratili su mu ostale sitnice, uključujući i knjigu.

„Jaka metafizička stvar, je F da?" Drugi oficir je ţeleo još nešto da kaţe Aleksu i obraćao mu se vrlo tiho, na španskom. Poţeleo je da malo bolje poznaje taj jezik. „Ovo je dug let, a mislim da sam odgledao oba filma koja planiraju da puste."

Izdali su mu priznanicu za nalivpero i on produţi ka izlasku na gejt. Bio je to potpuno beznačajan incident, ali ta čudna ljudskost dirnula je Aleksa, i on sada shvati da ne zna tačno ni naslov te knjige, a kamoli sadrţaj.

Šuštavi tonovi engleske stjuardese vratiše ga u stvarnost. Posegao je za ćebetom jer nije mogao da se ugreje zbog neispavanosti. Rukom dodirnu knjigu u kesi. Poklonila mu je, tokom konferencije, jedna fina doklorka iz Juţne Amerike koja je tako čisto govorila španski da je čak i on mogao daje razume. „Moţda će vam ovo pomoći da uvidite ludost u traţenju jasnih granica između spiritualizma i realnosti. Prijatno." I ako mu je dodirnula nadlakticu i nestala.

Tutnuo je knjigu u spoljni dţep kaputa a da je nije ni čestito pogledao. Sada, dok je sedeo zavaljen u avionu, on krenu da prelistava Sto godina samoće. Streljački vod. Njegov otac. Led koji puca! Sjajno napisano. Uvodne reči razgorele su njegovu maštu. Mogao je da čuje piščev glas u svom uhu; tako je moćan Gabrijel Garsija Markes. On sam se nikada ne bi setio da kupi tu knjigu, ali kakav fini splet okolnosti! I evo ga sada; on je zahvalna publika dok se vreme proteţe pred njim.

By voki

Stjuardesa se nasmeši pruţajući mu jelovnik i piće dok se avion penjao na pravu visinu. „Vaše nalivpero je kod mene, doktore Staford. Vrlo tradicionalno s vaše strane što i dalje koristite nalivpero. Sa zadovoljstvom ću vam ga vratiti čim budemo sleteli na Hitrou." Pruţila mu je šampanjac. „Vrlo sam iznenađena, iskreno, što su dozvolili ovakav aranţman. Verovatno je u pitanju vaš engleski šarm."

Aleks se naceri kao školarac. Odbio je šampanjac a od hrane je izabrao prelivenu ćuretinu. Vratio se svojoj knjizi i gusaru, Fransisu Drejku, koji je uništio Riočaču u šesnaestom veku i tako promenio ţivote ljudi koje će on sada upoznati na stranicama ispred sebe. Večera je posluţena i sklonjena. On je i dalje čitao. Ĉovek koji je sedeo do njega blago je hrkao.

Bilo je nečega u načinu pisanja što ga je teralo da čita dalje. Umor kao da je postao pokrivač koji ga je svog obmotao. Zadremao je, što je bio njegov običaj, trgao se i nastavio. Zastajao je da razmisli o kompleksnosti priče upoređujući je sa ţivotom svoje porodice. Potpuno drugi svet, a ipak povezan. Galija usred kišnih šuma. Vil večito na svojim putovanjima. Ţena koja je bila previše lepa da bi je sahranili u zemlju, već je magično uznesena na nebo umotana u posteljni čaršav koji je iznela da se suši. Do bola slično sa njegovom majkom. Nestvarna nit priče učinjena je potpuno realističnom izuzetnim načinom pisanja. Aleks je znao da bi Vil pročitao ovu knjigu i da bi se smesta zaljubio u nju. Mogao je da je zamisli među gomilom drugih njegovih stvari u stanu u Londonu. Vil nije imao imovinu na svoje ime, ali imao je beskrajne police intelektualne svojine, CD-ove, notne listove, knjige do plafona, prve edicije poznatih izdavačkih kuća zbog kojih mu je Sijan često pretila, prečesto po Aleksovom mišljenju. Nije to bila dobra ideja terati ga da bira između 'tih knjiţurina i mene'. Ionako se već bila umorila od toga da ih vezuje ukrasnim mašnama da bar malo popravi njihov pohaban izgled. Aleks je znao bolje nego ona na koju će stranu prevagnuti tas mada mu je bilo nekad i ţao zbog toga.

Radovao se tome što će sa bratom razgovarati o ovoj knjizi. Poţeleo je da je Vil ovoga trenutka ovde. Znao je da će mu se divlja mašta i fantazija dopasti. Odjednom, jedna sasvim nova misao ga zaokupi. Iako je to bila klasična priča - stariji sin očev ljubimac, mlađi sin majčin, Aleks shvati sada da je postojao skriveni deo njegovog bića koji ni sam još nije bio otkrio, kao što je i Vil imao svoju stranu koju nije otkrivao. Ţalio je sklonost dobronamernih roditelja i prijatelja ka određivanju: „Aleks je postojan, vredan, logičan. Biće izvrstan doktor. Biće teško bratu da ga sledi. Vil? On je samo sanjar, glave večito zagnjurene u knjigu. Klavir svira kao što je svirao Šopen. Ali bog zna šta će postići, nikada se ne zaustavlja najednom." Vil je uvek smehom odbacivao ovakve komentare, govoreći da bi on radije bio Zorţ Sand, ako bi mogao da bira. Ali unutra bi ga to sigurno zabolelo, baš kao što je i Aleksu dosadilo da u ovoj jednačini on uvek bude pametan i vredan, i nekako uvek pomalo dosadan. Njihova majka je to znala bolje od svih i borila se protiv ovakvih uopštavanja. „Oni su inteligentni, inspirativni humanisti, obojica. Sačekajmo da vidimo kako će iskoristiti svoje vreme na zemlji."

By voki

Aleks odjednom shvati da mora bar malo da odspava, jer su mu nailazile potpuno nepovezane misli. Prethodnu misao pratila je još jedna, mnogo mračnija: je li sve u redu sa ćelom ekipom? Nije imao pojma odakle mu je ovo došlo pa je otpisao kao rezultat premora. Njegov otac i brat su se sigurno sporečkali za večerom i on će morati, kao i uvek, u mirovnu misiju. Sunce je drţalo korak sa njegovim tempom okretanja stranica. Odjednom se podiglo u luku iznad ljubičaste linije oblaka pre nego što je sasvim pobelelo. Isto tako iznenada, mesec je potpuno izbledeo i nestao u okeanu. Aleks je pokušao da sagleda odnos brzine aviona i protoka vremena, ali nije mogao da drţi oči otvorene. Ponovo ga uhvati dremeţ koji mu nije pruţao odmor. Nastavio je čitanje a onda konačno sklopio knjigu na čijim je koricama autor izneo zastrašujuću misao da rase osuđene na sto godina samoće ne dobijaju drugu šansu na zemlji. Što onda pokreće pitanje iskupljenja u raju, pomisli Aleks.

On i Vil su ponekad razgovarali o filozofskim pitanjima, onda kada se nisu prepirali oko poznatih igrača kriketa. Već je bio i zaboravio tu stranu njihovog bratskog odnosa. Interesantno, ta dubina misli koje su delili kao dečaci... Ali Aleks sada shvati da nije bio od velike pomoći po pitanju besmrtnosti kada je njihova majka umrla. Ponovo je mogao da Vidi svoga brata, odmah nakon majčinog sprovoda, kako, s cigaretom n uglu usana, besno udara neke Šopenove note. Pušenje je bila njegova fjozna navika na koju se ponovo navukao dok im je majka bila bolesna. Hvala bogu što je konačno prestao. A činilo se da je prestao i sa sviranjem.

Šta se to promenilo? Samo vreme, zapravo - odnosno Aleksov konstantan nedostatak vremena. Vil je pokušavao da ga nagovori da pokaţe bol koji mora da je osećao zbog razvoda od Ane. I sam je malo pokušao da govori o svojoj tuzi zbog Sijan. Njihova intuicija je često mogla nepogrešivo da im kaţe šta je na umu onoga drugog. Oh, Vile, stvarno mi nedostaješ, iako si ponekad pravi gnjavator, pomisli Aleks pokušavajući da zaustavi ovaj sled misli. Verovatno će njegova čeţnja za bratom izbledeti čim Vil bude zauzeo svoje bučno mesto u njegovom stanu u Londonu.

Zurio je u poleđinu knjige. „Posada, deset minuta do sletanja." Stjuardesa se opet nasmešila i pomogla

mu da ispravi sedište. Nekoliko minuta kasnije, čuo se poznati zvuk spuštanja točkova. Aleks je osetio kako ogromni avion neznatno podrhtava sekund ili dva, kao konj pred trku, a onda se čelična ptica ispravila, blago dodirnula zemlju i odgalopirala niz pistu. Zatim se motor ugasio. Stigao je kući.

S obzirom na broj ljudi koji su tog jutra stigli prekomorskim letovima, sluţbenici pasoške kontrole bili su iznenađujuće dobro raspoloţeni i ljubazni. „Dobro jutro i dobro došli kući, doktore Staford."

Stjuardesa ga je našla u delu za prtljag. „Ovo će vam trebati." Samo je osetio olovku koju je spustila u njegovu ruku. Nije imao vremena ni da joj zahvali, jer je samo produţila. Uključio je mobilni dok je čekao prtljag. Signal je pokazivao sedam nepročitanih poruka. Ponovo oseti zahvalnost što je leteo biznis klasom, čak i stvari su stigle brţe nego obično. Već je gurao kolica ka izlazu kada ga

By voki

preseče poruka: „Aleks, Vilovo stanje je ozbiljno. Još gore nego što sam ti javio u prethodnoj poruci. Molim te, molim te, nazovi me čim budeš sleteo. Potreban mi je tvoj savet." Glas njegovog oca bio je hrapav.

Lice mu je bilo smrknuto dok je ko bez duše trčao kroz aerodromski terminal. 16.43: Ţelite li da završite? „Šta misliš, da li ja ikad ţelim da završim?" Dţejn Kuk se sprdala sama sa

sobom odgovarajući sopstvenom laptopu. Ipak, kliknu oznaku za 'DA' i zatvori mašinu. Sedela je za stolom a onda lagano dohvatila telefon. Skoro istog trenutka vratila ga je natrag. Kasnila je, toliko je kasnila da nije mogla da se suočava sa još jednim izvinjenjem. Pa, bar neko će imati koristi od ovog njenog prekovremenog rada.

Najveći deo ovog posla zasnivao se na pretpostavci da se donor neće oporaviti. Ponekad je sav uloţen trud bio uzaludan, ali ipak je smanjivao vreme od trenutka smrti do prenosa organa što je bilo presudno. Druga faza posla mogla je da dođe na svoje mesto ako bi od tog trenutka pa nadalje sve išlo po planu. Ova devojka je već imala jedno razočaranje u proteklih četrdeset osam sati. Sve je bilo spremno da bi na kraju saznali da srce ne odgovara. Nije ţelela da se to ponovo desi.

Ĉak četrdeset ljudi biće uključeno u ovo dok se operacija ne izvrši, i u ovom trenutku bilo je još mnogo nepoznanica. Poruke i mejlovi koje je upravo bila razmenila rekli su glavnoj medicinskoj sestri Kuk da je očekivano vreme sletanja helikoptera otprilike deset minuta od tada. Sledeća rečenica joj reče da će srce stići do njih nekih petnaest do dvadeset minuta nakon sletanja.

Kukova, koordinator transplantacija srca, proveri svoj sat na ruci. Otprilike sat i dvadeset minuta proći će od prve operacije kojom je uzeto srce davaoca i prebacivanja u specijalnom kontejneru u Herjild. Nije loše, sve u svemu. Ovo nije bio najbolji način da se dopremi organ za transplantaciju, ali u tom trenutku nisu imali nijedno sredstvo da prebace donora na lice mesta. Zato je samo srce stizalo u London. Mobilni tim je prevazišao sebe. S obzirom na to da je bila nedelja, saobraćaj na aerodromu Hitrou biće slabiji nego obično.

„Skoro potpuno savršeno", bio je jedini komentar glavnog kardiohirurga, doktora Amela Aziza kada je pregledao donirani organ i ostale detalje. „Uopšte nije loše", dodao je uz zadovoljan osmeh. 'Bog', kako je doktor Aziz bio poznat među osobljem, nalazio se u svom ličnom raju i sve je bilo dobro na svetu. Dţejn je znala da je Lusi King u sigurnim rukama.

„Tkivo i krvna grupa se poklapaju, i svi ostali pokazatelji izgledaju bolje nego što smo očekivali. Pretpostavljam da je sve na svome mestu pa idem da sredim ruke." Pogledao je u Dţejn preko svojih naočara na pola nosa, a ona je sijala od zadovoljstva jer je uspela da zadovolji njega. „Ako postoji bilo kakav problem a da ga ja ne znam, sada je vreme da mi kaţete."

By voki

„Ni slučajno. Sve je u redu, gospodine." Ona je davno bila zaradila privilegiju da ga zove po imenu, ali ipak je više volela ovo sluţbeno obraćanje. Kada je sa simpatijama govorila o njemu pred drugim osobljem, uobičajeno gospodin doktor' zamenila bi sa on', kao da je samo jedan on na svetu.

„Naravno, Dţejn. Imam puno poverenje u vas." Oči mu zaiskriše dok ju je gledao. I jeste imao poverenja. Jer, na kraju krajeva, ona jeste bila najbolji koordinator od svih, zar nije? Zbog toga ju je i angaţovao da radi s njim. S profesionalne strane, ona je zaista mislila za njega da je 'bog', ali nikada mu to ne bi priznala. Što se njega tiče, znao je da moţe da se pouzda u ovog saradnika. Pobrinula se za svaki detalj od onog trenutka kada je donor proglašen mrtvim od izliva krvi u mozak. Njegov monitor nije pokazivao nikakvu aktivnost a mašina za odrţavanje u ţivotu bila je ostavljena u tihoj simfoniji sa dušom, gde god da je bila. To je bilo nekoliko sati ranije. Pošto je donor imao karticu kod sebe, nije bilo nikakve sumnje u to da mogu obaviti presađivanje, mada je i osoba koja je bila sa preminulim u bolnici potpisala pristanak.

Telefon ponovo zazvoni, vraćajući je u stvarnost. Ovaj put ju je poziv zaista iznenadio. Razgovarali su sa svakim sa kim je trebalo; sve je bilo dvaput provereno. Znači, ovo mora da je greška. Aziz joj pogledom postavi pitanje. Klimnula mu je glavom u znak ohrabrenja, što je bilo daleko od onog što je stvarno osećala. „Sranje", pomisli naglas, momentalno besna na sebe što joj je pobegla ova ruţna reč pred doktorom.

Njena porodica će sigurno već spavati kad ona večeras bude stigla kući. „Opet radiš vikendom, mama?" rekla je Sara. „Kada ćeš biti sa mnom, stvarno sa mnom?" Obmotala je ruke oko majčinog vrata kada je ova došla rano tog jutra. Ljudi koji imaju porodicu ne treba da pri-hvataju ovakav posao. Dţejn se pomalo ukoči na tu pomisao a onda vrati misli na posao pred sobom i prionu kao pravi profesionalac.

Završila je telefonski razgovor i u istom dahu nazvala drugi broj. „Halo, Dţejms, je l' moţeš da me pokriješ, odmah?" Klimala je glavom slušajući odgovor s druge strane, malo zbog sebe a malo zbog doktora Aziza. ,,Oh, super, hvala." Podigla je obrve. „Nije mi baš trebao onaj poziv od malopre", objasnila je hirurgu, zvučeći pomalo optimistično zbog traga irskog naglaska u svom izgovoru. „Mislila sam da je danas na duţnosti, ali nismo uspeli da dobijemo vašeg omiljenog imunologa. Kaţu da je bio na nekoj međunarodnoj konferenciji i da kasni jedan dan, i nigde ne mogu da ga nadu. Uostalom, traţio je da bude slobodan danas jer mu je rođendan. U svakom slučaju, doktor Lovel će ga zame-niti, ovde je za pet minuta."

Dţejn Kuk je bila oličenje efikasne osobe i njeno samouverenje prenosilo se i na lekara. U sebi, bila je iznervirana. Jedan dan duţe na seminaru na račun bolnice. A niko neće reći ni reč fensi doktoru. Uostalom, rođendan ili ne, ako si na deţurstvu, onda tu nema šta. Dţejn je mogla da zamisli doktora na nekoj dobroj zabavi, sa isključenim mobilnim. Ali ipak je skupila snage da se nasmeši, zahvalna na tome što radi u ovom timu vrhunskih stručnjaka.

By voki

Aziz nije bio 'bog' za dţabe: čitao joj je misli. „Pa, mislim da mo-ţemo oprostiti doktoru Stafordu poneki dan za rođendan ili velike praznike, šla mislite? Ovakve stvari bi moţda pomerile nekog smrtnika, Dţejn, ali lebe ne, tebe nikada."

Bila je dovoljna jedna njegova reč pa da se njeno raspoloţenje popravi. Nema veze, stvarno, Dţejms Lovel je bio isto tako dobar doktor i svakako je već bio ovde u bolnici. Sve što je trebalo da uradi bilo je da kaţe pacijentu da je došlo do promene. Nije mislila da će to biti problem. Doktor Aziz verovatno nije umirao od sreće, ali preţiveće. Voleo je da radi sa ljudima kojima veruje a jedan od njih je bio Aleksandar Staford. Njega su zvali 'Sfinga'. „Moţda ne priča mnogo, ali sve vidi. I zna mnogo više nego što će ti reći", rekao joj je jednom Aziz o ovom doktoru. Mada je dobro znao da bi ona mnogo više volela da mladi doktor nije tako zatvoren, lakše bi ga razumela. Aziz je znao da ona greši poistovećujući njegovu ćutljivost sa arogancijom. „On je miran, racionalan mladi čovek, ali nikada ne osuđuje druge ljude i njihove navike. Meni se sviđa."

Bilo kako bilo, moraće ovo da obave bez 'Sfinge', koji je bio nedostupan zato što je u avionu, ili zato što je uţivao na rođendanskoj zabavi. U narednih dvanaest sati, njeno je bilo da čeka. Poješće nešto i malo će odmoriti, ali svakako je morala ostati u bolnici.

„Ne brini, Dţejn. Ja ću reći pacijentu." Otišao je do njene sobe. „Danas stvarno lepo izgledaš, Lusi. U mojim si i Alahovim rukama u narednih nekoliko sati."

Nasmejala se kroz izmaglicu lekova koje su joj dali kao pripremu za operaciju. Izgledala je nekako nestvarno, kose crne kao gavran koja je okruţivala njeno lepo bledo lice. Kao da nikakvo svetio i nijedna senka nisu padali po njoj, bilo je tako mirno, kao izvan ovog sveta. Dugo se borila sa podmuklom bolešću a sada je trebalo da izdrţi transplantaciju srca. Osećala je da će uspeti, kao gost doktora Aziza i samog Alaha.

„Daćemo sve od sebe, svi koliko nas ima ovde. Doktor Staford, naţalost, nije trenutno s nama. Znam da je ţeleo da bude na ovoj operaciji, ali ovog momenta ne moţemo da ga pronađemo. Lično sam proverio kompatibilnost tkiva, a doktor Lovel će ga zameniti. Doktor Staford će vas sigurno obići prekosutra, jer pre toga i nećete biti baš svesni."

Lusi je bila kao ubijena ovim vestima. Doktora Staforda je poštovala iznad svih. Bez ikakve sumnje, najneţnija duša koju je ikad srela, mislila je. Ako bi nju pitali, ona radije ne bi ni počinjala ovaj put u nepoznati mrak bez svetlosti njegove ličnosti kraj sebe. Svako bi pogrešno protumačio ono malo energije što se videlo na njoj kao slaganje. Svako, ali ne i doktor Aziz. Nijedan treptaj njemu ne bi promakao. Nasmešio joj se i potapšao ruku.

Dţejn Kuk nije mogla a da se ne divi načinu na koji je umirio očigledno smrvljenu Lusi i njene strahove. Njegovo smireno ponašanje podizalo je uvek nivo pouzdanja i kod pacijenata i kod osoblja. Ĉinilo im se da ništa ne moţe poći po zlu dok je on tu. Tada nisu ni obraćali paţnju na razna upozorenja koja su morali da potpišu pre svake intervencije. Amel je bio izuzetan, moţda najbolji od svih hirurga sa kojima je ikad radila.

By voki

Nazvaće Saru nakon čaja. Bila je s tatom u parku tog popodneva. Bilo je lepo napolju, kiša koja je padala skoro cele nedelje konačno je prestala tog dana. Pokupila je gomilu dokumenata sa svog stola i krenula da ih razvrstava.

Dok su joj gurali kosu pod kapu i stavljali je na krevet sa točkićima, Lusi baci zamagljen pogled na pokrivač od parčića koji je tkala. Ovo je njen ţivot koji je ušila u taj rad, parče po parče, u poslednjih nekoliko meseci, od kada je stigla ovamo donevši sa puta po Kolumbiji svoju izdajničku bolest. Imala je dvadeset osam godina a bolest je učinila da izgleda kao da ima devetnaest. Ali, kao neka stara mudra matrona, naučila je da ţivot uzima dan po dan. Neki delovi njenog pokrivača bili su jarkih boja, neki su imali pastelne tonove, a neki su bili sasvim tamni, što je zavisilo od njenog raspoloţenja.

Pogledala je i ono poslednje parčence koje je prisila: krilato srce koje leti prema srebrnom mesecu, na noćnom nebu. Ovo je bilo njeno podsećanje na majku koja je tako odletela još kad je bila mala. Putovanje sa kojeg se majka nikada nije vratila a od kojeg se dete nikada nije oporavilo. Ţivot više nije bio kao pre. Ali sada, u izmaglici anestetika koji su joj polako uzimali svest, videla je ovo krilato srce u novom svetlu. To je bila ona. Imala je ovu misao na sekund, a onda su joj se kapci sklopili, odvukavši je u blaţeno carstvo snova.

Osmo poglavlje „Sigurno danas izgledam bolje nego ikad." Lusin glas bio je nejasan i nije

zvučao kao da je njen. Bila je na intenzivnoj nezi. Osećala je bol u nekim delovima tela kakav nikad ranije nije osetila, ali našla je načina za malo ironije. I, uprkos oţiljcima, ţicama i velikom rezu od operacije, osećala je ogromno zadovoljstvo koje zbog nedostatka snage nije mogla da iskaţe.

„Dobro izgledaš za nekoga ko je proveo više od deset sati u operacionoj sali." Njegov glas je bio jasan i ljubazan kao i uvek, ali malo umoran, pomislila je. I znala je da joj nije rekao istinu: izgledala je ranjeno kao što se i osećala. Ali Aleksa je umirio i sam pogled na nju. Ţmirkajući iza sterilne maske, njegovom pogledu nedostajao je uobičajen sjaj, ali učinio je sve što je mogao da je ohrabri. „Uostalom, od mene nećeš dobiti poštedu. Očekivao sam da ću te zateći kako skakućeš okolo. Moja sekretarica je dobila hitnu poruku da je tvoja operacija bila zakazana za prošli petak. Šta je bilo - predomislila si se?" Pokušala je da

By voki

govori i da mu objasni da se nije uplašila, ali on joj se nasmešio i zaustavio je blagim stiskom za ruku. „Samo klimni. Jesi li dobro?"

Nakon nekog vremena, Lusi uspe da nađe sopstveni glas. Ţelela je da mu kaţe. „Volela bih da znam." Nije ţurila sa odgovorom. „Pokušavam da ti dam neki smisleni odgovor. Da razlučim šta je u mom mozgu." Osećala se kao razgrejana pored vatre u kaminu, kao da treba da se protegli da bi ponovo stavila svoje telo i misli u funkciju. „Ej, da, moje srce... Zaboravila sam... Danas mora da mi je rođendan, prvi dan novog ţivota."

„Pa, moglo bi se reći da je to bilo juče, kada je operacija bila završena. Mnoga leta ti ţelim. A s obzirom na to da je i moj rođendan bio juče, vidiš, sad slavimo rođendan istog dana."

Lusi se nasmeja, pomalo zbunjena. „Jedna od sestara mi je rekla da ti je rođendan bio u nedelju - da si bio na nekoj zabavi tim povodom."

„Moj rođendan je bio juče, 22. septembra." Aleks nije ni ţeleo da se seća nedelje kod kuće. „Još se osećaš umorno?"

„Dugo sam spavala, je F da? Koliko dugo si ovde?" Reči su joj bile pomalo razvučene, ali razumljive. Malo je pomerila vrat iako je neka cevčica bila zabodena u njega. Primetila je da je doneo sebi stolicu i da je čitao neku knjigu. Još jedno lice iza maske je ušlo i proverilo nešto na dijagramu. Osetila je, kad su se vrata otvorila, jasan miris narcisa. Gde su, ne vidi ih, i ko je uspeo da ih pronađe za nju u septembru? Moţda Grejs?

„Hteo sam da budem ovde kad se probudiš. Doktor Aziz me je zamolio da proverim stvari pre tvoje operacije pa sam se osećao kao da sam te izneverio jer nisam stigao na vreme."

„Ĉak i doktorima je dozvoljeno da odu kući u nedelju. A ponedeljak sam prespavala. Inače, kako je bilo u Americi?"

„Ja sam u nedelju došao pravo od kuće ovde, Lusi. Nešto je bilo iskrslo... Bio sam potreban svojoj porodici." Osećao je da mu glas ne zvuči sigurno. Pogledao ju je u oči. „Pregledao sam tvoje rezultate i izveštaj o primanju tkiva. I beleške sa operacije. Sve izgleda dobro. Razgovaraću, nadam se, kasnije sa doktorom Azizom. Ali sve se čini u redu. Moţda to nije ono srce zbog kojeg si došla, ali moţda je ovo još i bolje. Imala si veliku sreću."

Iskreno govoreći, Lusi se osećala kao da ju je pregazio kamion, ni lekovi nisu mogli u potpunosti da otklone bol. Ali, iako nije bila sva svoja, pokušala je da pročita nešto na Aleksovom licu što obično nije bilo tamo. Nije mogla da otkrije; nije prepoznavala stranca koji je ote-rao njegov uobičajeni mir i tihu snagu. Niti je mogla da glumi hrabrost; fizički nije imala snage za to. Pokušala je najbolje što je mogla u datom trenutku.

„Nemoj danas da brineš za ceo svet. Ja ne idem nikuda odavde. Malo sna ni tebi ne bi škodilo." Pokazala je ka njegovom licu. „Nikada te nisam videla tako premorenog." Iako je bila poludrogirana od lekova, i uprkos maski koja mu je skrivala deo lica, mogla je lepo da vidi da nije spavao danima. Bio je stvarno zgodan čovek, muţevan na jedan tih način, i fin, vrlo fin. Svaka sestra u bolnici topila se kada bi ga ko spomenuo. Ali tog dana je izgledao poput duha - te jasne

By voki

zelene oči bile su prošarane krvlju. Ovakvog ga niste mogli odvesti u kuću svo-jih roditelja.

„Okej." Nasmejao se, zahvalan zbog njene pronicljivosti. „Obići ću te opet večeras a sutra bi trebalo da te vrate u tvoju sobu. Popričaću sa doktorom Denhamom u vezi sa antibioticima koje ćeš dobiti, kako bismo sprečili eventualnu infekciju." Popravio joj je posteljinu i ona se nesvesno nasmeši. „Da li ti treba još nešto?" Bio je opet čika doktor. Kao muškarac, pokazao se samo na sekund. Ovo je bio profesionalac na poslu. „Ništa još ne moţeš da jedeš, tako da nemoj da mi traţiš roštilj."

Lusi je bila vegetarijanac, što je on dobro znao. Ali ova smešna ideja odjednom je podseti na njeno detinjstvo i porodicu, i u trenutku je raspoloţi. „Ništa ne treba, hvala. Moţda mi sutra donesu čaj sa limunom?"

„Mmm. Dobar izbor. Trebalo bi posle da se navikneš i na kafu." Klimnuo je glavom. „Nutricionista će te kasnije obići. Niskokalorična hrana i to sve, ti to već znaš. I nizak unos soli, naravno. Pratićemo paţljivo i nivo šećera u krvi. Ali s obzirom na to da si se godinama bavila baletom, mislim da hrana neće biti problem u tvom slučaju. Ionako bi mogla malo da se ugojiš." Lusi je bila tanka kao grana.

„Dobro jutro, Lusi King, iako je već prošlo podne." Doktor Aziz se nije čuo kad je ušao, u sterilnom belom mantilu, što je bila promena u odnosu ne njegovu uobičajenu plavu. „Da li se osećaš kao da si odradila putovanje do Smaragdnog grada i vratila se sa novim srcem i hrabrošću lava?" Zvučao je kao neki dobri Deda Mraz.

„Dobar dan, čarobni doktore. Osećam se pomalo opijeno." Lusi se topila zbog potpune paţnje svoja dva omiljena doktora. Ĉak je i bol bio manji kad su oni bili tu. Svetlost se prelamala kroz prozore njene sobe, kao kroz prizmu, kao parčići njenog izatkanog pokrivača. Moţda joj se javlja boginja duge da joj kaţe da se vraća u ţivot. Skupila je snage za celu rečenicu: „Sanjala sam nešto toliko nestvarno da ne umem ni da opišem."

Reči su stajale u sobi, stvarne skoro kao predmeti. Aziz i Aleks se ozbiljno pogledaše, a onda se stariji muškarac osmehnu i okrenu mlađem.

„Doktore Staford." Videlo se da ova dva čoveka osećaju prijateljstvo jedan za drugog. Aleks sve shvati iz pogleda svog kolege. „Drago mi je što vas vidim. Dođite na čašicu razgovora kad uhvatite vremena." Aleks samo klimnu glavom.

,,E pa onda, Lusi, ostavljam te da se odmoriš. Mislim da ćeš sutra izaći sa intenzivne nege, ali molim te da sve radiš vrlo polako. Zamisli kao da si bila na putu oko sveta, da tako kaţemo. Ĉekam vas u svojoj kancelariji, doktore Staford." Reči su mu tekle sporo, ali kada je završio, nestao je brzo kao senka. U sobu uplovi tek lagani trag mirisa narcisa.

„To cveće napolju, taj miris. Toliko mi je poznat. To su sigurno narcisi. Da li znate ko ih je doneo? Ne mogu da shvatim gde su ih našli. Prolećni pupoljci u jesen? Mada se zimi mogu naći u Sidneju."

„Našao sam ih u cvećari robne kuće Liberti. Oni uvek imaju i cveće kojem ovde nije sezona. To je malo izvinjenje za to što nisam bio tu. Nije dozvoljeno

By voki

unositi ih u sobu, ali drago mi je što ti se sviđaju. Oni su simbol novog proleća, i pratiće te u tvoju staru sobu za dan ili dva. Sada, molim te, odmori se. Pokušaću da dođem kasnije ako me hitno ne pozovu u drugu bolnicu."

I on je otišao. Lusi je registrovala, kroz omamljenost medikamentima, da je on bio taj koji joj je doneo cveće i pokušala je da se seti zašto joj je to toliko vaţno. Je li to nešto neobično? Ali povukla se brzo iz ove opasne zone. On je njen doktor, na nju gleda samo kao na pacijenta. On je isto tako šarmantan i prijatan sa svima koje leci, to je ona dobro znala. Njenoj cimerki u sobi, gospođi Moriš, doneo je knjigu prošle nedelje, a glavnoj sestri ciklame za njen rođendan prošle nedelje. A Lusi nikada nikome nije pokazivala svoja osećanja. Zato ostavi te misli da plutaju u blago namirisanoj sobi, u nekom stanju polusna kao u paukovoj mreţi, negde na kraju duge.

* Telefon ponovo zazvoni i Kalvin se malo nakašlja pre nego što se javio.

..Molim? Hvala na saučešću. Reći ću joj da ste zvali. Sada nije u stanju da razgovara. Prijatno i do viđenja."

Sijan podiţe nateklo lice i zahvalno ga pogleda. „Stvarno ti hvala što mi sve ovo rešavaš. Izvini, ne mogu da verujem da sam ovoliko pogođena. I kako su ti ljudi već saznali?"

„Naravno da te je pogodilo. Koliko ste bili zajedno? Ne moţeš izgubiti nekoga ko je godinama bio tvoj a onda samo slegnuti ramenima, znaš." Dodao joj je kafu, a zatim uzeo svoju jaknu i ključeve. „Vidi, idem da uzmem nešto za jelo. Moţda pečeno pile i malo salate?" Pogledao ju je, ali ona je jedva i registrovala šta je rekao. ,,I, ako osećaš da imaš snage, seti se da je Vilov brat rekao da bi voleo da te čuje."

Bio je skoro na vratima kad mu je zazvonio mobilni. „Boţe, što nas malo ne ostave!" brecnu se Sijan. Ţelela je da sabere svoje

emocije, a ne da troši i to malo snage na ponavljanje istih reči. Nije mogla to više da podnese. Jedan dan odsustvuješ sa posla i odjednom svi znaju sve o tvom privatnom ţivotu. Davno je bila isključila svoj mobilni, ali mnogi zabrinuti prijatelji uspeli su da nađu Kalvinov broj. Dok se javljao, odmahnu glavom prema njoj da joj kaţe da je ovaj poziv upućen njemu. Mahnuo joj je i zatvorio vrata za sobom.

„Ovo su čudna posla." Spustio je glas i poţurio da izađe iz stare vik-torijanske zgrade da ga ne bi čuli. Ove naseljene ulice u centru previše su tihe. „Prvo pogine moj rođak. Onda neko provali u kuću. Jesi li imao nešto s tim? S provalom? Shvatam da svi ţelimo informacije, ali ovo je stvarno pogrešno vreme."

„Znam. Nemam pojma o tome. Nadam se da ćeš uspeti, kao i profesor Valters."

By voki

„Ne brini. Dočepaću se ključa. Verovatno je sada kod oca. Ja ću se još malo motati ovde da vidim šta mogu da saznam. Ali hajde da pokaţemo bar malo poštovanja."

„Nemoj da me razočaraš, Kalvine. Papiri do kojih verujemo da će nas ključ odvesti sigurno su vrlo osetljivi. Ovo je naša šansa da shvatimo celu priču. A i pritiskaju me od gore."

Kalvinu se učini da zvuči veoma nervozno. „Veruj mi, Gaj, nisam uloţio ovoliko vremena da bih se vratio praznih ruku. Biću na sahrani u petak i nazvaću te posle vikenda, ali nemoj da me gnjaviš." Telefonska linija se prekide.

* Aleks zateče Kortnija Denhama u Azizovoj kancelariji kako proverava

rezultate testova. „Doći ću kasnije", reče. „Ne, ja sam gotov ovde. Biće ti drago da čuješ da je operacija Lusi King prošla

zaista dobro. Borac je ta devojka." Aleksu se Kortni stvarno dopadao. Bio je poreklom sa Trinidada, i njegov akcenat - koji nikada nije u potpunosti izgubio - bio je milozvučan. Kortni je imao odličan smisao za humor, što je bila prava retkost. A bio je i izuzetan kardiolog. Pruţio je Aleksu ruku. „Primi moje saučešće. Vil je bio izvanredno ljudsko biće. Stvarno sam ga voleo." Aleks nije mogao da izgovori ni obično 'hvala', već mu samo stisnu ruku. Kortni ode u tišini.

„Ti ne treba ni da budeš danas ovde, Aleks. Rekao sam tvojoj sekretarici da ti javi. Moći ćemo malo bez tebe."

„Lakše mi je ovako, Aziz. Radije bih da budem ovde od neke koristi. Osim toga, Lusi nema porodicu u Britaniji i oslanja se na nas više nego drugi pacijenti. Podrška porodice je ključna prilikom oporavka a ona je uopšte nema. Mislim da joj je cimerka u stanu bliska kao sestra, ali nije to isto. Nije mi teško da je malo oraspoloţim."

Neko drugi moţda ne bi shvatio Aleksovu potrebu da govori, ali doktor Amel je imao previše iskustva da ne primeti taj signal. „To je bio nesrećan slučaj, čini mi se? Znaš li uopšte šta se tačno desilo?"

Aleksu je laknulo što je pitanje bilo postavljeno. Nije mogao o ovome da govori sa svojim ocem kojeg je pogodio gubitak supruge i sina za manje od godinu dana. Nije ţeleo da odgovara na Aleksova pitanja o policijskom izveštaju.

„Izgleda da se Vil zabio u ogradu mosta po gustoj magli. Kaţu da je verovatno bio umoran i nije obratio paţnju." Govorio je ravnim glasom, kao bez emocija, a onda je pogledao Aziza pravo u oči. „Ja ne verujem u to. Vil je bio vrlo iskusan vozač. Ako je bio iscrpljen, suviše umoran, on bi stao da se odmori. On jeste ţiveo brzo, ali dobro je znao granicu između izazova i čiste ludosti."

„Ni magla ne bi pobrkala tu granicu?"

By voki

„Dobro je poznavao reku, put, bolje nego iko drugi. Jednostavno ne mogu da verujem da bi njegova eventualna pogrešna procena bila tako fatalna. Kako je moguće da je prošao kroz Italiju, Francusku, Grčku, bez ogrebotine, i napravio tragičnu grešku na kilometar od kuće?"

Aziz otvoreno pogleda svog kolegu i prijatelja. „Aleks, ti stvarno misliš da ima nešto u tome?" On će, prvi od svih, podrţati mladog doktora u svemu što ovaj misli. Nije on bio čovek koji optuţuje lako. Neka bezvezna teorija zavere nije nešto čime bi se Aleks bavio.

„Stvarno se pitam. Devojka koja stanuje blizu nas bila je prva na mestu nesreće, dala mu je prvu pomoć i pozvala hitnu. Rekla je i mom ocu i policiji da joj se čini da je čula neko vozilo, moţda uključen motor. Nije mogla biti sasvim sigurna. Ne ţelim da uznemirim svoju porodicu još više. Ali mislim da postoji realna mogućnost da ga je drugo vozilo gurnulo s puta i produţilo, ne zaustavljajući se."

„Prepusti to policiji, Aleks." Aziz mu priđe bliţe i stavi ruku na rame. ,,I dozvoli sebi da oţališ svog brata. Ţao mi je što ga nisam upoznao. Svi koji jesu kaţu da je stvarno bio dobar i svi su u šoku. Ali ţeleo bih da dođem na pogreb ukoliko mi dozvoliš?"

„To je vrlo ljubazno od tebe, Amel. Značilo bi mi ako bi došao, ako uspeš da se izvučeš s posla. Sahrana je u petak. Nisam imao ni vremena da razmislim o tome kako bi Vil ţeleo da to organizujemo."

„Sahrane se prave zbog ţivih, Aleks, ne mrtvih. Ono što je potrebno tebi, tvom ocu i prijateljima da ga oţalite jeste ono najvaţnije. Probaj da ispuniš to sebi - tu potrebu da se formalno oprostiš od brata." Amel je dobro razumeo da Aleks nije bio vernik u pravom smislu te reči, baš suprotno. Oni su i ranije otvoreno razgovarali o tome. „Je li Vil imao ista religijska ubeđenja kao i ti? Ili, da kaţem bolje, nedostatak religijskih ubeđenja?"

„Mislim da bi Vil bio srećniji ukoliko bi govor na njegovom pogrebu bio iz Šekspira umesto iz Biblije. Ali imao je on čudne ćoškove u sebi koji su bili rezervisani za duhovno. Praktično, poslednja njegova poruka na mom mobilnom bila je u vezi s maminom Biblijom. A u unutrašnjem dţepu jakne imao je razglednicu sa slikom katedrale u Šar-tru, i primerak Solomonove pesme, na francuskom. Tako da, vidiš, ne znam, u stvari."

„Šekspir meni dobro zvuči. Prepusti drugima da daju svoj doprinos. Meni lično se uvek dopadao Hamletov savet Horaciju da 'mnoge tajne kriju zemlja i nebo.'"

Aleks se tuţno nasmeši. Znao je da je Amel i veliki doktor i veliki vernik. Diskutovali su o tome, poštovao je njegova uverenja iako se nisu poklapala s njegovim. Amel je uvek govorio da se gore Alah smeši gledajući ih kako se upinju da dokuče beskrajne tajne univerzuma - da posmatra njihov progres kao neki dobronamerni otac, koji sve razume - i Darvina, i sve ostalo što su ljudi uspeli da izmisle. Za Amela, Bog i nauka nisu bili u suprotnosti. Smatrao je da im nauka pomaţe u otkrivanju boţjeg lica u sebi. A za to imaju da prevale dug

By voki

put, govorio bi Amel. Aleks pogleda u njegovo neţno, mudro lice. Da, biće mu lakše ako Amel bude tamo u petak.

Deveto poglavlje

Krebtri lejn spuštao se sve do reke i vikendom je predstavljao pravu oazu mira čime se nekako izdvajao iz vreve metropole, uprkos svom skoro centralnom poloţaju u glavnom gradu. Aleks se parkirao ispred manje kuće koja je svedočila mnogim švalerskim poduhvatima kralja Ĉarlsa II koji je tu dovodio svoje ljubavnice pre više od tri stotine godina. Uz malu pomoć roditelja, Aleks i Ana su uspeli da skupe za depozit i kupe ovu kuću pre i lekoliko godina, kada je bila trudna sa Maksom. Bila je blizu posla i nadomak reci, što je Aleks stvarno voleo, ali činilo se skoro kao da ste na selu, što je, s druge strane, neodoljivo privlačilo njegovu ţenu. Majka i sin su ostali da ţive tu i povremeno bi Aleks poţeleo daje sve to i dalje njegovo - i kuća, i Ana, i Maks. Ne moţe se reći da ih on nije dovoljno cenio i ranije. A li posao doktora na programu za istraţivanje i presađivanje organa zahtevao je posvećivanje i odsustvovanje, i nije ni primetio da njegov privatni ţivot klizi u propast zanemarivanjem mlade supruge i malog sina. Ona ga nikada nije posebno gnjavila oko toga, niti mu je nametala osećaj krivice. Jedno jutro jednostavno su se probudili i shvatili da je veza između njih nestala. Rastali su se prijateljski, ako tako nešto uopšte postoji, bez borbe za starateljstvo i alimentaciju. Ostala je, međutim, ogromna tuga i praznina kod dvoje inteligentnih ljudi koji su shvatili da nisu uspeli da izbegnu poznate zamke karijere koja hoće da bude iznad porodice.

Maks je dotrčao do vrata kada je otac došao da ga uzme za vikend. „Moram da ti pokaţem nešto strava", vukao je oca za ruku uz stepenice pre nego što je ovaj mogao i da skine kaput. „Igrao sam najnovije Simse, tata, ne moţeš da zamisliš šta sve tu ima."

Ana je došla pre nego što ga je Maks odvukao samo za sebe. „Jesi li gotov sa poslom za danas, Aleks? Moţe čaša vina?" Zabrinuto je pogledala u bivšeg supruga za koga je još osećala veliko poštovanje kao za dobrog čoveka, velikog doktora i izvrsnog oca Maksu. Izgledao je kao prebijen, kao da nije sastavio noć

By voki

sna u poslednjih mesec dana. Ali s kakvim god demonima da se Aleks borio, činio je to sasvim sam, ne govoreći nikome šta mu je na srcu. Da bude društvo sam sebi bila je njegova navika - i po njenom mišljenju, njegova jedina ozbiljna mana.

„Mm, moţe, Ana, baš ti hvala. Izgleda mi kao da sam na nogama čitavu večnost, a ne od jutros." Krenuo je u kuhinju za njom. „Tata me je nazvao da mi kaţe da je malo porazgovarao sa inspektorom iako puna istraga neće biti gotova bar još dva meseca. Na poslu sam od šest jutros a treba još da završim sređivanje Vilovih stvari u mom stanu. Stalno se saplićem o njegove stvari a znam da bi on ţeleo da mnogo toga ode u dobrotvorne svrhe. Povrh toga, danas su vratili i motor iz osiguravajućeg društva. Skoro je netaknut, ali nisam siguran šta da uradim s njim. Mislim da ću ga prvo prebaciti na selo pa onda razmisliti o prodaji. Tipično je to za Vila, je 1' da, da se useli kod mene a posle nikada u potpunosti ne iseli. Stalno je bio tamo i ovamo, od prošlog maja."

Primetila je da mu je glas čvrst. „Je l' će ti trebati pomoć? To neće biti lak posao?" Dodala mu je vino. Njeno pitanje je više trebalo da proveri da li mu je potreban razgovor a ne bukvalno pomoć u selidbi. Maks je i dalje vukao oca za rukav. Ana shvati da, ukoliko ne iskoristi ovaj momenat za razgovor, moţda više neće imati šansu. „Maks, vidi, daj tati i meni samo deset minuta da se nešto dogovorimo, i onda ćemo doći oboje u tvoju sobu da vidimo igru." Nije bilo lako izaći na kraj s njim dok joj nije palo na pamet da ga podseti da mu teče vreme na igrici i da će moţda sve potrošiti dok Aleks ne stigne da pogleda.

Maks odjuri, a Aleks i ona sedoše u dnevnu sobu. Skoro je menjala nameštaj u ovoj sobi. Rustični stil je nekada bio njen omiljeni, ali sada je sve sredila u jasnim čistim modernim linijama koje su doprinosile da soba izgleda prostrano i svetio. Beli ljiljani u običnoj staklenoj vazi, jedna bela mirisna sveća, davali su sobi mirnu eleganciju. Vatra je gorda u kaminu i on se zavali u udobnu belu fotelju.

„Cela ova stvar je prava noćna mora." Ovo je bila ozbiljna izjava za Aleksa koji obično nije ničemu dozvoljavao da ga previše pokrene. „Znaš da nam je i kuća obijena dok je tata bio u bolnici - neverovatna koincidencija." Ana klimnu glavom. „Policija misli da su to bili neki klinci jer su uzeli samo neke sitne pare, CD-ove, ništa zaista vredno kao na primer mamin nakit."

Ana je bila uţasnuta kada je čula ovo na sahrani - da bi neko mogao da iskoristi takvu situaciju. Ali shvatila je: verovatno je neko jednostavno video praznu kuću i iskoristio šansu moţda i ne znajući za tragediju vlasnika. Ali ipak, kako moţe neko tako nešto...

„Ali sada smo shvatili da nekoliko pravih stvari nedostaje. Dve-tri mamine stare knjige, uključujući i veoma staru Bibliju koju je dobila od svoje bake i koja je u njihovoj porodici već generacijama. Ĉini mi se da je vrlo vredna i da ju je potpuno nemoguće zameniti. Na marginama su upisane neke lične beleške i datumi rođenja članova porodice, praktično, kroz vekove." Ana je odmahivala glavom u neverici. ,,I jedan veoma mali portret koji smo uvek hteli da odnesemo na procenu. Jedva nešto veći od minijature. Slika ţene, negde iz

By voki

Hilijardovog vremena, ali mislim da nije njegov rad. Niko nije otkrio ko je ţena na slici. A sada je ukradena."

„Da, mislim da se sećam toga, portret je stajao na Dijaninom stolu. Znači, ipak su znali šta treba da odnesu, znali su koje stvari imaju veliku vrednost?"

„Tako izgleda. Ĉak i policija sada preispituje svoju teoriju. Inače niko u selu ne veruje da je to uradio bilo ko odatle. Svi oni misle da se takve stvari ne dešavaju u mestu kao što je Longpariš." Aleks se nasmeši, ali gorko.

„Šta misliš da će biti inspektorov zaključak?" Pazila je dobro da joj glas ne zadrhti. Ni ona sama nije još uspela da prihvati Vilovu smrt. Ĉetiri nedelje su prošle a ona je svako malo očekivala da ih nazove telefonom. Kako neko tako pun ţivota moţe da nestane? Njih dvoje su se uvek odlično slagali, on joj je postao kao brat kojeg nikad nije imala. Ljubazan i veseo s njom, neprevaziđen sa Maksom, na njega su se uvek mogli osloniti ako bi nešto iskrslo a Aleks nije bio slobodan. Nedostajao joj je i više nego što je mislila da je moguće. A samo bog zna kroz kakav bol prolaze Aleks i Henri.

„Izgleda da će to podvesti pod nesrećan slučaj osim ako ne utvrde da je pucanje krvnog suda posledica neke ranije povrede a onda će to podvesti pod Vilovu neopreznost. Ali kaţu da ništa drugo čudno tu ne nalaze. Udu-bljenja na kacigi potvrđuju da čak nije ni brzo vozio. Samo nesrećan spoj magle i umora. A onaj ko veruje u to, veruje i da je zemlja ravna ploča."

Ana nije znala šta da mu odgovori. Potpuno se slagala s njegovim mišljenjem. Kao da je mogla da vidi Vila sada, onakvog kakav je bio, veseo, šaljiv, nasmejan. Kad god bi pokušao nešto da skuva, uvek bi se opekao jer je stalno nešto brljao za šporetom, dobro se sećala toga. Voleo je da petlja oko motora i svog alata. On sigurno nije promašio krivinu i udario u ogradu iz čista mira. Oboţavao je taj motor i vozio ga je sa stilom. Kikotala se kada ga je dovezao da ga pokaţe njoj i Maksu. „Nikada nisam imao ovako lak motor za voţnju." Ĉesto je vozio Maksa gore-dole po njihovoj ulici, na potpuno oduševljenje njenog sina i apsolutni uţas komšija. Ne, Vil se nikada ne bi sudario tim motorom. Previše mu je bilo stalo do njega da bi bio neoprezan.

„Tata, tata, dođi da vidiš Simse, napravio sam celu porodicu da izgleda kao naša." Maks je nestrpljivo stajao na stepenicama. „Moraš da vidiš. Tata čak nije dobro obrijan, kao ni ti danas. Baš je smešno." Bila je to istina. Bio je toliko preopterećen obavezama da nije stizao redovno ni da se obrije. To je bilo vrlo neuobičajeno za Aleksa mada je Ana primetila da izgleda baš seksi sa bradom od tri dana. Vil, koji se uvek šalio s bratom zbog njegovih preteranih higijenskih navika, uţivao bi u ovoj situaciji.

„Ponovo je sastavio svoju porodicu na računaru, u igrici. To je njegov način da se nekako nosi sa ovim." Ana tuţno uzdahnu. „Ĉak je i pisao mejl nekome ko se predstavlja kao 'Grim Riper' da vrati Vila u ţivot. Stigao je odgovor da svašta moţe da uradi na kompjuteru, ali da se boji da ovo neće ići."

Aleks pomisli da je ovo pomalo morbidno, ali dobro je razumeo ţelju svog sina. „Okej, Maks, hajde da pogledamo. Hoćemo poneti igrice večeras s nama?" Aleks je ustao i krenuo ka kaminu da ostavi čašu. Skoro da je odskočio kada je

By voki

na njemu ugledao razglednicu. „Lavirint u Šartru?" Pogledao je u Anu traţeći objašnjenje.

„Vil je poslao Maksu. Toliko je to čudno, Aleks. Razglednica je stigla ujutro u nedelju posle Vilove sahrane. Kao daje glas iz nekog drugog svela. Datirana je 19. septembra, u petak." Uzela je razglednicu i pruţila mu da pogleda. Na poleđini je bilo isprepletano pet kvadrata, kao neka slagalica.

Nikada neznatno kada će nar staza odvesti. Doći ćemo ovamo zajedno nas

dvojica, u proleće ili leto, pa ćemo zajedno proći stazu. Najbolja igra školice koju moţeš da zamisliš. Vidimo se uskoro,pozdravi mamu. Voli te Vil xxx

,,I meni je poslao jednu ovakvu, sa istom slikom. Iz Luke." Pogledao je u Anu,

razmišljajući o nečemu. „Mogu li daje pozajmim na nekoliko dana? Voleo bih da je fotokopiram."

Ana je bila zaprepašćena. Je li to Aleks postao sentimentalan? Ili je samo pokušavao da sastavi šta je njegov brat radio u svojim poslednjim danima? Ni jedno ni drugo nije ličilo na njega. Stavila mu je razglednicu u ruke. „Molim te, pazi na ovo. Maks ne bi podneo da se izgubi." Aleks je stavi u unutrašnji dţep i pope se do sobe svog sina.

Njih dvojica su taman izlazili iz kuće noseći Maksovu torbu i igrice za kompjuter kada je Aleksov mobilni zazvonio. Ana zaštitnički stavi ruke na dečakova ramena. Očekivala je da je ovo još jedan hitan poziv za doktora Staforda. Petak i subota bili su najpopunjeniji dani za transplantaciju organa. Dobro je to znala jer im je nebrojeno puta uništilo vikend.

„Aleks Staford." „Aleks, Sijan ovde." Glas joj je bio vrlo napet. „Sve u redu?" „Aleks, danas mi je rođendan." Zastala je za trenutak a on je odmah počeo da

se izvinjava što je zaboravio. Pokušao je da mu glas zvuči veselo i ponudio joj iskrene čestitke i ţelje za dobro zdravlje. Nije ga ni saslušala. „Ne, Aleks, slušaj me. Dobila sam buket riajlepših ruţa." Ponovo je zastala, ne znajući tačno šta da kaţe. Aleks je ćutao, potpuno zbunjen. „Bila je prikačena i kartica na kojoj piše... Cveće je od Vila. Aleks, Vil mi je poslao ruţe."

By voki

Deseto poglavlje Stalna kiša na kraju septembra ustupila je mesto sunčanoj jeseni sa dolaskom

oktobra. Ta prijatna svetlost odgovarala je Lusinom novom ţivotu. Upozorili su je da će verovatno imati periode depresije u postoperativnom oporavku; nije imala ni nagoveštaj toga. Shvatala je da će - osim uobičajenog umora zbog tako obimnog hirurškog zahvata - imati i određenu letargiju tela, kao nedostatak energije. Ni ovo se nije desilo. Ĉak nije bilo ni problema sa rastom kose koji se skoro uvek javlja zbog lekova. Tri dana nakon operacije bila je na svojim nogama, a deset dana kasnije vratila se u svoj stan koji je delila sa Grejs, u jednoj edvardijanskoj zgradi u Batersiju. Grejs je za nju bila kao sestra.

Obe su bile televizijski producenti i njihov radni dan je bio dugačak i uključivao je odlazak na različita mesta. Grejs je radila u zabavnom programu - što je stvarno odgovaralo njenoj veseloj prirodi. Ona je volela svoj posao mada nije pokazivao sav njen talenat, budući da je Grejs briljantno diplomirala istoriju na Durhamu. Od kada je Lusi stigla u London, sedam godina ranije, napustivši svoj začaureni svet u predgrađu Sidneja, Grejs je bila njena najbolja prijateljica. Lusi je završila sociologiju a njen rad, kao producent i reţiser dokumentarnih programa, vodio je i u svet antropologije i u biljni i ţivotinjski svet. Kada je zbog jednog projekta otišla u dţungle Perua, a zatim u Kolumbiju, čudna bolest pratila ju je kući. Grejs je bila ta koja je problem shvatila ozbiljno i nagovorila prijateljicu da se pregleda.

Na početku, Lusi se jednostavno osećala umorno, što nije bilo ništa čudno s obzirom na prirodu njenog posla. Počeo je da joj smeta let avionom a na putovanju više praktično nije ni mogla da zaspi. Posao u Peruu započela je i dalje se oporavljajući od bronhitisa - bolesti koju je nasledila od majke i koja ju je uvek uznemiravala u vlaţnim zimama. Kada su krenuli u januaru, još je bila pomalo slaba, ali nipošto nije htela da odbije ponudu za posao koji ju je toliko uzbuđivao. U martu, nekoliko dana nakon povratka, primetila je u ogledalu veliki otok na oku, a onda je došla jaka groznica. Grejs nikada nije bila paničar, ali ovaj put je momentalno strpala svoju prijateljicu u taksi i odvela je u bolnicu za tropske bolesti. Bila je svesna toga da je Lusina bolest verovatno vezana za poslednju destinaciju na kojoj je radila i insistirala je na tome da je neko hitno pregleda. Rezultati vađenja krvi samo su potvrdili ono što su njena mučnina, povraćanje i slabost već bili pokazali: zarazila se virusom "čaga". Rekli su da je njeno telo reagovalo vrlo dobro u ovom slučaju, jer je odmah pokazalo znake borbe tako da je parazit bio rano otkriven. U nekim slučajevima bilo bi tako malo simptoma da se dijagnoza ne bi uspostavila godinama. A bolest bi do tada već izjela čoveka. Njene šanse za oporavak bile su sasvim dobre.

Tu se, međutim, njena srećna nit prekinula. Iako je relativno dobro reagovala na lekove koji su uništili virus, parazit je pre toga ozbiljno oštetio njeno srce. Bolest je postala svima očigledna. Sama kost i koţa, nije više bila ni senka one nekadašnje lepotice. Kao da je postala bledi duh pređašnje sebe. Početkom

By voki

maja, bila je prebačena u Brompton radi dalje kardiološke analize. Ali svet joj se srušio kada je odluka bila do-neta: transplantacija srca bila joj je neophodna.

Od početka je bilo jasno da moţda neće uspeti da nađu odgovarajuće srce. Nije ona bila neki posebni pesimista, volela je da o sebi razmišlja kao o realnoj osobi. Nikada se ne bi predala, bila je borac od samog rođenja. Detinjstvo joj nije bilo lepo. Odgajio ju je kruti otac uvek u strahu od svoje ultrakonzervativne majke Sicilijanke koja nikome ništa nije zaboravljala niti praštala. Kada ga je ţena napustila, bio je potpuno uništen. Lusi je načula da je neki drugi muškarac bio upleten i da je njena majka jednostavno sela na avion i odletela u Evropu da potraţi sreću. Otac i kćerka bili su ţrtve ovog dramskog zapleta. Nesrećni čovek više nije ni umeo ni mogao da bilo kome podari emocije.

To što je kkćerka izrazito ličila na svoju majku činilo je njegov bol gotovo nepodnošljivim. Postao je odgovoran otac, ali nikada osećajan. Ceo svet - a posebno njena svekrva - strogo je osuđivao bivšu gospođu King. Ali Lusi je čuvala jedan delić svoga srca da njime pokuša da razume svoju majku kad jednom poraste.

Dolazak u London moţda je bio i jedan korak u pribliţavanju majci mada nije imala predstavu gde bi mogla da je potraţi. Evropa je veliko mesto, a ona nije imala ni adresu niti bilo kakav trag. Otac je apsolutno odbijao da odgovori na njena pitanja mada verovatno ništa nije ni znao. Tako je Lusi odgodila taj problem za kasnije i jednostavno smatrala sebe manje-više siročetom. Jednim delom, to joj se i sviđalo - nikome ništa nije morala da objašnjava, niti da se dokazuje. Ipak, bila je svesna da jedna polovina nedostaje u njenom ţivotu. Postojao je posao, ali nisu postojala osećanja.

A ipak, sada, sa novim srcem i novim doţivljajem ţivota, prelazeći peške nekoliko kilometara za nedeljni pregled kod kardiologa, osećala je i sreću i nadu, i nimalo nije bila umorna. Nije mogla drugima da opiše kako se osećala. Nikada do sada nije videla svet ovim očima. Drveće, iako ogolelo i skoro bez lišća, izgledalo joj je lepše nego kada su pupoljci cvetali. Nekada su joj ljudi koji šetaju kučiće smetali - najviše zato što im dozvoljavaju da prljaju gde hoće - a sada se samo raspoloţeno smeškala. Posmatrala je decu dok su se penjala u školski autobus i učinilo joj se da su veseli i puni energije, baš kao i ona. Uţivala je u svemu i osećala se baš dobro.

Ţena na prijavnici u bolnici ju je prepoznala i nasmešila joj se. „Dobar dan, lepo je što vas opet vidimo."

„Lepo je to što vas sada samo ponekad posećujem. Pre sam imala utisak da praktično ţivim ovde." Lusi toplo uzvrati osmeh.

Polako se penjala uz stepenice, ali nije se nimalo zadihala pre nego što je ušla u ordinaciju doktora Denhama. Zadovoljno je razvukao usta i mahnuo joj rukom da sedne. „Poslednja biopsija pokazuje tačno ono čemu smo se nadali. Nema nikakvih znakova odbijanja - lekovi očigledno odrađuju svoj posao i sve izgleda sasvim dobro. Šavovi polako zarastaju, jedite hranu s dosta vitamina B, ribu, i tako dalje. Vaš imunolog je izgledao napravio pravu kombinaciju lekova. Vidim da vrlo lepo izgledate, a kako se osećate?"

By voki

Lagana šetnja zarumenela je Lusine obraze, i dok je odgovarala doktoru, treptala je, skoro flertovala. „Ako vi tako kaţete, onda se isto tako dobro i osećam. I više nego dobro. Nisam toliko zavisna od Grejs. Nemam smetnji sa lekovima, jesen je a nisam zakačila čak ni prehladu."

Kortni se široko osmehnu. „Vrlo dobro. Voleo bih kada biste odrţali nekim mojim pacijentima jedno malo predavanje o pozitivnom ţivotnom stavu. Da li dobro spavate?"

Klimnula je glavom. „Nemate nalete depresije ili pad adrenalina?" Kortni je izgledao blago

iznenađeno. Lusi odlučno odmahnu glavom. „Ne. Ponovo sebi kuvam i pazim šta jedem.

Celu kuću sam natopila antibakterijskim sredstvima da sprečim moguću infekciju. Nutricionista kaţe da je zadovoljna sa mnom. Pomalo vozim bicikl svaki dan. Sada mogu već prilično dugo da šetam - danas sam išla preko reke - i to mi je mnogo interesantnije nego monotoni sobni bicikl."

Pogledala je u njega da vidi hoće li je prekoriti pogledom. Ali kao i mnogi drugi hirurzi koji provode sate i sate na nogama, i doktor Denham je bio u formi, redovno je igrao tenis sa bolničkim osobljem a bio je i najbolje plasirani učesnik londonskog maratona među svojim kolegama. Očigledno je odobravao njene nove aktivnosti pa je nastavila: „Spavanje nije nikakav problem - i dalje osećam kako mi srce snaţno kuca, čak i dok se odmaram."

„Mm, hm. Sećate se da smo o ovome razgovarali. Vaše novo srce kucaće značajno brţe od onog starog, jer još ne moţe da momentalno odgovori na vaše povećanje ili smanjenje fizičke aktivnosti. A ne moţe da odgovori zato što nema nervne završetke koji bi mu to omogućili. Biće potrebno vreme da se to razvije."

„Sećam se da ste mi to objasnili i to me ne brine. U stvari, mislim da zbog toga mogu da sakrijem svoje mišljenje o drugim ljudima, što moţe biti baš korisno."

„Da, sada biste bili dobar pokeraš. Sve je ovo stvarno odlično. Dakle, ništa vas onda ne zabrinjava, Lusi?"

„Ne..." Lusi kao da je malo oklevala sa odgovorom. Kortni Denham je strpljivo čekao. „Fizički se osećam skoro neverovatno dobro, mnogo bolje nego pre transplantacije."

„Ali emocionalno?" podstakao ju je. Nije mnogo znao o njenom privatnom ţivotu, niti da li ima ozbiljnu vezu. Moţda ima nekih problema kod kuće. Napor postoperativnog toka moţe biti preteran za nekoga. Morate biti skrupulozni po pitanju higijene dok vam je imunološki sistem slab - a to se odnosi i na partnera. Intiman ţivot moţe biti frustrirajući i skoro nemoguć, osim ako je vaš partner izuzetno strpljiv i posvećen.

Nešto mu je iznenada palo na pamet. „Da li imate ţelju da ponovo posetite Australiju, Lusi? Da vidite svoju porodicu?" Gledao je u nju nekoliko trenutaka. Njena osećanja zaista nisu mogla da se pročitaju. Ali bilo bi potpuno razumljivo da ţeli da ih vidi nakon takvog iskustva, opasnog po ţivot. Sve bolničko osoblje komentarisalo je činjenicu da niko od njene porodice nije došao daje podrţi.

By voki

„Vidite, naše opšte pravilo je da ne preporučujemo odlazak u inostranstvo u prvih nekoliko meseci. Paţljivo ćemo vas pratiti, i ako nastavite ovako dobro da se oporavljate a budete ţeleli da vidite svoje roditelje, mislim da ćemo moći nešto da se dogovorimo tamo iza Nove godine."

Nije ţurila. Paţljivo je gledala u njega, razmišljajući zapravo o tome šta će on pomisliti kad bude čuo odgovor. „Ne, ne ţelim da putujem, doktore Denham. Radi se o tome da ovaj svet, ovaj u kojem sam sada, doţivljavam na potpuno drugačiji način posle operacije." Zastala je videvši da je on paţljivo sluša, skoro kao da ne moţe da veruje. „Moji snovi su tako stvarni, tako jasni. Moj ukus za hranu se promenio. I... čini mi se daje moja orijentacija promenjena."

„Snovi, ukusi - da, to mogu da shvatim. Mnogo toga ste prošli. Taj novi ukus moţda dolazi iz vaše glave koja vam kaţe šta da jedete. Od lekova generalno dobijate veći apetit. Moţete porazgovarati sa doktorom Stafordom o tome." Lusi nije bila nimalo uverena u ovo, ali nije htela da zalazi dublje. „Ali nisam siguran šta mislite pod tim orijentacija ?"

„Vidite, doktore, ja sam uvek koristila moju desnu ruku. Ali sada, automatski uzimam olovku ili kašiku levom rukom i osećam da mi je ona jača."

„Ovo nikada pre nisam čuo. Ali zapravo, to me i ne brine. Vaše srce je pumpa, a nismo dirali vaš mozak koji određuje koju ćete ruku koristiti. Moţda je to neka vrsta reakcije na operaciju, neka vrsta grča ili malaksalosti u desnoj ruci, moţda, mada, kad bolje razmislim, ovo bi se više moglo očekivati s leve strane. Jesu li vam češće uzimali krv iz desne ruke? U svakom slučaju, videćemo da li će to ostati tako, to nije ni tako vaţno." Nešto je zabeleţio u njenom kartonu. „Nešto drugo?"

,,U vezi sa hranom. Bila sam vegetarijanac nekih deset godina. A sada ponovo ţelim da jedem meso."

„Pa, ja odobravam taj izbor. To je tvoj nagon za snagu, Lusi, a moţda malo utiču i lekovi. Ali pokušaj od ograničiš unos crvenog mesa, zbog svog novog srca. Riba i piletina će ti više prijati. Zapisao sam ovde da sledeći put i to proverimo."

,,I, snovi, doktore. Stvarno intenzivni snovi, čudne slike, čak i zvuči..." Znala je da nikako ne moţe da mu objasni.

„Lusi, vaš ţivot je visio o koncu. Prvo virus čaga, onda intenzivna terapija, jaki lekovi. Konačno, presađivanje - duga, zahtevna operacija. A onda postoperativni oporavak. Očekivano je da se faš um bori sa svim tim na neki svoj način." Pogledao ju je i video da je ovo nije mnogo umirilo. „Okej, kako bi bilo da odete malo do psihologa, s njim moţete detaljno porazgovarati o ovome. Ovi lekovi mogu imati neke neprijatne efekte. Zakazaću vam termin i neko iz bolnice će vis obavestiti za dan ili dva. Takode ću popričati sa doktorom Stafordom o ovome, moţda će on hteti da promeni dozu lekova." Ljubazno je gledao u nju, ali ipak je osećala da ne shvata njene probleme sasvim ozbiljno, da ih više smatra nekim ţenskim hirom. Nije više pokušavala, već mu je pruţila ruku uz osmeh, spremajući se za odlazak.

By voki

Napravio je neke beleške o ovome, pomislila je, ali ni blizu onoliko koliko sam ja napravila. Ako i odem do tog psihologa, reći ću mu neke stvarno čudne stvari.

* Dve godine ranije, kada je njegov razvod od Ane postao konačan, Aleks je

kupio stan na Aveniji Rojal. Bio mu je bliza posla. Stan je bio smešten u vrlo mirnom kraju, na istočnoj strani malog pošljunčanog trga, odvojen od saobraćaja na Kings roudu. Nedavno je, zahvaljujući imanju svoje preminule majke, mogao sebi da priušti da kupi prva dva sprata ove kuće iz ranog viktorijanskog doba. Taj njegov stan je imao i svoju baštu na koju se moglo izaći i iz prizemlja i iz podruma. Kada su Aleks i Maks stigli, neko ih je već tu čekao, na spoljnim stepenicama, u mraku.

„Nisam se prevario, rekao si večeras?" Sajmon je zvučao kao da se izvinjava što ga uznemirava.

„Izvini, Sajmone, jeste, večeras je, naravno. Očekivao sam te. Nešto čudno me je zadrţalo, pričaću ti. Izvoli, uđi." Otključao je glavni ulaz i okrenuo se ka sinu. „Skloni svoje stvari, Maks, sve je sada uglavnom sređeno." Nije ţeleo da dečak ostaje kod njega dok ne raščisti Vilove stvari iz dečje sobe. Znao je da će Maksa opet uznemiriti to što Vila više nema, ako stalno bude gledao njegove stvari. Zato je i pozvao Sajmona da mu pomogne večeras. S obzirom na to da je on bio Vilov najbliţi prijatelj, bio je vrlo polaskan time što je pozvan. Aleks mu je rekao da uzme šta ţeli od Vilovih stvari i to gaje dirnulo. „Napraviću nam nešto za jelo", reče Aleks.

„Ĉika Vil je uvek bolje kuvao od tebe, tata." Maks tuţno pogleda u svog oca, koji se ni najmanje nije uvredio, zatim zabaci ruksak na leda i kao ubijen odvuče se do svoje sobe. Iznenada, na stoliću ugleda Vilov lap-top. „Hej, njegov kompjuter je ovde. Mogu da instaliram igricu na njemu? Grafika je sto puta bolja na meku nego na PC-ju." Ovo kao da ga je oraspoloţilo.

„Mislim da je to u redu. Mada nisam baš siguran da će raditi, ali probaj." Aleks se onda uozbilji, pokušavajući da glumi čvrstog oca. „Ali, molim te, prvo odnesi svoje stvari."

Dok se Maks muvao po svojoj sobi, Aleks je rezao pile i pričao Sajmonu o čudnom telefonskom pozivu bratovljeve bivše devojke. Trebalo je dosta ubeđivanja, ali cvećar je na kraju popustio i otkrio im kada i gde je cveće naručeno. Vil je naručio buket u Šartru, 19. septembra, u 13.50h. Šta ga je navelo da naruči cveće tako rano, skoro mesec dana pre isporuke - nisu mogli da znaju. Vil nikada nije bio toliko organizovan.

„Znaš, Aleks, nije da Vil nije umeo da bude romantičan. Ovakva spontanost mi i liči na njega." Sajmon kao da je pokušavao da ubedi sam sebe da to nije uopšte toliko čudno koliko mu se zapravo činilo.

By voki

„Nije baš spontano naručiti cveće mesec dana pre isporuke. Osim toga, njih dvoje su bili potpuno prekinuli. Vil mi je rekao da ga Sijan fizički privlači kao magnet, ali da njegovo srce više nije u toj vezi i da nikada nisu imali pravo međusobno razumevanje. Sijan nije blesava, naravno, ali nema Vilovo obrazovanje." Sajmon je klimao glavom na ovo, jer i njemu je Vil jednom slično rekao kada su popili previše piva.

„Moţda mu je nedostajala, moţda je razmišljao o pomirenju?" „Naravno, i ona tako misli, i to ju je bacilo u očaj. Ali ja sam siguran da to nije

tačno. On je uvek govorio da je Sijan kao veliko, razmaţeno dete. Naviknuta da dobije što poţeli, uvek je koristila svoju privlačnost, ne razmišljajući ni o čemu drugom osim o onome što se odnosi na nju. Moţda je ovo malo oštro, ali njen nedostatak osećaja za širu sliku u ţivotu ponekad ga je dovodio do ludila. Njihovi sistemi vrednosti bili su potpuno različiti. Ona je volela lepe stvari, furniranu garderobu -Sanel, Prada i tako to - a i ne moţe je čovek kriviti zbog toga pošto joj je to deo posla. S druge strane, on je ţeleo da provede bar jednu godinu radeći za neku međunarodnu dobrotvornu fondaciju."

Luk zacvrča kad ga Aleks ubaci u tiganj. „Kada ga je Sijan pritiskala da se venčaju, posle mamine smrti, Vil je shvatio da je pustio da stvari odu predaleko. Da se nikada neće oţeniti Sijan; da ne moţe da bude muţ kakvog je ona ţelela i da bi to zapravo bilo vrlo nefer prema njoj. Morao je da se bori protiv fizičke privlačnosti, što nije bilo lako, jer je ona znala koliko mu se dopada i koristila je to." Aleks nije mogao a da ne bude objektivan, čak i sada. „Ali ipak, sirota Sijan. To je preteško preţiveti. Je li bila njena greška što je tri godine volela nekog ko ni sam još nije bio shvatio šta ţeli? I, da budemo stvarno pošteni, i Vil je imao neke svoje stvari koje je voleo." Aleks baci pogled na flašu skupog konjaka koju je Vil bio načeo i skoro dokrajčio. Bol nije razdirao samo Sijan. Oboje su patili.

Sajmon je strpao gomilu knjiga u kutiju i sada je pomagao Maksu da instalira igricu na Vilovom sjajnom novom epl laptopu. Nasmešio se u sebi setivši se Aleksovih reči. Da, i Vil je voleo skupe igračke. NijeTitanija Hardi

to mogao biti bilo koji motor, već dukati. Ne bilo koji računar već najnovija generacija. Ĉak je i njegov klavir u stanu koji je delio sa Sijan bio bechstein. Nije ţeleo ništa osim kvaliteta - radije ne bi kupio stvar nego da uzme nešto drugorazredno. Imao je srce na pravom mestu, i dobro izbalansiranu glavu, ali i on je voleo neke svoje stvarčice. „Šta je pisalo na čestitki zakačenoj za buket?"

Aleks doda Maksu i Sajmonu po piće, ali različite boje. Izvadio je papir iz jakne. „Prolazne, trnjem probodene, krvavocrvene, ljubavlju natopljene, iskidanog srca: sada su čisto bele. Srećan rođendan. Zauvek tvoj, Vilijem. Sijan je bila neutešna." Pogledao je prema svom sinu i Sajmonu koji su zajednički pokušavali da pokrenu igru. „Poslao joj je bele ruţe, jesam to spomenuo?"

Sajmon odmahnu glavom. „Ĉoveče, Vil i njegov anagramski mozak. Ali u pravu si. Bele ruţe su znak čiste ljubavi, ne strasti. Velika razlika. I to za njen rođendan. Moţda je ţeleo da joj kaţe da je ne mrzi i da će je na ovaj način uvek voleti."

By voki

„Na novi način, ja mislim. Ali postoji misterija. Šta se dešavalo u Vi-lovoj glavi, u tim izgubljenim satima, između odlaska u katedralu i odlaska na trajekt? Nešto mu se vrtelo po glavi. A u svojoj pretposlednjoj poruci koju mi je ostavio rekao je da ima nešto izuzetno da mi kaţe. Od tada se pitam šta bi to moglo biti."

Maks se uzaludno trudio oko kompjutera, jer Sajmon i on nisu mogli da se uloguju. Podsećanje na šifru igralo je na ekranu: Jedina ţena sa kojom mogu da se nosim... „Koja je bila Vilova šifra, tata? Ko je ta ţena? Nije Sijan, nije ni baka, probali smo."

Aleks slegnu ramenima, ali kao da zna. „Kako je zvao svoj motor?" ponudio im je.

„Klaudija", uzvratiše i Maks i Sajmon u isti glas. „Kucaj, Aleks." Sajmon nije mogao da veruje da je tako lako. Ĉim su je

ukucali, na ekranu se pojavila Vilova poznata slika: Kleopatra koja pije biser rastopljen u čaši vina. To ga je iznenada podsetilo na Vila i osetio se jako blisko njemu. Odjednom mu nešto pade na pamet. Okrenuo se Aleksu. „O čemu god da je razmišljao, moţda je poslao na svoj mejl. Znam da je slao neke dokumente iz Rima, sam mi je rekao."

„Sajmone, ti si genije. Idi na njegov server." Maks je izgledao pomalo razočarano što se igrica odlaţe. „Hajde da proverimo Vilovu poštu, onda ćemo večerati na brzinu, a zatim je kompjuter samo tvoj, vaţi, Maks?"

„Ne bih da te razočaram, ali mislim da ti je tata u pravu, tvoja PC igrica ne moţe ovde da se instalira. Izvini, druţe."

Maks je delovao pomalo nadureno dok je išao prema drugom kraju velike dnevne sobe da proba na tatinom laptopu. Učitao je program i započeo igru, ali bez onog entuzijazma. Aleks je znao da je ţeleo Vilov računar kako bi se osetio bliţe njemu, kakva god da je grafika. Neţno je prošao rukom kroz dečakovu kosu a onda pokupio svoje piće i pridruţio se potrazi na laptopu. Osećao je da je Sajmon potpuno pogodio -sve Vilove fotografije, misli, sve će biti tu. Ovaj računar je bio deo njegovog profesionalnog ţivota, koristio ga je za poboljšanje slika, montaţu, arhiviranje. Pitao se zašto se i sam nije toga setio.

,,'Klaudija' nije šifra za mejl." Sajmon je izgledao kao izduvani balon od razočaranja. „I pre nego što me pitaš, probao sam sve drugo očigledno. Ime vaše kuće na selu. Njegove prve devojke." Aleks ga iznenađeno pogleda. „Jedino da krenemo redom po rečniku, ne znam više šta bih mogao da probam. U svakom slučaju, Vil je bio pomalo disleksičan, zar ne? Njegova gramatika je bila vrlo kreativna, ali imala je i greške." Aleks klimnu glavom. Moţda nikada neće otkriti šta je koristio kao šifru. Vratio se u kuhinjski deo i zamišljeno promešao skuvanu pastu s piletinom.

„Maks, dođi da jedemo." „Ĉekaj, tata. Moram da dam ovoj porodici nešto više novca a onda ću ga

ostaviti na pauzi." „Kako misliš, više novca?"

By voki

„Ma, to je varanje. Malo trikova i tvoji likovi dobiju više novca za igru." Aleks priđe sinu da ga ubedi da večera i da vidi kakva je to igrica, zapravo. „Vidi, prosto je, ukucaš Ruţin pupoljak i još neke simbole pored, i onda klikneš koliko ţeliš da tvoji dobiju love. To je trik koji ne znaju svi, a meni je čika Vil pokazao." Titanija Hardi

Aleks je skoro potrčao preko sobe do Sajmona koji je čuo isto što i on. „Građanin Kejn. To je ime na njegovom ekranu, zar ne? Vil ga je oboţavao, zvao gaje filmom svih filmova. Dok je on još govorio, Sajmon je već kucao šifru prateći isti tok misli. Iznenada, veza se uspostavila.

Pasta se hladila, ali Aleksove oči bile su kao začarane slikom na ekranu koja je pokazivala jednu izlaznu poruku za njega. Tekst je još trebalo da bude sređen i poslat, zato on nije ni primio poruku. Sajmon mu pogledom postavi pitanje a zatim otvori fajl na Aleksovo nemo klimanje glavom. Sajmon je bio taj koji je pročitao naglas uvodne reči: „Keter, na Drvetu ţivota, predstavlja Izvor. To je Sunce iza Sunca, Konačno svetio, boţanski izvor svetlosti za sve alhemičare. Ovaj Izvor je dostupan kada god se odrţavaju Sastanci svetlosti - što je izvan vremena i prostora - i oni se dešavaju u umu iskrenog 'Posvećenika'. Na ovim Sastancima svetlosti, svi Posvećenici mogu se povezati ne samo sa Izvorom već i sa svim kolegama širom sveta, uključujući prošle majstore i rane alhemičare. Podzemna reka mudrosti teče neprekidno od pradavnih vremena..."

Rečenica se prekide. Sajmon pogleda u Aleksa koji nije izgledao kao da je razumeo išta više od njega samog. Samo je odmahivao glavom da pokaţe da nema pojma na šta je to Vil mislio. Odjednom, prekidajući atmosferu začaranosti, Sajmon ugleda malo pulsirajuće svetio na dnu ekrana.

„Aleks, neko pokušava da se poveţe s nama. Kao da su samo čekali da budemo onlajn..." Glas mu se izgubi jer su obojica nemo zurili u ekran. Boje na monitoru se razliše a spajver program za praćenje pokazivao je da ih hakeri napadaju odnekud iz Britanije. Zatim se sve na ekranu zavrti ukrug sa zelenim rotirajućim centrom, pa se sve odjednom utiša u jednom čistom, besprekornom kvadratu.

S A T O R A R E P O T E N E T O P E R A R O T A S

By voki

Jedanaesto poglavlje Lusi je osećala da joj se nivo stresa povećava, što je bilo opasno za njenosrce.

Ali kako ga sprečiti? Morala je da bude kod pristaništa Kadogan u 5.00 a sada je već bilo prošlo 4.30. Još je bila kod kuće, neočešljana, bez definitivne odluke koje cipele da obuje. „Saberi se, devojko", reče odlučno sama sebi. „Ovo je pravi izlazak sa Aleksom Stafordom. Ne moţeš mi se sad raspasti zbog toga."

Već ju je jednom bio izveo na brz ručak kada je izašla iz bolnice -da bi toboţe razgovarali o kombinaciji njenih lekova, - ali nikakve medikamente nisu pominjali tokom celog razgovora. Taj ručak bio je zapravo njen povratak u realnost. Bila je to ona vrsta ručka u kojem jedno drugo zovu prvim imenom. Ona, lično, smatrala je da je sve prošlo baš dobro. On je sedeo, nasmešen, i paţljivo je slušao, ne otkrivajući ama baš ništa o sebi. Ali sve u svemu, bio je to neki početak. Ĉinilo joj se da je on pokazao interesovanje za nju, moţda od samog njihovog upoznavanja, ali nije mogla biti sigurna. Aleks je bio doktor koji je bio ekstra ljubazan prema svakom svom pacijentu, ali niste mogli pročitati njegovu ličnost. Primetila je čak da je njoj rekao i manje nego drugim pacijentima, kao da ga je malkice bio stid, što je ona protumačila kao trag simpatije. Ali moţda je to bilo samo kurtoazno s njegove strane -niko od porodice je nije posetio, samo Grejs i gomila kolega s posla, od kojih su polovina bili istopolnog seksualnog opredeljenja. Moţda on nije ţeleo da se njegova ljubaznost shvati kao previše prijateljska, moţda je to bilo upozorenje da ne treba pogrešno da shvati njegov izvrstan odnos sa pacijentom i da jasne granice u odnosu lekar-pacijent moraju biti uspostavljene. Izgleda da je to ipak bilo to.

Tako da je sada bila sigurna da je u njegovom zagonetnom ponašanju pročitala više nego što je tamo stvarno bilo.

A onda ju je iznenada pozvao na ručak. „Jesi li za to da nešto prezalogajimo? Bojim se da nemam baš mnogo vremena, ali hajde da sednemo negde izvan bolnice." Učinilo joj se da je pocrvenela i da je malo prebrzo prihvatila, ali jednostavno je bila oduševljena što ju je pozvao. Lusi je dobro pazila da se nikada ne veţe previše; prijatelje je imala širom sveta, zbog svojih putovanja, i nekoliko muškaraca koji su joj se uporno udvarali - ali ljubavnika ne. Stvari je ostavljala na nivou flerta, emocije je dobro kontrolisala. Ako bi bilo šta zapretilo da postane ozbiljnije, zbrisala bi najbrţe što moţe.

Ručak na brzinu obavili su u predivnom vrtu kafea Kod Dana, jednog savršenog, sunčanog oktobarskog dana. Dobro se sećala svakog detalja: šta su jeli, kako je ona neprestano pričala anegdote sa svog putovanja po Juţnoj Americi. Bilo je vrlo neobično za nju da se tako otvori, ali stvarno je bila zabavna tada, znala je da jeste. A onda - ništa. Sedela je i gledala u telefon koji je uporno ćutao. Shvatila je da on mora da odrţi profesionalan odnos lekar-

By voki

pacijent. Sada je imao manje posla oko nje - malo praćenja reakcije na antibiotike, i tako to. Najbolje da sve zaboravi...

Samo što nije mogla da zaboravi. Poverila se Grejs. Kada se seti toga, uţivale su više od sat vremena u dobrom starom ţenskom brbljanju. Ali o čemu su brbljale, pobogu, kada Aleks o sebi nije rekao ni reč, pa da bi to mogle da komentarišu? Grejs ju je odmah upozorila da stvari ne izgledaju najsjajnije. Trebalo je da bude obratno: ţena paţljivo sluša dok muškarac priča o sebi. Lusi se potpuno slagala s tim da situacija nije uobičajena, ali moţda je zato ovaj muškarac tako poseban: jednostavno ume da ćuti i sluša? Bila je zainteresovana a on je bio neviđeno zgodan, razveden, s malim dečakom. Nevolja, devojko, govorila je sama sebi, nevolja je to.

A onda, evo Aleksa, posle dvonedeljnog ćutanja, kako je poziva na formalni izlazak gde će biti i njegove kolege. Paţljivo se gledala u ogledalo a odraz je pokazivao jedno uspaničeno lice, što je bila velika razlika u odnosu na njenu uobičajenu smirenost. Idu na zabavu povodom Noći veštica. Biće to dobrotvorni događaj, skupljanje sredstava za bolnicu. Upozorio ju je da ovo neće biti ništa specijalno, samo osoblje, studenti i prijatelji koji su kupovinom ulaznice ţeleli da doprinesu akciji. On mora da se pojavi, ali biće mu mnogo draţe ako bi ona pošla s njim. Obećao je da će dobro paziti na nju. Na kraju krajeva, Aziz, presrećan što ju je Aleks pozvao, upozorio ga je da ovo moţe biti malo naporno za nju, jer ljudi se kasnije previše opuste pod uticajem alkohola.

Uostalom, nastavio je, to će trajati najviše sat ili dva, i biće to prijatna voţnja Temzom. Izvinio se što će morati tamo da se nađu, jer će on jedva stići direktno s posla. Ali ispratiće je kući posle večere, ukoliko ne bude bila suviše umorna za to. „I... da... ne znam da li sam spomenuo, to je maskenbal, a tema je 'Duhovi mrtvih iz prošlosti'."

Kada je završio, spustila je slušalicu, potpuno zaprepašćena. Za dva dana? A nije hteo ni da joj otkrije šta će obući. I šta ona da smisli a da deluju kao par? Uz Grejsinu pomoć, odlučila se za kostim Arijadne, one koja je motala svoje niti i bila ludo zaljubljena u pametnog princa. Grejs je u sebi mislila da je ovo veoma prigodno. Predloţila je klasično obmotanu togu koja će skrivati njen oţiljak od operacije, ali koja će, s druge strane, istaći ono najlepše kod njene prijateljice: njenu prelepu crnu kosu s grčko-rimskom frizurom, njen labuđi vrat i sitno, vrlo ţenstveno telo.

Pričvršćivala je poslednje čiode i ukosnice. Sa strane lica imala je dve klasične lokne a ostatak kose urolan u pletenicu na vrhu glave. Njen lep dekolte i ramena stvarno su podsećali na grčko boţanstvo. Predivna krem svila kostima očaravajuće je padala, dajući nagoveštaj finih grudi. Bila je talentovana za šivenje i Grejs je bila oduševljena zajedničkim delom. Uprkos kratkom roku, Lusi je sama prisila barokne bisere po haljini. Ne samo da bude lepa za Aleksa već i da izrazi neku svoju unutrašnju potrebu koju nije razumela.

„Obuj one boţanstvene skupe salonke koje uvek čuvaš", predloţi Grejs. „Tvoj doktor je skoro dva metra visok, prema tome ovaj put moţeš obuti prave

By voki

potpetice." Grejs je preuzela stvari u svoje ruke, i videvši njeno uznemireno lice, opet joj je ponovila da izgleda boţanstveno.

„Poţuri, devojko, moţeš biti i prava Pepeljuga, ali kako će se on zaljubiti ako uopšte ne stigneš na bal!?"

Lusi baci pogled na sat i ţeludac joj se okrenu. Zgrabi ogrtač i tašnu i polete niz stepenice. Srce, kočila je sama sebe. Uspori - inače će ti stvarno trebati doktor. Nadam se da će se neki taksi pojaviti.

Neko gore čuo je njene molitve i taksi se pojavi skoro odmah. Izašla je na doku, gde su se dogovorili, i malo oklevala, ogledajući se oko sebe. Na prolazu prema brodu stajala je vizija Smrti, sa klasičnom kosom u rukama. Slika je izgledala neverovatno stvarno, kao da je ţetelac došao pravo s posla i pozivao mrtve na onaj svet. Odjednom kao da ju je nešto steglo oko srca.

Lusi poskoči kad iza leđa začu dubok muški glas: „Ko je ova boginja?" Okrenula se i videla figuru sa klasičnom maskom venecijanskog karnevala - predivno izrađena, na tankom prutu, od zlatnih listića sa crnim, kao lakiranim papirom. Iskreno se iznenadila kada se maska spustila a pred njom se ukazao Aleks. Bio je lep kao bog i stvarno joj je oduzeo dah. Izgledao je nekako bajronovski, što ona nikada ranije nije pomislila za njega. Kosa mu je bila za nijansu duţa nego obično tako da se javljao nagoveštaj lokni. Ĉinilo joj se kao da je upoznala novog muškarca. Da li ovako izgleda Aleks kada je opušten, van posla? Ili je ovo malo prenaglašeno radi večerašnjeg maskenbala?

On ju je takođe paţljivo posmatrao dok je ona razmišljala o prome-nama u njegovoj fizionomiji. Nije rekao ni reč već se samo zadovoljno nasmešio i pruţio joj ruku. Zajedno su krenuli ka Smrti pored koje se moralo proći da bi se ušlo na brod.

„Molim karte za brodsku voţnju do Pakla, doktor Staford i... Boginja. Taman krećemo a polovina pristiglih je već prilično vesela." Maskirana prilika otcepi karte. „Muzika je u salonu na desnoj strani, a bar sa pićem na levoj. Ili moţda više volite čašicu pod zvezdama što moţete dobiti na prednjoj palubi."

Lusi su zabavljale kratke informacije koje je Smrt izbacivao kao paljbu. Taman kad su krenuli unutra, put im preprečiše dva duha: „Oprostite, dobre duše, ali za ovu voţnju morate platiti skeledţiji. Onom koji prevozi u kraljevstvo mrtvih." Ĉovek pruţi ruku i Aleks mu tutnu deset funti. Njegova pratilja brzo zgrabi novčanicu, i drţeći je između palca i kaţiprsta jedne ruke, izvede drugom rukom neke magične pokrete i novac nestade. Ţenski duh se prenaglašeno pokloni.

„Moţda nešto sitno za ovu dušu, gospodine dobri doktore?" Aleks ponovo gurnu ruku u dţep i ovaj put izvadi petaka. „Ni doktori nisu

što su nekad bili", uz novčanicu joj dobaci malo svog tipičnog humora. „Tačno, gospodine, ali šta je - tu je." Aleks se raspoloţeno nasmeja. „Ali

svejedno, hvala vam. Ovo je dobro delo, znate, i sve najbolje vam ţelim." „Hoćemo li levo na piće ili desno na muziku?" Aleks je čekao na Lusin izbor. „Hajde da provirimo."

By voki

Otvorio je vrata salona i odjednom ili zapljusnu talas muzike. Prostorija je izgledala kao reprodukcija Danteovog Pakla. Najrazličitije maske probijale su se kroz zavesu od veslačkog dima. Videli su jednog 'kostura' leţerno naslonjenog na zid. Svi su se pomerali u ritmu nekog prvobitnog takta. Lusi su maske izgledale tako stvarne, kao da nisu pozajmljene iz radnje za maske. Jedva je nešto načula što joj je Aleks govorio o „studentima i staţistima i kako ih nije mrzelo", ali bilo je prebučno da se raspituje za detalje.

Glumeći da je uţasnut, Aleks paţljivo zatvori vrata. „Posle ovoga, stvarno mi treba piće." Ona zahvalno klimnu glavom i poţuriše ka baru.

I ova soba bila je prepuna maskiranih likova a piće je bilo na drugom kraju. Neki lik obučen kao Frankenštajn i njegovi pomoćnici posluţivali su goste. Umesto boca, bar je bio uređen kao hemijska laboratorija; nizali su se redovi teglica, epruveta, obojenih čutura i nekih drugih aparatusa i bočica u kojima su se nalazile imitacije delova tela, kao na primer mozak u formalinu.

„Isterivač đavola ovde bi se osećao kao kod kuće", reče Lusi dok su se probijali napred.

„Malo morbidno, šta kaţeš?" Aleks je verovao da će njen smisao za humor ovo izdrţati. Ali nije ovo bilo okruţenje za nekog sa slabijem stomakom.

„Zdravo, doktore Staford", reče Frankenštajn. „Moţda bi se vama i vašoj gošći više dopadalo na spratu? 'Bog' Aziz se upravo popeo gore, sa jednim kolegom. Stepenice su ovde pored." Ĉovek je stvarno bio vest; u svakoj ruci je imao po dva piva i jednim pokretom ih je sasuo u četiri čaše. „Šest funti, molim." Devojka u kostimu kraljice Elizabete prekopavala je svoj novčanik da plati.

„Jebote, ovaj korset je stvarno neudoban", ţalila se kraljica Aleksu na jakom akcentu juţnog Londona. Platila je i zgrabila sve čaše odjednom, probijajući se nazad do svog društva.

„Ne razumem se u korsete." Frankenštajn kao da se nije obraćao nikome, ali ipak uputi kratak mig prema Aleksu koji se iskreno nasmeja. Barmen natoči njemu i Lusi šampanjac sa sveţim sokom od narandţe. Lusi uze Aleksa pod ruku i oni ponesoše svoje koktele napolje, na sveţ vazduh.

Brod je već bio napredovao uz reku. Na palubi im se učini da su uleteli u neko okupljanje medicinske aristokratije Londona negde oko 1750. godine. Lusi je imala utisak da su uplovili u neku drugu stvarnost. Nakon nekoliko trenutaka, uspela je da prepozna nekoliko lica. Znala ih je iz svojih nebrojenih poseta bolnici pre operacije. Bilo je tu oko pedeset ljudi koji su stajali ili sedeli. Tri mlade zajapurene sestre kikotale su se gledajući doktora Staforda. „Tri gracije", dobaci Lusi. Onda ugledaše nju iza doktora i okrenuše se, razočarano, grupi mladih staţista. Zaposleni u administraciji ćaskali su sa lepim doktorkama a nekoliko supruga budno je motrilo na svoje supruţnike. Stariji članovi osoblja gravitirali su prema administrativnom rukovodstvu i članovima upravnog odbora. Cela ova scena izgledala je nekako nestvarno: maskirani kadril.

By voki

Ĉudno, Dţejn Kuk nije bila tu. Lusi nigde nije mogla da je vidi. Nagnula se do Aleksovog uha da ga pita. „Radi", odgovorio je. „Inače, ona bi sigurno došla. Potpuno je posvećena bolnici, ali biće joj ţao što ne moţe da se druţi sa Azizom van radnog vremena. On je njen heroj."

,,I moj je. Svima nama su potrebni heroji." Sa strane broda bili su razvučeni prozračni zastori koji su čuvali to-plotu

proizvedenu od grejalica za spolja a ipak dozvoljavali panoram-sko razgledanje grada. Morbidna dekoracija sa donjeg nivoa nije ipak bila preneta ovde. Amel Aziz, apsurdno obučen kao Skot, osvajač Antarktika, razgovarao je sa dve ţene - jednom visokom, vitkom crnkom, i jednom oblom, vrlo privlačnom plavušom. Probili su se do njih i Amel ih toplo pozdravi.

„Aleksandar Veliki. Ĉudi me da se nisi obukao kao on. Drago mi je što si stigao. A vi ste zaista predivna pratilja, Lusi. Nisam nimalo iznenađen, ali sasvim sam očaran." Uzeo je njenu neţnu ruku u svoje, pogledao je pravo u oči i video da je to što je rekao zapravo bila istina. „Da vas upoznam. I moje prelepe dame su takođe poznati doktori - Zarina Anvar i Anđelika Liroj, vodeći hirurzi koje mi briţljivo čuvamo u Herfildu. Pomagali su doktoru Denhamu i meni prilikom vaše operacije. Moje dame, u mnogo prijatnijoj situaciji, dozvolite da vam predstavim: Lusi King, televizijski producent."

Lusi je zadivljeno posmatrala ove dve lepotice pred sobom. „Ĉini mi se da ste iznenađeni, Lusi? Koliko god da sam ja dobar, ničija

koncentracija ne moţe da izdrţi toliko dugo - vaša operacija je trajala više od deset sati - tako da moji saradnici preuzimaju u određenim trenucima, a ponekad i obavljaju posao bolje nego ja. Na primer, niko ne ume da napravi prelep mali šav kao Anđelika."

Anđelika, koja je izgledala kao nešto starija, plava verzija Skarlet O'Hare, pruţi ruku. Primetila je da se Lusi divi njenom kostimu. „Dopada vam se haljina? Moram da kaţem, stvarno volim ovaj period u istoriji. Toliko me podseća na moj rodni kraj."

„Kako to?" „Ja sam iz Nju Orleansa, sigurno znate za Mardi Gras." Lusi je bila potpuno

očarana načinom na koji je njen medeni glas izgovorio ime festivala kao da ima samo jedan slog. „Ovde sam na jednogodišnjoj razmeni, zahvalna što imam šansu da radim sa doktorom Azizom. Najveći u svom polju. Kao da unosi nešto više, nešto posebno u svoj rad, što sam ţelela da vidim i naučim. Zar ne mislite tako, doktore Staford?"

Pored nje je stajao je upravnik bolnice koji je izgledao kao da se topi na svaku njenu reč.

„Zovite me Aleks, Anđelika. Kao odgovor na pitanje, mogu reći da se slaţem s vama, ja zaista mislim da se Alah smeši kada Amel obuče svoju hiruršku kecelju i krene na posao."

Lusi nije mogla do kraja da pročita Aleksov ton, ali Amel se široko osmehivao. „Ne podsmevaj mi se, mladi Staforde. Uvek se trudim da ne zaboravim kakav si zapravo. Vidiš, ja još nisam odlučio da li da ti verujem da si

By voki

stvarno nevernik. Zbog toga još neću izreci svoj sud. Ali moje poštovanje si zasluţio, u svakom slučaju." Zatim je ponovo usmerio svoju punu paţnju ka Lusi. „Draga moja Lusi, kako je prijatno videti vas večeras ovde s nama. Dajte mi vaš ogrtač. Neće vam ni trebati, sa ovim grejalicama veče je toplo kao da je leto."

„Hvala vam." Lusi je intuitivno razumela da Amel pokušava da joj pomogne da prevazide

odnos doktor-pacijent; ipak, odgovorila je pomalo oprezno. Skinula je svoj ogrtač i on ga paţljivo namesti oko jedne stolice. Aleks je brzo bio uvučen u konverzaciju sa jednom indijskom lepoticom od skoro dva metra i izgledalo je kao da su nastavili neku temu započetu ranije u toku dana. Ali Aleks je pokušavao blagim dodirom oko ramena da je uvuče u grupu i razgovor. Cenila je ovaj njegov trud i neko vreme je ljubazno slušala i smeškala se. Ali osećala se iznenađujuće stidljivo i odvojeno od društva. Posmatrala je tanke niti veze među ovim ljudima i činilo joj se da nije na istoj talasnoj duţini s njima. Njihovi ţivoti postojali su kao u nekom ogromnom balonu od sapunice u kojem ste mogli da sagledate ceo spektar ljudskog ponašanja. Nije to tako ni različito od, na primer, televizijskog sveta, osim što su glumci u tom balončiću drugačiji. Zapitala se tada, posmatrajući društvene odnose ove grupe ljudi, da li će ikada moći da se vrati na posao. Pa, u svakom slučaju, evo je još na ovoj planeti; a i to je nešto.

„Lusi." Ĉula je svoje ime. „Lusi, poznajete li reku?" Bio je to Kortni Denham i njegov melodičan akcenat sa Trinidada. Stajao je sa svojom ţenom u blizini i primetio njenu nesigurnost. Izgledao je baš dobro u kostimu Otela.

„O, dobro veče." Laknulo joj je što je obratio paţnju na nju i onda skliznu od Aleksa za trenutak. „Ne, ne poznajem je baš dobro." Nije bila sigurna kako da ga oslovljava van bolnice. I dalje je bila njegov pacijent, svake nedelje. „Ali trebalo bi. Već dovoljno dugo ţivim ovde. Ovo je mesto gde se odrţavaju veslačke trke Oksforda i Kembridţa?"

„Nije loše za nekog ko dolazi iz kolonije. Jeste, ovo je ta deonica; od onog mosta što smo malopre prošli pa do Hamersmita. Ovo je moja supruga, Katarina." Upoznao ju je sa svojom Dezdemonom, pravom lepoticom - odakle im svima ta manekenska visina? - i prijatno se nasmešio Lusi. „Mi ţivimo tačno iza onog drveća, u Barnsu. A posle ovoga stiţemo u Mortlejk."

Prijatno su ćaskali bez nepotrebnih formalnosti. Ako se Lusi na početku i brinula da ne pređe profesionalnu granicu među njima, sada je mogla da se opusti. Pratila je Kortnijevo objašnjavanje obale pored koje su prolazili. Odjednom, brod kao da je u nešto udario. Svi su pokušali da se uhvate za nešto a šampanjac i čaše se prevrnuše. Brod se oštro zaneo prema obali, pramac se tresao, dok su motori bili ubačeni u rikverc. Začulo se zvono upozorenja od kojeg je Lusi poskočila a svi na brodu se okrenuli da vide uzrok turbulencije. Svi su ponovo pokušavali da stanu na svoje noge. Ono što su mogli da vide sa gornje palube zaprepastilo ih je. Pod krmom njihovog broda pojavio se manji brod. Bila je to moţda najlepša lađa koju je Lusi ikada videla, savršena u

By voki

svakom detalju, vrlo elegantna u crvenim i zlatnim tonovima. Uzdasi i uzvici zaprepašćenja čuli su se unaokolo.

Ĉak i u ćilibarnoj svetlosti sumraka, Lusi je neobično jasno mogla da vidi putnike na lađi. Dva reda trubača bili su postrojeni pored ograde; veslači su se upinjali iz sve snage da ih pomere unazad i izvuku lađu dalje od njihovog iznajmljenog broda. Tenda obrubljena zlatnim nitima štitila je manju grupu ljudi obučenih kao plemići. Jedan muškarac, još blistaviji nego ostali, izdvajao se izgledom iz grupe. Pored njega je stajao čovek u tamnoj odori sa lancem oko vrata koji je pokazivao njegov poloţaj.

Scenografija za film, njeno profesionalno oko odmah je prepoznalo o čemu se radi. Ali detalji su bili prosto neverovatni. Trošak ovakve produkcije ukazivao bi na visokobudţetni Holivud.

Šta ova lađa radi ovde na Temzi, na Noć veštica? Moţda je italijanski ambasador odlučio da prenese deo venecijanskog karnevala ovamo. Ili je to moţda neka pop zvezda? Nije prepoznala nijedno lice. Lađu je posmatralo više od dve stotine ljudi, nesvesni zbrke koju su izazvali na većem brodu. Ako ćemo iskreno, većina gostiju na bolničkoj brodskoj ţurki već je bila u prilično veselom stanju da bi bilo pravo čudo kad bi umeli tačno da vam kaţu koji je dan u nedelji. Ali svaki taj mamurluk biće upotrebljen u dobrotvorne svrhe. Zakikotala se. Već je videla Aleksa kako ovo komentariše. Ipak, odjednom ju je prošla jeza do kosti. Šta je stvarno bilo ovo što su gledali?

Vrata na salonu za ples u donjem delu otvoriše se uz tresak i mnogi pohitaše na palubu da vide o čemu se radi. Lusi se činilo da će je decibeli oboriti s nogu. Ali iznad sve te buke, jasno se čuo zvuk trube. Mogla je da čuje trubače preko te male razdaljine između dva plovila.

„Neko je stvarno organizovao dobar parti za Noć veštica", proko-mentarisa neki glas kraj njenog uva.

„Nije to, sto posto. Ovo izgleda suviše dobro, filmski." Bio je ovo glas nekog drugog pored.

„Ovo je opera, srce moje. Ovo nije B produkcija, dušo. Volela bih da sam na tom brodu. Kako su im dobre haljine. A vidi onog tipa sa ogrtačem preko ramena. Drzak kao lord Bajron."

,,E pa deco, ovi su nas prevazišli." Neko je bio potpuno iskren. „Hajde da nađemo nešto za klopu. Ooo, tvoja haljina je baš fantastična, dušo."

Prvi glas se divio Lusi u prolazu. Lusi nije ni čula njihove primedbe, niti je primetila da je Aleks stao odmah iza

nje. Njen um i celo njeno biće bili su koncentrisani na lađu. Oni su za uzvrat zurili ovamo - činilo joj se baš u nju - očiju kao zale-pljenih za veliki moderan brod. Crni muškarac u ogrtaču od pliša prikovao je svoje oči za Lusine. Izgledali su kao prijatelji koji su se rastali. U nekoliko sekundi koje su se činile kao večnost bili su kao zarobljeni jedno s drugim.

Imao je teţak naglasak kada je konačno progovorio, došavši lađom tačno naspram velikog broda. Mogla je da oseti neku egzotičnu mešavinu: ruţa, limunova, ali i mirisa mačaka, kanalizacije i hrane. Bizarna stvar. Ĉula je kako

By voki

reči odzvanjanju iz njegovih usta, kao zvono na satu: „Šator Arepo Tenet Opera Rotas."

U njenom umu je izgledalo da ih on izgovara tako jasno kao da stoji pored nje. Dva plovila prošla su jedno pored drugog prilično brzo, na nemirnoj vodi. Kao da je postojala neka usisavajuća struja između njih; onda ih je razdvojila promenljiva plima. Lađa se ispravila na svom kursu i krenula ka nečemu što je Lusi na ovom zamirućem svetlu izgledalo kao stepenište na obali, sa vrtom i linijom kuća i tek vidljivom crkvom u daljini.

Lusino srce je jako kucalo, zapravo dobovalo. Ovaj ovde svet oko nje zvučao je potmulo i prazno, kao kada zagnjurite glavu u vodu pa odjekujući eho popunjava prostor. Ljudi na njenom brodu činili su joj se nestvarni iako je mogla da oseti Aleksovo prisustvo zbog toplote njegovog tela. Mogla je sasvim jasno da vidi obalu. Krupan bradati čovek, obučen kao profesor, trčeći prođe kroz baštu, dok su ga drugi pratili. Putnici sa lađe počeše da se iskrcavaju. Ponovo se začu zvono, ali nekako napuklo, kao polupano crkveno zvono. Kakav fantastičan dekor - izuzetno organi-zovana zabava. Svi su bili obučeni u besprekorne kostime iz tog vremena; trubači u jarkocrvenom i dalje su duvali u svoje instrumente. Ĉovek na obali obučen kao profesor duboko se poklonio pred zgodnim princom sa lađe. Stranac - moţda kaluđer, ali mnogo bogatije obučen - onaj sa kojim se maločas Lusi gledala, takođe se iskrcao, a i još nekoliko vrlo raskošno obučenih plemića kao i još jedan broj ljudi koji nisu izgledali tako grandiozno. U jednom trenutku, svi se okrenuše ka reci i pozdraviše je diskretnim salutom, a onda preko travnjaka nestadoše u sumrak.

Na njenom brodu ţamor je postajao sve jači; sa svih strana čuli su se komentari onoga što su upravo bili videli. „Izvanredan maskenbal", reče jedan glas. „Neverovatno! Neko se stvarno pobrinuo za to da svaki detalj izgleda kako treba." Buka se širila i polako smirivala kako su se neki vraćali u salon gde je bila muzika. Brod je stigao do svog cilja uzvodno, okrenuo se i krenuo nazad niz reku. Lusi je bila bez reči. Katarina Denham nagnu malo glavu u stranu, prema njoj. Izmenjale su značajne poglede, ali ni jednu jedinu reč.

„Ĉini se da su stigli pravo iz Hempton korta." Anđelika se obraćala Zarini kao oduševljeno dete kome je pripremljena zabava iznenađenja. „Kao da predstavljaju kariku između sveta ţivih i sveta mrtvih kroz pukotinu vremena."

Oni su iz Oksforda, u stvari", Lusi prošaputa samo za sebe. Aleks i Amel se odvojiše od svojih kolega i obojica stadoše pored Lusi koja je,

nema kao stena i zalepljena za brodsku ogradu, uzaludno posmatrala tamnu vodu i obalu reke ne bi li ugledala makar trag crveno-zlatne lađe i stepenica na koje su se putnici iskrcali. Aleks se, kao u bunilu, okretao oko sebe ponavljajući reći: „Šator Arepo..." Lagano je stavio ruku na Lusina leđa a onda je ogrnuo kaputom, osetivši njenu drhtavicu. „'Pokretni prst piše..." tiho je rekao a Amel zagonetno klimnu glavom.

Niko više ne reče ni reč. Dok je brod prolazio kroz Mortlejk Rič, svi su bili zadubljeni u sopstvene misli. U daljini, nazirao se vrh tornja Sent Meri u Mortlejku, smešten iza reda kuća koje su nedavno bili videli, ali zbog tamnog

By voki

vela mraka sada ih nisu videli. Skladišta su bila tu, i pab, i lepa zgrada iz georgijanskog doba. Ali prelepa lađa, stepenište i ljude progutao je mrak.

15. jun 1583, Mortlejk Kraljičina lađa ljulja se na nadolazećoj plimi Temze i kreće se ka Mortlejk

Riču. Ĉuju se povici onih koji putuju na lađi, jer se iznenada osetio jak potres zbog nekog drugog, čudnog plovila. U vazduhu, kao da je neki jesenji vetar uznemirio njihov predivni junski dan. Na reci je uvek gust saobraćaj, ali obični smrtnici trebalo bi da se sklone u stranu kada prolazi njihova kraljica.

Sinjor Bruno ih utiša: „Ona nije smrtna. Ona je bila u carstvu mrtvih. Boginja je. Anđeo svetlosti. Lučina - ona koja daje svetlost*." Njegov jak italijanski akcenat čini da reči na engleskom zvuče prenaglašeno. On rukom daje signal nekome ko ţuri da ih pozdravi.

Visok čovek, vitak i zgodan, lepog lica i šiljate brade, pojavljuje se na ivici vode, obučen u svetlu odoru, sa širokim rukavima koji vise. Njega prate supruga i sluge koji ţure ko bez glave kroz baštu i dole do stepenica za iskrcavanje. On se i nadao da će kraljevska lađa zastati na svom povratku iz Oksforda u London. Zvuk fanfara najavljuje dolazak Njegovog kraljevskog visočanstva, lorda Alberta Laskija, plemića Siradije, i njegovog harizmatičnog prijatelja i učenika, ser Filipa Sidnija, i ostalih. Njegove nade su se ostvarile.

Dţon Di je paţljivo pratio veliku debatu koja se dešavala u Oksfordu u proteklih nekoliko dana. Nagoveštaji i tračevi stizali su niz reku.

Sada, doktor Di ţeli da upozna čuvenog italijanskog kaluđera, Dordana Bruna, koji je bacio Univerzitet u haos serijom naučnih i filozofskih teza. Di je ubeđen da su ovi stavovi potpuno nerazumljivi - a time i neprihvatljivi - za poštovane univerzitetske oce koje je Bruno nazivao cepidlakama. Opsenar, tako su mu oni odgovarali. Ali bilo je tu i opasnijih optuţbi za jeres i blasfemiju upućenih ovom čoveku. A ipak, iz onoga što je Di uspeo da prikupi, Brunov rad je u potpunosti u skladu sa njegovim sopstvenim istraţivanjima koje je ţeleo dalje da nastavi.

„Veliki kneţe, činite mi veliku čast vašim dolaskom i ja hvalim boga za takvu milost." Di se duboko i elegantno naklonio pred čovekom odevenim u kadifu. „Lordovi i gospodo, dobro došli ste u moj dom i moju kuću od knjiga." Naočiti mladi dvoranin za uzvrat se graciozno nakloni a zatim se rukova sa svojim domaćinom na manje formalan način. Nakratko se okrenu da pogleda Temzu.

Doktor Di sada prebacuje svoju paţnju na tamnoputog čoveka iz Napulja. Neopterećen društvenim učtivostima, i mnogo više zaokupljen samom rekom, Italijan jednostavno upita Dija: „Je l' ste je maločas videli? Tamnu lepoticu?"

*Luce (it.) - svetlost; prim.prev.

By voki

Stariji čovek lagano klima, duboko zam išljen, i prati pogledom tok reke gde je brod osvetljen bakljama upravo prošao i sad lagano nestaje s vidika. Pomisli koliko mu taj brod ne izbija iz glave. Okrenuo se nazad ka svom gostu, grabeći njegovu ruku. „Sinjor Bruno. Vrlo je to čudno. Ipak, đavoli nas mogu iskušavati i kroz duhove koji izgledaju kao da donose svetio."

Sinjor Bruno se nije kolebao. „Iako je tamna, ona je istinsko svetio. Drvo kabale nas uči kroz Keter da izvor Svetla vodi naše namere i aktivnosti. Zar je niste čuli? Ona je povetarac koji diše nad Apolonovom lutnjom. Kada ljubav bude progovorila, onda će i bogovi zajedno, a oni će učiniti da sama nebesa učestvuju u njihovoj harmoniji. Šator Arepo Tenet Opera Rotas."

„Bog drţi točak nastanka u svojim rukama." Di završi rečenicu na engleskom. „ A to je izuzetan, kompleksan i očaravajući svet."

Zajedno su se okrenuli i lagano, zajedno sa ostalima, prešli travnjak ispred kuće. ,,A ona je nebesko biće", prošapta Bruno koji nije odoleo a da se još jednom ne okrene i pogledom potraţi pojavu koja je nestala u mraku.

Dvanaesto poglavlje Kada su se vratili na pristanište, Aleks zagrli Lusi - već obmotanu njegovom

jaknom - i otprati je do kola. Bio je zgađen nad samim sobom što nije shvatio da je ovo bilo prerano za nju nakon operacije. Nije pokazivala ni jedan jedini znak bilo kakve bolesti od kada je otpuštena iz bolnice i bila je uzorni pacijent koji se oporavlja baš onako kako bi trebalo. Ali očigledno ju je večeras nešto suviše iscrpelo - a moţda je i nazebla - a to bi moglo imati katastrofalne posledice ukoliko ih on hitno ne spreči. Tako da je doktor u njemu preovladao nad običnim muškarcem i on ju je brzo odvezao do bolnice Brompton. Pruţio je ruku preko volana i brzo stisnuo njenu ledenu šaku, u pokretu koji je delovao i kao panika, i kao doktorski pregled, i kao simpatija. Bilo bi to romantično, razmišljala je Lusi, da on nije bio toliko zabrinut.

Priključujući je na kardiograf, Aleks je zadrţao savršen mir dok je tiho izdavao komande dvojici iznenađenih mlađih doktora koji su bili navikli na njega kao na imunologa. Nije ţeleo nikom drugom da dopusti da se brine o njoj.

„Jesam li ja stvarno na pragu Smrti?" Pokušala je da malo opusti situaciju. „Mislila sam da me je onaj lik, obučen kao smrt, na ulazu u brod predao tebi na brigu?" Pokušavajući da doda malo humora, ona očigledno nije bila ni izbliza zabrinuta kao on. Lusi je, međutim, nepogrešivim ţenskim instinktom osetila

By voki

da nestaje svaka nada za bilo kakvu bliskost među njima kao što je nestao i poslednji trag osmeha sa njegovog lica kada je osetio koliko je ledena njena ruka.

„Nema sumnje u to da ja upravo preterujem sa tragičnim elementima komedije." Pokušao je da se nasmeje. „Ali molim te da ovog puta istrpiš moju previše opreznu prirodu."

„Pokušaću to da shvatim kao kompliment." Lusi je pokušala da mu se malo ruga, ali Aleks je imao samo jednu misao i koncentrisao se na zadatak koji je trebalo da obavi. Bio je potpuno gluv za ironiju u njenom glasu koju bi paţljiviji posmatrač mogao protumačiti i kao nagoveštaj flerta.

Amel, praćen glasnim smehom svog kolege obučenog kao kostur, došao je ubrzo za njima iako ga je Aleks molio da ne kvari sebi ostatak večeri. „Hoćemo li te odvući od tvoje voljene imunologije, Aleks?" Amel se zabavljao kada je video da je Aleks sam pregleda. „Mislim da je tvoja reakcija preterana, ali ipak ću i ja da proverim da li rezultati potvrđuju moje instinkte. Imam rezervaciju za večeru za pola sata."

Lusi je izgledala kao da je sve to njena krivica - ovo je bilo tačno ono što nije ţelela. Ali dok je monitor kuckanjem očitavao rezultat, Amel je zadovoljno klimao glavom. Sloţio se, ipak, sa Aleksom da pacijent izgleda izuzetno bledo i daje veoma, skoro neprirodno hladna. "Mislim da to nije razlog za brigu, štaviše, siguran sam u to. Biće potrebno još neko vreme za nervne završetke da prorade, naravno, ali srce izgleda sasvim stabilno. Ipak, moram priznati da si vrlo bleda u licu, Lusi, nešto te je strašno preplašilo večeras. Zato mislim da je moj kolega u pravu." Bacio je veseo pogled prema Aleksu. „Verovatno treba da vas zadrţimo ovu noć na posmatranju. Ovo je formalnost s moje strane, doktore Staford", dodao je osmehujući se Lusi.

Aleks je bio veoma zahvalan što je Amel lično preuzeo kontrolu. Ali kada je nakratko izašao da telefonira Grejs i kaţe joj da će njena drugarica ostati noćas u bolnici, Lusi je okrenula lice prema svom hirurgu sa pogledom deteta kome su oduzeli rođendanski poklon.

„To je njegov način da kaţe koliko ste mu vaţni." Pokušao je da je bar malo uteši moţda i svesniji od nje same kolika je jačina njenih osećanja. „Ja mislim da je sve u redu i da ste se samo nakupili zime na brodu. Mogli smo da prepišemo i toplu kupku i rani odlazak u krevet, ali ne moţe da škodi ako uradimo stvari onako kako je propisano. Tek je prošlo šest ili sedam nedelja od operacije."

Lusi je rezignirano klimala glavom. „Vrlo liči na mene da zabrljam sve na kraju. Moglo bi se reći da je to priča mog ţivota." Tuţno ga je pogledala.

Amel se nagnu prema njoj i pogleda je preko ivice svojih naočara. „Ne morate toliko da ţurite, znate. Naviknite se na to da sada imate vremena koliko ţelite. Gledajmo na stvari s pozitivne strane - vaše srce ima dobre, jake otkucaje uprkos maloj prehladi. Ja sam veoma zadovoljan vašim napretkom. Uskoro ćemo raditi i kontrolnu biopsiju i ehogram. Po meni, ovaj mali incident ne nagoveštava nikakvo odbacivanje. I niko to ne zna bolje od Aleksa. On ima veoma istančan instinkt po tom pitanju."

By voki

Vlasnik tog instinkta se vrati i Amel podseti sam sebe da ga dve prelepe pratilje čekaju za večeru. „Moţemo je pustiti ujutru. Do tada će već toliko ogladneti da neće hteti ovu našu bolničku hranu za doručak." Tajanstveno se nasmešio. „Interesantno veče, zar ne?" Krenuo je da pode, a onda reče Aleksu još ove reči: ,,I izdavši svoju naredbu, pode dalje."

Aleksu nije bilo potrebno upozorenje, jer je već bio odlučio da ne spominje čudni incident na reci. Zamišljeno je gledao za hirurgom, a onda se okrenuo ka Lusi. Umesto nebeske boginje, ovde je sada bila krhka figura u bolničkoj spavaćici. Njen kostim je paţljivo okačio na vešalicu. Lusi je izgledala vrlo umorno, a ipak, njeno lice je delovalo ţivo i vrlo jasno. Mudra kao Atina, mislio je, ali i ranjiva kao devojčica.

„Imam neku papirologiju koju bi trebalo da završim. Da li će vam smetati ako to obavim ovde, u vašem društvu?" Pokazao je rukom na stolicu pored kreveta. „Biću mnogo mirniji ako mogu da vas nadzirem." Lusi mu uputi radoznao osmeh. „Nije da ja ne verujem staţistima - mada je svaki od njih na nogama već tridesetak sati. Ali bolje je da ja pripazim."

Lusino lice se opusti prvi put u poslednjih sat vremena. Klimnula je kao odgovor, nesigurna u svoj glas. Aleks uzvrati osmeh. „Ali morate pokušati da zaspite, Lusi, nemojte da vam ja smetam u tome." Ona odmah zatvori oči kao poslušno dete i brzo utonu u san. U njenom snu hodali su bogato obučeni ljudi na prelepoj lađi.

Oskudno obučen muškarac klečao je nasuprot drugog koji je sedeo, raskošan u predivnom crvenom odelu. Ĉovek na podu nije bio nametljiv, videla je Lusi; bio je prilično sitan i tamnoput. Osećala je da on sada treba da primi neku vrstu presude od svog suparnika. Ali taj koji je klečao bio je nekako nepojmljivo nezainteresovan, nije obraćao paţnju na svog sudiju. On je čkiljio na bledom mutnom svetlu koje je klizilo kroz uske proreze u prostoriju u kojoj su se nalazili, a koja je gledala na most. 'Ponte Sant' Anđelo', čula je kad joj je rekao. Opet ju je gledao pravo u oči - kao što ju je gledao i ranije te večeri. Bio je to onaj isti kaluđer sa lade. „Ovo je most na kojem je Beatriče Ĉenči, mlada ţena od dvadeset pet godina, bila kaţnjena odsecanjem glave zbog ubistva svog oca", tiho je govorio Lusi, „nakon što ju je on više puta silovao. Njen stariji brat je bio dovučen ovde i raščerečen - pre samo godinu dana. Njegova svetost je ţeleo da oni budu primer ostalim neposlušnim porodicama."

Lusi nije imala pojma kako da reaguje na ovo. Posmatrala je onda kako je okrenuo glavu od nje i od prozora prema čoveku u crvenom. Zatim je opet progovorio, isto onako jasno kao što je govorio ranije te večeri. „Crkva nije u pravu, Vaša milosti. Izgubila je dodir sa učenjem svetih apostola koji su preobratili ljude svojim propovedima i prime-rom ispravnog ţivota. Ali sada, svako ko ne ţeli da bude katolik, mora proći mučenje i kaznu. Sila, a ne ljubav, koristi se da ubedi one koji sumnjaju u 'istinu."

Zatim čovek - on je sasvim sigurno bio kardinal, pomisli Lusi - poče da mu govori nešto što je ona jedva mogla da čuje. Nešto o tome kako je on sam sebe zaključao u svoj sopstveni zatvor, svoju sudbinu, i bacio ključ. Njegov glas se

By voki

zatim pojačao i Lusi je sasvim jasno mogla da čuje dok se obraćao čuvarima. „Predajte ga gradskim vlastima, neka urade ono što moraju, ali pobrinite se za to da njegova smrt bude stoje moguće milostivija."

Lusi je gledala stvari koje se dešavaju pred njom, van njene kontrole. Osećala se kao da je izgubila i poslednju trunku fizičke snage. Bila je kao paralisana čuvši bat čizama po kamenom podu; osetila je hladnoću kao da je i sama u ledenoj ćeliji iako je njeno telo bilo nepojmljivo daleko. Okretala se u krevetu i osetila ţice koje su joj priključivali na grudni koš. U tom momentu polusna, videla je anđela pored svog kreveta kako sedi oborene glave, a onda je ponovo sklopila kapke i nastavila da spava.

Bilo je sunčano jutro kada se probudila. Osećala je da joj je telo lako kao pero a da joj srce poskakuje u grudima u ritmu neke svoje muzike. Na stolici je bila samo njena tašna koju je Grejs ljubazno donela. Na stolu pored kreveta našla je maleni bidermajer od ruţičastih ruţa i poruku ispisanu Aleksovim finim rukopisom:

Za uspavanu Arijadnu,kad se probudi. Moj sin je danas kod mene, ali sutra

sam slobodan. Hoćeš li biti dovoljno hrabra da se prdruži meni i nekoliko mojih prijatelja na ručku u Mortlejku?

Potpisao se kao Alessandro, njegov alter ego iz prethodne večeri. Doktor u

njemu se povukao, moţda će se sada ponovo ukazati muškarac. I da, bilo bi veoma interesantno ponovo videti Mortlejk, ovaj put na dnevnoj svetlosti.

„Ţelite da ih stavim u vodu?" upita je jedna mlada sestra veselim glasom. „Neka, hvala. Idem sada a buket ću poneti sa sobom."

By voki

Trinaesto poglavlje Tri odbačena odela leţala su rasprostrta na krevetu. Sijan je ţelela da tog dana

zrači samopouzdanjem a nije ga imala ni trunčicu. Budući da je bila stilista po profesiji, za nju je bila dečja igra da uklopi paţljivo izabranu odeću koja odbacuje bilo kakve probleme i odaje utisak opuštenosti. Trebalo je da izgleda kao da je u prolazu samo nabacila nešto na sebe, bez mnogo razmišljanja, a da zapravo deluje kao naslovna stranica Voga. Šta nije u redu sa njom danas? Nije umela da uradi ono što je do sada radila bezbroj puta.

Kalvin je ţeleo da prvo prošetaju, zato ravne cipele ili čizme? Zatim će ručati u pabu kraj reke, znači mora da obuče nešto što je i praktično i ţenstveno. Nije ovo bilo bogzna šta; osim loga, napolju je bio hladan jesenji dan. Treba da izgleda dobro za svog novog dečka. A tu je još bio i najbolji prijatelj njenog bivšeg ljubavnika kome je ţelela da pokaţe svog novog čoveka, zbog čega je bila malo zabrinula...

Ali najgore od svega bilo joj je šta će reći Aleks. Šta će reći na to što je zamenila njegovog jedinstvenog brata za nekog levog rođaka kojeg je on video jednom u ţivotu. A i to je bilo na Vilovoj sahrani gde su svi bili u šoku, previše otupeli da bi mislili o bilo čemu drugom. Mislila je da je Aleks ledeno dočekao Kalvina. Pa, to se moglo i očekivati. Ili su mu misli moţda bile na nekoj sasvim drugoj strani toga dana. On je odrţao govor u prepunoj crkvi bez ijednog drhtaja u glasu. Njegov topao, jak muški glas izneo je reči tako delikatne i tako pune humora da je i sada mogla zaplakati pri sećanju na njegovu završnu rečenicu. Svi smo mi samo materijal od kojeg se prave snovi, i svi naši životi završavaju se snom. Vil je voleo ovu parafrazu. Nešto je zapećka u očima, ali krajnjim naporom kontrolisala se da ne briţne u plač. Još joj je samo to falilo.

Interfon zazuja i Kalvin se već penjao stepeništem. Sada će stvarno morati da se odluči i zato pokuša da se opusti. Obukla je ruţičasti blejzer sa raznobojnim dugmićima na manţetnama i svilenom ruţicom na reveru. Izgledala je skockano, moderno, i to će biti dovoljno. „Vil je mene ostavio", šaputala je sama sebi, „tako da stvarno ne mogu da me krive što postoji neko drugi u mom ţivotu sada. Aleks je uvek bio previše ljubazan da bi me kinjio zbog toga." Ali i dalje je osećala nesigurnost i neku nelagodu koju nije sasvim razumela.

Aleks je spasao Lusi od nedeljne samoće tačno u jedanaest sati ujutru primećujući da su duhovi iz prošlosti koji su je okupirali u petak veče sasvim iščezli. Lepa i zdrava, stajala je pred njim i on ju je paţljivo drţao za ruku dok su silazili do kola. Lagano su ćaskali dok joj je govorio o ovom ručku, svestan da upoznavanje njegovih prijatelja moţda deluje malo zastrašujuće za nju. Objasnio je da je poziv stigao od njegovog rođaka kojeg je jedva poznavao i koji je ţeleo da ga vidi pre nego što se vrati u SAD. Uzimajući u obzir Aleksov pretrpan raspored, bilo je u pitanju sad ili nikad. Pomislio je da je moţda ipak bolje da izostavi detalje oko trenutnog ljubavnog ţivota svog rođaka. Ni sam

By voki

nije znao kako se oseća u vezi s tim mada nije imao nijedan valjani razlog da mu to nešto smeta.

Sajmon im je mahao kada je Aleks parkirao svoj prepoznatljivi audi u Vudlend roudu, i nije se uzdrţavao da zvizne kada je video lepoticu koja Aleksa drţi podruku. Muškarci se toplo rukovaše i Aleks ih sve upozna. Vaul pomisli Sajmon. Zašto su doktori uvek takvi srećkovići?

„Jesmo li se mi već negde sreli?" istog momenta ga upita Lusi. Veoma joj se dopadalo njegovo otvoreno, prijateljsko lice.

„Ja bih se toga sigurno sećao." Sajmonovo kavaljerstvo nije se uvek pokazivalo. Kao i Vil, imao je kritičko oko i satiričan humor koji su obojica tvrdoglavo odbijali da zamene običnim društvenim frazama. Ali ova devojka je bila razoruţavajuće ljupka i on iskreno doda: „Ali veoma mi je drago što smo se sada upoznali." Lusi se nasmeja, neizveštačeno, i opusti se u njegovom društvu.

„Sijan i Kalvin će biti negde kod jezerceta sa patkicama." Aleks je smireno zvučao, ali Sajmon se pitao koja su njegova prava osećanja.

„Vrlo sam radoznao", odgovori Sajmon. „Jedva da smo progovorili i reč na sahrani."

Lusi je bila tiha. Ĉula je od Amela za groznu skorašnju tragediju u Aleksovoj porodici i znala je da se duhovi sigurno još nisu smirili. Ali Aleks o tome nije rekao ni reč a ona ga nije dovoljno poznavala da sama pokrene temu i izjavi mu saučešće. Zato će ona strpljivo čekati neki mo-menat kada će on, moţda uz čašu vina, osetiti potrebu da joj se poveri. Očajnički je ţelela da tako bude. Jedno takvo veče, jedan takav gest poverenja, to bi pokazalo promenu.

Dvojica muškaraca su ćaskali tokom šetnje kad su sreli par koji im je prilazio od jezera. Kada su se pribliţili toliko da je Lusi mogla da im vidi lica, ona se ukoči. Palo je upoznavanje. Aleks je bio krajnje kulturan i toplo je zagrlio devojku. Sajmon se stvarno trudio da bude okej prema mladiću a devojku je isto pozdravio kao veoma blisku osobu. Nijedan nije delovao kao da mari za mladića. I Lusi je takođe osetila odbojnost prema njemu, samo prema njemu. Bio je veoma zgodan, baš onako kako je trenutna moda diktirala: besprekorno čista plava kosa, elegantno obučen, u smeđoj koţnoj jakni, dobrim mokasinama i duksu sa kragnicom. Ali ona je osećala neki oprez prema njemu, što je bilo šteta jer je on očigledno bio Aleksov rođak.

Ali ova egzotična lepotica, godinu ili dve starija od nje, potpuno je očarala Lusi. Izgledala je kao da je neka Rozetijeva slika prosto oţivela, sa medeno plavim uvojcima, manekenskom visinom i gradom, i još nekom magnetnom privlačnošću koju Lusi nije mogla sasvim da objasni. Neopisivo je privlačila. Izgledala je kao onaj tip ţena koji je potpuno otvoren a ipak je u sebi imala i dozu ranjivosti. Lusi je prepoznala da nešto iznutra razdire ovu mladu ţenu i pitala se šta je to.

A, sa svoje strane, Sijan je ispitivački posmatrala Lusi i momentalno joj se dopala. Druge ţene su je često činile nervoznom, uvek se bolje osećala sa muškarcima. Ali ovo izuzetno lepo lice klasičnih crta sa ogromnim toplim očima ulivalo joj je pouzdanje. Osećala je vibracije simpatije iz ove devojke, i

By voki

bilo joj je drago što je tu, srećna što nešto lepo započinje u Aleksovom ţivotu. Za njega biste skoro mogli reći da je bio ostrvo za sebe, po sopstvenom izboru, otkako se završio njegov brak sa Anom. Tog dana je izgledao opušteno i srećno, moderno obučen u bledoruţičastu košulju i maslinasto-smeđi dţemper. Sijan osmehom odobri njegov izbor.

Lusi se tako zanela u svojim razmišljanjima da nije ni pratila razgovor. Kalvin je objašnjavao rođačke odnose - uhvatila je. Njihove bake bile su sestre, ali jedna od njih se odselila u Ameriku i odnosi među njima sveli su se tek na povremenu komunikaciju.

„Sećam se moje majke kako piše pisma svojoj rođaci, u Nentaket, mislim." Aleks nikada ništa nije govorio o svojoj porodici, pa je Lusi bila veoma zainteresovana za ovo.

„Da, to je potpuno tačno. Moja baka je srela dedu kada je on bio u Parizu, gde je ona malo učila da slika i malo veţbala svoj francuski. Bila je to ljubav na prvi pogled, tako svi kaţu, i ona je došla s njim u Ameriku. Nentaket je bio dom te velike porodice. Moja majka i njena rodbina sa očeve strane još ţive tamo."

„Kako si stigao na srednji zapad?" Aleksu se činilo da je Sijan rekla da je Kanzas njegov dom.

„Tamo studiram." Sajmon je, sudeći po Kalvinovim skupim cipelama i stilu odevanja, ocenio da

to mora biti studiranje uz rad. „Studiraš?" „Teologiju." Kalvin dozvoli sebi mali osmeh a Sajmon iskreno pokuša da mu

ne zavidi na besprekornom nizu zuba. Aleks priguši smeh dok je gledao niz stazu. Jedan Vilov i moj rođak povezan

sa crkvom, pomisli. Kakva promena. Aleks shvati da je slična misao verovatno pala i Sajmonu na pamet. Ljubazno je rekao naglas: „To je vrlo lepo."

Šetajući, pribliţili su se brodu. Aleks je zamolio ostale da produţe sami do broda kako bi on odvezao Lusi kolima do tamo. Nije hteo da ponovi grešku od petka. Ona se bunila.

„Molim te, nemoj da brineš zbog mene. Znaš da ja dosta radim na mom trenaţnom biciklu i šetam od kuće do bolnice kad god mi vreme to dopušta. Veţbanje mi čini dobro." Mešavinom slatkog osmeha i odlučnog izraza lica izazivala je doktora da joj se suprotstavi.

„Sve umereno." Aleks nije dozvoljavao da ga nagovori pa je popustila njegovoj odlučnosti. Otišao je po auto.

„Jeste li bili bolesni, Lusi?" Zabrinutost u Sijaninom glasu bila je iskrena. „Operacija na srcu pre nekoliko meseci. Ali jednom moram da stanem na svoje noge. Definitivno ne ţelim da ţivim pod staklenim zvonom."

„Ja bih uţivala u tome da sam na vašem mestu." Provukla je ruku ispod Lusine. „Aleks će veoma voleti da se brine o vama, a on je najbolji u tome."

Sela je u auto dok su ostali ubrzano hodali stazom prema reci. Deset minuta kasnije, kad su ostali stigli, Aleks i Lusi su već udobno sedeli za stolom pored prozora koji je gledao na obalu. Pokazivao joj je kuda su prošli u petak, ali sada s druge strane.

By voki

„Fantastično mesto." Kalvin je bio sav pun entuzijazma i paţljivo je povlačio stolicu za Sijan.

„Dolazili smo ovde svakog marta i uvek je izgledalo da će izbiti pravi rat između dva brata. Vil je bio na Londonskom univerzitetu, ali navijao je za Oksford samo da bi nervirao brata koji je diplomirao na Kembridţu. Ali ti se nikada nisi spuštao tako nisko, Aleks, i ove godine ste ih konačno dobili. Sećam se koliko je Vil bio bučan što su oni bili pobednici prethodne dve godine."

„Za trku je obavezno rezervisati mesto ranije." Aleksova osećanja bila su uzburkana ovim podsećanjem, ali uspeo je da se nasmeje. „Ali pogled na Temzu je lekovit, čak i po zimskom danu." Sipao je vino svima osim sebi. U njegovoj čaši bila je samo mineralna voda.

„O, Aleks, ti moraš na posao kasnije?" Sijan je dobro poznavala njegove lagane navike za ručkom. On sam se nikada nije ţalio na to.

„Danas sam na deţurstvu, ali to ti izađe na isto." „Mislim da zbog toga doktori izbegavaju alkohol - je li tako, Aleks?" Kalvin se

široko osmehnu svima, ali Aleks samo podiţe jednu obrvu. Kada su naručili, okrenuo se svom rođaku sa interesovanjem. „Zašto si ţeleo

da dođemo ovamo? Kakve tajne krije crkva u Mortlejku?" Kalvin spoji svoje prste u trougao i pogleda pravo u Aleksa. Zastao je a ovaj

pokušaj da se napravi dramatičan efekat skoro je zasmejao doktora. „Koliko znaš o doktoru Dţonu Diju?"

„Astrologu kraljice Elizabete? Ne nešto posebno. Ĉini mi se da je on preveo Euklida, tako nešto, ili je napisao uvod za to? Jedna čudna mešavina nauke i magije. Jesam li u pravu?"

,,U pravu si. Ali da li znaš da smo mi krvno povezani s njim? Je li ti majka pričala o tome?"

„Ne, nikada. Jesmo li preko njega povezani?" Sajmon se nagnu preko stola da ne propusti ni reč ovog razgovora. Paţljivo je

posmatrao Amerikanca. „Preko naše ţenske linije. To mora da bude isključivo preko ţenske linije."

Kalvinov odgovor Aleksu izgledao je iznenađujuće oštar. „Što znači da se trag moţe pratiti preko naše mitohonđrijalne DNK."

Aleksove oči u kojima se mogao nazreti nagoveštaj humora gledale su pravo u Kalvina, ali je njegov rođak ne trepćući uzvraćao pogled, bez ikakvog osvrta na njegov poslednji komentar. Umesto toga, činilo se da nešto vaga u glavi. Nije ţeleo da pogreši i prerano uleti u nešto.

„Verujem da je tvoj brat nasledio nešto od majke što mu je ona testamentom ostavila. To je nešto još od vremena Dţona Dija. Ja sam zatečen što ti ne znaš za to, Aleks."

Lusi primeti da su se Sajmonove ruke pomalo ukočile. Pokušavao je da obuzda uzbuđenje. „Izvini, Kalvine, o kojem tačno periodu je reč?" upitala je. „Vreme kraljice Elizabete?"

„Da. Njegov ţivot je tekao paralelno sa njenom dugom vladavinom. Umro je u prvim godinama vladavine kralja Dţejmsa, ali ovaj kralj nije imao

By voki

interesovanja za njega. Najbolje njegove godine bile su za vreme dobre kraljice Bes. Pokopan je baš ovde, u crkvi Svete Marije. Zato sam ovo mesto smatrao odgovarajućim. Voleo bih da kasnije prošetamo do crkve."

Aleksove zelene oči bile su zamišljene, ali nisu odavale nijednu emociju. Zatim je pogledao Sijan kad je ona energično progovorila.

„To je znači taj. ključ koji je Vil imao - kada je Dijana preminula. Misliš na to?" „Moţda. Verovatno. Znao bih kad bih video ključ." Okrenuo se ka Aleksu

pokušavajući da svoj pogled prikaţe samo kao radoznao, ali ipak leţeran. „Pretpostavljam da nemaš pojma šta je bilo s tim?"

Aleks je bio povučen čovek koji je mnogo drţao do privatnosti. Ipak je momentalno odgovorio na pitanje i time sakrio koliko je misli uloţio u tu rečenicu. Lakonski je izvukao nešto iz dţepića na košulji, nešto što je visilo na lančiću. Tri para očiju bila su zakovana za taj predmet pred njima. „Evo, kod mene je." Njegov glas bio je sasvim običan.

Sijan je gledala u to kao da je duh. Mogla je dobro da se seti s kakvom je paţnjom Vil pazio na taj ključić. Ali još više ju je dirnulo to što ga je Aleks imao kod sebe - Aleks koji je uvek bio tako racionalan -ovaj tajanstveni delić Vila. Bilo je to otkriće za nju da je Aleks zadrţao ovako nešto. Osećala je da će zaplakati.

Kalvin je pokušavao da obuzda ruke da ga ne izdaju. Ţeleo je da zgrabi ključ, ali i pre nego što je mogao da progovori, Lusi, koja do tada nije učestvovala u razgovoru, stavila je ključić na svoj dlan.

„Aleks, predivan je. Mogu malo da ga drţim?" Nasmejao se pomalo iznenađen njenim oduševljenjem. Bio je to prilično

običan srebrni ključić, istina star, sa malo ugraviranih ukrasa i jednim jedinim biserčićem u sredini. Ali njoj ga je dao bez problema. Zatvorila je ruku pokretom koji je pokazivao poštovanje. Sklopila je oči. Sunce je igralo na njenim trepavicama i ona sama bila je deo tog svetla.

Kalvin je brzo razmišljao ne bi li smislio način da ga zatraţi za sebe. Ali Aleksa je dirnulo nešto neobjašnjivo na Lusinom licu. „Ţeliš li da ostane malo kod tebe? Da ti ga posudim na neko vreme?" Njegove reči izgledale su kao jeretička pomisao, kao da razbijaju jedan magičan trenutak, ali morao je da ih izgovori. Ne razbijajući magiju koja se uspostavila među njima, Lusi mu odgovori bez reči, gledajući ga pogledom koji nikada ranije nije video, ali nadao se da hoće još koji put u budućnosti. Njene oči su snaţno govorile DA a u njima je bilo još toliko emocija od kojih mnoge Aleks nije mogao da razume.

Sajmon je bio jedini za stolom čije se oči nisu iskolačile od čuđenja kada je Aleks izvukao ključić iz dţepa. Posmatrao je Kalvina i shvatio da se ovaj u sebi sa nečim bori. Odlučio je da postavi jednostavno i vrlo praktično pitanje. „Da li iko ima pojma šta ovaj ključ otvara?"

„Najvredniji dragulj u našoj familiji." Kalvinov odgovor bio je vatren. „Ali ne znamo šta je to." Na sekund je pogledao u Aleksa pre nego što je vratio pogled na ključ u Lusinoj ruci. „Znaš da taj predmet, tako kaţu, donosi nesreću ako se ne prenosi sa majke na kkćerku?"

By voki

„Nisam znao." Aleksov glas je pokazivao da je sasvim ozbiljan. Magije i prokletstva nisu bili deo njegovog rečnika. „Dat je Vilu, i šta god da mu je moja majka rekla tada, to sada ostaje tajna." Pogledao je svog rođaka kao da se pomalo zabavlja. „Ti izgleda znaš mnogo više o tome nego ja."

„Majka mi je kazala da ključ mora da se prenosi sa majke na kkćerku - ili na sestričinu, ako nema kkćerke, pretpostavljam. Inače, nešto će se desiti. Tako se, na neki način, kao razbija neki lanac."

Lusi je izgledala kao da nemo upućuje neki izazov Kalvinu. Ipak, nije izgovorila ni reč.

„Pa, sve to verovatno nije ni bitno ako ne moţemo da nađemo kutiju koju taj ključ otvara." Sijan je osetila potrebu da smiri tenziju, šta god da se ovde dešavalo. Ona je bila odlučna u nameri da ključ ostane kod Aleksa. Vil je proveo mnogo neprospavanih noći razmišljajući o tome. Ona je povezivala taj predmet sa okeanom bola koji je majčina smrt ostavila u Vilu. Neka ostane kod Aleksa; njega neće moći tako da proganja kao što je Vila.

Ručak je stigao i razbio napetu atmosferu. Kalvin se zatekao u situaciji u kojoj je, uprkos svim njegovim naporima, razgovor krenuo u drugom smeru i nije bilo načina da ponovo otvori temu u vezi sa ključi-ćem ili kletvom vezanom za njega. Skoro da i nije imao apetita za hranu pred sobom i bio je srećan kada su konačno završili i odlučili da prošetaju do crkve. Nogu pred nogu niz ulicu, nije više mogao da se uzdrţi i okrenu se ka Aleksu. „Trebalo bi da postoji i neki dokument, zajedno sa ključem. Bio je još netaknut, koliko se moja baka seća. Taj dokument sadrţi tragove o tome gde se nalazi to, šta god to bilo, što će ključ otvoriti."

„Ne znam ništa o tome, ali proveriću među Vilovim papirima. Neke njegove stvari su još kod inspektora." Aleks je pokušavao da ostavi utisak da nije previše zainteresovan za ovo. Prvi put do sada, prećutao je nešto što je znao. Dok je otvarao teška vrata crkve, Aleks upita. „Onda, šta znamo o doktoru Diju?"

Pre nego što je odgovorio, Kalvin je obuhvatio pogledom malu crkvu koja je bila osunčana iznutra a opet je izgledala teško. Video je krajičkom oka da je Lusi momentalno upila i prepoznala istu atmosferu. Ruka joj je bila pritisnuta na grudi. Kalvin je ţeleo da odmah porazgovara sa njom, a opet da ne ispadne nekulturan prema Aleksu.

„Imao je ogromnu biblioteku. Jedna od najvećih kolekcija u Evropi. Kada je ova kolekcija knjiga bila rasturena i uništena, neki veruju čak da je to bio gubitak ravan poţaru u aleksandrijskoj biblioteci." Kalvinova paţnja bila je ponovo na Aleksu.

„Da. Neke od knjiga pohranjene su na Kraljevskom hirurškom fakultetu - sad se sećam kad si to pomenuo. Sasvim sigurno inspiracija za Prosperove knjige..." Aleksove misli tekle su nekuda gde Kalvin nije mogao da ga prati. Ipak, Kalvin se sabrao dovoljno da nastavi svoju priču.

„On je bio i prvi pravi Dţejms Bond - jedan iz Volsingamove vrlo posebne grupe špijuna u koju je spadao i ser Filip Sidni, njegov zet. Di je bio Sidnijev

By voki

tutor. Šifra 007 je bila njegova lična šifra - označavala je da on predstavlja kraljičine oči pored spiritualnog značenja broja 7. Ovo je iz nekih razloga bio veoma sveti broj i imao je posebno značenje za doktora Dija. Ali ono što je još interesantnije, on i čovek po imenu Keli", Kalvin kašljucanjem pročisti grlo, „izvodili su alhemijske eksperimente. Takođe, mogli su da komuniciraju sa anđelima. Priča se da su im otkrivene neve-rovatne tajne." Pogledao je pravo u Aleksa. „Ako verujete u sve to."

„Ti verovatno veruješ!" Sajmon se ubaci a Aleks se ponovo nasmeja. „Baš je ovo divan dan." Aleks se široko osmehivao. „Toliko neočekivanih

zabavnih iznenađenja."

Četrnaesto poglavlje Sajmonov um obrnuo je veliki broj ideja tog poslepodneva. Pratio je Aleksa i

Lusi do kola čim je uspeo da se ispozdravlja sa drugim parom. On je imao eklektičan način razmišljanja; mogao je da selektira detalje iz različitih izvora i da uvidi vezu medu njima - ovo je bio talenat koji su imali on i Vil, što je objašnjavalo jedan aspekt njihovog prijateljstva.

Predloţio je da odu negde na kafu, ali Aleks je mislio da je bolje da prvo otprati Lusi u topli dom. Delovala je iscrpljeno još pola sata ranije a on nije ţeleo da bilo šta pomrači ovaj lep dan. Mislio je najbolje, iz osećaja neţnosti prema njoj, ne shvatajući, međutim, da ona moţda niti razume niti odobrava toliku njegovu brigu oko nje. Aleks predloţi Sajmonu da se uskoro nađu kod kuće u Ĉelsiju, a u međuvremenu će on odbaciti Lusi kući preko reke. „Deţuran sam u Bromptonu, pa je bolje da budemo tu negde u blizini ako me pozovu."

Lusi nikada nije bila zahtevna osoba zbog svog detinjstva u kojem niko nije brinuo o tome šta ona ţeli. Ali ovoga puta bila je neuobičajeno tvrdoglava, jer nije dozvoljavala da on donosi njene odluke. To je stvarno bio prvi put. Priznaće, moţda je njeno zdravlje bio taj inicijalni zamajac koji ih je doveo u situaciju da se sretnu, ali neće dozvoliti da joj sada stoji na putu. „Aleks, ovo je bio prijatan dan za mene i nisam umorna. Volela bih da pođem na kafu s vama." Pogledala ga je tako izraţajno da se njegovo protivljenje otopilo.

By voki

„Samo ako obećaš da ćeš mi dopustiti da upalim vatru u kaminu i imestim te u stolicu pored."

I tako se našla udobno smeštena sa šoljom čaja u ruci, sa Alekso-\ om - ili verovatnije Maksovom - mačkom Minti u krilu. Sedeli su u osunčanoj sobi salonski visokog plafona koja je gledala na drveće na t rgu. Upijala je njegov ukus i detalje kao što je kamin od pravog crnog mermera. Sve joj se dopadalo. Sajmon ju je zainteresovano posmatrao i odjednom mu u očima zaiskri neka vrsta prepoznavanja dok je Aleks sipao čaj.

„Znaš, Lusi, mislim da si u pravu. Ja znam tvoje lice od negde - vrlo je izraţajno." Ona gaje gledala pomalo nestašno i odlučila da je to kompliment. „Tokom celog ručka pokušavao sam da se setim odakle mi je poznato. Sada sam siguran da sam te video u jednom pabu - Kod Finija - pre nekoliko nedelja. Mislim da sam te baš uplašio..." Nasmejao se, kao da mu je bilo malo neprijatno.

Lusi je polako klimala glavom a onda joj je nešto u sećanju kliknulo: muškarac koji joj je namignuo onog kišnog dana kada je onoliko ţurila. „Jeste! Ja sam tuda prolazila vraćajući se u Brompton. Imaš stvarno dobro pamćenje." I tada je pomislila da je baš simpatičan i njegovo lice joj je sigurno ostalo u podsvesti.

„Išao sam na ručak sa Sijan toga dana. Trebalo je da te pozovem da nam se pridruţiš - kao savršen stranac! Ali ozbiljno, vas dve ste se stvarno našle."

„To je baš dobro", reče Aleks. „Sijan je sada pomalo izgubljena duša, i nije baš uvek tako fina sa drugim ţenama. Ali mislim da je danas uţivala - najvećim delom."

„Prošla je ona kroz dosta bola, stvarno." Lusi je gledala od Aleksa do Sajmona, i opet nazad, ali nije ţelela da ih ispituje. „Bila je devojka tvoga brata...?" Bilo je to polovično pitanje. Sklopila je kockice tokom ručka.

„Bili su zajedno više od tri godine. Ali rastali su se u maju. Da je bilo do Sijan, mislim da ne bi prekinuli." Aleks je bio mirniji nego što su njegove reči pokazivale.

„Izgleda da ţeli da počne ispočetka - ili bar da pokuša." Sajmon pogleda u Aleksa i ubaci malo crnog humora. „Ništa kao rana smrt pod tragičnim okolnostima ne moţe podići čoveka skoro do kvazi boţanskih visina. Tipično za Vila, da ode tako kao Dţejms Din. Ta devojka ga nikada neće preboleti."

„Ali on bi ţeleo da ona nađe svoj mir." „Da, on bi to ţeleo." Aleks joj se tuţno osmehnu i zatvori time diskusiju na tu

temu. „Pa, Sajmone, šta ti misliš o ovom novom dečku?" „Moja mama je umela da kaţe: Ako ne moţeš da nađeš nešto lepo da kaţeš o

nekome, nemoj ništa reći." Sajmon zabaci glavu i iskreno se nasmeja. ,,I tako, bojim se da sam osuđen da ćutim kao riba."

„Ima nešto u njemu", Lusi reče obojici. ,,A moţda ti se on jednostavno ne čini pravim za Sijan?"

Sajmon je brzo reagovao. „Ne verujem mu, i tačka. Jesi li mu video oči kada si dao Lusi taj ključ? On je hteo da ga ima - to se jasno videlo na njegovom licu."

By voki

„Pomalo kao u romanu Potraga za blagom, zar ne?" Aleks se pomalo i šalio. „Uvek me je iznenađivalo koliko je taj predmet fascinirao Vila. Ali mislim da je to imalo neke veze s njegovim odnosom prema mami, njenom interesovanju za porodičnu prošlost i njegovo mesto u tome. Uvek je osećao da je vrlo sličan njoj. Mislim da je njegova radoznalost bila neka vrsta potrage za sopstvenim identitetom. Kalvin, s druge strane, očigledno ţeli ključ ako će mu on doneti kraljevsko blago. Što i nije baš mnogo verovatno."

„Ali informacije o Diju su vrlo prosvetljujuće." Sajmon je kratko pogledao Aleksa očekujući njegov znak da ne započinje tu temu, ali ovaj to nije učinio. „Ja o njemu ne znam ništa, ali u dogovoru s Vilom, pro-veravao sam taj dokument koji je spominjao - originalan dokument. Je li ti Vil rekao?" Aleks odmahnu glavom. „Moj rođak radi datiranje karbonskom analizom na Oksfordu. Postoji granica dozvoljenih grešaka, naravno, ali on ga je datirao negde između 1550 i 1650."

„Što ga stavlja tačno u Dijevo doba." Aleks pređe preko sobe do kutije u kojoj su bile spakovane Vilove knjige. Vratio se i izvadio jako ispresavijan svitak prastarog pergamenta i raširio ga pred njima. „Za ovo me je pitao u crkvi."

Lusi je dotada paţljivo slušala a sada je progovorila iznenađujuće jakim glasom. „Aleks, ovo nema nikakve veze sa mnom i zato bi moţda trebalo da ćutim. Ali slično kao Sajmon, nisam se osećala ugodno sa tim čovekom. On ima neki način da te ne gleda pravo u oči - ili bar da brzo skrene pogled, kao da ne moţe da izdrţi najednom mestu. Slaţem se s tobom, Sajmone. On je definitivno ţeleo ključ. I, koliko god ovo zvučalo luckasto, morala sam dobro da se koncentrišem i ne popustim pred njegovim mentalnim pritiskom da mu predam ključ. Moj osećaj mi govori da on otključava nešto što je Kalvinu izuzetno vaţno, i moţda on u stvari vrlo dobro zna šta je to."

„Najdragoceniji dragulj..." Sajmon ih podseti podsmevajući se blago. Aleks se nasmeja. „Bilo kakav vredan dragulj davno bi već bio utopljen. Kuća

na selu pripadala je majčinoj porodici; tamo ima nekoliko starih knjiga i nekoliko lepih stvarčica. Ali oni nisu bili bogati. Siguran sam da bi bilo šta što ima neku vrednost već davno bilo prodato."

„Mogu li da pogledam ovo?" Lusi spusti mačku na pod i posegnu za svitkom koji joj Aleks paţljivo doda. Jedna razglednica je ispala iz njegovih nabora na pod. Lusi ju je pokupila a da je nije paţljivo pogledala i stavila je na sto, zadrţavajući paţnju na pergamentu. Izvila je obrve. „Znači, ovo je iz šesnaestog veka?"

„Ili ranog sedamnaestog." Sajmon je prišao i nagnuo se pored nje da ponovo pogleda. „Mora se priznati da uopšte ne izgleda kao uobičajena mapa s blagom."

„Ali ovo je samo jedan deo." Lusi je govorila sigurna u sebe, što ih je obojicu iznenadilo. „Šta god da ključ otvara, sadrţi još jedan deo."

„A kako vi, gospođice Kasandra, znate ovo?" Aleks nije mogao da izdrţi a da je ne pecne.

By voki

„Ni sama nisam sigurna. Ali osećam da sam u pravu." Nije bilo ničeg tajnovitog u Lusinom tonu. Njen glas je bio odlučan i jasan. „Ovo je glavni deo, moglo bi se i tako reći, pa ako postoji još jedno parče, ova strana je sasvim sigurno dominantna." Aleks je paţljivo slušao, ne komentarišući.

„Vil je na svoj računar poslao nekoliko mejlova sa beleškama o tome, zajedno sa drugim svojim idejama koje je bio poslao iz Rima." Sajmon je seo na pod, podigao kolena i naslonio glavu na ruke. „Pregledavam ih otkad smo uspeli da se ulogujemo na njegovu mašinu a tome ima nekoliko nedelja. Veći deo su neke disleksične ţvrljotine - te zamršene stvari o nekim alhemičarima i nekom svetlu o kojem čitamo; to sam i odštampao. Ali izgleda da je bio potpuno usredsređen na inkviziciju -najviše zbog karbonskog određivanja starosti dokumenta, i ovih prvih reči ovde, o Polju cveća i plamenovima. Ustanovio je da je Kampo dei Fjori bio mesto za religiozna spaljivanja tokom jednog duţeg perioda. Sačinio je listu imena i neke činjenice o njima. Ĉovek po imenu Bruno izgleda je bio najţivopisnija ţrtva, i on je - čini se - razgovarao sa anđelima, da tako kaţemo." Sajmon ih pogleda oboje i doda: ,,A ako je ovaj doktor Di isto tako konverzirao sa anđelima, inkvizicija je sasvim sigurno ţelela da bude obaveštena o tome."

„Kao i Kalvin." Aleks se nasmeja, ali bez mnogo humora. „Moţda je on moderna inkvizicija." Njegov pejdţer se oglasi i on ode do telefona u kuhinji. Imao je utisak da ga Sajmonove reči prate.

„Nije to smešno. Da li bi Kalvin mogao imati bilo kakav interes da napadne Vilov kompjuter?" Sajmon pogleda oko sebe, shvatajući da su sve troje svesni elektriciteta u vazduhu. „Izvinjavam se, nije trebalo to da kaţem. Ali taj Šator Arepo tačno je ono što bi njega interesovalo. 'Gospod drţi sav Univerzum u svojim rukama.' Vil je bio svestan da je to ve-rovatno paranoja s njegove strane, ali poslao mi je poruku da ima utisak da ga neko prati. Isto sam našao i u njegovim beleškama. Moţda je Sijan ipak previše ispričala svom novom čoveku o onom prethodnom."

Aleksov zabrinut pogled ostao je neko vreme na Sajmonu. Razmišljao je o tome razgovarajući telefonom. „Dţil, Aleks Staford ovde. Da li sam potreban Dţejn u Herfildu, ili me vi traţite?" Pogledao je na dnevnu sobu dok je čekao odgovor. „Pa, u svakom slučaju znamo zasigurno da je neko pokušao da čita njegov mejl... Problem je kod vas? Dolazim odmah." Spustio je slušalicu. „Moţda bi trebalo to da pro-verimo, Sajmone. Ne bih smatrao nemogućim da je bio zainteresovan makar za Vilovo kretanje - imam utisak da nam nije baš sve rekao. Ako je Lusi u pravu da je on opčinjen ključem i da ţeli da ga ispita, onda je verovatno otkrio i kod i broj računa, s obzirom na to da boravi u stanu sa Sijan. Imaš malo vremena da proveriš to sa tim Dijem?"

Lusi ga je slušala, ali njena paţnja je bila podeljena između Alekso-vih reči i lica koje je zurilo u nju sa dopisnice na stoliću, one koja je ispala iz nabora na svitku. „Ja imam vremena", rekla je. „Molim te, dopusti mi da upotrebim svoj mozak i uradim nešto korisno, Aleks. Još sam na bolovanju, ali potreban mi je aktivan oporavak a ne stalno leţanje. Kad bolje razmisliš, istraţivanje zapravo jeste moj posao."

By voki

Aleks je postajao svestan svoje rastuće fascinacije njome i ţelje da je bolje upozna. „Okej, hvala ti za to. Ţao mi je što moram da idem. Sajmone, javljam ti se za dan-dva. Ljudi, moram da trčim. Stiţe nam hitan slučaj bolesnog desetogodišnjaka."

„Ja ću odvesti Lusi kući, ti pali. Je li to u redu, Lusi?" Bacila je kratak pogled na razglednicu na stolu i odgovorila Sajmonu vrlo

ljubazno. „Naravno, hvala ti." Aleks se vrati iz kuhinje i kratko joj stisnu ruku. „Javiću se sutra-prekosutra."

Prešao je pogledom od nje do razglednice na stolu i pre-lepog lica na njoj koje je zaokupilo Lusinu paţnju. „Portret Beatriče Ĉenči koji je uradio Gvido Reni. Vil je poslao to iz Rima."

Ime kao da je iskočilo iz Lusinog nedavnog sna i nije mogla ništa drugo osim da zuri u predmet. Rekavši im samo još da zalupe vrata kad krenu, doktor odjuri.

Posle dvadeset minuta tišine u kolima, Sijan sada besno zalupi vrata za

sobom. „Jesi stvarno morao toliko da pričaš o tom ključu? Ne ţelim ga nigde u blizini." Bacila se na Kalvina sa iznenadnom ţestinom. „Ose-ćam kao da je taj ključ često odvlačio Vila od mene."

„Ja mislim da je to istina." Gledala gaje otvorenih usta. „Kako to misliš?" ,,A šta si ti mislila?" „Mislila sam da je bio toliko preokupiran time da me je ponekad jedva i

primećivao. Postalo je njegova opsesija." „Sijan, vrlo sam ozbiljan u vezi sa ovom..." Zatvorio je oči na trenutak a onda

izgovorio jednu jedinu reč: „...kletvom. Majka mi je jasno rekla da mora da se prenese na ţene u porodici. Nipošto nije trebalo da ga daju Vilu. Rekla je da bi to prouzrokovalo nevolje."

„Ne veruješ valjda stvarno u to? Da se Vilova nesreća dogodila zbog neke kletve." Sijan je previše vremena provela sa porodicom onih koji nisu sujeverni da bi ovoj ideji dala bilo kakav značaj.

„Verujem." Kalvin je bio neumoljiv. „Ja sam smrtno ozbiljan. Ceo taj incident bio je suviše čudan. Iznenadna magla. Reka. I sama si rekla da je izuzetno sigurno vozio taj motor. I da umre od izliva krvi... Ja sam razumeo da je to često neka stara rana koja se vrati da usmrti čoveka. Obično se to događa kad imaš neku povredu od ranije a onda te nešto ponovo isprovocira - i to je dovoljno da ta bomba eksplodira." Njegove plavo-zelene oči kao da su bile i pomalo neprijateljske prema njoj u ovom trenutku. „To jednostavno nije trebalo da se desi."

Sijan je bila ljuta i prilično zaprepašćena. Nije promenila mišljenje zbog njegovih argumenata. Vil se bavio sportom i raznim fizičkim aktivnostima. Imao je nekoliko padova i udaraca tokom ţivota. Razumela je to o ugrušku: to

By voki

nema nikakve veze sa bilo kakvom kletvom. Ali ona je bila zabrinuta jer je ovaj muškarac koji se tako promenio i koji je bio sa njom stvarno verovao u to. Gledala je u njegovo lice u pokušaju da nađe nešto što bi joj pomoglo da ga razume. Jeste bio religiozan - znala je to. Ali nikada joj nije delovalo da je iracionalan. Samo da ima strogi sistem vrednosti i verovanja koji je drugačiji od njenog, i zbog kojeg on ţeli da ţivi odvojeno a da samo povremeno prenoći.

Nekoliko trenutaka gledao je u svoje ruke, kao da pokušava da odluči da li će reći još nešto, a onda je resio da se prepusti. „Ta devojka sigurno ne bi trebalo da ima taj ključ. To je opasno. To donosi nesreću. Ja treba da ga vratim mojoj majci." Završio je konverzaciju time i zalupio vrata za sobom, odlazeći bez reči.

Petnaesto poglavlje Boţične dekoracije u gradu nisu uspele nimalo da poprave Lusino ras-

poloţenje. Poslednjih nekoliko nedelja bile su katastrofalne, i ona je sada sedela u hodniku očekujući biopsiju, osećajući teret teţak kao planina. Iako to inače nije bila posebno bolna intervencija, samo očekivanje neprijatnosti bilo je još više pojačano osećanjem duboke depresije koja je počela kada i glavobolje i noćne more.

Njen postoperativni period je dobro proticao: napredak je bio za primer. Osim drhtanja ruku, pojačanog apetita i nekog nejasnog ose-ćaja da ponekad nije baš sva svoja, lekovi nisu imali neki posebno negativan uticaj na nju. I dalje je njeno zdravlje, fizičko i mentalno, bilo značajno bolje nego što su i očekivali. A onda se početkom novembra prehladila što je Aleksa i Denhama dovelo do ludila. Znala je da su infekcije opasne i bila je vrlo rigorozna po pitanju higijene, načina ishrane i načina ţivota. Bila je to obična prehlada, ali temperatura joj je naglo skočila, i Aleks je krivio sebe zbog one večeri na brodu iako mu je Amel bezbroj puta ponovio da nijedan njegov postupak nije bio ni najmanje pogrešan. Krivio je sebe zbog toga, i zbog izleta u Mortlejk, i zbog mogućnosti da je slučajno došla u dodir sa mačjom dlakom u njegovom stanu. Pošto nije mogao da nađe ništa drugo zbog čega je njen sjajan oporavak odjednom krenuo nizbrdo, pazio je sada na nju kao neka mlada mama na svoju prvu bebu. Bio je vrlo profesionalan, nikad nije preneo na nju svoju uznemirenost; ali njegove akcije su joj pokazivale da je on opet samo doktor i da je veza između njih, kao dvoje ljudi koji privlače jedno drugo, sada na čekanju. Njegovi dugi sastanci sa

By voki

Azizom, Denhamom i jednim novim konsultantom iz Bromptona, pokazali su joj da je duboko zabrinut. Nestao bi u laboratoriji, lično obavljao testove, menjao njene lekove, sekirao se.

Brige su se još više povećale kada je njegov sin slomio ruku na dva mesta što

je zahtevalo operaciju. Nestajao bi čim bi uhvatio koji slobodan trenutak. Razumela je ona to, ali teško je podnosila. Tu gde je njihov odnos sada bio, na nagoveštaju početka i ništa više od toga, ona nije mogla jednostavno da ga nazove da mu čuje glas, ili da ga pita kako je. Nisu mogli ni sekundu da budu nasamo, u bolnici se uvek neko muvao, a čim je bio slobodan, ţurio je svome sinu. Bilo je to stvarno paradoksalno: više nego iko drugi brinuo se za njen imunološki sistem, zbog mogućnosti da dođe do odbacivanja srca. Ali upravo ta činjenica gurnula ih je korak nazad, u čisto profesionalan odnos dok lična veza još nije bila sasvim uspostavljena. Mislila je da bi svaka mogućnost mogla s vremenom nestati. Njen smisao za humor pokušavao je da se bori protiv sudbine, ali stres je konačno prevladao. Zapljusnuo ju je talas nesnosnih glavobolja, depresije i noćnih mora u kojima je videla neprijateljska lica. Tako da su ponovo radili celu seriju testova.

Ovog ponedeljka, 22. decembra, činilo joj se da će Boţić provesti u bolnici. S

druge strane, moţda će joj to dati šansu da vidi Aleksa. Krajem novembra više vremena je provodio u drugoj bolnici sa studentima a posle je otišao u Kembridţ. Šalila se sa Grejs da je već i zaboravila kako on izgleda i pitala se ko li hrani njegovu mačku. Nije mogla čak ni da se nasmeje. Osećala se kao mala, ostavljena devojčica. Vratila se na početak. On je bio njen snaţni, ljubazni - i trenutno odsutni - doktor. Muškarac u njemu je bio negde drugde, moţda u kući njegove bivše ţene sa njihovim sinom. Ipak, još je imala ključić koji joj je dao, i ne bi ga dala ni za šta na svetu.

„Pa, dobro de, ne moţe biti baš tako loše." Sajmon je došao zajedno sa Grejs donevši joj gomilu knjiga. Komentar se odnosio na njeno potišteno lice.

Jedva mu se nasmešila. Ovo je bilo jedno od retkih zadovoljstva u proteklih nekoliko nedelja. Sajmon ju je doveo do vrata njenog stana, kao što je bio i obećao posle one kafe kod Aleksa, i od prvog momenta varnice su letele između njega i Grejs. Njena cimerka bila je oduševljena kao šiparica. On je bio duhovit i leţeran sa nekim opuštenim šarmom, i stvarno je ostavio utisak na nju. A Grejs - koja je nasledila visoke jagodice i vrlo seksi obline od svoje majke koja je imala i mrvicu afričke krvi, a od oca Jevrejina vrlo logičnu glavu - budila je sve ono najbolje u Sajmonu. Brzo je našao izgovor da se vrati do njih i donese Lusi knjige za istraţivanje o doktoru Diju, i Grejs je iskoristila trenutak. Posle samo nekoliko nedelja, njih dvoje su se bacili u burnu romansu, a Lusi je bila oduševljena zbog svoje prijateljice koja je imala dovoljno promašenih veza protekle godine, i stvarno je ţelela da joj ovo uspe. Međutim, gledajući njih, njena situacija sa Aleksom joj je izgledala još gora nego što je bila.

By voki

„Malo razonode za čitanje", prokomentarisala je čitav naramak knjiga koje su joj doneli.

„Grejs mi je kazala da ti ne smem dopustiti da se ulenjiš. Biografija Dţona Dija izgleda stvarno interesantno, ali ima ovde i stvari koje ja lično ne bih pipnuo ni štapom. Da li bi mogla slučajno da se probiješ kroz ovu hrpu? Vil ih je naručio preko Amazon.com, pa smo mislili da sve to lepo donesemo tebi."

Sajmon je pokušavao na sve načine da je trgne iz letargije, ali njeno tiho, bledo lice nije odavalo nikakvo uzbuđenje. Kao da se nečega baš u tom trenutku setio, dodao je: „Za Dija se uvek govorilo da je umro na današnji dan. Ali interesantno je to da su naučnici nedavno utvrdili da je on zapravo umro negde krajem marta - nekoliko meseci razlike. Mo-raćeš da pročitaš biografiju da vidiš zašto su promenili mišljenje."

Iz ko zna kojeg razloga, Lusino lice je pokazalo zanimanje za ovu informaciju i Sajmonov neobičan izbor reči. Tajanstveno se nasmejala, zadovoljna što ima nešto interesantno da radi. Bilo joj je teško u posled-nje vreme da čita zbog stalnih glavobolja koje su bile prosto neizdrţive. Tek sada su ih polako dovodili pod kontrolu nekim novim lekom. Zbog toga i nije bila napravila baš neki napredak u istraţivanju, ali i to malo činilo je da se oseća bar mrvicu bliţe Aleksu - a to je jedino i ţelela.

„Nemoj da se preforsiraš, Lus", Grejs je neţno dodala. „Prioritet je da se oporaviš. Aleks je tako naredio. Znaš da se moji roditelji još nadaju da ćeš moći da nam se pridruţiš u Šropširu za Boţić."

Lusi je cenila Grejsinu ponudu i bila zahvalna na tome, ali nije se nešto posebno radovala ovogodišnjem prazniku. „Hvala, draga. Sigurna sam da će mi biti bolje kada budem videla rezultate biopsije."

„Nemojte praviti nikakve planove za putovanje bez dozvole vaših lekara, gospođice King."

Lusi pocrvene od zadovoljstva na zvuk njegovog glasa. Muškarac kojem je taj glas pripadao neprimećeno se prikrao iza Sajmona.

„Imam li ikakve šanse da vas podmitim u vezi sa tom odlukom, doktore Staford?" Bilo je lakše probati lako flertovanje pred prijateljima. Odlučila je da pokuša.

„Uvek moţete da probate." U deliću sekunde učinio je da se njeno raspoloţenje popravi. „Nadam se da vas dvoje ne umarate mog pacijenta. Vidite, ja sam došao da joj zadam malo boli."

Lusi se nasmejala i pokretom objasnila Grejs da mora da dobije injekciju tačno na to mesto. Prijateljica je poljubi u čelo i zgrabi Sajmona da bi ostavila njih dvoje same. „Nazvaću te kasnije da vidim kako je prošlo. Javi mi kad budeš bio spreman daje pošalješ kući, Aleks."

„Jednostavno je ostavi ovde kod mene, Grejs." Osmehnuo se i oni su otišli. Aleks leţerno sede na ivicu njenog kreveta što se njoj učini vrlo neformalnim,

bliskim gestom. „Da li ti je imalo bolje?" Zvučao je kao da malo okleva, nesiguran u njen odgovor.

By voki

„Jeste, baš mi je bolje. Vrlo se radujem što te vidim." I ton njenog glasa kao da je nešto ispitivao. Znala je da svakog trenutka neko moţe da ude i razbije magiju. „Kako ti je sin?"

„Skinuće mu gips za Boţić. Ni ovo ga nije nimalo usporilo - sada planira da ide na skijanje." Aleks je mogao da vidi neki nesiguran izraz n.i njenom licu. „Da li sada bolje spavaš?"

,, Da, čini mi se. Onaj lik u crnom ogrtaču ovih dana ne igra glavnu ulogu u svim mojim snovima." Nije mogla da se odupre ironiji. „Sajmon mi je upravo doneo nešto za domaći zadatak. Ovo su knjige koje je Vil naručio. Javiću ti ako budem našla nešto interesantno."

„Nema potrebe da ţuriš, Lusi. Uskoro ćemo imati vremena da pričamo o

tome. Za sada mislim da treba da se koncentrišemo na to kako da tebi bude bolje i da se što pre vratiš kući."

Neko sigurniji u sebe čuo bi u njegovim recima obećanje, ali Lusi ovih dana nije imala snage za to. Jedan medicinski brat dogurao je ko lica u sobu. Aleks mu reče da će on dati injekciju pacijentu i otpusti ga, ,,E sada, da vidimo šta ovaj čika doktor ume." Nagnuo se bliţe do nje nog uva i prošaptao: „Ovaj doktor će se jako truditi da ne ostavi oţujak na tako delikatnom vratu."

Ove reči su bile dovoljne za nju. Sve je sada mogla da podnese - i kardiologe, i medicinske tehničare, i radiografrju, sve, jer je on bio tu i ona je bila bezbedna s njim.

„Profesor Valters je već za stolom, gospodine Petersen. Dozvolite da uzmem vaš kaput."

Šef sale u hotelu Klaridţ predao je Kalvinov kaput asistentu i pokazao gostu put do stola u uglu. Doktor Ficalan Valters odloţi svoj prime rak Njujork tajmsa i ustade da ga pozdravi. Jednu ruku je pruţio Kalvinu, a drugu stavio na njegovu nadlakticu. Kalvin je bio iznenađen snagom ličnosti koja je zračila iz ovog sitnog čoveka.

„Vrlo sam zadovoljan što se vidimo dok sam u Londonu, Kalvine." Ficalan je imao dubok glas sa tek nagoveštenim američkim juţnjačkim naglaskom koji je otkrivao staro bogatstvo i naviku da se uvek bude glavni. „Hoćeš li ići kući za Boţić?"

„Prekosutra putujem." Profesor je bio vaţan čovek, vrlo zauzet, i jedan od vođećili ljudi na

Teološkom fakultetu Univerziteta. Ustanovljen 1870. godine, Univerzitet je tokom godina izvanredno napredovao i među svojim diplomama imao je senatore, sudije i prominentne ličnosti iz svih oblasti ţivota. U stvari, diploma ovog Univerziteta bila je izvrsna odskočna daska za bilo kakav značajniji poloţaj u pravu i politici u Vašingtonu. Valters je onima koji još nisu bili prosvetljeni ponosno opisivao ovu školu kao neokonzervativnu fundamentalističku instituciju. Ĉinilo se da ne postoji ništa - i niko - što doktor Valters nije znao. Deset godina ranije napisao je knjigu o drugom Hristovom povratku. Kalvin je traţio posao predavača gde bi ga plaćali dovoljno da moţe

By voki

da ostvari svoj master nivo, a zatim, nadao se, i doktorat. Konkurs raspisan za ovaj Univerzitet delovao mu je savršeno i on se prijavio. Doktor Valters - Fe Ve, kako je voleo da ga studenti i kolege zovu - pokazao je značajno interesovanje za Kalvina još pri prvom intervjuu. Naširoko su razgovarali o njegovom pretku, doktoru Dţonu Diju, o kome je Valters mnogo znao. Kalvin je bio polaskan. Neki su smatrali da je Di varalica, ali Fe Ve mu je odavao poštovanje i bio vrlo zainteresovan za njega. Šta je sve bilo u njegovim papirima, raspravljali su njih dvojica, i šta se desilo sa većim delom njegovih beleţaka? Poznato je da su Dijeva kuća i biblioteka bile pokradene dok je bio u Bohemiji 1580. godine. Valters je očigledno znao mnoge detalje iz Dijevog ţivota, mnogo više nego Kalvin - uprkos tome što je ovaj drugi bio porodično povezan i što je godinama izučavao ovu stvar.

Ostavili su izvrstan utisak jedan na drugog i Valters mu je dao posao koji mu

je bio potreban. Pomagao mu je i dalje, da dobije stipendiju za postdiplomske studije i da radi disertaciju na istraţivačkom putovanju. Kalvin je bio iz dobre porodice sa popriličnom imovinom i deonicama, ali s gotovinom su uvek bili pomalo kratki pa je bio veoma zahvalan za patronat doktora Valtersa. Kasnije, kada su se bolje upoznali, Kalvin je smatrao da su neke profesorove ideje, kao teorija Inteligentnog plana, Uzdizanje i Stvaranje sveta, pomalo ekstremne. Ipak, nikada nije rekao ni reč o tome. Fe Ve mu se poverio o nekoliko veoma vaţnih pitanja. Ali njihova intelektualna veza nedavno je još više ojačala kada je Kalvin pomenuo smrt rođake u Engleskoj i onaj ključić fascinantne isto-rije koji je zamalo pripao Kalvinovoj majci. Trebalo je da se prati ţenska linija, objasnio je, ali ključ je pripao rođaku u Engleskoj, muškarcu, čime se prekinula vekovna tradicija. Kalvin veruje da je taj predmet povezan sa knjigama i dokumentima koje je njegov čuveni predak moţda smatrao suviše osetljivim da bi ih štampao pod vladajućom doktrinom ranog sedamnaestog veka.

Dok mu je kelner pruţao razvijenu besprekorno čistu salvetu, Kalvin je razmišljao o tome koliko duboko je postao povezan sa čovekom preko puta sebe. Valters je izgleda bio izuzetno dobro raspoloţen dok je ohrabrivao Kalvina da naruči. On sam već je bio naručio starinski engleski doručak. „Oboţavam ove njihove kobasice - kod kuće nemamo ništa slično", komentarisao je. Kalvin se pitao šta mu je zapravo bilo na umu. Za Valtersa je bilo karakteristično da uvek prelazi pravo na stvar.

„Dokle si stigao sa svojim ovdašnjim rođakom i doktorom Dijem?" Valters je, uz neprekidno ţvakanje, drţao pogled na Kalvinu, ne propuštajući ni najmanju reakciju, ni treptaj.

„Ţelite li da naručite, gospodine?" Kelner je stajao uspravno kao da je progutao metlu i Kalvin je upravo hteo da naruči jaja benedikt. Valters ga prekide i pre nego što je uspeo da otvori usta.

„On će engleski doručak: jaja na oko, kobasice i tost sa puterom. Po-starajte se da tost bude topao." Valters nije obratio ni najmanju paţnju na kelnera, jer je već

By voki

u sledećem trenutku rekao Kalvinu: „Ovi Britanci ne razumeju da tost mora biti vreo kada stavljaš puter na njega."

,,Oh, mi to dobro razumemo, gospodine." Kelnerova usta se razvu-koše u tanku crtu. „Samo, kada stavljate puter direktno na ispečen tost, onda se ovaj rastopi i hleb postane gnjecav. Još nešto ţelite, gospodine? Kafu, bez kofeina ili običnu?"

Kalvin klimnu glavom da zahvali kelneru a Valters suvo reče: „To je sve. Hvala."

Ĉim se kelner odmakao, Kalvin odgovori: „Ostvario sam napredak. Nedavno sam išao na ručak s tim rođakom i njegovim prijateljima. Ja se..." traţio je pravu reč, „...viđam sa bivšom devojkom njegovog brata. Poginuo je u tragičnoj saobraćajnoj nesreći. Ne znam da li vam je moj supervizor to spomenuo? Tragedija, pre nekoliko meseci." Kalvin je ţeleo da vidi reakciju na ovo. Hteo je da sazna da li je neko sa fakulteta bio odgovoran za obijanje porodične kuće u jednom tako zgodnom momentu.

Znači, rasturaš je do bola, pomisli Valters u sebi. Spolja je izgledao smrtno ozbiljan i oštro je gledao u svog sagovornika. Proučavao je Kalvinovo lice a zatim klimnuo glavom. „Da, čuo sam za to. Vrlo nesrećno. Ne moţeš ga ispitivati o tome."

Kad je doručak bio postavljen, Kalvin je nastavio. „Ne mogu. Ali njegova bivša devojka je bila vrlo potresena njihovim rastankom i ispričala mi je štošta o toj porodici. Bio joj je potreban neko da sluša." Strpljivo je čekao pravi momenat da otkrije nešto što će stvarno interesovati njegovog mentora. Nije ţurio, završio je jaja pre nego stoje nastavio. „Interesantno je to... Tokom ručka sam saznao da njegov brat ima ključ kod sebe. Video sam ga. Nije siguran što se tiče pratećeg dokumenta. Vrlo je to čudno. Pokušao sam da objasnim Sijan - devojci - koliko je vaţno da se tradicija prati. Šta biva ako se ne prati ţenska linija. Nisu imali pojma o vezi sa Dijem. Njihov otac je to smatrao običnim sujeverjem, ili nešto čega bi se trebalo stideti. Veoma me brine što su prekršili pravilo." Kalvin je otvoreno govorio, shvativši da Fe Ve sluša bez daha. „Moram da kaţem da sam skoro i očekivao da se desi katastrofa. Moja majka je jasno objasnila da se lanac ne srne prekinuti. Mislim da to ima veze s njegovom pogibijom - tačno ona vrsta loše sreće koju bi ona predvidela." Još je pomalo ispitivao, ali nije bilo reakcije s druge strane. „Oni jednostavno neće tla shvate. Izgleda da uopšte nemaju poštovanja za ove moćne ideje. Ako vas prokune bog, onda ste prokleti; ako to uradi anđeo, isti je efekat. " Podigao je pogled na svog slušaoca. „Stvari su sada prilično zategnute između Sijan i mene. Ali i dalje se viđamo."

Naravno da se tucate, pomisli Valters. „Kalvine." Nagnuo se prema njemu. „Već smo o ovome razgovarali. To bi mogao biti jedan od najvećih istorijskih nalaza našeg vremena. Obojica ţelimo da Univerzitet bude deo toga. Akademska slava za tebe, mogućnost da napišeš knjigu. Što se tiče karijere, taj pronalazak bi ti napravio ime. A s religijske strane, naravno, to bi bilo fascinantno. Očekujem da bi to potvrdilo celu teoriju 'uzdizanja' na kojoj radimo već godinama. Di je sasvim sigurno znao za to. Rekao bih da ti moţeš

By voki

jednostavno da... zatraţiš ono što ti po pravu pripada?" Njegov glas je bio sugestivan i nije poţurivao. Ali Kalvin je dobro znao da je to njegova šansa da bude heroj na Univerzitetu. Bio je polaskan osećajem samovaţnosti koji mu je dat. Dobro je prepoznao direktivu da uzme ključ od Aleksa - ili od Lusi, ako je još kod nje. Fe Ve neće čekati večno.

Kelner je diskretno ostavio račun na stolu. Doktor Valters ga je potpisao, ne bacivši ni pogled, i stavio pristojan bakšiš ispod tacne za račun. Ustali su da krenu i šef sale se momentalno stvori noseći Kalvinov kaput. Valters i njemu tutnu dolarsku napojnicu i uze Kalvina ispod ruke.

„Imaš li minut?" Ovo nije bilo pitanje. „Hajdemo gore do mog apartmana.

Imam nešto što će te moţda interesovati a tamo je i nekoliko ljudi koje treba da upoznaš. To će ti pomoći da shvatiš koliko vaţno bi ovo moglo da bude."

Dok su prolazili elegantnim predvorjem u art deko stilu, jedan muškarac ustade iz fotelje i uđe u lift baš pre njih. Valters i Kalvin su takođe ušli i okrenuli se prema vratima.

„Jesi li sve postigao, Mefisto?" Valters je govorio i ne gledajući u čoveka. „Da, doktore Valters. Bilo je inspirativno." Stranac mu pruţi malu koţnu akt

tašnu. „Ovo je Anđelo, Kalvine, mada ja za njega imam i neka druga imena. On radi

za mene u Evropi." Kalvin se okrenu zureći u nepoznato lice. Ništa na njemu nije izgledalo

posebno, osim činjenice da je imao ţute mačje oči. Nije mogao da odredi njegov akcenat. „Drago mi je što smo se upoznali", reče Kalvin ne osećajući se zapravo tako. Primetio je da je čovek besprekorno obučen u najfinije tamno odelo i kaput od kašmira. Ĉovek uljudno klimnu glavom.

„Uveo sam vaše goste u predvorje apartmana i posluţio ih kafom, kako ste naredili."

„Hvala, Mef, to je divno." Vrata lifta se otvoriše i njih trojica iskoračiše u hodnik. „Apartman Dejvis je

na levoj strani", uputi ih Valters. Anđelo otvori vrata i stane u stranu da Valters uđe prvi, a zatim Kalvin.

Preko ramena, Kalvin je mogao da vidi predivnu glavnu sobu u belim i ţutim tonovima sa vanredno ispoliranim parketom. Dvojica su stajala ispred prozora obasjani s leđa jutarnjim suncem. Valters prođe kroz sobu i zagrli se sa svim prisutnima na vrlo formalan način. „Ovo je Kalvin Petersen, moj mladi proteţe i čovek za koga se nadam da će nas odvesti do odgovora koje već godinama traţimo." Fe Ve je zvučao neuobičajeno svečano. „Kalvine, ovo su moje kolege." Pokazivao je rukom, ali nije ponudio nijedno ime. Podigao je aktovku na sto i otvorio je uz trzaj bravica. Iz nje je izvadio jedan pergament i jedan izvanredan portret urađen kao minijatura. „Pa, nevaljali moj anđele?" Valters tiho upita saradnika kojeg je zvao Anđelo.

By voki

„Gospodine, objasnio sam nadređenima da je ovo nedavno zaveštanje našem Univerzitetu. Potvrđeno je da je portret iz kasnog šesnaestog veka i moţda originalni Hilijardov rad. Ali izgleda nigde nije uvršten u katalog pa stoga moţe biti i kopija. Predmet još nisu identifikovali. Papiri su..." okretao je neke dokumente „...od interesa za muzej Ficvilijem u Kembridţu. Oni su ono što nazivamo finim primercima nekog originalnog teksta, sada verovatno izgubljenog. Ovo ne mogu potvrditi bez dodatnog istraţivanja. Moglo bi to biti deo papira doktora Dija - osim jednog lista koji izgleda kao stranica iz nekog dramskog komada. Napravili su kopiju i stručnjak za rukopis će je pregledati - ukoliko to zatraţimo. Bili su vrlo uzbuđeni oko toga iako zadrţavaju oprez u slučaju da je reč o falsifikatu." Anđelo je podigao pogled na zainteresovana lica i nastavio: „Knjige malog formata na latinskom još su kod stručnjaka za antikvitete na ispitivanju, ali Biblija je van svake sumnje veoma stara i veoma vredna. Angaţovao sam nekoga da radi na označenim pasusima - koji zapravo otkrivaju stvar, tako izgleda."

Valters klimnu glavom samo jednom, kao završetak izveštaja, i pruţi minijaturu Kalvinu. „Ne treba ni reći da je ovo striktno među nama, Kalvine. Prelepa dama, zar ne?" rekao je. „Misliš da bi ona mogla biti tvoj predak?"

Kalvin je gledao u lice na slici boreći se sa implikacijama koje je ovo pitanje donosilo. Kakve veze ovo ima s njim? Nije mu trebalo više od sekunde da shvati da je ovo povezano sa kradom iz kuće Stafordovih na selu i da se ta krađa dogodila kada je Vil leţao u bolnici u kritičnom stanju. Koliko daleko su ovi ljudi spremni da idu? Bio je malo rasejan zbog tako uznemirujućih ideja sve dok nije dobro pogledao lepo lice na slici koje je gledalo pravo kroz njega sa svoje plave pozadine, u raskošno izvezenoj haljini. Oči mu se iznenada raširiše. „Nisam sasvim siguran", polako reče. „Ali mislim da je ovo ţena sa kojom sam ručao pre neki dan. Moglo bi čak biti..." Bio je toliko pogođen ovom slikom da nije ni primetio da misli naglas, ali reči više nije mogao povući, „...da je ključ trenutno kod nje."

By voki

Šesnaesto poglavlje Zvono na vratima se ponovo oglasilo. Portir u hodniku je ponovo otišao sa

svog mesta, ili je pak dopustio vozaču taksija da dođe baš do njenih vrata. „Taksi za vas. Naručeno na King?" Lusi je zbunjeno gledala u čoveka. „Treba da vam predam ovu poruku, a onda da sačekam deset minuta. Biću u kolima, kada budete spremni."

Grejs je već kasnila na posao jer ju je sve moguće i nemoguće bilo snašlo baš ovog jutra. „Staje to? Ako ovako nastavim, nikada neću krenuti odavde..." Nasmejala se i pogledala preko Lusinog ramena.

,, Treći feb. Mademoiselle. Poneti topao kaput, udobne cipele – i pasoš

Depeshe tui! Požuri Aleksandar

„Staviću ti ovo u vazu." Grejs je preuzela luksuznu kutiju koju jt domar bio

doneo još pre ovoga. „Saberi se, Lusi. Očigledno ideš na neko fantastično romantično mesto. Kao moţda Pariz?" Grejs poče da pevuši neku pesmicu Edit Pjaf i odleprša da nađe vazu.

„Ne razumem, Grejs. Ostavi poruku i skup parfem kao boţični po klon pre mog odlaska u Šropšir, a onda ga skoro i ne vidim celog januara. Mogla sam očerupati celu baštu onih voli me -ne voli me cvetića, pokušavajući da shvatim šta oseća prema meni. Malo počinje da me iritira to: jeste zainteresovan, nije zainteresovan..." Titanija Hardi

Grejs je ignorisala. „Lusi, čovek jeste zainteresovan. Pogledaj ovo!" Pokaza na predivne crvene ruţe koje je slagala u vazu. ,,A sada ti je poslao taksi! Izvini, ali ne moţeš ga kriviti za to što ima previše posla. Imao je predavanja, je li tako? Sajmon kaţe da nije imao skoro nijedan slobodan dan. Mora da se stvarno potrudio da sredi nešto za danas. I kako je to romantično: očigledno te vodi na neko specijalno mesto."

Ali Lusino jako novo srce doţivljavalo je ţivčani napad. Dopustiti da se njena osećanja prema Aleksu Stafordu razviju bilo je rizično. Moguće optuţbe za povredu profesionalnog etičkog koda, nesigurnost što se tiče njegovog privatnog ţivota, značajna upozorenja koja su dolazila iznutra. Gledala je u Grejs, koja je očigledno skrivala nešto ispod svog širokog osmeha. „Šta ti znaš o ovome?" mahala je ceduljom ispred njenog lica.

„Nemam sad vremena da ti kaţem. Zakasnićeš." „Jeste li mi ovo zajednički namestili?" Grejs se osmehnu, ali ne odgovori, i

Lusi je potera u kuhinju. „Mora da je postojao dobar razlog što ni ti ni niko od mojih dobrih prijatelja nije hteo da ide na ručak sa mnom danas. Znali ste da ću dobiti bolju ponudu?"

By voki

„Pa", započe Grejs. Aranţirajući ruţe, primeti da su bez trnja. „Ja slučajno znam da je morao da pomeri nebo i zemlju da bi dobio slobodan dan usred radne nedelje, baš na tvoj rođendan. Ali više od toga, nemam pojma." Pogledala je svoju prijateljicu. „ A samo neko tupav ne bi uvideo da čovek jeste zainteresovan, Lusi. On radi puno radno vreme i još završava doktorat. Nema tu slobodnog vremena. Osim toga, mislim da se on jako boji za tvoje zdravlje - što je sasvim razumno posle onog fijaska. On ţeli da se ti prvo oporaviš, a ne da bude odgovoran ako umreš. Ali nekako ipak nade vremena da te nazove svaki dan. I, zar nije to stvarno slatko? On je tako staromodan, na onaj predivni način koji uliva sigurnost; ne srlja ni u šta, danas kada ljudi uspevaju da prekinu vezu pre nego što je zapravo i počela. On nije kao drugi muškarci. Naravno, ako si se predomislila, molim te da makar ruţe prepustiš meni."

Lusi je i dalje izgledala kao da se ceo svet lomi u njoj. „Ajde, dete, odlazi!" Grejs je otera svojim smehom. „Idi i obuci nešto lepo, ali

toplo! Taksi te čeka." Aleks joj je otvorio vrata kada ju je taksi dovezao do Ki Bridţa, na strani

Temze na kojoj se nalazio Ĉisvik. Platio je taksisti. „Srećan ro đendan!" Obmotao je kaput čvršće oko nje. Bilo je nagoveštaja lakog snega u vazduhu.

„Dakle, nema ništa od Pariza", zadirkivala ga je. „Očekivala sam da ćemo se naći na stanici Vaterlo."

„Aaa, znači, nadali smo se jednom dobrom šopingu." Nasmejao se i, drţeći je za ruku, poveo do svog parkiranog automobila. „Ţao mi je što smo morali ovde da se nađemo. Ali bio sam u drugoj bolnici do kasno sinoć." Kada je otvorio vrata od kola, miris cveća oduzeo joj je dah. Sve je bilo prepuno mirisnih buketa kukureka, ljubičica, hijacinta i drugog prolećnog cveća. Ostala je bez reći a on je bio zadovoljan.

„Za povratak moje dame", rekao je. Gledala ga je upitno. „Tvoj rođendan je poseban dan. To je prvi nagoveštaj proleća - prema paganskoj verziji. Tada se Persefona i njene bezbrojne imenjakinje vraćaju iz Donjeg sveta."

„Kao što sam se ja vratila." Lusi ga zagrli. „Gde me vodiš? Mislila sam da će mi trebati pasoš?"

,,I hoće." Imitirao je njen glas. Proverio je retrovizore i objasnio joj dok su

kretali. „Ţeleo sam da te odvezem na ručak na selo, u mesto u kojem sam odrastao, gde je naša porodična kuća. To je seoce kao sa razglednice!" Nasmejao se. ,,A znaš šta kaţe L. P. Hartli, daje prošlost kao strana zemlja? E, pa, ovo je moja prošlost."

Nasmejala se od sreće. „Ne bih radije išla ni na jedno drugo mesto na svetu,

Aleks. To je savršeno. Hvala ti." Tokom jednosatne voţnje do Hempšira, pričala mu je o onom što je do tada

saznala u svom istraţivanju o njegovom čuvenom pretku. „Prva stvar koju moram da ti kaţem o Dţonu Diju, Aleks, to je da mnogo loga što mi danas znamo jeste posledica rada Merisa Kasuabona, naučnika iz sedamnaestog veka

By voki

koji je bio odlučan u tome da uništi sve pozitivno u njegovoj reputaciji. Kasabon je razlog što još ne moţemo gledati na Dija bez ranije usađenih predrasuda. Mislio je da je Di zabludeo i da su njegovi eksperimenti 'mračni', kako je on to govorio. Štampao je razne loše stvari o Dijevom ţivotu. Nije imao dokaza, ali to mu nije smetalo da izvrće stvari."

Aleks se naceri. „Znači, nije bio objektivan biograf?" Lusi odmahnu glavom. „Daleko od toga. Ali ono što je nama najzanimljivije

jeste to da je Kasabon imao uvida u izuzetnu zbirku Dijevih ličnih dokumenata na koje je ovaj nabasao na najčudniji način."

On je zainteresovano pogleda. „Da?" ,,U ranom sedamnaestom veku, ser Robert Koton - onaj koji je poklonio

Rukopise Britanskoj biblioteci - našao se iz nekih razloga pod-staknut da ode na plac Dijeve kuće u Mortlejku i kopa. Otkrio je kovčeg sa papirima koji su bili oštećeni vlagom, ali čitljivi. Iz ovih dokumenata nastali su transkripti Dijevih i Kelijevih razgovora sa anđelima, koje je Kotonov sin kasnije ustupio Kasabonu.

Aleks pogleda u Lusi. „Znači sasvim je moguće da naš ključ otvara još neki nalaz?" Njene oči su ovo potvrdile. „Zašto bi sve zakopao? Je li stvarno pisao o tako opasnim idejama?"

Lusi je sada crpela iz dugih nedelja svog istraţivanja da objasni atmosferu tog vremena. U Elizabetinom vremenu, postojao je veoma čudan miks učesnika: političari, teolozi, pesnici, pisci drama, istraţivači i glamurozne stare morske dţukele kao što su Rajli i Drejk. Ali stanovništvo je uključivalo i jednu stvarno neobičnu paletu duhova: vile, demoni, veštice, duhovi - i dobri i loši. A tu su bili i gatare i vračevi. Spenserova veličanstvena epska pesma o kraljici vila, i Hamletove nevolje podstaknute od strane jednog duha, moraju se razumeti u posebnom tkanju njihovog vremena. Lusi je objašnjavala da ova fascinantna mešavina duguje filozofiji okultne misli najvišeg intelektualnog nivoa, kao i tradicionalnom sujeverju i folklornim uticajima. Napajala se na nasledstvu magije i Kabale, nasleđene od neoplatonista italijanske renesanse. Cilj je bio razumevanje najdubljih sfera skrivenog znanja, a naučne i spiritualne granice bile su zamagljene. Glavno lice ovog pokreta u Britaniji bio je Dţon Di, koji je posvetio svoj prevod Euklida 'boţanskom Platonu'.

Aleks je bio srećan što moţe da je sluša i divio se njenoj profesionalnoj veštini da priču saţme i izvuče ono najvaţnije. Kada je stigla do Euklida, bio je zbunjen. „Teško je to shvatiti. Covek koji je čuven kao genijalan matematičar očigledno ima i reputaciju običnog vrača. Pitam se kako je u sebi mogao da pomiri naučna i okultna interesovanja i da čak misli da zadrţava pravo da se naziva vernim hrišćaninom, ali da istovremeno podrţava i tjudorovsku religioznu reformaciju?"

„Da, slaţem se da je sve to čudno sa današnje tačke gledišta. Bilo je lo zbog knjiga i dokumenata koji su u to vreme bili preneseni iz Konstantinopolja u Italiju. Ĉak i iz Španije, gde su Ferdinand i Izabela bili proterali Jevreje u petnaestom veku, što je izazvalo mešavinu različitih kultura i ideja. Jedna od najvaţnijih jesu učenja Kabale a druga je otkriće dokumenta o Hermesu

By voki

Trismegistu." Lusi pogleda u Aleksa. Ovo je bila srţ njenog izlaganja i ţelela je da bude sigurna u to da on stvarno obraća paţnju dok se bori sa klizavim putem i pahuljama na ve-trobranu. U sebi je pomislila da je ova prolećna dama stvarno izabrala loše vremenske uslove za svoje ponovno pojavljivanje.

„Nastavi, nastavi." Aleks fascinirano baci pogled na nju. „Uţivam u tvom glasu."

Nasmešila se uţivajući u ovoj situaciji gde je ona bila glavna. „Piko dela Mirandola i Marsilio Fičino radili su za Medičijeve i tekstovi koje su oni preveli proneli su talase misticizma ćelom Evropom. Hermes je ovde mitološki staroegipatski mudrac - a ne onaj poznatiji poluboţanski kurir grčkih bogova. Ovaj egipatski hibrid koji je objedinjavao kvalitete i grčkog Hermesa i egipatskog boga pisara Tota - to verovatno nije bila stvarna osoba već neka vrsta boţanskog mita sa herojskim ljudskim osobinama. Oko ove mitološke figure nastao je veliki broj knjiga i dokumenata pod nazivom Korpus Hermetika. Firentinci su ovo čitali i mislili da je on stvarni mudrac i sveštenik. Mislili su da je on veza sa prastarom, svetom mudrošću Mojsija. Verovali su da je uticao na Platona iako je mnogo verovatnije da su hermesovski tekstovi zapravo bazirani na Platonovom učenju, medu ostalima. Ali ono što treba zapamtiti jeste to da su ti tekstovi stvarno postojali, da su bili fascinantni, i da su verovali da je Hermesova mudrost prastara. Traţili su religijsku istinu koja bi prevazišla religijsku podelu u frakcije u vremenu u kojem su ţiveli, i koja bi shvatila samu suštinu Gospodnjeg bića. I nisu mnogo ni promašili. Mi sada znamo koliko su egipatski religijski pogledi uticali na Mojsija."

U atmosferi jakog mirisa cveća zbog toplote u kolima, Aleksu se učini da su neke Lusine reči pomalo izvan realnosti. Stavio je ruku na njeno krilo da je zaustavi. „Ĉekaj, Lusi. Jesam li ja ovo dobro razumeo? Kada govorimo o hermetizmu, to je literatura koja je nastala oko ovog navodno ljudskog Hermesa koji je imao boţanske osobine grčkog boga istog imena?" Ona klimnu glavom i Aleks upita: „ A značaj Hermesa je bio koji?"

„Da se činilo da im on govori čistu religijsku istinu, necenzurisanu, ako hoćeš. Fičino je nazivao hermesovske dokumente 'svetlom boţanske iluminacije'. Razmišljajući o ovim učenjima, osećao je da moţe da se izdigne iznad prevara našeg uma i da shvati boţanski Um. Ovo je bila moćna stvar u vremenu kada su različite doktrine vukle ljude svaka na svoju stranu. Kroz ovo učenje mogao si da shvatiš boţji um direktno - ili su bar oni tako mislili. Hermes je izgleda čak predvideo i dolazak Hrista, kao što su i Sibile - ali iz posebnog ugla staroegipatske mudrosti. Postojao je jak trag magije i okultizma koji je bio preuzet iz egipatskih učenja - i poštovanje prema ţenama, takođe, koje je proizlazilo iz oboţavanja Iziđe. Hermes je bio toliko poštovan da je njegov lik urađen u oltaru katedrale u Sijeni."

Aleks je slušao Lusine reči i razmišljao o tome kako bi ova škola mišljenja veoma interesovala njegovu majku, sa njenim ekumenskim pristupom duhovnosti i blagim feminizmom. „Okej", zamišljeno je klimnuo glavom.

By voki

„Jesam li dobro shvatio? Za hermesovske tekstove se smatralo da su rivali Knjizi postanja, bar što se tiče porekla i spiritual-nog autoriteta?"

Lusi potvrdi glavom. „Tačno." Nije bilo guţve na putu i kao da je u prirodi vladala neka čudna sneţna tišina.

Odjednom, usamljeni jelen iskoči na put, nedaleko od njih. Oboje se nasmešiše, začarani, ali Aleks zadrţa svoje misli za sebe.

Nešto drugo je upitao. „ A šta je s Kabalom?" ,,E, da, to je bilo polje Pikovog interesovanja. Kabala je stigla u Italiju prilikom

izgona Jevreja iz Španije. Piko je Kabalu razumeo kao prastaru tradiciju mistične mudrosti vezane za hebrejski jezik koji je nastao od Mojsija. Hebrejski je bio boţji jezik za njih, ne zaboravi. U Kabali se svakom slovu tog starog alfabeta - zove se gematrija – pripisuje određena numerička vrednost; ona čuva tajno magijsko znanje za koje se veruje da je utkano u sam hebrejski jezik. Svako slovo i ma svoju brojčanu vrednost. Ĉak se i za same reči na hebrejskom jeziku smatralo da sadrţe boţansku moć. Sada me slušaj paţljivo, Aleks."

Zastala je na trenutak da bi je on uverio da prati sve ovo, ali nije ni morala to da čini. Iskusni predavač je bio potpuno koncentrisan. Oči im se nakratko susretoše i Aleks nastavi paţljivo da vozi, ponavljajući kao poslušan student. „Ideja je bila da sam jezik sadrţi dublje informacije koje su bile naširoko raštrkane. Da ima skriveni podtekst u sebi. Neka vrsta poruke određenom sloju elite. Pratim te ja."

„Odlično. Za hrišćane, privlačan aspekt Kabale bio je u načinu na koji je izgledalo da tradicija Kabale potvrđuje istinu o Isusu kao sinu Boţjem. I to na ovaj način: JAHVE se na hebrejskom piše sa četiri slova koja tradicionalno čine Njegovo ime. Neki kaţu da se to ne moţe izgovoriti, ali Jehova je jedna varijanta toga."

Aleks se ubaci. „Znaš, Amel mi kaţe da reč JAHVE vodi poreklo iz egipatske reči koja znači 'rađa se Mesečeva moć'. Odnosi se na Jah, staroegipatskog boga Meseca, kao i na istoimenu vavilonsku boginju Meseca."

Lusi zakoluta očima, smejući se. „Aleks, to je stvarno interesantno, ali molim te, nemoj da me zbunjuješ. Dolazimo do same suštine uzbuđenja zbog kabalističke doktrine." Nasmešio se i poslušno klimnuo. ,,E, sad", nastavila je, „kada gledaš ime IESU za Isusa, ti onda - ili su bar oni tako mislili - dodaješ značajno srednje slovo 'S' imenu JAHVE. To slovo čini ovo ime čitljivim jer inače sadrţi samo samoglasnike. Za hrišćanske kabaliste, to što je ime postalo zvučno bilo je kao da je Reč postalo Telo."

Aleks se glasno nasmeja, bacajući sa strane pogled na Lusi. Skretali su sa autoputa prema seocetu Longpariš. ,,E, pa, čak i kada izuzmemo etimologiju imena 'Jahve, to je i dalje vrlo neobičan argument. I tačno mogu da čujem mog brata kako bi to rekao mnogo manje biranim recima nego ja." Nasmejala se. ,,I, jesu li to progutali?"

,,U zavisnosti od toga koliko su vesto manipulisali hebrejskim alfabetom, jesu. To je izgledalo ubedljivo onovremenim stručnjacima.

By voki

Ali deo plana bilo je preobraćenje muslimana i Jevreja na ideju Svetog Trojstva - u hrišćanstvo."

Aleks zamišljeno klimnu. „To već menja stvari! Ali zar nismo otišli daleko od Dija?"

„Sigurno ti tako izgleda. Potrebno je da razumeš vrlo kompleksnu mreţu mišljenja da vidiš šta je uzbuđivalo Dijev um. Hrišćanska Kabala dala je blagoslov komuniciranju sa anđelima, kroz njihova sveta imena na hebrejskom jeziku koji ima čarobnu moć da ponese magusa - ili maga - direktno do Boga, bez doktrinalnih ograničenja."

Aleks se ubaci: „U prastara vremena, imena su imala moć. Ako si znao pravo ime nečega i izgovorio ga, stekao si moć nad njim."

„I to je ono, sve u svemu, što su oni verovali da je Mojsije mogao, kao specijalni Magus ili upućenik. Kao i Hermes Trismegist. Putovanje inicirane osobe bilo je iz fizičkog sveta - zemlje - kroz etar ili vazduh, što je polurajsko, do nebeskog sveta - istinskog raja, ili nirvane, ako tako više voliš. Anđeli su štitili magiju i putovanje od zlih duhova. Tako da je Di mogao da bude i okoreli naučni istraţivač i prizivač anđela. Za njega, koncept neoplatonizma - koji je bio duh renesanse i izvor svih briga za dobrog starog Savonarolu - bio je visokoumna ideja. On je pratio rad venecijanskog fratra po imenu Đorđi, koji je napisao knjigu o učenjima Hermesa i Kabale pod nazivom De Harmonici Mundi, što zapravo znači filozofija univerzalne harmonije."

Stavio je ruku na njenu: „Ali sigurno je da se nade u postizanje harmonične unije u sprovođenju religijskog verovanja nisu materijalizo-vale u Dijevo vreme?"

Tiho se nasmejala. „Ne, nikako nisu. Ĉovek koga je Sajmon spomenuo, Dordano Bruno, lepo je to formulisao. Rekao je da metode koje crkva koristi da povrati stado nisu metode apostola koji su propovedali ljubav. Svakoga ko nije ţeleo da bude katolik u šesnaestom i sedamnaestom veku čekala je tortura u rukama inkvizitora. Ili ste, s druge strane, u velikom broju severnoevropskih drţava goreli na lomači ukoliko ste ţeleli da ostanete katolik. Reformacija i katolička reakcija dolivali su ulje na vatru razjedinjenosti. Kakav je to pesimističan pogled morao biti za liberalne intelektualce toga vremena. Zaobilaţenje crkve - u bilo kojem njenom obliku - i razgovaranje direktno sa boţjim anđelima činilo se da pruţa nadu. Ali zamisli: magija i komuniciranje sa anđelima!? To je bilo smatrano krajnjom jeresi."

Aleks je vozio po putu koji nije bio sasvim očišćen od snega pa je prošlo nekoliko trenutaka pre nego što je opet progovorio. „Znači, Di je bio predstavnik kasne renesanse, ispitivao je okultnu filozofiju na naučni način. Na alhemiju i astrologiju tada su gledali kao na naučne grane, dok su i matematika i geometrija mogle da vas pribliţe boţjem promislu. Amel i dalje oseća da u ovome ima istine. Ali Lusi, da li zaista misliš da su Dija privlačili reformatorski aspekti ove okultne filozofije?"

„Nema sumnje u to. On je doprineo tome da se kraljica Elizabeta predstavi kao neoplatonistička heroina, jer je uticao na tekstove ljudi kao što su Spenser i

By voki

Filip Sidni, i izazivanje španske kolonijalne moći kroz britanske istraţivačke pohode bio je deo njegovog pogleda na svet. To je bio smišljen izazov špansko-katoličkoj kontroli sveta. To što Amerikanci govore engleski duguju pomalo i Diju." Nasmejala se. „Izgleda da sam te ugnjavila."

„Začarala si me." Ovo je bila istina. Usporio je auto jer su ulazili u selo. „Pogledaj ovaj sneg na slami."

Lusi nije obratila paţnju jer je pričala, ali sada je obuhvatila pogledom svu lepotu pred sobom, sa dubokim uzdahom. Netaknuto englesko selo, netaknuto i asketski belo od snega. Kuće su se povijale pod teretom vekova; reka je prolazila kroz selo, tekla ispod prastarih mostova. Bila je očarana. „Hvala ti za ovo. Kakav predah od grada. Da malo prošetamo?"

Bilo je oko jedanaest i trideset. Aleks je parkirao i proverio da li je stavila i šal i rukavice. Toplo ju je ušuškao. Polako su šetali, dovoljno blizu jedno drugom da osete toplinu tela. Bledo sunce nije davalo toplinu, tek nešto malo svetla, kao drhtava sveca. Ali hladnoća nije bila Lusi ni na kraj pameti. Otvorila je svoju dušu za ovu tišinu, za fine detalje seoskog ţivota - uređene leje u bašti, mali trg sa crkvom, poštom i lokalnom prodavnicom. Vremenski uslovi naterali su ljude da ostanu u kućama, ali ono nekoliko njih što su sreli ljubazno su se javili Aleksu. Ovo je bilo njegovo mesto. Njegovo detinjstvo bilo je tu, oko njih.

Prošli su igralište za kriket i pokazao je na zgradu kluba čiji je krov od prastarih crepova izgledao nesigurno na ovom vremenu. „Ovo nam je bila druga kuća leti. Prvi poljupci pod onim drvećem, prva razočaranja zbog izgubljenih utakmica. Tu bismo i slavili kada bismo pobedili. Moja majka je dolazila i donosila nam sendviče." Zamišljeno je gledao ispred sebe, kao da moţe da vidi detalje tog vremena.

Lusi je ćutala i upijala deliće njegovog ţivota kao ţedna trava kišu. To joj je dalo nešto što nikada ranije nije bila osetila - zadovoljstvo da vidi ţivot očima nekog drugog, nekoga u koga počinje da se zaljubljuje. Shvatila je da je nedostatak ovakvih uspomena na njeno sopstveno detinjstvo učinilo da mnogo teţe upozna sebe. Aleks - siguran u to ko je i šta je - ostavljao je snaţan utisak na ljude oko sebe; umeo je da prodre duboko u ljudsku dušu, svojom ljubaznošću i snagom. Šta god da se dešavalo oko njega, on je ostajao svoj. Ona je nalazila mir u tome da drţi svoje emocije pod kontrolom. Ali jedna ozbiljna emotivna oluja pretila je da je raznese u komadiće i odnese njeno jedino utočište. Iznenada joj je palo na pamet da nije nikakvo čudo što je baš srce njena Ahilova peta.

Onda su krenuli drugim putem a Aleks je nakratko stao da izvadi jedan buketić iz kola. Stigli su do crkve i on otvori vrata za nju. On je sada bio njen vodič a ona zainteresovani turista. Pokazivao je karakteristike ove crkve iz trinaestog veka, staro obojeno staklo, drveni krov. Izašli su iz tamne unutrašnjosti u vrt gde je nešto malo blagog sunčevog svetla igralo na snegu. Odšetaše do novog dela groblja. Lusi je znala šta će on uraditi, ali nije videla način kako da mu olakša. Aleks je bio uspravan i vrlo miran i nije traţio reči utehe. Sagnuo se nad dva groba, oba previše sveza da bi se išta utešno uopšte i moglo reći. Bez reči poloţio je cveće, i šta god da je hteo da im kaţe, rekao je to

By voki

u sebi. Ubrzo se opet uspravi, uze je pod ruku i krenuše nazad. Svaka reč koja bi joj pala na pamet ostala je neizgovorena. Bukvalno nije mogla da govori. Moţda ga je time izneverila, ili nije pogodila pravi trenutak. Ali njegova mirnoća pokaza joj da je tišina bila ispravna. Koračali su prema pabu ostavljajući iza sebe tragove svojih koraka po devičanskom snegu.

* U toplom pabu naručili su ručak i raspoloţenje im se promeni. Aleks je ovde

poznavao svakoga i svi su mu se ljubazno javljali. Dok su lagano jeli, ispričao je mnogo priča o ovim ljudima; on je ţiveo s njima i poznavao ih je. Bio je deo ove zajednice i njoj se to dopalo. To je menjalo njen pogled na svet u kojem je svako brinuo samo o svojim interesima. Vraćalo joj je veru u ljude. Bila je brbljiva i vrlo vesela.

„Znači, ljudi su i dalje društvena bića?"

„O, pa da. Nadam se. Ja nikada ne bih ţeleo da pomislim da ne moţemo uvaţavati različitost kod drugih." Ozbiljno ju je pogledao mada je njegov ton bio nonšalantan ,,A sada, ako imaš snage za to, voleo bih da ti pokaţem svoju kuću." Rekao je ovo nakon što su popili kafu. „Samo da vidiš, ne dugo."

Zvučao je nekako nesigurno. Da li je bio zabrinut da će ona pogrešno shvatiti njegov poziv? Nije mogla da odredi šta je u pitanju. Da li je ţeleo da malo budu sami tamo? Ili se brinuo za to šta će ona očekivati od njega kada budu bili sami? Lusi nepogrešivo oseti daje ovo prekretnica u njihovoj dosadašnjoj vezi. Nesigurnost je pretila da je uguši. A onda, on iznenada razjasni situaciju: „Ne volim da idem tamo u posled-nje vreme. To je porodična kuća - a moja porodica više nije kod kuće, osim mog jadnog tuţnog oca." Kada je pogledao u nju, sveţe obrijan, podšišan, i iznad svega iskren, kao neki dečak, izgledao joj je mnogo mlađe nego ranije. Ni traga od njegove uobičajene tihe autoritativnosti. „Mislim da bih voleo da odemo zajedno. Tata je sada na poslu, u Vinče-steru, ali ostaviću mu poruku."

Lusi je sada osećala da drţi svoja osećanja pod kontrolom i slobodno reče: „Veoma ţelim da odemo, Aleks. Hajdemo, molim te." U tom trenutku nestade neugodnosti kao da je nikada nije ni bilo.

Sneg je oivičavao stazu ispred kuće a zimski jasmin na tremu borio se protiv hladnoće. Vrt je bila prva stvar koja je ostavila utisak na Lusi: neko je ovome posvetio mnogo vremena. Kuća je bila velika - verovatno tjudorovskog porekla. Krovni pokrivač je ličio na riblju kost s detaljima koji bi otkrili više informacija nekom zainteresovanom poznavaocu. Bilo je toplo unutra kada su ušli. Bio je tu ogroman kamin, a u drugom delu sobe klavir ispred visokih francuskih prozora koji su gledali na vrt. Osećala se atmosfera mira. „Moja majka je svuda imala cveće - čak i zimi." Aleks se izvinjavao što je ovo sada bila muška soba mada je njenu ozbiljnost ublaţavala udobna stara sofa, jastučići krem boje i ostali neţni ukrasi. Osećalo se ovde jako ţensko prisustvo.

By voki

Aleks se nasloni na sto. „Ţeliš čaj? Mislim da ga više voliš od kafe." „Vrlo rado." Okrenula se oko sebe. „Je li u redu ako malo obiđem..." „Zato smo i došli." Otišao je u kuhinju i pristavio čajnik a onda je primetio

paket koji je stajao na radnoj ploči. Dok je Lusi razgledala radnu sobu koja je bila i biblioteka, Aleks se borio sa kartonskom ambalaţom. Izvadio je sadrţaj paketa a onda uzeo slušalicu sa zida i pozvao broj.

„Tata, nisam te našao u sudu. Ja sam kod kuće. Došao sam ovde sa prijateljicom za njen rođendanski ručak kod nas u pabu. Je li sve u redu? Vidim ovde paket koji je stigao od policije. O čemu se radi?"

Lusi je čula zvuk Aleksovog glasa. Delovao je malo uzrujano. ,,I to je to? Ne znaju ništa više? Ništa se više nije vratilo?" Lusi je slušala dok je on privodio razgovor kraju: vreme je loše, oni uskoro

kreću odavde, videće se kada bude došao sa Maksom za vikend. Spustio je telefon i pogledao u Lusi. „Dođi da vidiš ovo."

Stavio joj je jednu malenu fotografiju u ruke. Gledala je ţenu tamne kose, prelepih smeđih očiju, u raskošnoj haljini od čipke rađene rukom. Na plavoj pozadini bilo je drveće. Slika je zapravo bila minijatura, jedva desetak-dvadesetak centimetara. Lusi nije mogla da pomeri pogled. Starinski zidni sat otkucao je vreme. Prošao je još minut-dva dok nije rekla Aleksu: „Ko je ovo?" Glas joj je bio izuzetno tih.

„Neki daleki predak moje majke, mislimo - ali nismo sigurni. Slika je ukradena iz kuće pre nekoliko meseci, a upravo ju je vratio Interpol. Moj otac nije baš načisto kako su je pronašli. Mi smo već manje-više izgubili nadu." Pogledao ju je, delimično ozbiljan, a delimično kao da se zabavlja. „Da li te podseća na nekog?"

Lusi ga pogleda pravo u oči. „Naravno." Sela je drţeći portret u rukama dok je Aleks završavao čaj. To je bilo njeno sopstveno lice - niko ne bi mogao da previdi upadljivu sličnost.

Bila je svesna jake glavobolje koja je počinjala da je obuzima; osećala je i vrtoglavicu, ali nije htela da mu kaţe. Imala je ove napade i ranije, posle operacije. Rekla je Grejs da misli da je to zato što je bila blizu smrti pa je sada tako osetljiva na bol drugih. Grejs se šalila da je to stvarno čudno iskustvo bliske smrti. Ali ne: nije se ona pretvarala ni u kakvu Jovanku Orleanku ili Majku Terezu. I neće ništa pisnuti o tome ni ovom čoveku ovde. Ali to je bila realnost, i ova ovde slika bila je kap koja je prelila čašu. Pruţio joj je čaj. Osetila je jaku navalu mučnine. Volela bi da moţe malo da prilegne, ali neće dozvoliti da njeno zdravlje ugrozi još jedan sastanak sa Aleksom. On joj je nešto pričao, ali nije mogla da se koncentriše.

Pogledala je još jednom lice ţene na fotografiji, detalje u pozadini. Zamišljeno steţući fotografiju, ustala je sa svog mesta na sofi pored njega i prošetala po sobi. Otišla je do klavira i sela na njegovu stolicu. Nije Aleksu rekla ni izvini zbog svog čudnog ponašanja. Odsutno je prebirala po dirkama. Kroz sobu se pronese nekoliko melanholičnih taktova. Aleks je upita moţe li da svira s njom.

By voki

Belo je zurila u njega. Uspela je da promuca da joj je loše. Stvorio se kraj nje u sekundi.

„To je samo zbog puta, Aleks, samo sam umorna. Nemoj praviti paniku. Mislim da je ovo prvi dan nakon duţeg perioda da sam se zaista opustila." Nije ţelela da dopusti da joj ovaj dan pobegne i borila se sa nadolazećom slabošću. „Danas sam bila srećna u svakom trenutku i toliko sam ti zahvalna što si me doveo ovde." Pogledala je u njegove ljubazne, zabrinute oči koje su je već gledale 'poludoktorski'. Bilo joj je neprijatno jer jednostavno ništa nije umela da sakrije od njega. Zato pogleda još jednom u krilo gde je levom rukom drţala sliku. Paţljivo je proučavala detalje na ţeninoj haljini pokušavajući da vidi koja vrsta drveta je izvezena na njoj. Bilo je to drvo mudrosti.

„Ovo je dud, zar ne..." Dotakla je ključić koji je visio oko njenog vrata. „Aleks, šta god da ovaj ključ otvara, to je ovde. Ispod duda. U tvojoj bašti." Zbog napora da shvati i izrazi ovo saznanje, ona stavi glavu u šake i presamiti se napola.

Blago ju je podigao. Bila je tako lagana u njegovim rukama, i on je leteo po dve stepenice odjednom, spustio je na krevet, skinuo joj cipele i dobro je pokrio. Nekoliko trenutaka bila je svesna toga da joj jednom rukom masira slepoočnice a drugom meri puls. Zatim je utonula u san.

Kada se probudila, bilo je već mračno, svetla su bila upaljena i ona polako siđe niz stepenice. Vatra je gorela u kaminu. Dobro obučen stariji čovek čitao je novine kraj upaljene lampe. Kad je naišla, on podiţe pogled.

„Ja sam jedan grozan gost. Molim vas, oprostite. Moje ime je Lusi." Brzo je skočio na noge. „Jadna moja devojčice, nemoj se izvinjavati. Je li ti bar

malo bolje? Daj da pozovem Aleksa." Pokazao joj je rukom na stolicu i otvorio zadnja vrata da dovede sina. Kada se Aleks pojavio, pipnuo joj je ruke i paţljivo se zagledao u ţenice.

„Uplašila si me." Mogla je da čuje olakšanje u njegovom glasu. „Pripisaćemo ovo prejakoj hrani za ručkom, vaţi?"

Zahvalno je klimnula glavom. Ţelela je da se pretvara da se njena čudna reakcija nikada nije ni desila. Poljubila bi ga na licu mesta, samo da njegov otac nije bio tu. Aleks je sve ovo razumeo i nije više nijednom spomenuo stvar. Nestašno joj se nasmejao.

„Jesi li videla šta sam stavio gore pored tvog kreveta?" Odmahnula je glavom i on nestade za momenat. Kada se vratio, stavio je kovčeţić izbrazdan od vlage na mali stočić pored nje. „Verujem da je ključ kod tebe!"

By voki

Sedamnaesto poglavlje „Moţeš da pođeš sa mnom, a moţeš i da ostaneš. Kako god odlučiš, ja idem." Uprkos frustracijama i zbunjenosti, Lusi se nikada nije posvađala sa Aleksom,

ali ovaj put bila je blizu tome. Vrlo emocionalno je doţivljavala ovu odluku. Bile su joj potrebne nedelje da bi dobila dozvolu i sve je sada bilo sređeno. Rezervisala je sobu od petka do nedelje i spremila se, mentalno, za ovo iskustvo. I više od toga: nešto ju je gonilo dotle da je jednostavno morala da ide. To je moralo biti sada.

Aleks se dvoumio. Radio je svakog mogućeg trenutka ovog meseca - kada nije bio sa studentima ili u bolnici - na disertaciji koja je sama za sebe bila ogroman posao. Ono što ga je gonilo bila je ţelja da pronađe malo slobodnog vremena u bliskoj budućnosti. Lusi je spominjala dve nedelje ranije da će ići u Šartr na prolećnu ravnodnevicu. Tačan datum bio je veoma bitan i dogovorila je sa odgovornima u katedrali da joj se pruţi mogućnost da prođe lavirintom pre nego što sezona zvanično počne, i to uveče kada zatvore za javnost. Znao je koliko je morala da se potrudi za ovo i da iskoristi svoje veze televizijskog producenta da to omogući. Vilova razglednica ju je jako zaintrigirala. Ţelela je da vidi to što je Aleksov brat video. Da vidi sama, sopstvenim očima. Ţelela je da odigra prastari Prolećni ples, i to u pravom trenutku za to.

Iako je bio iznenađen time što joj to toliko znači, Aleks je zapravo i sam bio vrlo radoznao, ali i zabrinut što ona ide sama. Zato joj je jednostavno rekao za ručkom, nekoliko dana ranije: „Ţeleo bih da pođem s tobom." Obuzeše je oduševljenje i olakšanje. Nije ovo očekivala.

Napredovali su od njenog rođendana, s obzirom na uobičajeni nedostatak vremena zbog posla. „Nije preporučljivo", uzdisala je ţaleći se Grejs, „osećati nešto za muškarca koji je razveden, ima sina, zahtevan posao i doktorsku disertaciju da završi." Potajno, ona je imala i veću brigu. Nedeljama se pitala da li to što Aleks još nije ušao u intimnu vezu s njom ima neke veze sa nesigurnošću u vezi s njenim zdravljem. Znala je dobro da je izgubio majku i brata za manje od godinu dana. Nije govorio o tome, ali i bez toga razumela je da ga je svezi, ledeni bol i dalje gušio. Da li je mogla uopšte da ga krivi za to što nije bio spreman da započne pravu vezu koja bi se mogla završiti u bilo kojem trenutku? Šanse za uspeh transplantacije srca postajale su sve veće nakon prve godine, ali nije bilo nikakvih garancija. Ali sada se nadala da će moći da odbaci svoje sumnje. Saznaće na ovom putu šta je to medu njima i odbaciće sve nesigurnosti. Jedva daje mogla da misli na bilo šta drugo.

A Aleks, on je uspeo da uzme slobodan petak, i ceo vikend. Radovao se tome što će putovati zajedno i konačno provesti malo vremena sami. Iznenada, sve se raspalo. Lusi je bila nema od razočaranja. Aleks je javio da ga je bivša ţena

By voki

zamolila da uzme sina za vikend jer je hitno morala da ide kod svojih. Da je mogla da čuje, da je mogla da sluša, očaj u njegovom glasu rekao bi joj koliko mu je bilo ţao. Ali ona se osećala kao da ju je neko udario pesnicom u stomak i nije mogla da diše. Osećala je da je jednostavno sudbina protiv njih i da nisu namenjeni jedno drugom. To joj je bila lekcija da nikome ne treba dati svoje srce. „U redu je, Aleks", rekla mu je, a njemu je bilo kristalno jasno da ništa nije u redu. Rekla je da potpuno razume da on ima obaveze. Ali ona će ipak otići sama. Na kraju krajeva, nije ga ona ni zvala kada je planirala ovaj put. Jedva je uspela da izvuče iz sebe jedno kulturno „laku noć". Suze su je zagušile istog trenutka kada je spustila slušalicu. Potpuno je bila zaboravila koliko bole ljubavni jadi.

Aleks spusti slušalicu i polomi napola olovku koju je drţao u ruci. On nikada ne bi izneverio Anu u izuzetnoj situaciji kao što je ova. I nikada ne bi izneverio Maksa. Nema Vila da mu pomogne. Da li postoji drugo rešenje, ili u ovom slučaju mora izneveriti Lusi? Ona nije mogla da promeni datum, a on nije mogao da promeni problem. Sudar.

U petak rano ujutru, Grejs i Sajmon su je odvezli na stanicu Vaterlo. Sajmon je izneo njen kofer iz land rovera. „Jesi li sigurna da ti ne treba društvo? Moţemo javiti nekom na poslu da smo se razboleli."

Lusi ga zahvalno zagrli. „Divni ste. Ne, mislim da ovo ţelim da uradim sama. U stvari, potrebno mi je malo vremena za sebe. Ima dosta toga o čemu treba da razmislim."

„Da li znaš šta je to za čime tragaš?" „Nemam pojma. Ako nađem, poslaću vam razglednicu!" Uspela je da se

osmehne. Ona i Sajmon radili su u Aleksovom stanu prethodna dva nedeljna

popodneva, okruţeni neverovatnim dokumentima koje su izvadili iz srebrom okovanog kovčeţića. Osamnaest listova veoma starog pergamenta, ispresecanih zagonetkama i putanjama za neke druge tajne. Prvi od njih bio je onaj koji je Vil fotokopirao - taj pergament je bio neka vrsta originala, onog koji je Vil dobio uz ključ. Sada su zajedno mogli da se sloţe u četiri tabaka ispisanih sa obe strane. Ceo dokument je bio zakopan ispod stabla duda u bašti Aleksove porodične kuće, tačno kako je rekla. Bio je tamo vekovima a još sasvim čitljiv, skoro neoštećen, tek isprskan tačkicama budi - a nije bio ni bogzna kako duboko zakopan, rekao je Aleks. Niko nije znao za to. Aleks je spomenuo, s velikom dozom skepticizma, da se za drvo govorilo da je pelcer velikog Šekspirovog duda koji je bio poklon kralja Dţejmsa u doba kada je bio opsednut razvijanjem industrije svile. Uvezao je pogrešnu vrstu drveta i Morus nigra - crno drvo - nije moglo da hrani svilene bube. Ali ipak, drvo je bilo prelepo, i Aleks se sećao sebe kako ulazi u kuhinju sav zamrljan tamnim plodovima oko usta. On i Vil nisu mogli ni da sačekaju da dudinje dobro sazru. Ĉinilo mu se da još moţe da oseti njihov ukus u ustima. Zašto je to bio baš taj dud - kako je to Lusi uspela da poveţe - bila je zagonetka za sve. Sve što je mogla da kaţe to je da joj je to onaj portret rekao.

By voki

„Pazi na sebe, zlato." Sajmon je odneo njenu tašnu do rampe i zagrlio Grejs oko struka. Lusi je ušla u eurostar voz i tuţno utonula u svoje sedište. Ovo više nije bio onaj isti put kojem se ona radovala i u momentu snaţno poţele da telefon sinoć nije ni zazvonio. Ali ovo je ipak bio put koji je vrlo odlučno htela da obavi. Kao za slamku, drţala se za osećaj da će ovim putem zadovoljiti neku svoju neizrečenu ţelju, a pitanjem doktora Aleksa Staforda pozabaviće se kasnije. Tri dobre vile nisu bile na njenoj strani i shvatila je da mora da odbaci svoje snove o njemu. Ali neka druga sudbina sigurno ju je negde čekala. I ona će je pronaći.

Aleks je rano pokupio Maksa tog jutra da bi omogućio Ani da otputuje na sever, kod svoje porodice, gde je njena majka čekala na operaciju. Pokušavao je da zvuči veselo radi nje i da joj da nekoliko upotrebljivih saveta kao podršku. On i Maks su planirali da skoče negde na rani doručak pa da ga odveze u školu. Kada je završio to i kupovinu namirnica u supermarketu, našao se sam kod kuće ne znajući kako da popuni dan. Ovo mu je bio prvi slobodan dan u poslednjih nekoliko nedelja. Oceniće studentske radove. Prošetaće pored reke. Malo će čitati. Ali od svega toga, jedino je ţeleo da nazove Lusi. I šta da joj kaţe? Verovatno nije ţelela da ga čuje. Njen racionalni um razumeo je njegovu rastrzanost. Njeno emocionalno biće osećalo se izdano. Pustiće da se stvari malo stišaju, odlučio je. A onda, ne izdrţavši, uzeo je telefon i okrenuo njen broj.

„Molim?" Njen glas nije odavao ništa. A sigurno je videla da je to njegov broj na svom displeju.

„Lusi." „Aleks?" Njen glas je bio pomalo oštar jer je pokušavala da se nosi sa razočaranjem.

Nije znao šta da kaţe. Ţeleo je da je podseti da popije lek, da redovno uzima obroke, da se toplo obuče - a to je bio samo njegov način da pokuša da joj kaţe da bi stvarno voleo da je sada s njom. Ali ona bi prezrela njegovu preteranu brigu, nije ţelela to, već njega da budu zajedno. Osećao je da je napravio pogrešan korak pa je samo rekao: „Srećno večeras." Ona nije ništa rekla. On opet nešto reče, jedva čujno. „Polako gazi..." Nije znao da li je prepoznala Jejtsove stihove, i da li je znala tekst koji sledi, ali to je bilo sve što je mogao da joj kaţe.

Ostavio je slušalicu i uzeo razglednicu sa slikom lavirinta u Šartru koju je Vil bio poslao Maksu. Dečak ju je i dalje čuvao. „Pa", prošaputao je, „ti sebe nikada ne bi uvalio u ovakav problem, je 1' da? Šta da radim?" Stavio je kartu na trpezarijski sto i uzeo gomilu dokumenata koje je bio iskopao na osnovu neobjašnjivog Lusinog instinkta. Imao je slobodan dan tog dana. Sada će sve ovo lepo da iščita.

By voki

Bilo je pola sedam uveče. Crkvenjak ju je dočekao ispod lučnih svodova poprečnog broda crkve.

Nikada nije bila u Šartru i nikada nijedan religiozni objekat nije ostavio ovako jak utisak na nju. Provela je neko vreme pod staklenih vitraţima puštajući sunce da se igra na njenom licu. Samo je sedela tako i gledala nagore. Bio je to neverovatan prizor i ona nije mogla da se nagleda. Razmišljala je o načinu na koji svetio funkcioniše: ovo je bio veoma visok objekat a svetio vas je vuklo da stalno gledate nagore. U Engleskoj, katedrale su bile duţe i niţe, i kao daje mogla da čuje Aleksa kako kaţe daje to idealan oblik za zamiruće svetio engleskog sumraka. Sunce u Francuskoj bilo je moţda sjajnije, i moć svetlosti koja probija sivilo bila je neverovatna. Teralo vas je tla stalno drţite glavu nagore. Upalila je svecu za svoju majku, gde god da je; jednu za oca, i još dve za dvoje ljudi koje nikada nije ni srela. Pokušala je da bar tog dana ostavi za sobom misli o Aleksu i njegovoj porodici, ali nije mogla. Dirnulo ju je ono što je rekao preko telefona - makar i na onaj njegov nespretan način. Toliko je ţelela da je ovde s njom. Jedan muškarac ju je slobodno posmatrao - pa, to je jedna od neprijatnosti kada mlada ţena putuje sama. Zaboravila je koliko je to iritirajuće - i zapravo koliko to moţe da uznemiri čoveka - i poţele da je Aleks tu da je drţi za ruku. Sada je, u svakom slučaju, ovde sa crkvenjakom i još troje ljudi koji su delili ovu privilegiju s njom. Svaki od njih proći će svetom stazom. Sto-lice su uklonjene, svece su upaljene duţ krivina na podu. Atmosfera je bila transcendentalna.

Vodič koji je pratio crkvenjaka poče da objašnjava na engleskom: ,,U doba krstaških ratova, u dvanaestom veku, neke katedrale bile su proglašene za hodočasničke da bi se smanjio broj ljudi koji je putovao u tada nestabilnu Svetu zemlju. U mnoge ove katedrale bio je dodat lavirint poznat kao put u Jerusalim'. Na početku, lavirintom se hodalo na Uskrs, baš kao što su i klasični lavirinti bili igra proleća kojom se slavi povratak vegetacije. Samo iskustvo prolaska bilo je smirujuće. Mnogi ljudi steknu utisak da ih dovodi bliţe nebesima, da ih čini spremnim da shvate boţju volju. Tokom tih minuta dok prolazite stazom, vi ste izvan vremena: vaše misli su okrenute ka unutra i duhovnog su karaktera, a ne materijalističke i prolazne."

Tok informacija išao je i dalje, ali Lusine misli su se vrtele kao u spirali. Svece su od poda stvorile utisak ustalasane vode i bacale su senke svuda oko sebe. Ţelela je da drugi krenu pre nje, da je niko ne gleda. Um joj je bio na nekom drugom mestu, i ona se bez razmišljanja prepusti ovoj igri svetlosti i senke. Htela je da bude izvan vremena.

A onda je došao red na nju - bilo je prošlo već više od pola sata, i njena stopala, kao da imaju sopstvenu volju, krenuše u lavirint.

Bilo je šest sati uveče. Maks je otišao da gleda malo televiziju nakon što je neobično rano pojeo večeru. Aleks mu se pridruţi na sofi s čašom vina u ruci. Ponovo je uzeo prvi dokument i pomislio na Lusi u Sartru. Kod nje je bila Vilova fotokopija istog teksta. Zbog toga mu se činilo da joj je malo bliţi. Do bola je ţeleo da bude s njom. „Naše dve duše, stoga..." Osetio je da je pisac

By voki

razumeo tačno ovaj osećaj koji je vaţan za njih dvoje. U ovom trenutku, Lusi i on su bili razdvojeni u prostoru, ali ne i u mislima. On bi u ovom trenutku opisao njihove dve duše kao jednu - bili su izvan vremena. Mora daje sada sedam sati u Francuskoj. Uzeo je Vilovu razglednicu lavirinta i gledao je, a onda pročitao još teksta sa starog dokumenta. „Ja jesam ono što jesam, i to što jesam jeste ono što jesam... Ja imam volju da budem ono što jesam." Aleks se neko vreme igrao recima. U jednom trenutku je skočio i napisao na beleţnici: ,,Will, Iam." Vilijem.

Okrenu bratovljevu razglednicu na drugu stranu, bacivši pogled na poruku koju je bio napisao Maksu, i poče da radi na geometrijskom uzorku koji je Vil napravio. Maks ga nešto upita a Aleks mu odgovori potvrdno i ne čuvši ga dobro. „Dole levoje kvadrat. Dole desno je kvadrat." Pratio je uzorke koje je Vil napravio. On je ovo shvatio sasvim bukvalno. Zatim, pet isprepletanih kvadrata predstavljali su vizuelni prikaz reči. Ovo je podsetilo Aleksa na matematičke kvadrate koje su učili

na Kembridţu: magični brojčani kvadrati. Obično se ceo redosled sabi rao u broj, ali i unutrašnji delovi kvadrata takođe su se sabirali u broj.

Ja sam na pola puta kroz orbitu." Gucnuo je malo vina. Postojao j< magični kvadrat na jednoj od strana starog svitka. Šta je bilo pola broj: od celine, pitao se?

+ EtOHIM + ElOHI + 4 14 15 I

9 7 6 12 5 II 10 8

16 2 3 13 + ROCVEI. + JOSPHIEL + Upozorili su Lusi da paţljivo gazi među upaljenim svećama. Ona kli-mnu

glavom i krenu na prstima u prvu uvrnutu zmiju od staze. „Polako gazi..." Mogla je da čuje Aleksov glas. „...jer po mojim snovima gaziš." Znala je Jejtsa i završila je stih umesto njega. 'Po mojim snovima...' Ove reči su odjekivale u njenoj glavi kao eho. Mogla je da čuje Aleksov glas, kao da joj čita Vilov dokument naglas: „Naše dve duše, stoga..." Završila je stih iz izvora, iz Donove pesme, a da nije ni zastala, „...koje su jedno, iako ja moram otići, neće doţiveti raskid već procvat..." U tom času čula je Aleksov glas u svom uhu*: ,,Ja jesam ono što jesam, i to što jesam jeste ono što jesam. Ja imam Vila (volju) da budem ono što jesam." Reči su se vrtele u njenoj glavi, a stopala su joj pratila stazu, nazad, napred, pa okolo, i lelujave svece stvarale su joj vrtoglavicu, najverovatnije zbog toga što ništa nije bila ručala. Osećala je da su nebesa stvarno primamljiva. Bilo joj je uzbudljivo što mora da pazi na svaki korak, ali i što pušta dušu da slobodno lebdi.

* Engl. Will = Vil = volja. (prim. prev.)

By voki

Naglo je otvorila oči - da bi razbila mantru u sebi. Pomisli da je videla čoveka kako izlazi iz centra lavirinta, a verovala je da je sama. Zadrhta: neko je hodao po njenom grobu. Okrenu se brzo da ga ponovo vidi i uhvati samo treperenje sveca. A onda se Aleksov neţan glas ponovo pojavi u njenoj glavi, zvučeći utešno i smirujuće, govoreći joj stih o procepu istine i zla, i preplašenim ljubavnicima koji treba da šapuću o tome... Nasmešila se. Bilo je nestvarno. Ona ovde treba da pronikne u svoje duhovne misli a reči - svaka reč sa Vilovog papira - donosile su joj Aleksa sve bliţe. Oni su ti preplašeni ljubavnici, mogla je da ga čuje kako šapuće, i izgleda da imaju samo delić vremena, samo taj procep, jedno za drugo. Jedan pogrešan korak i neko bi mogao nepovratno pasti u tu pukotinu.

Stajala je sada naspram Prozora ruţa. Mogla je da oseti miris svog parfema

kako se vraća prema njoj. Postojao je neki propuh od kojeg su plamenovi poigravali. Ponovo je osetila nečiji pokret u lavirintu, ali bio je to trik koji je izvodilo svetio i ona se malo strese zbog toga. Ĉula je Aleksov glas kako joj šapuće, kako je smiruje, upućujući je da diše polako i duboko. Na neki način, bio je ovde s njom. Mora da sada misli na mene, zaključila je. ,,I srce je kvadrat." Stala je u sami centar lavirinta gde je nekada bio prikaz Tezeja, kako je vodič objasnio. Osetila je kako ju je nešto okrznulo idući u suprotnom pravcu i ona pridrţi suknju bliţe kolenima, odjednom zabrinuta zbog sveca. A onda se opusti. Ponovo naiđe dašak vetra koji je u sebi nosio miris tog parfema koji joj je Aleks bio poklonio za Boţić. Osetila je fizičku toplotu pored sebe, čula je njegov glas u glavi, kao da je stajao tačno pored nje. „I ja sam na pola puta kroz orbitu." Bio je to Aleksov glas, nema sumnje u to.

Ili ipak ima? Kapci su joj bili teški, napola zatvoreni. Sada ponovo širom

otvori oči. Duboko je udahnula vazduh. Aleksovo lice se pojavilo iz igre svetlosti, senki i toplote od bezbrojnih sveca koje su mirisale po ruţama. Nije bio besprekorno obrijan - imao je onu mušku bradu od preksinoć. Kosa mu je bila duţa i nešto kovrdţavija nego one noći kada su bili na brodu - ni blizu onako skockan kao što je bio za njen rođendan. Shvatila je da je sve to samo u njenom umu, ali izgledalo je neopisivo realno. „Nemoj tražiti nigde dalje od dana. Moja alfa i moja omega." Opet taj glas. Ljubazan, uverljiv, bogat, muzikalan. „Napravi od ove dve polovine celinu."

Aleks je sabrao sve i odmah video da Jupiterova tabela, nacrtana na jednom

malom listu pergamenta, tačno odgovara Vilijemovoj skici. „Na pola puta" - ova stranica predstavlja središnji deo, sada je bio siguran u to. Pretpostavio je da je to prvi deo zagonetke. Ponovo uze olovku. „Moja alfa i moja omega."

Neko čiji je početak istovremeno i njegov kraj - isti dan? Aleksu dođe nalet inspiracije i on dohvati jednu knjigu visoko sa police. Proverio je datum. Zatim je uzeo Bibliju iz kutije Vilovih ličnih stvari koje je policijski inspektor nedavno bio vratio. Bila je to moderna verzija Biblije kralja Dţejmsa - Stara kraljeva

By voki

knjiga, moţda? Pesma istog broja. Bacio je pogled na Solomonovu pesmu, jer se setio da je Vil imao njen primerak na francuskom medu svojim stvarima. Ali ova nije bila strogo numerisana. Da li je i Vil napravio isti pokušaj i istu grešku? Umesto toga uzeo je numerisane psalme.

Neki sneni osećaj obuze Lusi. Lebdela je po polju cveća i plamenova; čula je

glas koji je odmah prepoznala kao onaj koji je njoj bio najdraţi. Srce joj je tuklo tako divlje i zadovoljno kao nikada pre. Bila je svesna toga da je sve to lupanje i preskakanje opasno kao infarkt. Dopustila je sebi da ode predaleko, ali nije bila uplašena i osećala je da nije sama. „Jednak broj koraka napred od početka..." Setila se ovoga iz Vilovog teksta. Shvatila je da je sada bilo tačno pola godine, u dan, od datuma kada je imala operaciju na srcu koja joj je spasla ţivot - od jesenje do prolećne ravnodnevice. Bila je napola te ključne prve, najvaţnije posto-perativne godine. Sada je skretala iz centra lavirinta, spremna da otko-rača napolje, isti broj koraka do kraja. „Naše dve duše su jedno." Aleksov glas bio je tu, pored nje, u njoj, ponovo. A onda: „„Ja jesam ono što jesam, i to što jesam jeste ono što ćeš ti videti." Mogla je da se seti značenja reči sa kopiranog primerka iako nije znala tačan redosled. „Naša dva srca su jedno.'' Razmišljala je. Odjednom joj se oči raširiše. ,, Oh, dragi boţe! Moja alfa i moja omega.'' Moj početak i kraj

Aleks je počeo sa Psalmom 23: Gospod je moj pastir. Tekst nije pokazao nikakve

tajne znake ili poruke, ništa neobično. Zato je udvostručio broj, tretirajući broj 23 kao polovinu, i praveći od toga celinu. To ga je dovelo do Psalma 46; odbrojao je jednak broj koraka unapred. Na poleđini Vilove razglednice zapisao je reč do koje je došao. Zatim je izbrojao isti broj reči - ili koraka - unazad; i zapisao i ovu drugu reč pored prve. Aleksovo disanje se utišalo a atmosfera u prostoriji kao da se pritajila. Stvorio je jednu novu sloţenicu reči ikonskog značenja. Proizveo je nešto krajnje neobično kada je to vezao sa imenom koje je napisao na samom početku: Vilijem...

Bacio je olovku na sto i bezglasno ustima oblikovao celu rečenicu, a onda se nasmejao. Maks ga zbunjeno pogleda. Mora da pokaţe Lusi, zajedno su u u ovome. U lavirintu.

Lusi napravi poslednji korak na kraju spiralne staze i iskorači iz tog sve-tla

sveca i plamenova. Jedva da je bila svesna bilo čijeg prisustva. Ona je sada razumela ključne reči na dokumentu koji je išao uz ključ. Nečije omega bilo je njeno alfa. Ono što sam ja jeste ono što ćeš ti videti. Ona je videla. Znala je ime. I morala je to da javi Aleksu.

Veselo je poljubila crkvenjaka u obraz, tutnula nešto para vodiču u ruku, i potrčala lakim korakom kao da pleše kroz veliku katedralu prema severnom izlazu. Upalila je mobilni i pozvala njegov broj, skoro bez daha.

By voki

„Halo?" Bilo je uzbuđenja u njegovom glasu. Podudarnost momenta nije ga iznenadila.

Htela je odmah da mu kaţe kako se oseća, da joj je ţao što je bila tvrdoglava kada ju je ranije nazvao. Ali neko je hodao sasvim blizu nje pa joj beše neprijatno, te započe drugačije. „Imam nešto da ti kaţem. U stvari, zapravo, imam nešto da te pitam. Moţda bi trebalo sutra da se vratim." Njene misli bile su u haosu: koliko da kaţe, kako da iskaţe misli koje su joj gorele u glavi kao hiljadu sveca.

,,I ja bih ţeleo da te vidim." Aleksov glas je bio čvrst ali vrlo uzbuđen. „Ne ţelim da pokvariš sebi vikend, ali i ja sam nešto postigao u ovom istraţivanju što ţelim da ti pokaţem, nešto potpuno nestvarno. Resio sam zagonetku u tekstu koji si ponela sa sobom."

„Da, i ja sam! Vidi, Aleks." Strpljivo je čekao da ona kaţe šta ima. Bilo joj je teško. Pokušavala je da nađe reči kojima bi mogla da ga pita vrlo delikatno i komplikovano pitanje, ali ljudi su bili svuda oko nje. Ipak, činilo joj se da će eksplodirati ako to ne uradi, i morala je to da podeli - samo s njim. „Aleks? Jesi li tu?"

„Vidi, ako ţeliš da ostaneš još jedan dan, jednostavno samo dođi malo ranije u nedelju? Ja ću Maksa odvesti kod Ane oko tri po podne, moţda i ranije. Nedelja po podne je savršeno vreme, skuvaću nam nešto." Idiote, pomisli u sebi. Da sam ja Vil, on bi joj jednostavno rekao da je ţeli i da se vrati, odmah. Vil bi odgurnuo sve ostalo u stranu i krenuo pravo na stvar. Ako je Maks tu, onda je Maks tu. Takav je ţivot.

„Lusi?" Ona je ćutala, uhvativši iznenada pogled čoveka koji je stajao skoro tačno iza nje, slušajući. Sada je gledao pravo u nju, pribliţavajući se. Bila je vrlo uznemirena. Bio je to isti, besprekorno obučeni čovek koji joj se nabacivao u crkvi.

„Aleks!" Njen glas je bio uplašen. Ĉuo je kako je ispustila telefon, neke prigušene zvuke, Lusin tihi uzvik, poput dečjeg. A onda svi zvuči nestadoše. U svojoj sobi mogao je da čuje starinski sat koji je otkucao polovinu sata. A onda ništa.

By voki

Osamnaesto poglavlje „Sijan, u nevolji sam. Molim te, pomozi mi." Hitnost u njegovom glasu bila je

neuobičajena za ovog čoveka. „Samo reci kako, Aleks." Ubrzano joj je objasnio sve u vezi sa Lusi u Šartru. Nazvao je francuske vlasti,

rekao sve o njenom kretanju tamo i napomenuo da je nedavno imala operaciju presađivanja srca. Brzo su đelovali i locirali njen mobilni telefon blizu katedrale. Nazvali su ga da mu to jave. Takođe su mu rekli da je neko preturao po njenim stvarima u hotelskoj sobi. Bio je van sebe što ne zna gde je ona, i još više zabrinut zbog njenog zdravlja jer nije imala lekove kod sebe. Redovno uzimanje lekova za srce nije bilo nešto što se moglo preskočiti. On mora uhvatiti prvi avion. Da li bi Sijan mogla ostati sa Maksom?

„Bez ikakvih problema, rado ću to učiniti, Aleks." ,Je li previše to što traţim od tebe?" „Ni u kom slučaju. Krenuli smo da izađemo na večeru. Ali to nije vaţno posle

ovoga što si mi upravo rekao. Daj mi dvadeset minuta i stiţem." „Sijan." Aleks je oklevao. „Moţda preterujem ako ti traţim još nešto posle

ovoga, jer si ostavila sve da mi pomogneš... Ali molim te, da li bi mogla da dođeš sama, bez Kalvina? To je samo zato što Maks još..." Aleks je iskreno rekao da njegov sin još nije spreman da se nosi s tim da je neko zamenio Vila. Ali još nešto ga je odbijalo od pomisli da dopusti svom nedavno upoznatom rođaku da dođe u njegov stan i privatan ţivot.

„Nije nikakav problem, Aleks. Razumem šta mi govoriš. Samo da ubacim nešto stvari u tašnu i stiţem. Ako mi još nešto bude bilo potrebno, Maks i ja ćemo sutra svratiti do mene."

Prekinula je vezu i stigla i pre nego što je Aleks uspeo da završi svoj telefonski razgovor sa Anom. Objasnio joj je šta se dešava. Uverio je da je sve što se tiče Maksa pod kontrolom. Ana je znala da je njen bivši suprug smiren čovek koji ne bi podlegao bilo kakvoj provokaciji za paniku. Uvidela je, stoga, da mu ovo mora biti stvarno vaţno jer je bio neuobičajeno zabrinut. Aleks je imao poverenja u Sijan, a i Ana. Ipak, vratiće se čim bude mogla. Stavljao je pasoš u dţep i spakovao još nekoliko stvarčica da ponese. Otvorio je vrata kad je Sijan zazvonila i video da je i Kalvin tu. Pogledao je u Sijan, sa izrazom pitanja na licu. Toplo se zagrlila sa Maksom.

„Kalvin ne ostaje s nama, Alekse, samo me je dobacio. Ali ima i nešto vaţno da ti kaţe i ja mislim da to treba da znaš." Okrenula se i odlučno ga pogledala.

Aleks se dvoumio. „Malo sam kratak s vremenom. Je li to nešto vaţno?" „Veoma. Daj da te odvezem na aerodrom, Aleks. Razgovaraćemo usput."

Večeras njegov glas nije bio ona mešavina nametnutog šarma i samopouzdanja,

By voki

što je bilo tipično za njega. U Kalvinovom glasu mogli su se čuti tonovi izvinjenja i neodlučnosti. ,,I treba da poneseš te papire koji se odnose na Dija... za koje sam shvatio da si ih pronašao..."

Aleksu je došlo da se nasmeje, ali situacija je bila ozbiljna do bola, a on nije mogao da veruje svojim ušima. Kada je progovorio, glas mu je bio smrtno leden. Sijan nikada od njega nije čula ništa slično. „Kakve to veze ima s tobom?" upita svog nepozvanog gosta.

„Izgleda da sam nešto rekao previše slobodno u pogrešnim krugovima. Neko je izuzetno zainteresovan da se dočepa tog tvog specijalnog nasleđa."

„Nikada u ţivotu nisam ţeleo da povredim drugog čoveka. Ali ako se nešto dogodi Lusi, to će se promeniti." Bacio je pogled na pod gde je Maks sedeo i video da njegov sin slaţe slagalicu od poleđina onih dokumenata koje je on ranije izučavao. Nije obratio mnogo paţnje na uzorak koji je dete slagalo. Namignuo je dečaku, zgrabio neke papire sa trpezarijskog stola i brzo ih gurnuo u aktovku. Uzeo je još i svoju doktorsku torbu i kaput. „Sine, slušaj dobro Sijan. Volim te, dečko." Poljubio je sina i zagrlio ga jako. „Ti si moj pametni laf." Okrenuo se ka Sijan i zagrlio je isto tako snaţno. „Hvala ti." Oblikovao je ove reči usnama. A onda dva muškarca odjuriše.

Ĉovek je tako jako rukom stisnuo Lusina usta da je za trenutak pomislila da

će je udaviti. Nije naučila da trči tako brzo. Nije bila naviknuta na to, jer je uvek šetala polako u svojim redovnim veţbama, zbog srca. Ĉvrsto ju je drţao uza sebe, a ona je desnu ruku stavila preko svojih grudi, kao da ţeli da zaštiti to svoje srce. Pomisli onda: Ako sam ikada imala anđela čuvara, sada je pravo vreme da ga upoznam. Muškog ili ţenskog, sasvim svejedno; neka se anđeo samo pojavi.

Mirisao je na limun. Morala je da prizna sebi neobičnu istinu da joj taj miris nije bio neprijatan. Ali uslovi 'upoznavanja' ovog muškarca bili su apsolutno odurni. Primoravala je svoj um tla izdrţi, da se ne onesvesti; pokušavala je da se mentalno, snagom volje, udalji od fizičkog bola koji joj je probadao telo. Za divno čudo, nije je bolelo srce, već noge i ruke od borbe protiv njegovog čeličnog zagrljaja. Ĉinilo se da zbog njegovog stiska sve nezalečene rane od njene operacije počinju da bole. Shvatila je da je bilo uzaludno da se bacaka, ionako je po pitanju fizičke kondicije ipak još bila nespremna. Pokušavala je da razmišlja, ali bol ju je sprečavao u tome. Da bi preţivela bilo koju vrstu seksualnog napada, ţena mora ostati što je moguće mirnija i potpuno sabrana; dobro je to znala. Upotrebi svoj mozak, Lusi, svi su ti uvek govorili da imaš pametnu glavu na ramenima. Od toga kako se budeš ponašala zavisite tvoj ţivot. Jedna ledena misao odjednom ju je paralisala: moţda je lavirint njena omega ukoliko napravi grešku sada.

Došli su do ulaza u podzemni parking i muškarac ju je skoro podigao od zemlje. Počeo je da trči, delimično je noseći a delimično vukući.

By voki

Osetila je kao da tone u dubinu kroz bezbrojne nivoe. Išli su sve dublje, i shvatila je da joj noge popuštaju. U glavi je osetila nesvesticu a u stomaku jaku mučninu koja je istog momenta podseti na bolove od virusa čaga. Ponovo u podzemni svet, pomisli, bukvalno. Drugi muškarac je stajao naslonjen na auto u polumraku. U trenutku je htela da vrisne u pomoć a onda shvati da je čovek čekao njih. Ubacili su je na zadnje sedište elegantnog, tamnoplavog automobila koji je unutra bio postavljen predivnom koţom. Njen napadač sede pored nje i gurnu joj glavu dole na sedište. Drugi pojuri autom. Osećala se slabo, bolesno, preplašeno. Apsurdno je shvatila koliko sreće je imala dosada da ne doţivi ovakav napad i ranije s obzirom na to da je putovala sama na toliko mesta. Ali ako uspe da sačuva pribranost, moţda će imati dobre šanse da preţivi. Zato je opustila telo i polako počela da diše. Molila se da onaj glas u njenoj glavi koji je toliko podsećao na Aleksov moţe da je čuje. Pokušala je da se prepusti onoj ekstazi koju je osećala u lavirintu, osećaju da je jedno sa Aleksom, emocijama koje joj preplaviše srce.

Kola se zaustaviše na najmanje očekivanom mestu: na brdima iznad Šartra, u predivnom kraju urednih drvoreda. Izvukli su je iz kola. Pomislila je da još nije bila povredena i ponavljala je u sebi da mora da se koncentriše na pozitivno. Bila je otupela od hladnoće. Imala je na sebi kratku jaknu koju je ceo dan nosila, ali to nije bilo dovoljno za hladan večernji vazduh. Temperatura je naglo pala kada je zašlo slabo martov-sko sunce. U sumraku koji je već bio stigao, videla je kuću, vrlo lepu. Bila je to malo oronula stara farma, koliko je mogla da vidi, ali u tom trenutku nije bila baš zainteresovana za arhitekturu. Ĉudno kako moţete iskusiti takav uţas na tako lepom mestu. Gurnuli su je kroz vrata u pomalo vlaţnu sobu gde je gorela vatra. U uglu prostorije sedeo je muškarac i čitao za stolom. O boţe moj, šta se ovo događa? zaprepašćeno se upitala. Ovo više nije izgledao kao običan napad na mladu usamljenu ţenu. Strah ju je sada potpuno bio obuzeo. Nije imala predstavu kako da se ponaša - ili šta bi se uopšte moglo sada desiti.

„Verujem da niste povređeni, gospođice King?" Ĉovek je podigao pogled sa knjige. „Presađivanje srca je ozbiljna operacija. To promeni čoveka."

Ovo ju je bacilo u potpuni haos. Lusi je zurila u ovog, skoro bi se moglo reći privlačnog muškarca srednje visine. Videlo se to iako je sedeo. Nije htela - ili nije mogla - da progovori pa jednostavno odluči da ni ne pokušava da postavlja pitanja o tome zašto su je dovukli ovamo. Pogled joj je zverao po sobi, ali se uvek vraćao na njega. Zabavljala ga je - ili moţda čak malo i impresionirala - njena kontrolisana ćutnja. On je bio taj koji je razbio pat poziciju. „Hvala vam, gospodo. Sada ćemo čekati." Zvučao je potpuno nezainteresovano i vratio se čitanju svoje knjige.

Nakon sat vremena, Lusi je i dalje ćutala. Polako je počela da zaključuje da

moţda ipak nije u neposrednoj opasnosti. Kopala je po svom umu pokušavajući da nade smisao u svemu ovome. Bilo joj je još hladnije jer mala vatra nije bila dovoljna za ovo promajno mesto, ali nije htela da kaţe ni reč. Vozač - visok

By voki

čovek sivih očiju - doneo joj je malo vode. Oduprla se luckastom nagonu da mu je prospe u lice i uzela je čašu, bez reči, ali vodu nije popila. Mobilni je zazvonio. Lagano, čovek za stolom se javi.

„Aha?" Dugo je slušao pre nego što je opet progovorio. „Daj mi ga na telefon." Lusi sada prvi put primeti da je čovek Amerikanac. Imao je blag juţnjački

naglasak, ali ne onako meden kao doktorica Anđelika. „Uhvatili smo devojku." Njegov ton je bio lak, nezabrinut. Podsećao je Lusi

na neku lenju mačku koja se igra ranjenom pticom, ali ne namerava da je pojede. „Mislim da imamo sredstvo za bravu." Pokretom ruke pokazao je nešto čoveku koji je oteo Lusi u katedrali. Ovaj joj priđe i jednim pokretom ruke otkinu lančić oko njenog vrata - tanak zlatni lančić koji joj je Aleks poklonio za rođendan nekoliko nedelja ranije. Na njemu je bio ključić, i ona oseti da joj je koţa zabridela od snaţnog trzaja. Osećala se prazno, ali i dalje je bez reči zurila u njegove ţute oči.

„Da, imamo ključ." Šarmantni juţnjački glas mačora za stolom opet se čuo. ,,A sada, dobri moj doktore, ja imam nešto što vi ţelite. A vi imate nešto što ja ţelim. Nema potrebe da bilo koga drugog uplićemo u ovo - i niko drugi neće ni znati ukoliko vi budete pratili uputstva, tačno u slovo. Ali molim vas, verujte mi, ako vidim radoznale policajce ispred mojih vrata, ili osetim bilo kakvu prevaru s vaše strane, vrlo lako ću se iznervirati. Ova poţeljna i laka razmena biće onemogućena. Nadam se da vam je to potpuno jasno?" Lusi je primetila da je njegov govor vrlo jasan i saţet i da je francusku reč za policajce gendarmerie' izgovorio besprekorno, kao da izvrsno poznaje taj jezik.

Ustao je i prošetao kroz sobu do vatre. Lusi je tada uspela da uhvati trag Aleksovog glasa na njegovom mobilnom. Ovo je vrati u ţivot. Njegov glas je bio čvrst kao i uvek. „...da shvatite da ja nemam neko posebno interesovanje za ove papire oko kojih se vi toliko uzbuđujete. Mene samo zaprepašćuje koliko se odrasli ljudi udubljuju u takve dečje igrice. Zar vi stvarno mislite..."

Njen domaćin se opet udalji uskraćujući joj zadovoljstvo da makar načuje Aleksa. Posmatrala je čovekovo lice i učini joj se pomalo patetičan u pokušaju da izdrţi verbalnu bitku sa doktorom Stafordom. Podigao je jednu šahovsku figuru sa poda i vrteo je u prstima. Zatim opet došeta do nje i sede dovoljno blizu da i ona moţe da čuje šta Aleks govori. Shvatila je da ţeli da vidi njenu emotivnu reakciju.

„...se oporavlja od operacije i o njoj se mora paţljivo starati. Ja ću pomeriti nebo i zemlju da vam vratim istom merom ukoliko to ne bude bilo tako. Iako me gospodin Petersen uverava da ste nedodirljivi, obećavam vam da ću biti istrajan u tome. Zato hajde da prekinemo ovu verbalnu partiju šaha, da se dogovorimo oko uslova i odradimo posao. Moj let za Pariz je za petnaest minuta, sletećemo oko jedanaest uveče. Kakav je vaš predlog...?"

Lusi namerno okrenu glavu. Razumela je da oni zahtevaju od Aleksa da im preda papire koje je ona otkrila. Ali nije imala pojma kako su oni mogli da znaju za to, ili zašto su ti dokumenti toliko vaţni, niti kakve veze, pobogu, ima gospodin Petersen' s tim? Nije htela da ponovo pogleda u ovog čoveka koji je

By voki

razgovarao telefonom a pokušavala je i da isključi iz svog uma poslednje reči koje je rekao:

„Pravo je zadovoljstvo pregovarati sa inteligentnim ljudskim bićem. To uvek uštedi toliko vremena i bola. A ja sam zbog ovoga večeras propustio operu. Mada, neki veoma kredibilni ljudi mogli bi vas uveriti, ukoliko bude bilo potrebno, da sam ja sada upravo tamo i da pijuckam šampanjac tokom pauze između činova. Volite li operu, doktore Staford? Lučija od Lamermura?"

Aleks je oklevao po pitanju krajnjeg uslova koji su postavili u vezi sa oslobađanjem Lusi. Ali nije imao više aduta i morao je da prihvati ovu naredbu. Dobro je uočavao opasnost neizgovorene pretnje. Kalvin - nakon što se neuspešno ponudio Aleksu da ide sa njim u Francusku - obavestio ga je ukratko o tome ko su i šta su ta tri čoveka, o vezama koje imaju i u samom vrhu vlade, na svim kontinentima. Ovog s kojim je upravo bio razgovarao Kalvin je zvao Gaj - Amerikanac u Parizu'. Odabrao je da bude tu stacioniran jer je bio ponosan na svoje porodično poreklo za koje je tvrdio da vodi od jednog viteza templara. Ovaj čovek je drţao u šaci mnoge moćne ljude. Kada je Kalvin izgovorio njegovo ime, Aleksu se, ko zna zašto, u glavi stvorila slika rastopljenog putera. To mu je na neki način pomoglo da se osokoli. Ovo je moţda ljigav igrač, ali nije čvrst.

Kalvin je takođe govorio o drugim ljudima povezanim s njegovim Univerzitetom. Lanac njihovog uticaja produţavao se do raznih političkih kancelarija i oni nikada nisu morali sami da obavljaju svoj prljavi posao. Nije bilo moguće zeznuti ih, i nisu padali na novac, objasnio je Aleksu. Hteli su propagandu koju bi iskoristili za moćnu političku igru. Zaštitili bi ih mnogi ljudi na visokim poloţajima koji su bili veoma za-interesovani za njihova otkrića. Ali verovao je da, ukoliko dobiju ono što ţele, neće pribegavati nepotrebnom nasilju.

Aleks je tokom voţnje do aerodroma čuo od Kalvina i više nego dovoljno da mu pozli od muke. Razumeo je on dobro da na svetu ima ljudi čije je poznavanje religije dovoljno da mrze, ali nedovoljno da vole. Biće veliki uspeh ako uspe da izbavi Lusi nepovređenu i onda zbriše sa njom.

By voki

Devetnaesto poglavlje Proveo je let duboko u svojim mislima razmišljajući o tome zašto su ovi ljudi

toliko opsednuti Dţonom Dijem i njegovim, takozvanim, 'anđeoskim knjigama'. Da li ovo ima neke veze sa tragičnom saobraćajkom njegovog brata? Inspektor je doneo konačnu presudu neki mesec dana ranije, potvrđujući nesrećan slučaj. Ali Aleks je sada ponovo sumnjao. Međutim, moraće da ostavi to za kasnije, jer ta razmišljanja otvaraju bolne rane. Najpre mora da spase Lusi. Onaj naslednik templara' bio je razoruţavajuće miran i samouveren preko telefona, ali njegovi metodi neće biti blagi ukoliko dođe do toga. Nije verovao Kalvinovom mišlje-nju da neće primeniti krajnju silu. Uz gorak ukus pomisli da su ovi ljudi spremni na sve. Osećao je da Lusin ţivot, bukvalno, visi o koncu. Ako ne bude stigao na vreme, ona će biti izloţena još jednoj - moţda i većoj - opasnosti zbog izostanka terapije. Policija je pronašla njenu tašnicu i mobilni telefon na mestu gde je oteta. Očigledno je da sada nema le-kove kod sebe.

Sleteli su sa deset minuta zakašnjenja. Bio je sada sabran i spreman za akciju. Na šalteru rentakara podigao je ključeve kola, jer su otmičari već sve unapred bili uredili i platili. Ovo je pokazivalo da zaista imaju vrlo razgranatu mreţu. Mrzeo je što je tako bio izloţen u autu koji su oni lako mogli pratiti, ali nije imao izbora. Dvadesetak minuta po sletanju, već je malim citroenom napuštao aerodrom po nekoj jakoj, kao masnoj kiši, u pravcu kuće u Arbon la Foreu. Moraće da zanemari loše vreme ako misli da stigne tamo za manje od sat vremena, na vreme za dogovoreni sastanak u trideset minuta posle ponoći. Kašnjenje nije dolazilo u obzir, ni zbog njega, ni zbog Lusi. Trebalo je da popije lek još u devet te večeri. Kašnjenje od nekoliko sati bilo bi opasno po ţivot.

Voţnja u pravcu Fonteneblea i dalje ka Arbonu bila je iznenađujuće brza uprkos vremenu koje se pogoršavalo. Skoro nikoga nije bilo na putu i Aleks, koji je dosta dobro poznavao ovaj put, sasvim je lako pratio dodatna uputstva koja su mu bili dali. Skrenuo je u selo i počeo da traţi kuću. Prilično lako našao je onu koja mu je trebala, jer je jedina bila osvetljena u inače zaspalom mestu. Pokucao je. Kućepaziteljka se pojavi na vratima.

Je suis desole. Ja se izvinjavam..." „Oui, Monsieur. II attend. Entrez, s'il vousplait. U redu je, gospodine. Ĉeka

vas. Uđite, molim." Bila je nervozna i Aleks shvati da je na nešto bila primorana. Zamolila ga je da sedne u veliku dnevnu sobu sa kamenim zidovima što je značilo da je ovo verovatno nekada bila obična kuća na farmi, ali nakon renoviranja postala je veličanstvena. Na zidu su se nalazile slike veoma lepe devojke plave kose, izrazito istaknutih jagodica. Aleks je gledao ove portrete potpuno zbunjen.

„Nema ovde tragova za vas, doktore Staford. Kuća pripada jednoj nemačkoj glumici koja mi je nekada bila ljubavnica, ali već dugo nismo u dobrim

By voki

odnosima." Muškarac tamnog, osunčanog lica u dţemperu krem boje i somotskim pantalonama siđe niz stepenice iz verovatno preuređenog potkrovlja. Ovo nije bio glas koji je čuo preko telefona. „Ona pojma nema da sam ja ovde, a njena trudna kkćerka je u Londonu... Nisam siguran da bi ijedna od njih dve baš volela da me vidi pa bi bilo dobro da pazite na svoje ponašanje." Lagan akcenat, nepoznatog porekla, skriven iza dobrog engleskog naučenog u nekoj američkoj školi.

„Ne zanima me to. Imam dokumenta za vas. A onda bih ţeleo da zaključimo naš posao." Aleks je govorio u kratkim rečenicama i drţao svoj glas čvrstim da bi ostavio utisak da ima stvari pod kontrolom, u šta baš i nije bio sasvim siguran. Ali dobro je glumio. Ĉovek je pregledao sadrţaj njegove akt tašne, stranicu po stranicu, skoro reč po reč, noseći tanke rukavice. Vreme je opasno teklo i Aleks je postajao sve nervozniji zbog Lusinih lekova. Napomenuo je da su papiri vrlo stari i osetljivi i da ih ne bi trebalo bez veze prevrtati.

Šta on misli da se nalazi u tim papirima? Muškarac ispred njega bio je iznenađen Aleksovom nezainteresovanošću za ta dokumenta i neobaveštenošću o njima. Aleks reče da nema pojma i da je za njega sve ovo oluja u čaši vode. Ali nije ni pisnuo o svojim zapisima na Vilo-voj razglednici ranije te večeri, i drţao je masku smirenosti dok mu nije bilo dozvoljeno da ide. Oko jedan posle ponoći, već je bio u onom malom citroenu i vozio je na zapad. Mokar put nazad u Šartr zahtevaće od njega bar sat vremena voţnje iako je to većim delom bio autoput. Mobilni mu zazvoni i javi se prvi glas.

„Vrlo impresivno s vaše strane, doktore Staford. Što se nas tiče, mi smo dţentlmeni. Prema tome: la porte d'hiver. Severni ulaz. Tačno u dva sata posle ponoći. Je vous souhaite une bonne nuit. Au revoir. Ţelim vam laku noć i zbogom."

Nekoliko trenutaka nakon što je sat u katedrali otkucao dva sata, Aleks nađe Lusi samu kako drhteći stoji na severnom ulazu sa obmotanim rukama oko sebe. Ovo ga je razbesnelo. Skinuo je svoj kaput i ogrnuo je. Krajičkom oka primeti taman automobil sa uključenim pozicionim svetlima, i odmah potom auto polako krenu. Vratio se opet na Lusi, brzo pokušavajući da proceni njeno mentalno i fizičko stanje. Njene baterije su pretile da se isprazne, ali uspela je da mu se nasmeši. „Neće me više hteti nazad. Nisam uzela nijedan zalogaj hrane koju su mi ponudili, ni gutljaj vode." Našla je snage čak i da se našali.

Aleksu je bio potreban trenutak da upije ovu sliku: govorila je kao neka boginja koja se upravo bila vratila iz Podzemnog sveta. Nasmejao se, zbog olakšanja i neverice. Drţao ju je čvrsto u zagrljaju, kao da je ţeleo da joj prenese toplinu svoga tela. Ali mogla je da oseti tek lagani drhtaj koji mu se potkrao. Jasno je mogla da vidi njegovu zabrinutost koja ga je izjedala poslednjih nekoliko sati. Prvi put, na neki čudan način, oseti se skoro jačom od njega. Ĉvrsto ga je zagrlila i podigla lice da ga pogleda u oči. „Dobro sam, Aleks. Znala sam da ćeš me ti spasti." A onda ga upita: „Šta je zapravo u tim papirima?"

Nije mogao da joj odgovori.

By voki

„Hotel je vrlo blizu." „Ne idemo u hotel." Dao joj je lekove i plastičnu bocu vode i smestio je u auto.

Svratio je u hotel gde je ona bila smeštena, platio račun i pokupio njen pasoš i stvari. Nakratko je stao da zahvali policiji na njihovom trudu, da preuzme njenu tašnu i telefon i da ih obavesti da je ona u šoku ali nepovređena. Njegova prva briga sada je njeno zdravlje a kasnije će odgovarati na pitanja policije, kada se odmore. Dobro je govorio francuski i brzo su to završili. U kolima je drţao njenu ruku sve vreme tokom voţnje koja je trajala tridesetak minuta; pustio bi je samo da promeni brzinu. Bilo je skoro tri sata kada su stigli ispred kuće, i uprkos kasnom noćnom satu, Aleks paţljivo parkira auto u garaţi i zaključa vrata. Pretrčali su kratku stazicu i našli ključ ispod saksije zimskih geranijuma.

Upalio je svetla i nije otvarao kapke na prozorima. Pokazao joj je kupatilo i otrčao na sprat da proveri neke osigurače. Vratio se i pre nego što je ona odlučila gde će da sedne.

Njeno lice je bilo umorno, ali ipak je sijalo od uzbuđenja. „Vidi ovo mesto." Beli pleteni nameštaj bio je skoro presvučen, akvareli na zidovima, klavir, violončelo naslonjeno na stoličicu, svuda fotografije. Osećala se kao izgubljeno dete koje se vratilo kući. Smestila se u starinski izrezbarenu stolicu pored toaletnog stočića načičkanog porculanskim figuricama.

Aleks proveri stari šporet i pristavi čajnik. Prekopao je zamrzivač i vratio se sa sendvičem od crnog hleba. Još nije mogao da se opusti i uţiva u njenim impresijama u vezi sa kućom. „Nisam siguran koliko ovo već stoji, ali malo ćemo ga podgrejati u mikrotalasnoj. Moraš nešto pojesti." Oribao je ruke u kupatilu nekoliko puta, zbog besprekorne higijene koja je bila obavezna kod svakog pacijenta koji je prošao transplantaciju. Dodao joj je vreo čaj i tost premazan medom. Zatim je opet nestao na spratu, nakratko. Od toplote napitka i tople atmosfere koju je ova kuća isijavala, Lusi se vratila boja u lice. Jak umor je počeo da je savladava kada se Aleks vratio i smestio za kuhinjskim stolom. Nasmešio se videvši njene umorne oči i ogromne crne podočnjake ispod njih.

„Dobro, sad. Upalio sam vatricu gore i voda se verovatno već zagrejala dovoljno za jedno vrlo kratko tuširanje."

Ustala je i neţno stavila prst na njegove usne. „Nije meni potrebno tuširanje, Aleks... Niti mi je potreban doktor." Polako je pratila liniju njegovog osmeha koji se polako pojavljivao. Poljubio je vrhove njenih prstiju svestan ukusa meda. Njegove zelene oči istraţivale su njene smeđe oči kako bi pogodile raspoloţenje. A zatim, jednim pokretom ruke iza njenog potiljka, pritisnu njena usta na svoja.

Kada su toliko dugo čekali na ovo, ni sada nisu ţeleli da ţure. Aleks se izgubi u njenom dahu, zaslađenom medom. Dugo su se ljubili i doticali prstima. On lako podiţe njeno sitno telo do svojih prepona i ona obmota noge oko njegovih kukova. Gledali su se u oči, ne skrećući pogled, i tako ju je odneo uz stepenice. Soba se već blago osećala na vatru iz kamina i naloţene četinare. Polako ju je odvojio od sebe i poloţio na debeli vuneni pokrivač na krevetu. Uţivajući u svakom pokretu, razo-denuli su jedno drugo bez ţurbe, svesni svakog

By voki

momenta. Ljubio joj je obraze i trepavice, obasipajući je bezbrojnim sitnim dodirima svojih usana. Milujući krivinu njenog struka i stomaka, legao je pored nje. Ruke su mu išle nagore po njenom telu i naišle, oko njene leve dojke, na još svezi oţiljak od operacije. Njegovi prsti išli su polako, neţno, ispitujući. Lusi oseti da će zaplakati od muke. „Taj oţiljak je oduran."

„Ne, lep je, njegova lepota je u tome što ti je spasao ţivot", odgovorio joj je. Poljupcima je pokrio i tu još svezu ranu, pa je nastavio nagore, preko udoline vrata, dok nije ponovio našao njene usne.

Sada se već njihova ţudnja nije mogla savladavati i strast poče da ih poţuruje. Sva Lusina čula ţudela su da se stope s njim, svaki sekund odlaganja bio je agonija, ali i mešavina zadovoljstva i bola. „Aleks." Oslobodila se na sekund i jedina reč koja je potekla iz njenog grla bila je njegovo ime. Nazreo je ţelju u njenom glasu i nije više odlagao. Prebacio je svoju ruku sa njenih grudi na kukove i lagano je podigao. Ĉuo je kako i dalje ponavlja njegovo ime i jednim pokretom je prodro u nju. Silina im oboma izbaci uzdah i usne se ponovo sretoše, kao da uzimaju vaz-duh jedno od drugog.

Rukom je pritiskao udolinu njenih leđa, priljubljujući je uza sebe. Skoro nesvesno obmotala je noge oko njega i osetila ga tako snaţno u dubini svog senzualnog tela.da su joj se misli odmotavale kao klupko, a uzdasi oslobađali. I dalje je čvrsto drţao usne na njenim, i ne prekidajući poljubac, krenu prstima u onih par centimetara između njihovih pribijenih tela, do njenog međunoţja. Zaustavila ga je, shvativši šta hoće. „Nemoj, Aleks... suviše je... neću moći..." Otvorio je oči da bi razumeo, gledajući je netremice, i to ju je potpuno savladalo. Bez upozorenja, svaka opruga koja je tako dugo bila zategnuta u njoj sada se sa-svim opustila. Celo njeno fizičko biće potresali su trzaji, rasturajući je do bola, i nije bilo nikakvog načina da to zaustavi. Nikada nije bila tako izloţena nekom, tako otvorena prema nekom. Njena čula su se vratila iz davnog progonstva i vratila joj ţivot i strast. Nekako - po cenu ţivota ne bi umela da objasni kako - otvorila se tu pred njim, potpuno, ţeleći sjedinjenost s njim više od svega. Fizički efekat ovog potpunog predavanja izbacio ju je u orbitu. Upijao je svaki drhtaj njenog zadovoljstva ne ţeleći da propusti ni mrvicu ovog njihovog prvog intimnog sjedinjenja. Tek tada se prepustio.

Vreme više nije bilo ni od kakve vaţnosti. Lusi nije imala predstavu o tome koliko je to trajalo pre nego što je konačno nije zagrlio. Tada se oboje primiriše. Utonula je u san uz huk vetra napolju, uspavana otkucajima njegovog srca.

By voki

Dvadeseto poglavlje Bila je svesna nekog kuckanja a onda rukom oseti da je mesto pored nje

prazno. Lenjo je podigla kapke i videla njegovu senku kako pregleda ţar u kaminu. Dodao je nekoliko cepanica i soba se iznova ispuni mirisom borovine. Kapci su sada bili otvoreni i vetar ih je lupkao.

„Rano je - još nije ni sedam. A vreme je grozno." Glas mu je bio mek i i pomalo promukao. Vratio se odmah u krevet. „Ali moja princeza je lepa. I ja ne mrdam odavde." Ušuškao se pored nje i zagrlio je. Uzela je njegove ruke u svoje i krenula da mu ljubi vrhove prstiju - koji su mirisali na dim i borovinu - ţeleći da usnama ide i dalje. „Dete, jesi ti uvek tako zahtevna? Posle dva sata spavanja?" Nije mogao da se ne našali.

„Krajnje je vreme da budem zahtevnija... I nikada se nisam osećala ovako dobro posle kratke dremke." Podiţe se na lakat da ga pogleda. Njegove zelene oči gledale su je veselo kao da je neki nevaljali dečak. „ A sada, viteţe moj, biste li udovoljili svojoj gospođi?"

„Madam, sa zadovoljstvom." Bilo je već prošlo deset sati kada ju je probudio poljupcem. Stavio je zatim

kaţiprst na njene usne, ţeleći da nastavi da spava. „Idem da se javim Sijan i vidim da li je sve u redu. Skočiću onda da uzmem nešto za doručak, ovde nemamo ništa."

„Hoćeš da idem s tobom?" „Odmah se vraćam. Ne bojiš se da ostaneš sama?" Pospano je odmahnula

glavom. „Onda nikud ne mrdaj. Ako hoćeš, pusti sebi vrelu kupku, voda u bojleru je sigurno spremna. Napolju se izgleda sprema prava oluja."

Posle kasnog doručka, dopustili su da ih loše vreme ostavi u kući. Posvetili su se jedno drugom i razgovarali kao nikada do tada. Prvo, o ovoj kući, stazama kroz šumu, voćnjaku, njenoj istoriji, porodičnim fotografijama u njoj. Lusi je upijala miris borovine i cveća. Pitala je za uspomene, dane i godine koje je delio sa svojom porodicom. Aleks je vrlo malo govorio o Vilu, nešto malo više o majci. Lusi je rekla nešto i o svom detinjstvu. Oboje su bili zamišljeni, pokušavajući više da se kon-centrišu na ono drugo nego na sebe. Dopustili su sebi luksuz da se konačno opuste, niko ih nije traţio. Sijan je pustila na volju svojim materinskim osećanjima i dopuštala Maksu sve. „Ostani gde si", rekla je Aleksu preko telefona, ,,i pobrini se za Lusi." Pričali su baš o svemu, o svojim utiscima o ovim poslednjim događajima. Rekao joj je na kraju i za Kalvinovu ulogu u celoj toj priči.

„Nekako su saznali da je ključ kod tebe - mislim da si zbog toga bila meta." Aleksove reči pokazale su joj da još nije bio načisto sa svim što je saznao. Slušala je, ne prekidajući ga. Razmišljala je o Sijaninoj vezi sa Kalvinom, sluteći neki mračan trag u tome. Kasnije su telefonirali policiji. Još su se dobro sećali uputstva otmičara da nikome ne govore o tome. Aleks nije hteo tako lako da se

By voki

preda, ali Lusi je bila pragmatična: moţda je bilo bolje ne izazivati nevolju. Zato su dali samo neku neodređenu izjavu. Posvetiše se ponovo jedno drugom.

Nešto kasnije, Aleks je potraţio meso divljači i sir u zamrzivaču koje je njegova majka pomenula u poruci ostavljenoj Vilu. Ostavio ih je da se otope i negde oko pet krenuo da pravi musaku. Vešto je spremao jelo, sipajući vino iz boce koju je otvorio: prvo njima u čaše a onda malo i preko mesa. Posmatrajući ga, Lusi se odjednom seti da je ţelela nešto da mu kaţe kada ga je pozvala mobilnim iz katedrale, baš onda kad je izašla iz lavirinta i kad su je oteli.

Prvi put od prethodne noći kao da je bila malo napeta i Aleks je to osetio. Nije je poţurivao. O tome je razmišljala sve vreme dok su je Kalvinovi 'prijatelji' drţali otetu. To joj je pomoglo da je ne obuzmu očaj i strah. Neprekidno je u mislima okretala stvari na ovu ili na onu stranu.

Znala je da, kako god paţljivo izabere reči, one će proizvesti jak efekat koji ona neće moći da kontroliše. Pitala se kakve će to posledice imati po Aleksa i nju, jednom kada pitanje bude jasno postavljeno. Nikada u ţivotu nije više ţelela nešto da pita, i nikada nije bila nesigurnija povodom toga. Počela je izokola.

„Kada si me prvo primetio?" Nije ovo bio flert, ozbiljno ga je gledala. On je shvatio da ovo pitanje ima dublje značenje. „Mislim, kada si se zainteresovao za mene? Moţeš li da se setiš? Je li to bilo posle moje transplantacije?"

Prsti su mu mirisali na seckane začine kada joj je dotakao lice. Pokušala je da smisli prave reči za sledeće pitanje kako bi tačno objasnila ono što traţi. „Kada bih htela da te pitam koliko si jak, ne bih morala toliko da okolišam. Ali ja razmišljam i o tome koliko smo mi jaki, a na to i dalje nemam odgovor."

„Nisi me privukla kao pacijent, kao teţak bolesnik kome je potrebno saţaljenje, ako te to brine. Nikada na tebe nisam gledao kao na ţrtvu kojoj je potrebna zaštita. Naprotiv, tvoja nezavisnost i sabranost jesu ono što mi se dopalo. Ĉuo sam kako se smeješ i pomislio sam: 'Kakva fascinantna ţena. Bila si tu, mlada, vrlo lepa, sa mogućnošću da gledaš smrti u oči, a ipak si zadrţala svoj smisao za humor i svoju gracioznost. Mislim da na tvom mestu ne bih imao tu hrabrost. Ti si se drţala za nadu i nijednog trenutka nisi dopuštala bilo kakvo samosaţaljenje."

Uglovi njenih usana izviše se nagore. Tačno je mogla da se seti tog trenutka o kojem je govorio. Aleks je bio osoba na koju pada sva svetlost kada ude u neku prostoriju i njegova fizička prisutnost bila je tada snaţan podsticaj za nju. „Znači, dopala ti se i stara Lusi', ona prethodna?"

Aleks joj prođe rukama kroz kosu i klimnu glavom. Ţeleo je da pročita iz njenih očiju o čemu se radi. „Šta te zaista muči?"

Njegova ljubaznost - način na koji ju je gledao ovako pravo u oči - često je činila da se Lusi oseti ranjivom, skoro neprijatno ogoljenom pred njim. Ustala je i prešla do prozora u kuhinji ne bi li se nekako sabrala i pokušala da deluje snaţnije. Okrenula se kada je osetila da je dovoljno jaka da se ponovo suoči s tim i jednostavno rekla: „Mislim da u meni kuca srce tvoga brata."

By voki

Trajalo je to moţda tridesetak sekundi, ali Lusi je izgledalo kao čitava večnost.

„Aleks, reci nešto." Između njih se stvorio fizički prostor i nije znala kojim recima da ga premosti. Pokušala je da mu pročita misli sa lica, ali tamo nije našla ništa. Zato isproba drugi pristup. „Mislila sam, moţda, da znaš ko je bio moj donator?"

Neţnost u njegovom glasu, umesto šoka koji je očekivala, dala joj je odgovor. Video je da se ona bori sa nečim ogromnim i bi mu ţao. Pomalo tuţno odmahnuo je glavom. „Nisam bio tamo. Taj podatak obično zna samo koordinator mada ponekad neki aspekt donatorovog ţivota moţe biti vaţna informacija za ceo tim." Ĉinilo se da je vrlo miran. „Ali sećaš se, u tom trenutku ja nisam bio deo tima. Zašto misliš da je to bio Vil?"

„Pa, datum se poklapa." Zastala je usred rečenice i videla kako Aleks zamišljeno klima glavom. Nastavila je. „Ali ima tu mnogo više od toga. Kada vratim film, ne znam ni sama zašto to nisam još ranije shvatila. Vil je sasvim sigurno prihvatio da bude donator organa, imajući tebe za brata."

Aleks ju je skeptično gledao i ona pokuša još jednom da mu objasni. ,Ja uopšte više nisam vegetarijanac. Imam najčudnije moguće snove."

„To je od lekova." Rekao je to mahinalno, bez namere da potceni njeno mišljenje. „Prvih šest meseci ili čak godinu dana nakon operacije dobijaš koktel jakih medikamenata. To su gadne tablete, Lusi."

„Dobro, jasno. I Kortni je to rekao i ja sam prihvatila. Ali svaki put kada sretnem nekoga iz tvog kruga poznanika, ja ga prepoznam. Sijan, na primer, i Sajmon. Bili su mi skroz poznati." Aleks je sumnjičavo gledao u nju i ona se malo nasmeši, svesna da mu verovatno deluje luckasto. „Znam da zvučim bez veze, Aleks, stvarno znam, ali verujem da nisam počela da ludim. Veruj mi, previše stvari se podudara. Osećala sam kao da već znam tvoju kuću u Hempširu. A i ovo mi deluje potpuno poznato, od prvog momenta kada smo ušli."

„Lusi, tebi je laknulo što si našla utočište... Ništa drugo me nije interesovalo nego da učinim da se osećaš sigurno ovde."

„Znam." Zahvalno se nasmešila. „Ali seti se kako me je ona glavobolja oborila, Aleks, onaj dan u Longparišu. Osećaj mučnine, hladnoće i bola. Stvarno sam mislila da ću umreti. Sigurna sam da je to bilo zbog toga što sam videla Vilov grob, crkveno dvorište i sve ostalo." Hteo je da je prekine, ali ona brzo nastavi. ,,I, hiljadu puta sam htela da te oslovim sa 'Sendi', potpuno mahinalno, ali bilo je to nekako previše intimno u tom periodu kad smo se tek upoznavali. Sigurno te je Vil tako zvao?" Ovo pitanje je postavila vrlo tihim glasom.

Aleks se nasmeja od iznenađenja. To je bila istina - to je bio nadimak koji je jedino Vil koristio, još od njihovog detinjstva. Iako nije ţeleo da je tek tako otpise, ovo je bila vrlo čudna teritorija za njega. „Jesam li ja to nehotice spomenuo? Ili moţda Sijan?"

„Ne, Aleks, niko mi to nije rekao. I mislim da te je tako zvao zbog tvoje..."

By voki

Zajedno su izgovorili poslednje reči: „...kose boje peska." Zamišljeno ju je pogledao, pokušavajući da bude otvoren prema ovoj njenoj ideji, ali bilo je to zaista čudno.

„Hoću da te pitam jednu sitnicu. Je li Vil bio levoruk?" Aleksu se učini da će mu oči ispasti. „Pa i ti se sve više i više sluţiš levom

rukom od operacije... Lusi, ovo je prosto nemoguće... stvarno..." Odgovorio je saţaljivo primetivši njen utučen pogled. „Ali ne mora to da znači. Ti snaţni lekovi koje uzimaš mogu imati razne efekte."

„Slaţem se. Jesi li spreman to da proveriš? Moţeš li da saznaš ime donatora?" Videla je zamagljenost u njegovim očima. Bio je to i dalje čvrst pogled, ali kao

da se neka nova emocija našla u njemu. Glava mu je bila puna pitanja, ideja, rasprava. Neki drugi čovek bi je dosada već otpisao. Ali Aleks ne bi propustio da pokuša da vidi svet njenim očima. Ustao je da nađe mobilni, pozvao i pribliţio se njoj dok je čekao vezu. „Moţda mi neće reći. Nisam ti spomenuo da sam prebacio tvoj slučaj Dţejmsu Lovelu početkom ove nedelje. Mislio sam da je već vreme. Zdravo, Dţejn, Aleks Staford ovde."

Lusi je imala tek sekundu da shvati šta znači to što ju je Aleks prepustio drugom doktoru na staranje. A onda je pratila kako on strpljivo sluša Dţejn i još jednu kuknjavu jer opet radi subotom. Pa onda prijateljsko peckanje da je sam insistirao da ga ne zovu ovaj vikend jer je slobodan, i da nije bio u Londonu, i da će joj doneti kalvados... Lusi pomisli kako je brbljiviji nego obično. Onda njegova ruka stisnu njenu i on je upita posle ćaskanja da li bi mogla da proveri Lusinu dokumentaciju i sazna iz kojeg kraja zemlje je stiglo srce za nju. „Dţejn, ovo mi je vrlo vaţno, ne bih te inače gnjavio." Vreme kao da je stalo. Stajala je pored njega i posmatrala kako strpljivo čeka odgovor. Klimao je glavom. „Da, razumem. Dţejn, da li bi mogla malo detaljnije da mi proveriš? Moţeš li mi reći nešto konkretno o bolnici ili o samom donatoru?"

Lusi je mogla da čuje tešku tišinu, nije bilo ni statike u telefonskoj vezi. Aleks je pogleda iskosa . „Moţeš li mi reći... Neću te više gnjaviti, obećavam. Da li bi ime tog donatora meni nešto značilo?" Lusi se učini da je Dţejnin, uvek veseo i pevljiv glas sada postao ravan. Aleks joj nesvesno stisnu ruku još jače. ,,U redu je, ne brini oko toga. Mnogo si mi pomogla. Hvala ti. I, Dţejn, idi sada kući svojoj porodici. Vikend je."

Aleks prekide vezu. Pogledao je u Lusine srneće oči. Topla smeđa boja prešla je sada u čeličnosivu. Nije rekao ni reč već ju je samo privio u naručje. Uzvratila je zagrljaj, stiskajući ga kao da joj ţivot od toga zavisi. Kada je malo popustio stisak, upitao je: „Kako si znala?"

U trenutku je donela odluku. Aleks je bio razuman čovek. Bio je neizmerno tolerantan prema razmišljanjima drugih, molitvama koje su im bile potrebne, religijama koje su ispovedali. Ali on sam čvrsto je stajao sa obe noge na zemlji i verovao svojim čulima. Sada ga je, ipak, Lusi uzela za obe ruke i mirno i pribrano pogledala pravo u oči. Ona se već bila izborila sa iskustvom bliske smrti - pa, izboriće se i sa ovim. Reći će tačno onako kako jeste, po cenu da bude ismejana. „Videla sam Vila sinoć. U svetlu. U lavirintu."

By voki

Uzela je njihove čaše i povela Aleksa do dnevne sobe gde je vatra gorda u kaminu. Objasnila je sve u vezi sa onim tekstom, onim Vilovim stranicama. Kako se igrala njegovim imenom i došla do rešenja: Will, I am. Volja, to sam ja. U glavi su joj odzvanjale reči o dve duše koje će sada biti jedna. U početku je to tumačila svojim sve jačim osećanjima za Aleksa, što je bilo tačno. Ali činilo joj se da tu ima još nešto. Nečija omega, kraj svega, bila je njena alfa - njen početak. A onda mu je rekla da je zaista videla Vilovo lice. Pomislila je da je to Aleks - ono lice koje je najviše ţelela da vidi. Ali bilo je pomalo rasplinuto pri svetlosti sveca: malo četvrtastija vilica, krupnija građa; malo manje uglađen, mnogo tamnija kosa i jače kovrdţe, ali inače lice vrlo slično Aleksovom. „To je bilo lice jednog prelepog dečaka koji je izrastao u muškarca." Potvrdila je to videvši fotografiju braće na kaminu kada su imali deset i dvanaest godina. Mogla je da vidi da ima mnogo više sličnosti nego razlika među njima.

A onda je objasnila da je čula glas. Ĉula ga je, zaista. Verovatno joj je Aleks nešto poručivao u svojim mislima. ,,I jesam" iznenadio se, „stvarno jesam." Lusi je to već i znala. Ali verovala je da i ovo ima drugo značenje. I Vilov glas je bio tamo, tako sličan bratovljevom, moţda malo melodičniji, ne tako dubok i ne tako neţan. A osetila je i kako je nešto prošlo pored nje i dotaklo je. Vil je bio tamo, Vil je hodao lavirintom po drugi put. On moţe da joj veruje ili da joj ne veruje. To nije" vaţno. Ona zna daje to istina.

Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je ponovo progovorio. Mislio je na doktorku iz Juţne Amerike koja mu je bila dala Markesovu knjigu, pozivajući ga da razmisli o prostoru između realnosti i duhovnosti. Gucnuo je malo vina. „Neka istraţivanja na ovu temu su obavljena - i još se obavljaju. Ćelijska memorija, to je to. Neki doktori odlučno tvrde da je sve to samo mit. Drugi kaţu da ćelije imaju svoju sopstvenu memoriju, na neki način, i da premeštanje tkiva iz jednog u drugo telo ne prekida memoriju tog 'uma'. Moguće je da se lanci aminokiselina koji šalju poruke između mozga i ostalih delova tela takođe stvaraju u srcu. Ja nikada nisam zauzeo stav po tom pitanju. Znam da postoje neki čuveni primeri, posebno u Americi, neki stvarno čudnovati slučajevi u kojima ne bi bilo korektno ne ostaviti svoj um otvoren za razne mogućnosti. Ali ništa nije potpuno dokazano. Ako mozak nije naš jedini centar saznanja, i ako srce ima - da tako kaţemo - svoj nervni sistem, onda je to moţda stvarno moguće." Podigao je pogled i video da ga ona paţljivo posmatra, pokušavajući da shvati. „Kortni bi to momentalno odbacio, ali razgovaraću sa Amelom. On će imati svoje mišljenje koje vredi čuti." Podigao je čašu s vinom i posmatrao je naspram svetlosti vatre iz kamina. „Ali čudno je to, jer nije svakome dato da doţivi ovo iskustvo. Da jeste, to bi nam donelo više konzistencije."

Lusi ga tuţno pogleda, njen strah još nije bio utišan. „Aleks, svejedno da li ti moţeš da svariš ono što sam ti rekla ili ne, o čemu mi zapravo ovde govorimo? O tome da je Vilovo srce u meni. Je li to problem za tebe? Da li stvarno još razmišljaš o tome kao o pumpi?"

By voki

Aleks se ispruţio na pod, blizu vatre. Brzo je pruţio ruku da je dotakne po obrazu. „Lusi, Vil je otišao. Ja sam lično proverio rezultate - ja sam bio tamo na samom kraju. Zbog čega, kao što već razumeš, nisam mogao biti prisutan na tvojoj operaciji." Odlučno je stavila ruku na njegova leđa. „Što god da je Vil odneo sa sobom, to nije bilo njegovo ţivo srce. Ako je smrt moga brata bila mogućnost za spašavanje tvog ţivota, onda ću mu ja biti zahvalan do kraja ţivota." Uzeo je njeno lice u svoje ruke i pogledao je pravo u oči, pokušavajući da joj pruţi snagu. „Je li to problem za tebe?"

„Ti si taj koji je probudio moju dušu, Aleks. Ona se krila, u nekom polumraku, celog mog ţivota dok ti nisi srušio moje emotivne barijere i učinio da ti verujem. Ali verujem da je i Vil imao ulogu u tome. Prvi put, moji instinkti su mi govorili da slušam svoje srce. On je sigurno bio strastvena osoba i ta divna uspomena njegovog srca ne bi bila srećna na nekom hladnom mestu. Ako je to samo psihološka stvar, u redu, prihvatiću i to. Za mene, ovo srce je mnogo više nego pumpa. Mislim da mogu da osetim Vilovu" - pokušavala je da nađe pravu reč da objasni čudan osećaj - ,,joyance, veselost. On nije ţalio ni za čim, Aleks, on me ne progoni. Ja ga osećam kako stoji na čistom vazduhu, negde tamo gore. Osećam njegov humor, sve do poslednjeg trenutka. Ranije se nisam plašila smrti. Ali on me je naučio da se ne plašim ţivota. Pomogao mi je da naučim da rizikujem."

„Od svih stvari koje si rekla, Vilova nepobitna nota humora do samog kraja jeste najubedljivija." Aleks se nasmeja na ovo, ta misao mu se dopala. „Ĉesto smo se ţustro raspravljali oko jedne stvari. Vil je branio poziciju pesnika romantičara kada se govorilo o Njutnovim idejama. Mislim da su to bili Kits i Lamb koji su govorili da je ser Isak uništio poeziju duginih boja kada je sveo dugu na običnu prizmu. Vil je uvek zauzimao njihovu stranu, delimično i zato da me nervira. Ja sam uvek branio Njutna - i danas bih isto, ali ovo večeras me je nateralo da se preispitam. Moţda srce ipak nije samo običan organ. I moţda treba bar malkice da verujemo u boţansku prirodu duge. Da je vidimo kao nešto više a ne samo kao običan zbir sastavnih delova."

Aleks je sada otkopčavao njen meki dţemper od kašmira i rukama joj dodirivao grudi vrlo senzualno. Poljubio ju je, i neţno i duboko. „Divno je što si ovde sa mnom." Ako je to što se obraćao njoj značilo da se obraća još nekome u njoj, niko tome nije bio bolje dorastao nego Lusi.

By voki

Dvadeset prvo poglavlje „Jesi li ti juče ubrao ovu ruţu za mene i doneo je?" Lusi se brisala peškirom

izlazeći iz kupatila. Paţljivije je pogledala cvet koji je već polako venuo. Mirisao je vrlo lepo i boja je bila izvanredna; moţda ga je tek malo kiša oštetila. „Trebalo je da to učiniš danas, dvadeset i prvog - na prolećnu ravnodnevicu."

Aleks se pojavio iz susedne sobe. Zajedničko kupatilo povezivalo je sobe dvojice braće. „Nisam je ja ubrao, mislio sam da si ti. Bio sam zaprepašćen što si pronašla ruţu tako rano u proleće."

„Bila je već ovde juče ujutru. Ja sam pretpostavila da si se ti suprotstavio nevremenu i ubrao jednu za mene iz vrta tvoje majke pre nego što sam se probudila."

Aleks odmahnu glavom. „Kada tako kaţeš, ţao mi je što to nisam bio ja, mada sumnjam da je bilo šta u vrtu već procvetalo. Pitam se ko je svraćao ovde? Moţda je neko od poznanika pozajmio ključ od kuće prošlog vikenda? Ĉini mi se kao da je cvet malo izbledeo, ali je savršeno očuvan. Kao da ga je dotakao mraz."

,,I dalje predivno miriše. Nije mogla biti davno ubrana." „Mmm. Juče sam našao i jedan baget u kutiji za hleb. Skoro da je sveţ, a ovaj

francuski hleb je praktično neupotrebljiv nakon dva dana. Jedna ţena iz sela zaliva cveće i čisti kuću i nama šalje račun za to. Ali sumnjam da bi ona to ostavila. Proveriću s tatom. Neko mora da je bio ovde."

Vratila se u spavaću sobu i videla da su kapci raskriljeni a prozor širom otvoren. Aleks je doneo tacnu sa doručkom i na njemu kroasane i vreo čaj. „Razmazićeš me." Nasmejala se. „Sutra ću morati da se vratim u stvarni svet. Zapravo, čeka me prilično dugačak dan."

„Dobro došla među nas obične smrtnike. Trebalo bi da uhvatimo let negde oko četiri po podne. Moram i da vratim auto. Mogli bismo da svratimo negde na rani ručak."

„Volela bih kada nikada ne bismo otišli odavde. Nekako se ovde osećam sigurno, kao da me kuća grli svojom toplinom. A posteljina miriše na lavandu..." Ispustila je peškir i otišla do prozora. Prvi put od operacije, zaboravila je da sakrije svoj oţiljak. Sunce je napolju pobedilo svu onu kišu i na nebu se videla dvostruka duga. Izgledalo joj je čudno nakon svega što su sinoć razgovarali. „Vidi, Aleks."

Pridruţio joj se i zagrlio je s leda. „Poezija i nauka." Nasmešio joj se. „Moram ti pokazati vrt pre ručka."

„Dopusti da ja danas kuvam za tebe." Nije se bunio. Trava je bila natopljena od kiše i bilo je nekoliko polomljenih grančica u

voćnjaku, i to je bila sva šteta od oluje. Lusi je gledala stotine raţinih grmova s

By voki

malim izdancima, ali nigde još nije bilo cveta. Prstima je prešla preko spirale u fontani koja se nalazila u sredini između ruţinih leja, i Aleks joj objasni da je to ručni rad njegove majke. Ledena voda je prskala. Lusi uhvati malo u šaku i zagleda se u sliku Venere u samom centru. Na kamenom zidu koji je bio postavljen kao zaštita od vetra iza cveća, Lusi vide sunčani sat - jedna prastara kazaljka pokazivala je na Veneru. Bilo je dovoljno svetla da provere tačnost sata. Gledala je u svoj ručni sat kao devojčica koja upravo rešava zagonetku. Nabrala je nos kada se vreme pokazalo kao netačno.

„Podešen je kao mesečev sat. Moja majka se zvala Dijana, kao boginja meseca. I ona je stvarno volela mesečinu. Neko vreme je koristila sunčani sat u svojoj drugoj bašti i sećam se da smo morali da usklađujemo vreme - četrdeset osam minuta korekcije svaki dan za obe strane punog meseca, kada je podne bilo tačno u odnosu na ponoć. Ali posle si baš dosta morao da se baviš matematikom. Tako da ovaj ima ugrađenu korekciju."

„Stvarno magično. Kako je divna bila tvoja majka." Aleks klimnu. Tuga koju je Lusi videla na njegovom licu bila je manje zbog

odlaska njegove majke, a više zbog toga što ona sama svoju nije čestito ni upoznala. Ali odlučio je da sada ne otvara taj razgovor, osta-viće to za neki drugi dan. „Hoćemo li da prošetamo po voćnjaku?"

Krećući ka voćnjaku stala je na pločice, pomalo rasklimane, koje su u sredini imale mozaik u obliku zvezde. Aleks je čuo krckanje. „Sve ovde treba popraviti. Ako bih uspeo da dobijem još jedan duţi vikend, došao bih ovde da sredim i popravim neke stvari, pod uslovom da bude lepo vreme. Doveo bih Maksa da mi pomogne. Da li bi bila zainteresovana da se baviš malo baštovanstvom?"

„Znaš odgovor na to." Veoma ju je obradovalo to što ju je uključio u kombinaciju sa svojim sinom. Uzela ga je za ruku i krenula prema drveću. Naišli su na travu potpuno natopljenu kišom i blatom, pa je on natovari na leđa. Smejali su se kao deca. Pitala se da li je i ova sreća moţda neka halucinacija, posledica njenih lekova. Ali ne, Aleks je bio tu, raspoloţen i stvaran.

Nazvao je Maksa dok je ona spremala klopu - malo limuna preko ribe koju su bili kupili prethodnog dana, malo barene riţe s povrćem. Kuhinja je bila svetla i prostrana, vrlo ugodna za rad, i uključivala je sve potrebne alatke i elemente, čak i raznovrsne sveţe i suve začine. Uključila je rernu, vratila se u dnevnu sobu i sela za klavir. Aleks joj je ranije rekao da je to praktično Vilov klavir i ona je ţelela da ga dodirne. Prošle su godine od kada je poslednji put svirala, i ţelela je da zna da li bi mogla ponovo. Baci pogled na note na stalku i teško proguta.

„Počinješ ili ne?" Aleks joj se pridruţio. „Ovo je malo izvan mojih moći. Valdštajn, Šubert, nemogući Šopen... Nema

nijedne jednostavne pesmice ovde. Je li on stvarno bio ovako dobar?" Aleks odlučno klimnu glavom a ona coknu jezikom. „Za ovako nešto trebaće mi mnogo veţbe." Bacila je pogled na violončelo. ,,A ovo je bilo tvoje. Vlasništvo boga Apolona." Nasmejala se. To nije zvučalo kao pitanje.

By voki

„Odustao sam. Nemam vremena. Svirali smo utroje - a ja sam bio ubedljivo najlošiji. Ali moja majka je bila prvorazredna violinistkinja. Kada je ona postala suviše bolesna da bi mogla da svira, i ja sam sasvim prestao. Vil je stalno svirao za nju. Kada je padala kiša, provodio je po čitav dan s njom u kući jer nisu mogli u vrt. Mislim da nije još bila bolesna kada smo poslednji put svirali ovde." Glas mu se prekinuo. „Molim te, sviraj malo, bilo šta. Tuţno je kada je klavir tih. To je predivan instrument."

„Samo, nemoj previše očekivati." Rekla je ovo ne znajući ni sama šta da očekuje, ali očajnički je ţelela da

pokuša da svira. Gledala je malo u dirke, kao da razmišlja. Zatim se ispravila i njeni prsti krenuše. Nije se osećala neprijatno. Aleks je slušao: svirala je Debisija. Ne neki posebno teţak komad, u skladu sa svojim mogućnostima, ali svirala je vrlo osećajno. Ono što ga je dirnulo bio je njen izbor melodije. Bila je kratka i on klimnu glavom kada je završila.

„La fille aux Cheveux de Lin, 'Devojka s kosom boje lana'. Vil ju je zvao 'Devojka s konjskim butkama'", rekao je. Lusi se nasmeja. „Zaboravio sam kako je to lepa melodija. Je 1' bi odsvirala još jednom?"

Bilo joj je drago što moţe da mu ugodi. Aleksa preplaviše uspomene. Video je svoje venčanje sa Anom za čiju kosu je Vil uvek govorio da je 'vetar u kukuruznom polju'. Vil im je svirao ovu melodiju u maloj crkvi u Jorkširu, u Aninom rodnom mestu gde su se venčali, i rekao Aleksu da dobro čuva svoju nevestu ako je stvarno voli. Ovog trenutka Aleks se pitao šta mu brat sada poručuje, kroz Lusi, ovom istom melodijom. Da ne ponovi istu grešku i dopusti da mu ţena isklizne iz ţivota? Lusina kosa je bila crna i nikakve fizičke sličnosti između njih dve nije bilo. Ipak, osetio joj se neverovatno blisko u ovom trenutku kako nije mogao da zamisli samo nekoliko dana ranije. Prišao joj je i poljubio je u kosu kada je završila. „Hvala ti."

Lusi je prala sudove a Aleks je iznosio smeće posle ručka kad mu je zazvonio

mobilni. Zaţalio je što ga je uključio tog dana, ali ionako nije bilo šanse da ide u bolnicu jer nije bio u zemlji. „Aleks Staford, izvolite?" javio se.

„Ovo je samo polovina. Sve smo pregledali i nešto si izostavio." Bio je to onaj isti glas od petka. U njegovom tonu sada se malo jače čulo otezanje nekog rođenog u Kentakiju.

„Nemam pojma o čemu govorite. To je sve što sam imao. Pokušajte da proverite u knjigama koje ste ukrali iz naše kuće?"

„Onda znači da nisi sve našao. Konačni list papira ovde jasno kaţe: „Na pola puta kroz orbitu." Ovo je polovina dokumentacije. Mislim da je ostatak ono što stvarno traţimo. A sada, razmišljaj malo za mene, doktore Staford, mnogo stvari zavisi od toga. Gde bi mogao biti ostatak?"

„Šta ti to u stvari očekuješ da nađeš? Porub na anđeoskoj odori?"

By voki

„Ironija ti uopšte ne pristaje. Uzmi u obzir jednačinu koju sam upravo stavio pred tebe. Već znaš da sam ja čovek koji će ostvariti ono što ţeli. Nazvaću te sutra u ovo doba. Potrudi se da imaš spreman odgovor." Linija se prekide.

Lusi je videla njegov izraz lica i čula neke deliće razgovora. Odmah je shvatila o čemu se radi. „Jesi li im zaista dao sve?"

Aleks potvrdi glavom. „Sve originale. Još imam kod sebe kopije koje sam napravio da ti radiš na njima, da ne bismo oštetili original. Ništa nisam svesno izostavio."

„Koliko treba da se plašimo ovih ljudi, Aleks?" „I ja bih voleo to da znam." Oklevao je. „Tvoji instinkti su bili potpuno tačni

do sada. Da li imaš osećaj da postoji još nešto?" Skinula je gumene rukavice za pranje sudova i naslonila se na lavabo. „Još mi

nisi rekao staje bio tvoj zaključak o Vilovom prvom papiru. Rekao si mi da si ga i ti resio - pretpostavljam, prilično različito od mene?"

Aleks je uze za ruku i odvede do police sa knjigama. „Moţeš li da nađeš Bibliju ovde?" Oboje su traţili, i ona nađe jednu prilično istrošenu knjigu koja je na unutrašnjim koricama imala posvetu: Aleksu od kumova, krštenje, na Cveti 1970. godine. „Da, odlično, to je Biblija kralja Dţejmsa." Lusi ga je pratila do sofe i Aleks poče priču.

„Isto kao i ti, prvi deo sam protumačio kao'VVill, I ara', Vilijem. Pretpostavio sam da to znači da je uputstvo za Vila. Onda sam počeo da razmišljam o nekome čiji su alfa i omega u istom danu. Odmah mi je na pamet pao Šekspir - period je bio u redu i ime Vilijem takođe. Pa sam zato proverio: rođen je 23. aprila i umro je na isti dan. To je izgledalo kao dobra mogućnost. Razmišljao sam o pesmi jednakog broja u Staroj kraljevoj knjizi' i došao sam do zaključka da to moraju biti Psalmi, jer mi Solomonova pesma nije dala rezultat. Zato sam pokušao sa čuvenim Psalmom 23, probao sam sve čega sam se mogao setiti, ali ništa. Ali vidi šta se dešava ako dupliraš broj 23, ako od dve polovine - odnosno od 'dana rođenja' i 'dana smrti' - napraviš ceo broj."

„Dobiješ četrdeset šest?" Lusi prelista Bibliju do Psalma 46. Skamenjeni pogledaše jedno u drugo, jer je sa te strane ispao stari list papira presavijen u obliku krsta. „Ovakvi oblici se prave na Cveti. Misliš da je ovde od tvog krštenja?"

Aleks odmahnu glavom u neverici. „Interesantno... Obeleţena je tačno ta strana. Izbroj isti broj od početka i reci mi šta si dobila."

Lusi noktom izbroj a četrdeset šest reči od početka i pogleda Aleksa, smešeći se: „Seks? Hoćeš da mi kaţeš da ako izbrojim isti broj reči od kraja...?"

„Izostavi završnu reč, sećaš se? Ovde je ta reč 'SelaK ali u onom primerku koji je sada u mom stanu a koji je Vil imao kod sebe ta reč je Amin'."

Lusi je pratila uputstva i ruka joj pomalo zadrhta na četrdeset šestoj reči: 'pir'. „Znači, Šekspir. Aleks, ti si genije. Ali da li je ovo moguće?"

„Da li se slaţemo u sledećem: cela poruka je 'Vilijem Šekspir' - koji je slučajno imao četrdeset šest godina kada je štampana Biblija kralja Dţejmsa?"

„Je li to namerna šifra?"

By voki

„Moj osećaj je da je Šekspir povezan sa dokumentom - kako, još ne znam. Ali to nam ne pomaţe u pronalasku 'preostalih' dokumenata."

Lusi je tiho sedela nekoliko trenutaka. „Šta misliš, je li Vil stigao dokle i mi?" „Moţda ćeš ti to znati?" Aleks ju je zadirkivao, ali bez zlobe. „Ţarko ţelim da

otkrijem šta je on to radio tokom onih nekoliko sati nakon izlaska iz katedrale i lavirinta. Poruke koje mi je ostavio kaţu da je postojalo nešto što je ţeleo da mi prenese. Kada sam pregledao njegove stvari, razglednica iz Šartra je bila među njima - ona koju mu je moja majka bila ostavila. U dţepu je imao i račun od ručka u lokalnoj pekari, a zna se i da je bio na šišanju. Nacrtao je nekog jelena na jednom listu papira, a saznali smo i da je naručio cveće za Sijan nešto pre tri sata tog popodneva. Ali trajekt je isplovljavao tek mnogo kasnije. Šta je bilo u njegovoj glavi u tim satima između?"

Lusi ga pogleda. „Volela bih kad bih mogla da ti kaţem, Aleks. Ali ja nisam Vil. Ja samo imam jedan deo njega u sebi, njegovo neverovatno srce. Ali ako moji instinkti išta vrede, čini mi se da nekoliko stvari izgleda čudno. To cveće koje je bio naručio za Sijan - rekao si ranije da su to bile ruţe?"

„Bele ruţe. Za njen rođendan - koji je bio mesec dana kasnije." Lusi potvrdi klimanjem. „Osetila sam miris ruţa u lavirintu - vero-vatno

parfem koji si mi poklonio. Ali moţda je to i neki fenomen lavirinta, ko će ga znati? Da li ta ruţa gore u sobi moţe biti još od pre šest meseci? Da li bi tako savršeno uvela? Moţda je bila tu kad i Vil?"

Aleks slegnu ramenima. „Misliš da ju je moţda on ubrao?" „Kada je bio ovde, bio je dan jesenje ravnodnevice. Znači, imamo ruţu jesenje

ravnodnevice, srnetinu, onu iz zamrzivača, i nacrtanog jelena. To je interesantno, zar ne misliš? Nije li simbol boginje meseca Dijane bio jelen?" Nije ni sačekala odgovor. ,,I na haljini one ţene naslikane na minijaturi ukradenoj iz vaše kuće bio je izvezen jelen. Ja bih rekla da se Vil vratio ovamo. Je li ova kuća usput na putu do trajekta?"

„Pa, moglo bi se reći. O čemu razmišljaš?" „Da li mu je tvoja majka dala neki znak?" Ozbiljno je gledala u njega, i

odjednom joj pade na pamet jedna ideja. „Kako je glasio tekst njene zaostavštine Vilu - ono uz ključić?"

„Nešto kao: 'Za Vila, kada budeš bio neko ko nisi sada...'" Aleks je pratio tok njenih misli. „Pretpostavljam da si to ti sada, Lusi. Ako razmišljaš kao pesnik a ne kao naučnik, on je sada u tebi, što pre nije bio. Moţda je ključ bio namenjen i tebi."

„Otmičari su mi uzeli ključić sa lančića. Onu zlatnu kopiju priveska koju si mi poklonio za rođendan."

„Nema veze. Kada se budemo vratili kući, uzećeš srebrni original." „Ti i ja smo deo ove zagonetke, Aleks. Ti i ja treba da je resimo. Zar nije ono bio Aleksandar koji je presekao Gordijev čvor?"

Nasmejao se. „Ĉudno je to, ali grb porodice Staford je čvor. Mislim da je to bio skriveni humor mojih roditelja kada su mi dali ime Aleksandar. Ĉvor je deo

By voki

heraldike Stafordovih bar od petnaestog veka, ako ne i ranije. Ali to nije majčina strana porodice."

„A ipak, čini se da su Stafordovi na neki način uključeni u misteriju. Jedan Staford je bio ambasador u Francuskoj u jednom trenutku u toku vladavine kraljice Elizabete. I to je čudna koincidencija. On je bio kontakt sa hermetistom Đordanom Brunom, o kojem sam ti već pričala, sećaš se? On je spaljen ni manje ni više nego na Kampo dei Fjori - 'Polju cveća' - a mislim da dokumenti govore o tome i da je Vil to i shvatio. Ĉitala sam negde o tome dok sam istraţivala o Dţonu Diju, a i Sajmon je nešto bio spomenuo. Povezanost sa prezimenom Staford privukla mi je paţnju. Proveriću u beleškama. Pitam se, je li moţda bio rođak?"

Malo se zamislila, a onda joj oči zacakliše. Nešto joj je sinulo. „Vrt čvorova. Ruţe. Mesečev sat. Dijanino carstvo. Hajde da pogledamo."

Lusi je prstom prelazila po spirali koju je Dijana napravila u svojoj fontani. Načinjena od stakla koje ima odsjaj kao ogledalo, spirala je pratila šaru plave i crvene boje. Sve je bilo u mozaiku koji je bio napravljen tako precizno a delići tako savršeno uklopljeni po bojama da Lusi shvati da je bio namerno razbijen da bi se sve uklopilo. Fontana je bila šuplja, obloţena mozaikom od stakla. Ovo Lusi neodoljivo podseti na ledi Šalot koja je vezla svoje tkanje pod odsjajem dok su srebrne niti reflektovale nebo i okolinu. Prstom je šarala do Venere u samom centru. Dok je rukom prelazila preko glatkog materijala, seti se prethodne noći sa Aleksom i njegovog neţnog milovanja, njegovih ruku na svojim grudima, čak i na oţiljku. Na svom srcu. Sam njen pokret ruke preko plemenitog materijala bio je senzualan, očaravajući, misteriozan.

Okrenula se ka njemu da mu nešto kaţe, ali on je bio duboko zamišljen dok je posmatrao korigovani sunčani sat. Malo je oklevala. Primetio je njenu zainteresovanost i pozvao je da podeli njegove misli.

„Sunce ovde ne vlada. Ono jeste ključno za ruţe. Ali čak i usred leta, kada je miris ruţa najjači, majka bi me dovela ovamo posle sumraka da mi dokaţe da je miris najzavodljiviji, najmagičniji uveče. Sve cveće miriše noću. Pod mesečevim svetlom, bele ruţe su prozračne, skoro providne. Ovaj mesečev sat pokazuje podne u ponoć. Fontana reflektuje svetlost zvezda: delić neba na zemlji. Duh koji vlada ovim vrtom ţenskog je roda. Ona je stvorila ovaj prostor da prikaţe jedan drugi pogled na svet, da promeni norme. Sunce je pratilac, i ključan partner, ali nije suvereni gospodar. Ne bi bilo dovoljno da to shvatimo samo teoretski: bilo je neophodno da vidimo uţivo." Okrenuo se ka Lusi. „Moţda stoga što su u njenoj kući ţiveli sve muškarci."

„Ĉini mi se da se ona dobro drţala među vama." „Jeste. Ali to je bilo nešto do čega joj je bilo veoma stalo. Još od praistorije, pre

nego što je uloga muškarca u razmnoţavanju potpuno shvaćena, ţene su bile nosioci tajni ţivota i smrti - jer su one mogle da rode ţivot bez, činilo se, vidljive muške uloge. Za ţene se mislilo da imaju urođeno znanje o misterijama boţanstva, da su upućenici u boţanske mudrosti. A onda je došlo do pomeranja prema više muškom, apolonskom pogledu na svet, u kojem se smanjio značaj

By voki

misterije i snova, binarnog, ţenskog aspekta religije. Bog sunca, Apolon, doneo je jasnoću i poštovanje onoga što je saznajno pre nego onoga što je neobjašnjivo. Dionizije je bio bog ekstatičnih vizija i rituala meseca."

„Ti i Vil." Lusi je to tako shvatila. Nasmejao se. „Na neki način, da. Ali moja majka je mislila da brak između

jasnoće i misterije nije nemoguć i da bi najbolje razumevanje sveta došlo upravo iz toga. Moguće je da je mislila da ona sama i moj otac - na neki način - pokazuju ovo."

Aleks nije više ništa rekao, ali Lusi je sve razumela i uzela je njegovu ruku u svoju. Pogledala je na kazaljku sata koja je pokazivala ka vodenom carstvu Venere i primetila da slučajno pokazuje vreme negde između tri i četiri iako je trebalo da bude bar sat manje.

Aleks je pratio njen pogled. „Sada je mnogo veća razlika od četrdeset osam minuta."

Lusi je zamišljala Aleksovu majku u svetlosti ovog vrta. „Jesi li znao da je Botičeli naslikao 'Proleće' i 'Veneru i Marsa' da izvuče magiju iz tačnog rasporeda planeta, da udahne harmoniju nebesa u onoga ko gleda? Tvoja majka je sasvim sigurno znala da se za svako ljudsko biće, kao mikrokosmos univerzuma, veruje da predstavlja i stvoreno biće i boţansko biće."

Aleks je razumeo. Ali Lusina paţnja skrenu sada sa sata na senku. Bila je prolećna ravnodnevica - u dan - kada je odnos muškog i ţenskog, sunca i meseca, noći i dana, jednak. Nebesko venčanje. Razmišljala je kako je ovo savršen momenat za oboje da budu u kući - konzumiranje ljubavi kakvo se samo poţeleti moţe. Moglo bi biti da je to baš negde u ovo vreme koje je ovaj sat sada neispravno pokazivao - oko četiri sata - tačno pre zore, u poslednjem času mesečevog svetla, pre prvog trenutka izlaska sunca u ravnodnevici. „Aleks, vidi gde senka tačno pada."

Pravo vreme je bilo tek negde iza dva sata, ali prst senke doticao je zvezdu od pločica za koju je Aleks ranije rekao da je treba popraviti. Nagnuo se da bolje pogleda. Ovaj put se više udubio u to što nije bila dobro pričvršćena. Lusi je skinula veliku ukosnicu i dala mu da pokuša da izvadi jednu pločicu. Pritiskom na ivicu, ona izađe bez mnogo muke i ispod nje se ukaza prostor, duboka praznina, bez ikakve stvari u njoj.

„Ovde je nešto bilo, sasvim sigurno." Aleks zbunjeno pogleda Lusi. Ovo je bila teritorija za koju on nije imao nikakvih putokaza. Ovo je značilo da je njegova majka godinama stvarala ovo tajno mesto, sa nekim skrivenim značenjem o kojem on nije imao pojma. Neka stvar je bila smeštena pod zvezdom, na dubini od otprilike jedne stope, kako Englezi mere. U toj prostoru mogla se sakriti uspravna kutija ili boca.

„Neko je ovde stigao pre nas", rekao je. Lusi pruţi ruku preko Aleksove desne šake u kojoj je još drţao izvađenu

keramičku pločicu. Uzela ju je i okrenula s druge strane, donja strana sada je gledala nagore. Pogledaše se u oči i nasmešiše.

„Vil."

By voki

Na drugoj strani pločice bila je još jedna zvezda - oblikovana poput latice - paţljivo obojena, načičkana brojevima, sa nekim tekstom ispod nje. Bila je iskaljena vatrom da bi se sačuvala.

Ispod zvezde bile su reči na italijanskom: E quindi uscimmo a rive-der le

stelle. A u samom srcu tog prostora bio je zalepljen jedan ključ. Rezerva za Vilov motor dukati.

Dvadeset drugo poglavlje Sajmon je pratio saobraćaj u retrovizoru, ali i dalje je razmišljao o Kalvinu. Bio

je zaokupljen čudnim izgledom Kalvinovog stana - potpunim nedostatkom bilo kakvog ličnog predmeta i činjenicom da je na policama bilo vrlo malo knjiga. Pomislio je da to baš i nije bilo okruţenje jednog posvećenog postdiplomca. I to nejasno objašnjenje da su knjige iz kojih on istraţuje suviše vredne i stare da bi se mogle iznositi iz biblioteke. Da li je to tačno? Šta on to zapravo smera? Sajmonu su se po glavi, nekim čudom, vrtele reči koje izgovara Jago u Otelu: „Ja nisam ono što jesam." Vrlo odgovarajuće, pomislio je. Trgnuvši se, primeti da mu se pribliţavaju tri osobe i upali auto.

Lusi je bila izgubljena u sopstvenim mislima, ušuškana u Aleksovom zagrljaju. Sat vremena leta od pariškog aerodroma Orli provela je kao udaljena od ovog sveta. Uprkos onom bizarnom telefonskom pozivu a zatim i njihovom čudnom pronalasku u vrtu čvorova, ona nije osećala opasnost ni hitnost sve dok nije ugledala Grejs, lica vrlo ozbiljnog, kako im maše sa terminala za dolaske. Sada, utonuvši u zadnje sedište Sajmonovih kola, njegov zabrinuti izraz posla joj jezu niz kičmu i ona zadrhta. Aleks je uskočio pored nje, dok je Grejs sela napred kod Sajmona. Krenuo je još i pre nego što su čestito zatvorili vrata.

„Duţan sam ti za ovo, Sajmone. Nadam se da nismo zvučali previše tajnovito preko telefona."

"Ni blizu dovoljno tajnovito, Aleks." Sajmon se zabrinuto nasmeši. "Idemo u tvoj ili njen stan?"

Aleks je uhvatio Sajmonovu opasku uz jedan veseo, pomalo pritajen osmeh, ali nije odgovorio. „Zapravo, mislio sam da nas sve častim večerom 'Kod skakavca' u Longparišu? Ako već niste isplanirali nešto drugo?"

By voki

„Dobar pab. To je bilo Vilovo omiljeno mesto za domaće pivo, zar ne? Dugo nisam bio tamo. Zašto baš večeras?" Sajmon je neprekidno gledao u retrovizor.

„Lusi je ponovo napravila pun pogodak u svom bavljenju 'arheologijom'. Ovaj put u našoj kući u Francuskoj."

Nagnula se napred da im pokaţe ključić koji su našli, zalepljen za poleđinu pločice. „Ovo je bilo 'posađeno' u ruţičnjaku." Nije mogla a da se ne našali istovremeno zadovoljna što dele tajnu s prijateljima.

„Neobično mesto za drţanje rezervnog ključa." Sajmon se naceri u ogledalu. „Dukati je u garaţi tvog oca, zar ne?" Aleksi potvrdi klimanjem a Sajmon pogleda u Grejs. „Pa, mislim da onda stvarno idemo na večeru u 'Skakavac', je l' da, dušo?"

Ubrzao je, i dalje bacajući oprezne poglede u retrovizor. „Vidim da imate mnogo toga da nam ispričate. Evo, da vam ja prvo dam jednu lekciju iz moderne istorije. I sam sam nešto otkrio u proteklih četrdeset osam sati. Znaš da sam pokušavao da te nazovem u stan, Aleks, i Sijan mi je objasnila situaciju." Grejs stisnu Lusinu ruku, kao izraz podrške. „Pa sam zato malo posetio Kalvina."

Sajmon je stalno skretao pogled s puta pred sobom na retrovizor i nazad. Sada je krenuo prema delu puta koji će ih izvesti na autoput, ali dok su se pribliţavali raskrsnici, iza tunela, on naglo zaokrenu pre-sekavši vozilo koje je išlo u istom smeru. Putnici u kolima bili su zbunjeni. Sada je išao neobeleţenim delom puta, u okviru prilaza aerodromu, a drugo vozilo je nastavljalo za njima.

Dok su se pribliţavali raskrsnici za kargo terminale i izlaze na autoput M25, drugo vozilo je naglo ubrzalo i vozač je počeo da ablenduje. Izravnali su se sa Sajmonovim vozilom. Jedan od putnika u drugom automobilu spusti staklo na prozoru. Sajmon naglo zakoči i skrenu na stazu. Putnik im dobaci psovke kroz prozor a zatim auto odjuri.

Svi su ćutali, svesni toga šta je Sajmon radio. On vrati auto na pravi put i nastavi ka M25. „Je li ovo bilo neophodno?" Aleksov glas bio je tih.

„Moţda nije baš bilo kolegijalno prema drugom vozaču, ali ništa strašno na kraju", izvukao se Sajmon. Ali njegova očigledna nervoza iznenadila je Lusi. „Znači, Aleks, M3 i A303, zar ne?"

,,S obzirom na slab saobraćaj nedeljom, neće nam mnogo trebati. Tamo smo pre šest. Javiću tati da stiţemo. Moţeš li da mi pozajmiš tvoj telefon, molim te?"

„Ako si s njima razgovarao sa tvog telefona, nemoj više uopšte da ga koristiš." Sajmon dodade Aleksu svoj mobilni. Kada je razgovor bio završen, duboko je uzdahnuo. Imao je dugačku priču da im ispriča i znao je da im se neće svideti. Bilo je to tako iracionalno a ipak toliko jednostavno da ga je plašilo.

Najmirnije što je mogao preneo im je svoj bes zbog onoga što je izvukao iz Kalvina u ţestokoj raspravi dan ranije. U svom poslu dugogodišnjeg novinara nailazio je na svakojake ljude. S njegove tačke gledište, njegov posao se sastojao u tome da posmatra druge a da javnosti prepusti da izvuče svoje zaključke o onome što je izneo. Ĉinjenice moraju biti tačne, a istina je ono što mi stvorimo

By voki

od nje. Sada mu se činilo da Aleks i Lusi stoje nasuprot grupi ljudi koja toliko veruje u ispravnost svoje pozicije da smatraju da su iznad zakona.

„Sretao sam ja i diktatore, i predsednike, i religijske vođe. Znaš, Aleks, kad god je to bilo moguće, Vil i ja smo išli zajedno na zadatak. Ja sam se bavio recima, a on je slikama pričao priču. Na kraju dana, često bismo sedeli u baru nekog hotela, u nekom glavnom gradu ko zna gde, pitajući se kako ovi tipovi planiraju da se izvuku. Ponekad moţeš toliko da se iznerviraš zbog sranja koja ti serviraju da prosto ostaneš bez teksta. Naši zaključci se nisu baš uvek poklapali, ali uglavnom smo nazdravljali slobodi, demokratiji i zapadnom načinu ţivota." Sajmon je bio neuobičajeno emotivan.

„Vila sam stvarno dobro upoznao dok smo radili zajedno u Africi. Počelo je to praćenjem akcije koju je bila započela princeza Dajana - uklanjanje zaostalih mina. Zajedno smo radili mesec dana i na kraju završili u Maputu u Mozambiku, u hotelu Volana, nakon građanskog rata. Bila je to klasična kolonijalna scena usred neshvatljive bede. Deca koja se igraju na prljavim ulicama običnom konzervom jer nemaju čime drugim. Ovo je Vila stvarno pogodilo. Tokom drugog dana slikao je eksploziju bombe u kojoj su poginuli svi putnici - većinom deca i njihove majke - zbog neke tamo zatucane ideje. Niko od nas nije mogao da shvati - to dokle je neko drugi spreman da ide, da nametne svoju volju, svoju viziju sveta. Tada mi je devojčica od pet godina iskrvarila na rukama i Vil nije mogao da fotografiše. Znali smo da svet treba to da vidi.

,,U poslednje vreme nismo morali da idemo u zemlje 'trećeg sveta da bismo bili svedoci horora. Zajedno smo bili u Vašingtonu tog groznog septembarskog dana, otvorenih usta pred razaranjem. Kovitlac dima je danima bio nad Pentagonom. I ta klima straha koja je usledila, razumljivo, dozvolila je ekstremnim religijskim elementima svih vrsta da iskoriste situaciju za svoje sopstvene ciljeve. Svrgavanje Sadama, bombaši samoubice i religiozni fanatici raznih vrsta, svi imaju udela u tome..." Sajmon se plašio da se neće izraziti dovoljno razumljivo da bi njegovi prijatelji mogli da shvate opasnost u kojoj je on verovao da su mogli biti.

„Aleks, ono što je Vil započeo ovom epskom potragom nakon smrti vaše majke bilo je, zapravo, traganje za objašnjenjem nečeg vrlo sloţenog što je osećao u sebi - nemira, nemogućnosti da se sredi ili, još više, da pristane na nepravdu bilo gde. Ono na šta je naišao moţda ga je koštalo ţivota. Pričajući sa Kalvinom, ja nisam uveren u to da je pad u reku bio slučajan."

,,I ja tako mislim, Sajmone. Ali šta, za ime boţje, oni hoće? I, kada već pričamo o tome, ko su uopšte 'oni'?"

„Nisam siguran da je to što oni ţele na ovoj planeti. Aleks, to što ste ti i Lusi pronašli jeste dokument za koji oni iskreno veruju da je ključ koji otvara vrata spasa. Oni su uvereni da će pomoću onoga do čega će ih ovi papiri dovesti - neka vrsta zavetnog kovčega - moći da razgovaraju sa anđelima i utvrde precizne detalje oko nailaska, kako oni to zovu, 'uzdizanja. I čak veruju da je najverovatnije jedan takav razgovor već zabeleţio Dţon Di pre otprilike četiri

By voki

stotine godina. Prema Kalvinu, Di je to zakopao jer je bio 'prevruć krompir' u njegovo vreme. On je izgleda zakopao mnoge stvari. Naterali su te da im predaš dokumenta na taj način što su oteli Lusi, a sada su otkrili da imaju samo po-lovinu slagalice. Oni hoće sledeći deo, šta god da je, čak i ako ti nemaš pojma gde da traţiš. I, neće čekati."

„Sajmone, molim te, nemoj pominjati tu teoriju o Vilu pred mojim ocem - zapravo, niko od nas ne bi trebalo to da mu pominje. I meni je teško da se suočim s tim, a ja se, zbog svog posla, srećem sa smrću svakodnevno."

Lusi je sedela, kao začarana. Najzad je progovorila. „Izvini, Sajmone, ali ja sam se izgubila. O čemu ti to pričaš? I o kome? I šta je to 'uzdizanje'?"

Grejs se ubaci, svesna da je Sajmonov um - u normalnim situacijama sasvim u stanju da apsorbuje informacije i prenese ih - sada sasvim blokiran zbog ogorčenosti onim što se dogodilo Vilu. „Ti i ja, Sajmone, samo o ovome pričamo od kada si se video sa Kalvinom, ali moraš da se vratiš unazad i kaţeš im sve što si saznao. Malo je pogubljen", objasnila je Aleksu i Lusi.

,,U pravu si, Grejsi. Ljudi koji su zainteresovani za tebe i tvoje pretke, Aleks, jesu teološki fundamentalisti mada to nije sasvim ispravna reč jer obuhvata previše toga. Za našu svrhu, treba da razumemo da su Kalvinovi prijatelji sa Univerziteta samo šačica od ogromnog broja onih koji veruju da je religijski autoritet apsolutan, da on ne dozvoljava nikakav oblik kritike, i da traţi da specifični zahtevi i diktati iz spisa budu ne samo javno priznati već i legalno sprovedeni. Opsednuti su time da zaustave eroziju religije i njene prave uloge u društvu, kako to oni vide. Oni su hrišćani, naravno, ne muslimani, i njihova moralnost koja nema veze sa hrišćanskim sistemom vrednosti i praštanjem proţima svaku misao, svako učenje i njihovu perspektivu sveta. Oni propovedaju biblijsko kazivanje o stvaranju sveta i zabranjuju Darvina, insistiraju na tome da se cela religijska istina otkrije i ujedini. Iznad svega su zainteresovani za apokalipsu, pa tako njihova interpretacija istorije čak pre-ispituje sve utvrđene momente kao jedan aspekt kosmičke borbe čijim delom sebe smatraju."

Grejs ga iznenada prekide. „Kompletno rukovodstvo čine isključivo muškarci, uzgred budi rečeno.''

,, Da, to je tačno'', nastavi Sajmon. ,, E sada, ovi teološki Kalvinovi fundamentalisti sasvim su sigurni da drugi Hristov dolazak samo što nije nastupio. Ovo je hrišćanska postavka – da će se dogoditi drugi dolazak Isusa Hrista. Ali put se treba plašiti, jer oni ţele da g ubrzaju bez obzira na to koliko autobusa punih dece bi moglo da nastrada.

Sajmon nakratko udahnu vazduh i proveri da li ga publika paţljivo prati. Niko nije ni trepnuo. Nastavio je: ,, I tako, to je suština. Prvo, ova grupa veruje da će odmah po dolasku Hrista oni koji su verni biti bukvalno izdignuti sa zemlje u večni raj. E, to je, Lusi, ono što oni zovu ' uzdizanje.' „Podignuti sa zemlje? Tek tako?" Lusi se pitala da li je ovo neki vid Sajmonovog ironičnog humora.

By voki

,, Kao ţena u knjizi Sto godina samoće'', reče Aleks, ,, suviše lepa da bi je stavili u grob, pa je samo umotana u čaršav koji leprša i podignuta na nebo.''

„Ah! Ovo nije poetska figura kaa kod Markesa, bojim se. Ali čudno je to što je ovaideja stekla popularnost kroz serije knjiga koje su propagirale celu ovu sumanutu stvar – prodavalo se kao ludo. Ali za milione Amerikanaca ovo nije fikcija. Tako da, Aleks '', nastavi Sajmon, ,, ima neke sličnosti sa Markesom. Osim što u njihovom scenariju, uzdignuti će biti samo njih nekoliko izabranih. To je elitistički klub bez ikakve savesti. Mi ostali, izgubljene jadne duše – a to uključuje većinu uravnoteţenih humanitarnih hrišćana, plus otprilike milijardu Kineza i Azijata, ne znam ni sam koliko muslimana, Sika, Jevreja, i svakako sve cinike kao što sam ja i sve ljude od nauke kao što si ti, Aleks, svi mi bićemo ostavljeni ovde dole, na zemlji, dase borimo i počistimo nered. Dok Kalvinovi poludeli akademici budu pili šampanjac sa svetim Petrom, mi sekularni humanisti ćemo se suočiti sa armagedonom. Od nas se i očekuje da nestanemo u tom krvnom potopu. Ili se barem oni tako nadaju.''

Aleksu je došlo dase naglas nasmeje, ali znao je da je njegov prijatelj smrtno

ozbiljan. ,, Sajmone, davno sam shvatio da su ljudi koji imaju veru spremni da poginu za ono u šta veruju. To je njihovo pravo. Ali vera je vera - ona nastaje iz volje da se veruje. To nije nešto što moţemo saznati ili naučiti. I ne samo da to nije saznajno, to vrlo često nije ni najmanje logično. U savremenom svetu obrazovanih ljudi koji su se usudili da poseduju znanje još od prosvetiteljstva, ne postoji nijedna grupa koja bi mogla da usadi svoju šlepu veru i neverovatne ideje u druge ljude do te mere da stekne podršku vlade i sve nas pošalje u rat oko toga? Bar ne na zapadu. To je suviše pesimističan pogled."

„Nemoj ni pokušavati da racionalizuješ njihove argumente, Aleks. To nema veze ni sa kakvom logikom. Ĉar je u strahu od isključenja. I oni grozničavo rade na tome da ponište dostignuća prosvetiteljstva. Mogao bih napraviti poređenje između Dţejmsa I i nekog diktatorskog generala - šta bi Šekspir danas rekao zapadnom lideru bilo kojeg profila koji bi iskoristio takvu političku klimu - zapravo, moţda bi ga potpomogao? Predsednik 'fantastičnih mračnih likova frikova' koji je voljan da se javno izjasni da podrţava 'uzdizanje'? Pokušaću da ti odgovorim, Aleks. Ovo je srţ toga.

„Da bi otvorili put za drugi Hristov dolazak, grupa koja sebe naziva 'hrišćanski cionisti' veruje da se Jevrejima mora dozvoliti, štaviše pomoći, da izgrade hram u Jerusalimu. Da, ovo zahteva da se ukloni jedna od najvećih islamskih svetinja i jedna od najlepših građevina na svetu, i da, to bi moglo uznemiriti neke ljude. Ali nije bitno: ova grupa je posvećena tome da otvori kapije za drugi dolazak. Oni su izuzetno dobro povezani. Sebe vide kao deo kosmičke bitke. Oni demonizuju svaku vrstu opozicije. Oni su antimoderni, ali nisu antimodernisti. Koristiće sve tehnološke prednosti u svoju korist. Oni su ultrakonzervativni po pitanju uloge ţena, i po pitanju naučnih istraţivanja. I odbijaju vrednosti prosvetiteljstva, baš one zbog kojih mi na pijedestal stavljamo Kanta i Voltera. Te same osnovne principe američke Deklaracije o

By voki

nezavisnosti - što je stvarno ironija. Preuzeli su medije da bi propagirali svoje stavove. I, ne, ne govorim ja o nekome iz pećine u Avganistanu.

„Jednom kada budu imali svoj hram", bacio je pogled u retrovizor na Aleksa, „jednom kada se to ostvari, onda će se drugi dolazak očigledno desiti. Kada poslednji kameni blok bude bio na svom mestu, sledi 'uzdizanje'. E sad, svi mi znamo da je uvođenje demokratije na Bliski istok ogroman zadatak, ali u ovom slučaju cilj nije da se poboljša ţivot bilo koga ko ţivi u tom regionu. Umesto toga, cilj je da se oni koji sebe smatraju boljim nego drugi dovedu u situaciju da izgrade hram. Spremaju se za to još otkad je Izrael bio proglašen za samostalnu drţavu 1948. Hram je glavna inspiracija."

Aleks skeptično pogleda Sajmona. „Ti stvarno hoćeš da mi kaţeš da moj navodni rođak i njegov mentor iskreno veruju u ovo? Da oni misle da su neki čudni papiri koje je Di zakopao pre nekoliko vekova glavni dokaz za ovu tezu?"

„To je ono za šta se oni bore. Dobro znaju pravila propagande. Šta-više, iskoristiće svako sredstvo zastrašivanja i učene - kao što si ti, Lusi, lično otkrila. Pa zato, ako si mislio da je inkvizicija jedan tragičan deo davne prošlosti, razmisli ponovo. Imaju zastrašujuće ogromne novčane fondove. U trenutnoj političkoj klimi nalaze moćnu publiku koja je spremna da proguta sve. Cilj je isti kao što je uvek i bio; usput treba preobratiti Jevreje u hrišćanstvo. Izvinjavam se tvome ocu koji je Jevrejin, Grejs. Oni hoće novi krstaški rat i rasprostranjenost smrti koju očekuju učiniće da holokaust izgleda kao dečja igra."

„Tačno je, Aleks", javi se Lusi sada, „da postoji sinergija između opasnog okruţenja Dijevog sveta i utvrđenih stavova koje Sajmon opisuje u našem svetu. Tvoji preci - Di i njegov krug - bili su uključeni u potragu za nekim svetlom na kraju tunela. Traţili su neki novi prilaz toleranciji, izvan uskih religioznih okvira svog vremena, pre četiri stotine godina. Oni su počeli od mnogo jedinstvenije premise vere u Boga nego što mi sada imamo. Ali sećaš se da smo razgovarali o tome da je komunikacija sa anđelima bila njihov pokušaj da dođu do istine, bez uplitanja crkvene doktrine? Nadali su se da će im anđeli reći šta je to što Bog zaista ţeli, na isti način kao što je Mojsije primio reč boţju direktno.

„Bruno je umro na lomači na Kampo dei Fjori", nastavila je, „jer je govorio ne samo to da se Zemlja okreće oko Sunca već i da postoji nekoliko solarnih sistema koji se svi okreću oko svog sunca. On je bio daleko ispred svog vremena - čak i ispred Galileja. Za svet se tada nije ve-rovalo da je heliocentričan. Ali to verovanje nije umanjilo njegovu veru u Boga: on je osećao da je Bog svuda, u svemu, i u svakome od nas. Njegova najgora jeres bila je dovođenje u pitanje ideje da je Isusa rodila đevičanska' majka. On je dobro znao klasične uzore za ovu ideju iz mitologije: mnogim smrtnim, lepim mladim ţenama sinove su pravili nevidljivi, besmrtni bogovi. Dok je verovao u lepotu učenja o Isusu kao o čoveku, ţeleo je da otvorimo oči i postavimo pitanja - i vidimo šta je iracionalno. On je takođe sumnjao u to da se hleb zaista pretvorio u telo prilikom pričešća - što predstavlja značajan deo mog katoličkog podučavanja

By voki

tokom detinjstva. To su tako umerena revizionistička pitanja da je danas, vekovima kasnije, veoma teško shvatiti bes koji su tada izazvali.

„Slično je bilo i sa Dijem", dodala je. „Taj napor da se izbegnu doktrinalne razlike okrenuo ih je ka istraţivanju misterija prirode - u religioznom duhu. Ovo je zapravo pomalo dionizijski, Aleks, ali jeste doprinelo klimi u kojoj nauka moţe da napreduje. Svi oni su traţili modele religioznog ţivota bez učaurenog nepromenljivog pridrţavanja stvari koje prosto nisu moguće. Ali Sajmone, ti nam sada govoriš da neki ljudi i dalje tumače te metafore kao činjenice, i da svet ponovo klizi nazad u haos i dogmu koje su oni pokušavali da prevaziđu."

„To je zastrašujuće, naravno da jeste - osim ako je onima koji pokušavaju da budu tolerantni prema drugačijem mišljenju i dalje dozvoljeno da govore i misle nezavisno, da postavljaju racionalna pitanja, da budu inteligentni skeptici, ili čak misleći vernici. Naţalost, Kalvinovi drugari smatraju svoje izvore saznanja bezgrešnim, veruju u svako njegovo slovo, što automatski odbacuje svaku debatu - i to su najnegativnije moguće, najcrnje stvari. Ali ovo bi zapravo bilo smešno da nije tuţno. Kalvinovo društvo - mada mislim da on sam ima ozbiljne sumnje - potpuno veruje daje tvoj doktor Di govorio direktno sa anđelima. I da, ako naši prijatelji mogu da se dočepaju tog alfabeta koji je koristio, tih instrukcija za uspostavljanje direktne telefonske linije sa nebom, oni veruju da mogu tačno otkriti u čemu je cela poenta. Ili bar ono što je već otkriveno. I nemilosrdno će se otarasiti svakoga ko im stoji na putu da dobiju broj telefona nekog anđela. Kako vam se sada čini?"

Nekoliko minuta oko njega je bila grobna tišina sve dok Lusi nije progovorila. „Nije ni čudo što se Gospod toliko naljutio na Evu što je pojela zabranjeno voće sa Drveta znanja. Znanje je pruţalo boţanske moći, tako nam je rečeno u Knjizi postanja. Znači, ako shvatimo priču bukvalno, Eva je bila ta koja nas je odvukla od naivnosti, bliţe statusu boţanstva koje moţe da misli i deluje kroz razum a ne kroz preplašeno neznanje. Ali paradoksalno, jedino padajući opet u takvo neznanje mogli bismo da poverujemo u sve ove gluposti oko 'uzdizanja'. U tvojoj porodici, Aleks, ţene nisu ţelele da odustanu od usvajanja znanja - ili da se osećaju krivima što ţele da znaju više. Odbile su neupitnu poslušnost osvetoljubivom Bogu. Dud, drvo mudrosti, jeste mesto gde su odabrale da sakriju Dijeve dokumente. One su više volele klasičnu priču Arijadne, spasiteljke čoveka iz lavirinta, nego priču o Evi koja je bila uzrok čovekovog pada i nesreće."

Aleks je pogleda uz tiho divljenje. Poljubio ju je. „Zbog tebe počinjem da razmišljam o toliko mnogo stvari. 'Usudi se da saznaš', rekao je Kant. On je, na metaforičan način, stao na Evinu stranu."

Proveli su skoro ceo sat u ovoj diskusiji i već su bili stigli u Longpariš. Sajmon skrenu ispred Aleksove i Vilove kuće. Svetla na tremu se automatski upališe, ali niko se nije ni pomerio u kolima. Nakon minut ili dva, Sajmon se okrenu ka Lusi. „Ali usuđuješ li se da pogađaš šta je otvarao Vilov ključ? Kakvu Pandorinu kutiju ovoga puta?"

By voki

Nije odgovorila. Nekoliko sekundi kasnije, uspravna figura Henrija Staforda izašla je na trem da dočeka goste. Bio je oduševljen njihovim dolaskom. „Pa, deco, hoćete li tu da sedite celu noć, ili ćete ući u kuću da popijemo piće?"

Dvadeset treće poglavlje „Vau, tata, šampanjac?" Aleks se nasmeja, misleći na Kalvina i svetog Petra.

„To je malo ekstravagantno za nedelju uveče? Šta fali uobičajenom domaćem crnom vinu?" Aleks izvadi ledeni penušavac iz posude za hlađenje, vesto izbaci čep i nali svima u čaše. Jedino ga Lusi, koja je posle operacije tek ponekad srknula gutljaj alkohola, ovaj put odbi gracioznim pokretom ruke.

„Danas su Materice, Aleks. Ne verujem da si se setio. Ţeleo sam da popijemo po piće za prijatelje koji nisu sa nama?" Henri podiţe čašu da nazdravi svojim gostima. „Sajmone, imam rešenje i za tebe. Ţena koja čisti kuću bila je u petak i stavila je čistu posteljinu. Ostanite da prespavate u gostinjskoj sobi tako da ne brineš kako ćeš voziti večeras. Moţeš popiti piće s nama i ujutru se vratiti u grad."

„Henri, vrlo ljubazno od tebe. Kako da te odbijem - ukoliko ostalima ne smeta da se vratimo sutra rano?" Svi oko Sajmona klimali su glavom, saglasni s tim. Ovo je bilo mnogo veselije raspoloţenje od onog u kolima. „Ali Grejs, molim te, podseti me da nazovem moju majku sutra. Sigurno će me izgrditi što sam zaboravio današnji dan."

„Ja sam se mojoj javila." Grejs je bila zadovoljna sobom. Podigla je čašu. „Ţelim da nazdravim tvojoj i mojoj mami. I, posebno, gospodi Staford", dodala je tiho. Titanija Hardi

„Lusi, hoćemo li nazdraviti i tvojoj majci? Ili ovaj praznik pada na neki drugi datum u Australiji?"

Henrijev šarm je bio tako prirodan da mu je Lusi bez problema odgovorila iskreno i toplo. „Biće mi veoma drago da nazdravim u čast Aleksove majke, Henri. Aleks, sipaj mi ipak malo." Dodao joj je čašu i dosuo sebi. „Dijani u čast", reče Lusi, iskreno misleći to. I drugi su je sledili.

„Ĉudno je to, tata", reče Aleks, „baš o Dijani sam i ţeleo da razgovaramo. Samo da prvo nazovem pab i rezervišem sto."

By voki

„Odrađeno, Aleks. Očekuju nas. Imamo rezervisan sto pored prozora za sedam i trideset. Ali dotle nam ostaje dobrih sat vremena."

Otkada je sa Lusi posetio majčin vrt u Normandiji, Aleksov svet kao da se pomerio za nekoliko stepeni; u kom smeru, to nije mogao da kaţe. Uvek je bio zadivljen neţnom snagom majčine ličnosti, raznolikošću svega za šta se interesovala i njenim znanjem. Uvek je mislio da su njene umet-ničke sposobnosti pokazatelj njene umetničke strane ličnosti koja je ostala pomalo skrivena zbog obaveza bračnog ţivota. Ona bi danas bila profesionalni slikar, verovatno, ili vajar, ili dizajner. Ali pripadala je onoj generaciji u kojoj je srednja klasa uvek stavljala porodicu na prvo mesto. I njeni sinovi i kuća bili su njeno ţivotno postignuće, čije margine je ukrašavala njena umetnost. Ali današnji dan izneo je jednu tajnu na svetlost dana - jednu stranu njegove majke za koju on nije znao da je postojala. Nije mogao da dočeka da sazna još nešto o tome. Njegov otac ne bi očekivao od njega ovakvu vrstu pitanja; pre bi to očekivao od Vila. Aleksov ţivot bio je tako stabilan, tako pun određenih, proverenih stvari, a ovo je bilo nešto novo, podloţno raspravi.

„Nisam ti rekao, tata, Lusi i ja smo nakratko posetili Normandiju. Divno je tamo iako je uglavnom padala kiša." Paţljivo je pogledao u oca. „Zašto ste ti i mama kupili tu kuću u Francuskoj? Tvoj izbor, ili je mama to ţelela?"

„Lepo je što ste otišli tamo, Aleks." Henri je uputio osmeh Lusi i svome sinu. Sajmon je to pročitao kao blagoslov. Taj osmeh mu je otkrio da je Henri bio mnogo više zabrinut za Aleksa, za tu njegovu ćut-nju o smrti koja je zadesila njihovu porodicu i propalom braku, nego što bi neko i pretpostavio.

Henri odgovori na Aleksovo pitanje. „To je bio Dijanin izbor. Rekao bih da je to manje bila njena ţelja, više njena volja. Ja nisam imao ništa protiv mada je vreme mnogo lepše u Provansi. Rekla je da je Peji d'Oţ u Normandiji mnogo bliţe i da ga moţemo redovnije posećivati." Ispitivački je pogledao u Aleksa. „Zašto pitaš?"

„Okej - pogodio si pravo u centar. Lusi i ja smo danas tamo shvatili da je ona stvorila svoj vrt sa razlogom. Objasnila je Vilu i meni - kad smo bili mali - značaj činjenice da je to vrt posvećen mesecu, i da je posvećen njenom svecu zaštitniku, Dijani. A oblik čvora u kojem je rasporedila svoje ruţe bio je čvor Stafordovih, tako da je celo to mesto zapravo jedan rebus koji označava njeno ime." Negov otac je klimao na svaku reč. „Ali ja mislim da je majka taj vrt smatrala svetim... relikvijarom. Da li vam se čini da ima ikakvog smisla u ovome što govorim?"

„Nastavi." Henri je bio tih, zamišljen. Grejs i Sajmon su nepomično sedeli. „Mislim da je tamo moralo biti nešto vaţno za nju, u religijskom smislu,

moţda blizina Šartra. Više srećom nego namerom, Lusi i ja smo danas otkrili da je vrt bio mesto za skrivanje... nečega. Nisam siguran šta je to nešto. Našli smo razlabavljenu pločicu i rupu ispod nje, dovoljno veliku da se u nju stavi ili neka veća statua ili neka kutija - kao ona koju je Lusi 'namirisala da se krije ispod duda u ovom dvorištu." Aleks je pokušavao da na Henrija ostavi utisak da je

By voki

mirniji nego što je u stvari bio. Znao je da će ovaj biti iznenađen novim interesovanjima svog racionalnog sina. „Jesi li znao da je planirala tako nešto?"

„Aleks", Sajmon se ubaci. „Tvoja majka je stvorila vrt koji će skrivati tajni predmet - do nekog neodređenog datuma u budućnosti - a ti i Vil niste imali pojma o ovome?" Progutao je šampanjac u jednom gutljaju. „To je veoma različito od ovog vrta ovde koji je, moţe se pretpostaviti, stvoren mnogo ranije?"

„Nemam nikakvog saznanja o tome da li je dugo planirala onaj vrt, ili je to bila trenutna odluka. Ali izgleda da je tamo bio neki vredan predmet, ili neka informacija, koju je ona čuvala. I, da, moram da priznam da ništa nisam znao o tome, a nije ni Vil, bar tako mislim. Ali sada sam sasvim siguran, zbog nečega što ću vam kasnije ispričati, daje na samom kraju i Vil ovo shvatio - to je jedan od razloga zbog čega je ţeleo tako hitno da razgovara sa mnom." Okrenuo se ka ocu. „Jesi li ti znao?"

„Ona je to uvek skrivala od mene, Aleks. Ja nisam bio baš previše zainteresovan za tajna društva i mistične stvari. Ali ona sama bila je fascinantna mešavina. Ne sasvim konvencionalna po pitanju svojih religijskih uverenja, bila je zainteresovana za druge vere i veoma tolerantna prema njima, bila je ono što bismo nazvali duhovna' osoba. Bila je strpljiva da sasluša svačije ideje o Bogu i veri, ali mislim daje imala svoj jedinstven pogled na to. I bila je potpuno nezabrinuta zbog našeg - agnosticizma, da tako kaţem. Moţda si ti zapravo i veći ateista nego ja."

Za divno čudo, Henrija nisu uzrujala pitanja. Odšetao je do stepeništa i doneo jedan uramljen predmet iz ostave koja se nalazila ispod. „Pitaš me za tu regiju u Francuskoj. Sećaš se njenog veza? Davno je to bilo. Ovakav isti jastuk postoji i u našoj kući u Normandiji."

Pruţio je Aleksu neku vrstu tapiserije, koje se on sećao još iz detinjstva, ali nije obraćao nikakvu paţnju na nju. Sada ju je bolje pogledao. „Ovo je povezano sa svetom geometrijom Šartra", rekao je njegov otac pokušavajući i sam da se bolje priseti kakav je to značaj imalo za njegovu suprugu.

Aleks je proučavao ovaj ručni rad. Bio je to ţenski anđeo sa krilima, izvezen plavim i belim koncem. U jednoj ruci je drţala grančicu palme a u drugoj struk ţita. Pozadina je bila urađena u raznim nijansama plave boje - preteţno u boji lapisa, ali u nekim delovima to je bila i tamnoplava. Navezen na anđeosku odoru, istaknut zlatnim koncem, stajao je neobičan oblik zmaja, sa repom koji je počinjao iz donjeg levog ugla. Isti takav zmaj bio je urađen i ispod anđeoske figure - ista verzija samo bez ljudskih detalja. Okrenuo je rad da i Lusi, koja je sedela na trosedu pored njega, moţe da vidi.

„Mislim da je to sazveţđe Device", pomalo oklevajući reče Lusi. „Tačno, Lusi", odgovori Henri. „Mislim da si u pravu. Počela je to da radi baš

posle Aleksovog rođenja - to je tvoj horoskopski znak, zar ne?" Aleks potvrdi klimanjem glave, začuđen. „Kupili smo kuću u Francuskoj dok se Vil još nije ni rodio - ti si Aleks jedva imao godinu dana. Počeli smo da gledamo u rano proleće i ostajali bismo kod tvojih kršte-nih kumova u Ruanu dok smo traţili

By voki

kuću. Znaš da si ti kršten u Šartru? Tvoja majka je tako ţelela a kum je to organizovao, poznavao je tamo nekoga. Vilovo krštenje je bilo u Vinčesteru."

Lusi pogleda u Aleksa, koji je pomerao glavu levo-desno. Bio je iznenađen. „Nisam to znao."

Ona je sada koncentrisano gledala u tapiseriju. Zlatni konac vijugao je između pojedinih, belih zvezda sazveţđa Device - bile su predstavljene sićušnim sjajnim cirkonima pričvršćenih rukom. A zatim je zlatna nit povezivala ceo oblik u jednu figuru koja je nalikovala zmaju; sve to isto bilo je ponovljeno na donjem dijagramu. Gornja slika je bila obeleţena simbolima na tačkama gde se nalaze zvezde - a Lusi to nije mogla da razume. Sajmon i Grejs se nagnuše da bolje pogledaju.

„Gornji levi simbol je broj '3', ali upisan kao da se vidi u ogledalu." Grejs zamišljeno začkilji očima pokušavajući, bezuspešno, da pročita i ostale simbole.

Aleks objasni. „To je grčki - ništa nije tajnovitije od grčkog alfabeta. Ovo" - pokazao je na obrnuti broj '3' - „jeste grčko 'E' odnosno epsilon. Evo ovde, vidite, gde se krila anđela spajaju sa rukom. Ovaj ovde, na najniţoj tački ovog oblika koji podseća na dijamant, jeste 'G' odnosno gama', na samoj ivici anđelove odore. A na vrhu krila je grčko slovo 'ni'. To su tri glavne zvezde u sazveţđu Device. Sve ove ostale su manje, ali mislim da su jednako sjajne. 'Nu' je u gornjem desnom uglu sazveţđa, 'Eta' je u samoj sredini oblika; a ova ovde, 'Beta', na oštrom je vrhu romboida. 'Delta' je tačno nasuprot nje, a Alfa' - najsjajnija od zvezda - nalazi se na 'repu' zmaja i označava ţito koje drţi anđeo." Pogledao je sada sve ove cirkone koji su označavali zvezde, a pored svakog od njih stajao je izvezeni simbol. „Mislim da je celo sazveţđe Device dobilo imena po grčkom alfabetu, što je jedinstven slučaj. Ali šta se dešava u ovom donjem dijagramu, koji kao eho ponavlja gornji oblik, mada sama figura nije izvezena?"

Svi se nagnuše da bolje pogledaju. Na mestima koja su odgovarala zvezdama i simbolima na gornjoj slici, dole su bila izvezena imena francuskih gradova pored označenih zvezda. „Beje izgleda odgovara 'epsilonu' na mapi; Amijen je tamo gde je 'nu'. Evre odgovara mestu gde je 'delta. A šta su ovi ostali, Aleks?"

„Pa, izgleda da Rems odgovara 'beti' - to je jedna od najvaţnijih katedrala u Francuskoj gde su se obavljala krunisanja. Da li vam se čini da Laonu odgovara 'kapa'?" Malo se namrštio. „Pariz je na mestu 'ete' a Šartr tamo gde je gama'. Vrlo čudno. Ali zašto joj je ovo bilo bitno?"

Henri skide naočare sa nosa i odgovori uz neuobičajenu ţivost. „Rekla mi je da su ove velike gotičke katedrale zapravo 'Notr Dam' katedrale - sve posvećene našoj Gospi. I one kriju znak sazveţđa Device, kada bi se iz vazduha pogledao njihov raspored na zemlji. Devica je jedino ţensko sazveţđe u Zodijaku, i ona se uglavnom poistovećuje sa boginjom ţetve Ceres, ili Izidom u egipatskom panteonu, i, naravno, konačno, sa Bogorodicom."

„Pročitala sam u turističkom vodiču u Šartru", reče Lusi, „da su te ostale katedrale - u stvari, sigurno znam za Rems, Beje i Amijen - imale lavirint. Mada, jedino je u Šartru bio netaknut od 1200. godine." Bila je fascinirana i razmišljala je o krstu koji je ispao iz Biblije u kući u Francuskoj. „To je zanimljivo. On drţi

By voki

palminu grančicu a ti si kršten na Cveti, Aleks*. Vidi ovu zvezdu - kaţeš da je to Alfa' - koja je na dnu repa. Da li bi to mogla biti vaša kuća u Francuskoj?"

Aleks je pogleda. „Teško je reći precizno, ali to je interesantna ideja. 'Moja alfa i moja omega'. Je li ovo vezano za centralni dokument?"

Lusi se nasmeja, kao da nešto zna. „Moglo bi da bude, ako je ono - što god da je bilo u bašti - i alfa sazveţđa Device, a i omega svih ključeva tajni. Početak i kraj.

Aleksu je pomalo bilo neprijatno što mora da pita. „Tata, ti ne veru-ješ da ova sveta geometrija išta kazuje, zar ne?"

Henri nije baš odmah odgovorio. „Ono što je vaţno, Aleks, nije to da li ima istine u tome. Moţda i ima. Ali ono što je interesantno jeste to da se čini da su gotički arhitekti verovali da ima. Stvarno izgleda da je sve to tačno tako raspoređeno - bilo da prihvataš da u tome postoji nešto natprirodno ili ne. Šema hrišćanstva na mestu nekog, pretpostavimo, još starijeg ţenskog svetilišta, sigurno bi uzbudila tvoju majku. Ona je volela taj osećaj da je jedno protkano drugim - način na koji je jedna duboka misterija postala pozadine neke druge tajne. 'Mnoţina vera', tako je ona to zvala. Ona bi to odobravala, to što su prigrlili a nisi uklonili stare rituale. Ona je osećala da to da je kontinuitet ljudskom verovanju - da to pokazuje da postoji jedna zajednička nit iza raznovrsnih religija. Vezanost sazveţđa Device za devicu Mariju nju bi oduševila."

„Vidite, nešto je napisano na pozadini rama", pokaza im Grejs. Okrećući ručni rad, Lusi pročita: „Ona je i sestra i nevesta."

Uzbuđeno je nastavila. „Vidiš, Aleks, tvoja majka je ovome očigledno pridavala značaj. Ona je napravila ovu tapiseriju, ona je stvorila vrt. Nešto se motalo po njenoj glavi. I Vil je sasvim sigurno bio na tragu da to otkrije, zar ne misliš?"

Tada Aleks pogleda sva lica u prostoriji oko sebe i blago pozva Lusi: „Hoćeš li im, molim te, pokazati šta smo pronašli u bašti?"

Izvadila je pločicu i paţljivo je okrenula da se vidi čudan raspored brojeva u obliku zvezde i moto koji je ispod bio napisan, kao i ključ misteriozno zalepljen u centru. „Šta god da je bilo tamo, Vil ga je prvi pronašao. Ovo mora biti povezano s njegovim motorom, zar ne?" Lusi ga upita.

Henri paţljivo zagleda pločicu. ,,'I dođosmo opet da gledamo u zvezde'", zamišljeno reče on. „Danteov Pakao. To su iste reči kao na pozadini minijaturnog portreta. Dobro sam pregledao tu sliku kada ju je In-terpol vratio, nakon krade iz naše kuće."

____________________________ * u originalu, ljudi su mahali palminim grančicama pokazujući radost na Cvetnu nedelju. U

našim krajevima je ovo, razumljivo, zamenjeno, vrbovim pruće, ( prim. Prev.)

Aleks podiţe obrve, začuđen. Ali Henrijeve misli su se već vratile na motor i

on odmahnu glavom kao da sumnja, palcem gladeći ključić. „Aleks, znaš da je

By voki

dukati bio nedeljama na popravci iako nije bio baš mnogo oštećen. Policija ga je detaljno pregledala, tako da ne mogu da zamislim da nešto moţe i dalje da bude skriveno u njemu. Pretraţili smo torbe na njemu, što znači da je još jedino preostala kutija na rezervoaru. Da je tu bilo nešto drugo, do sada bi nam već bilo vraćeno."

Osim ako se neko nije dočepao toga pre nas, pomisli Aleka, ali reče naglas: „Slaţem se, ni sam ne znam kako ovo da resim. Ipak, hajde da pogledamo i taj rezervoar, čisto da budemo sigurni."

Aleks skide ciradu i trkački motor zasja u svojoj lepoti. „Njegova ekscentrična lepotica', tako je zvao ovu stvarčicu. Sada je opet kao

nova." Aleks je stajao u garaţi, prekrštenih ruku, i gledao u naizgled nevin superbrzi motor. „Košta kao pola mog audija. Kupio ga je novcem koji mu je mama ostavila pre nego što je umrla. Niko ga nije mogao odgovoriti."

„Mora se priznati da je ovo prelepa mašina." Grejs je zadivljeno gledala. „Mislim da bi se i moj brat spustio na kolena i otpevao serenadu ovoj lepotici."

„Vilu je ovaj motor stvarno odgovarao." Sajmon je prelazio rukom preko sedišta i hromiranog dela. „Nikada nije kasnio na snimanje. I rekao mi je da je mnogo lakše voziti ovaj model nego njegov prvi dukati. Naravno, da bi vozio ovakav motor, muškarac mora biti u formi, nema ovde mesta za pivski stomačić. Brz je kao vetar, ali neudoban na duţe staze. Gde je taj ključ?"

Lusi je skoro oklevala da ga doda Sajmonu, dvoumila se jednu sekundu, a onda ga stavila na njegov dlan. Bacio se u sedlo, pritisnuo gas i okrenuo kontakt. Mašina je zaurlala, upalila iz prve, a zatim se istog trena ugasila u neiskusnim rukama. Svi se nasmejaše na ovo iako pomalo nervozno.

Aleks uze ključ, osmehujući se, i otključa kutiju. Bila je prazna, kao što je Henri i pretpostavljao. A onda je i on prešao rukom preko tela motora. Nije bilo ništa neuobičajeno, nikakav dodatak, spremište. Vil nikada ne bi nagrdio mašinu nadograđujući nešto što tu ne pripada. Odmahnuo je glavom i upitao oca: „Je li išta bilo u torbama sa strane? Ili u ruksaku?"

„Ništa neuobičajeno, koliko se sećam. Naravno, ja i nisam traţio nešto posebno. Moţemo ponovo da pogledamo. Šta misliš da ćemo naci?

Lusi je mirno stajala malo dalje od njih. Aleks sada primeti njen izraz lica, kao da usamljeno meditira. Pitao se da li ona moţda ponovo prolazi kroz neku svoju promenu raspoloţenja, da li će joj slučajno biti loše, ili će jednostavno utonuti u tišinu. Šta god da se dešavalo u njenom srcu, očigledno je osećala Vilovu prisutnost u ovoj prostoriji i reagovala na stvari povezane s njim. On sam bi sve to najverovatnije otpisao na psihosomatske efekte. Ali večeras je ona izgledala sasvim smireno. Jednostavno, bez reči, ispruţila je ruku i on spusti ključić na njen dlan, bez ijednog pitanja.

Naslonila je ruku na sedište motora i sagnula se dole, očiju uprtili u leđa motora. Nešto je petljala ispod a onda desnom rukom otkačila mali feder. Svojom levom rukom ubacila je ključ u prostor koji se otvo rio kada je feder

By voki

oslobodio stisak. Aleks se nagnuo da gleda i zadnji deo sedišta se neznatno pomeri, tek nekoliko centimetara, a unutra se ukaza omanji prostor, sigurno specijalno izrađen po Vilovoj ţelji. I'o merila je poklopac koji je lagano skliznuo i posegla rukom unutra.

Ĉetiri nema lica su je posmatrala. Izvadila je, jednu po jednu, četiri male koţne vrećice i nešto umotano u fini crni pliš, uvezan koţnom pertlom. Senka pređe Sajmonovim licem i Aleks - ignorišući čudesan način na koji je ovo pronađeno - pruţi ruku i uze ovu poslednju rolnu koju je Lusi izvadila.

„Vilov fotoaparat, kika. Pitao sam se gde je. Ovako ga je uvek čuvao osim kad je radio. Tad bi ga jednostavno ubacio u dţep. Takav tretman nikako nije odgovarao vrednosti ovog predmeta. Skoro je nemoguće sada ih kupiti. Razmenjuju se za pravo malo bogatstvo. Kamera je u ovoj rolni a rezervna sočiva su sigurno u tim vrećicama." Aleks je govorio svojim uobičajenim glasom, ali neko blizak kao Amel Aziz sigurno bi otkrio neku čudnu, različitu notu. I Lusi je sada to osetila.

Henri je izgledao pribrano, ali glas mu je malo podrhtavao. Objasnio je: „Moj otac je razmenio svoja zapreţna kola natovarena hranom za taj aparat, negde kod Frankfurta, krajem 1944. ili na samom početku 1945. Mislim da je uzeo aparat samo da bi pomogao tom čoveku. Moj otac nikada nije razumeo njegovu pravu vrednost. Pričao nam je da je ta porodica bila na ivici smrti od gladi i da je morao da im pomogne."

Sajmon klimnu. „Vil mi je pričao da je njegov deda dao praktično sve zalihe hrane nekim izgladnelim izbeglicama. Koliko se sećam, beţali su od Rusa, skroz od Drezdena. I jedan od njih mu je utrapio lolo aparat, kao nadoknadu. Vil je uvek mislio da nijedna savremena kopija ne moţe da se meri sa finesama koje postiţe originalna kika."

Aleks je paţljivo odmotavao pliš i izvadio aparat. Svi izbočeni delovi na njemu bili su napravljeni od nikla, a futrola od vulkanila. Izgle dao je kao dugo upotrebljavan, ali u odličnom stanju. Pogledao je na brojčanik i video da nije ceo film potrošen. U međuvremenu, Lusi je uzela koţne vrećice i počela svoju istragu. Kao što je Aleks predvideo, dva lepa originalna sočiva bila su u dve vrećice, ali u trećoj je našla četiri tube u kojima se drţe filmovi za aparat. Protresla ih je pored uva. Sajmon je uradio isto sa četvrtom vrećicom u kojoj je našao dve tube i malu kasetu koja je zvučala prazno kad ju je protresao. Lusi ih uze, otvori poklopac i stavi prst unutra da vidi ima li šta.

„Ovo su priznanice za razvijanje filmova, a takođe i potvrda o poslatoj pošiljci. Preporučeno, poslato iz pošte u Francuskoj. Adresirano je na nekog 'Brauna u 34. ulici u Njujorku."

Aleks se nagnuo da vidi rukopis. „Roland Braun - nezavisni fotograf, takođe povezan sa Magnumom, Vilovom fotografskom agencijom. Oni su prodavali Vilove najbolje radove u Americi. Roland mu je postao dobar prijatelj. Imao je kancelariju i u Londonu, bar mislim tako. On je oboţavao Vilov fotoaparat kiku, jer ta stara nepokrivena sočiva davala su sasvim drugačiji kvalitet slikama. Ĉini

By voki

mi se daje počeo da ga voli još više kad su digitalni snimci počeli da dominiraju."

,,A Vil je voleo taj aparat jer je bio bešuman i niko nije imao pojma da fotografišete", zagonetno reče Lusi.

Sajmon klimnu a Grejs je zaprepašćeno pogleda. „Kako ti to, zaboga, znaš?" „Ĉovek nauči mnogo naizgled nevaţnih stvari radeći na dokumentarnom

filmu u Juţnoj Americi. To nije ista vrsta obrazovanja koju bi mogla dobiti od redakcije za zabavni program", šalila se Lusi sa prijateljicom.

Aleks se konačno ispravi. „Kasnimo na večeru. Hoćemo da ponesemo ovo u pab? Suviše je vredno da ga samo ovako ostavimo u garaţi." Dok je Henri gasio svetla, oni navukoše kapute i krenuše u laganu šetnju po hladnom vazduhu. „Ima samo pet minuta peške do tamo", ubedi ih Aleks. Kao da ţeli da je ugreje, obgrlio je Lusi oko ramena i privukao bliţe k sebi. Pogledali su se i nasmešili jedno drugom.

Dvadeset četvrto poglavlje Ţiva konverzacija tekla je za stolom tokom večere. Razgovarali su o tome šta

to znači 'biti spreman za uzdizanje'. Sajmon je bio u svom elementu, pomalo bučan. Zakačio se za priču o ţeni koja je dizajnirala toalet za vernike koji prihvataju teoriju 'uzdizanja': ako ste uhvaćeni u neugodnom poloţaju kada Isus stigne na zemlju, njegov lik ugraviran na poklopcu obezbediće da anđeli shvate da ste na pravoj strani. A postojali su i oni koji su svaki dan očekivali da će biti 'uzdignuti' usred večere sa porodicom, spremni da krenu svakog momenta i budu zagrljeni, tamo negde među oblacima. Neke veoma glasne pristalice teorije 'uzdizanja' tvrdile su da su katolici dobronamerni. ali da nisu dobro obavešteni. Papu su smatrali antihristom jer je ponekad prisustvovao molitvama pripadnika drugih religija. Vernici se ne mogu moliti sa drugim ljudima i njihovim bogovima.

„Pošto ti drugi bogovi očigledno ne postoje, pristalice 'uzdizanja' misle da bi njihov bog onda bio ljubomoran i nazvao to 'duhovnom preljubom'." Sajmonova priča kao da ih je začarala; u neke njene delove nisu mogli da veruju. Raspoloţenje je išlo od mistike, preko smeha, tvrdnji da je to sve samo poetska sloboda, i slično.

By voki

„Sve je to istina, kad vam kaţem." Sajmon podiţe ruke kao da ţeli da se odbrani od njihovih napada da je sve to ipak izmislio. „Znam da vam izgleda neverovatno, ali ljudi koji zagovaraju ove ideje nisu shvatili element fikcije u propagandi, niti su bili spremni na bilo kakvu vrste kritike. Resio sam da uradim jedan veliki članak na tu temu za moje novine. To će biti sjajan ekspoze za Nedeljni pregled. Samo čekajte."

Henri je bio fasciniran informacijama. On je umeo da pravi razliku između duhovitih Sajmonovih preterivanja i mnogo opasnijih aspekata tog verovanja. Prepoznao je kakve se sve političke mogućnosti tu kriju. Spomenuo je da ima prijatelja sa kojim je pohađao Oksford a koji je sada u dekanatu u Vinčesteru. Njih dvojica često ručaju zajedno. Pitaće ga za ove hrišćanske cioniste, da stekne uvid u stvari iz njegove perspektive. Ali, kroz smeh i pošalice, on upozori Aleksa da ne bude suviše naivan iz svog idealističkog ugla posmatranja medicine, odakle veruje da je većina ljudi posvećena jednom altruističkom svetu u kojem čovek pomaţe čoveku.

„Znam da si ti sam izabrao svoj teren, Aleks, jer otvara vrata u bolji svet, sa manje bolesti, pogotovo za decu. Ti iskreno veruješ da su matične ćelije jedna od najboljih šansi za napredak u budućnosti. Ali i sam vrlo dobro znaš da ne dele svi tvoje mišljenje - i optuţili bi tebe i tvoje kolege da se igrate boga. I mnogobrojni su oni koji bi ukinuli vaša istraţivanja zbog raznoraznih zatucanih razloga - od kojih nisu baš svi moralni. Zato moraš biti svestan toga da će neki od ovih fanatika o kojima Sajmon govori usvojiti vrlo uzak pogled na stvari - oni imaju samo svoju tačku gledišta i neće slušati nikog drugog. Oni šire netrpeljivost i stvarnu mrţnju. Začas protumače reči iz Biblije onako kako njima odgovara, i ne dopuštaju nikome da polemišu o onome što su oni odlučili da je tako. Nemoj da načiniš grešku i potceniš njihovu maniju."

Očevo upozorenje bilo je ozbiljno. Aleks je registrovao ton svoga oca. Proveriće da li je sve u redu kod Maksa i Ane kada se vrati kući -ali malo će spustiti loptu da ne bi dizao paniku. On i Lusi su svakako na prvoj liniji, jer su direktno uključeni u nasledstvo i nalaţenje bilo kakvog dodatnog materijala.

Lusi je vrlo paţljivo slušala i vrlo malo komentarisala. Predloţila je ipak Aleksu, ukoliko se naravno Henri s tim slaţe, da ode u Vilovu tamnu komoru i razvije rolnu filma iz aparata. To bi moglo pruţiti dodatne informacije o otkriću ispod pločice u vrtu - ili bar o Vilovom kretanju pre nego što je otišao na trajekt.

„Već je prilično kasno, Lusi. Dovešću te jedno poslepodne ove nedelje i onda se natenane moţeš tome posvetiti." „Ja bih radije sada. Vreme radi protiv nas. Za jedan sat mogu završiti, Aleks. Naravno, ako ti, Henri, nemaš ništa protiv."

„Ne, nemam apsolutno ništa protiv. Ti znaš šta treba tu da se radi, Lusi? Ja nemam pojma kako se razvija film, ;i ti, Aleks?"

„Lusi je osoba sa mnogo talenata - očigledno i ovo zna." Aleks joj dobaci jedan nestašan pogled. „Da se dogovorimo da sve bude gotovo do jedanaest? Moraćemo da ustanemo rano ujutru i krenemo već oko sedam da bismo stigli u London na vreme. Nakon tri slobodna dana, imam toliko stvari da završim."

By voki

Planirali su detalje oko sutrašnjeg ranog odlaska dok je Aleks čekao račun. Ali Henri se vrati za sto i sa dečačkim osmehom reče da mogu da krenu. Aleksove oči se suziše. „Šta si uradio?"

„Dozvolite da ja ovo častim. Zadovoljstvo je biti u društvu četiri pametna mlada čoveka. Neću da se raspravljani, Aleks. Spasli ste me uobičajenog sira na tostu koji bih jeo kod kuće. I, čuvši Sajmonov skeptičan pristup politici svakodnevnog ţivota, imao sam utisak kao daje Vil s nama. Mesecima se nisam tako dobro osećao."

Ovo je duboko pogodilo Aleksa, i on i Lusi uzeše Henrija ispod ruke, svako sa svoje strane, dok su pešačili nazad do kuće u mnogo boljem raspoloţenju nego ranije te večeri.

Kod kuće su Grejs i Henri otvorili novu diskusiju između sebe, o nekim suprotstavljenim interpretacijama apokalipse. Aleks je nazvao Anu i javio se komšiji koji mu je čuvao stan i hranio mačku. Sada je ispijao drugu solju kafe. Sajmon je bio nestrpljiv da vidi šta je Lusi uspela da razvije. Bio je iznenađen što je znala da Vil ima mračnu komoru. Bilo je neobično što je i dalje voleo da sam razvija svoje filmove, kad god je to moguće. Mnogo puta je video razvijeni master u završnoj fazi, i mada nije mogao da se seti tačno svih neophodnih koraka, ţeleo je da bude tamo i posmatra Lusi. Sipao je sebi kafu i rekao drugima da ide da vidi kako napreduje razvijanje filma.

Mračna komora je bila napravljena od prostorije za sirenje mleka, zato je imala tekuću vodu. Sajmon primeti da su vrata zaključana pa pokuca i pozva Lusi po imenu.

„Sajmone, ti si?" Potvrdno je zabrundao. ,,Daj mi samo momenat. Samo da fiksiram negative i onda mogu da otvorim."

Nekoliko trenutaka kasnije, ruka u beloj pamučnoj rukavici otvori vrata. Njegove oči su se navikavale na crveno svetio, i ona mu ponudi stoličicu da sedne dok ne bude bio završen proces razvijanja. Ispraznila je hemikalije za fiksiranje i isprala posudu vodom, a razvijene delove je štipaljkama zakačila iznad lavaboa da se suše.

„O čemu sada pričaju?" Smešila se samouvereno, skidajući višak tečnosti sa filma.

„O anđelima apokalipse. Henri i Grejs imaju neke interesantne ideje o tome. Nisam ni znao da Grejs tako dobro poznaje istoriju. Objašnjavala je da je takozvano 'Otkrovenje Jovanovo' napisano u prvom veku nove ere. Da je to alegorija koja predviđa uništenje zlih i svrgavanje satane kao i uspostavljanje Hristovog carstva na zemlji - Novog Jerusalima. Izgleda da je autor po imenu Jovan - za koga se uglavnom veruje da je isti onaj Jovan koji je napisao Jevanđelje, bez ikakvih dokaza koji bi ovo podrţali - aludirao na stanje hrišćana pod rimskom imperijom. Ali svaka sledeća generacija insistirala je na sopstvenoj interpretaciji tog teksta." Energično je govorio, ali netremice prateći ono što Lusi radi.

Ponosno se nasmešila na kompliment koji je uputio njenoj prijateljici. „Pametna je to devojka, moja Grejs. Znaš li da ima boţanski glas i talenat za

By voki

muziku? Ima još mnogo toga što ti ne znaš o njoj." Lusi je izrezivala negative na manje trake i stavljala ih u sušac. „Ovde je Vil imao stvarno najbolju opremu. Nisam navikla na luksuz koji čoveku pruţa ovakva mašina za sušenje." Nasmešila se Sajmonu i izašla na puno svetio, spremna da pređe u suvi deo gde se radi sa kontaktnim listovima.

„Uradila si sve rolne?" „Sve osim jedne za koju je ostavio specijalna uputstva za razvijanje." Lusi mu

onda predloţi. „Moraću to da uradim vrlo paţljivo, moţda zbog svetla pri kojem je fotografisano. Ali što se tiče ostalog, kad odradiš jedan, ostale su lakše. Zadovoljiću se kontaktnim za večeras. Videćemo onda ima li tu nečeg značajnog pa ćemo štampati ono što odaberemo."

Sajmon je bio kao začaran gledajući je kako vesto stavlja negative u kontaktne ramove, i kako samouvereno radi medu svom tom opremom. Dobro je znala ovaj posao, i on je stvarno bio impresioniran. „Ti si stvarno posebna devojka, Lusi. Dopala bi se Vilu. Mislim da bi Aleks dobio pun bratski blagoslov. Znaš, jedna od najlepših strana Vilovog karaktera bila je to što je uvek mogao da kaţe nešto lepo o ţeni - o svakoj ţeni. On bi uvek prozreo lepotu - ono najlepše što ta ţena ima u sebi - i iskazao je. To je bila plemenita strana Vilove prirode i pokazatelj njegove senzitivnosti. Mislim da bi o tebi imao da kaţe mnogo toga lepog."

Bila je iskreno dirnuta ovima recima. Skide svoje plastične rukavice i impulsivno ga poljubi u čelo. „Hvala, Sajmone. To je stvarno lepo što si rekao i puno mi znači." Uključila je ponovo crveno svetio. Izvadivši papire za štampanje iz kutije, stavila ih je na suvu površinu a zatim kontaktni ram na jedan od njih. Gledao ju je kroz postupak blicanja svetla od nekoliko sekundi, a zatim je stavila osvetljen list na sigurno, tamno mesto. Ponovila je ovo zatim za svaki kontaktni list.

„Koliko ćeš još dugo biti ovde? Da ti donesem kafu?" „Moţda još nekih petnaest minuta. Hvala ti za kafu, ali ne moraš, imam dosta

striktna ograničenja po pitanju unosa kofeina." I dalje pod crvenim svetlom, vratila se ponovo u vlaţnu' zonu, navukla rukavice i stavila kontaktne listove u posudu za razvijanje, drţeći ih pincetom za ivicu.

„Nema kafe, nema čokolade, ne smeš masno, ne smeš slano, pušenje ne dolazi u obzir. Pazi na šećer. Ne preteruj sa alkoholom... Pa šta ti onda ostaje? Nadam se da su ti... neka druga zadovoljstva dozvoljena?"

Lusi je čekala da započne štampanje i glasno se nasmejala na njegovu opasku. Malo je pocrvenela iako on to nije mogao da vidi pod ovim svetlom. Odmah je znala na šta misli, i mada se osećala veoma opušteno u Sajmonovom društvu, bila je previše povučena osoba da bi o tome razgovarala s njim. Izvadila je prvi kontakt i isprala ga, a zatim ga ponovo stavila u fikser. „Kad tako kaţeš, zvučim kao neka dosadna osoba. Ostala zadovoljstva jesu dozvoljena, ali to ne daje tebi dozvolu da se o njima raspituješ." Dobacila mu je jedan šaljiv pogled dok je po-novo ispirala kontakt i stavljala ga da se suši.

By voki

„Mm, tako sam i mislio." Sajmon nije mislio da je podbada, ali znao je preko Grejs za razočaranje koje je Lusi doţivela sa Aleksom. Bio je sasvim siguran u to da je Aleks jednostavno bio oprezan i da nije ţeleo da je poţuruje posle operacije. Ali primetio je tog dana da se osetno promenila i da odiše nekim seksepilom. Radujem se zbog tebe, draga, pomisli Sajmon.

Okrenula se da ga pogleda sa izrazom nekog prikrivenog humora na licu. Upalila je sva svetla. „Stavi te rukavice i pomozi mi da izvadim ovo iz ramova." Ĉuo je u njenom glasu upozorenje da se ne raspituje dalje o ovoj temi.

Izvadila je nekoliko negativa i obeleţavala ih dok se Sajmon borio sa štipaljkama. Nešto joj privuče pogled. Zgrabila je lupu i stavila je iznad papira. Na vratima se začu lako kucanje i Sajmon je upita da li mogu da se otvore vrata zbog negativa. Klimnula je, ne skidajući oči sa fotografije. Aleks joj je doneo čaj od limuna i pitao se šta ju je toliko zadrţalo. Dok je govorio, primeti koliko je Lusi udubljena u to što posmatra pod lupom. Nešto u vezi s tim momentalno ga uznemiri i on zaštitnički stavi ruke na njena ramena.

„Šta je to?" „Vidi ovo. Auto." Pogledala je jednog, pa drugog muškarca u prostoriji, a

onda je vratila pogled na fotografiju. „Evo, ovde. Ne znam gde je Vil napravio ove snimke, ali ovo je auto kojim su me oteli u Šartru. To su vozili otmičari."

„Jesi li sigurna?" Aleks je ozbiljno pogleda. „Potpuno." Pet minuta kasnije, sedela je u dnevnoj sobi sa ostalima, na svojoj omiljenoj

klupici. Gledala ih je kako proučavaju poslednji kontaktni list ne bi li prepoznali još neke poznate detalje. Aleks je sedeo pored nje, pomalo zabrinut zbog njenog zdravlja. Ali činilo se da je sasvim dobro - samo malo zamišljena.

Sajmon se iznenada ispravi. „To je to!" Drţao je lupu iznad poslednjeg lista koji je Lusi razvila iz rolne koja je ostala u aparatu. Bilo je trideset i dva snimka od ukupno četrdeset. „Fotografisao je neke tekstove i čini se da ih opet ima..." - hitro je brojao - „osamnaest. Isto kao i pre. Nemoguće je pročitati detalje na kontaktnom listu, ali izgleda da je sve rukopis. I to nekoliko različitih rukopisa."

Aleks i Lusi su prišli stolu da pogledaju. Bilo im je odmah jasno da je to ono što su traţili. Šta god je bilo to što je Vil našao, fotografisao je, koristeći sočivo od dvadeset pet milimetara. „Ovo je sigurno iz bašte ruţa", odlučno reče Aleks. „Pretpostavljam da su originali poslati Ro-landu. Iz nekog razloga, ţeleo je da se tamo sačuvaju."

„Znači", reče Sajmon, „treba da uvećamo ove, Lusi, i da vidimo da li moţemo da dođemo i do originala. Mora da ih je Vil smatrao osetljivim ili opasnim." Sajmon je bio začuđen.

„Aleks, kad završiš, mogu li da uzmem lupu na trenutak?" Henri je do tada bio koncentrisan na drugu grupu snimaka.

„Ovo bi mogla da bude katedrala Luka - vrlo je prepoznatljiv ovaj kvadrat. Predivna je. Tvoja majka i ja smo bili tamo pre nekoliko godina. Ali vidi ovaj auto koji je parkiran. Potpuno je isti kao jedan koji sam negde video. U seoskom kraju, ovaj auto ne moţete a da ne primetite, ali rekao bih da bi čak i u Italiji

By voki

takav auto bio primećen." Henri otvoreno pogleda u Aleksa. ,,A ono što sam još zapazio to je da je izgleda isti auto i ovde - izvan Šartra." Pokazao je prstom na one snimke koji su privukli i Lusinu paţnju. ,,E pa, sad, to je sigurno čudno, zar ne mislite?"

Lusi ga je gledala pravo u oči. „Jesi li i ti video ovaj auto? Meni se čini da jesam." Kao da je malo uzdrhtala. Dobro se sećala tih plavih kola, mirisa koţe u njima, kolonjske vode muškarca koji ju je oteo i koji je u kolima sedeo pored nje.

Henri je skinuo naočare i protrljao koren nosa. Traţio je po svome sećanju. Stvarno mu se činilo da je negde video taj auto. Nakon nekoliko trenutaka, lice mu se promeni. „Znam" reče potpuno siguran sada, „to je auto koji me je zagradio na parkingu ispred bolnice u Vinčesteru. Dobro se sećam toga, bilo je oko šest ujutru, nigde ţive duše na parkingu, a ovaj auto se parkirao iza mene i zablokirao mi izlaz. Melisi i meni je trebalo punih pet minuta da se izvučemo odatle. Imao sam dovoljno vremena da ga zapamtim, jer sam ga neprestano gledao kako ga ne bi ogrebao. Vrlo lep auto, vozačko mesto s leve strane, strane tablice. Lanca, tamnoplava. Sećam se da sam tada pomislo da je neki jadni tu-rista imao neprijatnost na odmoru pa je morao u bolnicu."

„To je bilo u bolnici one noći kada je Vil primljen?" Aleks je bio vrlo uznemiren, ali pokušavao je da to sakrije od oca.

Henri klimnu glavom. Lusi pogleda u Aleksa, Sajmon u Lusi, a Grejs u Henrija.

U sobi je najednom postalo izuzetno hladno. Svi su razumeli.

Dvadeset peto poglavlje

By voki

Stavljajući ključ u vrata svog stana u prizemlju, Aleks primeti malu paukovu

mreţu na dovratku. Tanani konci presijavali su se na suncu. Kao da je bio odsutan nekoliko nedelja a ne samo par dana. Na otiraču je našao poštu, ali jedva da je i bacio pogled na nju, jer je ţurio u spavaću sobu da se presvuče. Bacio je pogled na sat: osam i petnaest. Moći će da stigne u bolnicu za petnaestak minuta.

Ostavio je Lusi da spava u Vilovom krevetu gde je ona instinktivno legla prethodne noći dok je on pokazivao gostinsku sobu Grejs i Sajmonu. Bila je skoro ponoć kad je našao Lusi u bratovljevoj sobi, već napola u snu. Bilo mu je malo čudno da i on prespava u sobi koja je bila Vilova trideset i dve godine. Ali posle kratkog dvoumljenja, shvati da bi moţda bilo još komplikovanije da nju ostavi tu samu. Zato se tiho uvukao i zagrlio je. Utonuo je u san nakon razmišljanja o svemu onome što se odigralo toga dana. Bili su u istom poloţaju kada ih je sutradan probudio alarm na njegovom ručnom satu. Ona mu blago reče da bi ţelela da ostane još jedan dan i završi razvijanje fotografija, i da je prethodne večeri već dobila Henrijevu saglasnost za to. Zatim će je on odbaciti na stanicu kada se po podne vrati s posla. Kasniće na posao jedan dan, ali to nije predstavljalo problem. Aleks nije imao problema s tim pa ju je samo neţno poljubio i otišao sa Sajmonom i Grejs.

Penjao se kruţnim stepenicama u kuhinju kad mu zazvoni mobilni. „Ti amo, Alessandro." ,,I ja tebe. Zvaću te kasnije, s posla. Doručkuj nešto." Nasmešio se i zgrabio svoju akten-tašnu kad jedna koverta privuče njegovu

paţnju. Ručno isporučeno i zapečaćeno voskom. Sijan ju je ostavila tu kod tašne da bi je video. Proučavao je rukopis i primetio teţinu koverte. Duboko je uzdahnuo, paţljivo slomio crveni pečat i zavirio. Unutra je bio jedan list teškog papira i u njega umotan metalni predmet. Aleks podiţe obrve. Bio je to Lusin lančić sa replikom klju-čića koji je nosila oko vrata, a koji joj je on poklonio za rođendan. Je li to Kalvin isposlovao da ga dobiju nazad? Nadao se, ali iskreno je sumnjao u to.

Navukao je kaput i strpao kovertu u dţep, kuckajući broj na mobilnom dok je ţurio ka izlazu. Već je prelazio Kings roud kada se Sijan javi na telefon.

„Hvala ti što si mi priskočila u pomoć. Je li bilo problema?" Pokušao je da sakrije i najmanji trag zabrinutosti u svom glasu.

„Nema na čemu, moje zadovoljstvo. Maks je proveo najveći deo vikenda slaţući one papire koje ste vas dvojica izučavali u petak veče. Sve ih je poredao na tvom radnom stolu - nadam se da se ne ljutiš zbog toga. Ĉuj, ne mogu sada da pričam. Idem na neko snimanje. Samo mi reci je l' Lusi dobro?"

„Mislim da jeste. Sijan, samo kratko, kakva je ono koverta u kuhinji?" „Neko ju je gurnuo ispod vrata u subotu. Maks i ja smo bili u gradu na ručku,

a kada smo se vratili, koverta je već bila tamo. Nešto ima u njoj, pa sam mislila da je bolje da je ne ostavljam u predsoblju. Je l' sve u redu?"

By voki

„Ni sam nisam siguran. Imaš li ikakvu ideju o tome ko je mogao da je ostavi?" „Nemam pojma, stvarno. O čemu se radi, Aleks?" „Unutra je Lusin lančić i kopija Vilovog ključa koji sam izradio za nju.

Otkinuli su joj sa vrata u petak uveče, u Francuskoj. Nešto ţele time da kaţu - što je stiglo ovamo već sledeći dan."

Sijan je osetila istu pretnju kao i Aleks. „Šta misliš, da porazgovaram sa Kalvinom?"

„Da, molim te, ako ti nije problem. Ali i ja kasnim na posao. Nazvaću te večeras. Ĉuj, još jednom ti hvala za ovaj vikend."

„Nema problema, Aleks. Pozdravi Lusi." Njegova sekretarica mu je mahnula čim se ukazao na vratima. Hitno ga je

trebala doktorka Anvar koja je asistirala u operacionoj sali još od ranog jutra. Dţejn Kuk mu je ostavila poruku; traţio ga je i jedan od njegovih studenata. I doktor Aziz će uskoro doći iz Herfilda. Moţe li da se nađe s njim na kafi oko jedanaest? ,,Oh, da, zamolili su vas, takođe, da zamenite kolegu Franksa - izvinjavaju se što vam to javljaju u poslednjem trenutku - i odrţite predavanje sutra o T-ćelijama, ako je moguće." Nasmešio se. Još nije bilo ni devet sati ujutru. Dobro došao u stvarnost, Aleks, pomisli.

„Nemoj paničiti, Ema. Svima odgovori sa 'da'. Idem prvo do Zarine Anvar." Sunce je obasjavalo sto za kojim je doručkovala. Osećala se skoro nestvarno.

Prisutnost Aleksa i njegove porodice u ovoj kući bila je toliko jaka da nije mogla odmah da poveţe ovaj suncem započet dan sa realnošću od sinoć. Niko to nije izgovorio, ali svi su shvatili da lanca na Vilovim fotografijama znači da su ga pratili neko vreme - i da je upravo zbog toga poslao dokumente. Henrijev opis automobila koji ga je blokirao ispred bolnice podsetio je Aleksa na to da je Melisa spomenula nešto o zvuku automobila koji je čula na mestu nesreće, u blizini mosta. I, da li je to povezano sa provalom u njihovu kuću iste noći? Svi su sinoć otišli na spavanje sa istim mislima u glavi - uključujući i to da je isto vozilo posluţilo za Lusinu otmicu kod Šartra. Ali za divno čudo, ona je utonula u predivan, miran san čim je legla u Vilov krevet. Nije se mrdnula do Aleksovog poljupca sutradan ujutru. Ĉinilo se da ovde ništa ne moţe da je izbaci iz takta. Ĉinilo joj se da je došla kući.

Pokušavala je da se ponaša normalno uprkos mogućoj opasnosti. Shvatila je da i Aleks mora tako, da drţi stvari pod kontrolom i da ne podiţe tenziju. Ostavio joj je činijicu muslija. Henri je insistirao da joj ostavi broj svog telefona. „Biću u sudu tokom jutra, ali javi mojoj sekretarici ukoliko ti budem bio potreban, ona uvek zna kako da me nađe.

Vraćam se oko pet. Imaš voz iz Andovera na svako pola sata. Mada, biće mi ţao ako odeš. Dođi sa Aleksom i Maksom za Uskrs." Stisnuo joj je ruku i dao jedan komplet ključeva. Zatim je otišao.

U narednih sat vremena uspela je da započne štampanje, izabravši negative koje je htela da uveća. Već oko jedanaest pre podne postigla je prve rezultate. Morala je da prilagođava fokus nekoliko puta, zbog dokumenata. Ali Vil je očigledno odradio sjajan posao i kvalitet je bio izvanredan. Mogla je da pročita

By voki

prve reči koje su se pojavljivale, i to joj oduţe dah. Lepim ţenskim krasnopisom, moţda onim iz osamnaestog veka, pisalo je:

Lusi - zvanoj lokna - spala je sokna... A odmah u sledećem redu: Oh. Ali kraljeva kćer je u opasnosti da ispusti bod. Da izgubi nit. Ako dopusti

da joj to udari u glavu. I onda dalje: SAZVEŢĐE BIKA 4 - DUGIN ĆUP OD ZLATA. A nastavljalo se sitnim slovima otkucanim na staroj pisaćoj mašini: Dan kada je umrla muzika.

Zašto je ona pomislila da se ovaj tekst odnosi na nju? Ona jeste bila Lusi - ali nije izgubila soknu, već svoj ključ. A bila je i kkćerka gospodina Kinga" koji se celog svog ţivota bavio krojačkim zanatom. Dok je šila pokrivač sastavljen od ušivenih krpica, mnogo puta je rekla sebi da mora biti paţljiva kako ne bi ispustila bod, misleći na to da je ta nit simbol njenog ţivota Ali ovo je svakako morala biti slučajnost? Zar ne? Titsnija Hardi

A duga? Ona i Aleks su se stalno šalili na tu temu. I, šta sa poslednjom zagonetkom? Suviše bizarno. Ovo se sasvim sigurno odnosilo na Lusi, ali svakako će morati da pokaţe Aleksu i Sajmonu, da vidi imaju li oni pojma o čemu se tu govori. Niko drugi neće prepoznati na šta se to odnosi, zar ne? Ništa im neće reći unapred, samo će im pokazati tekst i postaviti pitanje.

Završila je turu i odlučila da napravi kratak odmor. Napraviće sebi čaj pre nego što pređe na sledeću. Skoro će podne. Mogla bi da nazove Aleksa i čuje mu glas.

Ĉajnik je zazviţdao i ona preli kipućom vodom kesicu s čajem. Uzela je mobilni i odšetala do zadnjeg ulaza, zbog boljeg signala. Nazvala je Aleksov broj u bolnici i iz drugog puta je dobila vezu. Telefon je zvonio. Javila se Aleksova sekretarica, zvučeći kao Kerber. Razgovarale su već nekoliko puta dosada u vezi sa lusinim zakazanim terminima, ali sada se osećala drugačije, jer je i njena veza sa Aleksom postala drugačija.

„Ne, ţao mi je. On izgleda uopšte nije u zgradi, gospođice King. I ja sam ga upravo traţila. On danas ima veoma naporan dan i trči s mesta na mesto, trudeći se da sve postigne. Ţelite li da ostavite poruku?"Lusi malo ustuknu, ţaleći što ga i oni gnjavi na takav dan. Nije ništa bitno; čuće se kasnije. Fiksni telefon u kući je zazvonio i ona se dvoumila da li da se javi ili ne.

„Ako je nešto hitno, doktor lovel je ovde. Sigurna sam da bi on odgovorio na vaša pitanja. Ţelite li da ga pozovem?"

By voki

Lusi je pokušavala da se ljubazno izvuče: nije ništa hitno, čuće se sa doktorom Stafordom kasnije. Završila je razgovor na mobilnom baš kad je i fiksni telefon prestao da ivoni. Odjednom se oseti jako umorno. Pomislila je na trenutak da pozove Aleksa na mobilni. On ga je uvek isključivao u bolnici, jer je takva bila politika, ali mogla bi da mu ostavi poruku. Nazvala je i čula njegovglas na mašini, što je već bilo dovoljno da joj pruţi malo utehe. Pokušavala je da zvuči pozitivno.

„Buon giorno, Alessandro. Z'ala sam, ali nisam te našla u bolnici. Moram da ti kaţem da ti je sekretarica prva liga. Ĉujemo se kasnije? Vrlo interesantne stvari na prvfj odštampanoj turi. Javi mi se čim te budu nazvali oni tipovi iz Francuske. Ne zaboravi da je vremenska razlika sat vremena. Oh, opet zvoJi vaš telefon u kući. Ovaj put idem da se javim, moţda si ti. Ciao." Brzo je prekinula i otrčala u kuhinju da se javi. „Halo?"

„Nikad nećeš pogoditi šta sam našao u Vilovim fajlovima. Nisam uspeo da ih pogledam otkad sam ih sam sebi poslao mejlom sa Aleksovog računara, ali danas sam se tome posvetio."

„Ej, pozdrav, Sajmone." Pokušavala je da sakrije razočaranje u glasu. „Nešto interesantno?"

Rekao joj je da je otkrio četiri kadra u kojima se vidi onaj isti auto, na fotografijama iz Rima i sa Sicilije koje su sve uslikane Vilovim digitalnim aparatom nikon i poslate nazad mejlom. Tri slike su bile nejasne, ali jedna je bila veoma jasna. Planirao je da razgovara sa svojom vezom u Skotland jardu da vidi mogu li da zumiraju tablice i pročitaju broj. „Postoje dobre šanse da će taj dečko, Dţejmi Mekferson, pronaći nešto. I, nemoj da brineš, Lusi, on je veoma diskretan, mlad je ali pametan dečko. Javiću ti za nekoliko sati. Našao sam takođe i nekoliko fotografija jedne vrlo lepe devojke koja veoma liči na tebe, samo što ima duţu, kovrdţavu kosu. I da, nisam zaboravio da treba da nazovem Rolanda Brauna kasnije, u Njujork. Šta ima kod tebe?"

Lusi mu je prenela nekoliko detalja koje je otkrila uvećavanjem, uključujući i osećaj koji ju je sve više obuzimao a to je da je i i sama uključena u nekoliko rebusa u dokumentima. Moţda su čak, natuknula je, svi oni bili uključeni. Začula je svoj mobilni, ali Sajmon je uţivao u igri detektiva i nije prestajao da priča. Mogli bi da se nađu na večeri? Bio je nestrpljiv da počne da prati trag, sa novim informacijama. Lusi mu onda reče da misli da je Aleks zove na mobilni i da ţeli da se javi. Poţurila je do telefona, ali vide da je to ipak bila samo poruka.

„Lusilu, sada je petnaest do dvanaest - sakrio sam se malo da te nazovem. Nisi se javila na fiksni u kući a mobilni ti je na govornoj pošti, tako da pretpostavljam da si još u mračnoj komori. Ovde je ludnica od jutros, a još sam morao da pomaţem i u operacionoj sali. Probaću opet da te nazovem kad budem otišao na ručak. Javi mi kojim vozom dolaziš pa ću te sačekati na stanici. Sada idem pravo kod Amela na jednu kratku diskusiju o ćelijskoj memoriji. Nazovi me na direktnu liniju kad završiš, verovatno je ona i sigurnija od mobilnog."

By voki

Prokletstvo. Sručila se na klupu, razočarana. Kako je mogla da propusti oba njegova poziva? Pa, dobro, ostaviće ga sada da radi i nazvaće ga posle ručka. Uzela je čaj i vratila se u Vilovu laboratoriju, zadubljena u misli o devojčici Lusi i njenoj sokni.

„Izgledaš mi drugačije." Amel dodade svom gostu izvanrednu, jaku kafu i

pozva ga da podele lako meze u njegovoj kancelariji. Aleks se tajnovito nasmeši. „Drugačije se i osećam. Bio sam na nekim čudnim

mestima ovog vikenda. Nije baš tako strašno kao što zvuči." Pogleda svog mentora pravo u oči. „Amel, kakvo je tvoje mišljenje po pitanju ćelijske memorije?"

„Ideja da neke ćelije našeg organizma sadrţe informacije o našim ukusima i našoj ličnosti?" Amel namignu svom omiljenom štićeniku. „Interesantna digresija, Aleks. Ima li to ikakve veze sa onim pitanjima koja si postavljao Dţejn preko telefona u subotu?"

„Rekla ti je?" „Polomila se da te nade. Zabrinuta je koliko će te to pogoditi. Rekla je da je za

trenutak pomislila da ćeš moţda... 'razbiti glavu', baš tako se izrazila. Rekoh joj da nijednog trenutka ne treba da brine o tome - da ćeš ti dobro podneti vesti. Jesam li bio u pravu?"

„Da, bio si u pravu. Nije me to pogodilo osim u smislu da... osećam da mi je Lusi sada i bliţa. Ali moje pitanje je: Kako je ona znala? To je ono što me pogađa."

„Kortni bi to odmah otpisao. Ali ne bi svako. Ako ga tretiramo kao razloţan koncept, postoje neke teorije koje nam mogu pomoći da pristupimo tom pitanju. Lusi je sigurno nešto rekla što je probudilo tvoje interesovanje?"

„Po mom mišljenju, nešto od toga dešava se i zbog lekova koje pije: novi ukus za hranu, ţivopisni snovi. Ali jedna ili dve stvari su veoma intrigantne. Vil je bio izuzetan muzički talenat. Lusi kaţe da je osetila iznenadnu ţelju da ponovo sedne za klavir nakon nekoliko godina pauze. Kaţe da jednostavno ima klasičnu muziku u svojoj glavi posle operacije. To bi mogli biti i drugi psihološki faktori, ali zajedno sa ostalim pokazateljima, mislim da je vredno paţnje. Takođe, čini se da ona prepoznaje sve prijatelje moga brata. Ĉesto izraţava stavove koji su bili karakteristični za Vila, u situacijama gde je to neočekivano s njene strane. I, čudno, postala je levoruka od transplantacije, skoro potpuno, a to je nešto što ne mogu pripisati lekovima."

„Vil je bio levoruk?" „I pomalo disleksičan uz to. Tu su i neke druge stvari. Ja pokušavam

objektivno da gledam na njih. Ali svaki put kada ona reaguje instinktivno - a ne saznajno - taj instinkt ima neku paralelu sa Vilom."

Amel je klimao glavom. „Pre dve godine, razgovarao sam sa jednim sjajnim neurokardiologom na konferenciji u Holandiji - on je bio zainteresovan za vezu između mozga i srca kroz nervni sistem. Bio je mišljenja da je veza između ova

By voki

dva vitalna organa vrlo dinamična, gde svaki organ moţe da utiče na funkciju ovog drugog. Sloţio se sa idejom da je srce kao mozak za sebe, sastavljeno iz mreţe neurona, transmitera, proteina i pomoćnih ćelija koji mu na neki način omogućavaju da dela nekako nezavisno od ostatka tela - moţda čak i da oseća."

Aleks je nastavio sa pitanjima. „Znači, informacija se prevodi u neurološke impulse, putuje od srca do mozga, i stiţe do srţi u moţdanoj kori. Zatim ti impulsi upravljaju nekim krvnim sudovima i organima. Ali ako bi dosegli više centre u mozgu, teorija kaţe da bi mogli da utiču na našu percepciju i naš saznajni proces?"

„Tačno tako. I, u nekim aspektima, srčani nervni sistem funkcio-niše nezavisno od mozga i pomaţe transplantaciju. Ti znaš da bi srce i mozak normalno komunicirali kroz nervna vlakna u kičmenom stubu, ali kod transplantacije te veze medu nervima su presečene i potrebno je neko vreme da se ponovo sastave. Upravo zato srčani nervni sistem omogućava mu da funkcioniše u novom telu. A ako bismo mogli da se sloţimo oko toga da bi srce moglo da ima i svoj sopstveni mali mozak, to bi moglo da igra ulogu u zadrţavanju jednog dela memorije."

Amel je izraţajno gledao u Aleksa, razmišljajući o još nečemu što je ţeleo da kaţe. ,,I, još ništa nismo rekli, Aleks, o mogućnosti da Lusina duša doda jedinstveni aspekt ovoj zagonetki. Pričali smo o naučnoj podlozi za ovu teoriju, ali da li moţemo da uzmemo u obzir mogućnost da bi njena ličnost mogla da bude... izuzetno srodna, hajde da tako kaţemo, ličnosti tvog brata? Ona ima jake osećaje prema tebi, a ti si bio veoma blizak svom bratu - da li je moţda stekla predispozicije da razvije slične bratske osećaje prema njemu? Je li ona osetljivija na nijanse njegovog srca, na neki suptilan način? Kao da moţe da dokuči njegovu suštinu, na način koji mi ne moţemo da objasnimo?"

„Skoro kao identični blizanci?" „Pa, moţda da. Naravno, ne mogu ovo da objasnim na precizan naučni način

kao što bih mogao da obrazloţim argumente za ćelijsku memoriju, koja se istraţuje na korektan, empirijski način. Ali sve je to fascinantno, zar ne misliš? Lično, smatram da je cela ova premisa vrlo in-trigantna. Nisam siguran čemu tačno bih to mogao da pripišem, i bio bih vrlo oprezan oko toga na koju stranu naginje moje mišljenje. Mi često pravimo grešku tako što povezujemo dve stvari koje ni na koji način nisu povezane a onda tu vezu podgrevamo, radi naših ciljeva. Ali moramo biti otvorenog uma po pitanju istraţivanja ovog polja. Ĉvrsti zaključci na kraju će proizaći iz činjenice da ove prenesene memorije zaista apsolutno utiču na neke ljude. Mada, naravno, ne na sve ljude. Konačno, naša šansa da shvatimo istinu o ćelijskoj memoriji dolazi od inteligentnih pacijenata kao što je Lusi koji su otvoreni da sagledaju promene koje im se dešavaju i koji neće kriti detalje. Ako se budeš raspitivao na sledećem doktorskom kongresu na kojem budeš učestvovao, Aleks, otkrićeš da ima mnogo lekara koji imaju iskustva sa ovim. Neki ljudi u San Francisku su investirali dosta novca u istraţivanje ovog fenomena. Ali ovde se konkretno

By voki

postavlja još jedno vaţno pitanje." Amel sa simpatijom pogleda svog prijatelja. „Hoće li se to isprečiti između tebe i Lusi?"

„Neću suditi o tome dok ne saznam više. Nemam razloga da sumnjam u to što ona kaţe da oseća. Zapravo, siguran sam da ona to ne izmišlja. Neke od tih stvari su vrlo dirljive. Pribeleţiću sebi da se raspitam na prvom seminaru na kojem budem učestvovao. Učiću od ljudi koji već imaju iskustva na tom polju. Ako su to, pak, samo efekti lekova, onda ti lekovi imaju vrlo zabavne efekte."

„Mm, ali nisam to mislio. Da li vam to predstavlja psihološku barijeru koju treba da savladate? To što je Lusi primalac srca tvog brata? Kladio sam se sa Dţejn u dobar ručak da to neće biti problem, ali priznajem, moţda je pomalo čudno razmišljati o tome. Deo Vila je sada u Lusi - što je čini delimično tvojom sestrom, na neki vrlo čudan način. I ti neobični, nestvarni uslovi pod kojima je njegovo srce uopšte i došlo do nje. Ona je prvo trebalo da dobije sasvim drugo srce, dan ili dva pre toga. Bila je prva na listi i već smo je bili doveli u bolnicu, a ti znaš kako ja mrzim da pacijente izlaţem torturi da veruju u operaciju a da im onda kaţem da nemamo dovoljno dobar materijal za presađivanje. Međutim, to srce zaista nije bilo odgovarajuće za nju. Druga prilično neverovatna stvar jeste ta što su njihova tkiva bila savršeno kompatibilna. Vilovo srce je bilo savršeno za Lusi."

Amelov pejdţer prekide tišinu koja je nakratko zavladala između njih. Ali stariji doktor je laganim pokretom uzeo aparat, ne ţeleći da poţuruje svog kolegu. „Naravno, niko od nas nije prepoznao vezu, Aleks - ti to znaš."

„To je zapravo čudo, to je ono što hoćeš da kaţeš, Amel?" Aleks se naceri, čekajući da ga Amel zadirkuje zbog toga, ali ovaj se nije upuštao u to. Aleks nastavi. „Jeste - zaprepašćujuće je imati tako značajan deo njega u blizini. Ali u isto vreme je i divno. Mene to ne plaši - znaš da ne dopuštamo da nas takve stvari pogađaju. Ĉinjenica je, međutim, da ona ispoljava neke stvari koje su bile vrlo karakteristične za njega. Nadam se samo da neće usvojiti sva njegova gledišta - to bi stvarno bilo previše. Na sreću, ona već ima prilično osobenu ličnost." Sada se oglasi i Aleksov pejdţer i on ustade da krene. ,,I, za mene lično, Lusi je mnogo zgodnija od Vila." Hitro je pogledao pejdţer misleći da je nešto u vezi sa Lusi. Laknulo mu je kada se ispostavilo da je uobičajena bolnička stvar.

„Pa, primetio sam da ti se sviđa." Amel se glasno nasmejao dok je mlađi doktor već otvarao vrata. Nije bilo ništa oko čega bi se trebalo brinuti što se tiče Aleksovog stanja. Dobio je ovu opkladu sa Dţejn. Gde da traţi da ga odvede na ručak? „Zalistak, Aleks. Trebaš mi u operacionoj sali da radiš sa anesteziologom. Imamo jedan izuzetno teţak slučaj."

Aleks pokaza na pejdţer, i dade znak da ga zovu. Otišli su zajedno do sale. Bila je to komplikovana operacija, i kada je Aleks stigao da baci pogled na sat, bilo je već skoro jedan. Brinuo se zbog onog poziva iz Francuske. Koliko će još biti u sali? Bio je prilično razapet između duţnosti i zabrinutosti za neku drugu stvar. Upita Amela tiho preko maske: „Mogu li da izađem na deset minuta? Imam neodloţnu stvar tačno u jedan."

Amel klimnu glavom. „Vrati se čim budeš mogao." Aleks hitro nestade.

By voki

Bilo je četiri minuta do jedan, ako verujete časovniku u bolničkom holu, a dva minuta više na Aleksovom ručnom satu. Poţurio je i brzo upitao Emu čim ju je ugledao iza njenog stola. „Neki hitni pozivi za mene?"

„Lusi King vas je zvala, Dţejn Kuk je molila da joj se nakratko javite, i doktorka Anvar je rekla da vam prenesem 'Hvala do neba. I jedna studentkinja sa dugim, dugim nogama i kratkom, kratkom suknjom je malopre donela jedan rad koji je trebalo još ranije da preda - i izvi-njava se što kasni." Ĉitala mu je sa usana već sledeće pitanje. „Ne, niko više, doktore."

Aleksa je uvek zabavljao Emin odsečan ton. Ţurio je već da se javi Lusi na mobilni. „Kada je Lusi zvala?" viknuo je iza sebe.

„Pre nekoliko sati." Bacila je pogled na njega. Dugo mu je trebalo, ali sad je očigledno napravio korak. „Zvala je još pre podne." Povikala je, ali on je već bio daleko.

Skoro trčeći, stigao je u dvorište gde je grupa medicinskih sestara sa kardiologije uţivala u cigareti za vreme pauze za ručak. Njegov telefon je već bio ugrabio signal i pokazao mu propuštene pozive i dve poruke. Strpljivo je sačekao da vidi tačno vreme kada su mu ti pozivi bili upućeni. Displej je pokazao da je to bilo u jedan sat i dva minuta. Nakratko se dvoumio, a onda je hrabro pritisnuo dugme da presluša poruke. Pokušao je sam sebe da okuraţi, očekujući onaj poznati glas Amerikanca sa kojim je već razgovarao.

Poruke su bile u obrnutom redosledu, prvo ona koja je poslednja stigla. Sajmon je javljao da je ugledao onaj automobil medu Vilovim digitalnim fotografijama. Razgovarao je sa svojim prijateljem u Skotland jardu, ali ne moţe o detaljima preko telefona. I još nešto, na fotografijama je bila devojka pljunuta Lusi, ako joj dodamo duge ko-vrdţe, na slikama urađenim nikonom. Zvaće večeras. Sledeća - kratka ali slatka poruka od Lusi na koju se nasmešio. Uskoro će je nazvati. I to je bilo to.

Zurio je u slušalicu. Telefon je sada pokazivao da je jedan sat i četiri minuta a na njegovom tri minuta više. Mirno je stajao neodlučan da li da pozove Lusi, a onda se ipak opredelio da ostavi liniju otvorenom.

Prošla su još tri minuta. Bio je besan što se igraju s njim. Nazvaće sigurno u dva sata, ignorišući vremensku razliku. Krenuo je nazad ka bolničkoj zgradi. A onda telefon zazvoni. Duboko je udahnuo.

„Da? Aleks Staford." Još dok je izgovarao svoje ime shvati da je to ponovo njegov servis za primanje glasovnih poruka. Poruka je poslata u jedan sat i tri minuta, objavio je automatski glas. A onda jedan sasvim drugačiji glas. „Doktore Staford. Ovo je zakazano vreme za razgovor. Nije mi drago što ste me ostavili da čekam. Naći ću vas kasnije. Ako nemate ništa za mene, ima nešto što ću uzeti sam." Prekid veze.

Glas je bio tako čudan. Aleks opet presluša poruku i obrati paţnju na oznaku za vreme. Propustio je poziv za jedan ili dva minuta što ga je stvarno iznerviralo. Mora da se to desilo dok je preslušavao poruke od Sajmona i Lusi. Prelazio je prstima po tipkama telefona pokušavajući da pronađe propušten poziv. Bio je to skriven poziv. Probao je sa klasičnim pozivanjem poslednjeg

By voki

broja, ali bez rezultata. Ĉak i njegova izverzirana smirenost, neophodna svakom doktoru koji ulazi u opera-cionu salu, sada je došla u pitanje. Snimio je poruku u kojoj kaţe da ne moţe primati pozive u radno vreme i ostavio svoj direktan broj u bolnici. Hoće li oni smatrati da je to dovoljno?

Krenuo je prema ulazu razgrćući stotine misli u glavi. Moraće da upozori Emu da ga nađe istog trenutka kada taj poziv bude stigao. Nije imao nikakve sumnje u to da će ponovo nazvati. Ali onda mu se jedna grozna ideja iskristalisala u svoj svojoj strahoti i on potrča najbrţe što moţe.

„Zovi odmah mog oca. Ako je u sudu, neka ga sekretarica pronađe i neka me odmah pozove." Aleks je ostavio Emu zabezeknutu za svojim stolom dok je on uleteo kao bez duše u svoju kancelariju. Pokušao je Lusin mobilni, ali javljala se govorna pošta - još je bila u mračnoj komori. Uspeo je da se toliko savlada i ostavi poruku glasom tako mirnim da bi prevario svakoga - osim moţda Amala ili upravo baš ove ţene koju je zvao. „Kada dobiješ ovu poruku, molim te nazovi smesta moju kancelariju. I Lusi, nemoj otvarati ako se bilo ko pojavi na vratima." Nazvao je ponovo fiksni u kući nadajući se da će ona moţda čuti. Ništa. Srce mu skliznu u pete. Krajičkom oka ugledao je Emu kako mu, drţeći slušalicu na vratu, pokazuje palcem nadole - Henrija još nisu pronašli. Bez ijedne reči, ustao je i zgrabio kaput sa vešalice. Zatim je neodlučno zastao. Nakon nekoliko trenutaka, uzeo je svoj mobilni i krenuo da prelistava listu poznatih.

„Melisa, hvala bogu što sam te našao kod kuće. Aleks Staford ovde. Vidi, da li bih mogao da te zamolim za jednu malu uslugu?"

Štampajući sve četiri pronađene rolne filma, Lusi i sama ugleda svoju dvojnicu'. Devojka - tek moţda nešto malo mlađa od nje, pomisli - sa predivnom grivom kovrdţa, negde pored mora, na vetru. Da, na prvi pogled bile su neobično slične - Lusi se osetila kao da gleda u duha. Da li je ovo Vilova devojka? Skoro da je mogla da prepozna lice koje kao da je videla negde u svojim snovima. Ali moţda joj se samo tako čini. Vi-deće šta Aleks i Sajmon misle o tome.

Njeno najbolje otkriće, međutim, stiglo je znatno kasnije. Nije ni primetila njegov značaj sve dok nije uvećala taj kadar u mnogo veći format. Na prvi pogled pomislila je da je to ona pločica u ruţičnjaku ispod koje je bio zalepljen ključ Vilovog dukatija. Tako je i bilo. A onda je primetila da je ovaj ključ značajno različit. Uvećanjem, shvatila je da je Vil sigurno zalepio svoj ključ na tačno ono mesto gde je prethodno stajao ovaj ključ na slici. Uvećala je format do maksimuma, koliko god je mogla a da ne poremeti sliku: ključ je bio veoma sličan, po obliku i veličini, onom srebrnom koji je ona nosila oko vrata. Ali ovaj na slici bio je zlatan. I mogla je da vidi da ima ugravirani amblem i ugrađen rubin. Na mestu gde je srebrni ključić imao spiralu i biser u sredini, ovaj ključ je imao izgraviranog jelena - veoma sličnog onom naslikanom na minijaturnom portretu koji joj je Aleks pokazao. A sada, dok je razmišljala o tome, setila se daje Aleks spomenuo kako je i Vil napravio jedan takav crteţ.

By voki

Nešto iznenada udari u zatamnjeni prozor i ona začu da je neko doziva po imenu. Glas neke mlade devojke. Sloţila je svoje papire i poţurila u kuhinju da otvori zadnja vrata. Neko joj je mahao ispred.

„Lusi? Izvini što te ovako uznemiravam. Ja sam Melisa - ţivim tu, u selu. Aleks me je nazvao da hitno dođem do tebe. Rekao je da ga odmah nazoveš."

Lusi ju je pozvala da uđe u kuću, ali devojka je već bila otišla. Iznenađena, ona ode do fiksnog telefona da ga nazove. Odmah je dobila vezu.

„Dobro si?" „Sve u redu", zbunjeno reče Lusi. „Ne ţelim da te uznemirim, ali molim te nemoj se pokazivati na prozoru i ne

otvaraj vrata nikome. Kada tata bude dobio moju poruku, on će se vratiti pravo kući."

„Aleks, da nisam otvorila Melisi vrata, ona mi ne bi mogla preneti tvoju poruku. Zvučiš mi kao Sajmon. Šta se dešava?"

„Ne znam ni sam. Moţda nije ništa. Jurio sam ko bez duše da budem slobodan kada me nazovu iz Francuske a ispostavilo se da sam propustio poziv jer sam preslušavao primljene poruke. Moja greška. Ali i oni su malo kasnili. Ne verujem im. Mislim da motre na mene, ali moţda još misle da ti imaš original ključa, ili nešto drugo što bi ih moglo inte-resovati. A moţda su i saznali od Kalvina da smo iskopali dokumente u toj kući. Lusi, molim te, budi oprezna dok ne vidiš Henrijev auto i neka te on isprati pravo na voz. Pokušaću sada da dobijem Kalvina, ali nazvaću te na ovaj broj za sat vremena, čisto da budem siguran da si dobro. A moram hitno da se vratim i kod Amela u operacionu salu. Znači, sve je okej?"

Jedva je i stigla da potvrdi a on je već prekinuo. Ostala je pomalo zbunjena i nervozna. Proverila je koliko je sati. Skoro jedan i trideset. Napravila je sebi čaj i sa šoljom u rukama prošetala po kući. Sve je de-lovalo u najboljem redu. Kuća je mirisala na vatru iz kamina, na cveće i udobnost. Nije bilo ničega što bi je uznemirilo i nadala se da Aleks preteruje. Zato je ponovo otišla do Vilovog sveta fotografija i nastavila tačno tamo gde je i stala.

Gledala je ponovo u sliku na kojoj se videla pločica sa ključem. Znači, Vil je zamenio ključeve. Ostavio je ključ od svog dukatija i uzeo onaj koji je prvobitno bio zalepljen. Da li je Rolandu poslao taj ključ koji je našao? Lusi je detaljno pregledala sliku po sliku, pokušavajući da nađe neki detalj, neki trag. Napravila je još po jedan primerak od nekih odštampanih strana. Kada se trgla iz udubljenosti u posao, videla je da je već prošlo četiri sata. Osetila je krivicu zbog Aleksa. Biće bolje da ga odmah nazove.

'Lusi - zvanoj lokna - spala je sokna...' mislila je, čekajući da telefon zazvoni, '...a Kiti Fišer ju je pronašla.' Ali gde je Kiti Fišer?

Emin glas je bio neočekivano uzrujan. „Dobar dan, Lusi. On je insistirao da ga pozovem čim se javite, ali malopre je izjurio iz bolnice. Pre otprilike deset minuta. Pokušajte na mobilni, ali nisam sigurna da će se javiti. Izgleda da je njegov sin imao neku nezgodu."

By voki

Lusi izađe iz taksija. Stala je ispred Aleksovog prozora i podigla se na prste da proviri. Svetla su bila upaljena a zavese otvorene. Mogla je da primeti vrh Aleksove glave kroz visoke prozore na prizemlju. Popela se nekoliko stepenika da moţe bolje da vidi: leţao je na sofi zatvorenih očiju, a glava mu je stajala nekako neudobno, neprirodno. Razmišljala je da li da pozvoni, ali nije ţelela da ga probudi. Zato izvuče iz kaputa komplet ključeva koje joj je Henri dao. Prošla je zajednička ulazna vrata za celu zgradu a zatim i privatna vrata za njegov deo kuće. Torbu je ostavila u hodniku i mačka je odmah prišla da se očeše o nju. Tek je tada Aleks primetio da je stigla. Na njegovom licu videlo se koliko je bio iscrpljen kada joj se nasmešio. Glas mu je bio miran, staloţen, što je ona protumačila kao dobar znak.

„Nadao sam se da ćeš doći." Pokušala je da i njen glas bude jednako smiren. „Nazvala sam te, ali nisi bio

dostupan, a onda sam pomislila da je bolje da te ne gnjavim u takvom trenutku." Krenula je sa vrata kroz sobu a onda zastala u pola koraka. Njegov mali sin spavao je na sofi sklupčan u njegovom naručju. Nepripremljena, Lusi je bila jako pogođena i dirnuta ovim prizorom. Osećanja su joj se kretala od razneţenosti do uznemirenosti zbog dečaka. Maks je imao nekoliko kopči na čelu i par ogrebotina, ali osim toga izgledao je kao anđeo, miran u snu. Ona prošaputa: „Gospode boţe, Aleks. Je li nešto ozbiljno?"

„Nije. Skroz je dobro. Uspeo sam da ubedim Anu da ga ostavi kod mene da bih mogao da ga pazim, ali to je više zbog mog osećaja krivice nego zbog neke realne opasnosti. Umoran je, ali ţenice i puls su mu normalni i nije se onesvestio. Samo sam oprezan."

Lusi se nagnu preko stolića za kafu i skloni jednu kovrdţu kose sa Maksovog lica. „Toliko liči na tebe. Reci mi, šta se dogodilo. Osećaš krivicu, zbog čega?" Tiho je govorila da ne probudi dečaka.

„Bio je snaţno udaren i odgurnut dok je izlazio iz škole i trčao prema Ani koja ga je čekala. Videla je krupnog muškarca širokih ramena, ali nije odmah shvatila kako jako je Maks pao. Ana misli da je slučajnost. Ja mislim da nije."

Kada je Aleks nazvao ranije toga dana da je upozori na eventualnu opasnost, misli su joj se rojile po glavi i nisu joj se dopadali zaključci kojima su vodile. Ipak je pokušavala da govori vrlo tiho. „Jesi li siguran u to?"

„Propušten poziv" Aleks je nepomično gledao u nju. „Krupan muškarac, kao što si ga i ti opisala. To je previše slučajnosti. Odneo sam Maksa pravo do Kortnija. Ana nije mogla da gleda kako ga ušivaju. Bio sam zato sam sa Maksom u ordinaciji kada mi je rekao da mu se čini da ga je čovek namerno oborio. Nije to hteo da prizna svojoj majci. Znaš i sama da je to zbog propuštenog poziva, kao upozorenje. Oni dobro znaju gde sam ja najranjiviji."

Lusi ga saosećajno pogleda. „Da ne postajemo paranoični, Aleks?" Ali on je nastavio da govori, sledeći tok svojih misli. „Nisam uzeo u obzir

Maksa i Anu. Mislio sam, oni nemaju ništa što bi ovi ljudi hteli -nisu uopšte direktno uključeni. Bio sam fokusiran na tebe, jer ti si bila u prvim borbenim linijama sa mnom, što se tiče tih dokumenata. Ali tu grešku više neću ponoviti.

By voki

Naći ću način da ubedim Anu da odvede Maksa kod svojih roditelja u Jorkšir na nekoliko dana, da ih sklonim na sigurno dok se ovo ne razreši." Namrštio je lice, kao da se gadi ljudi koji bi se spustili tako nisko. „To što su uzeli Maksa kao metu, stvarno im je upalilo. Šta god da je to, šta god ţele, ako uspem da nađem, ja ću im dati. Nije to vredno ovoga." Pogledao je usnulog dečaka i Lusi klimnu glavom.

Aleks je odneo svog sina u krevet dok je ona u kuhinji pravila laku salatu na brzinu. Kada se vratio, zagrlili su jedno drugo i stajali tako neko vreme. Bio je to govor tela, podrška jedno drugom a ne strast. A onda, tiho, Aleks reče: „Tata ti je dao Vilove ključeve?"

Potvrdila je glavom. „Je li ti smeta? Bilo mi je neprijatno da ih uzmem, ali on je insistirao."

„To je bio moj predlog. Napraviću još jedan komplet da bude baš tvoj." Uzeo je iz dţepa sakoa kovertu polomljenog pečata i stavio je u njenu ruku. Ona ju je ispraznila na dlan i ostala šokirana.

„Kada je ovo stiglo?" „U subotu, ne znam tačno kada." Iz grla joj se ote nešto kao da će se zagrcnuti.

Aleks reče: „Oni hoće da znamo da nas mogu naći bilo gde i u bilo koje doba. Jesi li nešto razvila što bismo im mogli dati?"

Lusi je nosila hranu na trpezarijski sto, klimajući usput glavom. Ispričala mu je o drugom ključu koji je njegov brat fotografisao a onda na njegovo mesto ostavio ključ od svoga dukatija. Morala je da postavi pitanje koje ju je mučilo. „Ako uspemo da pronađemo taj ključ, kao dodatak onom srebrnom, i originalna dokumenta, da li ti stvarno ţeliš da im jednostavno sve predamo?"

Aleks je razmišljao. Znao je o čemu ona razmišlja: da se njegova majka jako, jako trudila da napravi skrovište za ključ i drugu hrpu dokumenata. Da je ona bila ko zna koja generacija ţena u njenoj porodici koje su uspele da sačuvaju tajnu o 'blagu' do nekog određenog trenutka kada ta tajna treba da bude obelodanjena. Ali Vil je poginuo za to - ili zbog toga. To sigurno nije bio deo plana.

„Moja majka ne bi ţelela sve ovo što se dešava. Vil, Maks, ta senka pretnje koju osećam da se nadvija nad mojom srećom s tobom. Znaš šta ja mislim o tome, Lusi. Priznajem da sam veoma radoznao: šta im je to toliko vaţno? Ali nijedno porodično nasleđe, koliko god vredno, ne moţe mi biti vaţnije od ljudi koje volim. Moramo se odreći. Naći ću neki način da primim taj telefonski poziv sutra i da organizujem da im se predaju fotografije koje si razvila. Moţda će nam to dati malo vremena da otkrijemo ostale dokumente. Ništa više ne moţemo da uradimo. Neću da imam nikakve veze s njima."

„Kad bi bar mogli da nestanu", poţeli ona naglas, ne očekujući zapravo njegov odgovor na ovo. „Šta kaţe Kalvin o svim ovim poslednjim događajima?" Glas joj je bio pomalo ogorčen.

„Nigde nisam mogao da ga nađem. Sijan nema pojma gde je nestao." Lusi se namršti, a onda zamišljeno reče: „Aleks, mogu li da uzmem tvoj

mobilni telefon sutra? Ja se mogu javiti kad god da taj poziv stigne. Ja ne radim

By voki

po strogim bolničkim pravilima. Prepusti mi da organizujem predaju dokumenata. Ja sam ih već upoznala. Ja ih se zaista ne bojim."

„Ne?" Pokušao je da se nasmeje i ona htede da mu odgovori istom merom, da ga malo ohrabri. Njen heroj Aleks bio je ranjeni čovek te večeri, jer su mu napali nekoga koga on voli. Ovo je bila senka starog Aleksa.

„Ne, ne bojim se ja siledţija. Odrasla sam sa jednim takvim. Moja baba je verovatno bila glavni razlog zbog kojeg je moja majka napustila porodicu. Ona je bila mnogo strasnija nego ovi 'uzdizači', ili kako god već da se zove njihova teorija." Nasmejao se na ovo i ona je bila zadovoljna. „Ja se jedino bojim da se prepustim strasti."

Prolazio joj je rukom kroz kosu, pozajmljujući nešto od njene snage. „Još se toga bojiš?"

Lagano je klimnula glavom. Samo tri noći su bile prošle od kada je sama hodala lavirintom u Šartru, dok je Aleks bio ovde sa Maksom. Emocije koje je potiskivala ceo ţivot eksplodirale su tokom tog vikenda - i promenile im ţivot oboma. Pre toga, ništa joj nije bilo posebno vaţno. Sada je odjednom sve postalo više nego vaţno. Ali i dalje se bojala svoje sposobnosti da uništi nešto što je novo i predivno. Mesecima joj seksualna hernija između nje i Aleksa nije dozvoljavala praktično da misli ni na šta drugo. A sada mora da menja svoju staru naviku da ne pokazuje emocije, da im ne dozvoli da se previše razviju. Ali Aleks je shvatio njene strahove i bio je rešen da joj ne dozvoli da opet sklizne u tu naviku. On se u potpunosti predao ovoj ţeni. Poljubio ju je, vrlo strasno, vrlo duboko.

„Ostani..." reče. „Ne mogu", odgovorila je. Odmahivala je glavom da bi ubedila samu sebe.

„To ne bi bilo u redu. Ti ćeš bdeti nad svojim sinom." Sloţio se. „Ali sutra?" Aleks potvrdi, a zatim joj se učini kao da je malo neodlučan. „Imam

predavanje u šest." Još je pokušavao da smiri strast koja je odjednom buknula u njemu. „Da odemo na večeru posle toga?"

Tako su se i dogovorili. Bila joj je potrebna ogromna snaga volje da se natera da ustane i krene. Pokazala je na paket koji je ostavila na radnoj ploči u kuhinji. „Napravila sam dva kompleta odštampanih strana. Baci pogled na dokumente, ako imaš volje. Ima tu još lavirintskih zagonetki." Tuţno se nasmešila, shvatajući da je izgubio ţelju za traganjem. A moţda je i bio u pravu da treba prestati s tim. U svakom slučaju, postajala je to opasna stvar.

„Pre nego što kreneš." Aleks ju je uhvatio za ruku i odveo do svog radnog stola u izdvojenom delu sobe koji je gledao na baštu. „Vidi šta je Maks uradio sa onim prvim setom dokumenata, baš kada sam išao u Francusku da te nađem."

Lusine oči se raširiše. Ovaj pametan sedmogodišnjak pokazao im je slagalicu iz druge perspektive. On je sloţio uzorke na poleđini papira, povezavši slike onako kako niko od njih do tada nije ni probao. I na osnovu toga, bilo je sasvim

By voki

očigledno da polovina slike nedostaje. Ova slika je pokazivala polovinu lica, kao u nekom lavirintu.

„Mislim da, kad bismo imali ostatak originalnih dokumenata, mogli bismo da nađemo stazu između ovih krivulja i otkrijemo put do sredine." Aleks joj pokaza prstom deo staze koji je Maks nacrtao olovkom. Izgledalo je kao pravi lavirint.

„Kao što kaţeš, trebaju nam originali. Vil je fotografisao samo jednu stranu. Ali ovo Maksovo otkriće je fantastično." Vrtela je glavom, zadivljena dečakovom percepcijom. „Pametan dečko. Kao i njegov tata..." Bila je ponosna na obojicu. „Nijednog trenutka nisam zapazila ove crteţe na poleđini. Vidi ovaj brod ovde. Zar te ne podseća na...?" Nije ni morala da završi pitanje. Razumela je odmah da je i Aleks prepoznao lađu koju su videli prilikom one plovidbe. Prstima je pomilovala trag koji je uključivao deo reke. ,,A ovo je neko ko hoda u lavirintu. I to mi zaista šalje ţmarce niz leđa, Aleks."

On je klimnuo glavom, pomalo odsutan. Mogla je da vidi da o nečemu intenzivno razmišlja, da nešto sortira u glavi i slaţe u jednu ce-linu. Preformulisala je pitanje koje je ranije bila postavila. „Stigli smo već dovde. Moţemo li se, mirna srca, samo okrenuti i otići? Ti i ja smo pronašli dokumente koji su vekovima bili zakopani. Vil je pronašao drugi deo iste kolekcije. Ne mogu da se oduprem uverenju da mi i jesmo ti kojima je sudbina namestila da ih pronađu, a sve to, iz nekog neobjašnjivog razloga, osim vas dvojice braće, uključuje i mene." Videla je da on i dalje okleva. „Barem pogledaj uvećane slike. Na njima su neke fascinantne zagonetke. Vrlo interesantno za tvoj matematički um."

Dotakla je njegove usne svojim i pobegla pre nego što je napusti re-šenost da ode.

By voki

Dvadeset šesto poglavlje

Jutarnje sunce obasjalo je tanak sloj prašine na njegovom instrumentu. Sijan podiţe poklopac klavira i udahnu miris drveta. Prethodne noći, pozvala je Vila da joj dođe. Ţelja za njim bila je tako jaka da je bila sigurna da će svratiti i šesti za svoj instrument. Sklupčana u fotelji, gledala je i čekala, osluškivala u očekivanju njegovih koraka nakon previše vina. Nije joj ovo bilo prvi put. Ali nisu oni bili Hitklif i Keti iz Orkanskih visova. Ni ovaj put, Vil i njegova muzika nisu došli. Ţarko je poţelela da ume da svira klavir i oţivi zvuke koje je on ovde ostavio. Pruţila se preko klavira i priljubila glavu uz drvo, udišući njegov miris. Udarila je jednu dirku i nota odskoči u tišini. Gde su oni anđeli za koje svi kaţu da će vam doći kada ste u krizi? Kalvin joj je pričao o njima kada je Vil umro, i ona je poverovala, ali kako da dozove svog čuvara sada kad joj je potreban? Ĉak ni suza više nije imala, sve su otišle za Vilom.

Zašto se protivila njegovom sviranju? Moţda je mislila da se on povlači u svoj svet muzike da bi pobegao od nje? A sada je konačno shvatila da je muzika bila način na koji je Vil razmišljao, način na koji je iskazivao emocije, kada reči nisu bile dovoljne. Kada se vraćao sa zadataka u inostranstvu, nekada je danima samo svirao, bez ijedne reči. Osećala je kao da podiţe zid između njih - mada njihova seksualna veza nikada nije ispaštala. Izgubljen u senkama tokom stvaranja gorko-slatke muzike, osetio bi kada bi ona postala previše uznemirena i bez reči bi je odveo u krevet. Znala je da ne postoji druga ţena u njegovom ţivotu, ali nije mogla da zađe u Vilove misli. Ona je svoju nesigurnost zbog toga dovela do ekstremne tačke - do tačke njihovog sukoba. Nije umela da prevede njegovu tišinu u jezik koji bi mogla da razume.

Sada joj se njegova smrt ukazivala u novom svetlu: da li je i ona imala ulogu u tome? Iz onoga što joj je Aleks ispričao prethodne večeri preko telefona, zaključila je da postoji veza između Kalvinovih saradnika i događaja vezanih za Maksa i Lusi. I, mada on to nije izgovorio, njegova pitanja pokazala su joj da je i Vilova smrt povezana s tim. Bila je uţasnuta. Znala je za sebe da nije glupa ţena, ali ponekad jednostavno nije razmišljala. Nije mogla da pobegne od ovog saznanja. Prvi put od Vilove nesreće, osećala se potpuno sama, i gubitak joj se sada činio većim nego kada se dogodio. Progonili su je odjeci njihovih davnih svađa.

Zvono na vratima zazuja kao razljućena pčela. Odskočila je. Kalvin. Ali da li treba sada da se vidi s njim? Radije bi ostala ovde sa Vilovim duhom. Sumnje u Kalvinovu lojalnost činile su je nervoznom. Da li se ona previše izbrbljala pred njim? Da li mu je išta značila, ili je samo bila sredstvo za postizanje cilja? Moţda je suviše ispričala o Vilovom ţivotu i porodici. Zvono se ponovo začu, još agresivnije. Pogledala je sa svog prozora na ulicu. Bio je divan sunčan dan. Videla je tamnozeleni audi parkiran ispred njenog ulaza. Potrčala je prema vratima da otvori vlasniku kola koja je prepoznala. Kad ga je ugledala na

By voki

stepeništu ispred njenih vrata, suze počeše da joj padaju niz obraze. Aleks je brzo zagrli i zatvori vrata za njima.

„Jedina osoba..." Mrmljala je nerazumljive reči glave zagnjurene u njegovo crno laneno odelo, ne ţeleći da ga pogleda u oči.

Podigao joj je prstom bradu. „Znao sam da nisi dobro. Morao sam da odvezem Maksa, pa sam svratio da vidim šta radiš." Uzeo je njeno lice u svoje ruke i namrštio se videvši njene uplakane oči. „Šta si ti, lutko, večerala sinoć, crno vino?" Ili još nešto, hteo je da upita.

Njena usta se iskriviše. Aleks je video njene krize već nekoliko puta ranije. „Sijan, slušaj me. Maks je dobro. Sasvim je dobro jutros. Otišao je u školu sav

srećan što će moći da se pohvali kopčama koje je zaradio. Ja mislim da je to bilo upozorenje, ne ozbiljan napad. Ti nisi kriva za to. Nije u tvojoj prirodi da vidiš zloću u čoveku. Ali moram da nađem Kalvina. Nadam se da bi on mogao nešto više da mi kaţe. Još se nije javio?

Odmahnula je glavom. „Probala sam njegov fiksni. Ne javlja se ni na mobilni. A niko se ne javlja ni u njegovoj porodičnoj kući. Jesu li kod njih već počeli uskršnji praznici?" Gledala je dok je Aleks vrteo glavom. „Skoro da sam zabrinuta za njega."

„Moţda i treba da se zabrinemo." Razmišljao je malo o ovome. Ako su njegovi partneri pomislili da se Kalvin predomišlja ili planira da napusti njihovu ideologiju, onda bi on mogao biti u neugodnoj poziciji - a sve to zavisi od toga koliko on u stvari zna. Ali moţda je Kalvin zapravo bio i dalje vrlo zagrejan za tu ideju, iskoristivši situaciju da nagovori Aleksa da im preda dokumenta, a sve pod okriljem svoje laţne brige za Lusi. Aleks nije mogao da se odluči šta tačno misli o Kalvinu. Ono što je Sajmon nagovestio, da Kalvin pokušava da se izvuče iz tog kola, moţda uopšte nije tako. Moţda je on i dalje vatreni član grupe 'Uzdizača. Ništa od ovoga, međutim, nije spomenuo Sijan. „Poslednji put ste se čuli u subotu, i nije zvao otada?"

Odmahnula je glavom, a kosa joj je letela tamo-amo. „Mi smo se svađali i pre, pa se ne bi javljao dan ili dva. Ali nikada ovako dugo. I zabavljamo se već devet meseci. Mislim da to nije baš tipično za njega. Ali ko zna? Moţda je shvatio da sam stvarno upala u krizu ovaj put pa je zbrisao. Izgleda da ga ja ipak ne poznajem."

Aleks je tuţno pogleda, nesiguran u njena prava osećanja prema Kalvinu. „Ĉuj, nisam dobro parkirao i već kasnim na posao. Ali brinem se za tebe. Ako sam ti potreban, javiću da imam hitan slučaj. Ĉak i ja ponekad posećujem pacijente kod kuće."

Oči joj se sretoše sa njegovim. Imao je jasno zelene oči, za razliku od njegovog mlađeg brata koji je imao smeđe. Nije mogla a da se ne osmehne. Obojica su imali tu neku unutrašnju snagu na koju se oslonila toliko puta. ,,U redu je, Aleks, preţiveću ja. Idi ti u bolnicu. Javiću ti ako nešto čujem. Ali hvala ti što si došao. Stvarno si mi bio potreban."

By voki

„Ĉućemo se kasnije, vaţi? Imam predavanje večeras pa se nalazim sa Lusi za večeru. Ali zovi me ako ti zatrebam. Popij dosta vode. Dehidriranost od alkohola i snaţan antidepresiv mogli bi da ti naškode."

Posumnjao je da još nešto progutala ili zamotala u dţoint. Gledao je oko sebe ne bi li video ostatke neke lake droge. Ali ona nije ţelela da mu prizna sve, bila je posramljena, a on nije imao srca da je grdi. „Spremi nešto za doručak, a onda idi na spavanje. To si zaboravila da uradiš prošle noći." Zagrlio ju je i pošao, a zatim se naglo okrenuo. „Vodimo te sutra na večeru. Slobodna si?"

Klimnula je potvrdno. „Osim ako mi se Kalvin ne javi." „Ako se Kalvin javi, vodimo i njega. Idemo na neko posebno mesto. Lusi će se

radovati da te vidi a i ja bih hteo da porazgovaram sa Kalvinom. Nazvaću te pre toga, ali računaj da ćemo te pokupiti oko sedam."

Insistirao je. Prošle godine u maju, kada se Vil pojavio na vratima njegovog stana, sav rasturen zbog raskida sa Sijan, Aleks je odmah posle toga otišao da vidi kako je ona. Nije mogla da bude sama i depresivna, bila je tada na samom dnu, iako to nikada nije rekao Vilu. Ali tog dana je izgledala još gore nego tada. Imao je mnogo obaveza tih dana, ali moraće da pazi i na nju. Nije bio sasvim siguran u to šta bi mogla da uradi kada bi je to mračno raspoloţenje obuzelo.

„Vlasnik tablica ima diplomatski status. To je sve što je Dţejmi Mek mogao

da mi kaţe. I njemu samom su ruke vezane. Ne moţemo ga zasigurno povezati sa zločinom, pa nam je nedostupan dok se ne utvrdi umešanost. Ali auto ima rimske tablice i diplomatski status u Francuskoj, to je van svake sumnje."

Sajmon je kipteo od besa. Udubio se u papire na Lusinom stolu, razgledajući fotografije koje je bila odštampala sa Vilove digitalne kamere, a onda ih ćušnuo njoj da ih pregleda.

„Moju otmicu ne smatraju zločinom?" „Nisi podnela tuţbu. Osim toga, vrlo je čudno to što su postojeći dosijei

zagubljeni - bar zasada. To je baš zgodno. Prosto da čovek ne poveruje." „Da, bojim se da smo lako udovoljili njihovom diktatu da ni slučajno ne

uvlačimo policiju. Znam da je Aleks bio veoma oprezan po tom pitanju. Znači, oni su stvarno nedodirljivi?"

„Ma kakvi! Niko nije toliko nedodirljiv. Samo ću morati da pokušam drugačiji pristup, to je sve."

Lusi je konačno odustala od pokušaja da završi montaţu koju je bila započela ranije. Njen ekran je već davno zatamnio scenario za priču. Nije mogla da se koncentriše na posao. Bila je samo fizički prisutna na poslu, ali njene misli su bile negde daleko. Razmišljala je o Dijani-nim ruţama. Bila je zahvalna Sajmonu što je svratio da je izvuče iz takvog stanja. On je bio suviše nestrpljiv da je zove telefonom pa je jednostavno naleteo kod nje.

„Šta misliš ko ih finansira, Sajmone - ko ih stvarno snabdeva novcem?" tiho je upitala.

By voki

„Moţda taj 'Univerzitet'? Ko zna. Njihove vode su dobro povezane sa velikim brojem političkih lidera. Sve to sada detaljno istraţujem. A gde je, do đavola, Kalvin? On nestaje bolje nego Hudini."

Iznenada, Lusin telefon zazvoni i ona odskoči kao oparena. Očekivala je poziv, ali na mobilnom. Ovo je bila njena linija. Pogledala je u Sajmona kao da joj je pomalo neprijatno. Glas sa druge strane ţice bio je baš onaj koji je ţelela da čuje.

„Dobro jutro. Da, da. Je li kod tebe sve u redu danas?" „Maks je dobro, ali Sijan oseća strašan pritisak. Moraću da pazim na nju.

Nešto je ubacila u sebe - osim verovatno cele boce vina, - ali nisam imao srca da je ispitujem jutros o tome. Oseća se krivom za ovaj haos a ne bi trebalo. Šta ima kod tebe?"

„Jadna Sijan. Ništa kod mene, Aleks, tišina kao u manastiru, osim što je Sajmon ovde. Izvršio je invaziju na moj radni sto i čini sve što moţe da poremeti moju zdravu ishranu i radni etički princip dobrog protestanta."

„Ma, opusti se i pojedi kolač." Sajmon je ovo rekao vrlo glasno da bi Aleks to čuo i bučno reagovao, ali on se samo smejao.

„Mislim da ti mogu verovati da nećeš jesti. Nazvao sam te da ti javim jednu potpuno jasnu stvar. Oni brojčani kvadrati. Jedan je u prvoj grupi dokumenata, sećaš se, a drugi je bio ispod pločice. Sigurno si uvidela da su oba magična kvadrata '34'. Onaj prvi je poznat kao Jupiterova tablica. Mislim da je to relevantno za Dijevu anđeosku magiju, naročito reči oko njega, imena bogova ili anđela koji se mogu koristiti u magičnom krugu; Proveo sam ono veče sa Maksom prečešljavajući Vilove ezoterijske knjige. Očigledno su Jupiter i Venera bili planetarni uplivi što je bilo smatrano protivotrovom preteranoj Saturnovoj melanholiji. A Saturn je bio planeta koja je vladala naučnim umom potrebnim za proučavanje i praktikovanje magije. Jupiterova tablica sama po sebi izgleda privlači boţje prisustvo. Fransis Jejts kaţe da je to moţda razlog što ju je Direr uključio u svoju Melankoliju koja, po njegovom mišljenju, opisuje vest noćni rad na alhemiji, ili moţda anđeologiji, i zanemaruje sva druga materijalna zadovoljstva. Jupiterova tablica je ta koja sprečava magusa da se previše zanese i ona balansira njegov um - Jupiter predstavlja deo njegove zaštite."

„Dalje, zvezda na pločici takođe daje zbir od trideset četiri. Ĉini se, iz raznih izvora, da su ovaj broj smatrali izuzetno moćnim u davnim vremenima. Smatrali su da je povezan s bogom i delom Zlatne razmere. Jedan od Fibonačijevih brojeva. I posle sam se pitao koliko povezanosti sa ovim brojem moţe biti u tekstu."

Lusi stavi prst na usne da pokaţe Sajmonu da se malo utiša. Bila je opčinjena onim što je čula. „Misliš da je taj broj u stvari ključ?"

„Mislim. Danteov Pakao sačinjava baš toliki broj delova. One reči na poleđini pločice, to su reči kojima se završava ovo Danteovo delo. Je 1' me pratiš? To su završne reči u Pevanju 34. Za ovaj broj se kaţe da simbolizuje osovinu sveta, moć čovekovog Ostvarenja. Od čoveka pravi boga, moţe i tako da se kaţe. I zato, da, mislim daje to ključ. Pregledaj tekst na onoj naslikanoj minijaturi.

By voki

Moţda tu postoji neka veza. I onaj o 'devojčici u stanju haosa' i o Madoninoj odori. Vidi da li moţeš tu da nađeš neku vezu sa ovim brojem. A ako ne moţeš" - Aleks se raspoloţeno nasmeja - „plaćaš večeru da ti otkrijem odgovor pošto si sada opet zaposlena devojka. Uzgred, na pismu je rukopis moje bake. Odmah sam ga prepoznao."

„Svaka čast, majstore", Lusi gaje bockala. „Ovo zvuči kao da si detaljno pregledao fotografije. To znači da nisi sasvim napustio istraţivanje?"

„Hvala, majstorice. Zapravo, sigurno si i sama primetila na koliko se mesta pojavljuje naznaka 'Kingova kkćerka'. To mi je probudilo interesovanje. Ali sada moram da brišem. Nazovi me kad ti se budu javili. Ema će me odmah pronaći."

Lusi je kopala po fotografijama ne bi li našla one dve na koje joj je Aleks skrenuo paţnju. Stavila ih je ispred Sajmona. „Koncentriši se na ovo. Aleks kaţe da tu negde postoji broj trideset četiri i da je njegova baka lično prepisala. To je, kaţe, njen rukopis. Moj ponos će biti skrhan ako ne uspemo da uvidimo vezu koju je on pronašao."

Sajmon iskapi kafu u jednom gutljaju i zabode glavu u papire. „Posebno treba gledati ovaj deo o haosu i devojci i o Madoninoj odori. Ima li

to neke veze sa ţivotom nekog od svetaca?" Lusi se preslišavala, pokušavajući da vrati u sećanje svoje katoličko vaspitanje u detinjstvu i vidi šta moţe da iskopa o ţivotu ranih mučenika. „Moţda je to neki događaj vezan za tu teoriju 'uzdizanja' koji se desio 34. godine naše ere?"

Sajmon pročita naglas: „Istorija države je ispisana na zastavi - i sve počinje u svili istog tkanja kao stoje

Madonina odora." „Pa, ovo 'drţava' meni zvuči kao nešto veoma moderno. Ima tu desetak

mogućnosti, ali najočiglednija je sigurno Sjedinjene Američke Drţave. Koje boje je Madonina odora?"

Lusi je bila zainteresovana. „Vidiš, to je čudno, u Šartru postoji Madonina odora - ona za koju se tvrdi da je u njoj rodila Isusa. Ja sam imala prilike da je vidim - izuzetno blago. Bele je boje, ali mislim da se u umetnosti Marija uvek prikazuje u plavoj odori da bi simbolisala boju neba čija je kraljica. A njena stvarna haljina, takozvani 'habit', ve-rovatno je crvene boje. Prema tome, biraj, šta ti se sviđa."

„Jasno kao mulj, Lusi. Dala si mi i belu, i crvenu, i plavu. Tu ima dovoljno boja za samit Ujedinjenih nacija. Šta je ovaj 'haos' u sledećem delu? To se, pretpostavljam, odnosi na tornado?"

Zajedno su pročitali: 'Devojčica na stazi tornada pogleda nagore prema oluji koja se spremala - pravo nevreme. Bez ovog vremena priča nikada ne bi započela. Miris cvetova narandže je kao šetnja kroz polje suncokreta - od kojih je jedan ubran i postavljen u sredinu. Cigle se uklapaju, ali ne i cipele."

„Hajde, onda, da stavimo suncokret u centar." Lusi unese ovu reč u program za pretraţivanje na svom računam, a Sajmon pogleda rezultate.

By voki

„Počinje da cveta u julu... Jedanaest vrsta suncokreta nalazimo u... Kanzasu. Ovo je interesantno. Suncokret je simbol te drţave, tako ovde piše. Proglašeno 1903. godine."

„Boja suncokreta je ţuta, što znači da je i boja zida od cigle ţuta." Lusi zgrabi svoj mobilni a Sajmon sada zauze njeno mesto ispred računara. „Ali cipele su druge boje..." Prekinula je rečenicu, razmišljajući o nečemu dok je čekala da se uspostavi telefonska veza. „Ne mogu da ve-rujem da si se ti zapravo javio na telefon. Nisu me još zvali. Ĉuj: koje godine je rođena tvoja baka?"

„Lusi, mogu da ti kaţem datum rođenja moga sina, i tvoj, i moje majke. Ali nisam baš siguran da mogu da ti izvučem tog zeca iz šešira."

„Probaj." Bila je super raspoloţena i nije mogao tako lako da je se otrese. Aleks je računao naglas. „Moja majka je rođena 1942. Prvo ţensko dete...

dečaci pre toga... rat u toku... Mislim da je moja baka onda imala trideset sedam ili trideset osam godina. Znači rekao bih da je rođena negde oko..."

„1903?" „Otprilike tako. A zašto?" „Sačekaj do večere koju si mi obećao. Ĉujemo se." Prekinula je vezu. „Ĉuo si,

Sajmone. To je put od ţute cigle, zar ne? A cipele su u stvari gumene papuče. Reč je o Doroti i Ĉarobnjaku iz Oza. Ali nemam ideju za Madoninu odoru ili broj trideset četiri. Aleksova baka je bila starija kada je rodila njegovu majku."

„Aha." Sajmon je namestio ugao na monitoru da joj pokaţe šta je pronašao. Kanzas je imao suncokret na svojoj zastavi, istaknut na plavoj pozadini od svile - boja Madoninog plašta. „Koliko on ima zvezda, Lusi?"

„Ja sad treba da brojim?" Nasmejala se, prateći njegov prst koji je pokazivao dalje tekst, i pročitala naglas: „Trideset četiri zvezde u sazveţđu."

Sajmon nastavi. „To je trideset četvrta zemlja primljena u Uniju, tako izgleda. I, kao što si ti lepo shvatila, to je domovina Ĉarobnjaka iz Oza." Pogledao ju je kao neki prefrigani stari mačor. „Ipak izgleda da će Aleks večeras platiti večeru, dušo. Nateraj ga da te odvede na neko stvarno skupo mesto."

Sada su se usredsredili na ostatak teksta. Gospođa koja im je objasnila sve ovo pobedila je svoju sestru u finalu, ali sve je to napisao jedan muškarac, i teško je reći koliko je od toga on u stvari razumeo. Da li zaista ne postoji nijedno mesto kao stoje dom, ili se jednostavno od devoj-čice očekivalo dapeva baš tu pesmu, ukrašena cvećem?

„Film i knjiga. Glenda je bila dobra veštica sa istoka, a njena sestra je bila zla. A Doroti se vratila svojoj tetki Em i rekla da 'nema mesta kao što je dom'. Ali ostatak mi je misterija, Sajmone."

Odbio je da se preda pred zagonetkom. Ispitivao je tekst dok je Lusi zamišljeno gledala kroz prozor.

Glenda je svakako dobila dobar savet, ali, naravno, to je bilo

Čarobnjakovo polje. Postoji paralela...

Mornar kaže

Kako je brod

Otplovio na jug

Nošen dobrim vetrom

By voki

I lepim vremenom

Sve dok nije stigao do

Line

„Ovo su Kolridţovi stihovi, Lusi, iz Starog mornara." Sajmon je traţio vezu, kada ga zaprepašćen pogled njegove prijateljice natera da spusti papir na sto i jedva čujno upita: „Šta je, jesi videla duha?"

„Sajmone, kako su mogli to da znaju? Ovo je sigurno napisano pre mnogo godina. To je Kalvin. Sećaš li se gde je studirao?" Njen izraz lica bio je zabezeknut, a onda oboje rekoše uglas:

„Kanzas!" Ali istog trenutka začuo se još jedan zvuk. Aleksov mobilni. Lusi udahnu duboko i mirno se javi. „Lusi King ovde." Glas joj je bio čvrst

kao stena. „Ah, kakvo prijatno iznenađenje. Bili ste nestali sa našeg radara na dan ili

dva." Bio je to glas onog istog čoveka koji ju je drţao u kući u petak. Iznenadila se što je rekao tako vaţnu informaciju, moţda mu je slučajno izletelo.

„Nije preporučljivo imati doktora Staforda za neprijatelja. To je bio glup potez juče. Ja sam mislila da ste vi mnogo lukaviji čovek." Lusi je procenila da je Amerikanac francuskog porekla čovek izraţenog ega i igrala je na tu kartu.

„Moj pomoćnik, kog ste imali zadovoljstvo da upoznate, ponekad nespretno izvrši naređenja. Što bi i vama bilo dobro da imate na umu."

„I mislila sam da ste čovek koji drţi svoje osoblje na mnogo kraćoj uzici." Dobacila je Sajmonu upitan pogled i videla da je on impresioniran, što ju je ohrabrilo. ,,A sada, hajde da se dogovorimo. Nemojte ni pomišljati da moţete da uradite bilo šta od ovoga bez doktora Staforda. Vi dobro znate da je on neophodna karika u celoj ovoj potrazi za tim što je njegov predak ostavio. On je bukvalno ključni deo priče i ne moţete ga nikako odstraniti. Ako ste bili dovoljno pametni da resite ijednu zagonetku, onda znate da bi vam bilo mnogo bolje da sarađujete s njim, a ne da ga potpuno izgubite."

„To je razloţno razmišljanje, gospođice King. Ali nemojte potcenjivati naša dostignuća. Mi imamo vrlo dugačke ruke."

„E baš, hajde da vidimo da li su dovoljno dugačke da se počešete po leđima. Hoćemo sada da se dogovorimo kako dalje?"

Sajmon se nacerio. Amerikanac s druge strane ţice sreo je sebi ravnog. Mogao je da oseti so u oštrom, čistom vazduhu. Prizor ispred njega

uključivao je na dnu leje ţutih narcisa koji su počinjali da cvetaju, usku liniju peska iznad toga i širu traku raznih nijansi plave boje, razbijene povremenim belim tačkama, na samom vrhu. Sa terase koja je gledala na vrt pruţao se prostran pogled na more i tu je Fejt Petersen spustila tacnu sa kafom. Niste mogli a da ne iskoristite ovako lep dan za ručak na terasi. Smestila se u udobnu stolicu i povukla pokrivač, sastavljen od bezbrojnih našivenih delova, preko svojih nogu.

„Da li to znači da nećeš moći da dođeš kući za Uskrs?"

By voki

Na trenutak je bio koncentrisan na sve one boje ispred sebe. „Obećavam ti da ću pokušati. Ali imam obaveze u Londonu i nisam siguran tačno da li ću moći. Još sam usred tog istraţivanja."

„Nadala sam se da ćeš dovesti tu devojku, Sijan, ovamo, da je konačno upoznamo. Zvuči veoma fino. Već se neko vreme viđate. Da li to postaje ozbiljno?" Pokušavala je da navede svog sina da joj se poveri, znajući, ipak, da ne postoje ni najmanje šanse za to. Bio je u ranim tridesetim godinama, vrlo zgodan, izvanredna prilika za svaku devojku. Ipak, nikada nije pokazao ni najmanju ţelju da se s nekim skrasi. Uvek je bio povučen u sebe. Jedna od njenih najboljih prijateljica čak je sumnjala u njegovu seksualnu opredeljenost, što je i njoj samoj padalo na pamet tih dana. Nikada nije učinio nešto što bi tačno razjasnilo to pitanje. Stvarno je bio veoma tajanstven.

„Videćemo." Promenio je temu. „Mama, da li ti je nekada palo na pamet da je trebalo ti da budeš naslednica ključa kada je Dijana Staford umrla bez kćerke da je nasledi? Jesi li nekada razgovarala sa njom o tome?"

Fejt je već bila shvatila da mu je nešto na umu i strpljivo je čekala tokom ručka da sam prede na stvar. Bilo je potpuno neuobičajeno za njega da se pojavi ovako iznenada, i ona je predosetila da tu ima nešto. „Ĉudno je to, je l' da? To je misterija, i svi mi ţelimo da saznamo nešto više o tome. Ali iskreno, Kalvine, nikada nije bilo verovatno da će ključ stići do nas."

„Ali sigurno si ti - ili baka - najbliţa rođaka po ţenskoj liniji?" „Dijana je imala braću i jedan od njih ima kkćerku. Ona je mogla da bude

naslednik. Ali, ima tu i drugih stvari koje treba uzeti u obzir." „Da, ali ako se ključ prenosi uvek po ţenskoj liniji, onda je sledeća ţenska

osoba morala biti Dijanina kkćerka, inače bi ključ morao da pripadne jednom od njenih sinova? I druga stvar koju ne razumem to je ona kuća na selu u Engleskoj. Gde je baka odrasla. Zašto nikada nije bila podeljena među braćom i sestrama?"

„Da li ti smatraš da si zakinut? Teško bi se moglo reći da nemaš već dovoljno. Tvoj deda nam je ostavio vrlo pristojan prihod od rentiranja kuća ovde na ostrvu Nantaket."

„Recimo samo da me interesuje. Rekao sam ti da su našli kolekciju Dijevih papira pod drvetom u dvorištu porodične kuće. Ţeleo bih bolje da razumem to nasledstvo. I tu ideju prokletstva. Moţeš li da mi objasniš?"

„Pitanje ključa i naslednice bila je stvar tradicionalno zatvorena za sve druge osim za one koji su direktno uključeni. Pretpostavljam da Dijana nije mnogo toga rekla ni svojim sinovima - nesigurnost oko toga kome da ostavi ključ sigurno ju je mučila. Toliko i ja znam o tome. Porodična legenda kaţe da ključ, pisani dokument i kuća - i još jedna ili dve stvari kojih sada ne mogu tačno da se setim - moraju u celini biti predati najstarijoj kkćerki. To je potpuna suprotnost engleskoj naklonosti muškoj primogenituri. Jednom ili dvaput nasledstvo je prešlo na unuku, u slučajevima kada bi njena majka umrla pre svoje majke. Ali jednom dato, nasledstvo se nikako ne moţe povratiti, tako da je uobičajena praksa bila da se čeka, manje-više. Ostali braće i sestre dobij ali su

By voki

malu sumu novca u gotovini umesto toga, ili šansu da budu isplaćeni od imetka. Ali sve do skora, kuća u Hempširu nije imala baš neku vrednost. Vrednosti nekretnina u tom kraju skočile su tek u novije vreme. Pitam se kako je planirala da to podeli između svojih dečaka. Ali verujem da je znala da je ona na kraju linije i da će se nešto desiti."

„Šta misliš pod tim 'kraj linije' i da se jednom dato nasledstvo ne moţe povratiti?" Kalvin joj je dosuo kafu ne skidajući pogled ni za sekund.

„Mama je uvek govorila da je ovaj ključ od blaga strogo namenjen, od samog početka. Postoji aura tajnovitosti kroz istoriju koja ide uz to: mora naći svoj put da dođe u prave ruke. Ako pogrešna osoba pokuša da se dokopa ključa, uslediće nesreća. Uvek je ključ nekome posvećen - kao i kletva, verovatno. I kada je jednom dato, ne srne se uzeti nazad. Treba dobro paziti šta se ţeli."

„Misliš kao Zavetni kovčeg? Za njega se kaţe da razboljeva ljude ako ga ukradu."

Fejt se nasmejala. „Nešto tako - ako veruješ u takve stvari. A znam da to traje već dugo. Toliko generacija - nisam više sigurna ni koliko tačno. Ali nemoj se osećati uskraćeno, Kalvine. To je samo za jednu osobu blagoslov, za onu osobu kojoj je tačno namenjen; za sve ostale to je teţak teret." Sada je ona prekinula tu nit i promenila temu. „Ali vaţnije od toga je koliko ćeš ostati ovde sa mnom? Imamo li vremena za šetnju po obali?"

„Naravno. Voleo bih da ostanem večeras, ali već sutra imam sastanke u Bostonu a zatim rezervaciju za let kasno noću. Hteo sam da se vratim već u sredu, ali ipak će to morati da bude četvrtak."

„Šteta. I nemamo baš vremena da sredimo brod i isplovimo. Moraš opet doći za Uskrs, sa devojkom."

By voki

Dvadeset osmo poglavlje Lusi je bila očarana suncokretima na radnom stolu. Tako je imala nešto u šta

moţe da gleda dok nervozno čeka. Pitala se ima li suncokret neko posebno značenje, da li ga je Aleks doneo za Emu? Kada se pojavio na dovratku, odgovarajući na poziv na pejdţeru, prigušila je smeh videvši ga obučenog slično njoj. Zamenio je svoje tamno laneno odelo tankom sivom košuljom i sivom kravatom. Zaustavio se kada ju je ugledao, shvativši razlog smehu: zajedno su izgledali kao Vislerova 'Simfonija u sivom'.

„Zdravo! Stvarno si se skockao! Nikada te nisam videla takvog." Spustio je neke papire pored suncokreta a onda pogledom pregledao svog gosta od glave do pete. Njena sitna figura pokazivala je staloţenost i kontrolu u satenskom kompletu, blejzeru i pantalonama, sivom kao ugalj. Njena garderoba za izlazak uključivala je celu paletu pastelnih boja, ţenstvenih i diskretnih. Ali ovo je bila sveza, profesionalna Lusi, i to je bio prvi put da je vidi takvu.

„Ima li neko mesto gde moţemo da porazgovaramo na miru?" Prihvatila je, bez reči, nemi kompliment koji joj je uputio pogledom. Ali čudno se osećala ovde, pred Aleksovom sekretaricom. Pokazao joj je rukom da uđu u njegovu kancelariju, sav srećan, kao dečak, što moţe da joj pokaţe svoje carstvo. Zatim se uozbiljio i zauzeo mesto za svojim radnim stolom. Mutno staklo na vratima nije dozvoljavalo baš potpunu privatnost.

„Javili su ti se." „Sve je dogovoreno. Moţeš li da dostaviš ovaj štos odštampanih slika

Kalvinu?" Pruţila mu je kovertu. „On će izigravati kurira, i dali su mi nedelju dana da pronađem originale. Traţila sam više vremena, ali ovo je bio njihov limit. Uz malo sreće, kod Rolanda ću pronaći dokumente i šta god da mu je Vil još poslao - drugi ključ, nadam se. Mogu napraviti kopije."

Ĉinjenica da je Lusi očigledno sve ovo bila preuzela na sebe nije promakla Aleksu, i on duboko izdahnu. „Kalvin se još nije pojavio. Teško mi je da se oslonim na njega kao na vezu. Jeste li precizirali kada će izvršiti isporuku?"

„Nismo baš u detalje, ali mislim da su oni stekli utisak da će to biti prilično brzo. Aleks, pa oni sigurno znaju gde je on? Oni su ga predloţili kao vezu."

„Pretpostavljam da je tako." Aleks nije bio baš sasvim uveren, ali odluči da sada ne isteruje stvari. „Znači, trebalo bi da se čujem sa Rolandom."

„Sajmon je to već obavio. Izgleda da su se već nekoliko puta sretali u Njujorku." Lusi pomalo oprezno uze Aleksovu ruku, pomalo se stideći pogleda nekog ko moţda prolazi ispred vrata. Nije imala predstavu kako bi sa etičke strane mogao delovati njihov sadašnji odnos iako on zvanično više nije bio njen doktor. „Ne mogu s tobom na večeru danas. Za nekoliko sati letim za Njujork."

By voki

,,Oh, Lusi..." Aleksove oči blesnule su upozorenjem. Krenuo je da se ozbiljno pobuni. „Teoretski znam da imaš dozvolu da putuješ, ali dugi letovi nisu baš preporučljivi. Stresna putovanja bi trebalo da izbegavaš. Otići ću ja, Lusi."

Ali ona neţno stavi prste na njegove usne da ga ućutka. „Za mene bi veći stres bio da besposleno sedim ovde. A nema svrhe pitati te, čak ni da ideš sa mnom, što bi stvarno bilo lepo. Ali znam kakav ti je raspored. I sam dobro znaš, Aleks, da mi je Kortni već dao dozvolu da putujem u Francusku - čak mi je dopustio i da odem kući i vidim oca, ako ţelim. Već je prošlo šest meseci od operacije i pritisak i ultrazvuk su odlični."

„To je ludost, ovo što se sada nama dešava, Lusi. Radije ne bih da ideš tako daleko od mene dok stvari još nisu raščišćene. Biću izvan sebe od brige što putuješ sama. Još se oporavljaš od teške operacije."

Ona je blago vrtela glavom. „Oprosti, ali to neće proći. Citiraću te, ono što si rekao još pre Boţića: 'Ne preporučujemo vam da putujete u inostranstvo u prvih nekoliko meseci nakon operacije. A i kada budete resili da idete negde, to bi trebalo da bude zemlja gde se odrţavaju visoki standardi po pitanju higijene i kulture ishrane.' E pa, sad, Aleks, mislim da moţemo uvrstiti SAD u tu kategoriju."

Bio je umoran, osujećen i pomalo začuđen njenom rešenošću. Nije mu ostavila prostora da joj prebaci nešto. „Moram da idem, Aleks. Ovo je nešto što prosto moram da uradim. Zbog Vila. Zbog mene. Molim te, veruj da ću biti brza i efikasna. Vraćam se u petak najkasnije. Velika sam ja devojčica."

Poljubio je vrhove njenih prstiju a onda stavio njenu ruku na svoje srce. „Brinuću se. Imaš vaţno medicinsko ispitivanje sledeće nedelje. A posebno mrzim to što ćeš biti daleko od mene u ovoj situaciji kakva je sada."

„Onda me čuvaj ovde." Pritisla je svoj dlan jače na njegove grudi, na njegovo srce. „Molim te, probaj da ne brineš. Sajmon ide sa mnom a i on se zaštitnički odnosi prema meni, kao brat. Mislim da se on potpuno uhvatio u mreţu ove misterije. Resili smo tvoju zagonetku sa suncokretima: trideset četvrta drţava."

„Znaš da suncokreti najčešće imaju trideset i četiri latice, kao krasuljak, pa čak i trideset četiri spirale na glavi semena. A oni prate sunce." Poljubio ju je sada, ne hajući za to šta će eventualno reći neko ko prolazi ispred vrata. „Nisam najsrećniji što ideš." Pokušao je da deluje čvrsto, ali ona nije bila neka viktorijanska gospođica kojoj bi muškarac mogao da naređuje. Ĉak i da joj je Kortni uskratio dozvolu, ona bi svejedno otputovala.

„Znam, dušo." Lusi mu se smešila, skoro kao da moţe da čita njegove misli, zadovoljna svojom sopstvenom unutrašnjom snagom. „Ali naviknućeš se ti na mene."

„Na tvoju nesalomivu volju, to misliš." Nakratko su se smejali. „Obećaj mi da

ćeš dozvoliti Sajmonu da pazi na tebe." Ona klimnu glavom, glumeći ozbiljnost male devojčice. ,, U koliko sati imaš let?"

By voki

,,U deset i trideset. Treba da budemo na aerodromu dva sata ranije. Sajmon me čeka dole u kolima da me odbaci kući, da mogu da se spakujem." Pošla je jedan korak unazad nesigurna kako da se pozdravi. A onda se setila da izvuče njegov mobilni iz dţepa. „Zamalo da zaboravim. Oh, da, da li moţete ti ili Henri da kontaktirate Rolanda i zamolite ga da nam faksom pošalje dopuštenje za podizanje Vilovog paketa u Njujorku?"

Aleks klimnu glavom, ali i dalje nije puštao njenu ruku. Obujmio ju je oko struka i privukao k sebi. Ponovo je on drţao stvari pod kontrolom. „Kaţi Sajmonu da bude kod tebe u pola osam a onda ću vas ja pokupiti oboje za večeru. Ako preskočimo aperitiv, stići ćemo na vreme."

Utonula je u udobno sedište još zadihana, ali njen partner za putovanje i dalje

nije bio voljan da se smesti. „Hajde, Sajmone, skoro da su zadrţali avion zbog nas." Nije volela da stiţe

bilo gde u poslednji momenat i stigli na vreme na aerodrom. Ali Sajmon ih je zadrţao kupujući novine i nešto beskrajno razgledajući u djuti-fri šopu. Ona je pretpostavljali šta radi i to joj ponovo stvori nervozu. „Ako nastaviš ovako, meni će fonovo trebati transplantacija srca."

„Izvini." Savio je svoju jaknu i stavio je u odeljak iznad glave, a fasciklu sa fotografijama tutnuo je u mreţicu pričvršćenu za poleđinu sedišta ispred sebe. „Sve izgleda u redu. Već sam počeo da sumnjam u sopstvenu senku. Ali ne smeta ti prva klasa?" Iskoristio je svoje pređene milje, kao neko ko mnogo putuje, i sposlovao im prvu klasu.

„Ne smeta mi ako to ne lišava Grejs nedelju dana na grčkim ostrvima s tobom." Pogledala ga je traţeći objašnjenje, ali znala je daje smišljeno promenio njihova mesta za sedenje u poslednjem trenutku u slučaju da ih neko eventualno prati. A jon je znao da je ona to znala. Uputio joj je pogled dečaka koji se zabadja u igri.

Drţao je Vilov lap-top na kolenima, koji mu je Aleks poklonio. Uz računar, doktor Staford je priloţio i detaljno, rukom pisano medicinsko uputstvo o Lusinoj terapiji. Tu je bio naveden i telefonski broj njegovog kolege u Njujorku kojem se mogu obratiti u slučaju nečeg nepredviđenog. U uputstvu je jasno stajalo da se jave doktoru ako Lusi makar i kine. „Mislio sam da iskoristimo let i ponovo pregledamo tragove, uzimajući u obzir Aleksove najnovije napomene. Baš sam raspoloţen za to - posebno nakon tvoje verbalne šahovske partije sa jednim od tih 'Uzdizača'." Prihvatio je čašu šampanjca od ljubazne stjuardese. „Ne moţemo se povezati na mreţu odavde, ali moţda uspemo da razjasnimo neki od tragova?"

„Pitala sam se da li znaš moţda kako je Vil zvao Sijan iz milošte? I ona njega?" „Zaista ne znam?" Sajmon joj dobaci začuđen pogled. „Ne sećam se nečeg

takvog. Je li to nešto povezano sa zagonetkama?" „Moglo bi da bude. Aleks misli isto kao i ti, da nisu koristili nadimke, osim

što je njoj nekoliko puta pobeglo 'Vili' za vreme nedeljnog ručka. Rekao mi je da

By voki

se Vilu to nije dopadalo - moţda je to bilo u redu u njihovoj intimi, ali ne pred njegovim roditeljima. Ali svejedno, sigurna sam da su imali nadimak jedno za drugo."

„Sad kad si spomenula, i ja se sećam tog 'Vili' i opscenog pogleda koji je usledio. Ako si u pravu, to bi bilo nešto sugestivno, koliko ja poznajem Vila. Hej, ali reci mi do kraja šta ti je na umu kad si već raspoloţena da deliš svoje misli sa mnom!"

Lusi se tajnovito nasmeši. ,,U međuvremenu, razmisli malo o tome zašto bi moglo biti vaţno to što suncokret prati sunce. Da li postoji nešto što prati mesec? I šta su mislili, u telefonskom razgovoru danas, pod time da se ţito upliće u zlato'?" Lusi je celo poslepodne lupala glavu oko toga.

„Hm. Evo zagonetke za tebe." Sajmon otvori lap-top. „Ţelim da pogledaš ove Vilove beleške - nastale su tokom njegovog poslednjeg dana u Francuskoj, i poslao ih je mejlom iz nekog Internet kafea u Šartru, na svoj lap-top. Moţda tek nabacane misli, ali da vidimo." Kratak tekst se ukaza na ekranu. Imao je i tačan datum i vreme kada je nastao: petak, devetnaesti septembar, rano poslepodne. Lusi tiho pročita:

„Budi otvoren za prisustvo ruže. To je komplikovan cvet, pun simbolike i

paradoksalnih značenja. Ukazuje na nešto tajno i tiho, ali takođe poznaje ljudsku psihologiju. Ruža blisko povezuje učene, alhemičare i druge obrazovane članove tadašnjeg društva."

Ovaj kratak tekst je ostavio snaţan utisak na Lusi. Osećala je da razume nešto

od ovoga zahvaljujući svom sopstvenom iskustvu u lavirintu u katedrali. Ali nije mogla ovo recima da objasni Sajmonu. Zato se zavali u očekivanju poletanja. Grejs i Aleks su ih ispratili. Tokom voţnje nazad sa aerodroma, Grejs će mu izloţiti istoriju Šartra.. I Aleks je, ućutkujući svoje proteste, ipak odlučio da ne popusti baš u svemu njihovim protivnicima. On je izučavao tekst sa matematičke tačke gledišta i podsećao se svog latinskog iz srednje škole. Osim toga, ovde pored nje sedeo je inteligentan saradnik, pun dobre volje za saradnju. Oni su Vilova vojska, pomislila je sa osmehom.

Rešiće oni tu misteriju u okviru nedelju dana koju su im dali. Videla je kako se ekran na lap-topu polako zatamnjuje, spreman za čekanje. Odjednom se pojavi slika koju je Vil izabrao za svoj skrinsejver: slika ţene koja drţi jedan biser iznad putira sa dve ručke. Ko je to?

„Nemoj se brinuti zbog nje, Aleks. Ne moţeš ni da veruješ koliko je ona odlučna osoba, ţena sa obnovljenim ciljem u ţivotu." Grejs izađe iz kuhinje noseći bocu vina. Zatim istrese kinesku hranu iz kartonskih kutija na tanjire.

„Da li je mene stvarno tako lako pročitati?" Nasmejao se na svoj račun. „Znam, znam. Sve što smo od nje traţili poslušno je izvršila. Njujork je neće ubiti. Ali nju još čeka borba. I najmanja sitnica bi mogla biti pogubna - temperatura, virus, zagađena hrana. Ona još nema razvijen imunološki sistem, Grejs. Lekovi su sve to srušili da organizam ne bi odbacio srce. Nadamo se da

By voki

ćemo ih nakon nekog vremena svesti na minimum. Ali dotle moramo pratiti svaku pa i najmanju promenu. Ako se pridrţava, sve će biti u najboljem redu. Ako se nešto nepredviđeno desi, mogli bismo je izgubiti." Pogledao je u svoju domaćicu koja je bila iznenađena time što on razmišlja naglas. „Naravno, moramo uzeti u obzir i činjenicu da ona izgleda odlično i oseća se dobro. Ĉini mi se kao da moje srce i moj razum imaju potpuno drugačiji stav po tom pitanju." Tajanstveno se nasmejao. „Ne dopuštam da me mnogo stvari uznemirava. Ali briga za nju već mi je postala navika. Dobra navika."

Grejs se nasmeši, zadovoljna zbog Lusi. „Ohrabrujuće je videti da si ti samo ljudsko biće. Iz Lusine priče, stekla sam sliku o tebi kao o nekom Supermenu koji bez problema rešava sve." Ona je ţelela da ovo bude kompliment, ali on je uznemireno pogleda.

„Tako to izgleda? Ja sam bio ruina od čoveka kada se moj brak završio, Grejs. Nisam to očekivao. A trebalo je. Jadna Ana jedva da me je ikada i viđala, a i onda kad jeste, bio sam potpuno zatvoren. Ona je radila kod kuće pola radnog vremena, kao izdavački urednik, sama sa bebom i bez društva odraslih, a ja sam radio po trinaest sati dnevno i više. Kada se Maks rodio, mnogo sam radio jer je bilo vaţno naći dobro mesto za specijalizaciju. Kasnije, na imunologiji, imao sam još ispita da poloţim, pet godina višeg medicinskog programa. Sada znam da se Ana osećala napušteno. Moje radno vreme je i dalje predugo, ali onda je bilo još gore. Mislim da je smatrala da sam sebičan, opsednut medicinom. I verovatno je u pravu. Kada me je naposletku naterala da se suočim sa svim tim, nisam mogao da je krivim. Ali trebalo mi je zaista mnogo vremena da uopšte uzmem u obzir mogućnost da sa nekim ponovo budem blizak."

Grejs zakoluta očima, ţeleći humorom malo da opusti situaciju. Aleks se nasmeja.

„Dobro, pa nisam baš ţiveo pod zemljom. Ali izbegavao sam bilo šta ozbiljnije. Naporan rad je bio moj paravan za bol. Uvek sam bio tu da pomognem, nekome je uvek nešto trebalo - nekome u goroj krizi nego što sam bio ja. Ĉak sam se dobrovoljno javljao da radim vikendom. Medicina transplantacije organa jeste jedna filozofija koju ţiviš svakodnevno. Tvoji lični problemi blede pred borbom tvojih pacijenata da preguraju još jedan dan, još jednu nedelju, nadajući se da će neophodni organ stići. Izgleda ti vrlo egocentrično da razmišljaš o svojim problemima kad vidiš borbu za ţivot ove vrste, zato jednostavno staviš svoje lične probleme u fioku, za kasnije. Ili bar pokušaš. Ali jedino od Vila nisam mogao ništa da sakrijem." Grejs je slušala bez ijedne reči, ne terajući ga ni na šta. On odgovori na pitanje koje ona čak nije ni postavila. „Da, nedostaje mi beskrajno. Bio je moje drugo ja." Neţno je stavila ruku na njegovo rame. Sada je potpuno razumela zašto je početak veze sa Lusi bio onoliko odloţen. Pored etičkih problema koji su postojali zbog toga što je on bio njen doktor, bio je u teškoj ţalosti, a to nisu dovoljno uzeli u obzir. „Isti je slučaj sa Sajmonom. Vil je izgleda imao ogroman uticaj na ljude oko sebe."

By voki

Aleks klimnu. ,,E, da probamo sada tu kinesku klopu, i naravno, pričaj mi sve o Šartru."

Shvatila je da neće više otvarati dušu, to je verovatno bio njegov maksimum. Nastavila je razgovor, bez pauze. ,,U stvari, ne radi se tu samo o Šartru, ali hajde da počnemo odatle. Ona noć kod tvog oca jako me je zainteresovala za tu materiju. Provela sam sate istraţujući istorijsku pozadinu katedrale - one činjenice koje često nisu navedene u turističkom vodiču. Smatrala sam da je tvoja mama imala dobre razloge za sve ono što je uradila. Ali dobar istoričar će uvek dvaput proveriti svoje izvore. Ĉvrstih dokaza nema za to da je mesto bilo korišćeno pre 500. godine naše ere, kada je ova galsko-rimska građevina bila izgrađena, tako da je sve ovo zasnovano na pretpostavci. Rani knjiţevni izvori otkrivaju nam da je bila posvećena Karnutima, galskom plemenu. Tu je bila druidska pećina posvećena prehrišćanskoj devici za koju se verovalo daje nosila sina. To prati i Iziđu i Ištar. Julije Cezar pominje verovatno baš te iste druide kada piše o 'Virgini Patriae u ovoj regiji. Verovatno je to razlog što su Gali usvojili hrišćansku priču. Pre druida, postojao je takozvani dolmen, megalitski spomenik, u podzemnoj pećini."

„Iz kog perioda potiče?" „Oko 2000. stare ere." Grejs odšeta preko sobe da nađe Lusin vodič o ovoj

regiji. Određene strane bile su obeleţene da se lakše pronađu. Grejs pokaza Aleksu sliku statue Madone sa detetom. „Ovo je postojeća statua Marije i Isusa koja je bazirana na originalu, uništenom u šesnaestom veku. Iako neki tvrde da je to bilo još u dvanaestom veku, taj raniji objekat je moţda bio onaj koji su druidi oboţavali: crna Madona - verovatno abonos. U Francuskoj je taj kult veoma razvijen."

Aleks je paţljivo posmatrao sliku. „Znači, već je postojala jedna moćna ţenska ikonografija kada se tu gradila hrišćanska crkva?"

„Da. Pa, iako nam nedostaju određene činjenice o periodu pre druida, u svakom slučaju znamo da raspored u Šartru skoro u potpunosti odgovara onom u Stounhendţu, i savršeno prati izlazak sunca u sredini leta. Ovo je potpuno drugačije od ostalih hrišćanskih crkava koje su sve okrenute ka istoku. Izgleda da je ovo jedinstveno za Šartr. Postoje dve različite ose u katedrali, kao i u Stounhendţu. Obeleţavaju najduţi dan u solarnom kalendaru i rastojanje između tog i lunarnog kalendara. To je matematička jednačina zvana Pitagorina..."

Aleks joj brzo upade u reč. „...razlika između solarnog i lunarnog ciklusa. A ako arhitektura uključuje te dve nebeske ose, onda broj trideset četiri mora biti matematički značajan na nekom ključnom mestu u zgradi. Jer se već dugo smatra osom sveta."

Grejs ga pogleda sa strane. „Nisam sigurna u to, Aleks, ali ta jednačina je ugrađena u Šartr. Zgrada je blago nakošena - to se jasno moţe videti sa zapadne kapije kada gledaš na istok." Vratila se arhitektonskom nacrtu katedrale u vodiču. „Ovde ne moţeš baš da vidiš, ali duţa i kraća osa su iskošene i vidi se

By voki

'klimanje' baš kod poprečnog broda crkve. To je urađeno namerno - svaka druga mera je savršeno precizna."

„Znači, ona spaja muško i ţensko merenje vremena?" „Baš pametno, je 1' da? Obe kule nad zapadnim ulazom imaju različit stil i

različite visine što izgleda čudno dok ne shvatiš da jedna predstavlja sunce a druga..."

„...mesec." Aleks se ubaci. Spustio je tanjir. „To je ono što je intereso-valo moju majku. Ona je sebe videla kao mesec. Zvuči kao da je zgrada napravljena da izrazi simbiozu muške i ţenske energije."

„To je interesantno rečeno, Aleks. Da - to je spajanje muškog i ţenskog pulsa. Njihovo venčanje. Opisuje se kao 'vibrato efekat'. A da bi se podvukao značaj svetla, postoji mala rupa, napravljena na podesno nazvanom prozoru - Sveti Apoliner, koji usredsređuje zrak sunca na sredini leta. Taj zrak svetla pravi znak na kamenu tačno u podne dvadeset prvog juna. Mada, ovde nisu pokazali fotografiju tog efekta, nisu ga čak spomenuli u vodiču. Bio je predmet oboţavanja tokom vekova i to kod različitih vera. Da li je i sam lavirint nešto slično?"

Aleks je bio zamišljen. „Danas sam išao na ručak sa Amelom, Grejs, Lusinim hirurgom." Klimnula je prepoznavši ime. „On je stvarno jedan renesansni čovek - govori sedam jezika, oboţava umetnost. Prava dika za doktore, pravi ambasador humanizma. Razgovarali smo o Šartru i on je spomenuo sufiste. Jesi li nekada čula za njih?"

„Mistična muslimanska sekta?" Aleks klimnu glavom. Objasnio je da su krstaši, oni koji su ostali posle

uspešnog Prvog krstaškog rata, bili fascinirani arhitekturom i idejama islama, i spiritualnošću sufista. Preţivela jevrejska i muslimanska populacija u Jerusalimu uvela je hrišćane u lepote i zamisli dţamije Al Aksa na Haram el Šarifu - Brdu hrama sa kojeg se, po predanju, Muhamed čudesno uzneo na nebo. Nasuprot prenatrpanoj Konstantinovoj crkvi Svetog groba, ovo izgleda nestvarno lepo i duhovno. Sufisti su ih naučili da lukovi podiţu energiju nagore, ka nebu, dok su romanski lukovi preusmeravali snagu nazad na zemlju. Špicasti luk podiţe duh nagore, u meditaciji."

,,I sufisti su poštovali Hrista kao jednog od sedam mudraca islama?" Aleks dopuni vino u čašama. „Na onaj isti način na koji to čine svi dobri

muslimani. Ali Amel mi je objasnio da su oni strogi pobornici pluralizma - što je takođe interesovalo Dija i Bruna. Sufisti su shvatali da svaka religija potiče od univerzalne istine i sadrţi njene odraze. Bili su tolerantni, visoko obrazovani, u miru sa Torom kao i sa hrišćanskim učenjem. Amel veruje da moţemo otkriti puno šifrovane arhitekture u velikim gotičkim građevinama kao što su Šartr i Sent Deni u Parizu, pa do mističnih učenja sufista, preko templara. Sufisti su smatrali broj devet svetim, a bilo je devet templarskih vitezova. Nijedan više nije uvršten u narednih devet godina."

„Ĉula sam i ranije za lukove. Ĉekaj da proverim beleške." Grejs zagrabi u svoje papire i pokaza Aleksu neke stranice sa svojim skicama. „Veza druida i

By voki

Kelta sa brojem devet takođe je veza sa trostrukom boginjom. Kada je katedrala bila obnovljena posle velikog poţara u dvanaestom veku, dodata su nova vrata kako bi ih bilo ukupno devet, i devet lukova - islamski lukovi, koje si spominjao. Neverovatno lepi. To ne moţe biti slučajnost."

Gledali su tlocrt građevine i Aleks pokaza prstom na jedan podatak: svaki kamen kojim je bio popločan lavirint merio je tačno trideset četiri centimetra. „Ĉudan detalj - mada su centimetri uvedeni mnogo kasnije, u vreme Napoleona. Ali veza sa brojevima sugeriše pluralnost među verama", rekao je. „To je inspirativno, zar ne?"

Grejs je bila duboko zamišljena. „Neke ljude je to više plašilo nego što ih je inspirisalo, Aleks. To bi moglo da uzdrma neke apsolutne stvari u njihovoj religiji. Ali gde nas ovo povezuje sa doktorom Dijem i njegovim prijateljima? I zašto je to bilo vaţno tvojoj majci?"

Aleks izvadi novčanik i paţljivo odmota list papira. „Prepisao sam ovo sinoć iz jednog od Vilovih priručnika. Odmah sam ga prepoznao. Bilo je nacrtano u našoj staroj porodičnoj Bibliji i uvek mi je privlačilo paţnju kada sam bio dete. Sada znam da je to Dijev amblem, zvan 'Monas' ili 'jedan'." Grejs je gledala crteţ neko vreme pre nego što je Aleks nastavio. „Sam gaje nacrtao i u njemu kombinuje astrološke simbole tako da stvaraju krst sličan egipatskom anku. Mislio je da bi bilo previše da tako nešto i štampa, jer bi teoretski oslobađao njegovu magijsku formu. Smatrao je da taj znak ima veliku moć, i ono što je interesantno, ima simbol meseca na vrhu sa suncem direktno ispod."

Na ovo, Grejs pljesnu dlanovima i nasmeja se glasno. „Njegova šefica je stvarno bila opasna gospoda."

Aleks potvrdi i nastavi njenu šalu. „Da, slaţem se, i mislim da je to vrlo bitno. Di je dizajnirao nešto simbolično za sva religijska uverenja. A druga tema koja se ponavlja, ruţin cvet, moţe se povezati sa vitraţom ruţe u Šartru."

„Takođe, Dordano Bruno je bio fasciniran suncem. Proveo je neko vreme u Parizu, kod kralja Anrija IV. Francuska je u to vreme nudila najviše mogućnosti za religioznu toleranciju i reformu, građene na filozofiji hermesovske kabale. Svetio zraka dugodnevice u Šartru sigurno ga je sasvim zainteresovalo. To je lavirint nagađanja."

„Onda, hajde da proverimo Bruna, sunce i značaj ruţe pre nego što se naša Arijadna vrati iz Njujorka. Ali u međuvremenu, poslednji trag za tebe. Pitala sam svog oca za hebrejska slova koja se pojavljuju na svakoj stranici starijih dokumenata."

„Primetio sam ih, ali ih nisam razumeo. Da li je on nešto prepoznao?" „Tek sam mu danas to poslala faksom iako mi ih je Lusi kopirala još pre

nekoliko nedelja, ali tada se nisam ovoliko bavila ovom temom. Nije imao mnogo vremena da prouči ta slova, ali, tek da ti dam nešto o čemu

da razmišljaš, on misli da svaka reč ima kabalističko značenje -kao magična reč."

„Kao 'abrakadabra ?" Aleksov humor nije sasvim mogao da sakrije njegovo istinsko interesovanje.

By voki

Grejs se nasmeši, uţivajući u vinu i Aleksovom društvu. „To je arapska reč, ludice. Ali moj otac će to prevesti i dati nam značenja. Nešto mi je napomenuo o 'gematriji'."

„Vrlo dobro, Grejs. Sigurno je u pravu. 'Gematrija daje svim slovima numeričku paralelu, a mogu samo da zamislim šta će se dobiti od zbira vrednosti pojedinih reči. Ali šta će sve to značiti?"

Dvadeset deveto poglavlje

Bilo je skoro pola jedan kada su Sajmon i Lusi prešli 34. ulicu u centralnom Menhetnu kroz zbijene redove ţutih taksija i uleteli u zgradu gde je Roland Braun imao kancelariju. Bacivši pogled na tablu, proverili su sprat koji im treba. Lift ih je uskoro vozio gore. Nasmešiše se jedno drugom.

Rolandova kancelarija bila je na sedamdesetom spratu. Vrata lifta se bešumno otvoriše i njihovi osmesi nestadoše: pred njima je stajao čovek iz obezbeđenja a iza njega su mogli da vide crno-bele plastične trake koje su označavale mesto zločina iza matiranog stakla Rolandove kancelarije. Neka ţena koja je delovala kao upravnica kretala se po kancelariji u kojoj je izgleda bilo naglo prekinuto preseljenje, jer je nered - arhiva, knjige i drugi delovi opreme - bio posvuda, u neorganizovanim gomilama.

Jedna privlačna, doterana ţena od otprilike četrdeset godina razgovarala je sa uniformisanim policajcem i jednim čovekom u civilnom odelu nedaleko od lifta, a u zadnjem delu kancelarija muškarci u belim radnim kombinezonima kretali su se kao duhovi.

Ţena i dva čoveka okrenuli su se ka Sajmonu i Lusi kada su se vrata lifta otvorila.

„Izvolite? Šta mogu učiniti za vas?" upita ţena, pomalo oštro, kro-čivši napred. Obraćala se Lusi.

„Dobro jutro. Ja sam Lusi King a ovo je Sajmon Velan. Doleteli smo iz Londona specijalno radi sastanka sa gospodinom Braunom." Govorila je odsečno i kratko. Bilo joj je očigledno da gospodin Braun nije na raspolaganju.

„Oh, da, spomenuo je to. Ja sam Perl Garet, jedan od Rolandovih partnera." Kratko su se rukovali i ona nastavi. „On je hitno pozvan u Boston. Mislila sam

By voki

da vam to javim u hotel, ali, kao što vidite", pokazala je rukom nered oko sebe, „bila sam prezauzeta od kada me je policija nazvala jutros u sedam. Rekao mi je da vam prenesem da će vas nazvati, Lusi. Oko šest sati večeras. On ima vaš broj i predlaţe da se sutra ujutru sretnete u njegovom stanu. Što će biti mnogo ugodnije nego ovde." Njen glas je odavao frustraciju zbog ove situacije.

„Gospodo Garet, oprostite, molim vas dođite na trenutak." Ĉovek u civilu je privukao njenu paţnju i pokazao joj na jednog od radnika u belom koji je mahao prema njima.

„Molim vas, izvinite me. Ovo je stvarno problem. Mi drţimo mnogo osetljivih fotografija u našoj arhivi ovde, a nisu sve kopirane na disk. Neke od starijih slika ponekad umeju da izazovu paranoju kod nekih političara ili ljudi iz sveta zabave. Kao fioka sa prljavim vešom, moglo bi se reći. Još ne znamo šta nedostaje." Pozvala je lift za njih i nasmešila im se na odlasku. „Ţelim vam prijatan dan, makar ćete imati priliku da budete turisti. Ovaj grad je kao Diznilend za odrasle, zar ne mislite tako?"

Okrenula se i otišla i ne sačekavši odgovor od svojih zaprepašćenih posetilaca.

„Je li ovo slučajnost? Da li treba da se zabrinemo?" U Sajmono-vom glasu nije bilo ni traga od uobičajenog humora kada je lift stigao u prizemlje.

Lusi je još razmišljala kako da odgovori. More lica prelazilo je ulicu u ovom brzom, prebukiranom gradu. Uprkos ovom događaju, ona je jedino mogla da misli na Aleksa.

Ĉak i pre nego što su otišli u Rolandovu zgradu, osećala se čudno poslednjih sat vremena zbog nekog neobjašnjivog osećaja da je Aleks pod stresom zbog nečega.

Setila se Maksove povrede glave. Nije mogla da ostane malo nasamo, sama sa sobom, a mučio ju je i najnoviji razvoj situacije i umor od neprospavane noći u avionu. Nešto se dešavalo, osećala je to, mada nije mogla tačno da kaţe šta. Sajmon pruţi prijateljsku ruku i stavi je na njeno rame.

„Hoćemo na kafu?" Klimnula je glavom, zahvalna za malu pauzu. Iscrpljenost je pretila da je

potpuno savlada. Ĉudno je to - kancelarija u kojoj je radio Ro-land bila je opljačkana baš prethodne noći, a on sam je hitno morao da pomeri njihov sastanak. Zgodna gospoda - njegov partner - samo je kratko rekla da je morao da odleti u Boston. Zar nije to previše slučajnosti? Sve joj se skupilo: nagla odluka da doputuje ovamo, ţurba na aerodrom, ubeđivanje sa Aleksom, noć bez sna, i sada otkazani sastanak

- osećala se loše i razočarano. Pronašli su lep kafe gde joj je Sajmon bio naručio sendvič i jaku kafu - ovo je

bilo protiv njenog uobičajenog načina ishrane, ali bio joj je potreban kofein da je malo digne. Pogledala je sendvič, osetila mučninu i shvatila da neće moći da ga pojede. Sajmon je opazio njenu uznemirenost, spustio viljušku i noţ kraj tanjira pomfrita, i nagnuo se da joj stisne ruku.

By voki

„Trebalo je da ti naručim vegetarijanski hamburger, je 1' da? Vidim ti po izrazu lica da nema šanse da zagrizeš ovo."

Uspela je da mu se malo nasmeši. „Oprosti. Ne znam ni sama šta nije u redu sa mnom. Ţelim da budem ovde u Njujorku i proverim šta je to kod Rolanda. Ĉak mi je veoma drago što imam šansu da se ponovo osetim slobodno i nezavisno - od Aleksa. Ali osećam se nekako čudno, kao da sam ostavila polovinu sebe kod kuće. Nije to baš prijatan osećaj, veruj mi."

„Samo se opusti, srce. Stiglo te je sve ovo - a i mene je, ako ćemo iskreno. Nije to samo zbog nespavanja. I u ono malo dremeţa što sam uspeo da uhvatim, moj mozak je pokušavao da reši zagonetke. Osećam se kao da me je pregazilo krdo slonova. Ĉak sam pokušao i da shvatim numerološku vrednost pojedinih reči. Mora da sam poludeo." Pogledao je u njeno izrazito lepo lice, video da je potpuno bleda i odmah se setio Aleksove stroge direktive da ona mora redovno da jede i uzima lekove. ,,I, hajde da priznamo, oboje smo totalno razočarani zbog ovog otkazivanja današnjeg sastanka sa Rolandom. Okolnosti su vrlo čudne, ali treba da sagledamo stvari u pravoj perspektivi i sačekamo jutro bez panike. Ali, Lusi, zaboga, smiluj se na mene i pojedi nešto, ili će me tvoj dečko ubiti onim svojim prekornim pogledom kad se budemo vratili kući. Ja bih lakše izdrţao Vilov burni nalet temperamenta nego Aleksovu tihu ljutnju."

Lusi je grickala salatu sa tanjira i popila svoje lekove. „Nešto sam razmišljala, Sajmone. Aleks ima sada trideset četiri godine, kao magični broj u Jupiterovoj tabeli. Oni tragovi za rešenje koji govore o 'lojalnosti' i 'istini' označavaju čvor koji je znak Stafordovih. Kada uzmem u obzir sve dokumente, stičem utisak da oni pričaju baš našu priču."

,,A sada sedimo tačno u 34. ulici, što je stvarno da se najeţiš. Šta ţeliš da kaţeš, Lusi?"

„Pričao si mi da ste jedne večeri ti i Aleks radili za kompjuterom kada se Šator kvadrat - koji smo videli u avionu - jednostavno pojavio?" Sajmon potvrdi klimanjem. „Izgleda da tu postoji šablon priče o Veneri i Adonisu u nekim od dokumenata, zar ne misliš? Lepi mladi čovek kojeg progoni Venera?"

„Nastavi." „Je li to jedna verzija priče o Vilu i Sijan? Ona očajnički ţeli da ga zadrţi za

sebe, on beţi u neku divlju potragu i - pazi sada ovu čudnu stvar - bukvalno biva zbačen sa mosta, kao Adonis. Aleks mi je rekao da je povreda bila teška, ali da nije to ono što ga je ubilo. Ĉudno je to, slaţeš se? Priča govori o Veneri koja progoni svog ranjenog ljubavnika, a bele ruţe koje ona gazi bodu njena stopala i njena krv ih čini crvenim u čistoj ljubavi. Sećaš se da joj je Vil poslao bele ruţe. Iako nikada nismo pogodili zašto je to uradio."

Sajmon je bio zainteresovan za ovu povezanost ideja. „To su veliki skokovi, Lusi. Ali, i Filip Sidni je umro od rane na butini - dao je svoj štitnik za nogu nekom drugom vojniku kome je bio potreban. Ali rana na butini je postala gangrenozna i on se mučio danima pre nego što je izdahnuo."

„Eto, vidiš, rekao si to da pokaţeš da stvari nisu povezane, ali on je bio učenik Dţona Dija." Lusi nije rekla koliko je Sidni ličio na muškarca kojeg je videla one

By voki

večeri na staroj lađi na Temzi. Posetila je Nacionalnu galeriju i videla nekoliko njegovih portreta - čovek sa mnogo lica, što je dokazalo kultni status koji je stekao medu sledbenicima nakon svoje smrti. Sličnost je bila upadljiva. Plemić, pesnik, kritičar, neodoljiv kao Bajron -zapravo, bio je Bajron svoga doba. Ali kako da objasni nekome taj čudan doţivljaj na Noć veštica, i ono što je videla? Niko normalan neće poverovati u to. „Mislim da neke reči iz teksta pripadaju Sidniju. Još jedna čudna stvar, Sajmone, jeste to što moje ime znači svetlost'. Sećaš se jednog stiha koji govori o 'dami svetlosti' koja započinje svoj put u mesecu Sretenja. Lusi znači 'dama svetlosti' a moj rođendan je u februaru, kada je i Srete-nje. I, ma koliko bilo čudno, rođena sam trećeg februara. Moj otac je uvek govorio da je to 'dan kada je prestala muzika' - a to je ona referenca koju sam ti pokazala u avionu, u jednom od kasnijih tekstova."

„Da, razmišljao sam o tome. To je onaj dan kada su u avionskoj nesreći poginuli Badi Holi i Big Buper - negde pedesetih godina, mislim?"

Lusi je klimala glavom. ,,A zatim stiţemo do Aleksa. Neki tragovi ukazuju na Aleksandra Velikog, i na čvor Stafordovih, i na ruţe. A ima i jedan trag o kojem još nisam razgovarala sa tobom. Jedan od prvih tekstova, u najstarijoj grupi, govori o reci Stiks koja protiče kroz kraljevstvo mrtvih. To je bio moj prvi pravi izlazak sa Aleksom, na Noć veštica, odnosno mrtvih. Krstarenje Temzom se zvalo 'Duhovi mrtvih iz prošlosti' a ja sam bila obučena kao Arijadna."

„Zato tebe zanimaju nadimci... Znači, moramo da analiziramo svaki posebno, tekst po tekst, dok ne pronađemo mesto gde si ti ušla u priču. Onda ćemo znati kako se priča raspliće. A u međuvremenu, pošto smo u trideset četvrtoj ulici, hajde da malo budemo turisti i posetimo Em-pajer stejt bilding. Moţda i ta zgrada ima neko značenje."

Nekoliko minuta nakon sedam sati uveče, Aleks skrenu auto kod Sija-nine

zgrade na Trgu Redklif i pogleda nagore u prozore njenog stana. Malo se opustio videvši upaljena svetla pa je krenuo da traţi mesto za parkiranje. Moţda je negde izašla nakratko. Nije se javila na njegov telefonski poziv samo nekoliko minuta ranije, i on se zabrinuo da je odustala od njihovog dogovora za večeras. Izašao je iz kola i zaključao ih. Začu se tihi zvuk aktiviranja alarma.

Krenuo je do njenog ulaza preko trga, pored masivne crkve, tipične gotičke građevine koja je izgledala neveselo na mutnom svetlu martovskog predvečerja. Lepše vreme koje najavljuju od sledećeg vikenda biće stvarno dobrodošla promena, pomislio je. Primetio je Sijanin plavi fiat uno parkiran na mestu za stanare. Nije mogla otići negde daleko, pomisli, setivši se emocionalne krize u kojoj je bila prethodnog dana. Osetio je malo olakšanje.

Pritisnuo je zvono interfona. Nije bilo odgovora pa je zakoračio malo unazad i ponovo pogledao gore u prozore. Svetio je bilo upaljeno, nije bilo sumnje u to, zato odluči da pozvoni još jednom. Ništa. Pogledao je svoj sat - vide da ona kasni tek nekoliko minuta. Moţda je u kupatilu? Ponovo je nazvao njen broj sa svog mobilnog; ovoga puta linija je pokazivala zauzeće. Razmišljao je minut ili

By voki

dva. Ako je na telefonu sa nekim drugim, mogla je ipak bez problema pritisnuti dugme na inter-fonu - osim ako se raspravlja sa Kalvinom preko telefona i ne ţeli da je bilo ko uznemirava. Onda ga iznenada preplavi talas brige da nije slučajno uradila nešto glupo. Odluči se u sekundi i brzo pritisnu drugo dugme na ulaznim vratima. Glas ga upita za ime.

„Dobro veče. Oprostite, moje ime je doktor Aleks Staford, došao sam kod Sijan koja ţivi u stanu broj pet. Svetla su upaljena, ali ne javlja se. Da li biste mi, molim vas, otvorili? Ona me očekuje pa se brinem da joj se slučajno nije slošilo."

„Koji stan ste rekli?" proveravao je glas s druge strane. „Sijan Pauel, stan broj pet. Ja sam brat Vila Staforda." „O, da, vi ste, doktore. To je stan na poslednjem spratu, zar ne?" Aleks se premeštao s noge na nogu, odjednom veoma nestrpljiv. Najzad se

začu škljocanje otključane brave i on istog momenta gurnu vrata i praktično potrča uz loše osvetljeno stepenište. Na odmorištu kod trećeg sprata shvati da se već umorio i stade da uhvati dah. Jedva da je i spavao prethodne noći, nadajući se - uzalud - da će Lusi nazvati. Zvali su ga zbog hitnog slučaja već tog jutra u šest, što znači da je tog dana proveo tačno dvanaest sati na poslu. Sada pogleda nagore prema vratima Sijaninog stana i iz ovog ugla mu se učini da nisu bila dobro zatvorena. Ĉudno, pomislio je. Nastavio je da se penje, i uskoro vide da je bio u pravu: na lošem svetlu u hodniku video je ipak da su vrata bila odškrinuta. Pomislio je da je moţda otišla u baštu na krovu zgrade i ostavila vrata otvorena za njega. Popeo se do kraja stepenica i pritisnuo svetio koje nije reagovalo. To je stvarno ličilo na Vila da iznajmi stan na samo krovu sveta, bez lifta.

U polumraku hodnika nešto nije izgledalo kako treba. Prišao je vratima i video da su odškrinuta, kao i da su razvaljena jer se videlo ispucalo, drvo po ivicama. Lanac za zaključavanje visio je sa unutrašnje strane, poluotkinut. Šta je ovo, do đavola? Ĉula su mu bila napregnuta dok se napinjao da čuje nešto. Nikakvog zvuka nije bilo. Lagano, on gurnu vrata kroz koja se ukaza predsoblje stana a iza njega i dnevna soba. Oči mu se sretoše sa nekom vrstom organizovanog haosa: knjige su bile skinute sa polica i poredane u gomilice na podu. Kroz prolaz prema dnevnoj sobi video je nastavak istog nereda. Fioke su bile izvučene, knjige ponegde otvorene a ponegde poloţene naopačke. Poklopac klavira bio je otvoren. Neko je profesionalno i sistematski pretraţivao ovaj stan. A onda ugleda kako se nešto kreće po stanu, dole u predsoblju, sakriven od svetla.

Sedela je uza zid, kolena privučenih na grudi, u poloţaju fetusa. Obgrlila se rukama i nešto čvrsto pritiskala na srce. Telefonska slušalica cimala se gore-dole na svom izuvijanom kablu, viseći sa drţača na zidu. Paţljivo je gledao gde će stati da dođe do nje. Kleknuo je. Okrenula je lice ka njemu i mogao je da vidi veliku modricu kako se formira sa jedne strane njenih izraţenih jagodica. Plave oči su ga gledale, kao da ga ne prepoznaju.

By voki

,,Oh, to si ti", reče slabašnim glasom. „Mislila sam da se on vratio." Obavila mu je ruke oko vrata i zagrlila ga, a njena lagana jeza pređe u nekontrolisano drhtanje.

„U redu je", tiho je rekao. Odmakao se malo i paţljivo je pogledao. Bez većih povreda na glavi, ţenice normalne, puls malo ubrzan - sve ovo je rutinski utvrdio u sekundi. „Šta se desilo, Sijan?" Izbacio je mogućnost silovanja sudeći po izgledu stana. Posegao je da uzme mobilni i krenuo da zove, ali ona ga rukom zaustavi, odmahnu glavom i pokuša da ustane.

„Ja sam htela da zovem policiju, Aleks, ali bacio me je na zid i rekao da će se vratiti ako budem ikoga zvala. Mislila sam da će me napasti, ali samo me jako ošamario." Protrljala je nos i pogledala krv koja se od toga stvorila na ruci. „Rekao mi je da budem mirna i da me neće povrediti." Ponovo je pokušala da ustane, i ovaj put uspe da se osloni na noge.

Aleks je imao bar desetak pitanja koje je ţeleo da joj postavi, počevši od toga ko je bn', ali iskustvo ga je naučilo da bude strpljiv. Odjednom primeti da je predmet koji ona steţe na grudima Vilova koţna jakna koju je nosio na dan kada je poginuo. Bila je isečena po šavovima, jer ju je osoblje na urgentnom iseklo da bi je skinuli. Na podu ispred Sijan stajale se ostale Vilove stvari koje je nosio tog dana - majica, iscepane farmerke, čak i donji veš. Bio je spakovao svoj koţni motoraški komplet i obukao ovu lakšu kombinaciju, uključujući svoju omiljenu dukati koţnu jaknu. Plastična bolnička kesa u kojoj je sve to bilo spakovano vi-sila je na dovratku, prazna.

Sijan je naslutila o čemu Aleks razmišlja pa je rekla, pomalo sa ose-ćajem krivice. „Henri mi je dao ovo, odeću, kada su je vratili iz policije. Ja sam ga samo molila za koţnu jaknu, da je imam za uspomenu, jer je to bio moj poklon Vilu za rođendan i on ju je mnogo voleo. Bila je naručena iz Amerike, specijalno za njega, iz limitirane kolekcije, sećaš se." Aleks samo klimnu. „Mislim da Henri nije ţeleo da se suoči sa tim stvarima. Nisam mogla ni ja, pa sam jednostavno ostavila kesu u ormanu i zaboravila na nju sve dok ovaj sada nije sve izvukao napolje."

Ovo objašnjenje je malo bilo opustilo Aleksa, jer je shvatio da ona povezano govori, da nije na rubu nervnog sloma. Obgrlio ju je oko ramena i pomogao joj da ode do dnevne sobe. Smestio ju je u fotelju pošto je prethodno sklonio knjige koje su i tu bile pobacane. „Sedi ovde, Sijan, molim te. Ţelim da proverim tvoje stanje." Izvukao je iz dţepa olovku koja je na vrhu imala baterijsku lampu i uperio je u njene oči dok nije trepnula. Bio je zadovoljan izgledom njenih ţenica. Zatim je upalio lampu i okrenuo njeno lice pregledajući detaljno neravninu nosa i obraze, gde je imala posekotinu. „Ne izgleda lepo sada, ali ne bi trebalo da ostavi oţiljak. Rasekao te je prstenom." Klimnula je. „Kako si udarila u zid, glavom?"

Sijan pokaza na svoje levo rame i ruku i protrlja ih, sa izrazom bola na licu. „Jako boli?" „Bolno je, ali čini mi se da ništa nije slomljeno."

By voki

Aleks je hteo da proveri traţeći od nje da povuče njegovu ruku što jače moţe. Izgledao je zadovoljan pregledom. „Ne, ne čini se ni meni da je slomljeno. Hajde, reci mi sada polako šta se dogodilo."

„Izašla sam da kupim vino. Kada sam se vraćala, čula sam da telefon zvoni. Odmah nakon toga čulo se i zvono na vratima i mislila sam da si ti, da si stigao malo ranije, pa sam pritisnula dugme na interfonu ne gledajući zapravo ko je. Kada se čulo kucanje na vratima, lanac je bio zakačen a ja nisam proverila kroz špijunku. Krenula sam da otključam a on je onda svom silinom udario u vrata. Lanac je jednostavno pukao. Gurnuo me je u stranu, udario i rekao mi da budem mirna ukoliko ne ţelim da me povredi. A onda je sve ovo rasturio..." Pokazala je rukom oko sebe i počela da plače, prvi put nakon svega. „Mislila sam, ako nazovem policiju, stvarno će se vratiti i ozbiljno me pretući."

„Koliko je bio u stanu, Sijan? Kako je izgledao? Krupne grade?" Aleks je neţno masirao njen vrat, istovremeno proveravajući da nije nešto puklo. Ona je i dalje na grudima stiskala jaknu.

„Ne znam. Dvadesetak minuta? Moţda i više. Bio je krupan, ne baš visok. Imao je skup kaput, mislim da je marke maks mara, i smeđe koţne rukavice - jednu je namerno skinuo pre nego što me je ošamario." Aleks se nasmeši na Sijaninu profesionalnu deformaciju po pitanju odeće. „Pitao me je gde mi je dečko i pretio da će me opet udariti ako ne odgovorim. Nešto je traţio ovde, sigurna sam u to. Ali mislim da nije našao to što mu je trebalo. Da li je on mislio na Vila?"

„Moţda je ipak mislio na Kalvina." Aleksove misli su jurile kao brzi voz. Bacio je pogled na stan a zatim uzeo Sijanin kaput. „Danas je trebalo nešto da mu donesem, ali nisam mogao nigde da ga nađem. Još se nije javio, je 1' da?" Odrično je odmahnula glavom. „Dođi. Jedna moja prijateljica radi u hitnoj u Ĉelsiju. Srediće ti tu posekotinu na brzinu a onda idemo kod mene. Sutra ćemo raščistiti ovaj haos, ali sada moram da obavim nekoliko telefonskih poziva. Ovo je otišlo predaleko."

Lusi pogleda nadole, ali visina je nije plašila. Dugi, svileni pramenovi njene

kose lepršali su na povetarcu i sveţ vazduh je davao lep sjaj njenoj maslinastoj puti. Izgledala je mnogo bolje nego ranije. Nasmešila se svom pratiocu. „Ti si znao, zar ne? To da je ovo trag u tekstu koji se odnosi na 'čudnu majmunastu energiju', i na filmove, i na art deko foaje."

„Nisam bio sasvim siguran dok nismo stigli. Zagonetka o King Kongu bila je prilično laka, kao i napomena o igli koja pokazuje nagore na sam vrh stabla jabuke - Velike jabuke*, naravno. Ali nisam bio siguran u pogledu pet hiljada kvadratnih metara mermera - sve do sada. Sve je to vezano za 34. ulicu. Zašto je ovaj broj toliko vaţan?"

___________________________________ *Engl. Big Apple, 'Velika jabuka', čest naziv za Njujork (prim.prev.)

By voki

Lusi je čula zvonjavu mobilnog telefona, ali vrlo tiho zbog fijukanja vetra na ovoj visini. Pomislila je da je suviše rano da zove Aleksa. Bio je na večeri sa Sijan i bilo je tek devet sati u Engleskoj.

„Sendi je." Njegov glas joj se činio dublji nego obično, medu ovim američkim akcentima koji su je okruţivali. Vrisnula je od zadovoljstva što je upotrebio to ime. Šta joj je to govorilo? Razmišljala je kako da re-aguje i on upita: „Gde si?"

„Na vrhu Empajer stejt bildinga u 34. ulici. Ti si verovatno već shvatio da je to jedno od rešenja zagonetki, jer si uvek za korak ispred nas. Je li sve u redu kod tebe? Brinula sam se, ali mislila sam da si na večeri pa nisam htela da te gnjavim. Je li nešto sa Maksom?"

„Ne, nije Maks, Lusi. Sijan je u pitanju. Imala je nezvane goste u stanu. Nisam uspeo da predam paket našem kuriru - kao da je u zemlju propao. Upravo sam uspeo da stupim u kontakt s njegovom majkom i ona mi je potvrdila da je bio u Nantaketu dan ili dva, ali da više nije tamo. Večeras ima let iz Bostona. Znači, u poslednjem trenutku. Ne znam šta izigrava, ali neću ništa više reći sada. Doveo sam Sijan kod mene večeras. U šoku je i u modricama a njena vrata su razvaljena. Sišao sam dole da joj spremim kupku. Treba mi Sajmon da ga pitam za njegovu vezu u Skotland jardu."

Lusi je bila suviše uţasnuta da bi ga gnjavila dodatnim detaljima i jednostavno je pruţila telefon Sajmonu. Ovaj je počeo gadno da psuje kada je čuo o čemu se radi tako da su se svi na krovu okretali da vide o čemu je reč.

„Jedini razlog zbog kojeg smo prihvatili njihov zahtev da ne zovemo policiju bio je taj što su obećali da neće uvlačiti nikoga sa strane, što su očigledno prekršili." Aleks je zvučao nekako više umorno nego besno, pomislio je Sajmon, mada je uvek bilo teško to definisati. „Pogazili su pravila koja su sami postavili, pa je zato vreme da uradimo stvari na naš način."

„Sve i svako moţe biti sredstvo u njihovoj politici, Aleks. Kada budeš našao Kalvina, obećaj mi da ćeš tog skota vezati lisicama dok se ja ne vratim."

Sajmon zatim izvadi svoj podsetnik iz dţepa i nastavi dugačak razgovor sa Aleksom o raznim detaljima. Ljutito je mahao glavom pri tom. Lusi se okretala utroba dok je slušala kako razmenjuju neke brojeve telefona i beleške, i Sajmon je onda hteo da da svoje mišljenje o tome. Aleks nije ţeleo da razgovara o tome u tom trenutku. Na kraju, telefon joj je bio vraćen.

Stavila ga je na uvo i zapušila drugo da bi bolje čula. „I ja tebe volim." Skoro da je bila sigurna da je to rekao, ali ona nije ništa rekla pre toga.

A zatim Aleks reče, glasom vrlo mirnim i utešnim, nešto od čega je zanemela. „Ako resiš numerologiju Dijevog imena, dobićeš broj trideset četiri. I, da li si povezala do sada da je tvoj rođendan trideset četvrtog dana u godini?"

By voki

Trideseto poglavlje Sa divljom jabukom i drvetom magnolije koji su cvetali u dvorištu bila je to

sigurno najlepša kuća u nizu. Visoka, vitka plavuša pojavi se na vratima, pomilova Aleksa po obrazu, i on nestade u kući, noseći jednu orhideju. Lusi je to posmatrala iz njegovih kola i osetila talas panike. Ovo je bila njegova prošlost - i njen prvi pogled na ono kako bi budućnost mogla da izgleda.

U strahu da bi mogla postati zavisna od snaţnih emocija koje su je bile preplavile, skoro potpuno je pobegla od Aleksa nakon povratka iz Njujorka. Provela je samo dve večeri s njim, a i tada je bila tako napeta da je izbegavala fizički kontakt. Bilo joj je potrebno da spusti loptu i ponovo pronađe sebe; zato je pronašla izgovor u velikom zaostatku na poslu, u sobi za montaţu materijala. A onda je došao na red njen dva-desetčetvoročasovni boravak u bolnici Herfild radi testova, tačno šest meseci od operacije. On je bio promenio smenu da bi mogao da je od-veze, čekao je dok su joj povezivali sve one ţičice na aparate, i ostao sa njom tokom celog postupka. Ona je bila slaba, naprasita u obraćanju Aleksu, i osećala se loše. Ali on je to već bio iskusio sa pacijentima i prihvatao je sve, u rok sluţbe. Međutim, ponekad ni on sam nije imao strpljenja s njom. Da li je njen cilj bio da ga razljuti?

Kada ju je Aleks dovezao kući posle testova u bolnici, zbunjenost se videla na njegovom licu. Grejs je pobesnela na nju. „Nemoj da se igraš osećanjima ovog čoveka, Lusi. Nisi ti jedina osoba na svetu koja je iskusila bol. Mislim da je krajnje vreme da ostaviš nadurenu malu devojčicu iza sebe i ponašaš se kao zrela, odrasla ţena!" Ovo je stvarno pogodilo metu. Njena najbliţa prijateljica nikada ranije nije tako razgovarala sa njom. Mogla je i sama da vidi da ponavlja greške iz prošlosti. Šta bi moglo da je oslobodi toga? Ipak - a moţda baš iz tog razloga - izbegavala je Aleksa nekoliko dana pre uskršnjeg odmora, zakopavajući se u posao i znajući da će i on učiniti isto. Skoro dve nedelje nije bila ni otvorila Dijev materijal.

A onda, odjednom, Aleks se pojavio sa svojim sinom ispred njenog stana, noseći torbu 'za vikend'. Lusi vide da je i Ana kod kola. Preplavi je panika. Aleks je bezbriţno brbljao i upoznao njih dve. Ana je delovala potpuno opušteno komentarišući da imaju baš sreću sa dobrim vremenom za Uskrs. Aleks objasni svom sinu da je najnoviji tip skejtborda koji je dobio poklon od Lusi iz Njujorka. Dečak se oduševio i zadovoljno gledao u nju. Odvezli su Anu do stana i ona posla najlepše pozdrave Henriju. A zatim njih troje krenuše. Maks je bio zavaljen na zadnje sedište, presrećan što su pristali da spuste krov na audiju. Pruţio je Lusi CD koji je ţeleo da sluša tokom voţnje i, uopšte, delovao vrlo srećno. Menjajući brzine, Aleks uspe da joj na sekund toplo i ohrabrujuće stisne ruku. Ovo ju je toliko bilo dirnulo da je odmah stavila crne naočare za sunce kako bi sakrila dve suzice koje joj se oteše.

By voki

Tokom puta za Longpariš, Lusi i Maks su po triput otpevali svaku pesmu sa njegovog CD-a, najglasnije što su mogli. Henrija je pozdravila tako toplim zagrljajem, tako punim emocija, da je tu bilo utkano i izvinjenje njegovom sinu. Aleks se nasmeši. On je moţda i bolje od nje same razumeo njene bojazni i strahove. Zabarikadirala se u kuhinju spremajući specijalitete koje nije smela ni da lizne zbog stroge dijete, ali Maks je bio van sebe od oduševljenja. Rano popodne na Veliki petak provela je čitajući u bašti, zajedno sa Henrijem. Maks i Aleks su bili otišli na voţnju skejtom. Aleks joj je dao veliku kovertu pre nego što su njih dvojica izašli i ona iz nje izvadi prelepu ilustraciju A4 formata. Bila je to slika prelepe kristalne sfere sa naslikanom planinom u srcu, u zagrljaju velikog, razgranatog drveta. Natpis na dnu govorio je da je to Axis Mund', osovina sveta, za šta ga je pitala pre puta u Njujork. Tada nije razumela njegovo objašnjenje, ali sada ju je zadivila slika pred njom. Bio je to centar sveta, mesto za koje se verovalo da se na njemu nebo sreće sa zemljom. Na drugom, manjem listu papira bio je njegov crteţ simbola medicine, kadekusa, 'Merkurove palice'. Objašnjenje, napisano njegovim karakterističnim rukopisom, govorilo je da je ova palica znak baš te osovine a da zmija koja ga obavija predstavlja kanal koji lečnik koristi da prede osovinu iz ovog sveta u neki drugi svet odakle će doneti znanje koje će pomoći njegovom pacijentu. Broj trideset četiri je sa ovim bio povezan na više načina. Aleksove beleške su govorile o tome kako ga je i Dante izabrao da njime završi svoj Pakao, jer je predstavljao prelaznu tačku, sredinu sveta, dodir sa paklom - a zatim izlaznu tačku duhovnog saznanja, povratak među zvezde'. U centar i nazad, pomislila je Lusi, dok je Henri potkresivao voćke i ţbunje. Put u Jerusalim. Podsetilo ju je na lavirint.

Ostatak poslepodneva posvetila je Maksu i njegovim Simsovima i drugim igricama na kompjuteru. Aleks i Henri su se zabavljali pomeranjem nameštaja na gornjem spratu. Sajmon i Grejs dolaze narednog dana, a Sijan rano na uskršnju nedelju. Nju su pozvali dosta kasno jer je Kalvin - potpuno neočekivano - otputovao u Jerusalim. Ovo je pokvarilo njihove planove da odvede Sijan kući u Ameriku i upozna je sa svojom porodicom. Baš bez veze, pomisli Lusi. Sijan ni sama nije bila sigurna u to šta da misli.

Bila je vrlo iznenađena što je Aleks praktično lobirao kod Kalvina da odvede Sijan kući. Ali kada se to izjalovilo, bila je još više iznenađena što njega to izgleda nije toliko pogodilo. Moţda je to bilo zbog trenutno mirne situacije? Od kada su se ona i Sajmon vratili iz Njujorka - a Kalvin uspešno isporučio dokumenta svojim pretpostavljenima - niko nije imao probleme. Dali su im originale, kao i pre, dok su Aleks i Lusi napravili fotokopije i lica i poleđine. Telefonski pozivi su prestali, bar trenutno, i ništa više nisu čuli o njima. Ako je Aleksa i nerviralo to što je morao da im preda originale, nije to pokazivao. Ipak, Lusi nikako nije mogla da natera sebe da stekne poverenje u Kalvina i radovala se što će Sijan doći kod njih nakon što poseti svoju majku u Velsu. Trebalo bi da ga se otarasi, pomisli Lusi. Malo joj je smetalo što se Aleks ne izjašnjava o tome. Naučila je da poštuje njegov sud o svemu, ali nije mogla da se otrgne utisku da

By voki

je pomalo slep u pogledu Kalvina, moţda zbog toga što su rođaci. To je bilo nešto što nije mogla da dokuči.

Na kraju vrlo aktivnog dana, Maks je bio iscrpljen i sam je otišao u svoju sobu na spavanje u devet sati, ostavljajući njih troje svojim razgovorima. Aleks je spremio lososa prelivenog holandskim sosom, ostavivši Lusi da se pita zašto se uvek izvinjava da ne zna da kuva. „Nisi mi jasan. Sve što si mi do sada spremio bilo je fantastično. Ti si izvrstan kuvar i ruke ti mirišu na sveţe začine iz bašte." Poljubila mu je ruke i shvatila da su ovo moţda prve ljubazne reči upućene njemu posle toliko vremena. Bilo joj je potrebno da razgovaraju, a Henri je to uvideo i, uzimajući knjigu sa police, diskretno se povukao, uz laku noć svima'. Ali ni jedno od njih nije znalo kako da razbije tišinu pa su ćutke rasklonili sudove od večere. Konačno, ona bez reči stavi ruke oko njegovog struka i pogleda ga u oči. Bio je na odmoru i nije se brijao. Volela je to lice, sa bradom od tri dana; bio je to njen Aleks, a ne onaj kruti doktor. Malo se opustila, ali i dalje nije znala šta da kaţe. On je prvi probio led.

„Bila si super danas. Maks je uţivao u tvom društvu." „Zašto mi nisi rekao da je on tako drag dečak, da će biti tako lako s njim?" Aleks se nasmeja. „Nisi me ni pitala. Nemoj da te zavara - nije on baš uvek

anđelak. Ali mislim da sam vrlo blagosloven što ga imam." „Oprosti, Aleks, ponašala sam se grozno." „Grozno", sloţi se on, smešeći se. „Moglo bi se i tako reći." „Povlačim se." Pokušala je da se nasmeje na svoj račun. „Nisi me upozorio..." Na osnovu rezigniranog osmeha na njenom licu, znao je

da je ona već premorena od kinjenja same sebe. Izgledala je kao da je progoni neizbeţnost kraja njihove ljubavi. Bila je odlučna da ţrtvuje svaki pupoljak radosti koji bi mogao nastati u stabilnoj vezi samo da izbegne stres i emotivni haos koji je, po njenom mišljenju, takođe morao biti neizbeţan. Njen strah zadavao mu je bol i on nasloni čelo na njeno. „Lusi, šta je to što ti ţeliš? Mogu li ja da pomognem?"

Ćutala je, a onda rekla, bez stida. „Odvedi me u krevet i vodi ljubav sa mnom."

Ovoga puta Aleks ju je odveo u svoju sobu. Kada su bili u Francuskoj, seksualna ţelja i frustracija zbog dugog čekanja ugušile su njenu zabrinutost i ona mu se podala lako i prirodno. Ali u međuvremenu, bilo je vremena da se sve sagleda sa razumne strane. Ĉak i sada, kada je ţelela da se prepusti svojim čulima, gledala je sebe sa nekog odstojanja. Aleks je polako skidao odeću sa nje, milujući je bez i najmanjeg traga posesivnosti. Bila je zaprepašćena koliko je snaţan njen nagon bio da sakrije svoja osećanja. Znala je da će tako dovesti i njihovu sreću u pitanje i molila je svoje srce da mu se prepusti. Aleks joj je pročitao misli na osnovu promene boje očiju: od neţno smeđe do ledeno sive. Legao je na leđa pored nje i prelazio rukom po zavoju ispod njenog struka. Dru-gom rukom je mazio obline njenog ţenstvenog tela, blago, beskrajno dugo, sve dok nije osetila da joj se disanje umirilo. Osećala je njegov topao dah na telu.

By voki

„Kojom bi rečju, ili bojom, opisala šta osećaš kada te dotaknem ovde?" Prsti su mu prešli na njene grudi i na nezaceljen oţiljak među njima.

Nasmešila se i okrenula lice ka njemu. „Bliskost." Nasmešila se. „Mm. A ovde? Ili po stomaku?"

„Toplina. Intimnost." Teglila se kao mačka, ne ţeleći da on ikada prestane. Podigao se malo da dodirne sve delove njenog tela - kukove i donji deo

stomaka, udubljenje struka, grlo i bradavice, krivinu njenih leđa. Dodirivao ju je rukama, jezikom, vrhovima prstiju, neobrijanim licem; jako, slabo, pomalo grubo ili krajnje delikatno. Nije ţurio. Lusi je morala da se koncentriše na erotske osećaje koji su je proţimali i onda jasno odgovori na njegovo pitanje. Nekada se blago smejala, nekada duboko uzdisala. Podigao se još više i poljubio je u usta. Zatim je rukom razdvojio njene butine i stavio dlan na unutrašnju stranu. Drugom rukom ju je blago gurao da legne na leđa. Duboko je udahnula i ispruţila ruke iznad glave. „Modra i ljubičasta, i tragovi zvezdane svetlosti nakon oluje."

„Nije fer. Moţe samo jedna reč. Koncentriši se..." Prsti su mu neţno milovali njenu svilenu unutrašnjost a onda neţno skliznuli u nju. Jedva je mogla da diše. Ĉuo je svoje ime. „Koja je to reč?" Telo mu je bilo tako ukrućeno, ali glas tako blag.

„Boţanski... Aleks, ţelim te..." Ušao je u nju i polako se pomerao. ,,A sada?" „Raj." Lusi se činilo da više i ne diše dok ju je strast obuzimala. Kada je

poljupcem ugušio svaki glas iz njenih usta, mislila je da će joj srce prepući. Prestao je da se pomera samo za trenutak kako bi prineo usne na njeno uho i upita je koja je reč za ovo. „Nemam više reči!" uzviknula je povlačeći ga dublje u sebe. I sa njegovim usnama na svojim, osećala je kao da gubi dah. Nikada je nijedan ljubavnik nije poljubio tako duboko, tako strasno.

„Lusi, koja je reč za ovo?" Video je da mu se sasvim prepustila, a taj znak poverenja značio je mnogo kad je Lusi bila u pitanju. Ovo mu je sve reklo. Otvorila mu se; otvorila mu je i srce.

„Oslobođenje, Aleks." Ovo je izgovorila kroz uzdah. Nije imala vaz-duha, nije mogla da govori, i činilo joj se da prestaje da diše. Njihova tela su bila tako čvrsto isprepletana da je osetila drhtanje, ali nije znala ko se od njih dvoje trese. Okovala je njegov pogled svojim, okovala je njegovo telo svojim, i sada su se kretali u istom ritmu. „Ovo su boje neznane čak i dugi", prošaputala je.

Nasmejao se i lako je poljubio ovaj put. „Znači, razumeš. Ti si moja boginja. Nebeska." Ljubio ju je između svake reči.

I ona je zaista razumela. Bila je na nekom mestu na kojem nikad ranije nije bila. Bila je voljena.

Posegla je rukom za pokrivačem i oni se utopiše jedno u drugo.

By voki

Vreme je bilo lepo i u subotu, a specijalitete koje je bila spremila prethodnog dana Lusi je posluţila uz tradicionalni popodnevni čaj u vrtu. Sajmon i Grejs su malo pojačali stvar donevši bocu izuzetnog šampanjca i društvo se sjajno zabavljalo. Maks je bio vrlo zadovoljan pošto je celo prepodne proveo sa ocem i Lusi u prirodi, zabavljajući se svojim skejtbordom. Dečak je bio prijatno iznenađen - ali Aleks nije ni najmanje - koliko je Lusi bila u kondiciji. Svi oni kilometri na sobnom biciklu dali su rezultata. Uţivala je zadirkujući Aleksa da će se pridruţiti njemu i doktoru Kortniju na sledećem londonskom maratonu.

Tog popodneva Maks se igrao sa drugarom iz sela. Sajmonovo strpljenje je bilo na kraju i goreo je od radoznalosti. Ţeleo je čuje kako se Kalvin ponašao kad je saznao za ono što se dogodilo Sijan. Hteo je da to čuje sada pre nego što ona stigne.

„I ja sam radoznala, Aleks. Kako moţeš biti toliko miran kada je reč o tome?" Dobro je znala da će Aleks uvek paţljivo odvagati sve činjenice i da neće olako doneti zaključke. S druge strane, Sajmon je često umeo da prvo dela a onda razmisli o posledicama. Ipak, osećala je Si-janin bol kao svoj. Instinktivno, postavljala se zaštitnički prema Sijan zbog čega je bila jako besna na Kalvina.

Aleks je svom ocu ispričao šta se sve desilo. Henri je razmišljao nekoliko trenutaka, vagajući činjenice pred sobom. „Priznajem", Aleks je sastavio vrhove prstiju u trougao, „ne izgleda baš dobro. Ali bio sam sa njom u njenom stanu - sa tvojim prijateljem iz Skotland jarda i njegovim timom forenzičara - to jutro posle napada. Bio sam tamo i kada je Kalvin stigao pravo sa aerodroma. Bio je kao gromom pogođen. Očigledno je da nije imao veze s tim. U stvari, mislim da je namera bila da on bude ţrtva. I bez obzira na to da li je i on sam već to bio shvatio, sada sam siguran da on iskreno voli Sijan. Kada su se kasnije sreli u mom stanu, nije mogao da progovori ni reč. Bio je baš ljut. Videlo se da mu je stvarno stalo. Ja nisam bio neki njegov oboţavalac, ali tada me je stvarno iznenadio."

„Ne, Aleks, ne smeš biti sentimentalan u vezi s njim!" Sajmon je ključao. „Nosim se mišlju da uradim ono što bi i Vil uradio i da mu razbijem one skupe veštačke zube - nevezano za to da li on voli Sijan ili ne. Moţda je uspeo nju da zaludi jer ona ţeli da mu veruje, ali ti si mnogo mudriji. Ti znaš da je to njegovo društvo jedna gnusna skupina. Skoro da ţelim da stvarno nađu to što traţe i da onda shvate da će im zaista doneti neko prokletstvo. Moja omiljena biblijska priča je ona o Zavet-nom kovčegu koji kaţnjava Filistince. Mislim da je kazna bila ta što su svi dobili hemoroide, zar ne?"

Grejs se zagrcnu od smeha a Aleks se nasmeja duboko iz grla. „To je stvarno bila okrutna kazna u tim danima kada vazelin još nije bio otkriven. Da, zaboravio sam već, Sajmone, kako su tvoje pričice uvek osveţavale naše časove veronauke u školi u Vinčesteru. Mada razumem tvoju ljutnju na Kalvina, ozbiljno mislim da ipak treba da mu damo šansu da se pokaţe kakav je. Barem za sada. Nas dvojica smo otišli na ručak posle svega toga i dugo razgovarali. Popravio je situaciju time što je isporučio papire u najkraćem mogućem roku. A otada se niko nije javljao..."

By voki

„Ali papiri ne bi uopšte trebalo da budu kod njih." Sajmon se nije dao umiriti. ,,...i ja se nadam da je on sada naš prijatelj." Aleks je strpljivo završio svoju

rečenicu a zatim pogledao starog prijatelja pravo u oči. „Imaj poverenja u moju procenu, Sajmone. Moţda je Kalvin skrenuo s pravog kursa, filozofski rečeno. Njegov sistem verovanja je meni potpuno stran. Ali čini mi se da je on čovek istinske duhovnosti, a to ne mogu da mu zameram. On je mislilac, i ima savest."

,,I ti stvarno veruješ da on voli Sijan? Nisam bio baš sasvim uveren u to da je on cvećka u pogledu ţena." Lusi je bila vrlo napeta i osećala je da im Aleks ne govori baš sve u vezi sa Kalvinom. Ali čak i da je tako, on neće reći više ni reč dok ne odluči sam.

„Zanimljivo, Lusi, i sam sam se to pitao. Ali, da, ja zaista verujem da je on zaljubljen u nju. I ta jadna devojka mora nekako da stavi tačku na svoju prošlost i okrene se budućnosti. Mnogo je propatila, hajde da joj pruţimo svu moguću podršku." Govoreći ovo, Aleks pogleda u Henrija koji se sloţio klimanjem glave.

Grejs je pijuckala čaj i paţljivo slušala. Ali onda je svima postavila pitanje: „Ali Aleks, ako mu je stalo do nje, zašto je onda nestao a da joj nije rekao ni gde ide ni na koliko dugo? Da li ga je nešto plašilo? I zašto ju je tako izneverio i otkazao njihov put za Ameriku? Time se mogao malo iskupiti."

„Nemam odgovor na ta pitanja, Grejs. Slaţem se daje otkazano putovanje bio teţak udarac za Sijan. Ali profesor Valters i njegova svita su iz nekog razloga u Jerusalimu i ja ţelim da verujem da Kalvin ima razlog što im se pridruţio." Aleks dopuni čaše šampanjcem i naglo promeni temu. ,,A sada, dokle ste stigli sa Dijevim papirima? Da se preslišamo."

Aleks je namerno bio nešto prećutao. Lusi odjednom oseti da tu postoji još nešto. Ali bilo je jasno da on više ništa neće reći. Vrtela je te misli po glavi a onda shvati da nije čula jedan deo onoga što je Henri govorio. Pokušala je da se priključi i uhvati nit priče.

„...na vrlo prijatnoj večeri prošle nedelje sa Dţonom, mojim prijateljem iz crkve u Vinčesteru. Kasnije ću vam reći njegovo razmišljanje o hrišćanskim cionistima koje je Sajmon spominjao."

„Gospode boţe, Henri!" Sajmon je glasno protestovao. „Molim te, nemoj te likove ni na koji način da povezuješ sa mnom."

Henri umirujuće podiţe ruku. „Oprosti, druţe. Dţon zna za njih i potvrdio je svaku reč koju si rekao. Dovoljno je reći da mu se ni najmanje ne dopadaju. On mi kaţe da su njihove ideje mnogo više bazirane na Starom zavetu i proročanstvima iz njega nego na ličnosti Isusa Hrista. On misli da bi njihovo učenje sigurno dovelo do rata na Bliskom istoku, ako im se dozvoli. Ostaje nada da ih prate neke tajne sluţbe koje se brinu za to. Ta teorija 'uzdizanja' o kojoj si govorio, Sajmone, znači da ih nije ni najmanje briga za čovečanstvo. Njihova parola je: Ako nisi sa nama, onda si protiv nas. A čini mi se da Dţona brine i to da neki elementi u evangelističkom pokretu - posebno u SAD, u krugovima veoma bliskim Beloj kući - podrţavaju ovu krajnje apokaliptičnu teoriju i regrutuju nove pripadnike. Ali nije to pravo hrišćanstvo. Nadajmo se da tvoj

By voki

rođak nije umešan u to, Aleks. Ali ostavimo za sada stvari na tome. Voleo bih da čujem o vašem napretku u istraţivanju dokumenata. Jeste li imali problema da ih dobijete, Lusi?"

„Ĉudno je to, Henri." Ispričala im je o odlasku u Rolandovu kancelariju - o pljački i otkazanom sastanku. „Naša sumnjičava priroda se odmah uzbunila kad nam je na sve to Aleks rekao da je i Kalvin u Bostonu - u isto vreme kad i Roland. Ali sve je to bilo za dţabe. Vilove stvari su sve vreme bile u Rolandovoj kući tako da nismo imali problema da ih preuzmemo. On je bio maksimalno predusretljiv mada, razumljivo, rastuţen vešću o Vilovoj nesreći. Nije znao za to. Mislio je da je Vil otputovao u Meksiko ili negde u Juţnu Ameriku, pa ga zato nema. Rekao je da će ti pisati."

Henri se tuţno nasmeši i klimnu prema njoj. „Ali čini mi se da ste rekli da nije imao ključ koji ste traţili?"

„Bojim se da je to tačno." Sajmon odgovori. „Nije imao pojma ni o kakvom ključu. Imao je samo dokumenta i Vilovu poruku da ih čuva dok mu se ne javi. U toj specijalnoj pošiljci Vil je bio poslao i jednu belu ruţu - cela torba još miriše na nju. Lusi misli da je ruţa iz Dijanine bašte u Francuskoj."

Aleks je bio zamišljen, ali sada je pogledao u Lusi kao da se tek uključuje. „Bela ruţa? To je simbol ţenskih tajni. Takođe, 'ruţa' je podjednako vaţna za rešavanje zagonetki kao i broj trideset četiri. Grejs, tvoj otac ti je svašta otkrio o tome, zar ne?"

„Tačno. Ispričaću vam i to. Sajmon i ja smo prečešljavali listove i mislimo da se prvi list odnosi na svetog Petra - stenu*- koji drţi ključeve nebesa. Tradicionalno, jedan ključ je od zlata a drugi od srebra. Zatim, 'Marta' u trećem tekstu jeste sestra Marije Magdalene, a legenda kaţe da je ona otišla u Francusku. Ključevi su takođe bili njen simbol."

„Ključevi raja su od zlata i srebra? Onda naš par mora biti refleksija toga. Sačekaj malo..." Aleks otvori fasciklu sa fotokopiranim stranicama i u beleţnici zapisa ove ideje. „To samo znači da je imperativ da nađemo drugi ključ, Lusi, onaj koji ima rubin u sredini. I šta god da naš zlatni i srebrni ključ otvaraju, to je ulaz u raj." Aleksove misli opet nekud odlutaše, a onda ponovo zakopa nos u papire. „Onda moţemo pretpostaviti daje taj simbol našeg ujedinjenja' u Francuskoj - ili u Šartru, ili u našoj bašti. Ĉvor simbolizuje brak i lojalnost. Porodično geslo zvuči tako nešto slično?" Okrenuo se ka ocu.

„'Lojalan i iskren', to je naš porodični moto, Aleks. Nije baš vredelo za Henrija Staforda, vojvodu od Bakingema. U 'Ratu dveju ruţa' menjao je strane češće nego konje. Ali naš predak je njegov rođak Hamfri - uvek lojalan dinastiji Jork, a to ga je koštalo ţivota pod vladavinom Henrija Tjudora. Hamfrijev sin je uspeo da povrati nešto zemlje pod Henrijem VIII. Sinoć si me pitala za Staforda

______________________________ *Na ital. Petar znači kamen, stena. Kaţe se da je Hrist za njega rekao: „Na ovom ću kamenu

podići svoju crkvu."

By voki

koji je bio ambasador u Francuskoj, Lusi, i koji je poznavao Đordana Bruna. Da, to je bio naš predak Edvard, a jednom od njegovih sinova Dţon Kalvin je bio kr-šteni kum. „Ali" nastavio je, „čvor prikazan sa Kupidonom, Venerom ili sa Marsom, predstavlja vezu ljubavi - odnosno 'rat dobijen ljubavlju', kako je tvoja majka govorila. Znaš, posle koledţa Sveti Martin stekla je diplomu istorije umetnosti na Sorboni - gde sam je i upoznao radeći kratko za NATO", objasni Henri. „To je bilo značenje čvora u njenoj bašti, Aleks."

Za Aleksa, jedna misao se izdvojila. Bio je vrlo tih. Znao je istorijat svojih roditelja - i porodičnu borbu na strani bele ruţe kod Bosvorta. Vil je bio time oduševljen, a i Aleks se slagao. „Grb Stafordovih ima čvor i labuda, zar ne?"

,,I krst svetog Đorđa. Seti se Gordijevog čvora. Sećaš se da ti je majka poklonila manţetne za košulju u obliku čvora kada si diplomirao?"

Aleks je razmišljao o tome da, iako je njegova majka dala Vilu ključ na samrti, on sam je bio utkan u porodičnu misteriju od samog svog rođenja. Nemo je pogledao u svog oca a zatim ponovo u dokumenta. Razmišljao je o ruţama Jorka i Lankastera, zatim reče: „Sijanine bele ruţe. Vil je bio jorkista - vitez 'lojalan i iskren', kao i stari Stafordovi. Je li to slepi put, ili treba ovo detaljnije da ispitamo? Lusi? Šta ti kaţeš?"

Zamišljeno je pogledala Aleksa, izgubljena u svojim mislima. Dok je drţala solju u ruci, motale su joj se po glavi ruţe na Dijaninom servisu za čaj. „Mislim da počinjem da shvatam te bele ruţe, Aleks. Suncokreti prate sunce, ali bele ruţe oţivljavaju pod mesečinom. I baš sam sada razmišljala o drugom tekstu, o 'papučaru Henriju' - Henriju VIII koji je tvom pretku vratio deo njegove zemlje." Nasmejala se. „Njegova druga ţena, Ana Bolen, nosila je oko vrata privezak u obliku srca, i za nju se govorilo da moţe da se pretvori u zeca. Stih 'Devojke su majske kada su devičan-ske' je iz komada Kako vam drago. Ana Bolen je pogubljena u maju me-secu, obučena u sivo. Da li se taj tekst na to odnosi? 'Dama svetlosti' je sveta Lusi, a ja sam rođena u februaru, u mesecu kada pada Sretenje."

„Ali papiri su takođe 'izašli na svetlost dana na tvoj rođendan - trećeg februara - ovde, u bašti." Aleks joj dosu malo čaja.

„To je tačno", odgovorila mu je. Uvidela je to tek kada je on to istakao. „Zatim, princeza Elizabeta, Dijev patron, bila je kkćerka Ane Bolen. I ona i ja smo 'kraljeve kćeri'*, da tako kaţemo. Moja baka je bila sa Sicilije a deda iz Engleske, i sreli su se krajem rata, neposredno pred oslobođenje. Od njega sam dobila drţavljanstvo i englesko prezime."

Aleks je ćutke gledao u nju. Vrlo retko je spominjala svoju porodicu tako da su i ovako sitni detalji njemu bili značajni. „Odlično, spreman sam da ubacim još nešto u ovaj miks. Anina sestra, Meri Bolen, rodila je kkćerku čiji je otac

______________________________ * Lusino prezime King znači kralj na engleskom (prim. prev.)

By voki

skoro sigurno bio Henri VIII - iako je nosila prezime Keri. Merin sin, Henri Keri - čiji je otac takođe bio kralj pa je po njemu i dobio ime - bio je lord Ĉemberlen i glavni patron Šekspirove glumačke trupe."

„Naravno - trupa lorda Ĉemberlena", ubaci se Henri. „I, Henri Keri je bio mnogo više nego samo rođak kraljice Elizabete. Ali

kkćerka Meri Bolen - sestra lorda Ĉemberlena - dobila je kuću i imanje Longpariš. Pre toga pripadali su opatiji Vervel, sve do raskola. Tako da je ova kuća - koja već generacijama pripada našoj porodici, još kao malena kapela - bila na njenoj zemlji. Ona je bila kraljeva kći - u biološkom smislu."

Sajmon je čvrsto stiskao svoju čašu šampanjca, ne pomerajući se. „Ovo sugeriše da postoji veza između tvoje porodice, Dijevih potomaka - i grupe koja je na neki način povezana sa Šekspirom preko lorda Ĉemberlena, Aleks."

„Mislim daje to tačno, Sajmone. Da pojednostavimo: rođena sestra Šekspirovog patrona bila je vlasnik ove zemlje, pa pretpostavljam da je dala ovu kuću - ili zemlju na kojoj se kuća nalazi - jednom od mojih predaka. Iz kojeg razloga je to učinila, nemam pojma."

„Ne zaboravite da je kapela sveto mesto." Grejs je paţljivo pratila razgovor. „Kapela je mesto posvećeno odlasku duše - mesto gde je duša sigurna."

„Vrlo istinito", pohvali je Aleks a Lusi je zadivljeno pogleda. „Ali ima tu još nečega."

Aleks im sada objasni da je najbolji kandidat za Šekspirovu crnu damu' iz soneta ljubavnica Henrija Kerija. Emilija Lanijer - čije je devojačko prezime bilo Basano - bila je muzičar čija je porodica došla iz Venecije. Briljantno pametna ţena, velikog talenta za muziku, lepotica egzotičnog izgleda, pesnikinja koja je napisala pesmu u kojoj opravdava Evu. „Tebi bi se dopala, Lusi", oduševljeno izjavi Aleks. „Ona je Šekspiru davala uvid u ţenski pogled na svet kada mu je bio potreban - ako ve-rujemo nekim istoričarima koji tvrde da je ona dobijala njegovu paţnju, a on njene seksualne usluge. Medu knjigama koje su ukradene iz naše kuće bila je i jedna, veoma dragocena kopija njene pesme. Pa, da li je ova kuća na neki način povezana sa njom - zaostavština Henrija Kerija, preko njegove sestre? Podaci o vlasništvu imaju mnogo praznina."

„Aleks, ja sam mislila da se ti baviš naukom." Grejs je grickala parče torte od limuna kada se njen smisao za humor probudio. „Prilično si dobar u istoriji - i u knjiţevnosti."

Skromno se nasmejao. „Ne baš. Ja sam bio dete naučnik u porodici umetnika. Morao sam bar da pokušam da drţim korak s njima. Moja majka je zahtevala da Vil i ja vidimo bezbrojne predstave Šekspirovih komada. Mogu da ti kaţem da je moje obrazovanje vrlo skromno kada je reč o Viniju Puu ili Alisi u Zemlji čuda, ali Šekspirova dela poznajem 'uzduţ i popreko'."

„Ne slušaj ga, Grejs", zadirkivala je Lusi, iznenada pomislivši kako postoji mnogo od karaktera doktora Dţona Dija u ovom njegovom dalekom potomku. „Aleks poznaje poeziju koliko i ja. A ja nemam pojma o matičnim ćelijama. On je sveznalica, zar ne, Henri?"

By voki

Aleksov otac je sedeo vrlo mirno, zatvorenih očiju na neoubičajeno toplom suncu za ovo doba godine. Sada se misteriozno nasmešio. „Na osnovu mog iskustva, Lusi, naučnici često bolje poznaju umetnost nego što mi, koji izučavamo društvene nauke, poznajemo njihovo polje. Ali ne bih ja stavljao Aleksa na pijedestal. Jedna od njegovih fobija jeste strah od visine."

Henrijev izraz lica nije se mogao pročitati i Lusi nije bila sigurna šta je mislio. Da li ga je Ana postavila suviše visoko pa je zato morao pasti?

Henri nastavi. „Svaka od interpretacija koje ste naveli mogla bi biti tačna. Kraljica Elizabeta, Lusi, i gospodarica Keri - mislim da je Meri. A koliko bi tek interesantno bilo ako je Šekspirova crna dama na neki način povezana sa ovom kućom. Tvoja majka bi beskrajno uţivala u tome. Naravno, ona bi to i znala. Kakve veze ima 'mesec maj' sa zagonetkom?"

Aleks je odgovorio ocu. „Mislim da će vreme odigrati svoju ulogu u tome." Pogleda ćutljiva lica oko sebe. „Sajmone, ti si mi nešto tih?"

Sajmon se zaista bio ućutao, ali sada se ponovo javi, uz svoj poznati entuzijazam. „Da, imam i ja nešto da ti kaţem, Aleks. Interesuje me dvanaesti tekst. Tu postoji veza sa tvojim brojem. 'S jedne strane vladaju moćni galoperi'. To je trideset četvrti stih iz Šekspirovog dela Venera i Adonis. Lusi mi je skrenula paţnju na to da se u nekoliko tekstova pojavljuje referenca na ove ljubavnike." Sajmon je nakratko zastao da im pročita tu stranu. „Ali evo staje čudno. Slika 'Venera i Adonis' u Nacionalnoj galeriji - to je zapravo kopija Ticijanove slike koju je bio uradio za Filipa II od Španije - ima kataloški broj NG34. To je bila trideset četvrta slika po redu koju je ova galerija pribavila u ranom devetnaestom veku. Ona predstavlja ljubav između Filipa i Meri Tjudor. Meri je takođe bila kćerka Henrija VIII. Venera moli Adonisa da ne ide u lov. Nikako mi nije jasno kako su mogli u kasnom šesnaestom veku da znaju da će ova slika biti broj 34, dve stotine godina kasnije?"

Ĉetiri lica su zurila u njega i Aleksu se provuče jedan skeptični osmeh. To je bila jedna apsurdna podudarnost, ali ipak, bio je zainteresovan. Na određenom nivou, to je povuklo razna egzistencijalna pitanja. Da li je to ţivot preterano kopirao umetnost?

Lusi je bila impresionirana. „Odličan argument, Sajmone. Dodaj ga prethodnom tekstu. 'Gde sam ostavio moju ljupku gospu kako spava?' Razvila sam simpatiju prema Arijadni. Ona je ta uspavana lepotica -koju je Tezej ostavio. Ali Ticijan ju je naslikao kako gleda Tezeja koji nestaje dok istovremeno pruţa ruke prema Dionisu, ili Bahusu. Njegova Arijadna ne umire. Dobija novo srce od najljubaznije od Tri boginje sudbine - olakšanje - a zatim je uzdiţu do statusa boginje da bi mogla spasti čoveka iz lavirinta. Ta slika je takođe u Nacionalnoj galeriji. Mislim da je to ono o čemu govori deveti tekst."

Aleks brzo nastavi. ,,A kakva je situacija sa tekstom u vezi s rekom Stiks? U njoj se dalje spominju Venera i Adonis, a Lusi i ja smo se prepoznali u toj analogiji na jedan vrlo ličan način. Imali smo vrlo čudno iskustvo u jednoj voţnji brodom na Temzi, koja je za to veče dobila ime 'Stiks', samo za tu priliku.

By voki

Morali smo da platimo skeledţiji i prođemo kosu smrti." Aleks se okrenu da svima objasni. „Bio je to maskenbal za osoblje bolnice, na Noć veštica."

„Aleks", Lusi mu odgovori. „Ove reči o 'nebeskoj boginji svetlosti' i čoveku koji 'u stvarnosti prelazi na Srećna ostrva duše'." Ĉekali su da ona objasni svoju ideju, ali našla se u situaciji da ne ume da iskaţe ono što ţeli da im prenese. Bilo je to suviše čudno da bi podelila sa nekim drugim. Ponovo je čula kako joj srce snaţno lupa, baš kao i onda kada su videli tu čudnu ladu. Sada je znala daje to bilo tačno četrdeset dana i noći nakon njene operacije - i Vilove smrti. Ĉetrdeset dana, toliko vremena je Hrist proveo u pustinji, Mojsije na Sinaju, toliko je trajao Potop - vreme koje je potrebno, tako neke prastare religije kaţu, da duša provede u nekoj vrsti čistilišta. Da li je njegovo srce izabralo da ostane u njoj a njegova duša odlučila da ode u Elizijum? Ona je u glavi vrtela ove zbunjujuće misli dok su je svi gledali. Rekla je samo: „Cela dokumentacija predstavlja našu hronologiju."

Aleksov odgovor ju je potpuno oborio s nogu. Blago joj se nasmešio. „Jeste. To je to. Jedna čudna igra, knjiţevni sudoku."

Ceo ovaj razgovor učinio je Lusi vrlo napetom pa je za trenutak nestala u Dijaninoj kuhinji, da uhvati vazduha. Pristaviće čajnik za još jednu turu. Grejs je već nasumice bila izabrala jedan drugi list papira kada se ona vratila. „Aleks", reče Grejs. „Ta ţena koja je bila vlasnik ove zemlje. Vidi ovde, na strani petnaest."

Naglas je pročitao stihove o 'zaveštanju' i o sestri-kćerki lorda Ĉemberlena', ali nije mogao da vidi na šta je Grejs mislila.

„Sličnost je reč koja označava portret. Da li ima neki ovde?" Okrenuo se da pogleda Lusi. „Da li bi to mogao biti onaj portret za koji tata i

ja sada kaţemo da je zapravo tvoja slika? Onaj koji je prava sličnost' Lusi. Da li je on pripadao lordu Ĉemberlenu? 'Sestra-kćerka' bi moglo da znači njegova sestričina."

Ili sam to ja, pomisli Lusi. Ja sam tvoja sestra i Henrijeva kćerka, na jedan čudan način, pošto je Vilovo srce u meni. Ali naglas je samo rekla. „Ja sam sigurna daje to lepa ljubavnica lorda Ĉemberlena, Aleks, ona tvoja Emilija Basano Lanijer. Moţda je zaveštanje bilo to da ostavi portret jednoj od Dijevih kćerki, svojoj sestri' po duhovnoj liniji? Nešto na njenoj haljini me je uputilo da pomislim na ono drvo u vašem dvorištu ispod kojeg smo našli dokumenta, ali ne mogu da ti kaţem šta je to bilo. Ona je sve znala, čini mi se." Lusi dobaci Aleksu začuđen pogled zbog kojeg su svi bili naćulili uši. Aleks je razmišljao o njenim recima: 'Ne mogu da ti kaţem.' Šta je pod time mislila?

„Lusi, to je mnogo pametnije nego što moţeš i da pretpostaviš." Njegove oči sretoše se s njenim. Znamo ponešto o Emiliji iz sačuvanih beleţaka doktora koji se zvao Sajmon Forman, astrologa i pokrovitelja Šekspirovih pozorišnih drama. Di je u svakom smislu bio njegov pretpostavljeni, ali Forman je direktno povezan sa ovom ţenom a njegovi komentari daju teţinu argumentu da je ona ta crna dama'. Ona je svakako bila zainteresovana za ezoteriju."

By voki

„Lučina je bila babica i Adonisova dojilja." Henri je sada krenuo u drugom smeru, detaljno proučavajući ostatak datog teksta. Spustio je naočare nisko na nos čitajući druge stihove sa Grejsine stranice. Lusi ga je koncentrisano gledala dok joj se jeza penjala uz kičmu. Nedeljama je mislila da je Vil taj Adonis i zato sada oseti čudnu paralelu sa Lučinom, na neki simboličan način. Bila je to stvar intuicije a ne logike: neko je opet hodao po njenom grobu.

Henri je objašnjavao da je Adonis bio zatvoren u sveto drvo „...dok ga Lučina nije oslobodila. Slično tome, Prospero je oslobodio Arijel sa bora. Cveće koje dolazi svakog proleća da pozdravi Adonisa niče iz njegove krvi." Henri je besprekorno poznavao ove klasične priče, a Aleksov interes za njih pothranjivao je upravo njegov otac, isto onako kako ga je majka upućivala na Šekspira. A Aleks je sada shvatio da je to bilo namerno. Ona je ţelela da on detaljno poznaje Šekspirova dela, i oslanjala se na to da će on dobro proučiti komade i pesme.

Aleks je ćutao neko vreme, misleći kako cela epizoda liči na slučaj kada je Lusi pogodila da se kovčeg sa papirima nalazi zakopan pod dudom u bašti. Pitao se koji su duhovi tada bili oslobođeni, iz korena drveta, zajedno sa tom kutijom i dokumentima.

Lusi je takode paţljivo posmatrala Henrija i osećala je kako joj se neka pesnica steţe i opušta u stomaku. Odjednom je preplavi neka slabost, kao kada je bila bolesna. Srce joj je tuklo i preskakalo. Osećala je daje neko zaista bio zakopao njihovu 'dušu' ispod drveta, zajedno sa kovčeţićem. Ali ko?

Aleks je prelistavao papire ţeleći da promeni temu na nešto manje lično. „Baš ovaj tekst sadrţi taj trag koji sam spomenuo." Aleks je govorio Sajmonu i Lusi. „Reči o elementu meseca, minijaturnom portretu i emajlu. Element meseca takođe je Ţena. Ova zagonetka uključuje i element selena, koji se koristi za izradu semafora i boja emajla jer daje mek, prozračan kvalitet svetlosti. Ali ono što je vaţno jeste da je to trideset i četvrti element u periodičnom sistemu. Taj sistem nije čak ni postojao u Dijevo vreme - i tako, eto još jednog slučaja gde ţivot kopira umetnost. Mogli bismo pretpostaviti da je ovu drugu turu papira dodao neko mnogo kasnije, moţda jedna za drugom generacija ţena u porodici moje majke, jer je gotovo sasvim sigurno da je ona sama dodala ovaj poslednji list. Ima ih sedamnaest, plus običan brojčani kvadrat obloţen pločama, kao što ih je bilo sedamnaest u prvoj turi papira, plus Jupiterova tabela. A to nas dovodi do poznatog nam zbira. To mi govori da je vreme sazrelo' sada, što bi rekao kralj Lir. Posle četiri stotine godina, mi se u ovom trenutku pribliţavamo odgovoru."

Previše toga razrešavalo se sada, previše brzo. Lusi oseti neko razdiranje u sebi. Njoj je bilo potpuno jasno da okolnosti moraju biti veoma precizne. I bile su. Vilova smrt, njen ţivot. Ona je bila njegov spas i vaskrsenje, figurativno rečeno, i on je bio potpuno njen. To je davalo jedan nivo značenja, ispod onog očiglednog, onom tekstu na koji su samo ona i Aleks mogli biti potpuno osetljivi. Ali morala je postojati i današnja prepiska. Morao je postojati razlog za to što su ovi dokumenti i ideje stizali u njihovu svest baš u ovom trenutku. Bila

By voki

je sasvim sigurna da to ima veze sa onim pobornicima teorije 'uzdizanja' što znači da su svi oni neizbeţno - i naţalost - uključeni u sve to. „Dodaj nam, molim te, priručnik, Aleks", prošaputala je. „Ovde u kući sigurno postoje kompletna Šekspirova dela." Ustao je da donese.

„Donesi i atlas, molim te", Sajmon povika za njim. Aleks se nasmeja i napravi se kao da trči.

Lusi se vratila toku ideja u svojoj glavi. „Šta je sa Dido, Henri? Šta je njoj bilo drago da vidi?"

Aleks se vratio tačno na vreme da čuje odgovor. „Junona je bila zaštitnica Kartagine. Kada je Eneja poginuo, kraljica Dido se bacila na njegovu pogrebnu lomaču. Junoni bi ţao nje, pa je poslala Iris da oslobodi njenu dušu time što će joj odseći uvojak kose. Iris se spustila do nje na dugi. To je ono što ju je radovalo da vidi. Ideja da nečija duša obitava izvan tela sve dok ima neki predmet na koji se moţe osloniti bila je vrlo česta u klasicizmu a duga je postala sinonim za visoku mudrost i inicijaciju u raj."

„Njutn je razmišljao o jednom ikonskom simbolu." Aleksove oči sretoše Lusin pogled. Osećala je da su njih dvoje zajedno bili dovedeni do saznanja o tom simbolu visoke mudrosti. I ona se ponovo zapita da li nečija duša spava u kovčeţiću koji su našli ispod drveta.

Neko vreme, svi su bili udubljeni u svoje misli. Grejs je prekopavala po svojoj tašni i izvadila svoje beleške koje je sada paţljivo pregledala. Nešto je tiho brojala u sebi. Sajmon je pretraţivao atlas, a Lusi je bila udubljena u kompletna Šekspirova dela. Uzbuđeno je podigla glavu kada je tekst potvrdio ono što je ranije bila predosetila. „Stihovi iz trideset četvrtog soneta - završnog kupleta - nalaze se u nekoliko naših tekstova. Ah! Ali te suze su biser koji moja ljubav kapa.'" Izgovorila je ovo dok su je lica oko nje zaprepašćeno gledala.

Sajmon je takođe našao u atlasu ono što je traţio. 'Stari mornar', koji je plovio na jug 'prema Liniji', podsetio je Lusi na Filipa Sidnija. I tačno tako, zaliv Botani - nekadašnji zaliv Stingrej - nalazio se na trideset četvrtom stepenu juţne hemisfere. To je bilo tačno mesto Lusinog rođenja.

Lusi je toliko zujalo u glavi da maltene više nije mogla da sluša. Jedna za drugom, značajne ideje su joj nadirale, ali Grejs je odjednom postala nestrpljiva da nešto kaţe.

„Nisam vam još rekla moje otkriće." Zadovoljno se smešila. Nešto je paţljivo krila još od prve šoljice čaja tog popodneva. Sada je došlo njenih pet minuta. „Moj otac je potvrdio - nakon mnogo konsultacija sa svojim učenim prijateljima - da se sve hebrejske reči iz ovih tekstova mogu koristiti u Kabali." Uzela je jedan list papira sa svog krila i stavila ga na sto, da svi mogu da vide.

„Zapamtite, napisani su sleva nadesno, što znači da je 'GAL' otvaranje i otkriće, ali preuređeno u AGU implicira - blago ljuljkanje talasa i barice rose. Zatim, 'BBL' je verovatno 'Babel', kao Vavilonska kula, što znači zbunjenost ili suprotstavljene glasove; a 'B'LEV znači srce. Sve ove reči su korišćene u gematriji za višeslojna značenja, ali upravo sada sam računala šta se desi kada upotrebite pravu gematrijsku tablicu, koja se nalazi na jednom od ovih listova.

By voki

Pogledajte u numeričke vrednosti koje se nalaze pored slova, Aleks. Nisam to shvatila dok nismo razgovarali ovde danas."

Aleks se nasmeši. „Broj trideset i četiri naglašava svaku reč, svaki tekst. Ako nismo uspeli da shvatimo na koji način se to čini u svakom pojedinačnom slučaju, to je naš neuspeh. Venera, Adonis i Arijadna se pominju više puta. Mesec maj bi mogao biti značajan, i ruţini pupoljci se nalaze svuda u zagonetkama. Centralni list - onaj koji prepisuje i nasleđuje svaka generacija - jeste zagonetka Vilijema Šekspira. Siguran sam da je ruţa ovde često upotrebljena kao homofon*. Na latinskom 'ros' znači 'rosa', kao ona tvoja hebrejska reč, Grejs. To je bio osnovni sastojak alhemije. Još od Knjige postanja, to je specijalan dar od Boga. Pregledao sam priručnike koje je Vil bio poslao u Ĉelsi. Reči ispod Dijevog simbola 'monas' bile su: 'De rore caeli, et pinguedine terrae det tibi Deus.' 'Neka ti Gospod da rajsku rosu i zemljinu plodnost'. Alhemija je bila osnovno Dijevo interesovanje. Hajde da malo razmislimo o tome."

Tada Henri iznese jednu svoju ideju. „Ono što je ključno, Aleks, jeste to da su ruţe simbol ţenske lepote i snage.

Oblik cveta sugeriše ţensku privlačnost i polnu moć rađanja, i ja bih rekao da ovaj tekst ţeli da istakne neku nadu i pozitivno oseća-nje u vezi sa ţenama. Nedavno sam nešto čitao što me je podsetilo na to da je kraljica Elizabeta bila Devica u horoskopu, takođe poznata u Di-jevom društvu kao Astra, boginja pravde, iz zlatnog doba kada su bogovi i sam raj bili ovde na zemlji. Moţda - priznajem da je to samo nagađanje - poruka sadrţi nadu da dolazi novo zlatno doba." Pogledao je direktno u svoga sina.

Iznenadan telefonski poziv prekide razgovor. Aleks se javio na mobilni, ali unutra, u kući. Kada se vratio, izgledao je nečim zaokupljen. Ne znajući ni sama kako je to znala, Lusi je već bila pogodila da ga je Kalvin zvao i da će ćutati o tome. Da li je to bilo samo zbog toga što se Kalvin ovde nikome nije dopadao?

Bilo je već skoro šest sati i dosta hladnije. Aleks sloţi njihove šo-ljice za popodnevni čaj na posluţavnik i pozva dečake da zajedno otprate najmlađeg gosta kući. Sajmon i Grejs ogrnuše dţempere i krenuše u šetnju kroz vrt, Henri posveti svu svoju paţnju dobrom starom Šekspiru, a Lusi se izgubi u svojim mislima o boginji koju su spominjali. Malo se motala oko drveta duda u dvorištu koje je sada bilo potpuno golo, bez ijednog pupoljka. Na tom mestu osetila je neki magnetizam. Kleknula je, zatvorila oči i videla u svom umu ţensku ruku u rukavici kako drţi nešto što pulsira. Nije bila sigurna šta je to. Slika ju je uznemirila, ali je nije odbila. Vratila se istom stazom nazad ka kući, berući usput cveće. Zelela je da ove mirisne narcise donese u sobu koju je delila sa Aleksom, i to je podseti na one dane neposredno posle njene operacije. A onda je potraţila ţute anemone da ih stavi u Sijaninu sobu. Bila je zauzeta

______________________________________ * gr. homophone = reč koja se izgovara isto kao druga ali ima različito značenje (prim. prev.)

By voki

branjem cveća kada se iznenada njene misli pretvoriše u reči koje izleteše iz

njenih usta u trenutku prosvetljenja. „Aleks, razumem!" Zvučala je tako uvereno da su joj svi odmah pritrčali. Objasnila im je. „Vreme ima svoju ulogu. Aleks je primetio da je moj rođendan trideset

četvrtog dana u godini. Pa sam počela da razmišljam: trideset četvrti stepen zodijaka bio bi na četvrtom stepenu Bika - ovo je znak vezan za mesece april i maj, i za mitološkog Minotaura."

,,I tako dođosmo do lavirinta." Aleks je pratio tok njenih misli. Lusi klimnu glavom. „To bi palo negde na dvadeset treći ili dvadeset četvrti

april - u zavisnosti od preciznog ugla svake date godine. U jednom tekstu se postavlja pitanje šta su muškarci kada se udvaraju? Onda su april - a decembar su kada se venčavaju - po komadu Kako vam drago. Sada, razmislite, dvadeset treći bi mogao biti dan Svetog Đorđa - on je taj 'rimski dečak u jednom od tekstova a taj datum je ranije bio paganski festival, 'dan Zelenog Đorđa', ili prosto 'Zelenog čoveka'. A u jeziku zagonetki 'zeleno' bi moglo biti srednje ime za Iris, jer je to boja u sredini duge."

Sve oči bile su uprte u Lusi, u pokušaju da shvate šta je tačno to što je otkrila. „Znači, onaj krst na amblemu Stafordovih nije nijedan drugi nego baš krst

svetog Đorđa?" upita ona. Henri potvrdi ovo. ,,A čije alfa i bmega su bile na dan Svetog Đorđa?" izazva

ih Lusi. Aleksu se činilo da je izmešten iz prostora. Lusine krupne smeđe oči kao da

su ga bile hipnotisale. On je uţivao u njihovoj moći. „Vilijam Šekspir je odgovor, naravno! To je zaista inspirativno, Lusi. I to je baš onaj tekst napisan rukopisom moje majke - 'Bik 4, ćup zlata na kraju duge'. To mora da je sabijski simbol - Šekspirov lični simbol za stepen njegovog rođenja."

„Sabijski simbol, Aleks?" Grejs je bila zbunjena. „Stvorio ga je Edmund Dţons dvadesetih godina dvadesetog veka, Grejs.

Svaki od tri stotine šezdeset stepena zodijaka inspiriše frazu ili sliku, što je neka vrsta intuitivnog pristupa delu svakog znaka. Zaboravio sam da je moja majka imala jedan primerak toga."

Svi su bili kao izgubljeni u mislima i na kraju Aleks izgovori pitanje koje se svima motalo po glavi.

„Onda, gde treba da budemo ili šta će se dogoditi 23. aprila?" Dva sata kasnije, Maks dotrča sav srećan do svog oca i Lusi. Na Aleksovom

laptopu, igrao se slikama na poleđinama svih tekstova, povezujući slike spajanjem linija za koje mu se činilo da naleţu jedna na drugu. Kada je završio, ceo lavirint je zaigrao pred njihovim očima. I, nije bilo nikakve greške: iz lavirinta ih je gledalo jedno lice.

,,E pa", Aleks se naceri, „mislim da dotični gospodin sa pomenutim sabijskim simbolom pokušava nešto da nam kaţe."

By voki

Trideset prvo poglavlje Već je bilo prošlo vreme kada se pab obično zatvara i sat na katedrali otkuca

neki kasni sat. Dve muške figure, jedna je nosila crnu koţnu gladstone tašnu, pojaviše se iz pasaţa zadnjeg dela opatije koja je bila svetilište prvog engleskog mučenika. Kao fantomi, prešli su ulicu poznatu kao Holivel hil. Jedan izvadi ključeve iz dţepa kaputa i otvori radnju sa keramičkim posuđem. Nigde nije bilo ţive duše, i oni potpuno nepri-mećeno uđoše u zgradu i isključiše alarm.

U sobi su se nalazili okrugli stolovi - svaki okruţen stolicama, kompletom posuda sa bojom za slikanje i četkica, koje su sigurno upotrebljavali majstori za oslikavanje tanjira, kutija ili nekog drugog posuđa pre njihovog stavljanja u peć. Vrata i prozori na prednjem delu radnje bili su za-menjeni - moţda nekih sto godina ranije. Istraţivali su baterijskim lampama i izloţili se riziku da ih neki prolaznik u Holivel hilu vidi.

S leve strane ulaznih vrata bio je radni sto i kasa, dok su se vrata sa zadnje strane otvarala u još jedan prolaz i dalje u još jednu sobu iza zida. Ćelom duţinom ovog zida bila su tri reda polica od borovine na kojima je bilo poslagano neoslikano posude koje je čekalo na dekoraciju. A iza tih polica nalazio se zid prekriven lamperijom od najfinijeg drveta, boje meda. To ukrasno drvo, više nego bilo šta drugo, privuklo je njihovu paţnju.

Radili su u tišini, uz sistematičnu efikasnost, prazneći sadrţaj svih polica na stolove. Ulično svetio davalo je neko sablasno osvetljenje njihovom nemom radu. Kada su police bile raščišćene, povukli su police od zida i od njih napravili neku vrstu paravana za sebe. Tako su postali nevidljivi za bilo koga ko bi mogao baciti pogled kroz prozor.

Zatim su skinuli svoje kapute i iskoristili ih da zaklone svetio. Upalili su bateriju i iz crne koţne torbe izvadili uredno sloţen alat. Njega su smestili na pod uz jednu malu lasersku lampu i masivan čekić sa gumenim vrhom. Obojica navukoše rukavice, nijedan nije rekao ni reč, a viši od njih dvojice stalno je pazio da neko ne naiđe sa ulice.

Prvi čovek sada posveti svoju punu paţnju drvetu na zidu. Izvadio je dug, tanak noţ iz alata i ispipavao drvene ploče svojim rukama, noţem i baterijom. Posle nekog vremena, zavukao je noţ u pukotinu drvenarije i vukao ga sve dok nije udario u nešto tvrdo. Malo je povukao sečivo da bi prošlo pored prepreke a onda gurnu noţ ponovo i nastavi da ga po-mera sve dok oštrica nije naišla na još jednu prepreku.

Klimnuo je svom pratiocu i koncentrisao svoju paţnju na drvenu ploču tačno iznad one na kojoj je sada radio. Ponovio je ceo proces. Ovoga puta opet noţ naiđe na prepreku, ali umesto da je zaobiđe, on jače pritisnu noţem.

Noţ je iznenada krenuo da klizi po tom prostoru i usledio je jak udarac kao da se nešto razbija. Donje drvene ploče su otpale sa zida. On momentalno ugasi

By voki

bateriju i ukoči se. Istog momenta, čovek kod prozora baci se na pod i oni sačekaše da vide da li je buka privukla nečiju paţnju sa ulice ili u spavaćoj sobi paba koja se nalazila tačno iznad njih. Nervozno su disali, jedan auto se pribliţi i uspori. Zvuk nečijeg glasa bio je praćen svetlima drugog automobila koji je došao iza ugla. Napetost kod muškaraca se još više pojačala. Ĉuli su još neke glasove a zatim se začu kako se vrata od kola zalupiše i vozilo ode. Nakon što je sačekao dobrih pet minuta, muškarac kod zida se ponovo sagnu i virnu iza rupe koju je ostavila ispala drvena ploča. Neravan zid starinskih cigli bio mu je pred očima. Ponovo smiren, uzeo je gumeni čekić i dleto. Na pod je prostro najlon. Što je tiše mogao, krenuo je da razbija staru ciglu. S vremena na vreme zastajao je da proveri da ga nije slučajno neko čuo. Njegov partner bi mu pokretom potvrdio da je sve u redu i on bi nastavljao.

Stari malter se brzo krunio i on razlabavi cigle, slaţući ih na najlonski prekrivač. Kroz otvor koji je napravio mogao je da vidi prelepo dizajnirano mesto za sakrivanje, uglavljeno iza zida od cigle. Moţda je to bio deo kamina ili sveštenička pregrada pre toliko vekova. Gledajući u prostor pomoću baterije, pozvao je rukom svog saradnika da mu se pridruţi. Među gomilom prašine i prastare paučine ugledaše dve stare kutije - veća je bila četvrtasta i uvezana vrlo komplikovano, a druga je bila zaobljena, sa zlatnim poklopcem na kojem je bila posveta.

Poţurili su sada obojica da raščiste preostale cigle i privuku kutiju na čistu površinu iza polica. Njihovu paţnju odmah je privukla manja kutija: bila je zaključana i imala je vrlo komplikovano izrađene bravice sa obe strane. Ruke u rukavicama obrisale su prašinu a zatim se otkriše reči u posveti. Pogledali su se, oklevajući. Zatim paţljivo skloniše manju kutiju da se sada posvete većoj. Ĉvor na kanapu kojim je bila vezana bio je vrlo čvrst i zapetljan, i posle malo cimanja, veći čovek posegnu za noţem. Smešeći se, preseče čvor.

U kutiji je bio veliki pergament pokriven komplikovanim mehaničkim crteţima i nekim beleškama. Ispod toga bile su neke stvari koje su na prvi pogled izgledale kao rudimentarna oprema nekog naučnika: neka čudna skupina zaprljanih limenih tuba, nekoliko klešta, ogledala, i jedno parče finog providnog kristala u obliku prizme. Posebno spakovano u osetljivi materijal bio je ravan komad stakla u koji kao da su bile zabodene ili ugravirane neke linije i znakovi.

Noćni posetioci paţljivo izvadiše sadrţaj kutije i raširiše sve na pod oko sebe. Paţljivo su studirali čudnu zbirku. Na kraju je jedan čovek progovorio i to su bile prve reči od ulaska u ovu radnju. 'Non angli, sed angeli.' Tiho se nasmejao. Obojica klimnuše glavom i paţljivo urolaše papir. Staklo su umotali u onaj isti materijal i sve spakovali u veliku crnu gladstone torbu. Ostalu opremu spakovali su nazad gde je i bila i vratili obe kutije na staro mesto gde su bile sakrivene.

Još skoro sat vremena popravljali su štetu iza sebe. Kada se prašina slegla, prvi čovek se popeo na sto i neko vreme nešto čačkao oko svetla iznad svoje glave. Drugi muškarac se zavukao iza stola i posvetio se zidnoj lampi iznad

By voki

polica, na zadnjem zidu. Nekoliko minuta kasnije, izašli su obojica opet na zadnja vrata. Pre nego što su reaktivirali alarm za sobom, okrenuše se da pogledaju prostoriju i prvi klimnu glavom. Nije bilo ni najmanjeg traga da je iko bio tu.

Put je bio potpuno prazan. Dve siluete nestaše u tami puste ulice. Sat nakon Sijaninog dolaska tog uskršnjeg jutra, dok su svi drugi traţili jaja,

Lusi ju je pronašla u Vilovoj sobi, u mračnoj tišini, na njegovom krevetu. U naručju je stezala Vilovu jaknu, iz nekog razloga sada rasparanu na dva dela.

„Nisam imala priliku da se pozdravim s njim", rekla je iznenađenoj Lusi. „Otišao je veoma besan jedne noći - zato smo odloţili formalno pozdravljanje dok se oboje malo ne ohladimo. I nikad nismo izgovorili te reči."

Lusi je razmišljala šta bi mogla da odgovori na ovo, ali tišina joj se ipak učini najpogodnija pa zato jednostavno samo zagrli Sijan. Suze će joj doneti pročišćenje. Nakon toga, Lusi obazrivo reče: „Sijan, dozvoli mi da zašijem Vilovu jaknu? Mislim da ću uspeti lepo da je spojim tako da ćeš moći da je nosiš." Ona je, kao ţena, dobro razumela - ono što bi zaprepastilo Aleksa a definitivno razbesnelo Sajmona - da bi ta jakna mogla da bude simbol njihovog rastanka, jedan čudan momento mori. Sijan je samo još čvršće zagrli.

Mnogo kasnije tog dana, dok je Aleks igrao tenis sa ostalima, Lusi je ostala u kući sa Henrijem i Sijan, i vesto zašivala. Pronašla je alat za rad na koţi u Dijaninom studiju i brzo se snašla u tome. Umirujući rad podseti je na dane iščekivanja u bolnici kad je sastavljala parčiće tkanine u pokrivač. Bila je veoma svesna toga koliko se njena sudbina od tada bila promenila. Suprotnost njene sreće u odnosu na Sijanino trenutno stanje uznemiravala ju je. Kao da je osetio to, Henri progovori. Njegove reči, mada sasvim obične, ostavile su Sijan nemu i otvorenih usta od zaprepašćenja.

„Razgovarali smo o tome kada bi moglo biti najzgodnije vreme da ti kaţemo ovo, Sijan. Aleks me uverava da je to baš sada, pa ću mu verovati." Zastao je na trenutak i blagim pogledom je uverio da neće uslediti još loših vesti. „Ne znam da li si znala za to - moţda jesi - da je Vil imao polisu osiguranja koja ga je pokrivala u opasnim krajevima gde je često putovao."

Sijan zatvori magazin koji je listala i zbunjeno pogleda u Henrija. On pokuša da se nasmeši, pa nastavi. „Najjednostavnije je da pređem na stvar. Ja sam izvršilac Vilove oporuke, i pošto je izveštaj policije potvrdio da on ni najmanje nije kriv za svoju smrt, dobio sam pismo od osiguravajućeg društva da polovina tog osiguranja pripada tebi. Obnovio ga je neposredno pre saobraćajke. Drugim rečima, sleduje ti dosta veliki iznos. Trebalo bi da ti isplate u toku narednog meseca. Ţeleo sam da ti to objasnim onda kada ti budem doneo nalog za isplatu, ali Aleks je smatrao da malo dobrih vesti ne bi škodilo, pa ti stoga sve to govorim sada."

Sijan je bila potpuno zbunjena. „Ali Henri, Vil i ja smo bili raskinuli. Sigurno je to neka greška."

By voki

„Ne, nikako. On je tako odlučio u junu kada se već bio iselio iz stana koji ste delili. Druga polovina iznosa ide Maksu. Mislim da je ţeleo da nadeš svoju sreću, nezavisnost, sigurnost - čak i bez njega. Očigledno mu je bilo jako stalo do tebe, Sijan. Ne znam i dalje tačnu cifru, ali mislim da će biti dovoljna da otkupiš stan. I, ako smem da kaţem svoje mišljenje, i Aleks i ja smo presrećni zbog tebe."

Ova neočekivana vest oslobodi Sijanine suze. Lusi joj brzo priđe i zagrli je. Još je drţala jaknu i pribor za šivenje u rukama pa je slučajno blago ubola prst. Instinktivno je uhvatila postavu jakne da nekim materijalom malo zaustavi krvarenje. Odjednom, nešto ispade iz postave, nešto što je moralo skliznuti kroz pocepanu postavu dţepa. I pre nego što je pogledala, Lusi je tačno znala šta je taj predmet. Nasmešila se.

Neka čudna alhemija desila se tog dana u Sijaninom srcu, mnogo više zbog saznanja da je Vilu toliko bilo stalo do nje nego zbog samog novca. Kakve god nedostatke da je njihova veza imala, ona je osećala da je taj njegov potez bio poruka njoj, i da je u njoj prepoznao nešto najbliţe onome što nazivamo svojom drugom polovinom. To joj je neočekivano vratilo samopoštovanje i neizmerno pomoglo da zatvori to poglavlje svog ţivota i krene dalje a to je bilo ono što je Aleks ţeleo za nju.

I tako, ovog jutra, dok su turisti i pokrovitelji pozorišnih dešavanja šetali kroz crkvu, jedna od dve figure koje su prilazile sa reke bila je obučena u klasičnu dukati koţnu jaknu, zbog čega se Lusi nasmeši. Kada je par stigao do Lusi i Aleksa koji su stajali ispred crkve Svetog Trojstva u Stratfordu, na Sijaninom licu video se osmeh topao kao sunce. Videlo se da je posle duţeg vremena našla svoj mir. Lusi se srce steglo od ponosa videvši koliko Sijan izgleda dobro i seksi u Vilovom koţnjaku. Morala je takođe da prizna da je Kalvin baš zgodan u teksas košulji, ošišan i sveţe obrijan. Nije bio onako napet kao prilikom njihovog prvog susreta. Ra-zumela je šta je bilo to što je Sijan privuklo kod njega.

„Dobro jutro, Kiti Fišer", pozdravila je ovu ţenu. Sijan se glasno nasmeja. „Drago mi je što te vidim, Lusi Lokno." Aleks pozdravi Kalvina čvrstim stiskom ruke i njih dvojica krenuše za

devojkama. Sve četvoro uđoše u crkvu. Bio je 23. april, i glavna svečanost povodom dana Svetog Đorđa odrţaće se narednog dana, na prvu subotu. Ipak, i tog dana je crkva bila puna cvetnih aranţmana, jer je došao veliki broj ljudi, radoznalih ili religioznih. Aleks je kupio za Lusi dozvolu za fotografisanje i ona potraţi dobro mesto odakle bi mogla da pravi snimke. Na Vilovu kiku stavila je bledoruţičasto staklo. To je davalo slikama neku mekoću što se njoj veoma dopadalo. Videla je Aleksa kako šeta po crkvi i razgleda oko sebe, i Kalvina kako diskretno uzima Sijan za ruku i kreće prema oltaru. Jedan elegantno obučeni čovek sedeo je u prvom redu i nešto čitao. Ĉak i izdaleka vi-delo se da je na njemu sve vrlo skupo. Lusi je nekako bila čudno privučena njime i prosto nije mogla da skine oči sa njega. Trgnula se i kroz objektiv ponovo potraţila

By voki

Aleksa. Videla ga je kako šeta pored gvozdene ograde koja odvaja Šekspirov grob.

Pridruţila se Aleksu pored nadgrobnog spomenika pesniku. Samoj kamenoj ploči nije se moglo prići zbog ograde od gvozda, a i bila je zatrpana cvećem što ju je iznerviralo jer nisu mogli da pročitaju natpis. Okrenula se da potraţi čuvara i pokazala mu svoju televizijsku akredi-taciju. Samo sekund kasnije, čovek ju je dopratio do ograđenog prostora, otključao ogradu i malo rasklonio cveće da Lusi moţe da napravi fotografije. Aleks je odmahivao glavom u neverici. Ona je uspevala da navede ljude da joj ispune svaku ţelju. Ĉitao je sa ploče:

ISUSA RADI KLONIO SE, OVAJ ĈOVEK NALIK NA STENU, DA ISKOPA

PRLJAVŠTINU OVDE SAKRIVENU BLAGOSLOVEN ONAJ KO NE ŢELI MI ZLOSTI I PROKLET ONAJ KO POMERI MI KOSTI

Brojanje slova postalo je navika za Aleksa. Trideset četvrto slovo bilo je slovo

'G' - što mu nije bila nikakva pomoć, osim toga što slovo gama' stoji pored oznake za Šartr na skici u njihovim dokumentima. Sam sebi se smejao što mu je ovo palo na pamet, a onda mu se Lusi pridruţi i šapnu: „Kada prebrojim prva trideset četiri slova u tekstu, shvatam da ovo nije mesto koje traţimo. Šta ti misliš?" Nije ni sačekala da joj odgovori nego se zagledala u bistu pesnika okačenu na zidu.

O čemu je on razmišljao sada, gledajući ih sa zida, dok pokušavaju da reše misteriju koju je on stvorio? Dţentlmen elizabetanskog doba, pero u ruci. Bila je zbunjena. A onda ugleda otvorenu Bibliju na pultu. Laktom gurnu Aleksa. Knjiga je bila otvorena na psalmima. Broj 46. Njegove oči se suziše.

Lusi ga iznenada pogleda, širom raširenih očiju. „Aleks, upravo sam shvatila. 'Will, I am. Tema centralnog dokumenta. Samo izbroj nume-rološku vrednost ovih slova. Pet plus devet plus tri plus tri. T je devet pa jedan i četiri na kraju." Odmahivala je glavom kad joj je to sinulo. Aleks je odmah pogodio koji je zbir. Šta je mogao da kaţe na to?

Posle petnaestak minuta duboke zamišljenosti, Lusi izađe iz crkve, i dalje nesigurna u to šta će im otkriti ovaj dan Svetog Đorđa - ako im uopšte išta i otkrije - ovde, u Stratfordu. Prošla je kroz kapiju i čekala na tremu.

Kalvin je prišao svom rođaku u crkvi i dotakao mu rame. Samo je Aleks primetio da mu Kalvin očima pokazuje na dobro obučenog gospodina u prvom redu. Pogledao je u tom smeru i nekoliko trenutaka paţljivo posmatrao čoveka. Ĉekali su Sijan koja je polako hodala od oltara, zatim svi izađoše da se pridruţe Lusi. Izlazeći na zaslepljujuću sunčevu svetlost, odmah su ugledali dvojicu muškaraca koji su se gurali oko Lusi. Jedan od njih se pravio kao da se divi divno izrađenom alko vu na starinskim vratima...

„Doktore Staford." Poznati glas imao je trag kentakijevskog akcenta u sebi, i Aleks se pomalo ukruti. „Gaj Templ. Razgovarali smo preko telefona." Sijan je

By voki

primetila kako krupniji muškarac zaklanja Lusi. Prvi čovek je nastavio: „Veoma mi je drago što smo se upoznali."

„Pa, bar je jednom od nas dvojice drago." Aleks je bio ubeđen u to da je jedan od ove dvojice imao neku ulogu u nesreći njegovog brata.

Lusin pogled mu potvrdi da su ovo ljudi koji su je drţali zatočenu u Francuskoj.

„Mislim da su dame već imale prilike da se sretnu sa Anđelom", nastavi opet onaj čovek uz ciničan osmeh.

„Da li je moguće da postoji još nešto što ţelite od nas, gospodine Templ?" Aleks je pokušavao da govori smireno i jedva je uspevao u tome. Obuzimao ga je snaţan bes što je bilo vrlo neobično za njega. Krajičkom oka je video kako Kalvin zaštitnički stavlja ruku na Sijanin struk. Svi su znali šta moraju da urade i svima im je bilo drago što Sajmon nije mogao da dođe tog dana, jer verovatno ne bi uspeo da se obuzda.

„Samo sam radoznao", odgovori mu Templ, „da li ste našli ono što svi traţimo?" On i njegove krupajlije blokirali su put niz stepenice.

„Ako traţite grob, idete u dobrom pravcu." Aleks se nagnu preko krupnijeg muškarca da uzme Lusinu ruku, ali nije mogao da je dohvati. „Mada sam siguran da tu nema anđela koji čekaju na vas."

„Hajde da zaobiđemo nepotrebno brbljanje. Znate zašto smo ovde. Nemam ni najmanju sumnju u to da ste nas očekivali. Istog momenta kada nam predate ono što ţelimo, nestaćemo i nećemo vas više uzne-miravati." Anđelo je i dalje drţao Lusi skoro prikleštenu uz vrata. „Sve-sni ste toga da ste nam potrebni - vi ili gospođica King. Mi mislimo da je ona ključ svega - ako ne i vlasnik ključa. Bilo bi mi ţao ako bismo bili primorani da razbijemo bravu."

Aleks je s nevericom shvatio da su ovi sledbenici doktrine 'uzdizanja' bili potpuno verni tome u šta su verovali, sujeverni do poslednjeg detalja. Lusi pokuša da izbegne svog čuvara i dobaci Templu: „Imate li uopšte ikakvu ideju o tome gde će ta brava biti nađena?"

„To ćete mi vi reći, damo svetlosti'. Vi ste Arijadna koja će nas izvesti iz lavirinta. To je bolji model od Persefone koja je morala da ţivi pored groznog muţa šest meseci svake godine. Kada jednom shvatite i prihvatite da je naš interes i neizbeţan i legitiman, i da je u vašem interesu da nas provedete kroz ove 'prave puteve i skretanja', Anđelo će vas ispratiti do vašeg anđela čuvara ovde. Bez ikakvih drugih uslova."

Lusi je zurila u njega. Kako je mogao da naziva njihov interes legitimnim? ,,Oh, da, gospođice King, i mi smo čekali svoj trenutak. Znali smo da je Di bio

zainteresovan za apokalipsu. I znali smo da je vreme tadašnje kao i vreme sadašnje bilo paţljivo izračunato - da postoji optimalan trenutak za otkrivanje tih znanja. Ono malo što smo čuli od Kalvina samo je potvrdilo ono što smo već znali."

Sve do tog trenutka, Kalvin je lebdeo između pasivnosti i kontro-lisane agresije, ali tada je progovorio da izgladi neprijateljstvo koje je opasno vrcalo iz

By voki

čovekovog glasa. Shvatio je da je Anđelo slaba karika u lancu. Aleks je brzo došao do istog zaključka.

„Verujem da bi Fe Ve ţeleo da nađemo mirno rešenje za ovu situaciju, Gaj", blago je rekao.

Lusi je primetila da se Kalvin obratio svom kolegi izgovarajući njegovo ime sa francuskim izgovorom što je govorilo da između njih dvojice postoji veza. To ju je još više unervozilo. Pogledala je u Aleksa da vidi kakva su njegova uputstva, ali on je brzo razmišljao o tome kako da promeni prethodni plan. Ako je Anđelo zaista bio čovek koji je napao i Lusi i Sijan, sva njihova prethodna dogovaranja o tome šta da urade ako se ovi tipovi pojave ovde u Stratfordu pala su u vodu pred ovom ozbiljnom fizičkom pretnjom. Najzad je odlučio da Lusi ne sme biti odvojena od grupe.

Kalvin je shvatio o čemu Aleks razmišlja. Zato uze Templa pod ruku i povede ga niz stepenice do travnjaka ispred crkve, omogućavajući drugima da ga prate - iako ih je sve i dalje proganjala Anđelova senka. „Moraćeš da ubediš doktora Staforda da će Lusi biti bezbedna sa vama, ili ćeš potpuno izgubiti njegovu saradnju. A znamo da ti je ona potrebna." Lusi ništa nije mogla da pročita iz Kalvinovog glasa o njegovim pravim osećanjima prema Gaju Templu. „Meni se čini", nastavljao je Kalvin, „da je u ovoj situaciji Anđelo problem." Dok su šetali kroz ovo mirno mesto, Kalvin je delovao kao da se sprema da mu poveri nešto.

„Kalvine", Templ je zastao da bi mu se obratio, „lično sam uveren u to da oni ne znaju kuda treba da idu na ovaj dan iako Fe Ve misli drugačije. Pravio je greške i ranije." Templov odgovor pokazao je Kalvinu - i Aleksu koji ih je skoro bio stigao brzim hodom - da ovaj čovek nije bio sasvim siguran u to šta da uradi sledeće. ,,A u svakom slučaju", dodao je Gaj, „siguran sam da će doktor Staford odbiti da Lusi pođe sa nama, bilo da je Anđelo tu ili ne, čak i ako ona pristane na to."

Aleks je sada bio sasvim blizu, i čuvši dovoljno, istog trenutka se ponudio da krene sa Gajom i njegovom senkom, Anđelom. „Pod uslovom da Lusi i Sijan bude dozvoljeno da slobodno idu. Bez ikakvih uslova", dodao je, tonom koji je isključio svaku diskusiju.

Ali Templov odgovor bio je izričito 'ne'. Shvatili su da su u ćorsokaku i minuti su prolazili bez ideje kako da reše ovaj

problem. Naposletku, Lusi ponudi rešenje. Ona će poći sa Gajem i njegovim čovekom ukoliko dopuste ostalima da odu bez ikakvih problema.

„Ne dolazi u obzir", Aleks odmah reče, obraćajući joj se kao da Templ i Anđelo nisu prisutni. „Ovi ljudi su odgovorni za tvoju otmicu u Francuskoj, za pljačku moje kuće i za napade na Maksa i Sijan u Londonu. Sam Gospod zna šta su učinili Vilu, ali siguran sam u to da bi policija volela da ih se dočepa. Pogazili su reč prilikom svakog dogovora koji su sklopili sa mnom. I tebi sada pada na pamet da ću im ja verovati?!"

„Aleks, ne jure oni mene. I sam to dobro znaš", umirivala ga je. „Oni ţele to što treba da bude pronađeno, a moţda isto to ţelimo i mi." Pogledala ga je pravo u oči, spremna da se izbori za svoj stav. Zatim se okrenu Templu.

By voki

„Upravo ste sami rekli da sam ja vaša Arijadna. Iz tragova u zagonetkama shvatili ste da sam vam potrebna." Izazivala ga je. „Sigurna sam da znam gde će biti krajnji odgovor." Poslednju reč je posebno naglasila. „Stratford se moţda pokazao kao ćorsokak, ali ja sam i dalje ta koja ima sredstvo za otključavanje te konačne sobe, ili sefa, ili šta god da je to."

Ona paţljivo izvuče ispod košulje zlatni ključić sa rubinom u sredini. Niko od prisutnih nije ostao imun na to. Aleksove oči su gorele prepune pitanja. Bilo je u njima nešto nedokučivo što je samo Lusi razumela.

„Eto još većeg razloga što ne treba da pođeš sama s njima", mirno reče Aleks. „Šta god da je to što traţimo, bilo je vekovima sakriveno i zaštićeno - sigurno zato da bi se sačuvali mudrost i znanje koje sadrţi baš od ovakvih tipova."

Lavirint ruţe „Tu grešite, doktore Staford", ubaci se onaj sa francuskim naglaskom.

„Scenario 'kraja vremena' nije moguće izbeći. To je zapisano i određeno." „E baš zbog toga ja ne ţelim da Lusi ide s vama." Aleksov glas je bio potpuno

odlučan. „Svako od nas bi trebalo da traţi načine kako da učini svet boljim mestom a ne da se posveti uništenju društva kroz proročanstva koja, potencijalno, sluţe samo u vaše sopstvene svrhe. Sigurno je da se svaka ideologija ili filozofija koja ima neku vrednost tiče toga da nas nauči kako da uspešno ţivimo a ne kako da umremo sa nekim obećanjem spasa. Nada je vera koja nas vodi - da li kroz boga, ili kroz nauku, ili oboje. Grupa ljudi koja jedino propoveda neizbeţnost armagedona' već je napustila ovu planetu i svaku nadu. Vi nas sve vučete ka nekom svetu bez nade gde bog - ako je pravedan i pun ljubavi -ne bi ţeleo da njegovo stado ide."

„Mislite kako vam drago, doktore Staford", kratko odgovori Templ. Skrenu pogled sa Aleksa, ne mogavši da izdrţi jačinu njegovog pogleda, ali ipak nevoljan da ulazi u dublju diskusiju.

Aleks je znao da je sve to uzalud. Ovim govorom imao je nameru samo da ohrabri druge da počnu da razmišljaju, ali Templ je uvek silom i ulivanjem straha terao svoje sledbenike na poslušnost. Nije bilo ništa što bi Aleks mogao reći a što bi pokrenulo drugog muškarca. Kako biste i mogli da ubedite nekoga ko je toliko ušančen u svoje stavove da koristi strah i nasilje koji ne bi smeli da imaju mesta u ovom, suštinski, moralnom pitanju?

Lusi se tiho pomerila i pribliţila Aleksu na suncu. Nasmešila mu se i uzela obe njegove ruke, čime je razmenila tajnu s njim. „Rekao si ovo na isti način na koji bi to učinio i tvoj otac, i ja se potpuno slaţem sa tobom. Ne znam da li da se smejem ili plačem, Aleks, ti si briljantni advokat za porotu koja ume da rasuđuje. Ali sada, ja ću krenuti sa njima, jer, uprkos svemu što si rekao..." Ona ga sada pogleda pravo u oči. „Lusi Lokna je spala sokna. A Keti Fišer ju je pronašla."

Aleks je hteo i dalje da se buni protiv toga, pred svima, da bi prome-nio njenu odlučnost da krene sa njima. Bila je to prava predstava. Ali ona je bila nepopustljiva.

By voki

Zato se jednostavno poljubiše na kraju. „Aleks, ti si jedina osoba koju sam ikad srela koja razume da istinska snaga nije samo kontrolisa-nje besa, već vrlo često kontrolisana pasivnost. Budi jak sada i imaj po-verenja da ću biti aktivna i za tebe."

Nije više imao reči i jednostavno ju je zagrlio. ,,I nemoj da se brineš", dodala je. „Znaš da u meni postoji anđeo. Hoćeš li me

čekati?" Okrenula se da prati Templa koji je već krenuo. Kako je to učinila, još jedna

senka je skliznula pored nje i poţurila ka tamnoplavom automobilu parkiranom na kraju staze.

Samo se jednom nakratko osvrnula, pogledavši samo u Aleksa, a onda je nestala sa svojim čudnim saveznicima'.

U sedam i trideset Sajmon se javi na mobilni telefon i odgovori na postavljeno

pitanje. „Jedemo bakalar i krompir u pabu Lovac Hern, u Vindzoru. Baš prigodno, je l' da? Druga verzija 'Zelenog čoveka čiji je danas dan."

„Shvatam. Imate bolju večeru nego mi." Aleks pogleda u tri natmurena lica nasuprot sebe, nagnuta nad Kalvinovim lap-topom. Sendviči su bili netaknuti. Niko - a ponajmanje Aleks - nije imao apetit. „Jeste li pronašli nešto?"

„Ništa značajno, Aleks. Jedan par vrlo crnih očiju prati nas ceo dan - i sada su ovde negde u pabu. Ali ti si, bez sumnje, bio glavni mamac. Nismo našli nikakav kovčeg sa blagom, više je to jedna gomila izrezbarenih anđela. Ali ja sam moţda naišao na neočekivanu nagradu. Saslušaj me za trenutak." Uverio se da ga Aleks paţljivo prati pa započe kratku, čudnu priču.

Bilo je tačno tri sata i četrdeset minuta posle podne kada je ceremonijalni duh ovog dana nestao. Grejs je pomalo panično stisnula Sajmonovu ruku. Potpuno zaokupljeni razmišljanjem u kapeli Svetog Đorđa, iznenada ih trţe zvuk koraka koji su odjekivali kroz ogromnu zgradu.

Grejsin strah se poveća videvši zaogrnutu figuru koja im je prilazila gledajući pravo u njih. A onda ljubazan osmeh zagreja njegovo lice i crkvenjak im se predstavi. Zašto su bili toliko zainteresovani za simbole i barjake? Grejs mu predstavi svoju strast za istoriju i heraldiku, što ga je oduševilo i očigledno sasvim otkravilo. Alhemičar i pripadnik reda rozenkrojcera* poveo ih je u obilazak ove izuzetne građevine objašnjavajući im da su bele ruţe - kojih je u crkvi bilo mnogo - ţenski simbol u alhemiji, kao i kod rozenkrojcera. Ĉesto izostavljana činjenica o beloj ruţi Jorka, rekao im je ponosno, jeste ta da je njihovo poreklo od Edvarda III po ţenskoj liniji, a crveni' lankasteri po muškoj liniji. Odgovarajući na beskrajan niz Grejsinih pitanja, objasnio je da su bele ruţe nepatvorena nada čistog srca i pobeda ispravnog suda nad sopstvenom sebičnošću.

_________________________________ * Tajno društvo 'raţinog krsta' iz XVII veka, vrsta slobodnih zidara (prim. prev.)

By voki

„Napravio sam neke beleške, Aleks." Sajmon je tiho govorio preko telefona.

„Svi upućenici ove prastare mudrosti teţe da budu otvoreni za milost ruţe'. Aleks, to je slično onome što je Vil pisao. U svakodnevnom ţivotu, ruţa asocira na romantičnu ljubav, ali on nam je rekao da je to paradoksalno, jer nosi šifru i čistote i strasti, zemaljske ţelje i rajske savršenosti, devičanstva i plodnosti, ţivota i smrti. On je ubeđen u to da ruţe povezuju boginje Iziđu i Veneru sa krvlju Ozirisa, Adonisa i Hrista. Crvena ruţa je muška, i kada se ona venča sa belom - kao na primer ruţa Tjudora, - one predstavljaju osnovu magije i metamorfoze duše. On je to nazvao sredstvom pomoću kojeg ostvarujemo ono bo-ţansko u nama'."

Aleks ga prekinu. „To je pogodna metafora za celu ovu potragu Dţona Dija, Sajmone. Ikonografija ruţe je zajednička za sve spiritualne, čak i asketske filozofije. A izbalansirana mešavina ovih suprotnih karakteristika koje ruţa predstavlja jeste ono što nas čini boţanskim - a to je najviše čemu moţemo teţiti. Da pojednostavimo: kada se venčaju bele i crvene ruţe, predstavljaju nebesko venčanje - najbolji izraz 'muškog' i 'ţenskog' na zemlji."

Sajmon nije bio sasvim siguran da u potpunosti prati Aleksa, ali je nastavio. „Bela ruţa se posebno tiče čistote i nevinosti, prihvatanja, i bezuslovne ljubavi. Radi se o ţenskoj energiji - ponekad neminovno pasivnoj energiji, - ali i o inicijaciji novih članova u staru mudrost. Divlji vepar koji ubija Adonisa jeste alegorija neprekidnog ciklusa zime koja nadvladava leto - ovo je osnovna filozofija rozenkrojcera. Kada Adonisa, Sunce, ubija divlji vepar, cvetovi koji niču iz njegove krvi omogućavaju vaskrsenje. Ova metafora je povezana i sa menstrualnim ciklusom, i ima vrlo seksualnu i ţensku konotaciju, kao što je Henri napomenuo. A ko je bio osnivač rozenkrojcera, Aleks?"

Nije bilo ni potrebe da odgovara na to pitanje. „Izvrsno istraţivanje, Sajmone. Šta ima sa svetim Đorđem?"

„Bratstvo ruţinog krsta naglo je napredovalo u Nemačkoj u ranom sedamnaestom veku, ali postoji direktno zaveštanje iz Dijeve misije u Pragu 1580. godine, koje su kraljica Elizabeta i eri od Lestera ohrabrivali. Time se širio elizabetanski pokret naučnih, mističnih i poetskih ideja. Ime 'ruţin krst' potiče od krsta svetog Đorda i engleskih vitezova - orden podvezice je bio prestiţna počast u srednjovekovnoj Evropi, a i dan-danas je. U pravu si što se tiče 'rose': kada se iskombinuju ros, odnosno rosa, i crux, odnosno krst, imaju alhemijski značaj. Rosa je boţanski dah a rosa na ruţi označava nečiji duh. Kada se koristi u magiji, ona pretvara osnovu duše u zlato. Takođe, izgovorena reč 'ros' ima magičnu moć. Ili bar tako kaţe teorija.

,,I da, još jedna, poslednja stvar, Aleks. Seti se onog mejla koji Vil nije stigao da ti pošalje. Naš crkvenjak alhemičar kaţe da se inicijacija kod alhemičara i masona, a i kod rozenkrojcera, fokusira na svetlu kao boţanskom izvoru. Sve ovo prati bazični rad Dordana Bruna i Dţona Dija. Oni prisustvuju takozvanim sastancima svetlosti', gde se učeni iz sadašnjosti i prošlosti povezuju, kroz vreme, da bi delili svetlost i mudrost ruţe'. Zamisli značaj svetla koje prolazi

By voki

kroz vitraţ ruţe u prediv-noj crkvi kao što je katedrala u Šartru? Tamo su bile Vilove misli. Pitam se da li je ikada uspeo da ih ostvari? Inače, šta ima kod tebe?"

Aleks je bio opčinjen ovim izuzetnim informacijama. Zastao je pre nego što je odgovorio Sajmonu na njegovo pretposlednje pitanje. „Sajmone, ja mislim da je Vil uspeo. Ali ne mogu sasvim da objasnim kako to znam." Setio se Lusinih reči o svetlu, o mirisu ruţe u Šartru, i znao je da je ona iskusila nešto stvarno neobično - nešto što je verovatno podelila sa njegovim bratom. A to mu je davalo osećaj velike privilegije što je bio blizak sa njom.

„Upecali su se na mamac." Zatim mu Aleks ispriča sve što se dogodilo tog dana. „Lusi je s njima. Skoro da nisam mogao daje pustim kada je došlo do toga. U njihovom društvu je već satima."

„Ne brini se za nju, Aleks. Lusi je jedinstvena. Ona je kao jedna od Šekspirovih likova - Viola ili Rozalinda. Nadmudriće ih ona."

Aleks je razmišljao o tome da Sajmon i nije znao koliko je u pravu. Utešila gaje njegova objektivna procena stvari. „Znam. Moram da idem sada. Vidimo se tamo, kasnije. Proveri da li vas i dalje prate. Te crne oči pripadaju jednom netolerantnom Izraelcu koga sam sreo u Francuskoj kada je Lusi bila oteta. On je u istoj grupi sa Templom i Valtersom, jer ţeli sopstveni hram u Jerusalimu. Detaljnija istraga bi ga verovatno povezala sa osujećenim samoubilačkim bombaškim napadom za Uskrs."

Aleks je znao da Sajmon razmišlja o tome da je Kalvin bio jedini koji je mogao da im prenese informaciju, ali nije rekao ništa. Prekinuli su vezu i istog trenutka Aleks nazva jedan drugi broj.

Profesor Ficlan Valters je sipao vino za svoju gošću, tek pola čaše. „Znam da

vam nije dozvoljeno da pijete, alkohol utiče na dejstvo vaših lekova. Ali ovako malo neće vam škoditi. Beli burgundac ide izvrsno uz ribu."

Lusi prođe jeza od saznanja koliko on zna o njoj. Pitanja koja je postavljao ranije o tome koliko je imala godina kada ju je majka napustila stvarno su je uzdrmala, ali pokušala je da kontroliše svoja osećanja. Njen mobilni zazvoni na stolu ispred nje. „Sigurna sam da je to Aleks. Brine za mene. Najbolje je da mu se javim." Njen pratilac nemo odobri. Bilo je zaprepašćujuće koliko su njegovi maniri bili besprekorni a on sam ljubazan i inteligentan.

„Dobro sam, Aleks. Da, i pre nego što me pitaš, evo večeram, ne brini, nisam gladna. Zapravo, dobila sam vrlo finu večeru. Uzmi i ti nešto. Nazvaću te istog trenutka kada budemo završili naš posao." Lusi se borila da sakrije emocije u glasu koje je njegov poziv probudio. Nije ţelela da pokaţe ni najmanju slabost. Završila je razgovor i prkosno podigla pogled. Videla je da njen pratilac netremice gleda ključić sa rubinom oko njenog vrata.

„Imali ste veliku sreću, gospođice King, da dobijete tako ličnu paţnju od vašeg doktora. Da li bi on mogao snositi neke posledice zbog toga? Uvek sam mislio da je prihvatljivo izgubiti pacijenta, ali ne i spavati s njim." Lusi je

By voki

potpuno ignorisala njegov cinizam pa on promeni taktiku. „Zašto da čekamo do jedanaest sati uveče?" Govorio je vrlo tiho što se činilo još opasnije. Gaj Templ im se sada pridruţio, ali nije učestvovao u njihovoj konverzaciji.

„Prvo, biće mnogo lakše ako se Beli jelen zatvori, inače će biti previše neţeljenih svedoka. Drugo, mislim da vreme mora biti precizno. Ako su moji proračuni korektni, biće tačno četvrti stepen u Biku oko ponoći. Sigurna sam da nešto treba tada da se desi."

„Jasno. Ĉas kada Hamlet ugleda svog duha. Baš poetično. A, što se tiče te zgrade gde ste rekli da ćete nas odvesti. Mislite da je to ona prava?"

„Mora biti. To je jedino preostalo mesto oko kojeg se slaţu tragovi u zagonetkama. Beli jelen, Šekspir, ruţa, Venera i Adonis. To je skoro sigurno bilo mesto njihovog sastanka za ezoterijsku diskusiju."

Profesor Valters i Templ su se sloţili oko ovoga. Proveli su popodne u Alveston Manoru u Stratfordu, u Valtersovom apartmanu, konsultujući se oko tekstova. Lusi je ponovo vrlo paţljivo pregledala sve originale. Bilo joj je zabavno što oni nisu uočili uzorak lavirinta na poleđini dokumenata - stoga nisu ni primetili lice koje se tako jasno videlo kada se linije poredaju. Samo je jedan bistri sedmogodišnji dečak odmah uvideo vaţnost detalja na poleđini. Ali s druge strane, oni su imali Dijaninu porodičnu Bibliju, iz sedamnaestog veka, u kojoj je bio veliki broj beleţaka koje Aleks i Lusi nisu videli. U Letopisima, svi delovi o mudrosti, biserima i rubinima bili su obeleţeni - što je podstaklo Lusi na razmišljanje. Bila je tu i mala reprodukcija portreta kraljice Elizabete - takozvani 'dugin portret'. Elizabeta je bila nacrtana rukom na unutrašnjoj strani korica Biblije a na marginama su postojale napomene o 'Astri', boginji pravde, kao što je Henri bio i spomenuo. I ovde je neko bio ispisao beleške o biserima, rubinima i mudrosti. Lusi je ćutke razmišljala o ovome dok je pila čaj.

I tako, Biblija ih je dovela ovde u Stratford, Šekspirov alfa' i bmega'. Ali sada ih je ona ubedila da se 'ćup zlata opisan u poslednjem tekstu - napisanim Dijaninim rukopisom - nalazi u Belom jelenu, u Svetom Albaniju. Pokazala im je kako je slučajno pronašla sliku, radeći na računam. Kada su ona i Aleks raspravljali o tome koliko je verovatno da je ta slika vezana za ovu 'poteru za blagom', on je pomislio da bi bilo zgodno da se u svetilištu posvećenom prvom engleskom mučeniku započne 'uzdizanje'. ,,A što da ne?" Slegnuo je ramenima.

„Znači 'uzdizanje' počinje večeras negde oko ponoći, ne ranije. Stotinama godina se znalo za značaj ovog posebnog datuma: broj, čovekovo Ostvarenje. Dţon Di je sigurno tu poruku dobio direktno od anđela, a mi smo sada na pravom mestu u pravo vreme. Zapravo, za nekoliko sati. Dotada, uţivajmo u večeri", preloţi Valters. „Posle ribe doći će na red voće. Vrlo je vaţno šta jedete pre inicijacije. To je kao zadnja večera. Ĉak je i sam Prospero hranio Ferdinanda dagnjama i morskom vodom pre nego što je primio viziju bogova pored svoje buduće neveste. A vi se morate pripremiti za nešto vrlo vaţno večeras, gospođice King."

Vatreno ju je pogledao, i ona shvati da on postaje sve zagrejaniji za temu i za svoje, naizgled nemoguće, ideje. Moţda su bili povezani na način koji ona još

By voki

nije mogla da shvati. Brbljao je i dalje: „Gaj nikada ne propušta voće, razumete. Znate li da je i on imao operaciju na otvorenom srcu? Bajpas. Zapravo, imao je iskustvo bliske smrti. Ĉudi me da nije tu informaciju podelio sa vama dok ste bili zajedno u Francuskoj. Anđeo mu se obratio. Samo jednom." Lusi je otkrila trag cinizma u njegovom glasu. ,,A sada ima odličan apetit."

Lusi se učini pomalo čudno što Gaj - o kome se govorilo - nije rekao ni jednu jedinu reč.

Bilo je dvadeset minuta do ponoći na časovniku umetnutom u komandnu tablu tamnoplave lanče kada su skrenuli kroz lukove do dvorišnog parkinga hotela Beli jelen. Anđelo je otvorio vrata za Lusi a Templ praktično iskoči sa prednjeg sedišta. Bila je bez reči zbog ove predstave kavaljerstva sve dok joj nije palo na pamet da oni iskreno veruju da će prisustvovati posebnom religijskom momentu.

„Biću kod ulaznih vrata za deset minuta", reče im Valters, zavaljujući se u meku koţu sedišta. Vozač krenu.

Templ i Lusi su bili čudan par dok su išli ka hotelskoj recepciji. „Moje ime je Lusi King. Radim na televiziji, razgovarali smo telefonom pre nekoliko sati. Da li je gospodin Tompson tu?" Recepcionerka nije bila ni najmanje zainteresovana za ove kasne goste, gde god da su radili. Jedva da je podigla pogled sa knjige gostiju. Njoj teorija 'uzdizanja ne znači baš ništa, pomisli Lusi.

„Tomo!" povika ţena prema stepenicama. Lusi i njen pratilac zbunjeno stajaše kod prijemnog deska, pod slabim svetlom.

By voki

Trideset drugo poglavlje

Đurđevdan, 1608. godine. Krčma u blizini Ulice Vetling,

nedaleko od Londona

Sveće su zapucketale, a dva velika posluţavnika su odnesena sa stola. Još vina je posluţeno i ču se poziv za zdravicu.

„Sada se naš projekat bliţi početku. U ovom poslednjem satu proslave Svetog Đorđa, hajde da pijemo: za Berona!" Delujući nepogođeno količinom vina koju je popio, čovek na jednom kraju stola skače na noge pun entuzijazma, obarajući pri tom stolicu iza sebe. Zdravicu burno pozdravljaju njegove kolege. Neka mesta za stolom su prazna a soba odjekuje od pijanog smeha pri mutnom, zadimljenom svetlu.

„Ali Vile, ti od njega traţiš dela pravog inicijata. Kako će on, onda, moći da inspiriše one bolesno neme da se nasmeju?" Visok čovek prekide tok dima iz svoje lule da se obrati svom voditelju programa.

Na drugoj strani stola star čovek se probija napred. Očigledno je da je on vođa ovog društva. Njegovo lice izbrazdano je borama i brigom, ali ţivo od interesovanja za diskusiju koja se razvija. ,,I kakvu uopšte nadu on ima, Vile, da će preokrenuti bezosećajne zilote sa njihovog kursa? Oni koji bi da nose mač nebeski treba da budu sveti koliko su surovi. U kakvu bedu duha su upali ti ljudi, i šta oni to kriju u sebi, bez obzira na anđele?" On gurnu malu kristalnu sferu dalje od sebe.

Mladi muškarac je ponovo seo. „Dobri moj doktore, i ser Fransise, vi još ne znate, ljubav je u daminim očima, i ona svakoj moći daje dodatnu moć. Takva ljubav ima herkulovsku snagu. Pesnik, zaista, ne bi trebalo da uzima pero u ruke sve dok ono nije natopljeno ljubavnim uzdisajima... Oh, trijumfovaće on - zar nismo mi uloţili snagu volje u to? I tako, crne obrvice njegove drage otkriće pravu boju njenog lica. Istinski anđeo melanholije. Njena mračna lepota je nebeska - inspiracija njegovom geniju, i podsticaj njegovom umu."

Sedeći s leve strane starijeg čoveka na jednom kraju stola, ţena crne kose diţe glavu i čašu da nazdravi. Gledaju se preko dugačkog stola, očiju prikovanih jedno za drugo. Erotičnost ovog momenta biva prekinuta samo zvukom koraka na stepenicama iza kamina, od prolaza koji vodi do sale za sastanke u glavnom delu krčme Beli jelen. Trenutak kasnije otvaraju se vrata, obloţena pločama. Sva lica se okreću i bulje u novopridošle. Ĉini se kao da ih ljudi za stolom pomalo izazivaju svojim pogledima. A onda se muškarac koji je predloţio zdravicu tiho javi:

By voki

„'Ti slepa ludo, Ljubavi, šta si učinila sa mojim očima, Da me varaju tako, i ne vide ono što vide?' Crnokosa lepotica crnih očiju i sveţeg lica stoji na dovratku a zatim ulazi u

polutamnu prostoriju, ostavljajući svog pratioca otvorenih usta i bez reči. Ona je potpuno svesna očiju koje su fiksirane na nju, u ledenoj tišini, prekinutoj metalnim zvukom zveckanja ključeva u njenoj ruci. Ĉudan miris preplavi sobu, ne baš prijatan. Njene emocije prete da je uguše, i čuje bubnjanje svog srca u ušima. Ĉini joj se kao da je neko dete koje ometa odrasle pri večeri. Ona namerno diše vrlo duboko i polako, kao neko ko pati od astme. Zatim prelazi preko prostorije do vrata na drugom kraju koja su zaklonjena zavesom. Vatra pucketa, i ona zna da je sada 'u' trenutku. „To je to", prošapta, „nema uzdizanja, nema anđela - osim ako to nisam ja."

Sada ona pomalo vrda i zuri u muškarca koji joj se obratio. Njegovo lice joj je čudno poznato, i svesna je toga da joj se on sada ponovo obraća, ali i svojim prijateljima.

„Gospodo, i drage moje dame. Nema pomoći tome, kada ova 'dama svetlosti' ponovo potvrđuje daje boja lepote crna." Njegov pogled pređe sa lepotice crne kose koja sedi za stolom na isto tako lepu crnku, Lusi.

Lusi se osmeli da se suoči s njim bez zaziranja. „Kroz pukotinu na zidu, sirote duše, moramo li se zadovoljiti šapatom", kaţe ona. Celo društvo je prasnulo u glasan smeh - svi sem najstarijeg muškarca na drugom kraju stola. Njegove oči su nemirne.

„Dama svetlosti, Vile?" „Niko drugi do ona, Vaša milosti, vizija koju smo, mojom vešti-nom i vašom,

dozvali da ostvari našu iluziju." On se sada okreće od čoveka koji je očigledno njihov starešina i obraća se Lusi. „I tako, vi na taj način, mi na ovaj način."

Uragan reči navire u Lusin um. Odzvanja joj u ušima, reči su skoro nečujne od glasnog lupanja njenog srca. Svi ostali zvuči postaju tupi. Na zidu iza njih ona ugleda sliku. Stade kao ukopana, proučavajući je na mutnom svetlu. Ta slika je opušta, za razliku od ovih čudnih duša u prostoriji. Upija motive sa slike: sveţe naslikanog konja sa ruţom u zubima, i viteza koji pada na konjska kopita. Naslikano je i drvo sa ogromnom rupom na dnu stabla. Ĉini joj se da će joj glava pući od bubnjanja u ušima. Ona veruje da sanja, ali dobro zna da ovo nije san. Njene misli se sada vraćaju na neke slike s početka toga dana - u drugo vreme, na drugom mestu - na sliku Vilovog aparata s mekim fokusom, i sliku Aleksa kako je podseća na to da ne srne mešati lekove i vino. Da li su obojica bili u pravu?

Smeh sada postaje vrlo glasan, skoro nepodnošljiv. Ona brzo otvara vrata koja izlaze na ulicu preko puta pasaţa kroz koji su ona i Gaj Templ upravo došli. Okreće se, ali u sobi više nema nikoga. Ovo se nikada nije ni desilo. Stojeći na tek odškrinutim vratima, ona još jednom sagleda sobu kakva je nekad

By voki

bila, onda kada je njeno ime prvi put izgovoreno ovde pre više stotina godina. Pomisli da je ovaj momenat kao palindrom*

Sva svetla su sada ugašena osim snopa male baterije koju im je Tomo dao na recepciji kako bi im pomogla da nađu put kroz ovaj stari, retko korišćeni prolaz do obliţnje keramičke radnje koja se stotinama godina nalazila u nizu soba.

I tek sada Lusi primeti da Gaj Templ stoji na vratima bled ko krpa, kao da će se svakog časa skljokati.

Lusi je uspela da izađe na zadnja vrata glavne zgrade Belog jelena krećući se

prema, sada iznajmljenoj, prodavnici keramike, kada se ispred nje iznenada pojavi Ficlan Valters, naravno u pratnji krupajlije Lucifera, kojeg je on, iz ko zna kojih razloga, nazivao Anđelo. Pogodio ga je neki čudan osećaj kada je video Lusin izraz lica i njen, kao izmenjeni, fizički izgled. Atmosfera je bila naelektrisana, tenzija se osećala u vaz-duhu. Bacio je pogled na Templa i ledeno mu se obratio: „Je 1' to neko gazio po tvom grobu, Gaj?" Templ se osećao suviše loše da bi se raspravljao ili pokušao da objasni. Jednostavno je stajao naslonjen na zid drţeći svoju baterijsku lampu uperenu u sliku koju je Lusi proučavala.

Primetila je da detalji deluju manje ţivo, manje dovršeno nego trenutak ranije. A zatim je primetila da je slika zaštićena staklom, i nekako joj je delovala manje. Ali ništa o tome Valters nije mogao da pročita iz njenih očiju. „Poslednji trag mora biti ovde negde", uvereno je rekla. „'Hoću da promenim Zid i ostvarim svoju Volju', tako kaţe centralni tekst. Ova slika predstavlja Adonisa kojeg ubija divlji vepar. Ado-nis je obučen po elizabetanskoj modi, sa visokim uštirkanim okovratnikom. Moţda ruţa, ona u zubima belog konja, ili ova na uzdama, pokazuje neko vaţno mesto?"

Valters je neuspešno petljao oko prekidača za sijalice, razočaran što je svetio tako slabo ovde gde bi trebalo da se divi delu pred sobom. Šteta od vode iz kupatila iznad ove prostorije primorala ih je da isključe struju, tako su mu objasnili u hotelu. Mogao je da vidi curenje u gornjem desnom uglu - kakvo bogohuljenje! „Pa, gospođice King, ovo je slika Šekspirovog komada Venera i Adonis, naslikana otprilike u vreme kada je objavljena pesma, 1590 ili 1600. godine. To je jedina slika Šekspirovih dela izrađena u njegovo vreme, koliko je poznato?"

Lusi klimnu potvrdno. „Izgleda da je ova soba bila mesto za sastanke jednog reda koji je inspirisao Dţon Di - prethodnik reda rozen-krojcera. Skoro je sigurno da se Šekspir ovde sastajao s njima. Bekon je takođe bio član, kao i Spenser, Dţon Don i ser Filip Sidni, do svoje prerane smrti. Sve knjiţevnici." Uperila je svoju bateriju u sliku, i svetio je plesalo po centralnoj slici konja zategnutih uzda. „Ovo je vitez crvenog krsta, odnosno sveti Đorđe. Spenser je

_______________________ * engl. palindrome - reč koja isto glasi bilo da se čita s leve ili s desne strane i ima isto

značenje; npr. madam (prim. prev.)

By voki

pisao o njemu. Na ovoj slici, konj je propet nad Adonisom koji je obučen kao plemić elizabetanskog doba u lovu. Adonis je bio orijentalni gospodar sunca', i destruktivne moći zimskog doba, na slici predstavljene kao divlji vepar, prestaju kada se on vrati u ţivot. Što on čini kroz cveće koje vidimo ovde, cveće koje niče iz njegove rane. Venerina ljubav je od ključne vaţnosti za njegov oporavak. Vide se jasne paralele sa hrišćanstvom. U stvari, predstavljanje Venere kako drţi mrtvog Adonisa bilo je inspiracija za pijete u umetnosti."

Lusi je izazivala Valtersa da napravi jednostavnu vezu između paganske ikonografije i hrišćanskog mita, ali on je samo zurio u platno i ignorisao bilo kakve paralele. Ona se sada takođe koncentrisala na sliku. Videla je neke delove ovog murala na Internetu, ali oni nisu bili ni blizu originalu. Slika kao da je emitovala neku moć nad njom. Lusi shvati da je delo prepuno poruka o društvu Dţona Dija - njihovim nadanjima i verovanjima. Ponovo je počela da govori. Profesor i Anđelo su se koncentrisali, ali Templ je delovao odsutno i daleko od bilo kakve šanse da dođe k sebi.

„Adonis je bio glavna figura za Dţona Dija i njegovo društvo." Uperila je baterijsku lampu... „Ova ruţa - anemona - u koju se on transformisao jeste ponovo rođeni muškarac, oţivljen u obliku cveta. Ruţa predstavlja i njegovo srce i njegovu dušu. Rozenkrojceri su bili opsed-nuti time da pretvore mrak u svetio, zimu u leto. To je drugi ugao gledanja na vaskrsenje." Lusine reči visile su u vazduhu, i ona pomisli da sve ovde ima još neko dodatno značenje za nju, zbog Vila.

„Interesantno. Šta su ti rozenkrojceri traţili?" upita Valters. „Religijsko prosvetljenje, a magija je bila izlaz. Ona im je dala matematički i

mehanički pristup njihovim razmišljanjima u fizičkom svetu. Više forme matematike - kao pitagorejska i astrološka - upoznavale su ih s nebeskim svetom. Ali iznad toga je vrhovno blaţenstvo, nadnebeski svet. Ovo je za jedan stepen više od raja a moţe se doseći pomoću prizivanja anđela. Oni su zamišljali da će, jednom kada dosegnu taj viši nivo kroz svoju magiju, biti na istom nivou sa anđelima. U svetu anđela, sve religije su kao jedna i anđeli mogu da osvetle čovekova intelektualna istraţivanja. Di je verovao u ovo i mislio je daje uspostavio kontakt sa dobrim anđelima. Naravno, Edvard Keli je bio taj koji im se obratio, a on je bio šarlatan. Ali taj pokret koji je Di bio zamislio uključivao je sve religijske poglede, protestante i katolike, Jevreje i muslimane. Svi su bili jedno na anđeoskom nivou."

Lusi napravi pauzu i pogleda u čudan par profesora - jedan je bio presamićen kao da ga boli stomak a drugi je zurio. Htela je da rizikuje. „Ta tri sveta otkrivaju mnogo, zar ne? U fizičkom svetu mi koristimo naša čula i telo. U eteričnom ili nebeskom svetu oslanjamo se na svoj duh i osećanja. Ali samo u višem raju, gde je vatra glavni element, upotrebljavamo našu pamet. Adam i Eva boravili su u poluraju, edenskoj bašti. Kada je ubrala plod sa drveta Znanja, traţila je pristup višim nebesima."

Paţljivo je gledala Valtersovo lice ne bi li videla reakciju na ovu profeminističku, prohumanističku jeres. To je značilo da je čovek imao kapacitet

By voki

da bude bog ako je bio prosvetljen znanjem; odnosno, da je sam čovek boţansko biće. Ali Valters ju je ignorisao.

„Gde alhemija ulazi u priču - pretvarajući slamu u zlato, kao što bajka kaţe?" Lusi je osećala kao da se neko njome poigrava. Profesor Ficlan Valters je

sigurno znao odgovor na to. Ali nju je ipak zabavljalo da mu ponudi svoj odgovor, radoznala da vidi kako će on reagovati na to. „Bilo je vrlo vaţno da se nauče i shvate Kabala i alhemija - alhemija je, na kraju krajeva, metafora za transmutaciju duše. Ova slika predstavlja alhemijski misticizam kroz mitološki vid. To je potraga za istinom koja se dešava u prirodi. Ako se čvrsto drţimo za nit filozofskih stavova u svetu prirode, ta nit će nas provesti, kao Arijadnino klupče Tezeja, kroz lavirint duhovne, moralne i naučne istine. Zbog toga su rozenkrojceri poštovali nauku i medicinu. Pripadnici Bratstva ruţinog krsta bili su iscelitelji, iznad svega ostalog." To baš podseća na Aleksovu lozu, pomislila je.

„Vi ste jedna zaista načitana mlada ţena, gospođice King. Vaša interpretacija alhemije daje sasvim prikladan simbolizam za ţivo religiozno iskustvo. Vidim sada zašto su Di i njegovo društvo bili privučeni time. To je jedna vrsta prevoda realnosti religijskog ţivota."

Lusi je dobro znala da on ţeli da doda '...mada vrlo pogrešna vrsta prevoda'. Okrenula se ka Veneri i Adonisu na slici. Bila je šteta što je svetio tako loše pa se nije moglo zaista uţivati u slici koja je bila prepuna zagonetki o Dijevoj i Šekspirovoj hermesovskoj filozofiji. 'Hoću da promenim zid..! pomislila je Lusi. Mogla je da vidi te vatrene reči sa one stranice koju je nosila kroz lavirint u Šartru.

Templ je sada počeo da se premešta sa noge na nogu. Imao je neki fizički bol otkad je prisustvovao onoj sceni na koju su on i Lusi slučajno naišli. Bio je revnostan vernik, ali nije mogao da objasni šta je bilo to što se desilo, i to ga je činilo veoma nervoznim. Ĉinilo mu se da je iz prve ruke iskusio neku demonsku stvar. Ona je moţda bila uznemirena, ali on je bio preplašen na smrt. Nipošto nije ţeleo da se ta scena vrati. On se sada uključi u Lusino ponavljanje teksta naglas.

„'Hoću da promenim Zid i da ostvarim svoju Volju'", naglas je rekao. „'Pitam se šta sam ja ili šta sam ikada bio'. Gde je naš plen, Fe Ve? Mi traţimo neku stvar ili neka vrata, gospođice King, koje će ključ otključati? Postoji li neko takvo mesto na ovoj slici?"

Lusi je paţljivo pregledala svaki detalj slike, pokušavajući da nađe odgovor na to. „Ne mogu da verujem da traţe od nas da oskrnavimo platno. Sigurno, moramo da 'promenimo zid' da bismo pronašli to što je ostavljeno 'zaveštanjem*'. Razmislila je o igri reči: zaveštanjem za Vila**. „Mora daje to neka druga fasada, moţda ona paralelna sa ruţom ili Adonisom - pošto je on figura na slici koja će vaskrsnuti."

_____________________________

* eng. will - volja, zaveštanje (prim.prev) ** eng. by Will and for Will

By voki

Templ je i dalje pevušio, kao neki sveti čovek koji je sišao sa uma, dok su se

njih dvoje okretali po sobi da pregledaju druge zidove. Odjednom, Lusi nešto pade na pamet. 'Sve što je u plamenu...' Svaki pridruţeni deo...' Ona grozničavo progovori: „Na ovom zidu bio je kamin. Mora da je to ovde - iza ove fine drvene lamperije. Mora postojati pukotina kroz koju uplašeni ljubavnici mogu otkriti prošlost."

Valters je razumeo njenu referencu na stari tekst, i nije morao da je pita zašto je mislila da je na tom zidu bio kamin. Izgledalo je logično. „Da li da onda skinemo ovaj drveni sloj? To će dovesti do toga da vaši ljudi iz zaštite spomenika kulture polude, ali ja mislim da ste u pravu."

Za deset minuta - sve četvoro su pipajući traţili - pronašli su pukotinu. Valters dobaci Templu: „Gaj, imaš li kod sebe onu sitnicu - onaj otvarač na

privesku za ključeve?" Templ za trenutak prestade svoje mahnito ponavljanje teksta. „Da. Da, imam,

Fe Ve." Glas mu se jedva čuo. Osećao je hladnoću u udovima i grudnom košu, pitajući se da li će se razboleti kao oni arheolozi koji otvore dugo zakovan kovčeg i oslobode virus iz njega. Atmosfera u sobi bila je klaustrofobična. Na osnovu ranijeg iskustva prepoznao je da je njegov šef bio prilično ushićen. Nije imao snage da mu se pridruţi u tom poluraju. Pitao se da li će se demoni i ogavni mirisi dima, alkohola, urina i jeftine hrane vratiti?

„Daj mi tu stvarčicu. Da malo razmrdamo jedan deo ovog drveta." Valters je pokazao na mesto gde bi to trebalo započeti. Templ je pokušao, prilično trapavo, da odvoji delove, ali šef mu onda dade bateriju da drţi i sam turi oštricu u proširenje. Počeo je izbezumljeno da ispipava ceo zid. Obojica su postali napeti onog trenutka kada je jedan deo drveta popustio i otpao uz glasnu buku i gomilu prašine. Jedan deo drvene oplate i hrpa cigala srušiše se u sobu. Lusi je nervozno vrisnula, ne očekujući tako nešto. A u svom rastrojenom stanju Templ ispusti bateriju koja se razbi o građevinski materijal na podu.

„Gospođice King, dajte mi vaše svetio, molim vas. Gaj nas je sve ostavio u mraku." Valterov cinizam je bio leden dok se saginjao u mračnoj sobi. Lusi uperi snop svetlosti u udubljenje u zidu u kojem su bile dve kutije, i Valters zviznu. „To bi bilo to. Anđelo, iznesi te kovčege ovde u sobu. Na ivici smo sjajnog otkrića. Tomas Brajtman nam je rekao da je prvo od sedam zala bio Elizabetin dolazak na presto 1558. Sedma truba Otkrovenja začula se 1588. prilikom uništenja Armade. Vrlo je prigodno, stoga, što je njen veliki zemljak ponovno otkrio ovo izgubljeno znanje. Ko zna? Moţda kovčezi sadrţe upravo sedmo zlo. Ovo je zaista apokaliptičan momenat."

Lusi se malo odmakla unazad, primetivši nezdravu boju na licu svog otmičara. Sada je neka čudna groznica isijavala i iz njegovog partnera. Skupa su je plašili. Od tog trenutka ni jedan od njih nije normalno rasuđivao. Znala je za sedam zala' iz istraţivanja o Diju i Brunu, kao i za Tomasa Brajtmana. On je prebrojao sva zla i trube od Rimljana i Otkrovenja, i odredio datum za 'poziv Jevrejima da postanu hrišćanska nacija'. Otomansko carstvo treba protumačiti

By voki

kao laţnog proroka a Rimsku katoličku crkvu kao antihrista, i videti taj strašan savez između njih koji će u pravi čas biti uništen. Očekivani datum za ovo bio je 1630. Ali kada se to nije desilo, datumi i brojevi su preuređeni. Lusi je smatrala da oni koji pošteno broje mora da su do sada stigli bar do nekih sedamdeset zala - i ko zna koliko truba, - ali nije smatrala da je dobro vreme da se suprotstavi Valtersovoj matematici.

Anđelo sada zakorači u ogroman tjudorovski kamin i izvuče kovčege. Templ je prišao nekoliko koraka bliţe da prisustvuje trenutku, ali iznenada se presavio pored kovčega i opet počeo da pevuši. Lusi je bila iznenađena. Sada je izabrao reči iz Jupiterove tabele, za koju se tvrdilo da vas štiti i dovodi anđele. „Elohim, Elohi, Adonal, Zebaoth." Pogledala ga je ispitivački i s uţasom vide da je strašno bled. Zaustila je da to kaţe Valtersu, ali on je bio koncentrisan na svoje otkriće. Bio je slep za sve drugo osim za kovčege, i okrenuo se ka Lusi, jedva savladavajući uzbuđenje.

„Otvorite ih." Ovo nije bila ljubazna molba. Odbacio je manire kao što je Lusi i znala da će na kraju učiniti. Provirila je da vidi poklopac kovčega koji je bio više ukrašen. Imao je naslikanu crvenu ruţu. Bilo je prašine na nekim mestima. Videvši posvetu, zadrhtala je i pročitala je naglas, uz dramatičan efekat:

Ko god da namerava da otvori ovo, neka to učini samo ako je crnokosa

Dama svetlosti, sesta i voljena, i njen vitez Ružinog krsta, veran i iskren. Kuga neka padne na vašu kuću ako to ne bude tako. Merkurove reči su oštre, posle slatke Apolonove pesme.''

Lusi nije primetila nikakvu vezu sa anđelima ili trubama, ali osetila je snagu

ideja iza ovih reči napisanih tako davno. Pogledala je ţudno lice pored sebe. „Doktore Valters, ja se ne usuđujem da otvorim ovo. Moglo bi biti da sam ja dama svetlosti', ali vi niste vitez Ruţinog krsta. Aleksandar je taj koji mora preseći Gordijev čvor. I mislim da su ovde potrebna dva ključa."

Valters nije stigao dovde da bi odustao zbog sitnice. Naglo se okrenu ka Lusi drţeći oštricu uperenu ka njoj. „Slušaj, gospođice King. Prva stvar koju treba znati o Aleksandrovom legendarnom čvoru jeste ta da ga je on resio na prevaru. I mi ćemo tako. Nemoj sada da mi ispustiš tu nit, ili šta god, ili da dozvoliš da ti to udari u glavu. Ne postoje stvari kao što su kletve. I ti i ja to dobro znamo - šta god da je to u šta moji podređeni veruju. Ovo je dvadeset prvi vek. Osim toga, zar nisi ti istovremeno i dama svetlosti' i Vitez pravog čvora?" Cinično cerenje iskrivi mu lice.

Lusi oseti neko probadanje. Je li to istina? Ona ranije nije razumela te reči na ovaj, sasvim moguć, način. Podjednako se plašila i da razmišlja o tome staje on mislio pod time, i da sazna. Kako bi on mogao znati o čemu je razgovarala jedino sa Aleksom? I kako ona sada da proguta ovaj paradoks: ne veruje u kletve u dvadeset prvom veku, a malopre je govorio o trubama i

By voki

proročanstvima? To nije imalo smisla. Ko je ovaj čovek? Vernik, ili samo šarlatan koji iskorišćava tuđu lakovernost?

U međuvremenu, lice Gaja Templa je poprimilo sivu boju a čelo postalo prošarano graškama znoja. Lusi je sada i osetila miris znoja koji se širio od njega. Nije mogla a da se ne zabrine, jer je delovao prilično loše. On je preklinjao svog starijeg partnera da sačekaju, kada su već čekali do sada. Tako su blizu. „Pošalji Anđela da nađe doktora Staforda... Molim te... On ne moţe biti negde daleko. Mislim da nas je moţda i pratio dovde..." Njegove reči se prekinuše kad je zidni sat jednom otkucao, ko zna koji je sat, moţda pola sata posle ponoći.

Ali Valters je bio neumoljiv i pokretom ruke odbi njegovu molbu. Očigledno potpuno izvan kontrole, mahao je prema Lusi oštricom u svojoj ruci. Podstaknuta nekim dubokim unutrašnjim instinktom, Lusi isključi svoju baterijsku lampu i odskoči u stranu - ona više nije 'dama svetlosti'. Njen potez ostavi celu prostoriju u potpunoj tami. Anđelo pokuša da je uhvati u mraku, ali zagrabi samo prazninu. Obučena u sve-tlosivu svilu, ona nestade u prostoru kao duh. Valters takođe skoči za njom, a zatim se zaustavi u mestu.

Neodoljiv miris ruţa osvoji im čula. Bio je nekako prigušen, više nego sladak, i niko nije mogao da pomeri ni prst. Neko zelenkasto svetio širilo se iz centralnog dela sobe i jedno malo, nestvarno biće - anđeo, sa licem koje je veoma ličilo na Lusino - bilo je ovde sa njima. Lebdela je u vazduhu iznad kovčega, providna nasuprot slike palog viteza, njegovog konja i drveta sa rupom na stablu. Templ je teško disao i ispusti krik ranjenog: ova pojava je bila i strašna, i predivna, dovoljna da čo-veku zaustavi srce. On je u toj pojavi pročitao snaţno upozorenje.

Iz Lusinog grla ote se zvuk između šapata i vriska. ,,Oh, boţe. Aleks." Miris joj je ulazio u nozdrve i gušio je, stvarajući joj metalni ukus u ustima. Kao ukus krvi. Za trenutak se u mirisu oseti trag limuna i zagorelih jela u nekoj staroj krčmi, a zatim opet preovladaše ruţe.

Valtersove ruke se iznenada sklopiše oko njenog vrata i počeše da je guše. Ĉudno - uopšte nije osećala bol. Obamrlost, da, ali ne i fizički bol. A onda ugleda Vilovo lice - toliko slično Aleksovom. Toliko različito od Aleksovog. „Ti ideš ovim putem, mi idemo ovim," insistirao je Vilov glas. Zatim ponovo oseti ukus krvi u ustima i neku nedefinisanu teţinu u nogama. Opazila je da se u prostoriji nešto kreće, kao da se podiţe i pada, čula je neke šuplje odjeke glasove i čudnovate komande, ali ništa nije mogla da vidi u tami. Glasno je vrisnula, ali nikakav zvuk nije proistekao iz njenog grla - čak ni dah. Šta je ovo što oseća? Ledeni čelik preteče oštrice. Nema bola. Ovo je sablasno. Da li moţeš posma-trati svoju smrt iz nekog udaljenog povoljnog poloţaja? U nosu je ose-ćala miris Ficlana Valtersa - njegovog odela, kolonjske vode, njegovog daha. Mogla je da oseti neko kidanje, pritisak, cepanje šavova u podnoţju njenog vrata. Ali bez ikakvog bola. Bila je imuna. Moţda je njena duša već bila napustila telo.

Začu se Aleksov glas, ali nije bio onako dubok. Bio je to onaj isti glas koji je čula toliko puta kada su je uspavljivali pred operaciju. Drţao je špric u rukama,

By voki

a zatim joj je nešto skrenulo paţnju na levu stranu: Sijan koja viče, izuva cipelu i ţuri nekome. I ona je ovde? Sada se čuo Kalvinov tih i uţurban glas, jedan brz pokret, i neki teţak predmet pade na zemlju. Potpuna tišina. Mršave ruke oko njenog vrata lagano skli-znuše, i padoše. Zauvek.

Aleks govori nešto čoveku koji silazi niz stepenice. Njegov glas je tako miran. Jezivo miran. Zar on ne oseća opasnost? Neke prilike plešu oko nje. Sirene zavijaju. Vitalni znaci, brzina pulsa. Neki glas sa jakim akcentom. Dţejms Mekferson iz policije. Dajte joj dva miligrama. Treba nam bolje svetio. Moje noge su ledene. Njegove ruke su tople. Neko me je pokrio kaputom. Lusi. „Lusi?" pitanje je zvučalo kao negde iz daljine.

Trideset treće poglavlje Začu se Aleksov glas: „Lusi?" Vrata se tiho otvoriše, zapucketa parket, ali ona nije obraćala paţnju na to sve

dok jarko kapci nije obasjalo celu sobu. Trgnu se i podiţe ruke da zakloni oči. Ĉula je kako se kapci pričvršćuju za zid, a zatim neko šuškanje pored nje, što ju je nateralo da otvori oči. Stavio je solju čaja i jedan savršen beli cvet odmah do buketa neţno ruţičastih pupoljaka na stoliću pored kreveta. „Grofica de Murine." Njegova ruka na njenom licu bila je topla, a glas prijatan. „Bela ruţa, ubrana usred leta." Poljubio je i izašao iz sobe.

Trudila se da sabere svoje misli. Bila je u Vilovoj sobi, ne u bolničkom krevetu. Ponovo je imala isti san i videla ista lica. Gledala je sada u erotski oblik belog cveta: vlaţna sredina, razmišljala je, i stotine neţnih latica oko poznatog zelenog oka', još ne sasvim otvorenog. Otvoriće se kasnije u toku dana. Miris je bio jak, ali ne zagušljiv.

Pijuckala je čaj i uzela svoj sat. I dalje na engleskom vremenu, bilo je malo posle osam - odnosno devet po ovdašnjem. Kuća je bila prepuna gostiju, zato zaogrnu kućnu haljinu i priđe prozoru. Neko je kosio travu. U bašti je bujalo cveće.

Neko je tiho kucnuo i Maks se pojavi na vratima. Lusi pruţi ruku ka njemu. Stajali su tako jedan sekund, bez reči, posmatrajući scenu u dvo rištu. Muškarac i dve ţene unosili su neke kutije u kuhinju. Videla je da se Maks već obukao u

By voki

sako i pantalone, a svetio je davalo zlatan odsjaj njegovoj kosi. Bio je to pravi sin svoga oca.

„Tata me je poslao da prebacimo tvoje stvari u sobu pored čim budeš bila spremna. Sijan će uskoro stići i u jedanaest krećemo u Šartr. I da -neka kutija je stigla za tebe, dole."

Lusi mu dodade svoju torbu i komplet na vešalici. „Hvala ti, Maks. Hoćeš odneti ovo za mene? Ali ostaviću moju haljinu i cipele u ovoj sobi, kaţe se da je loša sreća da ih tvoj otac vidi. Zato ću se ovde obući. Sijan će mi pomoći."

„ A mogu li ja da vidim haljinu?" Pogledao ju je, s neverovatnim šarmom u očima a tek mu je bilo osam godina. Lusi mu dozvoli, ali nakon što joj je obećao da nikome neće reći ni reč. Oduševljen što će biti upućen u tajnu, on paţljivo otvori orman da izvadi belu svilenu haljinu. Zaokruţio je palac i kaţiprst u univerzalan znak odobravanja, i Lusi ga uz osmeh isprati iz sobe. Uskočila je u kupatilo da se spremi. Aleks joj je već bio napunio kadu vodom i laticama ruţa. Ĉudno, predivan miris cveća bio je pokvaren sećanjem na metalni ukus krvi u ustima iz njenog sna. Sna koji ju je tako često proganjao. Delovi nekog drugog vremena, drugog mesta, izdvajali su se kao krv iz vode. A onda uspe da izbaci Ficlana Valtersa iz svojih misli.

Bilo je skoro deset sati kada je sišla. Poznati smeh sa terase reče joj da je Sajmon na vrhuncu raspoloţenja i da zabavlja goste na doručku. Henrija je našla u kuhinji, zamišljenog. „Ovo je stiglo za tebe, Lusi - pre jedno sat vremena." Pokazao je na kutiju punu cveća i ona uze prikačenu poruku da pročita. Cveće je bilo od njenog oca. Porukom je pokušao da se iskupi za to što nije došao i poslao uobičajene čestitke i najbolje ţelje. Pokazala je Henriju kartu i čvrsto ga zagrlila.

„Tuţan sam zbog njega", on joj reče. „Da te nisam upoznao, sada bi postojala velika praznina u mom ţivotu."

Jedan dečak je stajao u zapadnom prolazu juţnog broda katedrale u Šartru. Iznad njega bio je prozor Sveti Apoliner. Pored njega je bio pra-vougaoni kamen, postavljen ukoso u odnosu na ostale, nestvarno beo u moru sivog kamenja. Mesingana pločica sijala se na svetlu. Bilo je skoro podne u predvečerje solsticija - jedan dan pre najduţeg dana u godini. Njegov otac obrati se odabranima koji su ga okruţivali: „Dame i gospodo. Imamo jednu priču iz šesnaestog veka, jedno istinsko čudo. Ali kako je to moguće? Moj sin predstavlja: 'Non angli, sed angelf."

Nekoliko turista zastaše u obilasku da bi videli Maksa na bini. „Za otprilike pet minuta, snop svetlosti će se provući kroz malenu rupu na prozoru tamo gore", pokazao je prstom, „i pogodiće isto mesto na podu kako to čini svakog solsticija u podne. Kao što vidite, ovo konkavno ogledalo je postavljeno iznad te tačke da bi usmerilo svetio kroz kristal koji smo postavili." Jako se trudio da objasni dešavanje i korišćenu opremu, imitirajući voditelje na televiziji. Grejs i Lusi se pogledaše i na-smejaše. Maks se tek bio zagrevao.

„Mali kristal doktora Dija sluţi..." Njegov otac dopuni, „...da rascepi zrak svetla."

By voki

Dečak samo klimnu glavom i nastavi. „Jedan deo snopa putovaće pomoću ovog drugog ogledala i upaliće belu kartu - koju ovde vidite. Drugi deo svetlosti će se odbiti o drugo ogledalo tamo na ovaj tanjir, koji je verovatno ručno izradio, bar mi tako verujemo, čuveni umetnik Albert Direr. Slika se naziva 'III'. Uz malo sreće, ako smo dobro izračunali, i čak i ako je tek sutra pravi solsticij, snop bi trebalo da napravi trodimenzionalnu sliku anđela, koja će lebdeti ispred karte. Oprema koju ovde danas vidite nedavno je ponovo otkrivena medu masom materijala iz kasnog šesnaestog ili ranog sedamnaestog veka. Danas bismo mogli koristiti laser, radije nego sunčevu svetlost, jer..."

Aleks ga dopuni: „Zrak lasera bio bi precizniji od sunčeve svetlosti, zbog čistoće rezultata koji daje. Ovo cepanje svetla bilo bi optičko i slika bi bila stvorena iz fotografskog holograma. Maks?"

„Da, danas ćemo videti da li, u razumno kontrolisanim uslovima, moţemo dobiti ovakav rezultat. Gledajte sada. Imamo samo još nekoliko trenutaka."

Tačkica sunčeve svetlosti pomerala se po mračnom podu crkve sve dok nije udarila u ogledalo gde se prelomila. U trenutku se razvodnjena slika anđela, istog onog koji se pojavio u prednjoj sobi za bankete hotela Beli jelen dva meseca ranije, ponovo pojavi na veliku radost okupljenih. Slika nije bila baš onako jasno definisana kao prvi put, kada ga je Aleks kreirao pomoću prizme i lasera, ali efekat je bio nestvaran. 'Lusi kao anđeo' pojavljivalo se i nestajalo u juţnom poprečnom brodu katedrale u Šartru, kako se sunce kretalo preko meridijana i dalje, ponavljajući isto putovanje koje su ljudi i ranije ovde opaţali, na ovom istom mestu - bez anđela - stotinama godina. Usledio je blag aplauz koji je bio prigodan za religiozno okruţenje.

„Non angli, sed angeli", ponovio je Aleks. Turisti su polako odlazili. Amel Aziz - koji je bio došao sa Zarinom Anvar -

namignu Maksu. Bilo je očigledno da se dečko izvrsno pripremio i uspeo je da ga impresionira. Grejs se šalila sa dečakom da će mu ponuditi mesto voditelja na svojoj televiziji. Ali Amel je govorio da je dečaku mnogo bolje da dođe i uči medicinu od njega. Aleks ih je gledao, s osmehom.

Henri dovede jednog visokog čoveka da se rukuje sa Maksom. Ri-čard Proktor, Aleksov kum, ţeleo je da im čestita. On je obezbedio pristanak crkvenih vlasti za ovu demonstraciju.

Aleks se nasmeja. „Pa, uprkos slabom svetlu i maloj netačnosti u danu, izgleda da smo uspeli da uzburkamo duhove - bukvalno."

„Jesu li oni zaista mogli da učine ovo, Aleks? Da naprave hologram krajem šesnaestog veka?"

Aleks je tutnuo ruke u dţepove i mahao glavom. ,,A kako mi to da znamo? Ovo je oprema koju smo našli u jednoj od kutija. Da li je ovo bila njihova namera... Ali Di je bio vrhunski matematičar i vršio je eksperimente sa ogledalima. A i Bruno je razmišljao o uticaju sunčevog svetla - moţda još i više dok je leţao bez olovke i papira u mračnoj ćeliji na koju ga je bila osudila inkvizicija. On je resio toliko tajni solarnog sistema na filozofski a ne naučni način - isto kao što je i Ajnštajn učinio kasnije. I Di i Bruno su ponovo bili otkrili

By voki

kako su stari Grci i Egipćani koristili sunčevo svetio da stvore utisak da statue govore. To je samo nagađanje, Ričarde, ali Di jeste izazvao slične iluzije za pozori-šte. I ja mislim da ovo pokazuje dijagram koji sam našao sa opremom. Moguće je. Da li su do toga došli planiranjem, ili slučajno, ili intervencijom anđela - to je pitanje."

„A da li su oni uspeli da ga razrade?" „Nije sigurno. Da bi uspešno kontrolisali izvor svetlosti, oni su morali doći

na neko ovakvo mesto. Međutim, staklena gravira je zaista ne-verovatna. Direrova Melankolija I tiče se izučavanja Saturnove magije. A ono što neki zovu Melankolija II jeste gravira svetog Jeroma, sveca pokrovitelja alhemičara. Postoji teorija po kojoj treća gravira mora biti izgubljena. Naša staklena ploča ima samo oznaku 'III'. Ali ako ju je stvarno napravio Direr, ona bi bila pogodna kao deo slagalice koji nedostaje. To su tri stupnja magije u inicijaciji, i tri sveta. Sredstvo za prizivanje anđela savršeno bi odslikalo sledeći novo. A i podseća na crnog anđela iz Melankolije I, kao i na Lusi. Ko bi drugi mogao ovo da napravi? On je bio posvećeni student hermesovske filozofije. Ili je Direr, ili je podvala - na vama je da odlučite."

Lusi se osećala kao razočarano dete. „Aleks, na ovaj način si ti doveo do toga da se te noći pojavi vizija?"

Klimnuo je. „Znači, ti misliš da doktor Di nikada stvarno nije prizvao anđela? Da je i sam

bio svestan toga da je to trik?" Ona je shvatila da je postojala neka iluzija koju su oni bili unapred isplanirali, ali Aleks namerno nije dao celokupno objašnjenje sve do tog specijalnog dana.

„Ja to vidim na drugačiji način, Lusi. Kada se za paganskog kandidata verovalo da ulazi u raj, njemu je data epopteja' - vizija bogova na nebesima. Ova vizija je bila data tokom samog rituala inicijacije. Ono što znamo iz raznih izvora to je da je kandidatima bio dopušten kratak pogled na bogove kroz neke magične radnje hijerofanta ili 'rukovodilaca' kako su Dija zvali. Prospero je ovo isto napravio za Mirandu i Ferdinanda - kao blagoslov njihovom sjedinjenju. Onome što bi Di nazvao alhemijskim venčanjem'."

„Drugim recima, to je trik", Lusi ga prekide. „Ne, ja ne mislim tako. Za Dija i Bruna, nauka je predstavljala pri stup magiji

- jednom delu magije. Di je osećao da veštački stvorena čuda, dostignuta kroz matematiku, dokazuju da čovek moţe da stvara čuda na zemlji, na istom nivou kao i Bog. Ovo nije mnogo različito od Amelove filozofije. Za Dţona Dija, ova veštački stvorena čuda predstavljala su zemaljsku skicu jedne više nebeske realnosti. Kao i u Platonovoj ideji - ta skica je senka jedne druge, više forme koja negde postoji. Ĉak je i Šekspir nazivao svoje glumce 'senkama' - senkama stvarnih ljudi koje su prikazivali. Nije to trik."

„Ali, Aleks, ja stvarno mislim da neki ljudi mogu da vide anđele. Baš kao što neki mogu da vide duhove, ili da bsete' Boga bez potrebe za objašnjavanjem. To je vera - nešto dublje u samom mraku - izvan dosega prosvetljenja. Moţda je to kao kada nas neka muzika zaista dirne. O tome govori katedrala u Šartru. Tama

By voki

je isto tako misteriozna kao i svetio. Kao Brunova beskrajnost. Ona izvlači nešto iz nas - ako dozvolimo sebi da odgovorimo na njenu delikatnost."

Amel ih je neko vreme slušao i onda je stavio ruku na Lusino rame. ,,U pravu si, Lusi - ili barem ja mislim kao ti. T. S. Eliot kaţe: 'Budi miran i pusti da ti se tama prikrade / jer to će biti tama boţja'. Ja verujem da je bojeno staklo zbog toga ovde, da nas uvuče u nestvarno svetio. Fine vibracije su kao muzika. Ako je vidiš - odnosno čuješ - onda je čuješ. Ili bolje reći osećaš. A kada moţemo i da odgovorimo, mi dostiţemo status najbliţi boţanskom."

"Mislim da je to istina", sloţi se Aleks. „Ako je u okviru naših stremljenja da vidimo anđele, duhove ili bogove, onda ćemo ih i videti. Ako oni nisu deo naših razmišljanja, onda nećemo. Neki ljudi ih izgleda čine stvarnim. A neki drugi su izgleda osetljivi na ono što je moja majka nazivala 'telurskim tokom' koji teče ispod nas ovde. Kao i ona, Lusi, i ti ih doţivljavaš na zvučan, vidan, svetlosni način. Konačno, ko moţe da kaţe staje istina, a šta iluzija?"

Lusi ga poljubi. Svako od njih je video svet na malo drugačiji način, i oboje su prihvatali varijaciju onog drugog. Ona je bila sasvim sigurna u ono što je videla, ili osetila. Bila je vrlo osetljiva na svet oko sebe otkad se razbolela. A ako nije bila ugroţena, nije smatrala da treba druge da opterećuje time. Nije imala nikakvu potrebu da ubeđuje Aleksa u njenu verziju događaja. Trideset četvrti stepen zodijaka je doneo viziju da je hram imao udeo - što je zapravo pogoršalo njeno zdravlje. Ona to nikada nije do kraja objasnila Aleksu. Nije mogla da opiše miris ruţa koji ju je proganjao, svetio koje je često videla a u kojem bi neki ljudi prepoznali oblik anđela. On je dovoljno poštovao njenu inteligenciju da dozvoli njenom duhu da bude slobodan. Uvek bi saslušao njeno mišljenje, i bio je sa te strane dovoljno korektan da nikada unapred ne odbaci njenu perspektivu. Što ga je zapravo činilo jedinim istinski snaţnim čovekom kojeg je ona upoznala.

Maks i njegov deda pakovali su instrumente a ostatak njihovih prijatelja je obilazio katedralu. Zato je Aleks ispratio Lusi do lavirinta koji su prethodnog dana prošli zajedno, jer je bio petak, Venerin dan. Alek-sov kum i monsinjor Šatra imali su svoje gledište na neka od fascinantnih pitanja u vezi sa katedralom. Luka je imala isti lavirint izrezbaren na stubu, a na njemu je stajao zapis na latinskom koji bi se mogao prevesti kao:

'Ovo je lavirint koji je stvorio Dedal. Niko nikada nije pronašao izlaz osim Tezeja, zahvaljujući Arijadninom klupčetu.'

Monsinjor je raspravljao o značaju lavirinta ovde u Šartru. Za njega je to bila metafora za dušu koja se bori protiv unutrašnjih demona tokom izopačenih ţivotnih puteva, borba koja je započela sa Adamom i Evom, naslikana na prozoru iznad njih. Pobeda Tezeja, i svetog Đorđa, i Hrista u pustinji, bila je alegorija na potencijal duše da ponovo stigne u raj. A Arijadna sa svojim klupčetom bila je Eklesija, Boţanska Milost, put u ljudsko spasenje. Još uvek je u ženskom rodu, pomisli Lusi.

Aleks je to povezao sa Lusinim izlaskom iz lavirinta i mogućnošću da dosegne raj. I sa načinom na koji je ona drţala nit za njega, omogućujući mu

By voki

povratak iz njegove sopstvene zime. Ona mu je nagovestila prethodnog dana da lavirint ima stvarnu moć da stvori alhemiju - da utiče na istinsku promenu percepcije i osećanja, ako ste otvoreni za to. Ona je bila, i znala je da je isti slučaj sa Vilom. Sijanine bele ruţe ukazivale su na njenu snagu koju ona još nije bila otkrila u sebi. Takođe, te ruţe su bile izraz Vilove bezuslovne - ako ne erotske - ljubavi. Sijan će sama jednog dana otkriti ovaj najbolji deo sebe, a moţda je to već i započela.

Za Aleksa, lavirint je bio fizička potvrda zajedničkog mišljenja, a ne razlike među njima. Tog dana, stolice su zaklanjale prelepu vijugavu stazu, ali njen oblik nalik ruţi prethodnog dana ga je ispunio neočekivanim zadovoljstvom. Traţeći matematičku zagonetku u ovoj izvanrednoj građevini, sekao je duţ krivina i njegovi koraci su brojali svaki zavoj ka sredini. Tačno je znao koliko će ih biti. I tako je i bilo: trideset i četiri zavoja dovelo ga je do srca lavirinta i trideset četiri ga je vratilo nazad. Ova misteriozna crkva sagrađena je na sunčevoj osi, na mesečevoj osi, i na osi sveta. Bilo je to mesto gde su mogli preći osu i doneti znanje iz drugog sveta.

Vitraţ ruţe sa prikazom Strašnog suda nadnosio se sada nad njima. Aleks obgrli Lusi oko struka dok je ona gledala obojene anđele. Njen prepoznatljivi parfem izmamio mu je osmeh. On je znao za miris ruţe koji je ona iskusila u noći holograma, i znao je da on nije imao nikakve veze sa tim. To je ostalo misterija, kao i celo putovanje.

Razgovor u njihovoj blizini se iznenada pojačao i skrenuo joj paţnju: poznati američki glas nešto je emotivno govorio Henriju, Maksu i Sijan, čiju je ruku čvrsto drţao. I oni su razgovarali o istom vitraţu.

„Njihove ideje sluţe same sebe i potpuno su van vremena. Filozofija uzdizanja stalno nam nameće apokaliptično čitanje proročanstava Starog zaveta. Pored očiglednih političkih problema, ovo odbacuje svaku nadu za mir u svetu. Njihova učenja ozbiljno izvrću Bibliju. Valters i njemu slični imaju pogled koji marginalizuje hrišćansko učenje jednakosti i pravde za ceo ljudski rod. Ali, kao što vam je Sajmon već rekao, u mojoj zemlji imaju doušnike na vrlo visokim poloţajima, i predsed-nika koji je sam priznao da deli njihovo uverenje. To bi moglo da ima razarajući efekat ne samo na budućnost hrišćanstva već i na bilo kakav napor za religijsku harmoniju u svetu."

,,A moramo i zapamtiti", dodao je Henri, svestan da ih posmatra jedna tiha figura u prolazu, „da čak i ako nas sada ne uznemiravaju, jer je tvoj profesor, osramoćen, vraćen svojim prijateljima u Vašington, oni su i dalje tu negde, ti zagovornici teorije 'uzdizanja', odlučni u svojoj na-meri da pokrenu i poslednje od svih zala. Oni hoće da pokrenu rat."

Lusi je čula Henrijev glas i trudila se da ne vidi ništa zloslutno u oblaku koji je u tom trenutku zaklonio sunce i zamračio boje u crkvi. Tako je jako zadrhtala da je jedino Aleks mogao svojim čvrstim zagrljajem da je ugreje. Jesu li bili izvan lavirinta, ili su i dalje bili zarobljeni u poslednjoj, skrivenoj zamci?

By voki

Trideset četvrto poglavlje Malo pre dva sata, Lusi i Aleks povedoše kolonu svojih prijatelja i rođaka do

opštine u centru, i već oko pola četiri bili su u Aleksovoj kući u Normandiji. U bašti, po jasnom danu, Sajmon je video duha. Viknuo je da pozove svoje domaćine. Samo se Aleks nije uzbudio oko ovoga. On je sada upoznavao Lusi sa jednom vrlo lepom devojkom čije lice je bilo na nekim Vilovim fotografijama sa Sicilije.

„Izvinjavam se, Laura. Ne govorim baš dobro italijanski, ali dozvolite da vam predstavim vašu sestru Lusi."

Lusi je bila u šoku. Pogledom je prelazila od Aleksa do devojke i nazad. Devojka se nasmeja i progovori na dobrom engleskom jeziku. Aleks i ona objasniše okupljenima: on je telefonirao Lusinom ocu u Sidneju nekoliko nedelja ranije da ga pozove na venčanje. Ovaj je rekao da ţali što ne moţe da dođe. Doktor Staford je ipak svojim šarmom, koji je delovao i preko telefona, uspeo da dobije jednu adresu od njega. Tiho je radio na tome, ne budeći Lusine nade pre nego što ostvari neki pomak. Uspeo je da nade bivšu gospođu King, Sofiju, koja je sada ţivela u Toskani, u Italiji, pod svojim devojačkim prezimenom Basano. Bila je uzbuđena kada ju je Aleks nazvao i poslala mu je fotografiju na kojoj su bile ona i njena druga kćerka Laura. Sa njenim ocem nije mogla da se venča, jer je prvi muţ pravio probleme oko razvoda. To ih je još više udaljilo.

Aleks je bio u šoku kada je video fotografiju. Prepoznao je devojku koja je veoma ličila na Lusi. Na neki neobjašnjiv način, njegov brat je upoznao Lauru kada je bio u Italiji.

Sestre se upustiše u ţiv razgovor. U dogovoru sa Aleksom, Sofija je planirala da poseti Lusi u Londonu. Ona je dugo ţelela da ponovo vidi svoju kćerku, ali nije htela da joj pokvari baš ovaj dan dramom iz njenog detinjstva.

Aleks uhvati Lusin pogled i zakucka po satu da je podseti na vreme. Bilo je nešto posle pet. Prošla je pored njega i poljubila ga bez reči. Ovaj njegov poslednji potez zaista ju je zaprepastio. On je katkad bio tajanstvena duša, uprkos lanenom odelu boje sveţeg krema i svetlosti koja je postojano izbijala iz njega. Ĉesto je primećivala taj paradoks u njemu. Nasmešila se sama sebi i otišla sa Grejs i Sijan da se presvuče. Jedan sat kasnije, u jednostavnoj haljini do kolena bisernosive boje - Aleks je to nazivao 'bojom mesečine' - ona mu se pridruţi u bašti, gde je sunce skoro već bilo zašlo. Na gornjem delu njene haljine, kao na onoj slici u Longparišu, bio je izvezen dud i beli jelen od bisera, i sitne beličaste niti. Kosa joj je bila podignuta u punđu koju je drţao dragi kamen retke lepote. U ruci je nosila gardenije iz bašte njene majke koje joj je sestra bila donela. Dok ih je posmatrala Venera iz fontane, okupani mirisom

By voki

mnoštva procvetanih ruţa, brak između Lusi King i Aleksa Staforda sklopio je Henrijev prijatelj iz dekanata u Vinčesteru.

„Rat je završen!" Henri zagrli svoga sina i poljubi nevestu. Nakon kratke ceremonije, nekih tridesetak gostiju okupljenih u bašti bili su

posluţeni šampanjcem. Raspoloţenje je lagano raslo. Sajmon, kum na venčanju, vrlo duhovito je prepričavao pričice iz Aleksovog ranijeg ţivota. Ali bio je vrlo diskretan, iz poštovanja prema Aleksovoj prvoj supruzi i njenom novom partneru, Tomu, koji su takođe prisustvovali ceremoniji.

„I tako je jedan anđeo ušao u ţivot našeg dobrog doktora", reče Saj-mon pokazujući na Lusi. Ona se nije branila od tog stereotipa i nasmešila mu se. ,,I to, prijatelji moji, nije bio hologram, već prava stvar."

„Bio je to anđeo kojeg je trebalo lečiti", prokomentarisa Amel. „Ako su moje informacije tačne, ovaj anđeo je nedavno pokazao svoju snagu u borbi sa 'uzdizačima. Naime, ujela je za ruku jednog 'uzdizača koji joj je drţao noţ pod grlom tako da je video sve zvezde."

Lusi se nervozno nasmeši. Ona bi više volela da se ti događaji ne spominju ovde, ne tog dana. Bio joj je potreban veliki napor da izbaci iz misli noćne more koje su je pratile poslednja dva meseca. Dotakla je Aleksa po ruci i on shvati šta je muči.

Ali Anđelika Liroj je bila radoznala da čuje tu priču. „Aleks, recite nam šta se stvarno dogodilo te noći. To je tako uzbudljivo. Znam da ima neke veze sa ovim predivnim vezom na Lusinoj haljini i tim neve-rovatnim draguljem u njenoj kosi?"

Sajmon uskoči u priču, koristeći momenat. „Lusi je skrenula paţnju svojih pratilaca što je omogućilo Aleksu da ubrizga profesoru Fe Veu neku supstancu koja je bila tako jaka da je mislio da ide pravo pred svetog Petra. U butinu mu je zabo injekciju petidina. Pao je pod Lusine noge ne znajući šta ga je snašlo. Ali, Anđelika, moram da dodam da je Aleks samo jednom rukom pruţio prvu pomoć drugom zločincu praktično istovremeno. Smrt je skoro bila došla po Templa, ali Aleks ga je vratio u ţivot. Njegov bajpas nije izdrţao kada je ugledao anđela."

Aleks pogledom pokuša da upozori svog kuma, i Sajmon uvide da je mlada postala tiha i tuţna pri pomenu ove teme.

,,E to se zove maštovita upotreba lekova, Aleks." Anđelika ga suvo pogleda. „Krenuli ste u tu opasnu akciju bez oruţja?"

Aleks je ţeleo da jednom za svagda prekine sva nagađanja, ali Sajmon je tom pričom probudio interesovanje okupljenih i svi su sada brbljali o tome uglas. On je taman hteo da pokuša da ih nadglasa kada progovori Kalvin, mirnim glasom.

„Ovo je Pax Britannic*, Anđelika. Ljudi ovde ne nose oruţje lek tako." Njegov glas pomogao je Lusi da se malo opusti. ___________________________ * engl. Pax Britannica - britanski mir (prim. prev.)

By voki

„Aleks nije ni imao vremena da razmišlja kada smo hitali da ponio gnemo

Lusi. Templ se srušio kao pokošen kada smo prikazali hologram i to je poremetilo naše planove. Suzi, ljubazna vlasnica radnje koja nam je u svemu ovome pomogla, našla je konačno neko svetio. Mada nakon što je iluzija prouzrokovala ozbiljan problem. Nisam znao da je imao bajpas i nismo očekivali da će tako odreagovati. Sve ostalo - čak i Lusi i Valters - bilo je sporedno dok je Aleks pokušavao da ga odrţi u ţivotu. Inače, ono što Sajmon ţeli da prikaţe kao komediju moglo je da se pretvori u tragediju." Kalvin i Sajmon su se zatim pomirljivo pogledali, ali Kalvinov prodoran pogled govorio je da suviše priča o opasnoj temi.

„Vi uvek nosite sa sobom napunjen špric, Aleks, ukoliko vam slučajno zatreba?" upita Zarina, podignutih obrva.

Aleksov izgled lica upozorio je sve da je ovo završena tema. Ali Amel je zaista uţivao u činjenici da se njegov prijatelj i kolega odlučio da spase ţivot nekom ko ga je ugroţavao.

„Odlično si sve to obavio, dečko moj. Ali pazi da tvoja injekcija ne povrati veru u 'uzdizanje' kod tog Templa. Petidin ga je verovatno poslao pravo pred kapije svetog Petra." Amel se glasno smejao. „Mada, siguran sam da bi oni koristili kalij, da su bili na vašem mestu."

„Njega nikada ne bi pustili u raj, doktore Aziz." Kalvin čvrsto zagrli Sijan. „Ficlan Valters je sigurno persona non grata kod svetog Petra. Ja sam samo jedan skroman teolog, ali mislim da čuvar rajskih vrata ne odobrava upotrebu nasilja. Ne postoji duhovni rat. Kada jednom uzmeš oruţje, namera je jasna, a Valters insistira na tom ratu u Jerusa-limu da bi sproveo svoje teorije."

„Znači, ti si uskočio da pomogneš Lusi, Kalvine?" Ana je bila potpuno fascinirana, jer je Aleks tako malo govorio o ovome, i znala je da je bio zbunjen ovim dešavanjima.

Aleks je odustao od pokušaja da promeni temu. Hteo je da kaţe nešto sarkastično, ali Lusi ga zaustavi dodirom po ruci.

„Nisam", Kalvin odgovori Ani. „Lusi je drţala stvari u svojim rukama a Aleks kod njenih nogu. Ja sam morao da pazim na Sijan koja je bila besna na trećeg člana ovog trojstva, i da je sprovela svoju nameru, sumnjam da bi izašao ţiv iz toga. Tako da sam njoj uskočio kao pomoć - bolje rečeno, njemu. Bila je izvan sebe od besa."

„Pretila mu je štiklama koje koštaju pola moje mesečne plate." Sajmon je na trenutak zaboravio da Aleks ne ţeli da se o ovome uopšte govori, ali i Sijan se ubacila.

„Imali smo neraščišćene račune. Ali svakako ne bih upropastila svoje divne cipele zbog njega."

Ĉak i u sumraku, Aleks je mogao da vidi sjaj na Lusinom licu kada ga je pogledala. Setila se kako su Sijan i Kalvin sredili Anđela i pre nego što su Mekferson i njegove kolege iz policije stigli. Sada je paţljivo slušala, prisećajući se svakog detalja te noći koja je za nju bila previše uznemirujuća da bi se sećala.

By voki

Odbijajući da se opet vraća na to, samo je u grubim crtama razgovarala o tome sa Aleksom, shvativši da je konačno bezbedna u njegovim rukama i da su i Valters i Templ onemogućeni. Pokušala je da izbriše najpotresnije slike, ali bezuspešno. Bila je preplašena, do srţi. Niko od njih nije znao koliko, moţda čak ni Aleks. Ona je zaista mislila da će oštrica preći preko njenog vrata i ponekad nije mogla da veruje da se to nije desilo. Te večeri nije ţelela da sve to sluša - da oţivljava traumu; ipak, to je imalo neko terapeutsko dejstvo na nju. Imala je noćne more o tome šta bi bilo da Aleks nije stigao na vreme. Znala je da ih on i Kalvin prate, ali te noći bila je kao hipnoti-sana, kao paralisana. Kao da se utopila u toj sobi punoj duhova. Anđeo je postao svetlost koju je videla tokom svoje duge operacije. Konačno, samo je Aleks bio stvaran za nju. Sve ostalo je bilo zbrka prošlosti i sadašnjosti, ţivota i smrti, bola i ukočenosti.

Ali Aleks je mogao sve ovo da vidi na njenom licu. Bio je iskusan u tome, i tačno je znao koliko je za nju bio stresan vrhunac događaja u Belom jelenu. Nije hteo da je podseća na to. Bio je jednostavno tu, pored nje, ako joj zatreba, a njoj je prepustio da se na svoj način suoči sa svim tim. I tog trenutka čvrsto ju je grlio a ona se zahvalno privijala uz njega osećajući kao da neki teret spada sa nje.

Začu tada melodičan glas Katarine Denham koji je vrati u stvarnost, njihovim gostima.

„Ja sam mislila da ti 'uzdizači' ţarko ţele da sretnu svog 'tvorca', Aleks. Zašto si ih spašavao? Nemoj mi samo govoriti one fraze o Hipokratovoj zakletvi. Probudi se, čoveče. Lusi ti je morala biti na prvom mestu."

„Lusi je drţala stvari pod kontrolom, Katarina, bukvalno. Ostavila je Valtersa da traţi po mraku, a onda ga ujela tako jako da je stvarno video zvezde. Ispustio je noţ a petidin koji sam mu ubrizgao postarao se za ostalo. Ali bez obzira na zakletvu, nikada se ne bih spustio tako nisko da svesno pustim drugog čoveka da umre. Inače bih prestao da budem ono što jesam i oni bi pobedili." Lusi mu stegnu ruku. Ovo je nešto, znala je, što on stvarno misli.

Više detalja o toj noći izneo je i Dţejms Mekferson. Iako nije bio njihov blizak prijatelj, insistirao je da prisustvuje venčanju, kao obezbeđenje. Lusi i Aleks, svesni toga da je zatvoreno samo jedno poglavlje ali da je knjiga i dalje otvorena, bili su radosni što mogu da ga ugoste. Sada je Dţejms preuzeo priču i paţljivo izabrao šta - po njegovom stručnom mišljenju - treba reći pred ovim auditorijumom a šta ne. Namerno je uneo malo svog škotskog humora da umanji tenziju.

Aleks se nesvesno nasmeši čuvši kako policajac opisuje Valtersove pretnje kao samozaljubljeno brbljanje'. Nije se slagao sa ovim lakonskim tonom, ali shvatio je zašto je u ovom trenutku potreban. Mekferson objasni gostima koji se zaceniše od smeha da je krhka Sijan uspela da savlada gromadu od Anđela.

Aleks je smatrao da postoji mnogo toga zbog čega Valters, Templ i Anđelo treba da odgovaraju, ali to je moralo da sačeka. To veče sigurno nije bilo vreme za to.

By voki

Pitanja radoznalih svatova su samo pljuštala, pa su Dţejms, Aleks i Kalvin uglas rekli da je ova tema sada zaitvorena. Ali javila se Katarina i pitala ono što su svi ţeleli da znaju.. „Lusi, šta je stvarno bilo u tim kovčezima? Još nam nisi rekla."

„Tu se krije više pitanja nego odgovora, Katarina. Mnogo je tu stvari o kojima treba da razmislimo. Jai mislim da je to pravo blago." Tajanstveno se nasmešila Aleksu. „Ali što se tiče materijalnih stvari, saznaćete."

Lusi pređe preko bašte i nakratko popriča sa Henrijem koji onda pozva goste u voćnjak. Grejs i Sajmon su vodili zabavu i pozvali Lusi i Aleksa da sprovedu još jednu prigodlnu tradiciju. Za vikend u sredini leta, budisti su širom sveta organizovali „Noć sveca na letnji solsticij 2004. godine'. U čast tome, Sajmon ii Grejs su svakom gostu pruţili upaljenu, tanku voštanicu. Kolona svetlosti uputi se u kuću. Henri je išao na kraju, drţeći Lauru pod ruku. Obrisi dva prastara kovčega vi-deli su se kod prozora. Očekivala su se objašnjenja, ali Aleks i Lusi su se malo bili zadrţali u Dijaninoj bašti ispijajući šampanjac.

Nova gospođa Staford je progovorila prva. „Ovo je naš san letnje noći, Aleks. Bliţi se tačan čas solsticija. Tačno u ponoć, u ovom vrtu Dobra nad Zlom, gde je sve pretumbano i naopako." Naslonila se na njega i povukla prstom po Veneri u fontani. „Diţem ovu zdravicu za Dijanu; za mnoštvo vera; za izvor iz kojeg sve one nastaju; za izbegavanje dogme o stvarima o kojima ne moţemo steći istinsko znanje." Ispila je čašu. „Ali da li će iko ikada razumeti ovo?"

Večeras, više nego ikad. Aleks je imao nešto što je Lusi zvala 'prosvetljujući karakter'. Nasmešio se. „Misliš da će vlade koje ţele da sve drţe pod kontrolom ikada to dozvoliti? Počinjem da sumnjam da ti šampanjac udara u glavu, Lusi. Nikad te nisam video pijanu."

Nasmejala se i vrtela glavom. „Da li misliš da bih ikad bila? Ţelim da pamtim svaki čas ove čarobne noći - cele noći." Pogledala ga je jasnim očima. „Nemoj im reći za Kalvina, za stvarnu ulogu koju je odigrao. Ni to da je on bio taj koji je vratio ukradeni portret. Mogao bi da izgubi svoj poloţaj. Da li Sijan zna?"

„Lusi, ni ti ne bi trebalo to da znaš, ali od tebe se očigledno ništa ne moţe sakriti. On ima samo jednu osobu za kontakt - a njegova efikasnost zavisi od tajnosti. Ne smemo ni razgovarati o tome: to je sub rosa', tajna." Nasmejali su se. „Reći ću samo da je bar neko svestan toga da je to ozbiljan problem. Ali da li ga oni paţljivo prate? Da li se mi dovoljno raspitujemo za njih?"

Lusi se potpuno nasloni na njega. „Pa, to je delimično nasledstvo koje nam je kovčeg doneo, zar ne? To da Sajmon, Grejs, ti i ja, i drugi slični nama, širimo reč o tome čime se ovi ljudi bave i u šta su umešani, i da ih ohrabrujemo da ispituju. Oni ionako imaju previše uticaja na politiku. Ali u Otkrovenjima, Hrist kao heroj jeste Hrist koji ima 'mač u ustima' - znači pobeda se dobija recima. Mislim da svi mi moţemo povesti bitku koristeći naše reči. Zbog čega se, zapravo, i tvoj rođak stavio u prvu borbenu liniju sa nama." Shvatila je Aleksovo rastuće poštovanje za Kalvina. „Ipak, još nisam sigurna u to kakva je njegova uloga što se tiče Vila?"

By voki

„Omelo ga je to što se zaljubio u Sijan - on to kaţe sportskim reč-nikom da je skinuo pogled sa lopte'. Oseća da je mogao, ili morao, više da pripazi na to kako se stvari razvijaju, više da pregovara. Oni su definitivno hteli Vila, ali nikada ne bi mogli da ga nateraju da sarađuje s njima."

„Pravi lavirint. Ţelela bih da Dijeva vera u nas bude opravdana - da smo posle četiri stotine godina spremni za šifrovane poruke koje nam je ostavio. Posebno za krajnje proročanstvo na kojem se stvarno treba potruditi. Ali Aleks, zar nismo zaključili da su te stvari koje su i tada bile opasne jednako opasne i sada? Zar nije istina da ljudi kao što je Valters ţele da bogovi budu ljubomorni i osvetoljubivi, da bi sluţili njihovim ciljevima?"

„Ali kada Ljubav govori, Lusi, zar to ne podstiče bogove da na 'nebesima uspostave harmoniju'? Ako su ti izgubljeni napori sada konačno pobedili, moţda ćemo uspeti da nađemo odgovor. I ako Valters i njegovo društvo ikada dešifruju proročanstvo - o suncu koje ustupa moć mesecu - voleo bih da on to objavi i bude proklet. Neće moći da ţivi s tim. I ako je to tačno, mislim da će oni stvarno biti oterani sa svog poloţaja bliskog suncu u hladnoću zime. Nijedna moderna Astra neće im dozvoliti pristup." Aleks se oštro nasmeja i uze je za ruku. „Bar ne ova moja Arijadna - a ja te uveravam da si boginja za mene, a ne anđeo. Ti si nas izvela iz ovoga. Ili moţda misliš da postoji još tragova koje treba da proučimo?"

„Lavirint je", recitovala je, „komplikovana struktura sa mnogim prolazima gde je teško pronaći izlaz. Jedna zamršena stvar." Poljubila ga je vrlo senzualno a zatim ga malo zadirkivala. „Ali Aleks, zar ova tvoja čvrstina ne opravdava moj ciklus?"

Uhvatio je dah i nacerio se: „I dovodi nas do kraja gde smo i započeli?" Lusi ga povede za ruku, prema mnogobrojnim iskricama svetlosti.

By voki

Epilog Đurđevdan, 1609. godine ,,I eto takvim sredstvima kao što su ova, moja gospodo i prelepe dame,

izgubljeni plodovi Ljubavi su na kraju ipak izvojevali Pobedu." Pokloni se pomalo teatralno.

Začu se aplauz i gosti na večeri za dugačkim stolom prasnuše u smeh. Ĉaše su se dolivale pod svetlom sveca. „Mi znamo da ti baš voliš te neobične reči, Vile, ali 'Njujork'? Moţda si malo preterao?" jedan gost upita. Dobaciše i drugi reči poruge, i čovek sa lulom na kraju reče:. „Istina, moram da ti priznam da ti je ovaj komad 'Spremni za uzdizanje' prvorazredna lakrdija."

„Ali Vile, kada će sve to prestati? Hoće li ikada prestati?" Crnokosa lepotica isto tako tamnih očiju drţala je u ruci fino izvezenu maramicu i podigla je da je pokloni Vilu. On je paţljivo umota oko jedne ruţe, učvrsti je pramenovima kose, jednim tamnim i jednim svetlim, i paţljivo ih smesti u nešto što je ličilo na kovčeţić.

„Crvena ruţa, ubrana usred leta", reče joj. Njegov glas zasta na nekoliko trenutaka, a onda se opet okrenu lepoj ţeni, sa veselim izrazom lica. „Potrebna je godina i jedan dan, i onda će se završiti. Iako, u ovom slučaju, tačno trajanje tih dvanaest meseci je misterija. U dramskom komadu vidimo ceo ţivot za jedan sat. Devet proleća je prošlo od kada smo počeli da planiramo ovaj komad. Njegov konačni kompas neće baš biti u skladu sa vremenom, onako kako ga čovek meri."

,,I ţene. Koliko dugo će trajati nit?" Ona ga sada izaziva a zatim pokaza na prazno mesto na vrhu stola. „Šta će biti s njegovim srcem? Hoće li procvetati tamo gde je presađeno?"

„Misliš li na srce? Ili na belog jelena? Ili na srce koje je njeno a koje je bilo njegovo? Ili na srce koje je bilo njegovo..." On podiţe ruke u pravcu prazne stolice, „...koje će joj reći ko je on bio? Ili govoriš o srcu koje je bilo moje a onda si ga ti ukrala? Ili govoriš o srcu koje je njegovo a on joj ga je dobrovoljno dao sredinom leta? Srce koje kuca u njenim grudima - ili srce u grudima koje više ne kuca? Pa, iskreno, jedno je srce sa razumom i voljom; a drugo je srce Volje, sa razumom, a zajedno čine jedno."

Njegova crnokosa lepotica šaljivo mu pripreti prstom i on nastavi. „Ne, gospo. Doktorovo srce miruje u tami, traţeći svetio, kucajući u potrazi za Mudrošću. Ipak, ono je bilo negovano na miru, i nikada nije stvarno bilo izgubljeno u toj igri reči. Ono će još jednom jurnuti u strast - a njegovo značenje biće jasno svima. Zrelost je suština."

By voki

Ona odbaci njegove igrarije još jednim pokretom ruke i obrati mu se sada ozbiljno. „Dobra upotreba pera. I sam si već rekao, mnogi ljudi poznaju religiju taman toliko da gaje mrţnju, ali nikada dovoljno da razviju ljubav. Hoće li uvek biti tako? Hoće li nekada ljudi odbaciti ustaljene dogme i slušati svojim umom i srcem, i proširiti svoje usko shva-tanje sveta?" Ona mu pruţi jedan mali portret, uz tuţan pogled.

„Ne, ne verujem, gospodarice Basano. To mora biti u skladu sa Kraljevom knjigom i mora proći kroz porodično stablo. Gornji deo tvoje haljine sadrţi rebus, i odgovore na zagonetke. Ja skoro ne mogu da se odvojim od ovog portreta." Ostavio ga je kraj sebe.

„To je samo kopija, Vile. Ti joj pridaješ preveliki značaj." „To je moja kopija", naglasi on i vrati se pakovanju kovčega. „Njegovoj moni

optočenoj draguljima dodajte samo njegov kristal, i ovaj kamen za koji kaţe da je iz nekog drugog sveta. Uvek nas je uveravao

Lavirint ruţe da su mu ga dali anđeli sa porukom da će proces izlečenja biti shvaćen kada

se reši i poslednja zagonetka koju nam je ostavio. I kada bela ruţa bude bila u kući iste boje."

Svojom rukom u rukavici ona sada slaţe nabrojane stvari u kovčeg i uspravlja ga pored druge, mnogo teţe kutije. „Ovde će spavati anđeo..."

„Ali da bi se vratio tvom", njen pratilac je nastavio misao. „Da, gospo lepa. Još tako nešto moţe da se desi. Ovde tako piše. Dobri doktor kaţe da će tako biti..." Zastao je da bi pročitao pergament pre nego što ga je dodao njoj. „'Kada se Astra podiţe, istočno od zapadnog zapada. Vrabac u ruci bolji je od goluba na grani, i stoga će se moţda jasno Sunce ponovo pojaviti da preda moć blagome Mesecu. A sada naš nebeski par kreće dalje, i čineći to - ziloti će iskusiti ledenu zimu a ostali blago proleće."

„Dobra tema, mada malo preduga za komad." Ona blesnu svojim crnim očima prema njemu i uze pergament na kojem je završio pisanje samo nekoliko minuta ranije. Naglas je čitala ostatak teksta pod slabim svetlom skoro dogorelih sveca.

„Ona je i sestra i nevesta, i dragocenija je i od rubina. Nijedna stvar koja je predmet ţelje ne moţe se porediti sa njom. Njen način je način prijatnog ophođenja i svi njeni putevi donose mir."

Svako od njih dvoje uze po jedan ključ i zaključaše bravice na kovčegu. kraj

By voki

Beleška autora Dţon Di je zakopao mnoge svoje papire - uključujući one koji su povezani sa

takozvanim 'anđeoskim seansama' - u dvorište svoje kuće u Mortlejku početkom 1600. godine. Iako je ser Robert Koton iskopao veliki deo, sumnja se da ima još toga što nije otkriveno. Njegova kolekcija knjiga koja je, naţalost, rasuta ostaje misterija koju treba otkriti. S vremena na vreme pojave se poneki svici na neočekivanim mestima.

U decembru 2004. kristalna kugla koja je pripadala doktoru Dţonu Diju ukradena je iz Muzeja nauke u Londonu. Tokom pisanja ove knjige, ona je pronađena, kao i dva renesansna portreta ukradena iz muzeja Viktorije i Alberta. Taj slučaj još nije dospeo pred sud, i očekuju se nove informacije koje bi razjasnile krađu.

Đordano Bruno se odnedavno spominje kao kandidat za beatifikaciju. Njegov spomenik stoji na Kampo dei Fjori u Rimu, baš tamo gde je spaljen na lomači.

Apokaliptična izmišljotina 'uzdizanja', koja je stvorila čitavu armiju sledbenika ovog proročanstva, i dalje prodaje milione knjiga širom sveta, naročito u Sjedinjenim Američkim Drţavama, gde se u čitaoce ubraja i sadašnji predsednik.

'Ćelijska' memorija je predmet istraţivanja na vrlo sofisticiranom nivou. Konsenzus još nije postignut o tome da li je to zastranjivanje, neobjašnjiv fenomen, ili mit baziran na pogrešnom tumačenju efekata'.

O autorki Titanija Hardi bavi se ozbiljnim istraţivanjem ezoterije. Dok je stvarala

Lavirint ruţe, vodila se svojom ljubavlju prema kniiţevnosti, istoriji, mitologiji, ali isto tako i dubokim poznavanjem folklora i drevne religije. Diplomirala je psihologiju i engleski jezik na Bristolskom univerzitetu i trenutno radi na magistarskom radu čija su tema pesnici romantizma.

Osim Lavirinta ruţe Titanija je napisala i brojne knjige publicistike, kao i zbirku priča za decu. Rođena je u Sidneju, ali već dugo ţivi u Somersetu sa muţem i dve kćerke.

scan i obrada voki