STARE VREDNOSTI ZA NOVO VREME (SVETISLAV STEFANOVIĆ, … · „nova“ politička i intelektualna...

Olivera Milosavljević1 Filozofski fakultet Univerzitet u Beogradu

Izvorni naučni članak UDK: 316.64

Primljeno: 24. 09. 2010. DOI: 10.2298/SOC1004399M

STARE VREDNOSTI ZA NOVO VREME (SVETISLAV STEFANOVIĆ, NEKAD I SAD)

Old Values for New Times (Svetislav Stefanović, Once and Nowadays)

ABSTRACT After the fall of communism and the collapse of Yugoslavia, the ” new” Serbian elite made a demarcation towards the former state in all aspects, including its interpretation of the past. This phenomenon is especially present in reevaluations of the fascist ideology of 1930s which is often relativized to the point of unrecognizability by adducing positive facts. A characteristic example discussed in this paper is the defense of Dr Svetislav Stefanović’s ideological principles by his contemporary biographers. KEY WORDS new interpretation, fascism, „supernationalism“, racism APSTRAKT Posle pada komunizma i raspada Jugoslavije, „nova“ elita srpskog društva napravila je demarkaciju prema prethodnoj državi na svim aspektima, uključujući i njenu interpretaciju prošlosti. Ovaj fenomen je posebno prisutan u „novim“ ocenama ideologije fašizma iz tridesetih godina XX veka koja se relativizuje do neprepoznatljivosti u svetlosti pozitivnih činjenica. Karakterističan je primer današnja „odbrana“ ideoloških načela dr Svetislava Stefanovića kojoj pristupaju njegovi savremeni biografi. KLJUČNE REČI nova interpretacija, fašizam, „supernacionalizam“, rasizam.

Označavajući „novi početak“ posle pada komunizma i raspada Jugoslavije, „nova“ politička i intelektualna elita srpskog društva napravila je demarkaciju prema prethodnoj državi na svim aspektima, uključujući i njenu interpretaciju prošlosti. Tendencija da se „premosti“ celokupna istorija socijalističke Jugoslavije i odbace vrednosti na koje se ona pozivala ne bi bila toliki problem da se zadržava samo na metodama nekritičkog pristupanja analizi, bilo određenih razdoblja prošlosti, bilo aktera u njima. Problem u Srbiji, međutim, postaje mnogo dublji, čak nepremostiv, jer korišćene metode „nove interpretacije“ razaraju ne samo društvenu svest o prošlosti, već i naučni metod, naučne institucije, pa i samu nauku. Ne radi se više o nekritičkom pristupanju analizi ili o „novoj interpretaciji“. O novim saznanjima se nikada nije ni radilo. Radi se, naprotiv, o pokušaju da se prošlost bagatelizuje, da se njeni akteri „izvuku“ iz svog vremena i usaglase sa današnjim, da se njeno ———— 1 [email protected]

400 SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N° 4

istraživanje prikaže kao selektivni amaterski poduhvat, a naučni metod svede na puki utisak nastao iz porodične ili nacionalne „oral history“.

Ovaj fenomen je posebno prisutan u „novim“ ocenama Drugog svetskog rata i odnosa antifašizam–kolaboracija sa fašizmom koji se relativizuje do neprepoznatljivosti u svetlosti pozitivnih činjenica, a uloga njihovih aktera vrednosno preformuliše prostom inverzijom pozitiva i negativa, bez uključenja ikakvih novih saznanja. Da savremene ocene nikako nisu nove već da predstavljaju samo reafirmaciju odavno prisutnih i u nauci argumentovano odbačenih „slika“ prošlosti, svedoči činjenica da su istoričari još pre tridesetak godina raspravljali sa istim tezama, samo što one tada nisu, kao danas, bile temelj vladajuće ideologije već odraz „psihološke frustracije emigracije“ koja je njima nastavljala svojevremeno izgubljeni rat. I danas, kao i tada, „nove“ interpretacije se oglušuju na u nauci jedino prihvatljiv zahtev: „Množina interpretacija nije neprihvatljiva ukoliko je analiza korektno izvedena i razumevanje logički koherentno“ (Petranović, 1983:65-66). Upravo suprotno ovom zahtevu, zanimljiv je fenomen bio prisutan i onda, ali i danas, da što su predmeti analize sporniji, pokazuju se inspirativnijim za „novu interpretaciju“, prostim odbacivanjem same „spornosti“ obeležene kao jedne u nizu „komunističkih laži“. Stare interpretacije se bez argumenata odbacuju sa podrazumevanom pretpostavkom da čim su „komunističke“, a priori su i neistinite. Jedino pitanje koje se danas nikako ne postavlja, glasi: A šta kada jesu istinite?

Sa stanovišta savremenosti manje je bitna sama reduciranost i selektivnost „novih interpretacija“ od njihovog cilja i krajnjeg ishoda. U težnji da se „predmetu“ analize da novi vrednosni sadržaj i da se preformuliše iz „negativa“ u „pozitiv“, kao i čitava prošlost sa njim, revnosni zagovornici revizije po definiciji završavaju u prevrednovanju i samih ideja o kojima govore. Drugim rečima, savremene interpretacije npr. ideja i aktivnosti pojedinih intelektualaca u prošlosti „boluju“ od karakteristične (sadržinske i kontekstualne) selekcije, kako bi nova slika koja se o njima stvara ne samo poništila ranije prisutna stanovišta već i dala dignitet idejama koje su zagovarali. Čak i kada su te ideje saglasne sa ideologijom nacionalsocijalizma.

Kao karakterističan primer može poslužiti današnja slika koja se nudi čitateljstvu o ideološkim načelima Svetislava Stefanovića2 koju stvaraju njegovi novi biografi. Verujući da bi „novo čitanje anatemisanog pisca“ dovelo do saznanja „koliko njegov rad korespondira sa današnjom savremenom političkom misli“, neki od njih su spremni da potvrde i sopstvenu saglasnost sa mnogim Stefanovićevim argumentima iz tridesetih godina (Puzić, 2006: 7, 20). Drugi su opet, uz sve napore da napišu „nove“ priloge za biografiju svog junaka, prinuđeni na selekciju, završavajući pripovedanje negde početkom tridesetih godina, iako je Stefanović

———— 2 Stefanović dr Svetislav (1874-1944), lekar, pesnik, prevodilac.

Olivera Milosavljević: Stare vrednosti za novo vreme... 401

živeo i najaktivnije delao još više od jedne decenije. Tako, jedan od njegovih najnovijih biografa zaključuje: „Ostavićemo i mi našeg junaka, poput te reke, u vazduhu, nećemo se dotaći ’oboda’ njegovog života i onog što mu se kasnije događalo. Poslednje što treba pomenuti jeste smrt njegove žene Milene, 1931. godine.“ Posle preskočene čitave decenije u njegovom životu, autor samo konstatuje da je Svetislav Stefanović osuđen na smrt novembra 1944. sa obrazloženjem da je sarađivao sa okupatorom i bio ideolog fašizma. A onda biograf zaključuje: „Da li je bio ideolog fašizma? Čini mi se da bi najpre trebalo pročitati njegove tekstove iz tog perioda pa tek onda potražiti odgovor“ (Nenin, 1995:34-36). I to je uglavnom kraj biografije Svetislava Stefanovića. Podrazumeva se da autor nije saopštio šta je pročitao u njegovim tekstovima, niti je pružio odgovor na sopstveno pitanje.

Cilj ovog teksta nije da procenjuje težinu kazne dosuđene Svetislavu Stefanoviću (to bi trebalo da bude predmet komparativne analize odnosa raznih evropskih društava prema sopstvenim kolaboracionistima i zagovornicima fašističkih ideja 1944-45. godine), nije cilj ni da proverava tačnost odluka suda iz 1944, niti da se bavi Stefanovićevom kolaboracijom u periodu od 1941. do 1944. godine. Cilj je da se proveri teza koju biografi i posle sedamdeset godina dovode u pitanje – da je Svetislav Stefanović bio ideolog fašizma, ali ne u vreme rata i vanrednih okolnosti već u godinama koje su ratu prethodile. Gde se ideološki nalazio Svetislav Stefanović od 1934. do 1941. godine, dakle, upravo u periodu koji se u savremenim biografijama uglavnom prećutkuje, šta je bio tada njegov apsolutno slobodan izbor i samim tim izvorno i duboko uverenje? Da li je njegova nesporna kolaboracija 1941-44. bila iznuđena posebnim prilikama okupacije, ili je, naprotiv, značila upravo pokušaj ostvarenja ranije prisutnih ideja?

Dolazak nacionalsocijalista na vlast u Nemačkoj uzbunio je deo desnih intelektualaca i u Beogradu, koji su, pokrenuti novim idejama, definisali sopstvena ideološka načela. Svetislav Stefanović je bio jedan od njih. Ključni kontekstualni okvir koji se u ovom slučaju mora imati u vidu, odnosi se na činjenicu da je Stefanović svoja dotadašnja demokratska stanovišta napustio upravo 1934. godine, naglo se okrećući „novim idejama“ koje su stizale od tada vladajućih ideologija u Nemačkoj i Italiji. Od 1934. godine do početka rata (a onda i u toku okupacije, što nije tema ovog teksta), serijom autorskih članaka objavljivanih u dnevnoj štampi i časopisima (Vreme, Pravda, Otadžbina, Ideje, Letopis Matice srpske), ocrtao je osnovne elemente svojih novih shvatanja. Istorijski kontekst je i ovde, kao i inače kada se govori o idejnim načelima pojedinaca u prošlosti, primarni faktor koji ih može ne samo objasniti dovođenjem u vezu s izvorima iz kojih su nastale i uzorima koje su sledile, već i komparativno potvrditi ili osporiti da li su ta i takva načela bila „opšte mesto“ trenutka u kojem su se javljala, ili naprotiv, izuzetak koji je nailazio na osudu savremenika. Godina 1934. u kojoj je Stefanović izvršio svoj „salto mortale“, kako je tih dana napisao jedan njegov savremenik, bila je obeležena sledećim, tada opštepoznatim, svetskim zbivanjima: pobedom na izborima u


Nemačkoj godinu dana ranije, Hitler je postao neprikosnoveni „gospodar“ Nemačke; njegova ideologija nacionalsocijalizma je postala predmet najžešćeg osporavanja i osude u značajnom delu svetske javnosti, i zbog svog rasizma, totalitarizma i militarizma obeležavana kao izvorište budućeg svetskog rata koji se neminovno približava; progon i ubijanje Jevreja u Nemačkoj započet prethodne godine, progon i ubijanje političkih protivnika i stvaranje koncentracionih logora, bile su svakodnevne vesti na stranicama (i) beogradskih novina. U takvom okruženju, Svetislav Stefanović je kao najznačajniji predstavnik „nove“ ideologije u beogradskoj javnosti, revnosno prezentirao svoje stavove.

Sledeći ideologe nacionalsocijalizma, u svojim tekstovima je krenuo od negacije vodećih idejnih načela toga doba, pre svega ideja demokratije i socijalizma, bazirajući svoju „novu“ ideologiju na svim karakterističnim svojstvima nacionalsocijalizma – antidemokratiji, antiliberalizmu, antikomunizmu, antiindividualizmu, antiinternacionalizmu. Nasuprot svemu tome, zagovarao je „novi nacionalizam“, ili kako ga je on definisao, „supernacionalizam“ i rasizam sa elementima antisemitizma. Idealni društveni poredak po njegovom mišljenju bio je korporativni sistem kakav je razvijan u fašističkoj Italiji, a njegovu socijalnu osnovu pronalazio je u glorifikaciji sela nasuprot „odnarođenom“ gradu, kao i u kolektivizmu nacije obeležene njenim „rasnim jezgrom“ nasuprot „pogubnom“ individualizmu i internacionalizmu. Čitav teorijski okvir koji je stvarao bio je samo uvod u preporuku za uvođenje „novog“ sistema i u Jugoslaviju.

„Supernacionalizam“ umesto demokratije i marksizma

Svoju fazu apologete fašizma Svetislav Stefanović je započeo 1934. serijom članaka u listu Vreme o renesansi nacionalizma u Evropi. Iako su neki njegovi današnji biografi spremni da mu pripišu gotovo isključivo odbojnost prema marksizmu, njegovi tekstovi iz toga doba govore da je bio podjednako antimarksistički i antidemokratski opredeljen. Pretpostavljajući selo gradu, Stefanović je tvrdio da je samo varoški mentalitet mogao da stvori „parole“ internacionalizma i samo je iz varoških odnosa mogao Marks da stvori svoju „lažnu“ nauku kao negaciju nacionalizma. „Fatalnost“ internacionalističkih „obmana“, po Stefanoviću se izražavala u „idolu i veri u progres“, „idolu i veri u nauku“, „idolu i veri u demokratiju osobito socijalističku i njenu naučnu podlogu u marksističkoj doktrini“, čiji je cilj bio da etiku hrišćanstva zamene novi idoli – „ateizam, amoralizam, slobodna misao, slobodna ljubav“. Tvrdio je da je Marks od „apsolutnog idealizma koji vlada i kozmosom i istorijom“ stvorio istorijski materijalizam kako bi se „praznim frazama“ zavele mase. Stefanović je, međutim, sa


olakšanjem predviđao da „socijalizam nikad više neće postati svetski pokret“ jer je „proigrao“ svoju ulogu.3

Demokratiju je Stefanović video kao „vernog saveznika“ marksizma do čije je „sprege“ moralo da dođe jer boljševizam znači „automatsko dalje održavanje kapitalizma u obliku državnog kapitalizma“, prekorno navodeći da „svetska demokratija radije paktira i sa konzervatizmom i sa boljševizmom nego sa fašizmom i nacional-socializmom“. Negirao je da je demokratija stvorila velike evropske nacije, tvrdeći da su one „aktivne sile koje žive po biološkim, rasnim i socijalnim bitima svojim“, traju „večito“ i preživljavaju sve, pa će preživeti i demokratski sistem. „Stihijska snaga demokratije“ nije nosilac pozitivnih vrednosti, ona u svom egalitarizmu deluje nivelizatorski, „povlađuje stvaranju mediokritetskih vrednosti“ i „uništenju svih viših, većih, izuzetnih“. Potpuni neuspeh i građanske i radničke demokratije video je u nemogućnosti da spasu svet od haosa. Razloga je bilo više, ali je prvi u tome što su se obe „prevarile u oceni snage i važnosti nacionalizma“. Građanska se „uljuljkivala“ u veri o međunarodnom bratstvu, svetskom miru, internacionalnom pacifizmu, ubeđena da je nacionalizam završio svoju ulogu. Radnička demokratija, kao a priori internacionalna, „gledala je u nacionalizmu samo šovensku stranu“, okrivljavala ga za rat i smatrala neprijateljem. Pozivajući se na teze po kojima su demokratske ideje starog Rima srušile civilizaciju antičkog sveta, Stefanović je u krizi moderne Evrope video ponovljenu krizu kulture antičkog sveta, a u pobedi demokratskih ideja začetih Francuskom revolucijom video je slom evropske civilizacije. Tvrdio je da demokratija nije ni istorijski uslovljena, da je ona istrošena i dotrajala, da je njena uloga „neosporno“ završena i da nema opravdanja da se i dalje održava. U vreme već započetog rata 1939. godine Stefanović je postajao sve sigurniji u propast demokratije i pobedu fašizma. Tada je već pisao da je demokratski poredak „propao definitivno“, da je uklanjanje demokratije preduslov za socijalni progres i da je kampanja demokratskih sistema protiv fašističkih, „unapred izgubljeni rat propalih i preživelih režima protiv revolucionarnih sila socijalne i nacionalne obnove“.4

Obračun sa marksizmom i demokratijom za Stefanovića je bio samo uvod u glorifikaciju fašizma i nacizma. U njegovoj koncepciji nacionalizam je bio identifikovan sa rasizmom jer je i sam pojam naroda definisao kao „biološki, rasni i socijalni“ organizam koji se razlikuje od drugih organizama, odnosno, naroda po vrednostima i sposobnostima koje poseduje. Zato je temelj novog sistema koji je zagovarao sadržan u povratku autoritetu, odnosno, „diktaturi jedne volje“ čiji je

———— 3 Svetislav Stefanović, Obnova nacionalizma u znaku etičke obnove, Vreme, 4. jul 1934; Apsurdi i paradoksi demokratije, Otadžbina, 11. decembar 1936. 4 S. Stefanović, Kriza demokratije – nastup korporativnog sistema, Vreme, 13. avgust 1934; Obnova jugoslovenskog nacionalizma, Pravda, 20. decembar 1934; Apsurdi i paradoksi demokratije, Otadžbina, 11. decembar 1936; Socijalne reforme i demokratija, Starim ili novim putevima, 216-218.


nosilac „biološka“ i „rasna“ nacija. Verujući da je upravo tada, tridesetih godina, nastupila epoha „ideja sila“ koja će ostvariti „diktaturu jedne volje“, nužnim je smatrao odbacivanje ideja demokratije i marksizma. Prve, jer je nivelizacijom u društvu uništavala „više vrednosti“, a druge, jer je borbom klasa koja je označavala „niži društveni tip“, onemogućavala stvaranje „višeg društvenog tipa“ koji nastaje povezanošću klasa u okviru „rasne nacije“.

Po Stefanovićevom mišljenju, nacionalizam je već pobedio internacionalizam, jer su iznad „idola jedne klase“ trijumfovali „idoli i ideali nacije“ – zemlja, dom, narod i otadžbina. Duh nacionalizma se pokazao „konstruktivan i sposoban za nove evolucije“ ispoljavajući se kao unutrašnji preobražaj, kao težnja da „narod u sebi samom“ nađe „svoje sile i moći održanja“. Zato je osnovna ideja „supernacionalizma“, kako je tumačio Stefanović, „svakom narodu njegovo pravo, i svaki narod prema svojoj vrednosti i zasluzi“. Nacionalizam je „sa svojom iskonskom snagom“ izbio na površinu, „moćno zahvatio u kompleks socijalnog problema, obuhvatio ga i apsorbovao“. Stefanović je naglašavao da se svuda u svetu stvara nova ideologija kao sinteza „dveju osnovnih graditeljskih sila modernog društva“ – aktivnog nacionalizma i onog što je pozitivno u socijalizmu.

Kritikujući jedno izjednačavanje boljševizma i nacizma, naravno, u smislu odbrane vrednosti nacizma, postavljao je pitanje kako se mogu izjednačavati ideologija koja „objavljuje rat Bogu“ i „negira porodicu“, i sa druge strane, ideologija koja se stavlja u „odbranu božanskih sila u društvu ljudskom“ i „porodicu kultiviše kao osnovu društvene zajednice“, odnosno, kako se može izjednačavati boljševizam kao ideologija koja negira privatnu svojinu, i „fašizam odnosno nacizam“ kao ideologija koja pokušava da privatnoj svojini da „nove pravednije i za ljudsku zajednicu korisnije oblike“.

Odbacujući „parole“ o agresivnom nacionalizmu, ratnoj opasnosti od fašizma, nacionalizmu kao najvećem neprijatelju mira koje su izbacivale „svetske boljševičko demokratske i masonske internacionale“, Stefanović je tvrdio da je nasuprot njihovih „visokoparnih reči“ protiv rata, stajao nacionalizam kao pravi čuvar mira. Dokazivao je da je pacifizam imanentan nacionalizmu, odricao da je on odgovoran za povećanje naoružanja u svetu, da je tvorac svetskog imperijalizma, ocenjujući „levičarske optužbe nacionalizma za ratnu opasnost“, kao neozbiljne. Čak obrnuto, najmanje ratova je vođeno iz nacionalističkih težnji, kao što je i svetski rat, po Stefanovićevom mišljenju, bio samo „nabeđen da je vođen iz nacionalnih zahteva“, a stvarno je značio borbu „svetskog imperijalizma“ oko prevlasti, stvarajući „rulje“ nezadovoljnika koje priželjkuju svetsku revoluciju. Nacionalizam, naprotiv, „obuzdava težnje svetskog imperialističkog kapitala“ i „otklanja apokaliptički krvave izglede nove svetske revolucije“. Tvrdio je da se mir ne može graditi na „frazama“ zaostalim od „jednom za svagda prošle“ Francuske revolucije, već samo na stvarnosti, „a nacionalizam je najstvarnija stvarnost“. Nacionalizam se pokazao kao veći čuvar mira „od takozvane pacifističke


demokratije“, i to onaj nacionalizam „kome su drekavci narodskih demokratskih frontova pripisivali imperijalističke težnje“ proglašavajući ga za glavnu opasnost po mir. Nasuprot internacionalnom pacifizmu koji je „laž i maska“, nacionalizam je „faktor smirenja, sređenja, sporazuma“.5

Hitler i Musolini

Da stavovi Svetislava Stefanovića o „supernacionalizmu“ nisu bila samo njegova razmišljanja nastala nezavisno od aktuelnih zbivanja u Evropi već da su, naprotiv, direktno proisticala iz fascinacije novim sistemima u Italiji i Nemačkoj, potvrđuju pohvale koje je tridesetih godina upućivao ovim zemljama i njihovim „vođama“ u ostvarenju ideja za koje se zalagao. Tvrdio je da je doktrina klasne borbe upravo trpela poraze, jer su Italija i Nemačka, kao zemlje najugroženije od marksizma, uspele da umesto pobede jedne klase, „ostvare pobedu nacije“, a umesto diktature jedne klase, da zavedu „diktaturu jedne volje u kojoj se izražava snaga i organizatorska sposobnost jednog naroda“. Zato je „sa simpatijama“ pratio pozitivne tekovine sistema u fašističkoj Italiji i „novoj Nemačkoj“, i ocenjujući da su ovi režimi stvarali jedno „socijalno bolje i pravednije državno uređenje“ i, odbacujući borbu klasa, ustanovili princip uzajamnog sporazuma svih klasa „u višoj zajednici države i nacije“, tvrdio da je prirodno i što su te dve države „sa srodnim unutrašnjim državnim uređenjem“, krenule zajedno da uređuju i spoljnu politiku. Očekivao je približavanje i Velike Britanije fašističkim zemljama, uveren da ona neće ostati ravnodušna „između dva svetska fronta, od kojih je jedan nacionalan i zato front mira i reda, sporazuma i sklada, a drugi internacionalan i zato front nereda, haosa i razočarenja“. Želeći da se sporazumevanje „nacionalističkih država“ nastavi „na bazama novog, probuđenog i osvešćenog nacionalizma“, poručivao je da „zaćute“ svi „mračni apostoli“ internacionalnog pacifizma, a od Evrope zahtevao da nikada ne zameni nacionalizam „anacionalnom internacionalom“ koja je svojstvena samo „nacionalno amorfnim masama azijata“.6

U celokupnoj beogradskoj javnosti bio je najoduševljeniji zagovornik novog korporativnog sistema u Italiji. Opisujući Rim kao grad „nacionalne, ujedinjene i velike imperijske fašističke Italije“, verovao je da je haos u svetu koji je proizvela demokratija prirodno doveo do stvaranja novih pokreta, koji kroz nove diktature traže povratak autoriteta „i spas države protiv razornih i degenerišućih sila

———— 5 S. Stefanović, Za obnovu jugoslovenskog nacionalizma, Vreme, 1. jul 1934; Protiv klasne borbe, Vreme, 10. jul 1934; Nacionalizam i svetski mir, Vreme, 9. avgust 1934; Obnova jugoslovenskog nacionalizma, Pravda, 20. decembar 1934; Kobna ravnodušnost (povodom članka Ser Ostina Čemberlena od 6 11 o.g), Otadžbina, 19. novembar 1936; Nacionalizam kao stvarni čuvar mira, Otadžbina, 6. januar 1937. 6 S. Stefanović, Protiv klasne borbe, Vreme, 10. jul 1934; Obnova jugoslovenskog nacionalizma, Pravda, 20. decembar 1934; Nacionalizam kao stvarni čuvar mira, Otadžbina, 6. januar 1937.


demokratije“. Uveren da demokratske sisteme upravo zamenjuju režimi diktatura „iz kojih se postepeno i s porođajnim teškoćama ali pouzdano, formira jedan nov sistem, sistem korporativni“ kao ideja koja će postati sila i preobraziti svet,7 već 1937. je izdao autorizovani prevod Musolinijeve knjige Korporativna država, na zgražanje dela beogradske javnosti za koju je knjiga imala isključivo funkciju propagande fašizma.8

Svetislav Stefanović je bio i jedini značajniji autor koji je u beogradskoj javnosti imao razumevanja za akciju spaljivanja knjiga u Hitlerovoj Nemačkoj. Za razliku od tadašnjih istomišljeničkih policijskih novina Kriminalna biblioteka, on u činu spaljivanja knjiga nije video borbu protiv komunizma, već protiv nemorala, uglavnom prepoznajući u nemačkim piscima čije su knjige spaljivane, „seksologe“ i nosioce Edipovog kompleksa. Cinično navodeći da su se „razni revoltirali“ zbog spaljivanja knjiga kao „nečuvenog divljaštva“, pisao je da su „umereniji ljudi“, očigledno tu ubrajajući i sebe, bili za to da se čuje i druga strana, jer „optuženoj Nemačkoj“ nije data mogućnost „da kaže ni reč u svoju odbranu“. U Nemačkoj je upravo izašla knjiga koja je objasnila „simbolični značaj spaljivanja knjiga“, a Stefanovića su u njoj najviše zanimali „sami spaljeni pisci“. Pominjao je „panseksualistu“ Frojda, „specijalistu u seksologiji“ Magnusa Hiršfelda, Klausa Mana „obdarenog“ Edipovim kompleksom, zatim i Kera, Glezera, Fojhtvangera, Tuholskog i Ludviga. Navodeći nekoliko citata iz njihovih dela, Stefanović je tvrdio da je to dovoljno da se razume „revolt nemačkih studenata“ i da se shvati „šta ih je dovelo do odluke da spale i takvu poeziju, i takvu književnost, i takvu nauku“. Verovao je da je samo „oganj revolucije“ mogao da pročisti duhovnu atmosferu od takvog „moralnog gada i smrada, kakvom ju je ispunjavala ovakva literatura i ovakva nauka, osobito raznih seksologa“. Zaključivao je da je možda poslednji čas da se „i kod nas“ neko pozabavi ciljevima takve literature i nauke, „koja se, prognana iz Nemačke, podmuklo i vešto pokušava da plasira“ pod maskom slobode, „lažnog modernizma i falsifikovanih socijalnih stremljenja“.9

Čak i u „novoj“ fašističkoj religioznosti Stefanović je video viši kvalitet, tvrdeći da su se Hitler i Musolini stavili u odbranu hrišćanstva i evropske civilizacije. On je prvi u domaćoj javnosti već 1934. poistovetio Hitlerove težnje u religijskim pitanjima sa svetosavljem, tvrdeći da „naša Svetosavska narodna crkva, velika po svojoj nacionalnoj koncepciji, kakvu sada u Nemačkoj sprovodi Hitler, po

———— 7 S. Stefanović, Za politiku dobrih suseda, Starim ili novim putevima, 346-350; Kriza demokratije – nastup korporativnog sistema, Vreme, 13. avgust 1934. 8 Musolini, O korporativnoj državi..., Srpski književni glasnik, 1. oktobar 1937. 9 S. Stefanović, Komentar spaljivanja knjiga, Starim ili novim putevima, 342-346.


svom identifikovanju crkve i nacije, mora takođe živeti svetosavske tradicije radnog i prosvetilačkog nacionalizma“.10

Svetislav Stefanović je bio spreman i da uputi komplimente Hitleru i Musoliniju lično. Tvrdeći da su velike vođe uvek dolazile „iz redova onih koji su bili u najužem kontaktu sa malim čovekom naroda“, kao takve je prepoznavao upravo Musolinija i Hitlera. Čak je verovao da su u „saznanju duhovnih vrednosti“, Musolini i Hitler daleko „iznad svih ostalih političara i državnika“ u postojećoj krizi čovečanstva i, oduševljeno citirajući Musolinijeve reči, tvrdio da je uzaludno tražiti kod bilo koga od njih sličnu „sjajnu reč“ i „sjajno ubećenje“. Napadao je demokratije koje režime Hitlera i Musolinija kritikuju kao diktatorske iako iza njih stoji „bez malo čitav narod nemački i italijanski“, navodeći u prilog fašizmu da je tzv. „demokratski“ Ruzveltov režim dobio samo 55% glasova, dok su tzv. „diktatorski“ režimi Musolinija i Hitlera dobili 99% glasova. Verujući da se industrijalizacijom i uništavanjem sela „kao večitog nosioca narodne kulture“, vrši uništavanje naroda u celini i njegovo odvajanje „od zemlje, od doma, od otadžbine“, pisao je da su upravo savremene diktature prve u istoriji stajale „na strani malog čoveka“ dajući prevagu selu i seljaku iznad varoši i varošana. A upravo Hitler i Musolini „okreću evoluciju naroda od proletera i građanina ka seljaku, koji u istoriji postaje ponovo pozvan da nosi kulturu“, baziranu „ne na kultu ljudske jedinke nego na kultu ljudske zajednice, koja je u naciji i kroz naciju u državi dobila svoj najviši i završni oblik“. Zato su Hitler i Musolini „ne samo spasioci dosadanje kulture nego i vizionari buduće, čije konture naziremo u novim državnim poretcima kojima su oni udarili temelje“.11

Krv kao „sasvim osobit sok“

Svetislav Stefanović je bio jedan od najznačajnijih predstavnika domaćeg rasizma, izlažući u čitavoj seriji tekstova svoj afirmativni stav o „rasnom problemu“. Razlikovao se od većine drugih autora ove struje po tome što je dominantno mesto u rasnom razlikovanju pridavao krvi, tom „sasvim osobitom soku“, dovodeći krvne grupe u neposrednu vezu sa rasnom identifikacijom. Jedini je od značajnijih intelektualaca u beogradskoj javnosti eksplicitno pisao o postojanju „superiornih“ i „inferiornih“ rasa, zalažući se na vrhuncu svog nacionalsocijalizma za očuvanje „superiornih“ rasa kao nosilaca „gospodarskih“ sposobnosti. Razlikovao se i u oceni značaja „dinarske“ rase. Suprotno većini drugih autora koji su je, i kada su u njoj videli „viši“ kvalitet, prepoznavali primarno kao faktor nacionalnog učvršćenja

———— 10 S. Stefanović, Putevi nacionalnog rada, Vreme, 10. avgust 1934; Kobna ravnodušnost..., Otadžbina, 19. novembar 1936. 11 S. Stefanović, Putevi nacionalnog rada, Vreme, 10. avgust 1934; Kobna ravnodušnost..., Otadžbina, 19. novembar 1936; Apsurdi i paradoksi demokratije, Otadžbina, 11. decembar 1936.


Jugoslavije, Stefanović joj je pripisivao superiorne sposobnosti u evropskim i svetskim razmerama.

Za Stefanovića je bila karakteristična brza evolucija stavova. Posle prvobitne nedoumice, vrlo brzo je prihvatio postojanje „arijevske“ evropske rase, a onda i važnost očuvanja „superiornih rasa“. Osporavajući teze prisutne u domaćoj javnosti da ne postoji arijevska rasa i tvrdeći da njihovi zagovornici nisu dovoljno upoznati „sa najnovijim naučnim ispitivanjima u oblasti rasnog problema, vršenim izvan okvira antropologije i etnografije“, već sredinom 1934. je naslovio svoj tekst „Zapadno-evropski čovek – arijevske rase postoji“. Pozivao se na ispitivanja krvnih grupa koja je na Solunskom frontu vršio Ludvig Hiršfeld, tvrdeći da su njegovi rezultati pokazali da su krvne grupe u vrlo preciznim razmerama raspoređene „među ljudskim rasama“, zbog čega imaju „ogromnu važnost“ u rasnom problemu. Dokazivao je da ova istraživanja potvrđuju da „nesumljivo“ postoje dva, „po krvi“ osnovna, bitno različita ljudska tipa, odnosno, da postoji „zapadno-evropska odnosno arijevska rasa“ kojoj je „sušta protivnost“ azijsko-afrički tip čoveka. Najvažnijim je smatrao da je „taj krvni karakter nepromenljiv i stalan, i da je bitan, jer je vezan za krv, za najglavniji životni sok ljudskog organizma“, za taj „sasvim osobit sok“. Tvrdio je da su najnovija ispitivanja dokazala da se „arijevski, nordijski čovek“ sa svojim specifičnim „arijevskim“ osobinama spuštao ka jugu i istoku zagospodareći zatečenim narodima. Ipak je odbacivao „nagle generalizacije“, pominjući svog prijatelja Ota Hausera, „nepomirljivog rasistu“, koji je sve veliko što je stvoreno u istoriji pripisivao nordijskom arijevskom čoveku, uključujući i istoriju hebrejskog ili egipatskog naroda, kojima je „nordijski čovek bio gospodar, nosilac vlasti i kulture“, a dekadenciju njegove kulture pripisivao degeneraciji i propadanju tog „čistog nordijskog čoveka“ u čijem je očišćenju video spas evropske civilizacije. Stefanović je dopuštao da su ovi zaključci možda preterani, ali istovremeno i tvrdio da su Hauser i „drugi rasistički pisci“, našli čitav niz značajnih osobenih crta koje su mogle biti od kapitalnog značaja u istoriji pojedinih naroda. Naglašavao je da se kod pravljenja podele po krvnoj grupi na evropski (A) tip i azijski tip (B), ne sme misliti da je tip A viši od tipa B, već da je samo bitno drukčiji. I tu je sam Stefanović došao na srž svog rasizma pridajući rasama različita, u krvi „upisana“ psihička svojstva: „Arijevski, nordiski čovek (tip A) je osvajač, pronalazač, aktivni tvorac države i prava. Aziski (tip B) je više kontemplativan, mističan, tvorac religija“. Ovo je trebalo da bude dokaz protiv „mutnih“ pojmova o superiornim i inferiornim rasama, dodajući da se naučno može samo govoriti o manje ili više „čistim“ rasama. Pozivajući se na Hansa Gintera, „glavnog ideologa nemačkog rasizma“, tvrdio je da su ispitivanja zasnovana na antropološkim i etnografskim načelima „prilično nepouzdana“, dok su biohemijska ispitivanja, naprotiv, „nesumnjivo“ utvrdila postojanje ova dva osnovna, „po krvi bitno različna ljudska tipa“, koja mogu da se koriste pri „ispitivanju pojedinih naroda u okviru pojedinih rasa“ i da kod njih „objasne poneke mračne i nejasne probleme“. Stefanović je zaključivao da je „rasna


nauka i antropologija uopšte“, ovim indeksom dobila „jedan od bitnih elemenata više za naučno ispitivanje rasnog problema, koji je na dnevnom redu ne samo čiste spekulacije nego i aktuelne politike“.12

Već naredne, 1935. godine, Stefanović je odbacio prethodnu tvrdnju da ne postoje superiorne i inferiorne rase, razmatrajući upravo pitanje nužnosti opstanka „superiornih rasa“, čuvanjem njihove „čistote“ i otklanjanjem svega stranog i „nečistog“ što može da ih oslabi, kako ne bi izumrle ili se „degenerisale“ u mešavini sa rasama „nižih“, „inferiornih kvaliteta“. U svojoj analizi je vršio potpunu identifikaciju „rasne superiornosti“ i osvajačkih sposobnosti, time što je sve istorijske ličnosti koje su u prošlosti bile ratnici i zavojevači, naknadno definisao kao rasno superiorne. Obrnutim redosledom, propovedao je da su upravo zbog rasne superiornosti oni i bili zavojevači, budući da ih je pripadnost rasi gospodara vodila u osvajanja. Rasu je definisao kao biološku superiornost izražavajući strah da će tehnički napredak osporiti nužnost njenog gospodarenja. A tu nužnost, po njegovom mišljenju, negiraju samo oni koji imaju „perverznu logiku“, odnosno, poklonici materijalističkog gledanja na svet i „slepi vernici“ učenja o klasnoj borbi kao jedinom pokretaču društvene evolucije, gde su sve „rasne razlike kod pripadnika jedne klase potpuno zbrisane“. Po njemu su „prokletstvo“ bogatstva i proletarizacija masa, „degenerativno“ uticali na rasu i vodili saznanju da se njena čistota može sačuvati samo njihovim otklanjanjem uz pomoć rada kao osnove obnavljanja rase, koji se kao takav javlja u „svakom pravilno shvaćenom rasizmu“. Zato po Stefanovićevom mišljenju, „rasa mora postati gospodar ekonomskih odnosa“ kako bi sačuvala socijalnu strukturu društva, a „rasni faktor“ je pozvan da aktivnim uzimanjem sudbine naroda u svoje ruke kulturu profita zameni kulturom rada. Poistovećivao je rasu i naciju koja predstavlja „utvrđen oblik rasnih odnosa“, kao i rasizam i nacionalizam, tvrdeći da su dva najviša zadatka „čistog rasizma“ i „obnovljenog nacionalizma“ skidanje s čovečanstva prokletstva bogaćenja i proletarizovanja rada. Predviđao je da, ako i ne bude poslednja, ovakva kultura će izvesno biti „jedna od najvećih u istoriji roda ljudskog“. Konstatovao je: „Ne znam zašto superiorne rase ne bi mogle postojati.“ Kao što postoje superiorni pojedinci, mogu postojati i superiorne rase, pa su tehnički pronalasci evropske rase, „osobito nordijske“, i njihova saznanja, „očevidno veća, bogatija i superiornija no svih ostalih rasa“. Relativnost je video u tome što se može desiti da jednom, „recimo žuta rasa, asimilujući tehničku superiornost bele rase, postane i sama superiorna i opasni takmac beloj“.

Stefanović je odricao borbu klasa u ime borbe rasa, dovodeći do krajnjih konsekvenci rasizam sa idealističkim pristupom u kome socijalne razlike uništavaju rasne razlike. Nesumnjivom činjenicom je smatrao da sve vredno stvoreno u istoriji ———— 12 S. Stefanović, Zapadno-evropski čovek – arijevske rase postoji, Vreme, 25. avgust 1934; Još dve reči o rasnom problemu, Vreme, 3. septembar 1934; Rasa i kultura, Starim ili novim putevima, 321-327.


nosi „rasna“ obeležja njihovih tvoraca, da su sve kulture imale „rasno“ obeležje i da osim kapitalističke, nijedna nije imala klasni karakter. Sve kulture su stvarale pojedine rase „odnosno nacije određenog rasnog tipa“, dok su ih ekonomski faktori razarali „gurali u dekadenciju, u opadanje i propadanje“, odnosno, „rasna snaga“ je stvarala kulturu, državu i naciju, a ekonomski faktori „koje često nose rasno niži elementi, dolaze onda da stvorenu kulturu degenerišu i upropaste“. Stefanović je zato odobravao gledišta rasista i „zakonska nastojanja“ da se očuva „čistota rase, odnosno krvi“.13

U skladu sa svojom idejom o „supernacionalizmu“ koji razlikuje „vrednosti i zasluge“ pojedinih nacija, Stefanović je pokušavao da dokaže pripadnost „superiornima“, prvo „Jugoslovena“, a onda „dinaraca“ kao njihovog „rasnog jezgra“. Razmatrajući „rasni problem“ Jugoslavije, Stefanović je od trenutka kada je postao rasista 1934. godine, prvo pokušao da dokaže postojanje evropskog arijevskog čoveka „nordijske“ rase kome su pripadali i Jugosloveni, a među njima kao „najčistiji“ Srbi. Pošto se ova teza izgleda nije uklapala u nemačke rasističke koncepte, prihvatio je da je „nordijska“ rasa superiorna, ali da nije ništa manje superiorna i „dinarska“ rasa kojoj su u njegovoj interpretaciji od 1935. pripadali Jugosloveni.

Pozivajući se na Hiršfeldova istraživanja krvnih grupa, Stefanović je tvrdio da su po biohemijskom indeksu i Jugosloveni pripadnici arijevske evropske rase. Verovao je da su ovi podaci izuzetno važni jer su Cvijićeva etnografska i antropološka ispitivanja dovela do mnogih netačnih zaključaka koji su ovim biohemijskim ispitivanjima korigovani. Smatrao je važnom činjenicu što su Jugosloveni po „krvnom indeksu“ pripadnici arijevskog tipa, i što su njihovi centralni delovi, Beograd, Dunavska, Zetska, Vardarska, Moravska banovina, „pored Primorske“, bliže tom tipu od ostalih, čime je evidentno davao prednost srpskom narodu nad ostalima u sposobnosti da bude „osvajač, pronalazač, aktivni tvorac države i prava“. Niži indeks Jugoslovena Drinske, Vrbaske, Savske i Dravske banovine (očigledno je mislio na Hrvate, Slovence i bosanske Muslimane), tumačio je jačom infiltracijom Turaka i Mađara među njima, za razliku od centralnih banovina koje su bile „čistije“. Smatrao je da je od velikog značaja i podatak da Srbi, Bugari i Grci imaju skoro isti odnos grupa A i B, što mu je govorilo da je reč o jednom centralnom balkanskom biohemijskom tipu. Smatrao je važnim da se ispita i odnos krvnih grupa prema dolihokefaliji i brahikefaliji, „s obzirom na tzv. slovensku brahicefaliju, koja je ranije davala razloga izvesnim naučnicima za negativan sud o slovenskoj rasi uopšte“. Tada je zaključivao da su Jugosloveni po „krvnom indeksu“ bliži arijevskom, nordijskom evropskom tipu „od nekih koji bi nas rado hteli da strpaju u neku inferiornu rasu“, apelujući da, „ne praveći se silom superiornim“, ———— 13 S. Stefanović, O krvnim grupama i rasnom problemu; Rasa i kultura, Starim ili novim putevima, 321-327; Rasizam i ekonomska struktura društva, Ideje, 18. maj 1935.


Jugosloveni moraju da ostanu u tom tipu i da ga očuvaju što čistijim.14 I dve godine kasnije se vratio na ovaj problem tvrdeći da je važna metoda za ispitivanje „rasnog problema“ ispitivanje krvnih grupa, vezana „u svom postanku“ za Jugoslaviju, „ili pravilnije rečeno, za srpski narod“. Ponovio je tezu o „rasnom jezgru“ Jugoslavije tvrdnjom da su Beograd, Jadransko Primorje, Crna Gora i Severna Srbija pokazivali najviši „evropski krvni indeks“, dok su Hrvatska, Slovenija i Bosna pokazivale „relativno niži i najniži“ rasni indeks. Zaključivao je da takvi rezultati odgovaraju stvarnom stanju činjenica, odnosno, da „baš oni krajevi Jugoslavije pokazuju najviši evropski krvni indeks, gde su državotvorne sile, kao u prošlosti, tako i u novijim dobima sve do sadašnjih dana, najvidnije dejstvovale i dejstvuju“. Tvrdio je da se zato i u Jugoslaviji, „u poslednje dve godine“, rasnom pitanju poklonilo više pažnje, jer Jugosloveni sa svojim „nesumnjivo višim pozitivnim kulturnim kvalitetima“, imaju puno razloga da te „pozitivne stvaralačke snage zaštite od slabljenja, razaranja i razbijanja“.15

Samo godinu dana pošto je utvrdio da je „evropski tip“, kome pripadaju po svom „krvnom indeksu“ i Jugosloveni, pravi arijevski, nordijski tip, Stefanović je negirao da je u prošlosti „gospodarsku“ sposobnost imala isključivo „nordijska“ rasa, pokušavajući da „superiornost“ protegne i na „dinarce“. Zato je tvrdio da su neki od najvećih genija čovečanstva, „ne od čiste nego od kombinovane mešane rase, naročito nordijske i dinarske“, da su imali „jake i znatne dinarske primese, ili su bili čisti dinarci“, navodeći kao primer Getea, Hegela, Betovena i Petefija. Tvrdio je da je „nesumnjivo“ kod Južnih Slovena dinarski tip nosilac najsuperiornijih, najpozitivnijih i najkonstruktivnijih osobina, zaključujući da se Jugosloveni nalaze pred velikom istorijskom misijom koja u „rasnom pogledu“ znači afirmisanje „jednog boljeg, višeg, herojskog i humanog u isti mah, dinarskog tipa čoveka“, koji je „sudbinski određen da svojim visokim rasnim kvalitetima“ stvara novu državnu organizaciju i nove kulturne vrednosti svog osobenog „čojstvenog“ rasnog tipa. Zato se zalagao da se „rase evropskog čovečanstva – nordijska, dinarska, mediteranska – u nesumnjivoj superiornosti svojih kvaliteta, mudrim izborom međusobne mešavine i čuvanjem od mešavine sa rasama inferiornijih kvaliteta održe (...) kao nosioci i tvorci jedne nove i bolje i, nada sve, jedne pravednije kulture“.

Vremenom, Stefanović ne samo da je „po vrednosti“ izjednačavao „dinarsku“ i „nordijsku“ rasu, već je prvoj ponekad davao i prednost. Navodeći da je moguće da „nordijska“ rasa gubi sposobnost „gospodarske“ rase, predvideo je mogućnost da ona ustupi to mesto „čoveku dinarskog rasnog tipa“ koji po svim obeležjima, a najvažnije, „po duševnim i duhovnim osobinama sve više osvaja, donoseći sa sobom

———— 14 S. Stefanović, Zapadno-evropski čovek – arijevske rase postoji, Vreme, 25. avgust 1934; Još dve reči o rasnom problemu, Vreme, 3. septembar 1934. 15 S. Stefanović, O rasnom pitanju kao kulturnom i nacionalnom problemu u Jugoslaviji, Letopis Matice srpske, januar-februar 1936.


i novu socijalnu i kulturnu strukturu društva i države“. To bi, po njegovom mišljenju, značilo postavljanje „na mesto nordijskog vladarskog čoveka“, dinarskog čoveka, ispunjenog „dobrotom, mekošću srca i duše“. Zaključivao je da ako bi morao da bira između „hermenša i dinarskog čojstvenog tipa“, on bi birao ovog drugog, a „na nama je da učinimo da to bude ne samo volja pojedinaca nego i volja istorije“.

Na žestoke napade antirasista, Svetislav Stefanović je odgovarao odbranom „rasne nauke“ i značaja „rasnog faktora“ u istoriji čovečanstva. Njegovo odricanje smatrao je „naučno neopravdanim“, posebno kod autora sa naučnim pretenzijama koji pristupaju „rasnom faktoru“ sa „bagatelisanjem i preziranjem najpozitivnijih činjenica“, govoreći o rasnom problemu bez poznavanja najnovije nemačke literature. Smatrao je da je „više nego razumljivo“ što značaj rasnog faktora u ljudskoj istoriji odbacuju pristalice marksizma u svim slojevima, „pa i u klasi takozvanih intelektualaca“, ali mu je manje bilo razumljivo zašto to rade i neki „nacionalno slobodni intelektualci“. Verujući da je njihov motiv bio u strahu da ne budu proglašeni „za reakcionare i mračnjake“, odricao je da sam ima tu vrstu nelagode, jer ne želi da zatvara oči „pred nesumnjivim činjenicama“ da su sve kulture u istoriji imale „rasno, odnosno nacionalno u širem smislu, obeležje“.16

U svojim razmatranjima „čistote rase“, Svetislav Stefanović je i odnos prema Jevrejima postavio na čisto biološki teren. Ističući značaj „pozitivnih“ proizvoda mešavine germanske i slovenske rase, istovremeno je naglašavao „štetan“ uticaj mešavine germanske i jevrejske, tvrdeći da se mešani brakovi te „dve rase“ degenerišu i postaju sterilni već u drugoj ili trećoj generaciji. Verovao je da je to iskustvo „o sterilizaciji Jevreja u mešavini sa drugim rasama“ i bilo jedan od povoda za njihov običaj da sklapaju brakove samo sa svojim saplemenicima, „što je dosad čuvalo čistotu Jevreja kao rase, sa izvesnim utvrđenim i nepromenjenim fizičkim i psihičkim osobinama“. To ih je istovremeno učinilo „nemilim i nerado primljenim u društvu drugih naroda“, pa se i „mržnja rasista“ okrenula primarno protiv njih.

Stefanovićev antisemitizam je, međutim, uglavnom dolazio do izražaja posredno, tako što je u jevrejskom poreklu pojedinih ličnosti prepoznavao uzrok njihovog „kobnog“ delovanja. Koren Marksovog učenja video je u njegovom poreklu, tvrdeći da je i on, „kao i većina njegovih sunarodnika“, spadao u „sposobne imitatore“, a „nesposobne za velike originalne ideje“. Za propast Čehoslovačke 1938. bio je kriv Beneš čije bi jevrejsko poreklo, po Stefanovićevom mišljenju, „mnogo šta objasnilo u kobnoj ulozi ovog čoveka“. Poljsku je upropastio Bek čije ime „ne govori za njegovo slovensko poreklo pa bi i to objasnilo mnogo stvari“, dok su Blum, Mandel i Daladje upropastili Francusku, od kojih su prva dvojica „jasno, ———— 16 S. Stefanović, O rasnom pitanju kao kulturnom i nacionalnom problemu u Jugoslaviji, Letopis Matice srpske, januar-februar 1936; Rasizam i ekonomska struktura društva, Ideje, 18. maj 1935; Rasa i kultura, Starim ili novim putevima, 321-327.


jevrejskog porekla“. I u zemlji visoko cenjeni Bergson, po Stefanovićevom mišljenju, bio je „Jevrejin po poreklu i po duhu svoje filozofske limunade za dokone ljude“.

I teza o jevrejsko-masonsko-komunističkoj zaveri bila je prisutna kod Stefanovića u tvrdnji da je ideja o stvaranju „Narodnih frontova“ u španskom građanskom ratu definitivno diskreditovana kao „zavera judeo-masonska i komunističko-anarhistička“. Usput, masone je kao nosioce „moralne truleži“, po Stefanovićevom mišljenju, trebalo otkriti, a „onda ih radikalno uništiti“. Upravo onako kako su to učinile Nemačka i Italija. Ljut što se i Britanija ne okreće saradnji sa fašističkim državama, pitao se da li će ona ostati u istoriji zabeležena samo kao zaštitnica „svetskog jevrejstva“ i „svetske masonerije, u njenoj ulozi modernog skoro perverznog farisejstva i hipokrizije“.17

Preporuke za Jugoslaviju

Slaveći „novi nacionalizam“ koji je preplavio Evropu, Stefanović je smatrao da i obnovljeni jugoslovenski nacionalizam mora da se orijentiše prema karakteru „svetskog supernacionalizma“, za šta je preduslov odbacivanje i demokratije i marksizma. Demokratija nije imala nikakvog konstruktivnog udela u stvaranju „našeg naroda“, ona nije „životna potreba“ ni „slovenske rase“, niti „srpskog i jugoslovenskog naroda“ koji je preživeo sve prethodne režime, pa će preživeti i režim demokratije. S druge strane, potisnut nacionalizam nije uspeo da izradi novu ideologiju, čemu je doprinela i „apsolutna odvojenost naše intelektualne klase od naroda, naročito od seljačkog sveta“. Na domaće intelektualce „razorno“ su delovali uticaji „izvesnih internacionalističkih ideologija“, a marksizam je, u nemogućnosti da se održi na industrijskom Zapadu, pokušavao da se realizuje na pretežno seljačkom Istoku, osvajajući pristalice i u Jugoslaviji, „među intelektualcima osobito“. Međutim, pisao je Stefanović, čak i kada bi marksizam bio u punom ostvarenju na industrijskom Zapadu, on ne bi mogao da se prenese u zemlju zbog specifične društvene strukture. Jugoslavija je agrarna zemlja „po strukturi i mentalitetu“, gde nasilno industrijalizovanje nije uspelo da postojećim problemima da klasno obeležje. „Imitatorstvo Zapada“ zato nema nikakvog opravdanja, jer ni ekonomske, ni kulturne razlike „naše sredine i zapada“ ne govore tome u prilog, a posebno „rasni momenat“ čija se važnost „ne sme negirati“. U toj različitosti Stefanović je video razlog više za obnovu jugoslovenskog nacionalizma, jer ako je nacionalizam opravdan u Italiji i Nemačkoj, „on mora biti tim više opravdan kod

———— 17 S. Stefanović, Rasizam i ekonomska struktura društva, Ideje, 18. maj 1935; Apsurdi i paradoksi demokratije, Otadžbina, 11. decembar 1936; Između ideoloških i frazeoloških frontova; Masonerija i moralna dezagregacija; Masonske izopačenosti; Za preorijentaciju i reviziju vrednosti, Starim ili novim putevima, 208, 219-222, 439.


nas“ i koristiti se njihovim iskustvima. „Jedna od najdragocenijih pouka koju nam one daju jeste baš ta, da je mogućno marksističku ideologiju i praksu zameniti nacionalističkom“ koja će stvoriti „svoju društvenu ideologiju i svoju društvenu praksu“. Potrebno je samo da intelektualci, i posebno omladina, koja se „u nedostatku druge bolje ideologije povodi za privlačnošću marksističke“, bude prožeta verom da je nacionalizam „moćni nosilac progresa“ koji je „vezan od vajkada i za sve vekove za rodnu zemlju, za materinsko tlo, za otadžbinu“. Novi jugoslovenski nacionalizam mora da bude „konstruktivan i socijalan“ sa kultom porodice kao osnove „države i rase“, a država mora da propagira „narodni“ i „socijalni“ rad, pri čemu iz pojma „socijalno“ treba izbaciti sve što ima klasno značenje, jer je ono internacionalno i antinacionalno. U modernom nacionalnom pokretu država predstavlja jedinstvo kome je potčinjeno sve, pa i sukobljene klase, a „narodni rad“ je planski rad svih staleža i svih pojedinaca organizovanih radi afirmacije vrednosti nacije.

Sa simpatijama prateći „pozitivne“ tekovine fašizma u Evropi, već 1935. je tvrdio da će naredni izbori u zemlji konačno dovesti do „pune krize parlamentarizma“ i da će izlaz biti u korporativnom sistemu. Staleška organizacija će omogućiti da se stvori „pretstavništvo korporativnog karaktera“ koje će sprečiti prekomeran razvoj industrije na štetu zanata, i grada na štetu sela, „jer će sve doći pod kontrolu države“.18

Kada je rat u Evropi već besneo, Svetislav Stefanović je, i dalje verujući da su fašizam i nacionalsocijalizam dali osnovu „za jedan nov poredak u Evropi“, smatrao da i drugi narodi moraju da izvedu sličnu „nacionalnu obnovu“ na sopstvenim osnovama. Pisao je da prilagođavanje „privrednoj i opštoj politici Sila osovine“ ne znači da Jugoslavija mora potpuno da se uklopi u njihov politički sistem, već da poučena njihovim primerom, mora da izvrši sopstvenu obnovu i da se oslobodi „fatalnog uticaja zapadnih demokratija“. Pošto te sopstvene osnove predstavlja seljaštvo, Stefanović je očekivao u najskorijoj budućnosti ostvarenje „organske“ nacionalne obnove Jugoslavije na seljačkoj osnovi, čime će i ona zauzeti „dostojno mesto u novom poretku Evrope“.

I posle tri meseca okupacije Jugoslavije 1941. godine Svetislav Stefanović je verovao da Drugi svetski rat predstavlja sukob između „novog evropskog poretka, grandioznog po svojoj revolucionarnoj koncepciji, baziranoj na boljim socijalno pravednijim osnovima evropskog hrišćanstva protiv izrođenog antihrišćanskog, judeomasonstvom deformisanog i u kapitalističkim porocima ogrezlog Zapada“, koji

———— 18 S. Stefanović, Prvi zadaci jugoslovenskog nacionalizma, Vreme, 7. avgust 1934; Kriza demokratije – nastup korporativnog sistema, Vreme, 13. avgust 1934; Za obnovu jugoslovenskog nacionalizma, Vreme, 1. jul 1934; Obnova nacionalizma u znaku etičke obnove, Vreme, 4. jul 1934; Obnova jugoslovenskog nacionalizma, Pravda, 20. decembar 1934; Pismo iz Dubrovnika..., Otadžbina, 12. maj 1935.


se udružio sa „otvoreno bezbožničkim anti-hristovskim judeomasonskim boljševizmom“.19

Ko je rekao da je Stefanović fašista?

Sa Svetislavom Stefanovićem su tridesetih godina polemisali razni autori, najčešće u listovima Javnost, Pravda i Naša stvarnost. Iako se u građanskim krugovima odricalo da u zemlji ima organizovanog fašizma, pisanje domaćih fašista, posebno Svetislava Stefanovića, nailazilo je tih godina na veoma negativnu reakciju, nikako samo u levičarskim krugovima, kako su, radi njene diskvalifikacije, skloni da tvrde današnji biografi. Na jedan njegov tekst reagovao je 1934. Hugo Klajn koga je Stefanović optužio za amoralizam, tvrdeći da je „i rasno i intelektualno i moralno toliko daleko od pitanja jugoslovenskog nacionalizma da bi mu bar pristojnost nalagala da o tim stvarima ne govori“. Klajn je odgovarao da su Stefanovićev „nepomirljivi stav protiv nauke i internacionalističkih ideologija, njegov supernacionalizam i rasizam, pa čak i njegova primedba o pristojnosti“, i moralno i intelektualno veoma bliski „izvesnim učenjima u inostranstvu“ i nisu „specifično jugoslovenski“.20 U kratkoj reakciji Stefanović je odgovorio da ne želi Klajnu da učini „ni to zadovoljstvo ni tu čast“ da se upusti s njim u polemiku, koja je odraz Klajnove „nametljivosti“.21 Na pisanje Svetislava Stefanovića reagovao je i Rade Drainac iste godine. Navodeći da je Stefanović u svojim poslednjim člancima napravio ideološki „saltomortale“, ukazao je na žalosnu činjenicu da pojedinac i društvo mogu „ići natraške, kao rak“, pa se i Stefanović „preobratio u fašističkog interpretatora“, otvoreno zastupajući korporativni sistem i stajući u odbranu Musolinija.22

Česte rasprave sa Svetislavom Stefanovićem vodila je 1936. i antikomunistička Javnost. Paradoks pokreta Zbor videla je u tome što se neki stari demokrati, „preobraćeni kasno u fašiste“, takmiče u konfuznosti ideja „sa najmlađim drugovima“. Navodeći da je Stefanović veoma razočaran što Velika Britanija neće da se opredeli za blok fašističkih država, čudila se što „literat g. Stefanović“ nalazi u Mein Kampfu i u govorima Musolinija više „duhovnih sila vodilja“ nego u delima npr. Masarika. Javnost je smatrala iluzornim tražiti logiku u njegovom aktuelnom profašističkom pisanju, kada je on samo nekoliko godina ranije kao predsednik Pen-kluba, „najantifašističkije organizacije na svetu“, osuđivao ratoborne izjave Marinetija, a onda se, „od časa kad više nije bio biran, poklonio fašističkim ———— 19 S. Stefanović, Na sopstvenim snagama, Starim ili novim putevima, Novi Sad, 76-77; Zapis letopisca na Vidovdan 1941, Novo vreme, 3. jul 1941. 20 Dr. H. Klajn, Intelektualci i nacionalizam, dve generacije ili dva morala? Vreme, 18. jul 1934. 21 Vreme, 20. jul 1934. 22 Rade Drainac, Dr Svetislav Stefanović i demokratija, Pravda, 17. avgust 1934.


’duhovnim silama’“, uživajući da njegove članke prenose Il Piccolo i Ljotićeva Otadžbina“.23 Stefanović je odgovarao da samo naivni mogu verovati da svetska demokratija može izvesti svet iz krize, ne osećajući potrebu da opravdava što svoju ideologiju „koja se s jedne strane slaže s ideologijom najvećih pokreta sadašnjosti“, a s druge strane s idejama Svetozara Markovića, Stamboliskog, Stjepana Radića, „nakalemljuje“ na Ljotićev pokret, kao „jedinu svetlu tačku“. Iako je samo tri godine ranije, još ne pokazujući svoju kasniju fascinaciju nacizmom, konstatovao da je kongres Pen-centra u Dubrovniku 1933. bio najznačajniji kongres organizacije „i ne manje značajan za opštu duhovnu orijentaciju internacionalne Evrope i celog sveta“,24 ovog puta je u svom odgovoru pisao dijametralno suprotno. Ocenio je kao smešnu „insinuaciju“ Javnosti da se priklonio fašizmu pošto više nije biran za predsednika Pen-kluba, tvrdeći da je protiv svoje volje uopšte i izabran, da je „u dva tri maha podnosio ostavke“ jer se „razilazio u pogledima i na unutrašnju i spoljašnju ulogu Pen-kluba“. Tvrdio je da mu nije poznato da je Pen-klub „najantifašističkija“ organizacija na svetu. „Vidim šta više i iz izveštaja poslednjeg kongresa, da u njemu i dalje aktivno učestvuju i delegati fašističke Italije i da će naredni kongres biti u fašističkom Rimu. Biće svakako interesantno i za mene i za ceo svet, da vidimo kongres i stav te najantifašističkije organizacije na svetu u najfašističkijem gradu na svetu, u Rimu.“25

Povodom proslave Stefanovićevog jubileja 1938. godine, Dušan Matić je pisao o njegovom „negativnom“ značaju, odbijajući da u njemu učestvuje. „Ako bismo već imali da podižemo ’čašu u njegovu čast’, za imaginarnim stolom strašnog suda današnjice, podigli bismo čašu, punu drača, pepela sa najsvežijih zgarišta, krvi koja se lije na nezvaničnim bojištima današnjice i suza koje se danas toliko prolivaju, a sve za čast i u ime onih u čije ime u ovom trenutku piše, govori i radi g. Svetislav Stefanović. Tu čašu neka pije g. Stefanović.“ Ni Stefanovićeve eventualne zasluge u prošlosti, po Matićevom mišljenju, ne mogu opravdati njegovo aktuelno delanje, jer je „za poslednje četiri godine“ porekao „od az do ižice“ sve što je tokom svog dugog javnog rada isticao kao svoja najintimnija ubeđenja. Stefanović je predstavljao „eklatantan primer intelektualca čija misaona i književna delatnost nije stvarno nikada bila, i nije ni sada u službi istine, lepote i naroda, već u službi njegove sebičnosti i sopstvene oholosti“, koja vodi „izdaji, profućkavanju talenta, krivotvorenju istine, službi neprijatelju i moralnoj smrti“. Stefanović se preko noći pretvorio „u besnog pobornika totalitarnih režima“, u „besomučnog rasistu“ koji pravda spaljivanje knjiga, u „druga“ u Ljotićevoj Otadžbini koji umesto prevoda

———— 23 Apsurdi i paradoksi, Javnost, 19. decembar 1936; Jedna lekcija g. Sv. Stefanovića g. A. Chamberlainu, Javnost, 28. novembar 1936; G. Sv. Stefanović, kao vitez doslednosti i morala! Javnost, 19. decembar 1936. 24 S. Stefanović, XI kongres Pen Klubova u Dubrovniku, Srpski književni glasnik, 16. jun 1933. 25 S. Stefanović, Oko moje lekcije ser Ostinu Čemberlenu, Otadžbina, 11. decembar 1936.


italijanskih pesnika, nudi „autorizovani“ prevod Korporativne države, stavljajući se „u službu antidemokratskih, rasističkih i totalitarnih pseudoideja“. Matić je zaključivao da se onome ko mora da se bavi Stefanovićevim „skrhanim životom“ poslednjih godina, čini da se kreće u svetu koji je „pravi živi pakao“, koji „zli volšebnici“ topova i baruta pripremaju narodima, a u kome je Stefanović „samo jedan od horista“.26

*** Kako se danas „čitaju“ tekstovi iz tridesetih godina možda najbolje svedoči

upravo ocena gornjeg Matićevog navoda. Savremeni biograf Milivoj Nenin u njemu pronalazi „jedno izuzetno poštovanje prema čoveku pred kojim su mladi uklanjali kamen nepoverenja“. Biograf primećuje i da je Stefanović polemisao „samo sa onima koji su u istom rangu sa njim“ (Nenin, 2007:75, 48). Iz potrebe da „osavremeni“ svog junaka, drugi biograf, Predrag Puzić, 2006. opisuje Svetislava Stefanovića iz tridesetih godina primarno kao antikomunistu. Piše da se od sredine tridesetih godina Stefanović transforimiše „u bespoštednog i nepomirljivog kritičara – kada je marksizam u pitanju“, da se kao jedan od urednika Ljotićeve Otadžbine nije ustezao „da javno prozove i pojedine od istaknutih članova komunističke organizacije“ i da je zbog tih napisa „došao pod udar onih koje je pokušavao da demaskira“. Biograf veruje da je uz „osavremenjivanje“ Stefanovića moguće „osavremeniti“ i njegovo vreme, pretpostavkom da je i za tridesete godine XX veka kritika marksizma bila bitnija od zagovaranja nacionalsocijalizma, da je napad na komuniste u vreme kada su bili progonjeni, a njihova delatnost zabranjena i zakonom sankcionisana, predstavljao naročitu intelektualnu hrabrost, i na kraju, da se proglašavanjem Stefanovića iz tridesetih godina za antikomunistu, najbolje dokazuje njegova ideološka pravovernost koja „korespondira sa današnjom savremenom političkom misli“. Kako bi pojačao svoju tezu, Puzić nabraja levičare koji su mu odgovarali, ali ne i one koji se nikako nisu mogli svrstati u tu grupaciju, a koji su Stefanovića tridesetih godina takođe nazivali fašistom, ali ne zbog njegovog antikomunizma već zbog njegove fascinacije nacizmom. Stefanovićev obrt 1934. Puzić definiše kao „afirmaciju jugoslovenske ideje“, verovatno pretpostavljajući da to poništava njegovu nacističku sadržinu. Dodaje uzgred da je Stefanović odbacio demokratski pristup, a umesto njega ponudio „često nejasna i protivurečna rešenja“, zanemarujući da su ta „nejasna i protivurečna rešenja“ bila opšte mesto nacističke ideologije i propagande u tadašnjoj Evropi. Uočava da su ga 1943. godine nemačke vlasti imenovale za člana komisije za utvrđivanje ratnih zločina na teritoriji Sovjetskog Saveza, da se tada „kratko zadržao u Berlinu“ i da je objavio „potresno svedočanstvo o onome što je video na ruskom tlu“. Puzić samo prećutkuje da Stefanović tada nije svedočio i o onome što je video na nemačkom tlu, ili bar na bližem, jugoslovenskom ili srpskom tlu. Bez ijedne kritičke reči o Stefanovićevoj ———— 26 Dušan Matić, Slučaj Svetislava Stefanovića, Naša stvaranost, februar 1938.


„novoj“ ideologiji, njegovom rasizmu i antisemitizmu, Puzić zaključuje da se dotadašnji „vihor“, 1944. godine pretvorio u „besni oluj krvave komunističke revolucije“ (Puzić, 2006:11-27).

Čak i najobjektivniji današnji biografi, koji uočavaju da je Stefanović tridesetih godina krenuo „putem dogme i diktature nacional-socijalizma“, pišu da 1943. „nije prepoznao kuda vode opasni ideološki tesnaci nacionalsocijalizma“ (Petković-Prošić, 1999: 138, 145), zanemarujući činjenicu da je slika logora Dahau sa trostrukom bodljikavom žicom i opisom „tretmana“ u njemu objavljena u domaćoj (antikomunističkoj) štampi punih deset godina ranije.

Početak Drugog svetskog rata u Evropi, a onda i u Jugoslaviji, nije inicirao nastanak fašističkih i rasističkih ideja u zemlji. Naprotiv, one su u desničarskim krugovima razvijane čitavu deceniju ranije. Zato ni kolaboracija sa fašizmom, bar kada je reč o vodećim intelektualcima, najčešće nije bila inicirana nužnošću preživljavanja, nije bila nevoljna i za upućene savremenike nije uopšte predstavljala iznenađenje. Svetislav Stefanović je uz Dimitrija Ljotića, Velibora Jonića, Milisava Vasiljevića i Danila Gregorića bio najistaknutiji predstavnik ove struje u beogradskoj javnosti, i mnogo pre početka rata od svojih savremenika s razlogom obeležen kao zagovornik i propagator fašističkih ideja. Svoju fascinaciju Hitlerom i, posebno, Musolinijem, kao i njihovim ideološkim načelima, pokazivao je mnogo pre nego što su oni stigli i u Jugoslaviju, a zadržao i pošto su ovde došli. Zato i njegova aktivna ideološka i praktično-propagandna saradnja sa okupatorom nije bila ni nevoljna, ni iznuđena. Proisticala je iz njegovih fašističkih i rasističkih uverenja jasno ekspliciranih u kontinuitetu kroz čitavu deceniju koja je prethodila Drugom svetskom ratu.

Današnje prećutkivanje te činjenice u „novim prilozima“ za biografiju Svetislava Stefanovića, i olako odbacivanje „komunističke“ ocene da je u pitanju bio „ideolog fašizma“, proističu iz mešavine antikomunističke indoktrinacije savremenih intelektualaca, slične onoj kojom je bila preplavljena bar polovina Evrope tridesetih godina XX veka i omogućila neslućeni uspon fašizma, njihovog apriornog uverenja o pravovernosti svega što je suprotno „komunističkim“ vrednostima, uključujući i fašizam, ali i njihove lenjosti da se upuste u ozbiljnija istraživanja prošlosti, podrazumevajući da je proizvoljan utisak sam po sebi dovoljan argument, naročito ako odražava dnevnopolitički poželjno viđenje.

Izvori

Apsurdi i paradoksi, Javnost, 19. decembar 1936. Drainac Rade, Dr Svetislav Stefanović i demokratija, Pravda, 17. avgust 1934. G. Sv. Stefanović, kao vitez doslednosti i morala! Javnost, 19. decembar 1936. Jedna lekcija g. Sv. Stefanovića g. A. Chamberlainu, Javnost, 28. novembar 1936.


Klajn Hugo, Intelektualci i nacionalizam, Dve generacije ili dva morala? Vreme, 18. jul 1934.

Matić Dušan, Slučaj Svetislava Stefanovića, Naša stvaranost, Beograd, februar 1938. Musolini, O korporativnoj državi (govori, doktrina, zakonodavstvo), Beograd 1937, Srpski

književni glasnik, 1. oktobar 1937. Stefanović Svetislav, Za obnovu jugoslovenskog nacionalizma, Vreme, 1. jul 1934. Stefanović Svetislav, Obnova nacionalizma u znaku etičke obnove, Vreme, 4. jul 1934. Stefanović Svetislav, Protiv klasne borbe, Vreme, 10. jul 1934 Stefanović Svetislav, Prvi zadaci jugoslovenskog nacionalizma, Vreme, 7. avgust 1934. Stefanović Svetislav, Nacionalizam i svetski mir, Vreme, 9. avgust 1934. Stefanović Svetislav, Putevi nacionalnog rada, Vreme, 10. avgust 1934. Stefanović Svetislav, Kriza demokratije – nastup korporativnog sistema, Vreme, 13. avgust

1934. Stefanović Svetislav, Zapadno-evropski čovek – arijevske rase postoji, Vreme, 25. avgust

1934; Stefanović Svetislav, Još dve reči o rasnom problemu, Vreme, 3. septembar 1934. Pismo iz Dubrovnika, (polit. konferencija druga D-r. Sv. Stefanovića u Dubrovniku),

Otadžbina, 12. maj 1935. Stefanović Svetislav, Kobna ravnodušnost (povodom članka Ser Ostina Čemberlena od 6 11

o.g.), Otadžbina, 19. novembar 1936. Stefanović Svetislav, Apsurdi i paradoksi demokratije, Otadžbina, 11. decembar 1936. Stefanović Svetislav, Oko moje lekcije ser Ostinu Čemberlenu, Otadžbina, 11. decembar 1936. Stefanović Svetislav, Nacionalizam kao stvarni čuvar mira, Otadžbina, 6. januar 1937. Stefanović Svetislav, XI kongres Pen Klubova u Dubrovniku, Srpski književni glasnik, 16.

jun 1933. Stefanović Svetislav, Obnova jugoslovenskog nacionalizma, Pravda, 20. decembar 1934. Stefanović Svetislav, Rasizam i ekonomska struktura društva, Ideje, 18. maj 1935. Stefanović Svetislav, O rasnom pitanju kao kulturnom i nacionalnom problemu u Jugoslaviji,

Letopis matice srpske, januar-februar 1936. Stefanović Svetislav, Zapis letopisca na Vidovdan 1941, Novo vreme, 3. jul 1941. Stefanović Svetislav, Socijalne reforme i demokratija, u Starim ili novim putevima, Novi

Sad, 2006. Stefanović Svetislav, Za politiku dobrih suseda, u Starim ili novim putevima, Novi Sad,

2006. Stefanović Svetislav, Komentar spaljivanja knjiga, u Starim ili novim putevima, Novi Sad,

2006.


Stefanović Svetislav, Između ideoloških i frazeoloških frontova, u Starim ili novim putevima, Novi Sad, 2006.

Stefanović Svetislav, Masonske izopačenosti, u Starim ili novim putevima, Novi Sad, 2006. Stefanović Svetislav, Za preorijentaciju i reviziju vrednosti, u Starim ili novim putevima,

Novi Sad, 2006. Stefanović Svetislav, Masonerija i moralna dezagregacija, u Starim ili novim putevima, Novi

Sad, 2006 Stefanović Svetislav, Na sopstvenim snagama, u Starim ili novim putevima, Novi Sad, 2006. Stefanović Svetislav, O krvnim grupama i rasnom problemu, u Starim ili novim putevima,

Novi Sad, 2006. Stefanović Svetislav, Rasa i kultura, u Starim ili novim putevima, Novi Sad, 2006. Stefanović Svetislav (2006), Starim ili novim putevima, Odabrani politički spisi 1899-1943,

Novi Sad, Artprint, prir. Predrag Puzić.

Literatura

Nenin, Milivoj (1995), Stefanovićevo „biti il᾽ ne biti“: pokušaj biografije, u: Epistolarna biografija Svetislava Stefanovića, Matica srpska, Novi Sad.

Nenin, Milivoj (2007), Svetislav Stefanović preteča modernizma, Akademska knjiga, Novi Sad.

Petković-Prošić, Zdenka (1999), Kritičke ideje Svetislava Stefanovića, Beograd, Institut za književnost i umetnost,

Petranović, Branko (1983), Dezintegracija istorijske svesti o revoluciji, Marksistička misao, 4/83, Beograd.

Puzić, Predrag, (2006), Predgovor, u: Stefanović Svetislav, Starim ili novim putevima, Odabrani politički spisi 1899-1943, Novi Sad, Artprint.

STARE VREDNOSTI ZA NOVO VREME (SVETISLAV STEFANOVIĆ, … · „nova“ politička i intelektualna...

Documents

Transcript of STARE VREDNOSTI ZA NOVO VREME (SVETISLAV STEFANOVIĆ, … · „nova“ politička i intelektualna...