1Milan Vukomanovi

SVET TOMINOG JEVANELJA

2Izvornik

Milan VukomanoviAn Inquiry into the Origin and Transmission of the Gospel of Thomas

UMI, Ann Arbor, Michigan, 1994 Milan Vukomanovi

3SADRAJ

Skraenice

Predgovor

UVOD

I HERMENEUTIKI IZAZOV JEVANELJA PO TOMI1. Poziv na tumaenje2. Neki aspekti sadanje rasprave

Problem zavisnostiJevrejsko-hrianske odlike jevaneljaVidovi askeze u Jevanelju po Tomi

II PITANJE POREKLA1. Problemi sa sirijskom hipotezom

Ko je 'Juda Toma'?Pitanje paralelaJeziki problem

2. Problem prenoenja: Egipatska hipotezaPrednosti i mane hipotezeJevanelje po Tomi i poeci hrianskog asketizma u Egiptu

III POREKLO NAASENA1. Znaaj Hipolitovog svedoanstva

Priroda Hipolitovog izvetajaAnaliza naasenskog Fragmenta iz Tome

2. Toma i Hipolitov Naasenski izvor3. Ko su bili naaseni?

Ime i porekloMit, uenje, ritual

4IV FRIGIJSKI RELIGIJSKI SINKRETIZAM I SIMBOLIZAM TOMINOG JEVANELJA1. Svedoanstva o najranijim hrianskim misijamau dolini Likosa2. Neki rani oblici religijskog sinkretizma u FrigijiMisterije Velike MajkeNeki aspekti kulta Sabazija3. Simboliki svet naasenske Tomine zajedniceSimbol carstvaAskeza, krtenje i prvobitna androginija

V NOVA HIPOTEZA

DODATAK Jevanelje po Tomi

Summary

Bibliografija

5Skraenice

Anth Pal Anthologia PalatinaBR Bible ReviewCCCA Corpus Cultus Cybelae AttidisqueCCIS Corpus Cultus Iovis SabaziiCont Knjiga Tome PolemiaraDR Downside ReviewExpTim Expository TimesJF Jevanelje po FilipuJT Jevanelje po TomiHibJ Hibbert JournalHR History of ReligionsJA Journal AsiatiqueJAC Jahrbuch fr Antike und ChristentumJBL Journal of Biblical LiteratureJR Journal of ReligionJTS Journal of Theological StudiesMPER Mitteilungen aus der Sammlung der Papyrus

ErzherzogRainerNovT Novum TestamentumNTS New Testament StudiesPan PanarionP.Oxy Papyrus OxyrhynchusPS Pistis SophiaPSB Princeton Seminary BulletinRef Refutatio omnium haeresiumSC Second CenturyST Studia theologicaTJT Toronto Journal of TheologyVC Vigiliae christianae

6Predgovor

Jedna naizgled sluajna poseta knjiari u atinskoj ulici Ipokratus prolea 1986. odredila je, u velikoj meri, sudbinu ove, tada jo nenapisane knjige, kao i pravac

istraivanja njenog autora u narednih desetak godina. Jer ba tu, u podnoju brda

Likabetos, pre vie od dvadeset leta, u rukama sam po prvi put drao editio princeps

Jevanelja po Tomi, engleski prevod jednog od najznaajnijih ranohrianskih tekstova s uporednim koptskim tekstom, koji je jo 1959. godine objavio njujorki Harper u saradnji

s prestinim holandskim izdavaem E. J. Brill. Ve po povratku u Beograd, nekoliko dana docnije, vrsto sam bio odluio da svoju buduu doktorsku disertaciju posvetim ba tom kratkom jevanelju koje se u najveoj meri sastoji od jezgrovitih, originalnih, ali i zagonetnih, hermetinih izreka i govora Isusovih. O gnostikom Tomi sam do tada poneto posredno znao zahvaljujui knjigama amerike istoriarke hrianstva Elejn Pejgels i nekih drugih autora koji su tih godina, ili neto ranije, uestvovali u projektu Nag Hamadi.

Zbog Tominog jevanelja sam pre, ali i nakon odlaska u Ameriku na doktorske studije ranog hrianstva, poeo da uim koptski, liturgijski jezik starih egipatskih hriana, da bih se, poetkom devedesetih, najvie usredsredio na pitanje porekla i puteva prenoenja tog dragocenog dokumenta. Disertaciju s temom An Inquiry into the Origin

and Transmission of the Gospel of Thomas, koja se sada, uz manje izmene, nala i pred

naim itaocem, odbranio sam 1993. na Univerzitetu u Pitsburgu pred komisijom sastavljenom od strunjaka za Novi zavet i rano hrianstvo (Daglas Her [Hare] i Kit Nikl [Nickle]), crkvenog istoriara Dona Vilsona (Wilson), klasiara Harija Ejverija (Avery) i istoriara religija Freda Kloutija (Clothey). U ranijoj fazi svojih doktorskih studija saraivao sam i s poznatom amerikom istoriarkom ranog hrianstva Polom Fredriksen (Paula Fredriksen), kao i Adolfom Grinbaumom (Grnbaum), efom Katedre za istoriju i

filozofiju nauke. Svim tim bivim profesorima s pitsburkog univerziteta i danas dugujem

veliku zahvalnost za savete i podrku koju su mi pruali tokom mojih postdiplomskih

studija i istraivanja vezanog za temu moje doktorske disertacije.

Nakon odbrane ovoga rada, kao lan Amerike akademije za religiju (AAR) i Drutva za biblijsku literaturu (SBL), imao sam priliku da svoje glavne teze proverim i na

7nekolika meunarodna skupa u SAD, od kojih je najvaniji, svakako, bio godinja konferencija AAR/SBL u ikagu 1994. godine. Tu sam, u odseku Thomas Christianity, izloio svoje hipoteze pred eminentnom grupom naunika, strunjaka za Novi zavet, rano hrianstvo, gnosticizam i osobito Tomine studije, poput Helmuta Kestera (Koester) s Harvarda, Dejmsa Robinsona s Klermonta, Marvina Majera (Meyer) s Univerziteta

epmen, te Hans-Martina enkea (Schenke) s Humbolt univerziteta u Berlinu.Tih godina susreo sam se, u dva navrata, s amerikim logiarem i free-lance

antipsihijatrom Stenlijem Tenenbaumom (Stanley Tennenbaum), Gedelovim uenikom s Instituta za napredne studije Univerziteta Prinston. U jednom od tih razgovora,

Tenenbaum me je pitao da li bih mogao da mu temu svog doktorskog rada izloim u tri

jednostavne reenice. Bio je on, valjda, ve pomalo umoran od brojnih razgovora s novopeenim doktorima nauka koji su nairoko obrazlagali svoje teze iz oblasti drutvenih nauka. Matematiari i logiari, s druge strane, piu svoje disertacije esto i na svega nekoliko strana, ukoliko je, na primer, re o reavanju neke teoreme. Evo ta sam mu ja, tom prilikom, rekao: Tomino jevanelje je sastavila gnostika zajednica naaseni. Naaseni su poreklom iz Frigije u Maloj Aziji. Jevanelje po Tomi je, dakle, frigijsko jevanelje.

A evo kako bih glavnu temu knjige pokuao da, u neto vie rei, objasnim naim itaocima. Ranih devedesetih godina, u studijama Tominog hrianstva prevladavala je hipoteza da je ovaj ranohrianski dokument nastao u Istonoj Siriji, verovatno u oblasti grada Edese. Manji broj naunika je zastupao neto stariju i konzervativniju tezu da je ono napisano tamo gde je i pronaeno u Egiptu. Moje vlastito ispitivanje porekla rane hrianske zajednice pod neobinim imenom naaseni, koja je koristila ovaj spis kao svoje jevanelje, dovodi u pitanje kako egipatsku, tako i istonosirijsku hipotezu o njegovom poreklu i putevima prenoenja. Iako bi se osnovano moglo tvrditi da su bar neke od

Isusovih izreka iz Jevanelja po Tomi zapisane jo u prvom veku, kljuni pomak u razvoju tog dela bio je, zapravo, vezan uz njegovu naknadnu gnostiku redakciju. Glavna razlika izmeu Tome i sinoptikih jevanelja, koja su imala slinu, ali ne identinu povest redakcije, jeste ba u tome to je prvo jevanelje nastajalo u izrazitijem sinkretistikom miljeu koji je vrlo rano, verovatno jo tokom prvog veka, poprimio gnostika obeleja. Ovaj pravac istraivanja vodio me je potom direktno u Malu Aziju, tanije u oblast grada Hijerapolisa u Frigiji. Analiza imena, porekla, kao i mitologije, doktrine i rituala sekte

8naaseni pomogla je da se izvedu i neki koherentniji zakljuci o njenom identitetu. Naaseni su, u stvari, bili religijsko-mistika sekta poreklom iz Frigije. U svojim uenjima i obredima oni su povezivali elemente stare frigijske religije (mit o Velikoj Boginji i

Atisu, kao i neke aspekte Sabazijevog kulta) sa svojom vlastitom (re)interpretacijom

hebrejskog mita o postanju i hrianskog jevanelja. Glavna teza moga rada zasnivala se na ideji da geografsko, ali i ideoloko poreklo

naasena, koji su sastavili i prenosili grku verziju Tominog jevanelja, prirodno upuuje i na poreklo samog tog dokumenta. U treem poglavlju sam zbog toga, najpre, pokazao kako su naaseni imali kljunu ulogu u sastavljanju Jevanelja po Tomi, da bih potom izloio nekoliko argumenata u prilog njihovog frigijskog porekla. U etvrtom poglavlju nainjen je i dodatni napor da se naasenski mitoloki i filozofski sistem osvetli u kontekstu nekih drugih religijsko-mistikih pravaca prehrianske i hrianske Frigije. Utom smislu objanjeni su i neki aspekti naasenskog sinkretizma uz pomo paralela s lokalnim religijama, kultovima i misterijama ranog apostolskog perioda.

Na osnovu polivalentne (hermeneutike, drutveno-istorijske i redakcijsko-kritike) analize Jevanelja po Tomi, odbacio sam stavove onih autora koji zastupaju gledite o potpunoj zavisnosti Tomine zbirke od sinoptikih jevanelja. S jedne strane, verujem da je koptsko jevanelje predstavljalo sekundarnu redakciju jedne starije zbirke izreka, iji su vei delovi bili nezavisni od sinoptikih jevanelja. S druge strane, ta naknadna redakcija nije nita manje vana za istoriju ranog hrianstva od svog starijeg jezgra, jer ona svedoi o specifinom razvoju zbirke Isusovih logija u ranim gnostikim krugovima Frigije jo tokom prvog veka. Konana, naasenska redakcija Jevanelja po Tomi mogla bi se, opet, datirati izmeu 100. i 138. godine n.e., s veim izgledima da je ona kompletirana jo u prvoj etvrtini drugog veka.

Religijski pejza Frigije nikad do sada nije bio razmatran kao mogui geografski ili ideoloki milje u kome se razvijala veina sinkretistikih ideja prisutnih u Tominom jevanelju. S obzirom na to, ova hipoteza bi mogla imati znaaja ne samo za povest redakcije naeg jevanelja, nego i za neke optije aspekte razvoja najranijeg hrianstva. Sada nam se prua prilika da potpunije odgovorimo na neka od najsloenijih pitanja koja

jo uvek prate povest prenoenja tog malog apokrifnog dokumenta. tavie, izloena teza

bi mogla podstai sasvim nove i originalne pravce istraivanja u oblasti Tominih studija.

9Drugo, u nameri da oslobodim vie prostora za taj novi pravac istraivanja,

kritiki sam razmotrio alternativne hipoteze o poreklu i prenoenju Jevanelja po Tomi. Kao rezultat tih ispitivanja, nova hipoteza se namee kao nuna alternativa ostalim, manje ubedljivim teorijama.

Tree, ova studija obraa posebnu panju na odnos izmeu frigijskog religijskog sinkretizma i simbolizma Tominog jevanelja. Optije pitanje o poreklu hrianskog gnosticizma u Maloj Aziji i Frigiji je takoe razmotreno u tom kontekstu.

Najzad, na irem kulturno-istorijskom planu, nova hipoteza bi mogla osvetliti

vezu izmeu najstarijih izvora tradicije prvih Isusovih apostola i naknadne upotrebe razliitih zbirki njegovih izreka u sinkretistikom i gnostikom kontekstu. Od izuzetne vanosti je, doista, kako za Tomine studije, tako i za povest najranijeg hrianstva, razumeti na koji nain su takve zbirke postale dostupne nekim od proto-gnostikih sekti jo u prvom stoleu.

Ova knjiga se, nakon punih trinaest godina, sada prvi put objavljuje na srpskom

jeziku, zahvaljujui naem uglednom izdavau igoja tampi. Gospodinu arku igoji zbog toga dugujem veliku zahvalnost. Izuzetno sam zahvalan i gospodinu Branku

Kukiu, uredniku i izdavau biblioteke Alef asopisa Gradac, zbog dozvole da prevod Jevanelja po Tomi Novice Petrovia objavimo u posebnom dodatku ovoj knjizi. Taj prevod je izvorno publikovan, pored drugih spisa iz biblioteke Nag Hamadi, u knjizi

Gnostiki tekstovi (Alef, Gradac, aak, 1992), a sainjen je na osnovu engleskog prevoda Tominog jevanelja koji sam i ja koristio u ovoj knjizi.

Samo desetak stranica iz potpoglavlja Jevanelje po Tomi i poeci hrianskog asketizma u Egiptu uvrstio sam, u neto izmenjenoj formi, u knjigu Rano hrianstvo od Isusa do Hrista, potpoglavlje Poreklo monasticizma (igoja tampa 2001), dok sam jedno od uvodnih potpoglavlja (Vidovi askeze u Jevanelju po Tomi) objavio, kao zaseban rad, u asopisu Teme (br. 3-4, jul-decembar 2000) pod naslovom Asketska religioznost u Jevanelju po Tomi.

Milan Vukomanovi Beograd, 2007.

10

UVOD

Glavna teza ove knjige zasnovana je na pretpostavci da istraivanje porekla religijske

sekte koja je koristila i, verovatno, redigovala Jevanelje po Tomi moe da predstavlja

najvaniji klju za razumevanje autorstva i puteva prenoenja tog ranohrianskog

dokumenta. Koliko god ta pretpostavka izgledala jednostavna i logina, ona nije, koliko

je meni znano, bila razmatrana u okviru Tominih studija.

Doista, ubrzo nakon objavljivanja prvih prevoda najkompletnije, koptske verzije

Jevanelja po Tomi1 (koje je pronaeno 1945/46, zajedno s ostatkom Biblioteke Nag

Hamadi), nekoliko istraivaa shvatilo je da je vreme da obnovimo nae zanimanje za

Hipolitovu herezioloku raspravu Pobijanje svih jeresi.2 Oni su, naime, opet obratili

panju, ovog puta u svetlu tog novog otkria, na najvrednije svedoanstvo vezano za

Jevanelje po Tomi.3 Jer, sudei prema Hiplitovom izvetaju, naaseni su neposredno

preneli svoju tradiciju o carstvu nebeskom u jevanelju nazvanom po Tomi (Refutatio

5.7.20). Nije, svakako, sluajno da su neki od tih istraivaa (pre svega, Grant i edel),

pod uticajem Hipolitovog uverljivog svedoenja4, predloili sasvim loginu hipotezu da

su naaseni bili autori, ili bar redaktori Tomine zbirke Isusovih izreka. Osim toga, Grant i

1 U analizama ovog teksta oslanjam se na editio princeps Jevanelja po Tomi, koje je priredila i prevela meunarodna grupa naunika: Antoine Guillaumont, et al. The Gospel According to Thomas, New York: Harper and Row, 1959. Copyright E. J. Brill 1959. Svi delovi iz ovog prevoda korieni su po odobrenju E. J. Brila.2 Hipolit iz Rima, Refutatio omnium haeresium, prir. M. Marcovich, Berlin: Walter de Gruyter, 1986.3 Up. Jean Doresse, The Secret Books of the Egyptian Gnostics, New York: The Viking Press, 1960; RobertGrant, "Notes on the Gospel of Thomas," VC 13 (1959): 17080; Robert Grant and D. N. Freedman, The Secret Sayings of Jesus, New York: Doubleday, 1960; W. R. Schoedel, "Naassene Themes in the Coptic Gospel of Thomas," VC 14 (1960): 22534; E. M. J. M. Cornelis, "Quelques lments pour une comparaison entre l'Evangile de Thomas et la notice de Hippolyte sur les Naasnes," VC 15 (1961): 83104.4 Videti str. 120 i dalje. Vano je napomenuti da Hipolitovo direktno svedoanstvo dodatno podupire njegov pratei citat iz Jevanelja po Tomi koji priblino odgovara logionu 4. Budui da Hipolitovo ukazivanje na carstvo nebesko koje treba traiti u oveku odgovara logionu 3 Jevanelja po Tomi, time sejo vie pojaava veza izmeu Hipolitovog takozvanog Nasenskog izvora i naeg jevanelja: naime, ovde nailazimo na paralele u kojima se grupa izreka u Tomi (log. 3 i 4), istim redosledom, pojavljuje u nasenskom fragmentu (5.7.20)!

11

edel preduzeli su puno detaljnije analize teksta, ukljuujui i frazeoloke paralele

Jevanelja po Tomi s Hipolitovim Naasenskim izvorom.

Pa ipak, uprkos impresivnim preliminarnim rezultatima tog istraivanja5, nikakvo

dalje ispitivanje nije preduzeto u pogledu drutveno-istorijskog porekla naasenske sekte, i

veze tog pitanja s problemom mesta nastanka i puteva prenoenja Jevanelja po Tomi.

tavie, Grant i Fridmen svrstali su se uz Piea i Doresa, smatrajui da je to apokrifno

delo nastalo u Siriji ili njenoj okolini 6. Ovakva pretpostavka, na koju emo imati

prilike da se docnije osvrnemo, zasnivala se, uglavnom, na tradicionalnom povezivanju

apostola (Didima) Jude Tome sa istonosirijskim, edesanskim, okruenjem.

U svojim Belekama o Jevanelju po Tomi, Robert Grant tvrdi da, budui da su

mnogi od izvora Jevanelja po Tomi proli kroz ruke naasena... ne moemo oekivati da

pronaemo ikakvu, verno prenesenu, autentinu Isusovu izreku.7 Drugim reima, budui

da Jevanelje po Tomi, koje su redigovali naaseni, najverovatnije predstavlja

sekundarno jevanelje (u redakcijsko-kritikom smislu), niko i ne oekuje da ono moe

sadrati autentine Isusove izreke. Ovaj pravac istraivanja naveo je, najzad, Granta i

Fridmena da zakljue kako je Jevanelje po Tomi gnostiki dokument koji ne sadri

nikakvu nezavisnu tradiciju Isusovih beseda.

Problem je, meutim, to to ista procedura moe da se primeni i na kanonska

jevanelja. Sva ta jevanelja jesu sekundarna po tome to su njihovi autori koristili

starije, manje ili vie nezavisne izvore grae i to su ih oni, kao njihovi redaktori,

kombinovali, preureivali i prilagoavali vlastitim teolokim i polemikim potrebama.

Ako je to tako, da li smo spremni da prihvatimo da njihove konane verzije ne sadre ni

jednu autentinu ili nezavisnu tradiciju Isusovih izreka? Nipoto. Mi samo znamo da

izvesni kriterijumi treba da se primene na svaku od tih izreka (ili grupa izreka) kako bi se

5 Na primer, edel, u svom lanku, zakljuuje da svedoanstvo [nastalo usled ovih paralela u tekstu] izgleda dovoljno dobro da se podupre teza da je Jevanelje po Tomi nasenski dokument, to jest, da su ga ili sastavili, ili temeljno redigovali lanovi ove sekte (Schoedel, 233). 6 Grant and Freedman, 67.7 Grant 1959: 179.

12

proverila njihova autentinosti. Ti kriterijumi mogu, isto tako, da se primene na

Jevanelje po Tomi. injenica da ono, u redakcijsko-kritikom smislu, predstavlja

sekundarno jevanelje, ne ide nuno protiv nezavisnog porekla njegovih ranijih slojeva,

kao i mogunosti da neki od tih slojeva, zaista sadre pojedine autentine Isusove

izreke.8

Moemo, dakle, da se zapitamo zbog ega nijedan od tih istraivaa, koji nastoje

da naasenima pripiu autorstvo Jevanelja po Tomi, nije istraivao ideoloki i geografski

milje ove sekte. Verujem da jedan od razloga za takvo ustruavanje treba traiti u

nepostojanju direktnih naznaka u Hipolitovom naasenskom izvoru koje bi upuivale na

poreklo ove zajednice. A Hipolit je jedini izvor naeg saznanja o sekti pod tim imenom.

Meutim, kao to u pokazati u drugom delu ovog rada, paljivije ispitivanje

Hipolitovog izvetaja upuuje na Frigiju, i sasvim je mogue da ba frigijsko-egipatska

veza ukazuje na najverovatniji pravac prenoenja Jevanelja po Tomi iz Male Azije u

Egipat.

Nekoliko razloga navelo me je da razmotrim ba taj pravac, koji do sada nije

ispitivan u obimnoj literaturi o Jevanelju po Tomi.

Istoriari koji su pisali pre otkria koptskog rukopisa Jevanelja po Tomi, bili su

skloni da lociraju naasene/ofite9 u frigijskoj oblasti.10 Na alost, budui da oni nisu bili

upoznati s potpunim sadrajem dokumenta koji je Hipolit poznavao kao euanglion kat

Thman, ti autori nisu obratili nikakvu panju na vezu naasena s Tomom. S druge strane,

istraivai poput Granta, Doresa i edela, koji drukije razumeju naasensku povezanost s

naim jevaneljem, nisu imali nikakav naroiti razlog da ispituju tu vezu s Frigijom. U 8 Na ovaj problem vratiu se u potpoglavlju Problem zavisnosti.9 Ime sekte (naaseni) izvedeno je iz hebrejske rei nhsh, odnosno grke transliteracije nas=phis. Hipolit donosi kratko etimoloko objanjenje njihovog imena (up. Refutatio 5.6.34). Odatle logina pretpostavka da su naaseni bili povezani, ili, pak, istovetni s poznatom gnostikom zajednicom ofitima. Upor., na primer, Grant and Freedman, 84.10 Upor., na primer, H. L. Mansel, The Gnostic Heresies of the First and Second Centuries. London: John Murray, 1875: 105; F. Legge, Forerunners and Rivals of Christianity, Vol. 2, Cambridge: University Press, 1915: 26 i dalje. Za neto skorije povezivanje ofitizma s Frigijom, upor. J. B. Lightfoot, Saint Paul's Epistles to the Colossians and the Philemon, Grand Rapids, Mich.: Zondervan, 1956: 956.

13

stvari, ubrzo nakon otkrivanja ovog dokumenta, formulisane su druge dve hipoteze o

poreklu Jevanelja po Tomi (istona Sirija i Egipat). Meutim, kao to u uskoro

pokazati, obe te hipoteze suoavaju nas s ozbiljnim problemima.

Da bih potkrepio svoju glavnu tezu da prouavanje frigijskog religijskog pejzaa,

kao i pojava hrianskog gnosticizma11 u toj oblasti (jo u prvom veku n.e.) predstavljaju

najznaajniji putokaz za ispitivanje porekla i prenoenja Jevanelja po Tomi, morau ovo

istraivanje da podelim u dve komplementarne celine. Prvo, korienjem kombinacije

drutveno-istorijskih, hermeneutikih i redakcijsko-kritikih metoda, nastojau da

pokaem kako su naaseni igrali glavnu ulogu u sastavljanju Jevanelja po Tomi na

grkom.

Drugo, na osnovu istorijskih i ostalih pisanih svedoanstava, ne samo da u

pokuati da dokaem kako ova sekta potie iz Hijerapolisa u Frigiji, nego i da se to mesto

moe smatrati najvanijom sponom koja ukazuje na poreklo i prenoenje Tome iz

Palestine u Egipat, preko Male Azije. Otuda je glavni teorijski cilj ove knjige da ukae na

najverovatnije pravce u ranohrianskoj misli koji su neposredno doprineli nastanku i

razvoju Jevanelja po Tomi. Da bismo ostvarili taj cilj, moraemo da se oslonimo na

neka vrlo striktna metodoloka naela. Ne samo da moramo da formuliemo hipotezu

koja e moi da odgovori na najvei broj pitanja i nedoumica o kojima je prethodno bilo

rei, nego e, isto tako, i valjanost naih argumenata morati da bude potvrena u

kontekstu drugih, alternativnih teorijskih reenja.

Jedan od preliminarnih rezultata takve kritike analize je potpuno odbacivanje

teze o sirijskom poreklu Jevanelja po Tomi. Ispitivanje alternativnog stanovita (ideje o

egipatskom poreklu tog dokumenta), kao jedne pomone hipoteze, pomoi e nam da

odredimo poznatiji deo povesti prenoenja naeg dokumenta u periodu izmeu drugog i

etvrtog veka. To alternativno gledite moe isto tako da doprinese boljem razumevanju

verske zajednice koja je prenosila i priredila zbirku izreka poznatu kao Jevanelje po 11 Ukljuujui, razume se, naasensko-ofitsku gnostiku frakciju.

14

Tomi. Najzad, blie ispitivanje porekla te zajednice ne samo da e izazvati sumnje u

egipatsko poreklo Jevanelja po Tomi, nego e nam pomoi da dopremo do jednog

starijeg izvora ideja koje su nadahnule prvobitnu verziju tog dokumenta.

Dalje ispitivanje najranijeg prenoenja logia Isou u prvom veku, navodi na

pretpostavku da je autentino jezgro Jevanelja po Tomi ve postojalo u prvom veku, ali

da su kljune korake u njegovom sastavljanju preduzeli redaktori ovih logiona. U tom

smislu, Jevanelje po Tomi je imalo povest redakcije slinu sastavljanju sinoptikih

jevanelja. Glavna razlika je u tome to je Toma izvorno bio napisan u upadljivo

sinkretistikom okruenju koje je vrlo rano (jo u prvom veku n.e.) ispoljavalo jasne

gnostike sklonosti. Pa ipak, takvo podneblje neemo traiti u Aleksandriji ili Edesi.

Ovaj pravac istraivanja vodie direktno u Frigiju, tanije u oblast grada Hijerapolisa.

Smatram da svi ovi problemi, koji okruuju jedan od najzagonetnijih spisa u

ranohrianskoj literaturi, raaju potrebu za njihovim preispitivanjem. Moj novi predlog

obuhvata svedoanstva o nezavisnosti bar jednog dela tradicije izreka u Jevanelju po

Tomi. Kada je re o sinoptikom problemu, pridruujem se onoj koli miljenja koja

Tomu smatra zbirkom izreka, razvijenom manje-vie nezavisno od sinoptikih

jevanelja.12 Svako dalje ispitivanje u tom pravcu treba da prui jasnije odgovore na

sledea pitanja: U kom smislu je Jevanelje po Tomi nezavisno od sinoptikih

tekstova? Da li je razlog tome drukija redakcija iste osnovne grae, ili nezavisno

prenoenje odreenih izreka? Ako Toma ne koristi nijedno od sinoptikih jevanelja kao

zajedniki pisani izvor, da li on moda koristi neku izvorniju tradiciju u usmenom ili

pisanom obliku? Da li smo, najzad, u stanju da dopremo do izvornog pravca prenoenja

12 Upor., na primer: Oscar Cullmann, "The Gospel of Thomas and the Problem of the Age of the Tradition Contained Therein," Interpretation 16 (1962): 41838; Stevan Davies, The Gospel of Thomas and Christian Wisdom, New York: The Seabury Press, 1983; John Dominic Crossan, Four Other Gospels, Minneapolis: Winston Press, 1985; Charles Hedrick, "Thomas and the Synoptics: Aiming at a Consensus," SC 7 (1989/90): 3956; Helmut Koester, Ancient Christian Gospels: Their History and Development, London: SCM Press, 1990; Stephen Patterson, "The Gospel of Thomas Within the Development of Early Christianity," doktorska disertacija, Claremont Graduate School, 1988.

15

tih izreka od hipotetikog aramejskog jezgra do prve, i moda presudne, redakcije u

gnostikom kljuu?

Slaem se s Vilsonom13 i Nelerom14 da Jevanelje po Tomi svedoi o razvoju

jedne rane hrianske tradicije, to bi moda ukazivalo na to da ono potie iz vie

razliitih geografskih oblasti. Kada je, pak, re o vremenu njenog nastanka, Dejms

Robinson15 je, pored ostalog, sugerisao dijahronijski nain itanja ove zbirke izreka.

Doista, u Tomi prepoznajemo jedno unutranje, tekstualno svedoanstvo koje ukazuje na

slojevitu redakcionu strukturu samog dokumenta, obuhvatajui najmanje dva glavna

tradicijska sloja koja ak mogu da upute i na razliite geografske oblasti.

Ovi teorijski uvidi su vrlo znaajni, jer mogu da doprinesu formulisanju nove

hipoteze o poreklu i prenoenju Jevanelja po Tomi. Pored toga, potrebno je da razliiti

tradicijski elementi u tom dokumentu budu precizno izdvojeni posredstvom redakcijsko-

kritike analize. Nije, naime, dovoljno izdvojiti samo one logione u Tomi koji

predstavljaju manje-vie oigledne paralele sa sinoptikim jevaneljima. Potrebno je, isto

tako, prepoznati i puno logiona koji nemaju paralela u sinoptikim tekstovima, a potom

objasniti i njihovo poreklo i ulogu u Jevanelju po Tomi. Nae ispitivanje tog nezavisnog

materijala (oko 29 izreka bez sinoptikih paralela) ukazuje na to da se vie od polovine

ovih izreka moe razumeti u svetlu Hipolitovog Naasenskog izvora.16 Verujem ne

samo u to da postoje tragovi redakcije koji upuuju na sekundarnu recenziju starije forme

ovih izreka, nego da je, isto tako, mogue odrediti karakter te redakcije uz pomo

odreenih logiona u Jevanelju po Tomi.

Na osnovu takvih tekstualnih analiza odbacujem stavove onih autora koji

zagovaraju potpunu zavisnost Jevanelja po Tomi od sinoptikih jevanelja. S druge 13 R. McL. Wilson, Studies in the Gospel of Thomas, London: Mowbray, 1960.14 Kenneth Neller, "Diversity in the Gospel of Thomas," SC 7 (1989/90): 118.15 James Robinson, "On Bridging the Gulf From Q to the Gospel of Thomas (Or Vice Versa)," u Hedrick, Charles and R. Hodgson, Jr., izd., Nag Hammadi, Gnosticism and Early Christianity, Peabody, Mass.: Hendrickson Publishers, 1986: 162.16 Za detaljniji izvetaj o ovoj posebnoj grai, upor. na Sinopsis u okviru potpoglavlja Toma i Hipolitov Naasenski izvor.

16

strane, verujem da koptsko Jevanelje po Tomi predstavlja sekundarnu recenziju

odreenog korpusa izreka, od kojih vei deo jeste nezavisan od sinoptikih jevanelja.

Drukije reeno protivno ekstremnim stavovima nekih pristalica nezavisne kole

(poput Stevana Dejvisa) ne vidim nikakav naroit problem u mogunosti da Toma

sadri vee celine iz tradicije nezavisnih izreka, a da pri tom i dalje ostaje sekundarno

jevanelje, ak i u svojim izvornim, grkim recenzijama. Ta odlika, razume se, raa jo

jedan metodoloki, kao i hermeneutiki problem: Da li, u tom sluaju, prouavamo

jevanelje unutar jevanelja (odnosno jedan autentiniji stratum Jevanelja po Tomi)

ili, pak, njegovu konanu redakciju, tj. dokument u sadanjem obliku?

Smatram da taj zavrni dokument nije nita manje znaajan za istoriju najranijeg

hrianstva od svog prvobitnog jezgra, budui da on svedoi o specifinom toku razvoja

izreka u ranim gnostikim krugovima u Frigiji tokom prvog veka.

Metodoloki problem koji obino prati veinu istorijskih istraivanja ove vrste (u

kojima nedostatak neposrednog svedoanstva otvara nekoliko teorijskih mogunosti)

jeste dobro poznati problem krunog zakljuivanja. Kako izbei cirkularnu argumentaciju

u ovom sluaju, jeste jedno od preliminarnih pitanja koje zavreuje nau panju. Drugim

reima, ako podrazumevamo da je Jevanelje po Tomi sastavljeno u Frigiji ili Egiptu, i

tek onda potraimo svedoanstva koja bi mogla da potvrde takvu hipotezu, izloiemo se

upravo kritikama ove vrste. Ili, opet, autori koji su pisali o Jevanelju po Tomi, bili su

skloni da naine greku pars pro toto i predloe teorije o poreklu tog dokumenta

iskljuivo na osnovu nekih manje ili vie oiglednih paralela s delima ije je poreklo

dobro potvreno u naunoj literaturi. Teko je, zaista, izbei kritike u teorijskim

pokuajima ove vrste.

U kontekstu tog optijeg metodolokog problema predloio bih sasvim jasan

pravac istraivanja koji se preteno naslanja na materijalne dokaze i izriita svedoanstva

o autorstvu i mestu nastanka naeg jevanelja. Ponimo stoga s onim to nam je bolje

poznato kako bismo postepeno osvetlili ono to nam nije toliko poznato. Kada jednom

17

dospemo do take u kojoj moemo da formuliemo razliite hipoteze o poreklu i

prenoenju Jevanelja po Tomi, nastojaemo ne samo da potkrepimo vlastitu teoriju

postojeim svedoanstvima, nego emo pokazati i zato je takvo stanovite ubedljivije od

drugih, alternativnih. Pored toga, ako nova teza o poreklu i prenoenju Jevanelja po

Tomi moe da dodatno osvetli i na neka druga pitanja i probleme (poput rasprave u

Kolosi ili porekla gnosticizma u Maloj Aziji), sam predlog e sigurno biti jo znaajniji u

istraivakom i teorijskom smislu.17

Na optijem planu, ovaj rad se sastoji iz dva dela. U prvom delu, razmatram neke

od glavnih teorijskih problema u oblasti Tominih studija. Ti problemi obuhvataju pitanje

eventualne Tomine zavisnosti od sinoptikih jevanelja, raspravu o jevrejsko-

hrianskom poreklu, kao i o oblicima askeze koje prepoznajemo u tom dokumentu

(poglavlje I). Ovakvo razmatranje praeno je kritikom analizom dva glavna teorijska

predloga o poreklu Jevanelja po Tomi (poglavlje II). Te dve hipoteze ispitivane su uz

pomo jezikih, redakcijsko-kritikih i socioistorijskih argumenata. U hronolokom ili

dijahronom smislu, etape prenoenja Jevanelja po Tomi prate se, unazad, od perioda

datiranja grkog i koptskog rukopisa tog dokumenta u dolini Nila (od drugog do etvrtog

veka n.e.), pa sve do najpouzdanijeg, Hipolitovog svedoanstva o korienju tog spisa

poetkom drugog veka. Ba takav proces prenoenja moe da se rekonstruie i u

drutveno-istorijskom i jezikom smislu, budui da posedujemo vrste dokaze da je

Jevanelje po Tomi korieno u Egiptu u drugoj polovini drugog veka. Na alost,

nedostatak svedoanstava o pravom karakteru hrianstva u Egiptu u prvom veku ne daje

povoda za tezu o direktnom prenoenju logia Isou iz Palestine u Egipat.

U drugom delu knjige bavimo se vie analizom Hipolitovog Naasenskog izvora

(Refutatio 5.611), s osvrtom na redakcijsko-kritike (paralele sa Jevaneljem po Tomi) i

drutveno-istorijske aspekte naasenske tradicije (naznake o njihovom frigijskom poreklu).

17 Pravac daljeg istraivanja u ovoj oblasti samo je kratko nagoveten u zavrnom poglavlju ove knjige (Nova hipoteza). Podrobnije ispitivanje tih problema predstavlja neto to prevazilati granice primarnih teorijskih ciljeva ove rasprave.

18

Ispitivanje porekla naasenske tradicije u Hijerapolisu i Frigiji, kao i njihove veze s

apostolskim propovedanjem i prenoenjem Isusovih izreka iz Palestine u Frigiju

posredstvom razliitih apostolskih kanala (npr. Papijevo svedoanstvo, apokrifna

predanja o Jakovu, Marijamni, Filipu i Tomi) predstavljaju jo jedan znaajan segment

nae analize. Otuda je u tom drugom delu istraivanja vie panje posveeno

hereziolokom problemu porekla naasenske sekte i njenog poistoveivanja s ofitima

(poglavlje III). Hipolitova Naasenska propoved je, u skladu s tim, tumaena u svetlu

nekih drugih hereziolokih izvetaja (npr. Epifanije, Origen, Irinej), zbog toga to je jedan

od problema vezanih za Hipolitov izvetaj i to to je on jedini hrianski autor koji govori

o sekti pod tim imenom.

U tom kontekstu ukazujem potom i na prirodu frigijskog religijskog sinkretizma

(u hrianskom i prehrianskom obliku) i ispitujem moguu vezu tih sinkretistikih ideja

sa simbolikim svetom Jevanelja po Tomi (poglavlje IV).

Nova hipoteza o poreklu i prenoenju Jevanelja po Tomi (poglavlje V) javlja se

ne samo kao neophodna alternativa tezama koje zastupaju egipatsko ili sirijsko poreklo

ovog jevanelja, nego i kao logian ishod istraivanja koje daje prednost Hipolitovim

znaajnim informacijama o sekti koja je sauvala staru zbirku Isusovih izreka pod

imenom tajanstvenog apostola Tome.

19

I HERMENEUTIKI IZAZOV JEVANELJA PO TOMI

1. Poziv na tumaenje

Jevanelje po Tomi, jedan od najznaajnijih i najzagonetnijih nekanonskih dokumenata

ranog hrianstva, podstaklo je nekoliko decenija vrlo uzbudljivog prouavanja.

Meutim, pola veka nakon njegovog pronalaska u pesku Gornjeg Egipta, taj jezgroviti, ali

vibrantni tekst, i dalje suoava strunjake s bezbrojnim problemima. Neki od tih

problema mogu saeto da se predstave na sledei nain:

1. Zbirka izreka pripisanih Isusu, koju je navodno sakupio apostol Toma, prolazi

kroz nekoliko razliitih faza prenoenja, a verovatno i kroz vie od dve jezike promene.

Dokument je, naime, sauvan u fragmentarnoj grkoj i kompletnoj koptskoj verziji.

2. Takav proces prenoenja imao je za posledicu dve razliite redakcije Tominog

jevanelja. Koptski tekst predstavlja prevod izvornog grkog dokumenta koji nije

sauvan u potpunosti, ve samo u fragmentima. Ti fragmenti, s druge strane, odnose se na

tri odvojena rukopisa P. Oxy. 1, P. Oxy. 654 i P. Oxy. 655. Pored toga, uporedna

analiza te tri razliite verzije ukazuje na to da je koptski Toma predstavljao redigovani

prevod izvornog grkog teksta.1

3. Najzad, koptska verzija tog dokumenta ne otkriva stvarno ime sastavljaa, niti

prua ikakvu naznaku o zajednici koja je iznedrila, i za sobom ostavila, to remek-delo

religijske literature. Vie od desetine svedoanstava i pozivanja na euanglion kat

Thman koji se javljaju u radovima crkvenih otaca, unose jo vie zbrke u problem

Tominog autorstva. ak i ako prihvatimo da se neka od tih svedoanstava odnose na

1 Za detaljniju raspravu u ovom problemu, videti Etridov lanak u Bentley Layton, ur., Nag Hammadi Codex II, 2-7: Together with XIII, 2, Leiden: Brill, 1989: 96102. Takoe, Joseph Fitzmyer, "The Oxyrhynchus Logoi of Jesus and the Coptic Gospel According to Thomas," u Essays on the Semitic Background of the New Testament, London: Chapman, 1971: 355433; i Miroslav Marcovich, "Textual Criticism on the Gospel of Thomas," JTS (1969): 5374.

20

Jevanelje o Tominom detinjstvu, a ne na nau zbirku izreka, i dalje zbunjuje podatak da

su manihejci ne samo koristili, nego i napisali taj dokument.2 Ili, opet, da se i Didim Juda

Toma, Hristov apostol, i Toma, naslednik Manija3, dovode u vezu sa sastavljanjem ovog

spisa. Osim Hipolitovog svedoanstva (Refutatio 5.7.20) koji sadri fragment iz Tome

koji, najverovatnije, predstavlja parafrazu njegovog logiona 4 jo vie smo zbunjeni

svedoanstvima hrianskih autora koji izvetavaju o Jevanelju po Tomi kao o jednom

od poznatijih jeretikih jevanelja.

4. Pitanje porekla tog jevanelja stvara prilino uznemirujuih nejasnoa koje

mogu ozbiljno da ospore konsenzus oko Tominog sirijskog porekla. Obe verzije ovog

dokumenta pronaene su u Egiptu, a nema ni jednog sauvanog sirijskog teksta ili

fragmenta koji bi potpuno potvrdio sirijsku fazu u prenoenju tog jevanelja. Sasvim je

mogue da su odreene Tomine izreke, kao izolovane celine, cirkulisale tokom prvog

veka na aramejskom jeziku. Mogue je otkriti i izvestan broj semitizama u osnovi

postojeeg koptskog teksta, ali nemamo dovoljno lingvistikih argumenata da potvrdimo

sirijsko posredovanje u bilo kojoj fazi sastavljanja Tominog jevanelja. Uostalom, o

tom delu ne svedoi nijedan sirijski savremenik ili docniji autor. Iako smislen i izazovan,

pokuaj Antoana Gijomona (1958 i 1981) da otkrije eventualnu sirijsku recenziju ispod

koptskog teksta ostaje prilino usamljen u istoriji Tominih studija.4

5. Jevanelje po Tomi predstavlja zbirku heterogenih izreka, s mnotvom paralela

u drugim delima ranohrianske literature. Pitanje odnosa, zavisnosti i, to je

najznaajnije, prioriteta nekih od tih paralela suoava tumae s dodatnim redakcijskim i

tradicijsko-istorijskim problemima.

6. Postoji veliko neslaganje meu istraivaima u pogledu gnostikog ili

negnostikog porekla Tominog jevanelja. Problem gnosticizma (njegove definicije i 2 Ovo je jedna oigledno anahrona primedba iz sredine etvrtog veka, koju iznosi Kiril Jerusalimski(Katehizis 4.36). Za kritiko odbacivanje ove ideje, videti Problemi u pogledu sirijske hipoteze. Za skoranju, puno obuhvatniju zbirku svedoanstava o Jevanelju po Tomi, vidi Attridge, 103 i dalje.3 Jo jednom, Kiril Jerusalimski (Katehizis 6.31) predstavlja izvor ove zbunjujue informacije.4 Za detaljniju raspravu o lingvistikom problemu, videti potpoglavlje Jeziki problem.

21

tiplologije), kao jedno ire metodoloko pitanje, jo vie komplikuje raspravu o istoriji

tog dokumenta.

Na optijem planu tumaenja, Tomin tekst nas suoava s dodatnim,

hermeneutikim dilemama. Kao originalni i ivopisni iskaz ranohrianske religijske

filozofije, Jevanelje po Tomi predstavlja prilian izazov za svakog tumaa. Da bismo

lake razumeli samu prirodu tog hermeneutikog izazova, eleo bih da istaknem dve

posebne odlike naeg jevanelja.

Prvo, ne samo da dinamini svet u kome je Toma nastao predstavlja intelektualno

nadahnue za svakog odvanog arheologa hrianskih korena, nego i sam tekst, svojom

programskom uvodnom izrekom, poziva tumaa da preduzme jednu nesvakidanju

hermenei-u, koja se tu najavljuje ak kao pitanje ivota i smrti (upor. log. 1)! Znaajan

hermeneutiki izazov Tominog jevanelja treba traiti i u njegovoj moi da podstakne

nesvakidanje traganje za smislom Isusovih rei, koje je zabeleio Juda blizanac.

O kakvoj vrsti diskursa, o kakvom tipu teksta je ovde re? Isusovi govori

sakupljeni u Jevanelju po Tomi ine zbirku religijsko-filozofskih izreka, bez jasne

formalne strukture ili plana. Ovde moemo da se prisetimo grkog fragmenta Tominog

prologa (P. Oxy. 654.1) u kome se izriito tvrdi da su izreke o kojima je tu re, u stvari,

hoi lgoi hoi apkryphoi, tj. tajne ili apokrifne rei ivog Isusa. Znai li to da u

takozvanom jevanelju po Tomi, doista imamo posla s izvornom zbirkom Isusovih

tajnih izreka, ili je verovatnije da je zajednica koja je prikupila te izreke smatrala sebe

posednikom ili naslednikom neke apokrifne, ezoterike tradicije? Drugim reima, u kom

smislu su ti lgoi - apkryphoi?

ak i ako prihvatimo prvu alternativu, odnosno anrovsko odreenje Tome kao

jedinstvene antologije Isusovih tajnih ili ezoterikih govora, ne moemo tako lako da

preemo preko inherentnog paradoksa sadranog u samoj anatomiji tog teksta: naime,

to su tajne izreke koje otkrivaju zagonetku ivota i smrti. ak i letimian uvid u sadrinu

22

tih izreka potvruje da je religijski jezik Jevanelja po Tomi sam po sebi paradoksalan;

kao zasebne celine, Tomine izreke otkrivaju tajne tako to ih skrivaju!

Paradoksalna priroda nekih Tominih izreka, upadljivo podsea na slinu ulogu

zen-koana u japanskoj budistikoj tradiciji. Sigurno nije sluajno to je svet paradoksa

Tominog teksta nastao gotovo iskljuivo upotrebom parabola, poslovica, aforizama,

kratkih dijaloga, kao i kratkih, pounih pria. Jer, to su neki od najsaetijih oblika

religijskog govora koji na primeren nain iskazuju sasvim osobenu napetost u jeziku

koja proishodi iz stvaralakog susreta s neverbalnim podrujem vrhunske stvarnosti. U

tom domenu, retoriki i ontoloki aspekti religijskog diskursa tee preklapanju, stapanju.

Na slian nain bi moglo da se kae da i dobra poezija obelodanjuje neke aspekte bia,

tako to izvre standarde ili granice svakodnevnog jezika. Ta vrsta verbalnog

iskrivljavanja ili predavanja paradoksu, javlja se u Jevanelju po Tomi kao zagonetni

klju otkrivenja, kao nain da se obelodani velika misterija, duboko uzidana u strukturu

one stvarnosti koju razotkriva ivi Isus. Moemo se uditi, ili, pak, ostati bez rei pred

golemom silom pomou koje se ta nova svest o stvarnosti (stvarnosti carstva) iznova

obelodanjuje.

Drukije reeno, Tomin Isus je neto inio s reima. Njegove duboke,

paradoksalne objave imaju osobenu performativno-soterioloku funkciju, odnosno efekat

koji kanonska jevanelja samo delimino uspevaju da proizvedu uz pomo meta-

jezikih sredstava, kao to su uda ili znaci.

Redakciona slojevitost tog spisa stvara jo jedan sloeni hermeneutiki i

metodoloki problem. Taj problem je neodvojivo povezan s pitanjem mogue zavisnosti

Tominih izreka od sinoptikih jevanelja. Da li je Toma samosvojna literarna tvorevina

zasnovana na nekoj ranijoj, nezavisnoj zbirci Isusovih govora (po formalno-kritikom

statusu nalik onima u sinoptikim jevaneljima), ili je to, pak, potpuno nezavisan

gnostiki spis bez naroitog znaaja za sinoptiki problem? Ili je to, opet, palimpsest,

vieslojni dokument koji sadri elemente i jednog i drugog?

23

U ovom sluaju (a o tome e biti vie rei u sledeem odeljku), ne nalazimo se

pred jednostavnom alternativom - za ili protiv zavisnosti, koja ne bi doputala tree, ili

ak i etvrto mogue reenje. Moj stav u vezi s formalno-kritikim pitanjem (koje ima

vane hermeneutike posledice) jeste da prisustvo pojedinih gnostikih elemenata, kao na

primer razliitih recenzija grae nalik sinoptikoj, ne ukazuje neminovno na zavisnost

Jevanelja po Tomi. Naprotiv, skup nezavisnih izreka, koje verovatno potiu iz

apostolskih krugova, mogao je biti korien na gnostiki ili sinoptiki nain jo u prvom

veku. Novozavetne poslanice su verovatno najbolje svedoanstvo o takvom procesu, bar

u drutveno-istorijskom kontekstu Male Azije. U tom istom, uzburkanom religijskom

svetu prvog i drugog stolea, tragaemo za korenima najstarije grke verzije Jevanelja

po Tomi.

Dovoljno je rei za potrebe ovog hermeneutikog uvoda da Jevanelje po Tomi

izaziva svoje tumae na bar dva tekstualna nivoa. Na prvom nivou, treba biti pripremljen

za razliite spoljanje, tj. istorijske, tekstualno-kritike, redakcione i formalno-kritike

probleme. Adekvatno reenje tih problema moe u znaajnoj meri da olaka

hermeneutiki pristup svakom pojedinanom logionu. Na drugom, unutranjem planu

tog dela, italac je pozvan da uestvuje u nesvakidanjem jezikom dogaaju, u

paradoksalnom svetu Tomine zajednice u kojoj je re ivog Isusa smatrana delom to

vodi konanom otkrivenju ili savrenstvu.

S druge strane, mogue je doista sprovesti hermeneutiku analizu Jevanelja po

Tomi, bez suoavanja s ovim spoljanjim problemima. Pa ipak, bez ispravnog

razumevanja korena, prirode i naina prenoenja tog apokrifnog dela, Jevanelje po Tomi

ostaje, u velikoj meri, jedan fantomski dokument. Neoekivano pronaen u skrivenom

upu zakopanom na drevnom manastirskom groblju pored sela Hamra Dom u Gornjem

Egiptu, Toma s lakoom moe da obmane svoje itaoce obiljem dvosmislenih poruka i

simbola, koji se javljaju u beskonanom holografskom polju potencijalnih znaenja, za

koja italac u samom tekstu teko pronalazi odgovarajuu ifru.

24

2. Neki aspekti sadanje rasprave

Problem zavisnosti

Doista je teko proceniti da li je iri nauni konsenzus ikada bio uspostavljen u

oblasti Tominih studija. Sklon sam da verujem da u tom sluaju sam dogovor zavisi od

vrste pitanja koja se postavljaju u sve obimnijoj literaturi o Jevanelju po Tomi.

ak i letimian uvid u tu literaturu pokazuje da se najobuhvatnije od tih studija

obino bave optim pitanjem Tomine eventualne zavisnosti od sinoptike tradicije, ili,

pak, njegovim gnostikim, odnosno negnostikim poreklom, s obzirom na to to neki od

najstrunijih eseja i lanaka razmatraju razliite paralele Jevanelja po Tomi s drugim

delima ranohrianske literature. Neka detaljnija ispitivanja strukture i redakcije tog

dokumenta, kao i analize odreenih logiona u Tomi, odnose se na drugu glavnu grupu

studija.

Problem Tomine (ne)zavisnosti od sinoptikih jevanelja5, kao i njegove paralele

s delima sirijskog i egipatskog hrianstva predstavljaju znaajnu polaznu taku unutar

svakog ispitivanja porekla i naina prenoenja tog spisa. U tom kontekstu se bavimo

teorijama dve glavne grupe istraivaa koji podupiru dva sasvim nepomirljiva stava u

pogledu porekla i karaktera naeg jevanelja.

Zastupnici nezavisne kole, opte uzev, smatraju da Jevanelje po Tomi nije

gnostiko delo, nego ranohrianski dokument koji se razvio iz kanonskih, naroito

sinoptikih jevanelja. Prema nekim od tih autora, takva hipoteza moe da se potvrdi

redakcionim, kompozicionim, kao i terminolokim osobenostima itavog niza logiona,

5 Za skoranju raspravu ovog problema, upor., na primer, John Meier, A Marginal Jew: Rethinking the Historical Jesus, Vol. 1, New York: Doubleday, 1991: 127 i dalje.; Koester 1990: 84 i dalje.; Hedrick 1989/90; Klyne Snodgrass, "The Gospel of Thomas: A Secondary Gospel," SC 7 (1989/90): 1938; i Patterson 1988.

25

kao i njihovim paralelama u drugim jevrejsko-hrianskim tekstovima (naroito onim

koji se odnose na oblast Sirije i Edese).

Neki od argumenata koji se esto pojavljuju u knjigama i esejima ovih istraivaa

istiu, na primer, sledee odlike Tomine zbirke izreka:

- izostanak kontekstualne grae, kao i redakcionih osobina tipinih za sinoptika

jevanelja;6

- znaaj Jakova Pravednog, kao nosioca nezavisne, jevrejsko-hrianske tradicije

Isusovih rei; 7

- sklonost Jevanelja po Tomi ka mudroslovnim sadrajima, to bi bila odlika

jevrejsko-hrianskog porekla ovoga dela;8

- pojava varijanti aramejskih rei ili fraza u Jevanelju po Tomi, razliito

prevedenih u sinoptikim jevaneljima, ali verovatno izvedenih iz zajednikog

aramejskog izvora; 9

- paralele s nekim drugim, jevrejsko-hrianskim i sirijskim dokumentima, kao to

su Dela Tomina, Jevanelje po Jevrejima, Jevanelje po Egipanima, Pseudo-Kliment,

Tacijanov Diatesaron, itd;10

- lik apostola Tome kao nagovetaj nezavisnog, istonosirijskog porekla ovog

jevanelja;11 6 Za najbolji pregled ove argumentacije, vidi Crossan 1985: 35 i dalje.7 Na primer Gilles Quispel, Gnostic Studies, Vol. 2, Leiden: NHA Institut te Istanbul, 1975a: 3 i dalje.; Charles-Henri Puech, "The Gospel of Thomas," u Hennecke and Schneemelcher, eds., New Testament Apocryphal Books. Vol. 1, Philadelphia: Westminster Press, 1963: 306; ili Cullmann 1962. 8 Upor. naroito Davies 1983 and Robinson and Koester, Trajectories through Early Christianity, Philadelphia: Fortress Press, 1971: 71157.9 Vidi Gilles, Quispel, "Some Remarks on the Gospel of Thomas," NTS 5 (1958/59): 27690; AntoineGuillaumont, "Smitismes dans les logia de Jsus retrouvs Nag Hammadi," JA 246 (1958): 11323; " Les smitismes dans l'Evangile selon Thomas: Essai de classement," u R. van den Broek and M. J. Vermaseren, eds., Studies in Gnosticism and Hellenistic Religions, Leiden: Brill, 1981: 190204. 10 Vidi Quispel 1975a i "The 'Gospel of Thomas' and the 'Gospel of the Hebrews'," NTS 12 (1965/66): 37182; Puech 1963: 293 i dalje.; Aelred Baker, "The 'Gospel of Thomas' and the Syriac 'Liber Graduum',"NTS 12 (196566): 4955; "The Gospel of Thomas and the Diatessaron," JTS 16 (1965a): 44954; A. F. J. Klijn, "Das Thomasevangelium und das alt-syrische Christentum," VC 15 (1961): 14659.11 Vidi, na primer, Koester 1990: 7880; Bentley Layton, The Gnostic Scriptures, New York: Doubleday, 1987: 360 i dalje.; Han Drijvers, "Facts and Problems in Early Syriac-Speaking Christianity," SC 2 (1982): 158ff.; Tai Akagi, "The Literary Development of the Coptic Gospel of Thomas," doktorska disertacija,

26

- isticanje asketske ideologije sirijsko-enkratitskog tipa;12

- formalno-kritika autonomija Jevanelja po Tomi, ili njegova veza sa

dokumentom Q kanonskih jevanelja.13

Robinson, Kester i njihovi sledbenici najvie su se bavili dokazivanjem da

Jevanelje po Tomi ukazuje na postojanje nezavisne tradicije Isusovih izreka, koje su

starije, ili bar drukije od sinoptike redakcije tih izreka. Jedan pravac njihove

argumentacije vodio je ka ispitivanju anra ovog jevanelja (koji je Robinson oznaio

kao logoi sophon, rei mudraca, a Kester kao gnomai diaphoroi).14 Oba autora

kojima su se docnije pridruili i Dejvis, Krosan, Paterson i drugi zalagala su se za tesnu

povezanost izmeu stratuma Q sinoptikih jevanelja i Tomine zbirke izreka, kako u

smislu porekla, tako i knjievnog anra. Ne samo da je Jevanelje po Tomi jevrejsko-

hrianski spis koji odraava najraniju etapu irenja Isusovih izreka, nego je, isto tako, on

vano svedoanstvo o sofiolokim sklonostima Tomine zajednice. Ispitivanju te

poslednje teze Stevan Dejvis je posvetio itavu knjigu.15 On veruje da Toma nipoto ne

predstavlja gnostiku raspravu.16 Pored ostalog, to je rani jevrejsko-hrianski dokument

(pisan sredinom prvog veka), koji je, u formi instrukcija, pre svega bio namenjen

novokrtenim lanovima hrianske zajednice.17

Kao predstavnik Bultmanove formalno-kritike kole, Helmut Kester je puno vie

panje posvetio ispitivanju sinoptikih paralela u Jevanelju po Tomi. U svojoj knjizi

Stara hrianska jevanelja (1990), on se veoma ubedljivo zalae za formalno-kritiku

nezavisnost Tominih logiona. Vei deo njegove analize bavi se paralelama Q / Toma, kao

i uporednom analizom parabola u Tomi i etvrtom poglavlju Markovog jevanelja (Mk Western Reserve University, 1965: 50 i dalje; Puech 1963: 286 i dalje; Klijn 1961: 148 i dalje, i "Christianity in Edessa and the Gospel of Thomas," NovT 14 (1972): 76 i dalje; Grant 1960: 67.12 Upor. naroito Quispel 1975a: 98112.13 Vidi Koester 1990; Patterson 1988; Robinson 1986; Cullmann 1962.14 Vidi Robinson and Koester 1971, pogl. 3 i 4.15 Vidi Davies 1983.16 Davies, 147.17 Davies, 136.

27

4). Kester tvrdi da jedino briljiva analiza tih paralela moe na kraju da dokae ili ospori

eventualnu zavisnost jednog dokumenta od drugog. Kao to emo uskoro videti,

izostanak bilo koje od zajednikih redakcionih odlika izmeu Tome i sinoptiara, moe,

naravno, da bude znaajna indicija u pogledu povesti tradicije tih dokumenata.

Druga grupa istraivaa (ukljuujui R. Brauna, Doresa, Gertnera, R. Granta,

Mejera, Rudolfa, ragea) osporava gledite o nezavisnom, jevrejsko-hrianskom poreklu

Jevanelja po Tomi. U svojim predlozima, ovi istraivai nude podjednako zanimljive

argumente. Na primer, ako Toma svedoi o nezavisnom razvoju Isusovih izreka, na koji

nain moemo da objasnimo injenicu da sam dokument sadri tako raznolike paralele sa

sva etiri kanonska jevanelja, nekim Pavlovim poslanicama, apokrifnim jevaneljima po

Jevrejima i Egipanima, kao i s obiljem drugih, nekanonskih izvora i dokumenata iz

sirijske i egipatske hrianske tradicije?

Pored toga, veoma mona protivtea tezi o nezavisnosti Tome od sinoptikih

jevanelja, moe se uspostaviti dokazivanjem da je autor ili redaktor te zbirke izreka

koristio specijalnu grau iz Mateja ili Luke (M ili L), i tako se naslanjao na Matejevu ili

Lukinu redakciju logia Isou. Taj argument zastupa Don Mejer u svojoj knjizi o

istorijskom Isusu.18 Mejerov argument zavreuje nau panju zbog metodolokog

znaaja za problem odnosa Tome prema sinoptikim jevaneljima.

Mejer je svoju argumentaciju izloio u poglavlju o grai iz Nag Hamadija kao

moguem izvoru u potrazi za istorijskim Isusom. Mejer negira znaaj te grae za pitanje

o istorijskom Isusu. Jedini dokument iz Nag Hamadija na koji on obraa vie panje jeste

Jevanelje po Tomi.

Mejerovi argumenti su zanimljivi, budui da tee da obuhvate vei deo tipinih

prigovora u vezi s tezom o Tominoj nezavisnosti. Neki od tih argumenata su, po svom

karakteru, opti, pa stoga ne pretenduju da budu definitivni u bilo kakvom znaajnijem

18 Meier 1991.

28

smislu.19 Ipak, najkonkretniji Mejerovi prigovori imaju za cilj da pokau da se

Jevanelje po Tomi posluilo specijalnom Matejevom i Lukinom graom, pa se, samim

tim, oslanjalo i na Matejevu ili Lukinu redakciju Isusovih izreka. Kada bi to bilo tano,

morali bismo da priznamo kako Jevanelje po Tomi nije toliko vaan izvor za

odreivanje autentinosti Isusovih govora i izreka. Najvie to bismo, u tom sluaju,

mogli da tvrdimo jeste da ovaj dokument ima sekundarni znaaj za problem autentinosti,

budui da su izreke posredno preuzete iz sinoptikih jevanelja.

Paljiviji osvrt na Mejerove primere paralela iz JT/M i JT/L teko e, meutim,

ikoga uveriti da je Toma bio pod direktnim uticajem Mateja ili Luke. Naprotiv. Verujui,

moda, u njihovu kumulativnu vrednost, Mejer analizira jedanaest JT/M i pet JT/L

paralela.20 Iako se paralele iz Luke ne mogu nai u Mateja, velika je verovatnoa da su

one izvedene iz Q ili iz zajednikog osnovnog izvora tradicije. Don Klopenborg ih, na

primer, u vlastitoj zbirci Jevanelje izreka Q21 uvrtava sve osim 17:20, dok Kester i

Paterson na njih ukazuju kao na QLk (ukljuujui i 17:2021)22. Najznaajnije je, ipak,

da svih pet JT/L paralela predstavljaju razliite recenzije te izvorne grae. Ni Tomine

verzije ovih izreka (log. 3/113, 10, 63, 72 i 79) ne upuuju na to da je njihov redaktor bio

pod uticajem ijedne od Lukinih varijanti zajednike tradicije izreka.

U sluaju Matejevih paralela, koje je pobrojao Mejer, preteno je re o odjecima,

a ne o jasnim, doslovnim paralelama u kojima se prepoznaje uticaj Matejeve redakcije na

Tomu. etiri od tih paralela jesu parabole (s drukijom recenzijom u Tomi) koje su,

moda, bile poznate i Mateju i Tomi iz zajednikog osnovnog izvora. Jedan od sedam

drugih primera predstavlja opti propis zajednice u vezi s postom, milostinjom i

molitvom, to se veoma turo spominje u Tomi (log. 6, 14), ali se iroko razrauje u

19 Meier, 13032.20 Ibid., 1346.21 John Kloppenborg et al., eds., Q-Thomas Reader, Sonoma, Ca.: Polebridge Press, 1990: 31 i dalje.22 Helmut Koester and S. J. Patterson, "The Gospel of Thomas: Does It Contain Authentic Sayings of Jesus?" BR 6/2 (1990): 31 i dalje.

29

razliitom kontekstu u Mt 6:118. Jo jedna paralela (Mt 11:2830=log. 90) verovatno

predstavlja eho zajednikog obrasca mudroslovne tradicije koja se, na primer, moe nai i

u Sirahu.

Samo tri, od svih pobrojanih sluajeva, treba smatrati neto bliim paralelama

(npr. grad na steni, zmije i golubice, i biseri pred svinjama), ali one, opet, mogu

biti dobro poznate iz obe tradicije (kako Tomine, tako i Matejeve) kao poslovice i

aforizmi iz starijih kolekcija Isusovih izreka. U razliitim religijskim tradicijama irom

sveta ovakve izreke se najlake pamte i dugo prenose usmenim putem, pre nego to budu

zapisane. Kao takve, one su metodoloki vrlo nepouzdana svedoanstva u pogledu

preimustva jedne verzije u odnosu na drugu. Ovo se posebno odnosi na one sluajeve

paralela JT/Mt kod kojih se ne moe pouzdano dokazati redakciono preimustvo bilo

koje od postojeih verzija izreka.

Najzad, kada je re o poslednja dva primera, Mt 18:20 predstavlja vrlo udaljenu

paralelu s koptskom i grkom varijantom log. 30, dok veza izmeu Mt 15:30 i log. 40

(jednim od Mejerovih kljunih primera) moe da se objasnim zajednikim osnovnim

izvorom.

U svakom sluaju, varijante ne pretpostavljaju nuno i literarnu zavisnost, osobito

u onim sluajevima u kojima uticaj redaktora ne moe da se odredi. Udaljene paralele s

nekim izrekama koje se spadaju u Matejevu ili Lukinu specijalnu grau, ne predstavljaju

dovoljno svedoanstvo u pogledu zavisnosti Tome od tih izvora. Te paralele ili aluzije

mogu se prepoznati i kod uporedne analize sinoptiara i Jovana, ali to, razume se, ne

znai po svaku cenu da se Jovan oslanjao na sinoptike tekstove u vreme kada je

sastavljao vlastite verzije tih paralela. Postojanje zajednikog osnovnog izvora, kao i

istrajnost usmene tradicije u sluaju parabola, poslovica i aforizama moe sasvim dobro

da objasni takve sluajeve.

Tvrdim, stoga, da Mejer nije uspeo da pokae da je, u bilo kojoj fazi redakcije,

Jevanelje po Tomi neposredno koristilo Matejevu ili Lukinu specijalnu grau. Detaljnija

30

analiza ovih primera pokazuje da se paralele ove vrste u Tomi mogu jednako dobro

objasniti zajednikim osnovnim izvorom ili istrajnou usmene tradicije tj. onim

elementima koji bi mogli da doprinesu slinim redakcijama odreenih izreka u

Jevanelju po Tomi i kod sinoptika.

Ipak, jo jedan izazov tezi o nezavisnom poreklu Jevanelja po Tomi nalazimo u

radovima istraivaa koji nedvosmisleno zastupaju gnostiki karakter ovog dela. Knjiga

Roberta Granta Tajne Isusove izreke predstavlja dobar primer takve analize. Slaem se s

Grantovom teorijom u onoj meri u kojoj se Toma dovodi u vezu s naasenskim izvorom

citiranim u Hipolitovom Refutatio omnium haeresium. Docnije emo nastojati ne samo da

istraimo tu naasensku vezu, nego i da je potkrepimo dodatnim, jo konkretnijim

argumentima. Meutim, redakcijsko-kritika analiza Jevanelja po Tomi koja moe da

pokae da je, u ovom sluaju, re o jednom vieslojnom dokumentu koji je proao kroz

bar dve odvojene faze prenoenja svakako bi trebalo da ostavi prostora za docnije,

sekundarne recenzije tog dokumenta, u manje-vie prepoznatljivom gnostikom

maniru. Pa ipak, kao to smo ve utvrdili u uvodnom delu, injenica da Jevanelje po

Tomi moe doista da predstavlja jedno sekundarno jevanelje, ne protivrei ubedljivoj

formalno-kritikoj argumentaciji, koja upuuje na raniju, jevrejsko-hriansku zbirku

Isusovih izreka koja je nastala nezavisno od sinoptikih jevanelja.

Jevrejsko-hrianske odlike jevanelja

Tezu o jevrejsko-hrianskim23 korenima Jevanelja po Tomi prvobitno je predloila

meunarodna grupa naunika24 koja je pripremila i objavila editio princeps ovog

dokumenta 1959. godine. Odluujua istraivanja, koja su utrla put takvoj teoriji,

preduzeli su Anri-arl Pie i il Kispel u nizu svojih tekstova o Jevanelju po Tomi. 23 U ovoj knjizi, koristim izraz jevrejsko-hriansko u veoma irokom smislu: on jednostavno upuuje na ranohrianske grupe jevrejskog porekla. 24 Prvenstveno Pie, Kispel i Gijomon. Upor. Uvod, fusnota 1.

31

U svom prilogu Apokrifima Novog zaveta u izdanju Heneke-nemelhera, Pie je

predoio nekoliko znaajnih argumenata koji se tiu problema porekla i prenoenja

Jevanelja po Tomi. Neki od tih argumenata mogu da se ukratko izloe na sledei nain:

Pleonastiki oblik imena Didim Juda Toma (Didim i Toma su grka i

aramejska varijanta istog epiteta blizanac) jeste indikator jevrejsko-hrianskog

porekla Tomine tradicije u istonoj Siriji;25

Velianje Jakova Pravednog (log. 12) kao nosioca tradicije sauvane u

Jevanelju po Tomi;26

Postojanje arameizama, to verovatno ukazuje na sirijsko jeziko okruenje, ali

isto tako moe da uputi i na rano palestinsko poreklo Jevanelja po Tomi (u tom sluaju

Pie se prvenstveno oslanja na Gijomonova istraivanja);27

Paralele s drugim jevrejsko-hrianskim dokumentima poput Dela Tominih,

Jevanelja po Jevrejima, Pseudo-Klimenta, Tacijanovog Diatesarona, itd.28

Tu ideju je potom podrao il Kispel u nizu tekstova o Jevanelju po Tomi. Vei

deo tih eseja sakupljen je i pretampan u drugom tomu njegovih Gnostikih studija

(1975).29 Kispel tvrdi ne samo da Jevanelje po Tomi predstavlja jevrejsko-hrianski

dokument poreklom iz Sirije, nego i to da tekst upuuje na karakter zajednice koja je

prenosila ove izreke.

Nakon temeljnog ispitivanja razliitih paralela Jevanelja po Tomi s ostalom

kanonskom i nekanonskom literaturom, Kispel je doao do sledeih vanih zakljuaka:

Jevanelje po Tomi nije gnostiki spis, nego rani jevrejsko-hrianski dokument

koji se razvio nezavisno od kanonskih, naroito sinoptikih, jevanelja. Ovo je utvreno

25 Vidi Puech, 2867.26 Ibid., 306.27 Ibid., 293.28 Ibid., 286ff.29 Videti napred, fusnota 7.

32

na osnovu unutranje evidencije, tekstualnih, kao i terminolokih odlika itavog niza

izreka i njihovih paralela u jevrejsko-hrianskim tekstovima. 30

Tekst Tome svedoi o ranoj evoluciji hrianskog asketizma (monatva), s

jevrejsko-hrianskim korenima. Ima izvesnih istorijskih i tekstualnih pokazatelja koji

nedvosmisleno potvruju takve asketske i enkratitske sklonosti Tomine zajednice.31

U sluaju ove zajednice nije re samo o enkratitskom tipu asketizma, ve i

ideologiji koja promovie osobeni oblik l'ascse itinrant karakteristian za prve

jevrejsko-hrianske zajednice koje su prele u Siriju.32

Tekst je pisan oko 140. godine n.e. u Edesi, u istonoj Siriji. Poklapanje s

drugim delima iz okruenja Edese (poput Tacijanovog Diatesarona ili sirijskih Spoznaja)

ukazuje na postojanje treeg, starijeg, dokumenta kao zajednikog izvora. Taj dokument

je, po svemu sudei, bilo Jevanelje po Jevrejima.33

Oko polovine izreka u Tomi jesu, meutim, sinkretistike po svom karakteru i

verovatno izvedene iz drugog glavnog izvora Jevanelja po Tomi Jevanelja po

Egipanima. 34

Francuski autor Antoan Gijomon, trei lan ovog meunarodnog tima naunika,

prvenstveno se usredsredio na arameizme u Tomi kao mogui jeziki pokazatelj

jevrejsko-hrianskog porekla tog dokumenta. Njegova istraivanja vana su u onoj meri

u kojoj je on uspeo da, u nekoliko svojih lanaka,35 prepozna nekoliko arameizama u

Tomi. Meutim, on je preterao u svom insistiranju na sirijskom predloku (Vorlage)

Jevanelja po Tomi. Pored toga to ne posedujemo nijednu sauvanu verziju tog

jevanelja na sirijskom (niti je takav dokument spomenut u radovima docnijih sirijskih

autora), moe se zakljuiti da je metodoloki neodrivo, bez ikakvih novih dokaza, 30 Vidi Quispel 1975.31 Ibid., 99 i dalje.32 Ibid., 104 i dalje.33 Quispel 1975a: 6 i dalje i 1965/66: 37182.34 Quispel 1975a: 3 i dalje.35 Videti napred, fusnota 9.

33

praviti tako proizvoljnu vezu izmeu pretpostavljenog aramejskog predloka Tome i

hipotetike sirijske verzije tog dokumenta.36

Ova originalna hipoteza o poreklu, karakteru i mestu nastanka Jevanelja po

Tomi, koju su predloili Pie i Kispel, dovela je u pitanje prvobitne pretpostavke o tom

delu kao jednom od gnostikih dokumenata pronaenom u preteno jeretikoj

biblioteci u Nag Hamadiju. Teze ovih naunika naile su na znaajan broj pristalica (kao i

kritiara) u Sjedinjenim Dravama, Kanadi, Nemakoj, Holandiji i Japanu. Meu

amerikim i kanadskim pristalicama nezavisnog jevrejsko-hrianskog porekla Tominog

jevanelja spadaju Kameron, Krosan, Dejvis, Klopenborg, Lejton, Paterson, Robinson,

Siber i mnogi drugi. Oskar Kulman i Helmut Kester su najranije pristalice te teorije u

Nemakoj, a docnije i Sjedinjenim Dravama (Kester), dok holandsku kolu

predstavljaju Klajn i Drajvers. Najzad, Tai Akagi je jedan od najpoznatijih japanskih

autora koji podravaju stav o Tominom jevrejsko-hrianskom poreklu, kao i njegovoj

nezavisnosti od sinoptikih jevanelja.

Meu ovim istraivaima ima, razume se, autora koji se ne slau s Kispelom i

Pieom oko puno pitanja, ali danas, u najmanju ruku, moe da se prizna da je veina

naunika iz te nezavisne kole sklona da podri najmanje tri osnovne pretpostavke:

1. Jevanelje po Tomi potie iz istone Sirije;

2. Iako gnostiko u celini, ono je povezano, u jednom od svojih starijih slojeva, s

jevrejskim hrianstvom;

3. Toma promovie asketsku ideologiju sirijsko-enkratitskog tipa.

Naroito snano je uverenje Tominih tumaa u pogledu sirijskog (edesanskog)

porekla ovog jevanelja. Teza o Edesi kao mestu nastanka Tome svakako je jedna od onih

teorija koje momentalno nailaze na podrku meu najistaknutijim naunicima u ovoj

oblasti. Zbog toga smatram da postoji irok nauni konsenzus unutar Tominih studija, bar

36 Za detaljniju raspravu o ovom problemu, videti potpoglavlje Jeziki problem.

34

kada je re o sirijskom poreklu Jevanelja po Tomi. Taj konsenzus emo, ipak, na puno

sistematiniji nain preispitati u sledeem poglavlju.

Vratimo se sada pitanju jevrejsko-hrianskog porekla naeg jevanelja. U

pogledu Kispelove hipoteze o dva glavna izvora37 Jevanelja po Tomi, moemo da

zakljuimo da je ona zasnovana na tanim preliminarnim uvidima. U stvari, Jevanelje

po Tomi jeste dokument sastavljen od najmanje dve razliite vrste izreka. Vei deo tih

izreka ima paralele u Svetom pismu i moe se naroito povezati sa sinoptikom graom.

U irem smislu, veina izreka moe da se odredi kao jevrejsko-hrianska po karakteru.

Druga grupa logiona u Tomi je doista razliita, i po svemu sudei, izvedena je iz drugog,

sinkretistikog izvora koji Kispel isuvie lako prepoznaje kao Jevanelje po

Egipanima.38

Pre otkria koptskih rukopisa Tome, veliki broj istraivaa verovao je da Isusove

izreke iz Oksirinha (tj. grke verzije ovog jevanelja) predstavljaju deo Jevanelja po

Egipanima ili Jevanelja po Jevrejima.39 A to, svakako, nije sluajno. Iako danas

posedujemo vrlo heterogene fragmente oba aleksandrijska jevanelja, ti fragmenti

sadre upadljive paralele s naom koptskom verzijom Tome. Na osnovu injenice da

Toma obuhvata dosta specifian skup izreka, koje nalazimo i u Egipanima i Jevrejima,

(uprkos tome to ova dva poslednja teksta nemaju nikakvu zajedniku grau), mogla bi,

moda, da se predloi sledea shema njihove povezanosti:

Eg Jev

\ /

JT

37 Tj. Jevanelju po Jevrejima i Jevanelju po Egipanima.38 Kao to se vidi iz naeg spiska Tomine posebne grae (videti neto nie u tekstu), najmanje 29 logiona u Jevanelju po Tomi odnosi se na taj drugi, vrlo osobeni, korpus izreka.39 Vidi Puech, 297.

35

Prema ovoj shemi, Toma bi bio najmlai od ta tri dokumenta. Sada bih ukratko

izloio prirodu ove veze, kao i verodostojnost Kispelove originalne hipoteze o izvoru.

Vano je primetiti, najpre, da sva tri jevanelja s ovog spiska obuhvataju

segmente tradicije nezavisne od kanonskih jevanelja. Drugo, sva ona su verovatno

napisana u istom periodu na poetku, ili sredinom drugog veka. Tree, prema

Hipolitovom svedoanstvu (Refutatio 5.7.8 i 5.7.20), najmanje dva od tih dokumenata

bila su poznata frigijskoj religijskoj sekti naasenima.

U pogledu karaktera postojeih paralela izmeu Tome i Jevanelja po Jevrejima,

mogla bi da se istakne vanost sledeih odlika:

1. Oba teksta pripisuju istaknutu ulogu Jakovu, bratu Isusovom, to moe da

ukae na njihovo zajedniko, jevrejsko-hriansko naslee (upor., na primer, log. 12 u

Tomi i Jeronimov De viris illustribus, 2).

2. I Toma i Jevanelje po Jevrejima bili su, kao to je znano, korieni u

hrianskim krugovima u Aleksandriji i Egiptu gde se govorio grki jezik. Postojanje

grkog prepisa Tome, kao i neobinog naslova Jevreji (to, po pravilu, upuuje na

Jevreje u dijaspori koji su govorili grki) potkrepljuje ovu pretpostavku.

3. U Tomi, kao i u Jevanelju po Jevrejima, moemo da prepoznamo jasne

sofioloke sklonosti. U pogledu drugog teksta, treba uoiti ulogu Svetog Duha, uoblienu

prema predstavi o boanskoj mudrosti u hebrejskoj mudroslovnoj literaturi.

4. Vrlo neobinu paralelu predstavlja i prisustvo formule trai nai (izgaraj)

zaudi se ovladaj (poivaj) u Tominom log. 2 (P. Oxy. 654.59) i Jevanelju po

Jevrejima (Kliment, Stromata 5.14.96). Dok Toma umee izgaraj kao izvesno

egistencijalno stanje koje prethodi stanju savrenstva, autor drugog jevanelja insistira na

eshatolokim konotacijama stanja poivaj. U svakom sluaju, Toma je poznat po

potpunom izostavljanju eshatolokog materijala.

Precizirajmo sada slinosti izmeu Tome i Jevanelja po Egipanima:

36

1. Zajednika tema o samovanju (devianstvu, aseksualnosti) javlja se u oba

jevanelja kao osobena odlika (upor., na primer, log. 22 = Stromata 3.13.96 = Drugi

Kliment 12.12; upor., takoe, logione 11, 15, 106, 114);

2. zajedniki simbolizam krtavanja (tj. motiv odee stida u log. 37 i Stromata

3.13.92);

3. uloga Salome kao zajednikog sabesednika u oba jevanelja;

4. znaaj naasena kao grupe koja je koristila oba jevanelja (Refutatio 5.7.8 i

dalje, i 5.7.20).

Uprkos ovim upadljivim slinostima izmeu Jevanelja po Tomi i druga dva

apokrifna jevanelja, fragmentarni karakter Jevanelja po Egipanima i Jevanelja po

Jevrejima ne dozvoljava nam da izvedemo ikakve vre zakljuke u pogledu

verovatnoe njihove direktne povezanosti ili nezavisnosti. Ostaje metodoloki

problematino, naroito nakon otkria najpotpunije, koptske, verzije Jevanelja po Tomi,

izloiti bilo kakvu formalno-kritiku hipotezu koja bi Jevanelje po Tomi posmatrala kao

jednostavnu kombinaciju druga dva dokumenta. Najmanje bi to bi, u tom pogledu, mogli

da tvrdimo jeste da se Kispel oslanjao na vrlo izolovane (iako znaajne), paralele izmeu

Tome, s jedne strane, i Jevanelja po Egipanima i Jevanelja po Jevrejim, s druge.

Jednostavno reeno, poreklo 114 izreka u koptskom Tomi ne moe dovoljno da se objasni

pomou dva aleksandrijska jevanelja.

Pored toga, to se izvora Tominog jevanelja tie, saglasan sam sa Kispelovim

preliminarnim uvidima: ovaj dokument sastavljen je od najmanje dva tipa izreka, od

kojih su jedne vie sinkretistike po svom karakteru. U pogledu drugog stratuma

Jevanelja po Tomi, najverovatnije je da tu imamo posla s nezavisnim jevrejsko-

hrianskim izvorom koji preteno ispoljava odlike sinoptikih izreka. Meutim, iako taj

jevrejsko-hrianski izvor obuhvata vei deo Tomine grae, moemo da se zapitamo da li

Jevanelje po Tomi u celini treba smatrati jevrejsko-hrianskim jevaneljem. Moj

37

odgovor na to pitanje je negativan, a ukazao bih na najmanje dva vana razloga za takvu

tvrdnju.

Prvo, hermeneutika, kao i redakcijsko-kritika analiza ove zbirke logiona,

ukazuju na to da je ovde re o sloenom, vieslojnom dokumentu koji jasno izraava ne

samo raznolikost izvora svoje tradicije, nego i sinkretiko religijsko-filosofsko okruenje.

Iako izreke sa sledeeg spiska predstavljaju manje od etvrtine teksta Jevanelja po Tomi,

one su dovoljno neobine da ukau na sekundarnu recenziju starijeg korpusa izreka u

preteno sinkretikom ili gnostikom kontekstu.

Tomina posebna graa (Izreke bez sinoptikih paralela)

logion

4a. Isus ree: ovek star mnogo dana nee oklevati da upita detence od sedam dana o mestu ivota, i on e iveti.

7. Isus ree: Blaen je lav koga pojede ovek, i lav e postati ovek; a proklet je ovek koga pojede lav, i lav e postati ovek.

11b. Onda kada ste prodirali mrtve, oiveli ste ga; kada uete u svetlost, ta ete uiniti? Onda kada ste bili jedno, postali ste dva. Ali kada ste postali dva, ta ete uiniti?

15. Isus ree: Kada ugledate njega koji ne bee roen od ene, padnite niice pred njim i oboavajte ga: On je va Otac.

18. Uenici upitae Isusa: Reci nam kakav e biti na kraj. Isus odgovori: Zar ste ve otkrili poetak kada pitate o kraju? Jer, gde je poetak, tu e biti kraj. Blaen je onaj koji e stajati na poetku, i on e znati kraj i nee okusiti smrt.

22c. Isus im odgovori: Kada od dva napravite jedan i kada uinite da unutranje bude kao spoljanje, a spoljanje kao unutranje, i gore kao dole, i kada muko i ensko spojite u jedno, tako da muko ne bude muko a ensko (ne) bude ensko, kada stvorite oi umesto oka, i ruku umesto ruke, i stopalo umesto stopala, (i) lik umesto lika, tada ete ui [u Carstvo].

28. Isus ree: Stao sam sred ovoga sveta i prikazao im se u telesnom obliju; sve ih zatekoh pijane, nijednog meu njima ednog. I dua me zabole zbog sinova ljudi, jer oni su slepi u srcima svojim i ne vide da su prazni doli na ovaj svet (i da) prazni pokuavaju da odu iz njega. Ali sada su pijani. Kada se oslobode vina, tada e se pokajati.

38

29. Isus ree: Ako je telo stvoreno zbog duha, to je udo; ali ako je duh (stvoren) zbog tela, to je udo nad udima. Ali, ja se udim tome kako je ovo veliko balgo stvorilo sebi dom sred ovog siromatva.

42. Isus ree: Postanite prolaznici.

49. Isus ree: Blaeni su samotni i odabrani, jer vi ete pronai Carstvo; jer vi iz njega dolazite, (i) ponovo ete se tamo vratiti.

56. Isus ree: Ko god je spoznao ovaj svet, pronaao je le, a ko god je pronaao le, ovaj svet nije dostojan njega.

59. Isus ree: Posmatrajte ivoga dokle god ivite, da ga ne biste posle smrti uzaludno traili.

60. [Oni videe] jednog Samarianina koji je iao ka Judeji nosei jagnje. On upita svoje uenike: (Zato) ovaj ovek (nosi) jagnje sa sobom? Oni mu odgovorie: Da bi ga mogao zaklati i pojesti. On im ree: Sve dok je ivo, on ga nee pojesti, ve (samo) ako ga je zaklao i ono postane le. Oni rekoe: Inae nee to moi da uini. On im ree: I vi, traite sebi mesto u Spokojstvu da ne biste postali le i bili pojedeni.

67. Isus ree: Ko god zna Sve, ali ne uspe (da spozna) sebe samog nema nita.

70. Isus ree: Ako to iznedrite u sebi, to to imate e vas spasti. Ako to nemate u sebi, to to nemate u sebi e vas ubiti.

74. On ree: Gospode, mnogi su oko cisterne, ali niko u cisterni.

77b. Odlomite (komad) drveta, ja sam tu; podignite kamen, i nai ete me tu.

80. Isus ree: Ko god je spoznao ovaj svet, pronaao je telo, a ko god je pronaao telo, njega ovaj svet nije dostojan.

83. Isus ree: Likovi su vidljivi oveku, a Svetlost koja je u njima skrivena je u Liku Svetlosti Oeve. On e se pokazati, a njegov Lik skriva njegova Svetlost.

84. Isus ree: Kada vidite sebi slinoga, vi se veselite. Ali kada vidite vae likove koji su stvoreni pre vas, (koji) niti umiru niti se pokazuju, koliko ete podneti!

85. Isus ree: Adam je postao od velike moi i velikog obilja, a (ipak) nije postaodostojan vas. Jer, da je bio dostojan, [on] ne [bi okusio] smrt.

87. Isus ree: Ubogo je telo koje zavisi od tela, i uboga je dua koja zavisi od ovo dvoje.

97. Isus ree: Carstvo [Oevo] je poput ene koja je nosila posudu punu jela. Dok je ila [jednim] dalekim putem, drka posude se polomila. Jelo se rasulo za njom po putu. Ona

39

(to) nije znala, nije nita primetila. Poto je ula u svoju kuu, spustila je posudu i videla da je prazna.

98. Isus ree: Carstvo Oevo je poput oveka koji eli da ubije nekog monika. Izvukao je ma u njegovoj kui, zario ga je u zid da vidi da li e ga ruka posluati; zatim je ubiomonika.

101b. A koji [ne] voli oca i majku kao ja, ne moe biti [uenik] moj, jer, mati moja [ ], ali [moja] prava [Majka] dade mi ivot.

105. Isus ree: Ko god pozna oca i majku bie nazvan sinom bludnice.

110. Isus ree: Ko god je pronaao ovaj svet i obogatio se, neka se odrekne ovoga sveta.

112. Isus ree: Teko telu koje zavisi od due; teko dui koja zavisi od tela.

114. Simon Petar ree im: Neka Marija ode od nas, jer ene nisu dostojne ivota. Isus odgovori: Gle, ja u je povesti, nainiu od nje muko tako da i ona moe postati ivi duh, poput vas mukaraca. Jer, svaka ena koja od sebe stvori muko ui e u Carstvo Nebesko.

Dalje ispitivanje porekla naasenske sekte sigurno e doprineti boljem

razumevanju tog sekundarnog, redakcionog procesa koji odreuje karakter Jevanelja po

Tomi. S druge strane, ovakav proces je donekle zanemaren u Kispelovim istraivanjima u

korist jevrejsko-hrianskog Vorlage Jevanelja po Tomi. Meutim, Grant jasno istie

znaaj te sekundarne recenzije, ali se izjanjava protiv mogunosti da Toma sadri

izvornu i autohtonu grau o Isusovoj tradiciji. Budui da naa analiza ima za cilj da

pokae kako su naaseni bili sinkretistika religijska sekta grko-frigijskog (a ne jevrejsko-

hrianskog) porekla,41 i budui da smatramo lanove ove grupe izvornim prireivaima

Tominog jevanelja, ovo jevanelje bi teko moglo da se in toto smatra jevrejsko-

hrianskim dokumentom.

I sada dolazimo do drugog vanog razloga zbog ega Jevanelje po Tomi ne

izgleda kao jevrejsko-hrianski tekst. ak i stariji, nezavisni sloj Jevanelja po Tomi

Svi odlomci iz Jevanelja po Tomi citirani u ovoj knjizi navedeni su prema prevodu Novice Petrovia (Gnostiki tekstovi, Alef, Gradac, 1992, str. 89-100). Prim. red.41 Dovoljno je ovde rei da su naaseni, prema Hipolitovom izvetaju (Refutatio 5.9.10), uestvovali u misterijama Velike Majke Kibele!

40

ukazuje na izvesne nedoslednosti u kontekstu optije jevrejsko-hrianske orijentacije.

Ovaj fenomen je ve uoilo nekoliko istraivaa.42 Tomina zajednica, na primer, potuje

sabat (log. 27), ali odbacuje obrezivanje (log. 53); velia Jakova Pravednog (log. 12), ali

daje preimustvo Tomi, najveem gnostiku od svih Isusovih uenika (uvod i log. 13);

hvali odvajanje od sveta (log. 27), ali, opte uzev, izraava sumnju u post, molitvu i

milostinju (log 14).

Ove nepodudarnosti su dodatno naglaene negativnim stavom koji Tomin Isus

ima prema farisejima i pisarima (log. 39 i 102), prema dvadeset dva proroka Izrailjeva

(log. 52) i, uopte, prema Jevrejima (log. 43). Konano, logion 30, u kome neki autori

prepoznaju tragove rabinskog naslea,43 tumai se u koptskom Tomi na jedan vie

politeistiki nain! Zanimljivo je da ista ova izreka zvui mnogo pravovernije u

verziji iz Oksirinha (P. Oxy. 1.2330). Ipak, ona je tu nadopunjena drugom, puno

izrazitijom panteistikom izrekom koja se nalazi u drugom delu koptskog logiona 77

(77b).

Sve ove eklektike, i pomalo protivrene, ideoloke odlike Jevanelja po Tomi

komplikuju ionako ve zamrenu povest tradicije i odvraaju nas od definisanja ovog

dokumenta kao dela s jasnim jevrejsko-hrianskim poreklom. Po svemu sudei, ovde

nailazimo ne samo na jedan palimpsest koji reflektuje prenoenje rane tradicije Isusovih

izreka, nego i izrazito sinkretiki spis ija sekundarna recenzija ukazuje na eklektiko,

heterogenije religijsko-filozofsko okruenje. Takvo okruenje bie preciznije razmotreno

u treem poglavlju koje se vie bavi poreklom naasena.

Vidovi askeze u Jevanelju po Tomi

42 Na primer, Grant and Freedman 1960; R. McL. Wilson 1960; Otto Piper, "The Gospel of Thomas," PSB53 (1959): 2223; Johannes Munck, "Bemerkungen zum koptischen Thomasevangelium," ST 14 (1960): 13047.43 Vidi Wilson, 12122. Uporedi Mt 18:20.

41

Ako posmatramo neke oblike asketske prakse u perspektivi kulturnog ukrtanja i

proimanja, na prvi pogled se ini da je tu re o relativno ogranienom broju zajednikih

radnji usmerenih ka razliitim ciljevima, manje-vie precizno definisanim unutar

razliitih religijskih tradicija. U taj optiji skup radnji, mogao bi se, na primer, ubrojati

post, molitva, milostinja, meditacija, bdenje, razliiti vidovi manuelnog rada, seksualno

uzdravanje, fiziko odvajanje ili povlaenje, neki oblici samokanjavanja i drugo.

S druge strane, izgleda da raznolikost verskih uenja, ideja i simbola usmeravaju

te fundamentalne oblike religijskog ivota ka raznorodnim ciljevima. Slobodnije reeno,

neki od tih ciljeva mogu se opisati kao: dostizanje savrenstva, besmrtnosti, osloboenja;

proiavanje, prosveljenje, oboenje; ekstaza, utrnue, vrhunsko saznanje (saznanje

vrhunskog); odricanje od sveta, gaenje, pokajanje, izolacija, transformacija.

S druge strane, bilo bi suvie jednostavno ako bi se ta raznolikost asketskih

ispoljavanja tumaila u smislu slinih sredstava koji vode razliitim ciljevima

(definisanim unutar odreenog religijskog konteksta). Vrlo brzo se tu, naime, uvia da je

religijski asketizam jedan puno sloeniji fenomen. Na primer, paljivijim uvidom u

izvesne forme ili tehnike meditacije zapaamo da u slinom kontekstu (npr. religije

Indije), klasini sistem joge, s jedne strane, i budistika dhyana, s druge strane,

predstavljaju dve vrlo razliite asketske discipline.44 U ovom sluaju, pojam meditacije

treba shvatiti samo kao zajedniku oznaku, ili zajedniki imenitelj za dva razliita

sistema asketskog zadubljivanja.

S druge strane, u isto praktinom smislu, istona pravoslavna hesychia (shvaena

kao molitva srca) i neki oblici mantra-joge, izgledaju puno blii nego to je to sluaj s

prethodnim primerom. tavie, asketske radnje seksualnog uzdravanja nalaze svoj

karakteristian izraz kako u kenobitizmu hrianskih pustinjskih otaca, tako i u dosta

komplikovanim taoistikim tehnikama dostizanja besmrtnosti. Ili, opet, prosjaka

44 Izraz ascesis shvatam, pre svega, u njegovo izvornom, helenskom smislu kao vebu, disciplinu ili obuku.

42

filozofija religioznih harizmatika, poznata iz kinike, ranohrianske i budistike

tradicije, moe se jednako ispoljiti i kroz putujui, neinstitucionalni, i monastiki,

institucionalni nain ivota.

Naspram raznolikosti oblika kulturnog proimanja i tehnika askeze, nailazimo na

veoma prepoznatljivu dualistiku retoriku i simbolizam koji treba da prue osnov za

religijsko ili metafiziko opravdanje takvog askteskog ponaanja. Mnotvo simbola,

alegorija i metafora, koji se obino dovode u vezu sa krajnjim ciljevima askeze (poput

oienja, osloboenja, izolacije, umrtvljivanja), postaju delatni unutar jednog

ireg dualistikog obrasca duha i materije, sveta i carstva bojeg, samsare i nirvane,

prakrti i purue, itd. Sklonost ka dualistikoj recepciji stvarnosti nije, meutim, nuna

odlika koju prepoznajemo u svim vidovima asketizma, jer neke religijske zajednice mogu

iznai svoje vlastite, specifine naine obrazlaganja pojedinih asketskih obreda i radnji.

Usredsredimo se stoga na osobenosti asketskog simbolizma koje prepoznajemo u

pomalo paradoksalnom jeziku zajednice koja je sastavila i prenosila zbirku Isusovih

izreka danas poznatu kao Jevanelje po Tomi.

U Tominom sluaju moemo da prepoznamo najmanje pet dosta tipinih odlika

asketizma, poznatih i iz nekih drugih religijskih tradicija. Ovde, na prvom mestu, imam u

vidu teme, slike i simbole to se odnose na sledee optije asketske stavove:

I. Odricanje od sveta (stav tipian za rano hrianstvo, rani budizam, kao i

asketski sistem ainizma): upor., na primer, log. 27, 56 ili 80.

II. Putujui nain ivota (log. 14b ili 42). U drutveno-istorijskom smislu, ovo je

bio najraniji, apostolski nain prenoenja hrianske poruke u Palestini, Maloj Aziji,

Siriji, Egiptu i nekim drugim delovima Sredozemlja. U optijem religijskom kontekstu,

ove hrianske putujue harizmatike (opisane u Didahe ili Delima apostolskim)

moemo, moda, da uporedimo sa kinikim ili budistikim svetim prosjacima.

43

III. Enkratizam vid asketizma koji se ispoljava putem razliitih simbola kao to

su monachos (log. 16, 49, 75), jedan jedini (log. 4, 22, 23), te simbolizam muko-

ensko (log. 22, 114).45

IV. Ritualna askeza. Tu je re o skupu simbola koji se odnose na krtenje, kao to

su: odbacivanje odee stida (log. 37)46, postati nalik detetu (log. 4, 21, 22, 37, 46)47,

penuavi izvor (log. 13), mladoenja i brana lonica (log. 75, 104), i dr.

V. Askeza (samo)ispitivanja. Jevanelje po Tomi je sluilo ne samo kao prirunik

za asketsku disciplinu, nego i kao tekst na kome se, moda, zasnivala meditativna praksa

nekih docnijih, egipatskih hrianskih zajednica. U tom kontekstu, treba obratiti panju

na esto prisustvo obrasca traipronai na nekim stratekim mestima u ovom

dokumentu (npr. log. 2, 38, 59, 92); ili, pak, na temu samoprepoznavanja (upor. log. 3,

111). U komparativnoj perspektivi, mogli bismo, moda, uporediti slinu funkciju koju

ima, recimo, Dhammapada u budistikoj tradiciji ili, pak, knjiga Lao C i Sutre o jogi u

ranim taoistikim i jogistikim sistemima.

Svi ovi prepoznatljivi obrasci asketske religioznosti iskazani su u Jevanelju po

Tomi uz pomo vrlo distinktivnih simbola i metafora. Razmotrimo tu samo nekolika

primera.

Tema odricanja od sveta naglaena je u Tomi posredstvom dva suprotstavljena

simbola. To su svet i carstvo. Antikosmiki stav ovog jevanelja se, moda, najbolje

moe primetiti u estom odbacivanju 'tela' i 'lea' (cf. log. 29, 56, 60, 80, 87 i 112). Takav

pogled na svet podsea nas, u izvesnoj meri, na filozofiju gaenja ranih budistikih

isposnika. Videli smo, na primer, da se u okviru Tomine posebne grae, nalazi i

sledea izreka: Ko god je spoznao ovaj svet, pronaao je le, a ko god je pronaao le,

ovaj svet nije dostojan njega (log. 56; cf. log. 80); ili, pak: Ubogo je telo koje zavisi od

tela, i uboga je dua koja zavisi od ovo dvoje (log. 87). Tom izrazito negativnom stavu

45 Videti, na primer, A. F. J. Klijn, "The 'Single One' in the Gospel of Thomas," JBL 81 (1962): 27178.46 Vidi Jonathan Z. Smith, "The Garments of Shame," HR 5 (1965/66): 21738.47 Vidi Howard Kee, "'Becoming a Child' in the Gospel of Thomas," JBL 82 (1963): 30714.

44

prema telesnom moe se, u Tominom jevanelju, pridodati i tema posta na ovome

svetu (log. 27a).49

Napred su ve spomenuti i neki simboli kojima se izraava enkratitska ili ritualna

forma askeze. Mogli bismo tu, moda, dodati i to da se simbol monachos, samotnik,

javlja u Tome kao ideal istote i savrenstva, dok dihotomija muko-ensko tu ukazuje na

neke specifine aspekte naasenske ideologije.50 Jevanelje po Tomi je, verovatno,

najraniji hrianski spis u kome se re monachos (samotnik) upotrebljava gotovo kao

terminus technicus. U svojim koptskim varijantama, izrazi oua (jedan) i oua out

(jedini) se javljaju ee u izrekama koje upuuju na onoga ko se pridrava celibata ili,

pak, na duhovni ideal savrenstva. Meutim, u Tominom jevanelju grki izraz

monachos koji, u stvari, predstavlja etimoloku osnovu naih rei monah, monaki i

monatvo nema onih specifinih konotacija koje se odnose na docniji koncept

monakog reda, drutva ili zajednice. Samotnik se tu, pre svega, javlja kao jedno

idealno stanje istote, devianstva, celibata i savrenstva, i ne upuuje na bilo kakvu

institucionalnu formu asketizma, kao to je recimo kenobitsko monatvo egipa