PreveoDejan Cukić

Kupovinom knjige sa FSC oznakom pomažete razvoj projektaodgovornog korišćenja šumskih resursa širom sveta.

© 1996 Forest Stewardship Council A.C.NC-COC-016937, NC-CW-016937, FSC-C007782

Copyright © Ray Connolly 2016First published by Weidenfeld & Nicolson, an imprint of The Orion Publishing Group, London.

Translation copyright © 2020 za srpsko izdanje, LAGUNA

Naslov originala

Ray ConnollyBeing Elvis

Kupovinom knjige sa FSC oznakom pomažete razvoj projektaodgovornog korišćenja šumskih resursa širom sveta.

© 1996 Forest Stewardship Council A.C.NC-COC-016937, NC-CW-016937, FSC-C007782

Za Luiz i moje unučiće Džeka i Oliviju

Sadržaj

Beleška autora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13Predgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15

1. „I medved će biti nežan“ . . . . . . . . . . . . . . . . 212. „Ništa ne brini, mama“ . . . . . . . . . . . . . . . . . 303. „Samo bih sedeo u učionici“ . . . . . . . . . . . . . . 374. „Ja ne zvučim slično nikome drugom“ . . . . . . . . 475. „Kog đavola svi tu radite?“ . . . . . . . . . . . . . . . 576. „Šta se dogodilo, šta se dogodilo?“ . . . . . . . . . . 647. „Zdravo, dragi, evo para da platite račune“ . . . . . 738. „Taj Pukovnik… on je sam Đavo“ . . . . . . . . . . 829. „Ja sam kao kreketuša iz reke Misisipi“ . . . . . . . . 9510. „Zašto bi muzika bila kriva

za maloletničku delinkvenciju“ . . . . . . . . . . . .10611. „Crnci su pevali i svirali“ . . . . . . . . . . . . . . . .11612. „Zamislite! Momak iz Memfisa, a Natali Vud

s njim na motociklu“ . . . . . . . . . . . . . . . . . .126

Biti Elvis8

13. „Mrzim da budem prvi na ovakvim svirkama“ . . .13614. „Volela bih da smo opet siromašni“. . . . . . . . . .14215. „Okači svoju lepu čarapu“ . . . . . . . . . . . . . . .15216. „Taj užegli afrodizijak, rokenrol“ . . . . . . . . . . .16017. „Srećan sam što sam u položaju

da mogu da dajem“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . .16918. „Probudi se, mama“. . . . . . . . . . . . . . . . . . .17619. „Svet je življi noću“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . .18620. „Postojala je jedna devojčica

koju sam viđao prilično često tamo“ . . . . . . . . .19721. „Šta god da budem, tako će Bog odabrati za mene“ . 20522. „Mene tu niko ništa nije pitao“ . . . . . . . . . . . .21523. Učenica koja je nosila pištolj u brusthalteru . . . . .22324. „Ako možemo da kontrolišemo seks…“ . . . . . . .23525. „Jedino gore od gledanja lošeg filma

jeste da se pojaviš u njemu“ . . . . . . . . . . . . . .24526. „Momci, ako ćete vi samo da sedite i gledate,

ja odoh u krevet“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .25427. „Znam da sam predmet podsmeha u ovom gradu“ .26028. „Neki od vas možda misle da je Elvis Isus Hrist“ . .26629. „Šta da radim ako im se ne dopadnem?“ . . . . . . .27330. „Gde mi je bila pamet?“ . . . . . . . . . . . . . . . .28131. „Želim muzičare koji mogu da sviraju

svaku vrstu muzike“. . . . . . . . . . . . . . . . . . .28832. „Ne želim da se neko jebeno ludačko kopile po

novinama ruga“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .29533. „Gospodine predsedniče, vi imate svoju predstavu,

a ja svoju“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .30634. „Bio sam sanjar“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .313

Sadržaj 9

35. „Veoma je teško živeti sa sopstvenоm slikom u javnosti“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .319

36. „Žao mi je što mu nisam polomio prokleti vrat“ . .33037. „Ako hoćeš da odem, moraćeš da mi platiš

ono što mi duguješ“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . .34138. „Radije ću biti onesvešćen nego nesrećan“ . . . . . .34939. „Ja sam autodestruktivan, znam“ . . . . . . . . . . .35840. „Mene lako ponesu osećanja“ . . . . . . . . . . . . .36841. „Ne znam više s kim da razgovaram“ . . . . . . . . .37542. „Jednostavno sam se umorio od toga

da budem Elvis Presli“ . . . . . . . . . . . . . . . . .38743. „Kraj usamljeničkog života

u Bulevaru Elvisa Preslija“ . . . . . . . . . . . . . . .396

Pogovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .403Šta se posle Elvisove smrti dogodilo sa…? . . . . . . . . .407Najbolji snimci Elvisa Preslija . . . . . . . . . . . . . . . .413Bibliografija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .417Izjave zahvalnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .421

„Elvise, ti ćeš biti velika zvezda. Daću ti jedan savet. Nemoj se sakrivati. Šetaj ulicama, izlazi u restorane, ali se nemoj kriti. Jer, ako to uradiš, postaćeš najusamljeniji čovek na svetu.“

Džeki Glison Elvisu, 1956.

„Za nas u Bitlsima postalo je ubistveno na vrhuncu hi-sterije. Ali bilo nas je četvorica da podelimo teret. Elvis je bio prepušten sebi. Bio je sam. Sigurno mu je bilo nepodnošljivo.“

Džon Lenon Reju Konoliju, 1970.

BELEŠKA AUTORA

Jednog jutra avgusta 1969. godine zatekao sam se kako sedim u kancelariji u Njujorku i razgovaram telefonom sa Bobom Di-lanom. Bio sam u to vreme rok kritičar londonskog lista Ivning standard, a kako je Dilan trebalo uskoro da nastupi na festivalu na ostrvu Vajt, posetio sam njegovog menadžera Alberta Gro-smana u pokušaju da unapred zakažem intervju sa velikanom.

Odgovor je, nimalo neočekivano, bio „ne“. Međutim, onda − a mogu samo da pretpostavim kako je Grosman pomislio na navodno slabu prodaju ulaznica − on je iznenada nagovestio da bi Dilan možda popričao preko telefona. Istog trenutka naložio je sekretarici da pozove „Bobija“.

Obično pre intervjua volim da unapred pripremim pitanja. Međutim, u ovoj prilici slušalica mi je tutnuta u ruke, a sa druge strane žice čekao me je najpovučeniji svetski kantautor.

Ispostavilo se da je Dilan bio više nego strpljiv i blagonaklon prema mojim, pretpostavljam, prilično prizemnim pitanjima, pa sam ubrzo, valjda u želji da kažem nešto zanimljivo, po-menuo kako sam upravo bio u Las Vegasu na povratničkom koncertu Elvisa Preslija.

„Stvarno!?“ Dilanov ton se potpuno promenio. „Bio si tamo? Kakav je bio?“ Pre nego što sam uspeo da odgovorim, on je

Biti Elvis14

nastavio: „Čitao sam o tome u Njujork tajmsu. Je l’ bio dobar? Da li je Skoti Mur [Elvisov prvi gitarista] bio s njim? Šta je pevao? Da li su ga pratili Džordanersi? Da li je svirao nešto od stvari iz vremena firme San? ’That’s All Right’? A šta je bilo sa ’Mistery Train’? ’Heartbreak Hotel’? Šta još? Je l’ izveo neke nove pesme? Ko je bio u bendu? Imao je orkestar na sceni! Stvarno?“

I tako unedogled. Dilan je postavio više pitanja meni nego ja njemu. On više nije bio jedan od najslavnijih ljudi na svetu, a ja nepripremljeni novinar. Postali smo jednaki, obožavaoci iste ličnosti, i uzbuđeno smo pričali poput petnaestogodišnjaka koji su prvi put u životu otkrili rokenrol.

Pred kraj razgovora pomenuo sam kako je Elvis obradio jednu Dilanovu pesmu („Tomorrow is a Long Time“), što je Dilan, naravno, znao. Rekao mi je da mu je to najomiljenija verzija neke njegove pesme, što pretpostavljam nije iznenađe-nje, s obzirom kakav je veliki obožavalac Elvisa.

Nekoliko dana kasnije vratio sam se u London i razgovarao telefonom sa Džonom Lenonom. Moram da objasnim kako to nije bilo neobično jer sam se u to vreme često viđao sa Leno-nom i sa Polom Makartnijem. Ipak, ponovo sam pomenuo da sam gledao Elvisa i ponovo se suočio sa rafalom pitanja gotovo istovetnim kao u Dilanovom slučaju.

„Da li je Skoti Mur bio sa njim? A Džordanersi? [Odgovor je bio „ne“ u oba slučaja.] Šta je bilo sa ranim stvarima iz vremena firme San? Da li je svirao ’Baby Let’s Play House’? A ’I Gott a Woman’? Je l’ bio dobar? Je l’ debeo?“

Naučio sam nešto iz ta dva razgovora: uglavnom, rok zvezde su samo odrasli obožavaoci. Bez obzira na to koliko su poznati i slavljeni tada postali Bob Dilan i Džon Lenon, oni su i dalje ostali obožavaoci čoveka koji ih je prvi pokrenuo ka muzici, i još uvek očarani zvukom što je obuzimao njihovu mladost. Njihove tinejdžerske maštarije, kao i Pola Makartnija, Kita Ričardsa, Brusa Springstina i stotina drugih, raspalio je Elvis.

Kao i moje, pokrenuvši mi karijeru u jednom drugačijem pravcu.

PREDGOVOR

„Kako će me se ljudi sećati kada odem?“, želeo je da zna. „Da li će me ubrzo zaboraviti?“

Bilo je to maja 1977. u hotelu gradića Bingamton u državi Njujork. Dok je ležao usamljen i potišten u svom apartmanu, privremeno ostavljen, pošto je njegovoj poslednjoj devojci dosadila mašinerija turneje, Elvis je zatražio da mu dovedu prateću pevačicu, sopran Keti Vestmorlend, kako bi mu pravila društvo. Nije mogao da podnese da bude sam, niti da spava sam. Ni njegova svita nije volela da ga ostavi samog u krevetu. Brinulo ih je ako nema nikoga da pripazi na njega.

Keti, bivša ljubavnica i verna prijateljica, koja je delila sce-nu s Elvisom poslednjih sedam godina, sedela je uz njega, te i naredne noći, slušajući ga kako priča o svojoj majci, svojoj gojaznosti, svom zdravlju i svojoj ćerci. Tešila ga je u njego-voj agoniji oko razotkrivajuće knjige koju su za objavljivanje pripremila trojica bivših saradnika i odmahivala glavom na njegovu brigu da će posle smrti ubrzo biti zaboravljen.

Rekao joj je da „nikada nije napravio ništa što će trajati… nijedan film koji će ostati klasika“. Bez obzira na to koliko je uživanja ljudima pružio svojim pevanjem i koliko je uticao

Biti Elvis16

na promenu pravca popularne muzike, video je jedino svoj neuspeh u pokušaju da postane „prava filmska zvezda“. I to ga je razdiralo.

Tek četrdesetdvogodišnjak, ali izmučen brojnim unutra-šnjim problemima, zavisan od lekova, iscrpljen i očajnički razočaran, Elvis je o sebi već govorio u prošlom vremenu. U jednom trenutku pokušao je da se našali kako bi Keti trebalo da obuče nešto belo za njegovu sahranu. Nasmejala se i obećala da hoće, a onda ga držala za ruku sve dok nije zaspao. Uvek je žudeo za snom, ali ga je ponekad teško nalazio.

Takav je bio Elvis Presli. Danas ga smatramo najvoljenijim zabavljačem svih vremena, ali u tom trenutku bio je to bolestan čovek što uzrujano troši poslednje mesece tragedije u kakvu se njegov život pretvorio.

Pa ipak, kakav je to samo život bio! Bukvalno tokom čitavog svog odraslog doba mamio je osmehe gde god bi se pojavio. Kada bi se on našalio, svi su se smejali s njim, samo još glasnije. Kada bi izrekao neku želju, njegovi pomoćnici su žurili da je ispune. Svi su hteli da mu udovolje, od klike momaka što su, služeći mu, svakodnevno hodali tankom crtom između službe i prijateljstva, do večito proširene rodbine, zavisne od njega u pogledu zaposle-nja i stanovanja. A bilo je tu i mnoštvo devojaka čiju je naklonost nagrađivao poklanjajući im automobile i dijamante.

Zaista, kakav život. Mogao je da kupi sve što bi poželeo, a to je i radio… kuće, flote kadilaka, avione, pištolje… i po-nekog doktora. Pored svega, iako je uvek voleo da bude onaj koji daje, ako bi odlučio da zatraži neku uslugu, ona je gotovo neizostavno ispunjena. Dvojica predsednika SAD odgovarala su na njegove telefonske pozive, a senatori, guverneri država, filmske, sportske i rok zvezde gurale su se iza scene kako bi se nasmešile, rukovale i slikale sa njim. Elvis je bio magnet. Svi su hitali ka njemu. Za to vreme, lokalna policija u Memfisu, uprave bolnica i novinari okretali su glavu na drugu stranu u trenucima kada im se to činilo politički ispravnim.

Predgovor 17

Naravno da su skretali poglede. To je bio Elvis. Čovek- -dečak koji je sredinom pedesetih za tridesetak meseci stigao od mature do vrha svetskih top-lista prodaje ploča i koji je, zahvaljujući televiziji, izazvao najpre domaće, a potom među-narodno zgražavanje i obožavanje.

Kako muzika predstavlja najkraći put do osećanja, pevačke zvezde su redovno dolazile i prolazile u kratkim blescima uz-buđenja, ali postojalo je nešto u njegovom glasu, stavu, njego-vom stidljivom osmehu, njegovoj dečačkoj lepoti, pokretima tela pri pevanju, njegovom seksepilu i životnoj priči, što je podstaklo maštu publike. I još uvek je podstiče, zbog čega je postao vrhunska, najtrajnija američka ikona, više od četrdeset godina posle smrti.

Kao dečak, Elvis je sanjao da će uspeh osloboditi njega i nje-govu porodicu siromaštva. Međutim, onda je otkrio da takva vrsta slave istovremeno oslobađa i zarobljava. On nije bio prvi rokenrol pevač, ali je postao prva rok superzvezda. Taj status značio je ne samo da nema tuđeg iskustva iz koga bi nešto na-učio već i da nije bilo nikoga sa kim bi mogao da podeli teret onoga šta znači biti Elvis. Tokom života on će često govoriti da se uvek osećao usamljenim. To je bilo razumljivo. Niko osim njega nije mogao znati kako izgleda biti pod neprekidnim pogledima obožavanja i pažnje, kako je to kada si alhemičar koji muziku može da pretvori u toliko mnogo ljubavi i toliko mnogo zlata.

Njegova ambicija bila je da postane bogat i slavan. Izuzetni glas raspona od dve i po oktave, uz još jedan nivo u falsetu, obezbedio mu je i mnogo više od toga. Međutim, kada siđe sa scene, kada se kamere okrenu, a reflektori isključe, šta onda? Gde bi se u tom trenutku uklopio? Nigde. Neverovatna popu-larnost bez presedana odvojila ga je od bilo čega nalik stvarnom svetu. I, kako su godine prolazile, on se povlačio na svoj dvor, bilo da se radi o „Grejslendu“, raskošnom domu u Memfisu, ili Holivudu ili Las Vegasu, gde bi ga njegovi dvorani uljuljkivali usred strahova, nesigurnosti i depresije.

Biti Elvis18

U vreme te noći u Bingamtonu, provedene sa Keti Vestmor-lend, svega četrnaest nedelja pre smrti, Elvis je bio mentalno slomljen i emotivno potrošen čovek. Kako je mogao da padne u takvo stanje očaja? Šta je krenulo pogrešno po čoveka bla-goslovenog sa toliko talenta? Izdaleka, činilo se da on ima sve. Ipak, gledajući svoje posvećene obožavaoce jedne noći nekoliko meseci ranije, Elvis je sumorno saopštio jednom saradniku: „Ti ljudi ne vole mene lično. Oni ne znaju kakav sam ja u stvari.“

Nisu ni mogli da znaju. Međutim, da su mogli da privire u njegove misli, šta bi tamo našli? Najverovatnije višestruko naslaganu gomilu protivrečnih želja, dužnosti i briga. U tom trenutku njegova prošlost nalazila se u beskrajnom sukobu sa sadašnjošću već dvadeset godina, a snove je otupela surova stvarnost u kojoj su umetničke težnje gubile bitku s njegovim i menadžerovim potrebama i zahtevima za neprekidnim pri-livom novca. Sa filma i scene on je odisao očaravajućim ume-ćem. Ipak, bila je to maska iza koje su se krili njegovi strahovi i slabosti.

U poslednjim mesecima života često se glasno pitao da li će mu obožavaoci ostati odani kada ostari. Užasavao se toga da će ga napustiti i šta bi pomislili da otkriju njegove mračnije tajne. Bilo je tu i još ličnijih briga. Šta da se radi sa njegovim patolo-škim napadima kupovanja? U svojim svetlijim trenucima on je znao da ga to uništava, ali ipak nije mogao da se obuzda. Da li će uskoro ostati bez novca? Njegov otac je to smatrao mogućim. Nemoćan da se zaustavi, on je trošio ili poklanjao veliki deo svog bogatstva. Bio je tu i njegov najveći strah, košmar koji se stalno vraćao: da će uskoro biti primoran da proda svoju kuću „Grejslend“ i da će jednog dana završiti tamo gde je i počeo, bedno siromašan, upamćen tek kao izbledela bivša zvezda, ili još gore, patetični predmet podsmeha.

Od samog početka zagonetka o Elvisu, siromašnom belom dečaku iz rasno podeljenog Misisipija, koji je odabrao da peva crnačku muziku svojih heroja, predstavljala je vrlo zapaljivu

Predgovor 19

smesu. Rođen u najturobnijem ruralnom siromaštvu tridesetih godina prošlog veka, on je zaradio stotine miliona dolara to-kom svoje karijere, a ipak, pred kraj života, bez ikakvih sigurnih ulaganja na koja bi se oslonio, zavisio je od kredita banke kako bi pokrio troškove između turneja i platio kockarske dugove svog menadžera.

Onda, bilo je tu i složeno pitanje njegovih verskih ubeđenja. Čitavog života pentekostalac koji sledi Bibliju, Elvis se površno bavio i numerologijom i misticizmom. Iako je često provodio vreme u molitvama i bio izdašno darežljiv prema dobrotvor-nim ustanovama, istovremeno je redovno varao svoje devojke i suprugu, a zahtevao potpunu vernost od mnogobrojnih žena u svom životu. Rokenrol je Elvisa učinio zvezdom, ali on je isprva želeo da bude deo gospel kvarteta i čitavog života je du-hovnu muziku i crkvene napeve pretpostavljao svakoj drugoj vrsti muzike.

Svuda su bujale protivurečnosti. U isto vreme kada su ga smatrali najseksepilnijim i najskandaloznijim mladim pevačem na svetu, on je bio izuzetno blizak sa svojom majkom. Nekada dugokosi buntovnik, on je postao uzoran vojnik i kasnije pe-vao patriotske hvalospeve na koncertima. Dok je na površini uvek delovao kao nadmoćno samouverena svetska zvezda, u garderobi ga je hvatala takva trema da su mu bile potrebne am-fetaminske injekcije pred svaki nastup kako bi skupio hrabrost da uopšte izađe na scenu.

Opet, kada nije bio na sceni, kada je sedeo u publici na zatvorenim projekcijama, pretvarao se u filmskog zaluđenika koji je godinama zakupljivao bioskopske sale posle radnog vremena da bi gledao stare ili nove omiljene filmove. Bio je dovoljno kinematografski pismen da prezire većinu sopstvenih filmova i stidi ih se.

Nema sumnje da je Elvis bio sklon samouništavanju. Ipak, ima li za to objašnjenja izvan samozaljubljenosti? Kao naj-popularniji svetski pevač, za koga bi svaki vrhunski autor

Biti Elvis20

oduševljeno pisao pesme, zašto je traćio glas i talenat na tolike ofucane melodije i tekstove ispunjene klišeima u numerama snimljenim za filmove koje je toliko mrzeo? I zašto bi uopšte bolestan čovek, navučen na lekove, išao na turneju i dopustio snimanje televizijskog šou-programa svega nekoliko nedelja pred smrt? Zar mu je novac zaista bio toliko očajnički potre-ban? Ili je možda njegov menadžer, samoproglašeni „Pukov-nik“ Tom Parker, bio u još većem očajanju?

Što se tiče zavisnosti od lekova: kada je ona tačno otpočela? Da li je to bilo ranije nego što se sumnja? U vreme boravka u američkoj vojsci, ili, kako se sada čini, čak i pre toga? I kako je zvezda sa toliko sledbenika širom sveta mogla biti do te mere pasivna i provesti tolike godine nesposobna da se suprotstavi svom menadžeru-zlostavljaču. Da li je njegova majka bila u pravu što je od samoga početka o Parkeru govorila kao o „sa-mom Đavolu“?

„Toliko sam umoran od toga da budem Elvis Presli“, govo-rio je često poslednjih meseci života. Ponekad je lako razumeti zašto. Ipak, da li je zaista moralo biti tako? I gde i kada je tačno tokom života Elvisa Preslija posejano seme njegovih uspeha, preterivanja i slabosti?

1

„I medved će biti nežan i vuk će biti krotak, a lav će leći uz jagnje.“

Iz duhovne pesme „Mir u dolini“

Njegovi počeci teško da su mogli biti skromniji, a očekivanja ograničenija. Rođen je oko pola pet ujutro 8. januara 1935. u dvosobnoj baraci u Tupelu, u državi Misisipi. Dve uljane lampe davale su jedinu svetlost, a neophodnu vodu grejala je peć na drva. Tridesetak minuta kasnije sledio ga je njegov brat blizanac. Imena su već bila odabrana: Elvis Aron i Džesi Garon. Međutim, Džesi je bio mrtvorođenče. Mladi roditelji Vernon i Gledis Presli očekivali su blizance (bilo ih je u obe njihove porodice), ali nisu mogli da priušte medicinsku negu dok je Gledis bila trudna. Doktora je pozvao tek komšija kada su se pojavile komplikacije tokom porođaja. Njegov honorar od petnaest dolara platiće dobrotvorna organizacija.

Džesi je sahranjen u neobeleženom grobu na groblju Praj-svil u Tupelu dan ili dva kasnije, ali u tom trenutku je Gledis, izgubivši mnogo krvi, prebačena sa preživelom bebom u bolni-cu. Kada je Elvis odrastao, često se pitao da li su on i Džesi bili identični blizanci i zašto je njegov brat umro, a ne on. U crkvi je naučio da za sve u životu postoji razlog. Ponekad je zami-šljao kako se njih dvojica veselo, bratski igraju zajedno. Opet, u drugim prilikama, brinuo je da bi oni možda bili suparnici.

Biti Elvis22

Poput Kaina i Avelja u Bibliji. Pošto je postao slavan, Elvis je u nekoliko navrata tražio od ljudi da pronađu tačno mesto gde je Džesi sahranjen. Nikada im nije uspelo. Nije bilo pisanih tragova o tome. Ponekad su mu govorili da posle smrti blizanca preživelo dete odrasta sa svim dodatnim kvalitetima drugog. Majka ga je ohrabrivala da tako razmišlja i da veruje kako je poseban. Ona je bila ubeđena u njegovu posebnost.

Tupelo u Misisipiju, i tada i danas najsiromašnijoj državi SAD, bio je tridesetih godina prošlog veka bedan gradić od šest hiljada stanovnika, a skromni dom Preslijevih bila je drvena kuća u naselju bez struje i vode, sa zemljanom ulicom iznad potoka i auto-puta, u blizini šume i farmi. U školi je Elvis na-učio da je Tupelo bilo ime koje su toj oblasti dali Indijanci iz plemena Čokto. Tridesetih je u Tupelu i okolini živeo priličan broj Preslijevih. Vladao je religiozni duh, pa nije ni čudo što su se njegovi roditelji Vernon Presli i Gledis Smit upoznali upravo u Pentekostalnoj crkvi Prvog Božjeg okupljanja u istočnom delu Tupela.

Gledis je bila četvrta od devetoro dece. Njena majka Dol Smit bila je dugogodišnji invalid sa povremenim zaposlenjima, pa je Gledis kao devojčica brinula i o njoj, pored mlađe braće i sestara. Dol je umrla godinu dana pošto je Elvis rođen, a njen muž Bob Smit nedugo posle nje. Bob je bio napoličar koji je svoju porodicu selio od farme do farme u susedstvu tražeći posao. Lokalni tračevi su govorili o tome kako se Bob sa strane pomalo bavio i krijumčarenjem alkohola kako bi sastavljao kraj sa krajem, ali krajevi se nikako nisu sastavljali. Smitovi su, čini se, bili predodređeni da umiru mladi.

Vernonov otac bio je Džesi D. Presli, za koga je ostatak familije govorio da je bio zgodan, ćudljiv, ženskaroš i veoma sklon piću. On je radio po farmama, a mlađanom Vernonu je pružio nekoliko teških tinejdžerskih godina tokom tridesetih. Džesijeva supruga Mini Mej, Elvisova baka, visoka i suvonjava žena, takođe je prolazila kroz nevolje sa njim. Džesi je napustio

I medved će biti nežan 23

Mini pre nego što ga je Elvis mogao upoznati, pa je ona prešla da živi kod svog sina Vernona sa njegovom ženom Gledis i njihovim sinom. Elvis je baki dao nadimak Vrdalama pošto je jednom vešto izbegla loptu za bejzbol koju je on slučajno hitnuo u njenom pravcu.

Vernon je u šali voleo da kaže kako je odrastao na polju pamuka. On je imao samo sedamnaest godina kada su on i Gledis, tada dvadesetdvogodišnjakinja, pobegli u susedni okrug i venčali se. Bilo je to 1933. Oboje su lagali o svojim godinama, pa je na venčanom listu on upisan kao stariji, a ona mlađa nego što je zaista bila. Gledis je tada radila u Tupelskom centru za odeću, sedeći za šivaćom mašinom za dva dolara na dan, dok se Vernon prihvatao svakog posla koji bi uspeo da pronađe. Bilo je to doba Velike krize, pa nalaženje posla nije išlo lako. Kada su se venčali, živeli su nakratko sa Vernonovim roditeljima, da bi onda pozajmili 180 dolara od lokalnog zelenaša po imenu Orvil Bin kako bi izgradili kuću pored starijih Preslijevih na praznom posedu u Binovom vlasništvu. Vernon je neko vreme radio kao drvodelja, pa je kuću podigao sam, uz pomoć oca i brata.

Za većinu ljudi ovo ne bi delovalo kao prikladno mesto za život, bez tavanice, bez odvojene kuhinje i sa poljskim klozetom za koji je Gledis donosila vodu iz zajedničke pumpe niz ulicu i držala je u rezervoaru zapremine deset litara. Ipak, Elvis je kao dete često slušao priče svoje majke koliko je ponosna i srećna bila kada su se uselili. Mnogi ljudi nisu imali sopstvenu kuću, govorila je ona. Preslijevi su imali kokoške u dvorištu, a kada je ostala u drugom stanju, ona i tata su sedeli na tremu tokom toplih letnjih večeri i kovali planove. Posle Džesijeve smrti Elvis je za Gledis postao jedini plan.

Prema porodičnom predanju, većinu njihovih predaka čini-li su Škoti ili Irci ili mešavina ova dva naroda. Međutim, Gledis je pričala kako je u vreme pre Građanskog rata njena čukun-baka bila „punokrvna Indijanka iz plemena Čiroki, a zvala se Jutarnja Golubica“. Elvisu se ova ideja veoma dopadala i kasnije

Biti Elvis24

je zamišljao Jutarnju Golubicu kao jednu od onih lepuškastih indijanskih devojčica u vestern filmovima. Verovatno je tek kada je postao zvezda i počeo da radi u Holivudu shvatio kako glumice u ulogama Indijanki verovatnije dolaze iz Baltimora ili Čikaga nego iz nekog indijanskog rezervata.

Gledis se po izlasku iz bolnice nije vraćala poslu sa ode-ćom, ali je narednog septembra ponela Elvisa na polja i vukla ga za sobom na vreći među vrstama dok je brala pamuk. On je i ovu priču veoma voleo, a kada je bio malo stariji, kažu da je pomagao majci skupljajući pamučne čaure sa stabljika. Bio je to težak, iscrpljujući i pipav posao, ali sve su se porodice iz istočnog Tupela i okoline bavile njime.

Izbledelo rano sećanje zaticalo je trogodišnjeg Elvisa i Gledis kako se redovno voze autobusom firme Grejhaund stotinak kilometara preko države Misisipi. Sama vožnja autobusom predstavljala je uzbuđenje, a znao je i da on i mama idu da po-sete tatu. Ono čega nije bio svestan bila je činjenica da Vernon boravi u državnom zatvoru u Parčmenu, radnom logoru usred kilometara rasutih polja ravnice uz reku Misisipi.

Verzija događaja koji su doveli do očevog utamničenja, prepričavana u porodici u retkim prilikama kada se sramna epizoda uopšte pominjala, govori da su se Vernon i Gledisin mlađi brat Trevis Smit zajedno sa jednim prijateljem napili i prepravili ček koji im je ispisao Orvil Bin. Bio je to isti onaj čovek koji je pozajmio Vernonu novac da sagradi svoju kućicu. Po njegovim rečima, iz čiste samilosti, on im je napisao ček na četiri dolara za prase koje su prodavali. Međutim, oni su potom ček prepravili na četrnaest ili četrdeset dolara (niko se ne seća tačno) i odneli ga u banku u Tupelu da ga unovče. Nimalo iznenađujuće, uhvaćeni su u prevari i pozvana je policija.

Elvisov deda stric Noa Presli, kasnije gradonačelnik istoč-nog Tupela i vozač školskog autobusa, preklinjao je Bina da ne pokreće tužbu, ponudivši da mu vrati dvostruki iznos štete. Ipak, Orvil je bio željan krvi.

I medved će biti nežan 25

Posle šest meseci pritvora u Tupelu, Vernona su osudili na tri godine prinudnog rada na farmi u Parčmenu, mada je izašao posle devet meseci pošto su komšije i prijatelji napisali peticiju za njegovo puštanje. Čak je i Orvil Bin potpisao molbu, mada je u to vreme već izbacio Gledis iz kuće jer nije bila u stanju da otplaćuje rate od dvanaest dolara mesečno. Takva su bila Orvi-lova pravila. Pozajmio bi ti novac da izgradiš kuću na njegovom zemljištu, ali ako ne otplaćuješ dug redovno, on ti oduzme dom.

Posle toga, Gledis se oslanjala na socijalnu pomoć, a pre-selila se sa Elvisom kod rođaka. Selili su se od jedne porodice do druge, sve dok im se Vernon nije pridružio, pa su iznajmili drugi stan za sebe. Godinama kasnije Elvis se prisećao sedam različitih adresa dok su živeli u Misisipiju i još nekoliko pošto se porodica preselila u Memfis, kada je on imao trinaest godi-na. Neki ljudi bez sličnih finansijskih problema ogovarali su Preslijeve kako se uvek presele kada dođe vreme za plaćanje stanarine. Elvis je to smatrao nepravednim. Njegova majka je bila krajnje poštena.

Pored toga, bila je vrlo napeta, čak bojažljiva. Međutim, bila je odgovorna i vredna. Dok je Vernon, nesposoban da se duže zadrži na bilo kom poslu, redovno pozajmljivao novac kako bi preživeli, Gledis se uvek trudila da novac bude vraćen, a računi izmireni. Elvis je kroz svoje dečaštvo gledao njihove muke i slušao oca kako čita Bibliju i svake večeri se moli da nekako budu oslobođeni siromaštva.

„Da, bili smo sirotinja“, priznaće Vernon godinama kasnije, „ali nismo bili bednici.“

Život je možda bio težak za Preslijeve, ali Elvis nije bio tužan dečačić. On nije bio svestan siromaštva. Niko koga su poznavali nije posedovao previše, pa on nije ni znao za bogataše i koliko je različit njihov život. A roditelji su ga uvek privijali uz sebe. Bili su zajedno, samo njih troje.

Gde god da su živeli, spavali su u istoj sobi, a kada je Ver-non bio odsutan, i posle oslobađanja iz Parčmena, ako bi

Biti Elvis26

povremeno otišao za poslom u neki drugi grad, Elvis je spavao sa majkom u njenom krevetu. Ponekad bi ujutru on i Gledis ležali zajedno i razgovarali, samo njima razumljivim, bebećim jezikom. On je nju zvao Satnin. Drugim prilikama Gledis bi mu čitala dečje biblijske priče o pustolovinama proroka Jone u utrobi kita ili Isusa Navina* u bici za Jerihon. Elvis će kasnije snimiti duhovne pesme o Joni i Isusu Navinu.

Kada je malo odrastao, on bi ponekad čuo tatu da govori kako su bili tako siromašni da nekada „nisu imali ništa za večeru osim proje i vode“. Međutim, njegova su sećanja bila drugačija.

„Jeli smo svinjske šnicle, dimljenu šunku i pire krompir. Takve stvari, uz crveni sos od cikorije“, pričao je on jednom novinaru.

To se nije ponavljalo svakoga dana, ali koliko se on sećao, nikada nije otišao gladan na spavanje, „mada smo ponekad bili blizu toga“. Iako je bio svestan da ima istine u optužbama nekih ljudi kako njegov otac nije gajio nikakve ambicije, on ga je uvek branio.

„Ljudi nisu svesni koliko je njemu bilo teško“, govorio bi. „Prema meni je bio divan. A iako su se on i mama svađali, ona ga je volela.“

Vernon je kao mladić bio zgodan muškarac, a Gledis, koja nije volela da nosi cipele, imala je običaj da sama igra po kući uz muziku sa radija pred očima svoga sina. Pre nego što se uda-la, obožavala je da ide na igranke u Tupelo, a njen neostvarivi san, pričala je dečaku, bio je da jednom postane igračica na filmu. Blagoslovena lepim glasom, ona je i sve vreme pevala, kao i tata, uglavnom crkvene pesme. Elvis bi se pridružio njihovom pevanju.

„Sećam se, kada sam bio mali, ljudi su me slušali kako pe-vam u naselju gde smo živeli“, pričao je Elvis tridesetak godina

* Engl.: Joshua – vođa jevrejskog naroda posle Mojsija. U prevodu Bibli-je na srpski Isus Navin. (Prim. prev.)

I medved će biti nežan 27

kasnije. Omiljeni napev cele porodice bio je „Mir u dolini“ sa tekstom koji je predstavljao pravu slikovnicu: „I medved će biti nežan i vuk će biti krotak, a lav će leći uz jagnje.“ Elvis je obo-žavao tu pesmu, a duhovna muzika je postala i ostala središte njegovog života. Pevao je himne Bogu u maloj crkvi, nedaleko od mesta gde su živeli. Porodica bi bila u najboljoj odeći, tri puta nedeljom i preko čitavog dana u vreme velikih okupljanja, kada bi Elvis gledao sveštenika kako se kreće tokom propove-di, moleći se Isusu, dok se pastva njihala u svojim stolicama, odgovarajući mu i ustajući na noge. Neki ljudi nazivali su ih „verskim padavičarima“,* ali Elvis to nikada nije činio i ljutio se kada bi čuo tu frazu. Smatrao je to nepoštovanjem njegove vere.

Gledis je volela da mu priča kako je, kada je imao manje od dve godine, umeo da sklizne u crkvi iz njenog krila, otrči niz prolaz i pokuša da peva sa horom. Bio je suviše mali da bi znao reči pesme, govorila je ona, ali pratio je melodiju, gledao lica pevača i pokušavao da ih imitira. Crkva je istovremeno predstavljala mesto bogosluženja i zabave za porodicu. Nije bilo mnogo toga drugog.

„Od svoje druge godine znao sam samo za gospel, za du-hovnu muziku“, sećao se on kasnije u vreme snimanja svojih duhovnih albuma. „Ugledali smo se na crnce u pevanju psala-ma. Stalno smo išli na ta religiozna pevanja. Propovednici su špartali čitavom prostorijom, skakali po klaviru, kretali se na najrazličitije načine. Publika ih je obožavala. Pretpostavljam da sam dosta naučio od njih.“

Religija je imala veliki uticaj na Elvisa od najranijih dana. Jednom prilikom Gledis ga je uhvatila da krade prazne flaše koka-kole iz komšijskih dvorišta kako bi ih odneo u bakalnicu i dobio peni za svaku od njih. Istukla ga je po guzi. Gore od te

* Engl.: Holly rollers – podsmešljiv naziv za pripadnike nekih prote-stantskih kongregacija sa juga SAD koji bukvalno padaju u trans za vre-me službe. (Prim. prev.)

Biti Elvis28

kazne bilo je što ga je odvukla u crkvu, gde je morao da pred svima ispovedi svoj zločin.

Osim male fizičke anomalije spojenog drugog i trećeg no-žnog prsta, Elvis je uglavnom bio kao i sva druga deca, uz uobičajene bolesti: prehlade, grip, boginje i veliki kašalj. Ipak, jednom prilikom bilo mu je toliko loše od upale krajnika da su pomislili da će ga izgubiti. Bez novca za doktora, a bolnica tek nije dolazila u obzir, oni su oboje pali na kolena pored Elvisove postelje i molili se za njega. I groznica je prestala. Posle toga, Gledis je ostala ubeđena kako je njegovo ozdravljenje Božji znak i dokaz da je njen dečak zaista poseban.

Brinula je zbog svega. Izgubila je jedno dete, kasnije imala pobačaj sa drugom bebom i bila prestravljena da može ostati bez Elvisa.

„Kada sam bio mali, ona me nikada nije ispuštala iz vida“, sećaće se on.

Jednoga dana, dok se igrao sa drugom decom uz obližnji potok, on je upao u vodu. Ništa nije bilo zaista opasno, ali je dobio po turu kada se vratio kući mokrih pantalona. Znao je da uvek mora biti oprezan kako ne bi brinuo majku. Ako nije pazio, ona bi zapretila da će upotrebiti metlu. Pretila je njom i drugoj deci ako bi pokušala da kinje Elvisa. Gledis je obično bila tiha žena, ali „kada se naljuti, čuli bi je čak do Klivlenda“, govorio je jedan prijatelj.

Susedi su povremeno tračarili, govoreći: „Gledis je toliko razmazila tog dečka da će ga upropastiti.“ I zaista ga je raz-mazila i pored tako malo stvari koje je mogla da mu pruži. Verovatno su njegovi kasniji izlivi besa bili posledica toga. Sve do tinejdžerskog doba, on je uvek imao svoj tanjir, šolju, nož, viljušku i kašiku koje je čak nosio u školu, na čuđenje ostale dece. Iz nekog razloga nije podnosio kada bi se bilo ko poslužio njegovim stvarima i eksplodirao bi od besa ako se to dogodi. Nije znao zašto mu to smeta. Jednostavno mu je sme-talo. Čitavog života sitnice su ga izluđivale, mada je znao da ne

I medved će biti nežan 29

bi trebalo, a to se uvek dešavalo u prisustvu njemu najbližih. „Uvek povrediš one koje voliš“, bio je stih iz pesme braće Mils, a on je prepoznao istinitost tih reči. Da li je on nekada povredio svoju majku? Sigurno jeste, ali nikada namerno.

Po svim sećanjima, on je bio mirno, poslušno dete, a naj-veću brigu roditeljima zadavali su povremeni košmarni snovi i mesečarenje. Šta je radio i kuda je mislio da ide dok spava, nikada nije umeo da objasni. Njegova majka je govorila da on traži svog brata Džesija. Možda je i bilo tako. Ipak, ona bi ga samo odvela nazad do kreveta i on bi se ponovo smirio.

2

„Ništa ne brini, mama. Kada porastem, kupiću ti lepu kuću i platiti sve tvoje dugove bakalnici i kupiću dva kadilaka, jedan za tebe i tatu, a drugi za mene.“

Prva škola u koju je Elvis išao bila je Zajednička škola istočnog Tupela. Bila je veoma mala, sa dva razreda u jednoj učionici. U početku ga je Gledis odvodila svakog jutra i vraćala kući po podne, ali je kasnije išao sa ostalom decom iz kraja. Priča o tome kako ga je ona svakodnevno vodila u školu sve dok nije napunio četrnaest godina ipak je samo… priča.

Njegovi roditelji nisu bili naročito obrazovani. Gledis ni-kada nije pohađala više od četiri meseca godišnje u razredu. Ipak, bila je odlučna da Elvis prođe bolje od nje i Vernona, da završi srednju školu i postane neko značajan, sa dobrim, redovnim poslom.

Škola je tada bila stroga, a Elvis stidljiv i prosečan đak. Oduvek su ga vaspitavali da bude pristojan, uljudan i govori „da, gospođo“ i „ne, gospođo“, što je činio čitavog svog ži-vota, ali u učionici ne bi ni izustio mnogo više od toga. Kada se proslavio, pa razgledao stare školske fotografije gde je u društvu sa drugarima iz razreda kao sedmogodišnji mršavko u kombinezonu, sigurno se pitao kakvu je budućnost tada zamišljao. Tada je imao svetliju kosu, svetlosmeđe boje koja je leti postajala skoro plava.

Ništa ne brini, mama 31

Dok je Elvis pohađao svoju prvu školu, Amerika je ušla u Drugi svetski rat. Kad su se američki vojnici borili u Evropi i na Pacifiku, deca su pevala „Bože, blagoslovi Ameriku“. Jednom prilikom, kao sedmogodišnjak, on je pevao duet sa devojčicom po imenu Širli. Pevali su „You Are My Sunshine“, a Elvis se pretvarao da svira gitaru – igračku koju mu je neko poklonio.

Da li je tada zamišljao kako nastupa u emisiji „Grand ole opri“*, koju su redovno slušali subotom uveče u porodici, kao i svi ostali koje su poznavali? Bilo je to sedmično zadovoljstvo, a tata je ponekad morao radio da priključi na akumulator au-tomobila, ako stan u kom su živeli ne bi imao struje. Vernon je gotovo uvek posedovao nekakav polovan automobil, mada ih je često kupovao u stanju neposredno pred crkavanje.

Verovatno je u emisiji „Opri“ Elvis prvi put čuo Reda Folija kako peva staru, cmizdravu pesmu „Old Sheep“. On je tada i sam imao psa po imenu Reks koga je veoma zavoleo, ali Reks se razboleo i morao biti uspavan. Zato je pesma koja govori o dečaku što raste uz svog psa kao najboljeg prijatelja sigur-no ostavila utisak na Elvisa. Postala mu je to omiljena pesma tokom čitavog detinjstva i prva koju će javno pevati, u okviru Dečjeg dana na Vašaru „Misisipi−Alabama“ i Sajmu mlekar-stva, kada je imao deset godina.

Taj vašar predstavljao je veliki dan za Tupelo, kada su deca iz svih lokalnih škola dovođena na sajmište, a neka od njih odabirana su za takmičenje u pevanju. Tokom školskih proba nastavnica petog razreda gđa Oleta Grajms čula je Elvisa kako peva molitvu za jutrenje i predložila upravitelju da ga uključi u takmičenje. Ona je bila ćerka Orvila Bina, pa je možda na taj način pokušavala i da se iskupi za ono što se dogodilo Elviso-vim roditeljima. Kakav god da je bio razlog, tog velikog dana

* Engl.: Grand Ole Opry − radio-emisija posvećena kantri muzici, a emituje se iz Nešvila u državi Tenesi. To je najdugovečniji radio-pro-gram u SAD. (Prim. prev.)

Biti Elvis32

on je stajao na stolici kako bi dohvatio mikrofon, u ispeglanim farmerkama, sa razvezanom kravatom i naočarima, dok mu je kratka svetla kosa bila očešljana na stranu. Pevao je bez prat-nje. Fotografija zabeležena tog dana prikazuje Elvisa veoma ozbiljnog među pobednicima. Sa njegove desne strane stoji dvoje starije dece, devojčica odevena kao Eni Oukli („Ani Četiri Pištolja“) sa gitarom i kaubojskim šeširom, dok je levo od njega mali crni dečak sa polucilindrom i prslukom. Po sopstvenom sećanju, Elvis je završio na petom mestu, mada ima ljudi koji vole da kažu da je bio drugi. U svakom slučaju, osvojio je ne-koliko besplatnih vožnji u zabavnom parku.

„Ipak, izgleda da sam nešto i zgrešio“, sećaće se on. „Vero-vatno na tim vožnjama. Jer mama me je istukla tog dana, pa sam mislio da me ne voli.“

Jedanaest godina kasnije, kada je otišao u Holivud, Elvis je pesmu „Old Sheep“ snimio za svoj drugi album. Mnogi oboža-vaoci nisu mogli da shvate zašto se ona nalazi tu uz „Long Tall Sally“ i još dve rokenrol stvari Litl Ričarda. Nisu bili svesni da on tu pesmu peva gotovo čitavog života.

Gitara je u njegov život ušla kada je dobio prvi pravi instru-ment za svoj jedanaesti rođendan. Gitara nije bila neobičan poklon u njegovom kraju. Bio je to pravi radnički instrument – jeftin i jednostavan za nošenje unaokolo. Elvis je, u stvari, želeo bicikl, ali on je bio preskup, a Gledis se plašila da bi ga na ulici mogla udariti neka kola. Poželeo je i vazdušnu pušku, mada je ocu jednom rekao da „ne želi da puca u ptice“.

Gitara je bila ideja mame Gledis. „Možeš da je sviraš dok pevaš, Elvise“, govorila je ona, „a znaš koliko ljudi vole da te slušaju kako pevaš.“

Tako je na kraju dobio malu gitaru u stilu „raspevanog kau-boja“ Džina Outrija, koja je roditelje koštala sedam i po dolara u prodavnici alata. Vlasnik radnje kasnije je pričao kako je Elvis imao napad besa što nije dobio pušku kakvu je želeo, ali se Elvis nije toga sećao. Barem ne tog dana. Verovatnije je izliv besa

Ništa ne brini, mama 33

imao nekom drugom prilikom u istoj radnji, kada nešto nije bilo po njegovom. Njega će iznenadne provale nezadovoljstva pratiti čitavog života.

Gitara se ispostavila kao više nego nadahnut poklon. Usko-ro mu je tata kupio i knjigu sa uputstvima na koja polja treba postavljati prste za osnovne akorde, a pastor njihove crkve, inače dalji rođak, dao mu je nekoliko saveta za sviranje. Posle toga, bio je manje-više samouk, a muzika i pevanje uzimali su sve veći deo njegovog vremena. Jedna druga fotografija poka-zuje da je naredne godine, ipak, dobio i bicikl.

Niko koga je poznavao nije posedovao televizor, a Elvis je u to vreme već očajnički želeo da vidi kako izgleda televizija. Međutim, na to će morati da sačeka, a glavnu zabavu predsta-vljali su odlasci do lokalne radio-stanice u Tupelu, gde je uživo gledao poslepodnevno takmičenje amatera u emisiji „Subotnje okupljanje“. Sve se odigravalo u staroj zgradi suda, a ponekad bi i njega pozvali da nešto otpeva. Uglavnom bi to opet bila pesma „Old Sheep“, posebno kada je savladao nekoliko akorda na gitari.

„Zvučalo je kao da neko udara po poklopcima“, šaliće se kasnije Elvis o svojim ranim pokušajima da sebe prati, ali gitara mu je pomagala da ostane u ritmu.

U ovom programu je redovno nastupao kantri pevač po imenu Misisipi Slim, a pošto je bio u Nešvilu i napravio neko-liko snimaka, on se Elvisu činio kao veoma slavna i glamurozna osoba. Bila je to prva zvezda koju je Elvis upoznao, a jednom prilikom Misisipi Slim je čak pristao da prati dečaka svirajući gitaru. Sigurno je bio dobar čovek.

Uopšteno govoreći, svet još uvek nije bio dobar prema Pre-slijevima, i kada je Elvis imao dvanaest godina, oni su morali da napuste svoj većinski belački komšiluk, u seoskom delu istoč-nog Tupela, jer su ponovo ostali bez novca. Prešavši u glavni deo grada, na kraju su iznajmili kuću na granici takozvane obla-sti Šejkreg, gde je tada živela većina „obojenog“ stanovništva.

Biti Elvis34

U to vreme državom Misisipi vladala je rasna segregacija. Belci su imali svoje škole, crkve i frizere (i ne mnogo više od toga), a crnci svoje.

Istočni Tupelo bio je mesto bele radničke klase čijom je zabavom vladala kantri muzika. Međutim, živeći nedaleko od Šejkrega, naseobine sirotinjskih baraka i straćara, prolazilo se pored crkvica iz kojih se moglo čuti drugačije pevanje duhovne muzike. Možda je, malo niže niz ulicu, bilo moguće uhvatiti i zvuk muzike iz crnačkih kafana (juke joints), što bi sigurno bilo uzbudljivo za dečaka Elvisovog kova. U to vreme on je počeo da otkriva crnački ritam i bluz i na radiju. Roditelji su ga grdili zbog slušanja takve muzike, ali to ga nije sprečavalo. Gledis ga je uvek podsećala da u očima Gospoda on nije bolji od drugih ljudi, ali bi ga onda, potpuno protivrečno, upozoravala da se nikada ne vezuje „za neku obojenu devojku“. Ona je jedno-stavno tako bila vaspitana, objašnjavao je Elvis, prisećajući se kasnije. Ipak, nikada nije prekršio ta upozorenja.

Kako su sada živeli u centralnom delu Tupela, Elvis je bio primoran da pređe u drugu školu i pohađao je srednju školu Milan, gde se stideo zbog činjenice da je bio jedini koji još uvek nosi jednodelni kombinezon. Njegovi roditelji mu nisu mogli priuštiti drugačiju odeću. Godinama kasnije, šezdesetih, kada su svi mladi nosili džins, često mu je postavljano pitanje zašto nikada nije u farmerkama. Istina se krila u tome što je u vreme Elvisovog odrastanja teksas platno bilo uniforma sirotinje i jedino što je on morao stalno da nosi. Stoga, osim ako mu to nije bio kostim u filmu, Elvis nikada nije oblačio farmerke. One su ga podsećale na mnoge stvari na koje nije želeo da misli.

Nimalo iznenađujuće, u domu Preslijevih nikada nije bilo mnogo knjiga, osim Biblije, pa ga je Gledis upisala u tupel-sku biblioteku. On je otišao tamo nekoliko puta, ali istinski je uživao samo u tadašnjim debelim časopisima sa stripovima u kojima su se nalazile pune epizode crtanih avantura Kapetana

Ništa ne brini, mama 35

Marvela ili Fleša Gordona. Dečaci u školi razmenjivali su me-đusobno stripove, ali Elvis je uvek vodio računa da svoje ča-sopise dobije nazad. Čuvao ih je kod kuće uredno naslagane godinama, dugo pošto se proslavio. Elvis je obožavao i filmove. Odlazio je subotom da gleda serijale sa Rojem Rodžersom i Džinom Outrijem u glavnim ulogama, ali ga je tata upozora-vao da nikada ne oda nekome u crkvi kako je bio u bioskopu. Neki od ljudi tamo bili su još stroži nego njegovi roditelji, pa su gledanje filmova smatrali grešnim.

Podosta toga smatralo se grešnim u njihovoj crkvi, ali sre-ćom muzika nije bila među tim stvarima, pa je Elvis tada već redovno u školu išao sa gitarom. Jednog dana neki malo gru-blji dečaci ukrali su mu gitaru i isekli joj žice. Mislili su da je to dobar štos. Elvisu nije bilo smešno i svi su mogli primetiti koliko je uznemiren. Možda je i nastavnik nešto napomenuo, tek narednog dana su deca među sobom prikupila novac i dali mu da kupi nove žice.

Ovo su verovatno organizovale devojčice iz odeljenja. Devojčicama je to češće bolje išlo. Elvis je imao tek dvanaest godina, ali je već bio lud za devojkama. Oduvek je voleo da bude u njihovom društvu. Jednom prilikom, dok su još živeli u istočnom Tupelu, on je ispisao na venčanom listu svojih ro-ditelja svoje ime pored imena jedne devojčice. Međutim, onda se predomislio i napisao joj poruku kako mu se sada više sviđa jedna njena drugarica. I to je bilo to. Bili su zvanično razvedeni.

Novac je još uvek predstavljao problem u kući, a čini se da je Elvis od najranijeg detinjstva shvatio kako će na njega pasti dužnost da učini nešto u vezi s tim. Jednom prilikom, načuvši roditelje kako brinu jer nemaju novca za stanarinu i račun u bakalnici, on je rekao Gledis: „Ništa ne brini, mama. Kada po-rastem, kupiću ti lepu kuću i platiti sve tvoje dugove bakalnici i kupiću dva kadilaka, jedan za tebe i tatu, a drugi za mene.“

Gledis se samo nasmešila, ali tata se nasmejao, zagrlio de-čaka i rekao: „Samo nemoj da ga ukradeš, sine.“