BANOVIĆ STRAHINJA

Netko bješe Strahiniću bane, 

Bješe bane u malenoj Banjskoj, 

U malenoj Banjskoj kraj Kosova, 

Da takvoga ne ima sokola. 

Jedno jutro bane podranio,; 

Zove sluge i k sebe prizivlje: 

"Sluge moje! hitro pohitajte, 

"Sedlajte mi od megdana đoga, 

"Okitite, što ljepše možete, 

"Opašite, što tvrđe možete;; 

"Jel ja, đeco, mislim putovati: 

"Hoću Banjsku ostaviti grada, 

"Mislim đoga konja umoriti 

"I u gosti, đeco, odlaziti 

"U tazbinu u bila Kruševca, 

"K milu tast starcu Jug-Bogdanu, 

"Ka šureva devet Jugovića; 

"Tazbina me ta željkuje moja." 

Gospodara sluge poslušaše, 

Te sokola đoga osedlaše,; 

Opremi se Strahiniću bane, 

Ud'ri na se dibu i kadifu, 

Ponositu čohu sajaliju, 

Što od vode čoha crvenija, 

A od sunca čoha rumenija;; 

Okiti se jedan Srpski soko, 

Pa posjede đoga od megdana, 

Odmah pođe, u tazbinu dođe, 

U tazbinu u bila Kruševca, 

Ðe od skoro carstvo postanulo,; 

A viđe ga starac Jug Bogdane, 

I viđe ga devet milih šura, 

Sokolova devet Jugovića, 

Mila zeta jedva dočekaše, 

u naruče zeta zagrliše,; 

Vjerne sluge konja prifatiše 

Zeta vode na frenđiju kulu, 

Kod gotove sovre zasjedoše, 

Te gospodsku riječ besjeđaju; 

Navališe sluge i sluškinje,; 

Neko dvori, neko vino služi. 

Što bijaše rišćanske gospode, 

Posjedaše, te pijahu vino: 

"Molim ti se i ljubim ti ruku,; 

"Da daš mene đece

devetoro, 

"Ðecu tvoju, a šureve moje, 

"Da ja, taste, u Kosovo

pođem, 

"Da potražim dušmana

moga, 

"A careva grdna hainina,; 

"Koji mi je roblje zarobio; 

"A nemoj se, taste,

prepanuti, 

"Ni za tvoju đecu ubrinuti; 

"Ja ću đeci, mojim

šurevima, 

"Hoću njima ruho

prom'jeniti,; 

"A u Tursko ruho oblačiti.

"Oko glave bijele kauke, 

"A na pleći zelene dolame, 

"A na noge meneviš

čakšire, 

"O pojasu sablje plemenite;; 

"Prizvat' sluge i kazaću

junak, 

"Neka sluge konje osedlaju, 

"Osedlaju, tvrdo opasuju, 

"Nek prigrću mrkim

međedinam': 

"Učiniću đecu janjičare;; 

"Ja ću đecu šure sjetovati, 

"Kade sa mnom bidu kroz

Kosovo, 

"A kroz vojsku cara na

Kosovu, 

"Pred njima ću biti delibaša, 

"Nek se stide i nek se

prepanu,; 

"Nek se svoga boje

starješine; 

"Kogođ stane u carevoj

vojsci, 

"Kogođ stane s nama

Uvrh sovre stari Jug Bogdane, 

S desne strane uza ramo svoje; 

Sjede zeta Strahinića bana, 

i tu sjede devet Jugovića, 

Niza sovru ostala gospoda; 

Ko l' je mlađi, dvori gospodare. 

No bijaše to devet šurnjaja,; 

No šurnjaje dvore uporedo, 

Dvore svekra silna Jug-Bogdana, 

I dvorahu svoje gospodare, 

A najviše zeta ponosita; 

A sluga im jedna vino služi,; 

Služi vino jednom kupom zlatnom, 

Zlatna kupa devet bere litar'; 

Ja da vidiš druge đakonije, 

Ðakonije, mloge gospoštine! 

Kako, brate, đe je carevina.; 

Pozadugo bane gostovao, 

Pozadugo bane začamao, 

Ponosi se bane u tazbini. 

Gospoštine što je u Kruševcu, 

Dosadiše jutrom i večerom; 

Moleći se silnu Jug-Bogdanu: 

"Gospodaru, silan Jug-Bogdane! 

"Ljubimo ti svilenoga skuta 

"I desnicu tvoju bilu ruku, 

"Nu potrudi čudo i gospodstvo,; 

"I povedi mila zeta tvoga, 

"Nu dovedi Strahinića bana 

"U dvorove i u kuće naše, 

"Da mi neku poštu učinimo." 

Svakom Juže hatar navršuje.; 

Doke tako izredili bili, 

Dugo bilo i vrijeme prođe, 

I zadugo bane začamao; 

No da vidiš jada iznenada! 

Jedno jutro, kad ogrija sunce,; 

Mezil stiže i bijela knjiga 

Baš od Banjske od malena grada, 

Od njegove ostarele majke, 

Banu knjiga na koljen opade, 

Kad razgleda i prouči knjigu,; 

Al' mu knjiga dosta grdno kaže, 

Knjiga kaže, đe ga kune majka: 

"Ðe si, sine, Strahiniću bane? 

"Zlo ti bilo u Kruševcu vino! 

govoriti, 

"Stane Turski, okrene

Manovski, 

"Ja s Turcima mogu

progovorit',; 

"Mogu Turski, i mogu

Manovski, 

"I Arapski jezik razumijem, 

"I na krpat sitno Arnautski; 

"Provodiću đecu kroz

Kosovo, 

"Svu ću vojsku Tursku

uvoditi,; 

"Dok ja nađem dušmanina

moga, 

"A Turčina silna Vlah-Aliju, 

"Koji mi je roblje porobio; 

"Nek šurevi bidu u nevolji, 

"El sam, taste, mogu

poginuti,; 

"Kod šureva ne ću poginuti 

"Jali rane lasno dopanuti." 

Kad to začu stari Jug

Bogdane, 

Planu Juže, kako oganj živi, 

Strahinj-banu zetu

progovara:; 

"Strahinj-bane, ti moj zete

mili! 

"Viđeh jutros, da pameti

nemaš. 

"Što mi đeci išteš devetoro, 

"Da mi đecu vodiš u

Kosovo, 

"U Kosovo, da ih kolju

Turci,; 

"Nemoj, zete, više

progovarat', 

"Ne dam đece vodit' u

Kosovo, 

"Makar šćeri nigda ne vidio. 

"Mio zete, deli Strahinj-

bane! 

"Rašta si se tako razdertio?; 

"Znaš li, zete? ne znali te

ljudi! 

"Zlo ti vino, nesretna tazbina!; 

"Viđi knjigu, nečuvenih jada!" 

"Iz ubaha jedna pade sila, 

"Turski, sine, od Jedrene care, 

"A car pade u polje Kosovo, 

"A car pade, dovede vezire,; 

"A vezire, nesretne većile. 

"Što je zemlje te oblada care, 

"Svu je Tursku silu podigao, 

"U Kosovo polje iskupio, 

"Pritiskao sve polje Kosovo,; 

Uvatio vode obadvije: 

"Pokraj Laba i vode Sitnice 

"Sve Kosovo sila pritisnula. 

"Kažu, sine, i pričaju ljudi: 

"Od mramora do suva javora,; 

"Od javor, sine, do Sazlije, 

"Do Sazlije na ćemer ćuprije, 

"Od ćuprije, sine, do Zvečana, 

"Od Zvečana kažu do Čečana, 

"Od Čečana vrhu do planine; 

"Turska sila pritisla Kosovo. 

"Pod broj, sine, na teftere kažu 

"No u cara sto hiljada vojske 

"Nikakvoga careva spahije, 

"Što imaju po zemlji timare; 

"I što jedu ljeba carevoga 

"I što jašu konje od megdana, 

"Što ne nose po mlogo oruža, 

"Do po jednu o pojasu sablju; 

"U Turčina, u Turskoga cara,; 

"Kažu, sine drugu vojsku silnu 

"Ognjevite janjičare Turke, 

"Što Jedrene drže kuću bilu, 

"Janjičara kažu sto hiljada; 

"Kažu, sine, i govore ljudi; 

"U Turčina treću vojsku silnu 

"Nekakoga Tuku i Mandžuku, 

"A što huče, a što grdno tuče. 

"U Turčina vojske svakojake, 

"U Turčina jednu kažu silu,; 

"Samovoljna Turčin-Vlah-Aliju, 

"Te ne sluša cara čestitoga, 

"Za vezira nikad i ne misli, 

"Za carevu svu ostalu vojsku 

"A koliko marve po zemljici;; 

"Al' ak oje jednu noć noćila, 

"Jednu noćcu šnjime pod

čadorom, 

"Ne može ti više mila biti, 

"Bog j' ubio, pa je to

prokleto,; 

"Voli njemu, nego tebe sine; 

"Neka ide, vrat je odnesao! 

"Boljom ću te oženiti

ljubom, 

"S tobom hoću ladno piti

vino, 

"Prijatelji biti do vijeka;; 

"A ne dam ti đecu u

Kosovo" 

Planu bane, kako oganj živi, 

U ijedu i toj muci ljutoj 

Ne šće viknut' ni prizvati

slugu, 

Za seiza ni habera nema,; 

No sad ode k đogu u ahare, 

Ja kako ga bane osedlao! 

Kako li ga tvrdo opasao! 

Pa zauzda đemom od

čelika, 

Pred dvore ga vodi u avliju; 

K binjektašu bijelu kamenu, 

Pa se đogu fati na ramena 

Pogleduje devet svojih šura, 

A šurevi u zemljicu crnu. 

Ban pogleda pašenoga

svoga,; 

Nekakoga mlada

Nemanjića, 

A Nemanjić gleda u

zemljicu, 

Kad pijahu vino i rakiju, 

Svi se fale za dobre junake, 

Fale s' zetu i Bogom se

kunu:; 

"Volimo te, Strahiniću bane! 

"No svu zemlju našu

carevinu;" 

Al' da vidiš jada na nevolji! 

Banu jutros nema prijatelja: 

Nije lasno u Kosovo poći.; 

"Taku silu u Turčina kažu; 

"On beza zla, sine, proći ne šće, 

"Ne šće s carem, sine, na Kosovo, 

"Okrenuo drumom lijevijem, 

"Te na našu Banjsku udario,; 

"Te ti Banjsku, sine, ojadio 

"I živijem ognjem popalio, 

"I najdonji kamen rasturio, 

"Staru majku tvoju ojadio,; 

"Sa konjem joj kosti izlomio, 

"Vjernu tvoju ljubu zarobio, 

"Odveo je u polje Kosovo, 

"Ljubi tvoju ljubu pod čadorom, 

"A ja, sine, kukam na garištu,; 

"A ti vino piješ u Kruševcu! 

"Zlo ti vino napokonje bilo!" 

Ja kad bane knjigu proučio, 

Muka mu je i žao je bilo, 

U obraz je sjetno neveselo,; 

Mrke brke nisko objesio, 

Mrki brci pali na ramena, 

U obraz se ljuto namrdio, 

Gotovo mu suze udariti. 

A viđe ga starac Jug Bogdane,; 

Viđe zeta jutru na uranku, 

Planu Juže, kako oganj živi, 

Strahiniću zetu progovara; 

"O moj zete, Bog mi s tobom bio! 

"Što si, zete, jutros podranio?; 

"A u obraz sjetno neveselo? 

"Od šta si se, zete, razdertio? 

"Na koga si s', zete, ražljutio? 

"Al' se šure tebe nasmijaše, 

"U jegleni ružno govoriše?; 

"Al' šurnjaje tebe ne dvoriše? 

"Al' mahanu toj tazbini nađe? 

"Kaži, zete, šta je i kako je?" 

Planu bane, pa mu progovara: 

"Prođ' se taste, stari Jug-Bogdane!; 

"Ja sam s šuram' bio u lijepo, 

"A šurnjaje gospodske gospođe 

"Divno zbore, a divno me dvore, 

"Toj tazbini mojoj mane nema, 

"No da vidiš, što sam neveseo:; 

"Stiže knjiga od malene Banjske, 

"Baš od moje ostarjele majke;" 

Viđe bane, đe mu druga

nema, 

Sad otide poljem

Kruševačkim. 

Ja kad bio niz široko polje, 

Obzire se ka Kruševcu

b'jelu, 

Ne će li se šure prisjetiti,; 

Ne će li se njim ražaliti; 

A kad viđe jutros na nevolji 

Ðe mu nema glavna

prijatelja, 

Pade na um, pa se dosjetio 

Za njegova hrta Karamana,; 

Koga voli nego dobra đoga, 

Te priviknu iz bijela grla, 

Ostalo je hrče u aharu; 

Začu glasa, hitro potrčalo 

dok u polju pristiže đogina,; 

Pokraj đoga hrče poskakuje, 

A zlatan mu litar pozvekuje, 

Milo bilo, razgovori s' bane. 

Ode Bane na konju đoginu, 

Te prijeđe polja i planine,; 

Ja kad dođe u polje Kosovo, 

Kad sagleda po Kosovu silu, 

Al' se bane malo prepanuo, 

Pa pomenu Boga istinoga, 

U ordiju Tursku ugazio.; 

Ide bane po polju Kosovu, 

Ide bane na četiri strane, 

Traži bane silna Vlah-Aliju, 

Al' ne može bane da ga

nađe; 

Spušta s' bane ka vodi

Sitnici; 

Na jedno je čudo nagazio: 

Na obali do vode sitnice 

Jedan zelen tu bijaše čador, 

Širok čador polje pritisnuo, 

Na čadoru od zlata jabuka,; 

Ona sija, kako jarko sunce, 

Pred čadorom pobijeno

koplje, 

A za koplje vranac konjic

svezan; 

Kaže jade tastu na uranku, 

Kako su mu dvori poharani, 

Kako su mu sluge razagnate,; 

Kako li je majka pregažena, 

Kako li je ljuba zarobljena: 

"No moj taste, stari Jug-Bogdan! 

"I ako je moja danas ljuba, 

"Ljuba moja, al' je šćera tvoja:; 

"Sramota je i mene i tebe; 

"No moj taste, starac Jug-Bogdane! 

"Misliš li me mrtva požaliti, 

"Požali me dok sam u životu. 

                                                                    

.

Na glavi mu maha

Stambolija, 

Bije nogom desnom i

lijevom.; 

Kad to viđe Strahinjiću

bane, 

Prohesapi i umom premisli, 

Baš je čador silna Vlah-Alije, 

Te đogina konja prigonjaše, 

Koplje junak skide sa

ramena,; 

Te čadoru vrata otvorio, 

A da vidi, ko je pod

čadorom; 

Ne bijaše silan Vlah-Alija, 

No bijaše jedan stari derviš, 

Bijela mu prošla pojas

brada,; 

Šnjime nema nitko pod

čadorom, 

Bekrija je taj nesrećan

derviš, 

Pije Turčin vino kandijerom, 

No sam lije, no sam čašu

pije, 

Krvav derviš bješe do očiju;; 

Kad ga viđe Strahiniću

bane, 

Te mu selam Turska

nazivaše, 

Pijan derviš okom

razgledaše, 

pa mu mučnu riječ

progovara: 

"Da si zdravo! deli Strahin-

bane; 

"Od malene Banjske kraj

Kosova." 

Planu bane, prepanu se

ljuto, 

Te dervišu Turski odgovara: 

"Bre! dervišu, nesretna ti

majka! 

"Rašta piješ! rašta se

opijaš?; 

"Te u piću grdno

progovaraš 

"I Turčina zoveš kaurinom. 

"Šta pominješ nekakoga

bana? 

"Ovo nije Strahiniću bane, 

"No ja jesam carevi delija,; 

"Jedeci se carski pokidaše, 

"U ordiju Tursku pobjegoše, 

"Sve delije hitro potrčaše, 

"Da jedeke caru pofatamo; 

"Ako kažem caru, ja veziru,; 

"Koju si mi riječ besjedio, 

"Hoćeš, stari jada dopanuti. 

Grohotom se derviš

osmjenuo: 

"Ti delijo, Strahiniću bane! 

"Znaš li, bane, ne znali te

jadi!; 

"Da sam sade na Goleč-

planini, 

"Da te vidim u carevoj

vojsci, 

"Poznao bih tebe i đogina, 

"I tvojega hrta Karamana, 

"Koga voliš, nego dobra

đoga.; 

"Znaš li, bane od malene

Banjske! 

"Poznajem ti čelo kako ti je, 

"I pod čelom oči obadvije, 

"I poznajem oba mrka brka. 

"Znaš li bane? ne znalo te

čudo!; 

"Kad zapadoh ropstva u

vijeku, 

"Panduri me tvoji uhitaše 

"U Suhari vrhu na planini, 

"U ruke me tvoje dodadoše, 

"Ti me baci na dno od

tamnice,; 

"Te robovah i tamnicu

trpljeh 

"I začamah za devet godina, 

"Devet prođe, a stiže

deseta, 

"A tebe se, bane, ražalilo, 

"Te ti zovnu Rada

tamničara,; 

"Tvoj tamničar na tamnička

vrata, 

"Izvede me k tebe u avliju.

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Van mreže

Poruke: 5321

Pretkosovski ciklus — Banović Strahinja

« Odgovor #1 poslato: Mart 19, 2011, 05:49:52 pm »

*

nastavak

"Znaš li, bane? znaš li Strahiniću? 

"Kad zapita i mene upita: 

""Ropče moje, zmijo od Turaka! 

""Ðe propade u tamnici mojoj! 

""Mož' li s', robe, junak otkupiti." 

"Ti me pitaš, ja pravo kazujem: 

""Mogao bih život otkupiti! 

""Tek da mi se dvora dovatiti, 

""Očevine i pak postojbine; 

""Imao sam nešto malo blaga, 

""Mloge lave i mloge timare, 

""Mogao bih otkup sastaviti; 

""Al' mi, bane, vjerovti ne ćeš,

""Da me pustiš dvoru bijelome: 

""Tvrda ću ti jamca ostaviti, 

""Tvrda jamca, Boga istinoga, 

""Drugog jamca Božu vjeru tvrdu, 

""Kako ću ti otkup donijeti."

"I ti, bane, povjerova mene, 

"I pušti me dvoru bijelome, 

"Očevini i toj postojbini; 

"A kad dođoh grdnoj postojbini, 

"Tamo su me jadi zabušili:

"U dvorove, postojbinu moju, 

"U dvorove kuga udarila, 

"Pomorila i muško i žensko, 

"Na odžaku niko ne ostao, 

"No ti moji dvori propanuli,

"Propanuli, pa su opanuli, 

"Iz duvara zovke proniknule; 

"Što su bili lavi i timari, 

Pritegnu mu obadva

dizđena. 

Al' ne čeka Strahiniću bane, 

No na njega đoga

nagonjaše, 

Pa na njega bojno koplje

pušti; 

Udari se junak na junaka, 

Pruži ruke silan Vlah-Alija, 

U ruku mu koplje ufatio, 

Pa ti banu riječ progovara: 

"Kopilane, Strahiniću bane! 

"A šta li si, vlašče,

premislio? 

"Nije s' ovo babe

Šumadijske, 

"Da razgoniš i da

nabrekuješ, 

"No je ovo silan Vlah-Alija, 

"Što s' ne boji cara ni

vezira, 

"Što j' u cara vojske

državine, 

"Čini mi se sva careva

vojska, 

"Kao mravi po zelenoj travi; 

"A ti, more! megdan da

dijeliš!" 

to mu reče, bojno koplje

pušti, 

Od prve ga obraniti šćaše, 

"Pojagmili Turci na miraze; 

"Kad ja viđeh dvore zatvorene: 

"Nesta blaga, nesta prijatelja; 

"Nešto mislih, pa na jedno smislih: 

"Mezilskih se ja dofatih konja, 

"Te otidoh gradu Jedrenetu, 

"Odoh k caru i odoh k veziru,

"Viđe vezir, pa dokaza caru, 

"Ja kakav sam junak za megdana; 

"Ođede me carevi vezire, 

"Ođede me i čador mi dade; 

"Car mi dade od megdana vranca,

"I dade mi svijetlo oružje; 

"Potpisa me carevi vezire, 

"Da sam vojnik caru do vijeka. 

"A ti, bane, danas k mene dođe, 

"Da ti uzmeš tvoje dugovanje, 

"A ja, bane, ni dinara nemam. 

"Strahiniću, jada dopanuo! 

"Ðe ti dođe, da pogineš ludo 

"U Kosovu u vojsci carevoj!" 

Viđe bane, poznade derviša,

Od đogata konja osjedaše, 

Pak zagrli stariša derviša: 

"Bogom brate! starišu dervišu! 

"Na poklon ti moje dugovanje! 

"Ja ne tražim, brate, ni dinara, 

"Ni ja tražim tvoje dugovanje, 

"No ja tražim silna Vlah-Aliju, 

"Koji mi je dvore rasturio, 

"Koji mi je ljubu zarobio; 

"Kaži mene, starišu dervišu, 

"Kaži mene moga dušmanina? 

"Bratimim te i jošte jedan put, 

"Nemoj mene vojsci prokazati, 

"Da me vojska Turska ne opkoli". 

No se derviš Bogom proklinjaše: 

"Ti sokole, Strahiniću bane! 

"Tvrđa mi je vjera od kamena, 

"Da ćeš sade sablju povaditi, 

"Da ćeš pola vojske pogubiti, 

"Nevjere ti učiniti ne ću,

"Ni tvojega ljeba pogaziti: 

"I ako sam bio u tamnici, 

"Dosta si me vinom napojio, 

"Bijelijem ljebom naranio, 

Bog pomože Strahiniću

banu, 

Ima đoga konja od

megdana,

Kako koplje na planini

zviznu, 

Soko đogo pade na koljena, 

Iznad njega koplje preletilo, 

darilo o kamen studeni, 

Na troje se koplje salomilo:

Do jabuke i do desne ruke. 

Dok satrše ona koplja

bojna, 

Potegoše perne buzdohane: 

Kad udara silan Vlah-Alija, 

Kad udara Strahinića bana, 

Iz sedla ga konju izgonjaše, 

A na uši đogu nagonjaše, 

bog pomaže Strahiniću

banu, 

Ima đoga konja od

megdana, 

Što ga danas u Srbina

nema,

U Srbina, niti u Turčina, 

Uzmahuje i glavom i

snagom, 

Te u sedlo baca gospodara; 

Kad udara Strahiniću bane 

Mučnu alu silna Vlah-Aliju,

Iz sedla ga maći ne

mogaše, 

Tonu vrancu konju do

koljena 

U zemljicu noge sve četiri. 

Buzdohane perne polomiše, 

Polomiše, i pera prosuše, 

Pa su britke sablje povadili, 

Da junački megdan

podijele. 

No da vidiš Strahinića

bana! 

Kažu ima sablju o pojasu: 

Kovala su sablju dva

kovača,

Dva kovača i tri pomagača, 

"A često se sunca ogrijao, 

"Puštio si mene veresijom; 

"Ne izdadoh ni dodadoh tebe, 

"Ne svjerovah, eli nemah otkud; 

"Od mene se nemoj pobojati. 

"A što pitaš i razbiraš bane, 

"Za Turčina silna Vlah-Aliju, 

"On je bijel čador razapeo 

"Na Goleču visokoj planini; 

"Tek ti hoću, bane, progovorit': 

"Jaši đoga, bježi iz Kosova,

"El ćeš, bane, poginuti ludo: 

"U sebe se pouzdati nemoj, 

"Ni u ruku, ni u britkuj sablju, 

"i u tvoje koplje otrovano, 

"Turčinu ćeš na planinu doći, 

"Hoćeš doći, al' ćeš grdno proći: 

"Kod oruža i kod konja tvoga 

"Živa će te u ruke fatiti, 

"Hoće tvoje salomiti ruke, 

"Živu će ti oči izvaditi." 

Nasmija se Strahiniću bane: 

"Bogom brate, starišu dervišu! 

"Ne žali me, brate, od jednoga,

"Tek me vojsci Turskoj ne prokaži." 

A Turčin mu riječ progovara:

"Čuješ li me, deli Strahin-bane! 

"Tvrđa mi je vjera od kamena, 

"Da ćeš sade sablju povaditi, 

"Da ćeš satrt' pola caru vojske, 

"Nevjere ti učiniti ne ću, 

"Ni Turcima prokazati tebe." 

Zbori bane, pa podrani otlen, 

Obraća se sa konja đogina: 

"O moj brate, starišu dervišu! 

"Pojiš konja jutrom i večerom, 

"Pojiš konja na vodi Sitnici, 

"Ne uvježbaj, i pravo mi kaži, 

"Ðe su brodi na toj vodi ladnoj, 

"Da ja moga konja ne uglibim?"

A derviš mu pravo progovara: 

"Strahin-bane, ti sokole Srpski! 

"Tvome đogu i tvome junaštvu 

"Svud su brodi, đegođ dođeš vodi." 

Ban udari, vodu prebrodio, 

I primi se na konju đoginu, 

Od neđelje opet do neđelje, 

Od čelika sablju pretopili, 

U ostricu sablju ugodili; 

Turčin manu, a dočeka

bane,

Na sablju mu sablju

dočekao, 

Po pola mu sablju

presjekao; 

Viđe bane, pa se razradova, 

Ljuto savi i otud i otud, 

Eda bi mu glavu osjekao,

Jal' Turčinu ruke obranio; 

Udari se junak na junaka, 

Ne da Turčin glavu ukinuti, 

Ne da svoje ruke ištetiti, 

No se brani s onom

polovinom; 

Polovinu na vrat naturaše, 

I svojega vrata zaklonjaše, 

I banovu sablju oštrpkuje, 

Sve otkida po komat i

komat. 

Obadvije sablje isjekoše,

Do balčaka sablje dogoniše, 

Pobaciše njine odlomčine, 

Od hitirijeh konja

odskočiše, 

Za bila se grla dovatiše, 

Te se dvije ale poniješe; 

Na Goleču na ravnoj

planini; 

Nosiše se ljetnji dan do

podne, 

Dok Turčina pjene

popanuše, 

Bijele su kako gorski snijeg, 

Strahinbana b'jele, pa

krvave,

Iskrvavi niz prsi haljine, 

Iskrvavi čizme obadvije. 

A kad banu muka dosadila: 

"Ljubo moja, tebe Bog ubio! 

"Koje jade gledaš na

planini? 

"No ti podbi jedan komat

Primi s' bane uz Goleč planinu, 

On je ozdo, a sunašce ozgo, 

Te ogrija sve polje Kosovo, 

I obasja svu carevu vojsku.

Al' da vidiš silna Vlah-Alije! 

Svu noć ljubi Strahinovu ljubu 

Na planini Turčin pod čadorom; 

U Turčina grdan hadete bješe: 

Kail svaki zaspat' na uranku, 

Na uranku, kad ogr'jeva sunce; 

Oči sklop, te boravi sanak; 

Koliko je njemu mila bila 

Ta robinja ljuba Strahinova, 

Panuo joj glavom na krioce, 

Ona drži silna Vlah-Aliju, 

Pa čadoru otvorila vrta, 

Ona gleda u polje Kosovo, 

Te ti Tursku silu razgleduje, 

Pregleduje kaki su čadori, 

Pregleduje konje i junake; 

Za jad joj se oči otkinuše, 

Te poglednu niz Goleč planinu, 

Viđe okom konja i junaka. 

Kako viđe i okom razgleda, 

Turčina je dlanom ošinula, 

Ošinu ga po desnom obrazu, 

Ošinu ga, pa mu progovara: 

"Gospodare, silan Vlah-Alija! 

"Nu se digni, glavu ne digao! 

"Nu opasuj mukadem-pojasa, 

"I pripasuj svijetlo oružje, 

"Eto k nama Strahinića bana, 

"Sad će tvoju glavu ukinuti, 

"Sad će mene oči izvaditi."

Planu Turčin, kako oganj živi, 

Planu Turčin i okom poglednu, 

Pa se Turčin grotom nasmijao: 

"Duša moja, Strahinova ljubo! 

"Čudno li te vlašče prepanulo! 

"Od njega si džasa zadobila, 

"Kad t' odvedem gradu Jedrenetu, 

"Ban će ti se i onđe prizirat'; 

"Ono nije Strahiniću bane, 

"Već je ono carev delibaša,

"K mene ga je care opravio, 

"Jal' je care, jal' Mehmed vezire, 

sablje, 

"Udri, ljubo, mene, ja

Turčina: 

"Misli, ljubo, koga tebe

drago." 

Ali Turčin ljuto progovara: 

"Dušo moja, Strahinova

ljubo! 

"Nemoj mene, no udri

Strahina, 

"Nigda njemu mila biti ne

ćeš, 

"Prijekorna biti do vijeka: 

"Koriće te jutrom i

večerom, 

"Će si bila sa mnom pod

čadorom; 

"Mene biti mila do vijeka, 

"Odvešću te Jedrenetu

gradu, 

"Narediću trideset

sluškinjica, 

"Nek ti drže skute i rukave, 

"Raniću te medom i

šećerom, 

"Okititi tebe dukatima 

"Savrh glave do zelene

trave; 

"Udri sada Strahinića

bana!" 

Žensku stranu lasno

prevariti:

Lako skoči, ka' da se

pomami, 

Ona nađe jedan komat

sablje, 

Zavi komat u vezeni jagluk, 

Da joj bilu ruku ne obrani, 

Pa obleće i otud i otud, 

Čuva glavu Turčin-Vlah-

Alije; 

A ošinu gospodara svoga, 

Gospodara Strahinića bana, 

Povrh glave po čekrk-

čelenci 

I po njeg'vu bijelu kauku,; 

"Da me care zove na predaju, 

"Da ja vojsku caru ne rasturam: 

"Prepali se carevi veziri,

"Da im počem sablju ne udarim; 

"No da možeš okom pogledati, 

"Ti se, dušo, nemoj prepanuti, 

"Kad potegnem moju britku sablju, 

"Te ošinem car'va delibašu, 

"Neka drugo već ne šilje k mene." 

Strahinova progovara ljuba: 

"Gospodare, silan Vlah-Alija! 

"Ta l' ne vidiš? ispale ti oči! 

"Ono nije carevi delija,

"Moj gospodar Strahiniću bane, 

"Ja poznajem čelo kako mu je 

"I pod čelom oči obadvije, 

"I njegova oba mrka brka, 

"I pod njime puljata đogata, 

"I žutoga hrta Karamina; 

"Ne šali se glavom, gospodaru!" 

Ja kad začu Ture Vlah-Alija, 

Kako li se Ture pridrnulo, 

Te poskoči na lagane noge, 

Opasuje mukadem-pojasa, 

A pinjale ostre za pojasa, 

I tu britku sablju pripasuje, 

A sva vrana konja pogleduje. 

U to doba bane pristasao, 

Mudar bane, pak je ištetio: 

Na jutru mu ne zva dobro jutro, 

Niti Turski selam nazivaše, 

No mu grdnu riječ progovara: 

"A ti li si? jedan kopilane! 

"Kopilane, carev hainine! 

"Čije li si dvore poharao? 

"Čije li si roblje porobio? 

"Čiju l' ljubiš pod čadorom ljubu?

]"Izlazi mi na megdan junački!" 

Skoči Turčin ka' da se pridrnu, 

Jednom kroči, do konja dokroči, 

Drugom kroči, konja pojahao, 

                                                                     

.

Pres'ječe mu zlatali

čelenku, 

I pres'ječe bijela kauka, 

Malo rani glavu na junaku, 

Poli krvca niz junačko lice, 

Šćaše zalit' oči obadvije. 

Prepade se Strahiniću

bane, 

Ðe pogibe ludo i bezumno, 

A nešto se bane domislio, 

Viknu bane iz bijela grla 

Nekakoga hrta Karamana, 

Što je hrče na lov naučio, 

Viknu bane i opet priviknu, 

Skoči hrče i odmah dotrča, 

Te banovu ljubu dovatilo; 

Al' je ženska strana

strašivica, 

Strašivica svak od paščadi, 

Baci komad u zelenu travu, 

Ljuto vrisnu, daleko se čuje, 

Žuta hrta za uši podbila, 

Te se šnjime kolje niz

planinu, 

A Turčinu oči ispadoše, 

Koliko mu nešto žao bješe, 

Te on gleda, što se čini

šnjome; 

Ali banu druga snaga dođe, 

Druga snaga i srce junačko, 

Te omanu tamo i ovamo, 

Dok Turčina s nogu ukinuo. 

Koliko se bane uostrio, 

On ne traži ništa od oruža, 

No mu grlom bane

zapinjaše, 

A pod grlo zubom dovatiše, 

Zakla njega kako vuče

jagnje; 

Skoči bane, pa iz grla

viknu, 

Te nabreknu onog hrta

žuta, 

Doke svoju kurtalisa ljubu.; 

Zape ljuba bježat' niz

planinu, 

Ona šćaše bježat' u Turaka, 

Ne dade joj Strahiniću

bane, 

Za desnu je ruku uhitio, 

Privede je k puljatu đogatu, 

Pa se đogu fati na ramena, 

Turi ljubu za se na đogina, 

Pa pobježe bane uprijeko, 

Uprijeko, ali poprijeko, 

Otkloni se od te sile Turske, 

Te dolazi u ravna Kruševca, 

U Kruševac, u tazbinu

svoju. 

Viđe njega starac Jug

Bogdane, 

A srete ga devet milih šura, 

Ruke šire, u lica se ljube, 

Za lako se upitaše zdravlje. 

A kad viđe stari Jug

Bogdane 

Obranjena zeta i čelenku, 

Prosu suze niz gospodsko

lice: 

"Vesela ti naša carevina! 

"Međer ima u cara Turaka, 

"Međer ima silnijeh junaka, 

"Koji zeta obraniše moga, 

"Koga danas u daleko

nema." 

Šurevi se njemu pripadoše. 

"Nemoj mi se, taste,

raskariti, 

"Ni vi, moje šure,

prepanuti; 

"U cara se ne nađe junaka, 

"Da dohaka mene i obrani; 

"Da vi kažem, ko me

obranio, 

"Od koga sam rane

dopanuo: 

"Kad dijelih megdan sa

Turčinom, 

"O moj taste, stari Jug-

Bogdane! 

"Onda mene ljuba obranila,

"Ljuba moja, mila šćera

tvoja, 

"Ne šće mene, pomože

Turčinu." 

Planu Juže, kako oganj živi, 

Viknu Juže đece devetoro: 

"Povadite nože devetore, 

"Na komate kuju iskidajte." 

Silna đeca baba poslušaše, 

Te na svoju sestru kidisaše, 

Al' je ne da Strahiniću

bane, 

Šurevima riječ govoraše: 

"Šure moje, devet Jugovića! 

"Što se, braćo, danas

obrukaste? 

"Na koga ste nože

potrgnuli? 

"Kad ste, braćo, vi taki

junaci, 

"Kamo noži, kamo vaše

sablje,

"Te ne biste sa mnom na

Kosovu 

"Da činite s Turcima

junaštvo, 

"Desite se mene u nevolji? 

"Ne dam vašu sestru

poharčiti, 

"Bez vas bih je mogao

stopiti, 

"Al' ću stopit' svu tazbinu

moju, 

"Nemam s kime ladno piti

vino; 

"No sam ljubi mojoj

poklonio." 

Pomalo je takijeh junaka, 

Ka' što bješe Strahiniću

bane.

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

Pretkosovski ciklus — Banović Strahinja

« Odgovor #2 poslato: Mart 19, 2011, 05:50:17 pm »

**

 Van mreže

Poruke: 5321PESMA BANOVIĆ STRAHINJA

Starac Milija je pravi primer kako se može na osnovu korišćenja i transformacija

poznate građe načiniti veliko umetničko delo, kako pevač koji vlada tehnikom

improvizacije, izražajnim i sadržinskim oblicima usmenog stvaranja, usmenim

"znanjem", kako bi rekao Vuk, može "lasno novu pjesmu spjevati... ako je za taj

posao", tj. ako ima individualnog talenta. Fabula pesme je sasvim uobičajena. Junak

se sprema na put (uz oblačenje, osedlavanje konja, uz prisutnost i pomoć slugu);

odlazi u tazbinu, gde ga goste (opis gozbe uz ritualni obavezni redosled sedenja za

stolom, pijenja vina "zlatnom kupom", dvorenjem ženske čeljadi i slugu); stiže

pismo junaku; on saopštava njegovu sadržinu: dvori su mu poharani, majka

pregažena, ljuba zarobljena (pismo je podsticaj za dalju radnju); junak traži pomoć

od tazbine da oslobodi ženu od otmičara Turčina; pošto je ne dobija. preoblači se u

tursko odelo i odlazi sam; u turskom taboru nailazi na pomoćnika u nevolji (što je

obavezni element radnje u bajci); dolazi do protivnika (žena ga prepoznaje); bori se

sa njim na megdanu; žena pomaže protivniku; on ga ipak pobedi; vraća ženu; štiti

je od kazne njene porodice.

Međutim, od samog početka do kraja pesme, svaki od ovih sadržinskih oblika

doprinosi potpunoj koherentnosti pesničkog sveta i ide ka jedinstvenom cilju

oblikovanja junaka moralnog junaštva, junaka "čojstva" — Banovog lika, u okviru

izvrsno datog istorijskog ambijenta srednjeg veka, ali i patrijarhalne sredine iz koje

potiče pevač. Svaki motiv u pesmi ima svoju kompozicionu, ali i psihološku funkciju,

u uzročno-posledičnoj vezi priprema ne samo sledeću situaciju nego ima svoje

značajno mesto u celini čitavog dela.

Tome doprinose reči kojima pevač neposredno karakteriše svog junaka. Starac

Milija nije samo "sveznajući narator" uzdignut i udaljen od radnje koja se odvija

"sama po sebi" već i pesnik emotivno angažovan za lik koji gradi, ali sa merom koja

ga čini "objektivnim", koja mu ipak omogućuje odstojanje i "sveznanje". A to postiže

nekom vrstom filozofskih replika, poslovica koje mu daju bogatstvo mudrosti,

sugestivnost čoveka od iskustva oslonjenog na generacije prethodnika. Taj stilski

postupak i celoj pesmi daje epsku smirenost i neku vrstu verodostojnosti,

ubedljivost izvan svake sumnje. Pesma počinje izričitom pohvalom:

Netko bješe Strahiniću bane.

Izričitom pohvalom se pesma i završava: 

Pomalo je takijeh junaka 

Ka što bješe Strahinjiću bane.

Izrazitu pohvalu na vrhuncu radnje junaku upućuje starac derviš, koji, po mišljenju

nekih istraživača, ima ulogu Milijinog dvojnika:

Strahin-bane, ti sokole srpski, 

Tvome đogu i tvome junaštvu 

Svud su brodi đegođ dođeš vodi.

Radnja upravo i teče između tih pohvala. Prva i poslednja pri tome igraju još i ulogu

uvodne i završne formule koje priču uokviruju, na način tipično usmeni, ali i

specifičan, koji više odgovara bajci. Duboko promišljena sintagma: "Netko bješe..."

ne samo da nagoveštava ideju o junaku koji je zaista bio neko nego u celini asocira

na stilski početak bajke "bio jednom jedan", i upravo u toj neobičnosti uvodne

formule nesvojstvene žanru epske pesme doziva se natprosečno, nešto što se ne

događa nadomak svakodnevice, upućuje se na nekog jedinstvenog.

Nada Milošević Đorđević

Drama "Banović Strahinja" Borislava Mihajlovića Mihiza

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Van mreže

Poruke: 5321

Pretkosovski ciklus — Banović Strahinja

« Odgovor #3 poslato: Novembar 15, 2012, 11:06:39 pm »

**

O VITEŠKOJ ETICI BANOVIĆ STRAHINJE

"Strahin-bane, ti sokole srpski, 

Tvome đogu i tvome junaštvu, 

Svud su brodi đe gođ dođeš vodi."

 

Gete je zbunjeno zastao pred završnim stihovima Banović Strahinje u prevodu

Vilhema Gerharda; bio je veoma iznenađen njihovom sadržinskom porukom. U prvi

mah je poverovao da je Banov "barokni postupak" prema dvostrukom neverstvu

svoje ljube izraz njegove "varvarske samovolje".1 Velikom pesniku i dobrom

poznavaocu naše narodne poezije Strahinićevo velikodušno praštanje je sasvim

odudaralo od uobičajenog ponašanja srpskih junaka suočenih sa ovakvom i sličnom

pojavom u jednom krajnje patrijarhalnom društvu. Podstaknut radoznalošću

stvaraoca odmah se obratio pismom prevodiocu tražeći da mu pošalje sve što se

zna o ovoj pesmi u "odličnom Vukovom izdanju", podsećajući ga da slične utiske

imaju i drugi ljudi iz njegovog kruga koji su slušali čitanje i uzeli učešća u razgovoru

o pesmi. Tako se vajmarskom vojvodi Karlu Avgustu, na osnovu poznavanja

Vukovih pesama u kojima su neverne ljube vezivane konjima za repove da ih žive

rastrgaju, učinilo da je Banovo opraštanje u punom neskladu sa srpskom epskom

tradicijom i da je Gerhard to mesto izvesno ublažio. Bilo kako mu drago,

ukazivanjem na sporne stihove već tada je spontano markiran ključni etički motiv

čije tumačenje i osvetljenje traje do naših dana.2 Pokušaj filmskih poslanika da

napišu scenario prema motivima Banović Strahinje ocenjen je kao gest koji

"reafirmiše izdajstvo" što je podstaklo i našeg poznatog sociologa dr R. Lukića da

sve nas podseti da je "praštanje vrlo moralan čin" koji zahteva mnogo više

čovečnosti i snage nego osveta.3 Njihova polemika nagnala je i vrsnog poznavaoca

srpske usmene književnosti dr Ljubomira Zukovića da svoj poletni tekst intonira u

duhu narodne mudrosti: "Nije svačije ispod sela pjevati."4 U istom stilu i duhu su i

stihovi koji su mirne duše mogli poslužiti kao moto svemu napisanom:

"Teško Klisu što je na kamenu,

A kamenu što je Klis na njemu".5

 

Banović Strahinja predstavlja "jednu malu epopeju" sa dramatičnom vizijom

"sukoba jednog sitnog plemića sa državnim moćnikom".6 i jedinstvenom viteškom

etikom čije moralne poruke ostaju bez premca u našoj bogatoj epskoj tradiciji. Iz

njene suštine, u vidu lajtmotiva, izranja neverstvo žene prema mužu, ali i "čoveka

prema čoveku".7 U stvaranju likova i dočaravanju društvene klime koja znatno

određuje i njihovo ponašanje narodni pesnik je odstupio od uobičajenog stilskog

pristupa i ostao veran sebi i svome talentu. Stari Jug-Bogdan je ovde izrazit

predstavnik svoga staleža, jedan od najmoćnijih stubova najviše srpske vlastele u

Kruševcu. Njegova ličnost sugeriše dvorsko dostojanstvo ovenčano oreolom

gordosti, neprikosnoveno gospodarenje i izuzetno gospodstvo i, uza sve to, retku

staračku mudrost sticanu i obogaćenu minulim decenijama života. Iz svakog

Jugovog gesta zrači plemićki ponos carskog dostojanstvenika, moć i sila patrona

velike i veoma ugledne dvorske porodice preko koje se starac Milija izvesno

obračunava sa jednim tradicionalnim moralom vekovima stvaranim na osnovama

duhovnosvetovne veličine i bogatstva. Otuda ga i ne doživljava odvojeno nego

samo kao izrazitog nosioca izuzetno povlaštenog društvenog sloja u vrhovima

srpske države."8 Ovom okolnošću, uz poznato nacionalno gostoprimstvo, pesnik kao

da osvetljava raskošne trpeze i srdačne dočeke kakve svome zetu-junaku priređuje

prva ličnost dvora koja sedi uz koleno svoga suverena.

 

Jugovići su i ovde, kao i u ostalim pesmama kosovskog ciklusa, vrlo ponosni na

svoje golemaško poreklo, čast i ugled koji u narodu i svome staležu uživaju. Jug-

Bogdan je glava jedne brojne porodice, otac devet sinova koji su u sudbonosnom

boju bili "junački uzor celoga srpskoga naroda"9 i muž legendarne majke koja je

ostala nenadmašna po lepoti uzvišene dramatike i tragike ovekovečene retkom

poetskom snagom u sveukupnoj našoj epici.10 Samo besmrtna Jugovićka verno

simbolizuje "sve majke koje su u toku mnogih vekova skupljale mrtvu decu po

bojnim poljima"11 i našim razbojištima od Kosova do Kozare i Stojanke majke

Knežopoljke. U punom saobražavanju svega naznačenog valja shvatiti i razumeti

savete koje daje svome zetu posle vesti o odbegloj ljubi sa Vlah-Alijom. Oni svakako

proističu iz jednog iskustvenog pogleda na svet i život čoveka koji postupa kako je

realno najbolje i najpametnije.12 Otuda i pokušava da sačuva Banovu vernost

gotovo istim argumentima kojima i drski sultanov odmetnik svoju rodbinu; uverenje

da će lakoma žena ljubavnika suprotstaviti i pretpostaviti mužu se zaista i obistinilo.

A razlozi za neverstvo ovde, kao i drugde, su, na žalost, uvek isključivo

lični.13 Ponovo moramo prizvati u pomoć onu poznatu narodnu prema kojoj "nije

svačije ispod sela pevati" pa ni jednom "srpskom sokolu" i velikom junaku

Strahiniću uputiti one oštre reči prekora: "Vidjeh jutros da pameti nemaš". Može se

postaviti pitanje: koji bi otac žrtvovao devet glasovitih sinova zbog zabludele ćerke

koja je i sama okrenula stranputicom?! Ne teče istim tokom krv telom jednog starca

i plahovitog mladića; ono što je za prvoga bezumlje, za drugog je podvig. Što

slavnih devet šura i mladi Nemanjić pokunjeno gledaju u "zemljicu crnu" nimalo nije

znak kukavičluka pa ni neverstva, nego dokaz svemoćnog autoriteta silnog oca koji

je tada bio neprikosnoven u svojim odlukama. Izuzetno talentovani Milija je u tolikoj

meri dramatizovao scenu u kojoj "Banu jutros nema prijatelja", jer: "Nije lasno u

Kosovo poći". Jeste, ali kad pozove "care Lazo, čestito koleno" i to: "za krst časni i

slobodu zlatnu", a ne tamo neku nevernicu pa makar ona bila i rođena sestra. Nije

trebalo dugo čekati da svi oni redom izginu, jedan uz drugoga, za čast i slobodu

svoje zemlje i naroda. Izveštaj sluge Milutina je sav u jednom bolnom stihu: "Svi

ostaše, gospo, u Kosovu".

 

Dobro je primećeno da je starac Milija neosporno najveći "psiholog" među Vukovim

pevačima,14 ali ipak nije "rešio problem koji je znalački postavio, jer je i sam

"ponekad zadremao".15 On je svojim postupkom individualizacije likova smelo

narušio dotad uobičajeni epski manir, zamenjujući ga spontano psihološkim

gradacijama likova karakterističnim za docniju modernu umetničku književnost. Iz

ovakvog poetskog pristupa razvili su se znatni dramski obrti, kako u Banović

Strahinji, tako i Maksimu Crnojeviću i Sestri Leke Kapetana. Iznenađuje da Milija

gotovo ničim ne motiviše niti objašnjava postupke junaka iz malene Banjske kraj

Kosova, pa izlazi da njegovo ponašanje određuje svojevrsna viteška etika, a ne

psihologija stvaralačkog čina. On ispoljava beskrajnu spremnost za podvige i ličnu

žrtvu ravnu jedino Obilićevoj u potonjem fatalnom obračunu na bojnom polju. Ta

kome bi, ako ne njemu, u svet i život razočaran stari derviš koji sam pije vino

kondijerom, taj nekadašnji rob čija se sudbina čudesno saobražava sa

gospodarevom, uputio one poletne krilatice kojima uznosi i slavi junaštvo i

viteštvo!? Strahinja je prvi među odabranima kome su zulumćari učinili nepravdu i

naneli tešku i neoprostivu uvredu. Sve je to primio i podneo stoički hrabro i u

teškim trenucima usamljenosti i napuštenosti od svih, skupio ispolinsku snagu,

potražio i našao vinovnika porodične i lične sreće, kaznio ga, okončao mu život

gestom kojim kao da, pomalo i za trenutak, gubi nešto od svoje nadmoćnosti i

viteške etike.

 

Svojim moralnim podvigom Strahinić je zbunio jednog Getea, duboko impresionirao

učenog Gezemana, beskrajno oduševio slobodara Kočića i snažno inspirisao pesnika

Šantića. Tvorcu epskih junaka Relje Kneževića i Simeuna Đaka, vernom vukovcu u

životu i delu, s pravom se činilo da je Banović Strahinja — "divna i snažna pjesma,

puna poleta, puna zvučnih jedrih i, takoreći, kristalnih riječi, puna odsječno i

plastično ocrtanih situacija, puna vedre, kristalne dikcije, kakve je teško naći u epici

ma kog drugog naroda..." Ponet i zanet njenom lepotom i veličinom čovekovog

podviga nastavljao je u tonu opijene egzaltacije: "Kroz tu silnu i nedostižnu himnu

ličnom junaštvu i moralnoj jačini od početka do kraja bruji i struji život čitave jedne

epohe iz minuli dana viteške snage i moći naroda našeg. Mi, rođena djeca ove naše

dobrosretne majke zemlje, mi drhćemo u neizmjernoj duševnoj razdraganosti kad

čitamo ili slušamo ovu uzvišenu himnu našem junaštvu, mi duboko i snažno

osjećamo, kao niko, svu ljepotu i miris ove slatke i svijetle poezije koja prediše

drevnom starinom kao kita suva bosiljka. Kroz naše žile još jednako struji hajdučka

krv, naša svježa i krepka majka još nije izgubila nade, jer:

 

"Strahin-bane, ti sokole srpski, 

Tvome đogu i tvome junaštvu, 

Svud su brodi đe gođ dođeš vodi!'"16

 

Sa ništa manje pijeteta prema pesnikovoj "himni našem junaštvu" peva i Šantić u

jednoj od najlepših elegija našeg pesništva:

 

"... Zatim bi otac, vedar k'o sjaj dana, 

Uzeo gusle u žilave ruke, 

I glasno počeo, uz ganjive zvuke, 

Lijepu pjesmu Strahinića Bana.

 

Meni je bilo k'o da pjesme ove 

Svaki stih posta pun behar u rosi, 

Pa trepti, sjaje, i meni po kosi 

Prosipa meke pahuljice nove..."

 

I tako svojim poetskim i etičkim porukama, dramskim zapletima i

raspletima Banović Strahinja neprekidno pleni pažnju stvaralaca, čitalaca, slušalaca

i gledalaca. Retka su naša epska ostvarenja koja su toliko puta dramatizovana i

izvođena na sceni pred punim dvoranama širom zemlje.17 Sasvim je sigurno da po

snazi poetskog izraza ova pesma ostaje nenadmašna u našoj klasičnoj književnosti

istorodnog stvaralačkog nadahnuća i da se sa njom mogu "uporediti jedino

Njegoševi stihovi umnogome sličnim povodom izrečeni".18

 

Viteška etika je u osnovi Banović Strahinje. Oko moći i nemoći ispunjenja njenih

strogih zahteva, čiji je nosilac junak poeme, starac Milija od početka do kraja

dosledno podstiče i razvija dramske elemente koje u nekolikim scenama dovodi do

dramatičnih sukoba i obračuna ravnih klasičnim tragedijama. U bogatoj tazbini

slavnih Jugovića već duže gostuje dobro poznati vitez i junak koji je rado primljen i

kod ostale kruševačke vlastele. Za bogatom trpezom u tastovom dvoru uz čije

desno koleno sedi jednog sunčanog jutra, Strahinji stiže potresno pismo od majke iz

Banjske u kome mu javlja da su Turci zaposeli i Lab i Sitnicu i sa ogromnom vojnom

silom ugrozili granice srpske države. Samovoljni silnik Vlah-Alija je poharao njegovu

postojbinu, rasterao sluge, imanje ognjem popalio, staru majku konjem pregazio, a

"vernu" ljubu zarobio i odveo na Goleš planinu. Ban se menja, jer koliko god mu

teško pada nasilje turskog zulumćara, toliko i prekori ucveljene majke:

 

"... ljubi tvoju ljubu pod čadorom, 

a ja, sine, kukam na garištu, 

a ti vino piješ u Kruševcu!"

 

U našem vitezu tinja vatra, odvija se velika drama; valja spasavati čast porodice,

okajati tešku uvredu, kazniti vinovnika zuluma. Ali, kako ga naći u nepreglednoj

turskoj ordiji koja se kao lavina sručila na polje Kosovo!? Stari Jug primećuje sve

promene na licu zeta i želi da sazna šta se dogodilo. Strahinić mu kazuje i odmah

traži sve sinove da idu u neprijateljski tabor u kome bi našli Vlah-Aliju, pogubili ga i

povratili njihovu sestru i njegovu ženu. Dramatika raste i obrti su na pomolu.

Nastaje trenutak u kome će stari Milija znalački ukazati na naš plahoviti mentalitet.

Kad moćni tast odbije kategorički zetovu molbu kao nerazumnu, pesnik će primetiti:

"Planu bane kao oganj živi", što je nešto ranije kazao i za Juga, a ponoviće to još

koji put u toku njihovih dramatičnih sukoba. Otac ćerke koje se već odriče uverava

Bana da mu posle preljube ne može "više mila biti", oprezno unoseći i novi motiv

njenog ponašanja koji ostaje bez osvetljenja — "voli njemu nego tebe, sine",

dodajući, najzad, i utehu da će ga boljom oženiti, piti vino, i "prijatelji biti dovijeka".

Starac Milija veoma uverljivo psihološki nijaisira individualnosti svojih junaka, vešto

izbegavajući zamke nadahnuća koje bi ga emotivno izjednačavale sa bilo kojim

pojedinačno. On se uzdiže iznad njih ostavljajući nas u uverenju da obojica, svaki na

svoj način, imaju pravo u izvesnim situacijama. I bez obzira na to što se pesnik

razračunava sa gospodstvom Jugovića, on je istinski suočio dva morala i pogleda na

svet isključivo na čistoj ljudskoj etici. I kao da želi ostati veran životu u kome često

prevladaju i pragmatični kompromisi, jer, eto, i toliko voljeni čovek ostaje napušten

i usamljen sa svojom nesrećom uz bolno saznanje da mu "jutros nema prijatelja".

 

Strahiniću kao i da nema izbora; jedini put je Kosovo na kome se mora odbraniti

viteška čast ili junački poginuti. Bez toga život ne bi imao nikakvog opravdanja ni

smisla. Prerušen u carskog delibašu i u pratnji svoga vernog hrta Karamana Ban

jezdi na ročište da u nepreglednoj turskoj ordiji traži zloglasnog Vlah-Aliju. Na obali

Sitnice zapaža usamljen čador sa zlatnom jabukom na vrhu koja "sija kao jarko

sunce" i, uveren da je pod njim onaj koga traži, prilazi i kopljem s konja otvara

njegovo krilo. Pesnik nam i ovde priređuje psihološko iznenađenje novim dramskim

zaokretom u strukturi pesme. Umesto protivnika, ispod čadora ga gledaju dva

pijana i mutna oka stariša derviša koji je devet godina robovao u njegovoj tamnici i

ostao mu dužan otkup u blagu. I ovaj nesrećni brodolomnik koji je desete godine

tamnovanja oslobođen na reč koju nije ispunio, jer je našao sve poharano i pusto

kod kuće, odmah je prepoznao svoga nekadašnjeg gospodara koji je pokušao da

mu se predstavi kao carev delija:

 

"Poznajem ti čelo kakvo ti je,

I pod njime oči obadvije,

I poznajem oba mrka brka..."

 

U ovaj neobični susret uoči sudbonosnog boja starac iz Kolašina unosi nešto iz

sopstvenog iskustva i ličnog poimanja čovečnosti. Sasvim je uverljivo moralno

iskupljenje ovog nevoljnog pripadnika turskog askera kojim svoju vernost bivšem

dobrotvoru, kod kojeg je imao hleba, vina pa i sunca, stavlja iznad službe svome

sultanu. Pesnik sugeriše nešto zajedničko u njihovim sudbinama posle doživljenih

ličnih nesreća. Obojica su ostali bez kuće i kućišta, rodbine i prijatelja u najtužnijim

životnim trenucima. Gorka ispovest ovog nesrećnog bekrije kao da se saobražava

sa Banovom: "Nesta blaga, nesta prijatelja". I ovaj bradati pustinjak koji sam lije i

pije ostaje usamljen i u ovom velikom ljudskom mravinjaku kao vuk odvojen od

čopora koji svoju muku ublažava očajnim zavijanjem u pustoj planini. "Krvav derviš

bješe do očiju", ali mu je ipak bila "tvrđa vjera od kamena", pri čemu nije zaboravio

na učinjenu dobrotu i svoj dug "a ja, bane, ni dinara nemam". I, pošto mu saopšti da

je čador Vlah-Alije "na Golešu, visokoj planini", ispolji svoju punu zabrinutost za

ishod poduhvata, izraziće najlepšu himnu ličnom junaštvu i viteštvu Strahinjinom u

stilu Homera i Njegoša. Pa i vedro nebo kao da mu se osmehnulo dok se penjao uz

padinu ozarenu prvim sunčanim zracima. Starac Milija skladno povezuje sve

pojedinosti u osnovnu celinu i tako stvara jedinstven poetsko-etički mozaik oko

moralnog lika glavnog junaka.

 

Doista, teško bi se našlo i "u okvirima svetskog eposa... lepši primer čoveštva

suprotstavljenog predrasudi urođenog neprijateljstva ljudi" od ovog između starog

derviša i Banović Strahinje.18a

 

Kao i sve mlade žene Strahinićeva ljuba, iako oteta i na silu ovde dovedena, veoma

brzo se predala novom gospodaru koji joj je sad postao bliži i draži od zakonitog

muža. Samo jedna duga letnja noć pod čadorom bila joj je dovoljna da zavoli

obesnog ljubavnika i postane mu verna i odana. Dok spava na njenom krilu, ona bdi

nad njim i još izdaleka prepoznaje Banovo srdito lice. Budi Vlah-Aliju i priprema ga

za neizbežan boj koji se vodi doista viteški: lome se koplja, satiru perni buzdovani,

primaju i uzvraćaju strašni udarci. Moćni oklopi štite, jer od Strahinićevih udaraca:

 

"Tonu vrancu konju do koljena

U zemljicu noge sve četiri".

 

Ostavši bez oružja, odvajaju se od umornih konja, hvataju ukoštac "te se dvije ale

poniješe" i "nosiše ljetni dan do podne". Znojavi i krvavi se istovremeno obraćaju

uplašenoj ženi za pomoć koja se opredjeljuje za ljubavnika. Iskusni starac Milija je i

ovde veoma uverljiv u motivaciji ženske lakomislenosti: "Žensku stranu lasno

prevariti". Komad gole sablje umotan u platno našao se brzo u njenim rukama kojim

zamahuje i udara svoga muža po nezaštićenoj glavi. Topla krv mu "šćaše zalit oči

obadvije". Ali tu je verni hrt Karaman koji u najkritičnijem trenutku priskače u

pomoć, baca se na upaničenu nevernu ženu pa se "s njome kolje niz planinu", a

"Turčinu oči ispadoše, koliko mu nešto žao bilo". Narodni pesnik sa puno

dramatične i psihološke gradacije prati silovitu i nemilosrdnu borbu kakvu mogu da

vode samo dva snažna muškarca oko mlade žene do koje im je podjednako stalo. I

kad se čitaocu čini da će grdosija Vlah-Alija, sav u neprobojnim oklopima, savladati

iskrvavljenog suparnika, pesnik mu nudi šansu pri kojoj mu "druga snaga dođe"

kojom obara protivnika i, gle, "zakla njega kako vuče jagnje". Kad bismo zanemarili

sve motive koji su ga ovde doveli, moglo bi nam se učiniti da ovim kurjačkim stilom

konačnog obračuna, u koji i stvaralac unosi neka iskustvena zapažanja jednog

gorštaka, naš junak kao da pomalo gubi od svog viteštva.

 

Strahinić stiže zaplašenu nevernicu koja je poletela dole u turski tabor, baca je iza

sebe na konja i, umesto da se uputi u poharanu Banjsku ucviljenoj majci, najkraćim

putem stiže u Kruševac. Opet "ruke šire u lice se ljube", ali kad zet tastu kaže da

mu tešku ranu nije zadao Vlah-Alija, nego "ljuba moja, mila šćera tvoja, ne šće

mene, pomože Turčinu" srdit Jug naređuje sinovima da je britkim noževima na

komade iseku. Mudri starac Milija i ovde priređuje iznenađenje još jednim

dramatskim obrtom. Iako nije prećutao ponovljeno i teže ženino neverstvo, u skladu

sa etikom koja ga prati od početka, energično se suprotstavlja braći koja "na svoju

sestru kidisaše". I čovek koji je dobro osetio svu gorčinu neverstva, upućuje im

oštre reči prekora koje u poslednjoj strofi veoma zasecaju po ponosu Jugovića:

 

"... kamo noži, kamo vaše sablje, 

te ne biste sa mnom na Kosovu, 

da činite s Turcima junaštvo, 

desite se mene u nevolji...?"

 

Ovde i u stihovima koje ćemo tek navesti pesnik se izjednačava sa svojim junakom.

I baš u njemu je daroviti Milija ili malo više potegao, ili malo, odista, "zadremao" pa

izmenom stihova uneo zabunu:

 

"Ne dam vašu sestru poharčiti, 

bez vas bi je mogao stopiti 

al' ću stopit svu tazbinu moju, 

nemam s kime ladno piti vino; 

no sam ljubi mojoj poklonio".

 

Zašto Ban "prašta"?

 

Spor oko poslednjih stihova Banović Strahinje započeo je još 1827. godine

prepiskom između vajmarskog vojvode Karla Augusta, Getea i prevodioca pesme

Vilhema Gerharda. Ovo pitanje ponovo je pokrenuo veliki prijatelj našeg naroda i

usmenog stvaralaštva, redaktor poznatog Erlangenskog rukopisa dr Gerhard

Gezeman u svome javnom predavanju na Kolarčevom univerzitetu 1934.

godine.19 Razvila se rasprava u koju su se uključila i neka poznata imena iz

kulturnog i javnog života u nas.20 Tako je Jaša Prodanović Banovo "praštanje"

pokušao objasniti njegovim "psihološkim stanjem", jer se izvesno posle pobede nad

silnikom "morao stišati"; "ljutinu i ogorčenje moralo je zameniti osećanje junačke

ponosnosti i viteškog praštanja. Njemu je moglo biti i prijatno što je sam svršio svoj

opasni zadatak i time posvedočio da je nenadmašni junak".21 Prodanović je malo

uzdržljivije izrazio uverenje da je Strahinja poklonio život ljubi i odrekao se tazbine,

ali je ovo uslovio vraćanjem poslednjeg spornog stiha na mesto trećeg. U polemiku

se umešao i najpozvaniji srpski teoretičar estetike Bogdan Popović koji se već u

pristupu metodološki razlikovao od svih prethodnih.22 Polazeći od suštinske

postavke da je "svaka pesma... jedna zasebna celina", Popović podseća da su

sporni stihovi samo jedna od stilskih osobenosti starca Milije i da svakom pažljivom

čitaocu "tekst sam sobom nosi traženo objašnjenje". U ovom smislu valjalo bi ga i

čitati:

 

"Bez vas bi je mogao stopiti, 

no sam ljubi svojoj poklonio, 

al' ću stopit svu tazbinu moju, 

nemam s kime ladno piti vino".

 

Za svoju tvrdnju naveo je nekoliko histeroloških stilskih slika iz drugih Milijknih

pesama i strane književnosti. U Ženidbn Maksima Crnojevićanašao je mesto koje

počinje stihovima: "Kud te sila slomi preko mora", Sestri Leke Kapetana: "K sebi

ruke Kraljeviću Marko" (u trenutku kad ga Miloš Obilić zaustavlja da potegne sablju

na Leku), a u Banović Strahinji još i susretu sa dervišom: "Šnjime nema niko pod

čadorom, bekrija je taj nesrećni derviš..." Očekivali smo da se posle prvog stiha

nastavi četvrti "no sam pije, no sam čašu lije", dok su drugi i treći "samo

parentetična refleksija pesnikova". Popović nije ostao na logičkoj i sintaktičkoj vezi

između navedenih stihova nego je slične stilske osobenosti potražio i našao u

Homerovoj Odiseji, Šekspirovom Hamletu, Molijerovom Uobraženom bolesniku i

Geteovom Hermanu i Doroteji. I, najzad, kao još jednu ilustraciju za svoj

komparativni pristup ponudio je i odgovarajuće stihove ove pesme iz Bosanske

vile u kojima je "sam pevač Milijinu histerologiju razrešio":

 

"Ne dam ljubu moju pogubiti, 

Ne dam vama duše ogr'ješiti, 

No sam ljubi život poklonio, 

Jera nemam kome nazdraviti, 

Nazdraviti kada pijem vino«."23

 

Bogdan Popović osporava varijante pesama kao dokaze, jer je svaka od njih

zasebna celina, ali i psihološka domišljanja koja se svode na "lepa maštanja i

dosetljiva ispredanja, dopuštena kao duhovita zabava". U pesmu se ne može unositi

"nešto što se u njoj ne nalazi", niti iz nje izvoditi sudove na osnovu motivacija kojih

takođe nema; ne treba "tražiti podne u dva po podne". Narodni pesnici "nisu ni

Šekspiri ni Rodeni". Nigde starac Milija ne kaže, nijednim stihom, zašto Banović

Strahinja poklanja život svojoj nevernoj ljubi. Svi njegovi postupci ostaju van

psiholoških objašnjenja i ulaze u sferu etičkih ocena i osvetljenja. Sve što čini u

punom je skladu sa ličnošću rođenom za velika dela, podvige i žrtvu. Otuda "Ban

prašta zato što prašta"24, jer to ne može biti ko zna šta je lepo, plemenito i

apsolutno moralno. Napokon i pesnik kaže: "Pomalo je takijeh junaka".

 

U duhu Popovićevog pristupa ne treba "stvarati teškoće onde gde ih nema" niti se

udaljavati od teksta pesme pri pokušajima motivacije postupaka pojedinih njenih

likova. Iz teksta se nigde ne vidi da Strahinić "ispruženom golom rukom zadržava

zamah devet mačeva", da odlučnim rečima "kao mlat cima nad glavom Jugovića" i

"objavljuje da će ih sve istrebiti". I ne bledi nimalo "pred našim očima veličanstvena

slika pohoda Jugovića na Kosovo, niti se "u daljini gubi žalosno kliktanje devet

sokolova nad mrtvim telima njihovim".25 Nema opravdanja, ni potrebe, za

izjednačavanje legendarne braće i moćnog njihovog oca iz Banović Strahinje sa

onima iz kosovskog ciklusa koje su ispevali drugi narodni pevači. Naučnom

tumačenju, prema kome je svaka od njih autentična, a njen sastavljač, koliko-toliko

originalan, to je strano. U našim očima ništa ne može pomutiti onu impresivnu sliku

vidovdanskog ranog sunčanog jutra ispunjenog uzbudljivom jekom konjskih kopita

po tvrdoj kruševačkoj kaldrmi koju gazi "vojska na alaje", sve "konjici pod bojnim

kopljima", sa "krstašem u ruci barjakom" čelnika Boška Jugovića. Zar treba podsetiti

da je carica Milica uz pun blagoslov slavnoga Lazara, zaustavljala svakog brata

pojedinačno, grlila, ljubila, grcala u suzama i preklinjala da se bar jedan od njih

smiluje i ostane uz nju — "sestri od zakletve"? Devet puta je molila, ali isto toliko

puta "ponosne reči junačke vere ispunile su grad i polje":

 

"Idi, sestro, na bijelu kulu, 

a ja ti se ne bih povratio..., 

da mi care pokloni Kruševac".

 

I u smrti su ostali jedan uz drugoga. Sa istom mišlju na Kosovo su tog jutra pošli car

i sluga Goluban, jer su svi, bez izuzetka, voleli "smrt u podvigu, negoli život u

sramoti".26

 

Vredno je podsetiti da je ranije bilo pokušaja da se izrazito etički postupci

Strahinićevi objasne čak i međusobnim emotivnim i čulnim odnosima supružnika pri

čemu se isticalo da je Ban često zanemarivao svoju ljubu i malo joj posvećivao

pažnje dugim boravcima u bogatoj tazbini: "Pozadugo bane gostovao, pozadugo

bane začamao". Uzroci neverstvu traženi su i u zavidnom socijalnom statusu žene u

sprskoj srednjovekovnoj državi, a i čulnoj nadmoći Vlah-Alije koji "svu noć ljubi

Strahinjinu ljubu". Napokon, pošto je učinila prvi prestup, ostali su se spontano

nudili jednoj nestabilnoj ženskoj prirodi koju je već nagrizao strah od odgovornosti.

Ne treba zanemariti ni one vrlo laskave reči ljubavnikove u kojima joj obećava da će

mu "biti mila dovijeka", dvoriti je "trideset sluškinja", držati joj "skute i rukave",

hraniti je "medom i šećerom" i, napokon, okititi žutim zlatom "savrh glave do

zelene trave". Tu je, doista, po sredi jedna velika ljubav koja se plaća najvišom

cenom. Valja napomenuti da neverstvo žene nije baš tako retka pojava u našoj

narodnoj poeziji. U jednoj starijoj pesmi Erlangenskog rukopisa ljuba Stojana

Popovića Anđelija u veoma dramatičnom njegovom obračunu sa vojvodom

Maletom, na poziv muža da pomogne njemu ili protivniku, "ona vadi sablju

Stojanovu, neće sjeći Maletu vojvodu, veće sječe Popović Stojana". Ovde je,

međutim, odmazda brza i svirepa, kao, uostalom, i u Ženidbi kralja Vukašina u kojoj

lakoma ljuba vojvode Momčila smišljeno radi na izdaji svoga gospodara i velikog

junaka da bi se vezala za neuporedivo slabijeg od njega, njegovog ubicu kralja

Vukašina. Vukov pevač hajduk Stojan je postupio u duhu tradicionalne etike, svezao

je i "konjma za repove" da je za tako smišljeno neverstvo i izdajstvo živu rastrgnu.

Ali, za razliku od njih, samo je starac Milija, "pevač velikog i izvornog dara", ostvario

"razornu moć istine o preljubi". I jedino kod njega Banovo praštanje i pomilovanje

ostaje "izuzetak bez premca i mimo kodeksa epskog poimanja greha", jer se zaista

ne radi o romantičnoj preljubi nego izdaji, niti o "brakolomstvu već o

verolomstvu".27

 

Na kraju ostaje pitanje da li se Ban žrtvuje za nevernu ženu sa kojom se može

pretpostaviti dalji život pod velikom senkom svesnog neverstva i izdaje, a ne njeno

vraćanje rodu u Kruševac, ili to čini iz vernosti sebi i svojoj viteškoj etici. Još u

vreme pokretanja polemike oko spornih stihova pesme, tridesetih godina našega

veka, bilo je pokušaja da se Banovo držanje objasni "njegovom ljubavlju prema

njoj", jer, eto, on i posle njegovog provoda na Golešu "voli svoju ženu".28 Pesmi se

ne može i ne sme pripisivati ništa što u njoj nema. Činjenice treba objašnjavati

samo njima samima. Strahinić je prvi kome su osvajači učinili veliku nepravdu,

naneli mu golemu uvredu; osetio je svu gorčinu neverstva od onih kojima je

beskrajno verovao i bio odan do poslednjeg daha. "Pre boja, ostavljen od

prijatelja..., sam u nepreglednoj turskoj ordiji, on je našao u sebi snage da savlada

grdosiju Vlah-Aliju i da oprosti nevernoj ljubi. A u boju on je bio onaj "dobar junak"

što jedanput britkom sabljom mane, britkom sabljom i desnicom rukom, pak

dvadeset odsiječe glava".29 Ne čini on to iz nekakve rezignacije, a još manje zbog

"varvarske samovolje", kako se činilo velikom pesniku "Fausta", nego što jedino

tako može i mora. Nije bez osnova i jačeg razloga u ovom junaku Gerhard Gezeman

video "ponosni viteški ideal dinarskog... čoveka ... i jedan kasni veliki stepen u

genealogiji jugoslavenskog morala".30 Njegov podvig je utoliko veći što se, štiteći

jednu zabludelu i nejaku prestupnicu, suprotstavio najmoćnijima, najuglednijima i

najneprikosnovenijima.31 Zbog svega toga viteška etika Strahinje Banovića

neprekidno napaja, pleni i uzbuđuje lepotom i čistotom besmrtnih antičkih heroja.

 

Prof. dr Miodrag M. Vulin, 1981

 Dioba Jakšića

Dioba Jakšića je pesma pokosovskog ciklusa u kojoj se govori o podeli nasledstva i svađi oko njega između braće Dmitra i Bogdana Jakšića.

Pošto su podelili nasledstvo koje je ostalo iza njihovog oca braća su se sukobila oko konja i sokola. Stariji brat Dmitar je bio sitničav, sebičan i pohlepan. Smatrao je njemu kao starijem bratu treba da pripadnu i konj i soko, ali mlađi brat Bogdan to nije hteo da prihvati. Zaslepljen gnevom zbog bratovog oštrog protivljenja i nepopustljivosti Dmitar je odlazeći u lov naredio svojoj ženi Anđeliji da ga otruje. Anđelija je bila uplašena i zatečena Dmitrovom grubošću, oštrom pretnjom i surovom naredbom. Morala je da donese tešku odluku, da izabere da li će poslušati svoga muža i ostati na dvoru ili će napustiti dvor pre njegovog povratka. Nasuprot svog sebičnog i uskogrudog muža Anđelija je bila dobra i plemenita žena. Volela je svog devera i uvek je bila pažljiva prema njemu. Njihov odnos je krasila vernost i uzajamno poštovanje i zbog toga ona niti je mogla, niti je želela da mu naudi. S druge strane nije želela ni da napusti dvor i svog muža, jer je bila religiozna i patrijahalno vaspitana žena. Odlučila da učini sve kako bi zavađenu braću pomirila. Umesto da ga otruje Bogdana ona mu poklanja zlatnu molitvenu čašu, njenu najdragoceniju stvar i moli ga da on njoj pokloni konja i sokola, a Bogdan joj ispunjava molbu. Molitvena čaša od suvog zlata je simbol ljubavi, sloge i porodičnog blagostanja, podstrek na praštanje i toleranciju i nije čudo što je baš nju mudra Anđelija za poklon izabrala. Dok su ona i Bogdan razgovarali u dvoru, Dmitar je bezuspešno lovio po šumi. Sasvim slučajno nabasao je na sokola kome je krilo polomljeno. Prepoznavši u sokolovim rečima svoju zlu sudbinu, požurio je u dvor da je spreči. Njegov gnev je prošao i postao je svestan da zbog beznačajne stvari može da izgubi  brata. U dvoru je saznao da mu žena nije otrovala brata, već da ga je sa njim pomirila, da je njegova zla sudbina sprečena mudrošću i plemenitošću njegove žene.

Ova pesma je pokazala na koju stranputnicu može otići čovek rukovođen gnevom, ali i na koje duhovne visine ga mogu popeti plemenitost i ljubav.  Konj i soko su simboli velikaškog i vladaškog statusa. Braći Jakšić su taj status, prestiž, obraz i čast bili vredniji od bratske ljubavi, pa su se svom gnevu ponašali sebično i nečovečno. Nasuprot njih,  Anđelija je pokazala svu veličinu ljudskog srca.  Puna razumevanja i ljubavi, svojom mudrošću i plemenitošću uspela je da spreči bratoubistvo i pomiri zavađenu braću.

 Anđelija

Anđelija je bila žena Dmitra Jakšića iz pesme „Dioba Jakšića“. U pesmi je opevana kao uzorna i smerna žena

koja ima sve osobine ljudskog savršenstva.  Anđelija je živela u vremenu u kome je glava kuće bio muškarac, a žena je slušala sve muževe zapovesti i nije

mu se suprostavljala. U to doba dever je bio važna porodična institucija i snaja je po pravilu bila pažljiva prema njemu, a njihov odnos je trebalo da krase ljubav, vernost i uzajamno poštovanje. Kada su se Anđelijin muž Dmitar i njegov brat posvađali oko nasledstva, Anđelija se našla u vrlo teškoj situaciji. Muž joj je odlazeći u lov, zaslepljen gnevom i mržnjom naredio da otruje njegovog brata ili da napusti dvor do njegovog povratka.  Zatečena muževom grubošću, oštrom pretnjom i surovom naredbom, Anđelija se mnogo uplašila. Morala je da donese tešku odluku, da izabere da li će poslušati svoga muža i ostati na dvoru ili će napustiti dvor pre njegovog povratka. Nasuprot svog sebičnog i uskogrudog muža ona je bila dobra i plemenita žena. Volela je i poštovala svog devera i niti je mogla niti je želela da mu naudi. S druge strane nije želela ni da napusti dvor i svog muža,  jer je bila religiozna i patrijahalno vaspitana žena. Odlučila da učini sve kako bi zavađenu braću pomirila. Njena pamet i snalažljivost su joj pomogli da

pronađe rešenje koje će prekinuti porodični sukob. Znala je da je i njen muž i njen dever poštuju i vole, pa je odlučila da od njih zatraži da joj poklone ono oko čega se oni svađaju. Umesto da otruje svog devera ona mu poklanja zlatnu molitvenu čašu, najdragoceniju stvar koju ima i klečeći ga moli ga da on njoj pokloni konja i sokola, a on joj molbu ispunjava. Molitvena čaša od suvog zlata je simbol ljubavi, sloge i porodičnog blagostanja, podstrek na praštanje i toleranciju i nije čudo što je baš nju mudra Anđelija za poklon izabrala

Anđelija je bila mudra, snalažljiva, osećajna i plemenita žena puna ljubavi i razumevanja, odana mužu i spremna da se žrtvuje za svoju porodicu. Svojom mudrošću uspela je da pomiri muža i devera, a svojom dobrotom i plemenitošću im je pokazala svu veličinu ljudskog srca i svu lepotu nesebičnosti i uzajamnog poštovanja. Anđelijino ime u potpunosti odgovara njenoj dobroti i anđeoskom ponašanju, čiji je rezultat pobeda čoveštva nad nečovešvom.

BoskeEpska pesma iz pokosovskog ciklusa pesamaDioba JakšićaTema Sukob braće zbog nasledstvaGlavni likoviBogdan Jakšić, Dmitar Jakšić, AnđelijaMesto radnjeGrad Bijograd Analiza pesmePesma "Dioba Jakšića" je epska pesma koja pripada krugu pokosovskih pesama. To je produžena, personifikovana pesma  napisana u dijalogu. Ona ima elemente dramske kompozicije i u njoj je istaknut umetnički značaj dijaloga između likova koji su psihološki uverljivo okarakterisani. Radnja pesme se istovremeno odvija na dva različita mesta, u dvoru kroz razgovor Bogdana i Anđelije i u šumi kroz razgovor Dmitra i povređenog sokola.  Braća su u sukobu, besni su jedan na drugog  i fizički su razdvojeni.  Posrednik u pomirenju između braće je s jedne strane Anđelija, žena velikog srca koja je ima naveću moralnu vrednost od svih likova ove pesme i povređeni soko, sa druge strane koji gubitak krila i život bez letenja poistovećuje sa gubitkom brata.Ova lirski intonirana epska pesma izuzetnih etičkih vrednosti  govori o iskušenjima koja vrebaju kada se pohlepa izdigne iznad moralnog i ljudskog. Ona je porodična drama u kojoj strast na smrt zavađene braće biva pobeđena plemenitošću žene jednog od njih. Ideja narodnog pevača je da dočara mudrost srpske žene i važnost porodice u životu. Osim imena braće Jakšića u pesmi "Dioba Jakšića" nema ničeg istorijskog, ali se kroz neslogu i sukob braće Dmitra i Bogdana naslućuje opšta razdeljenost i nesloga između vladajuće vlastele u tadašnjem srpskom društvu.  Pesma počinje razgovorom između nebeskih tela. Sukob među braćom dobio je vasionske razmere i nad njihovom neslogom i zločinačkim mislima o bratubistvu zgražava se cela vasiona (personofikacija i hiperbola: ljudski sukob u sferi nebeskih pojava ističe pogubnost nesloge. Sve u prirodi i ljudskoj duši udružilo se protiv zla.)

   

 Dioba Jakšića

Mjesec kara zvijezdu danicu:Đe si bila, zvijezdo danice?Đe si bila, đe si dangubila?Dangubila tri bijela dana?"Danica se njemu odgovara:Ja sam bila, ja sam dangubilaViše b'jela grada Bijograda,

Gledajući čuda velikoga,Đe dijele braća očevinu,Jakšić Dmitar i Jakšić Bogdane.Lijepo se braća pogodiše,Očevinu svoju pod'jeliše:Dmitar uze zemlju Karavlašku,Karavlašku i Karabogdansku,I sav Banat do vode Dunava;Bogdan uze Srijem zemlju ravnu,Srijem zemlju i ravno Posavlje,I Srbiju do Užica grada;Dmitar uze donji kraj od gradaI Nebojšu na Dunavu kulu;Bogdan uze gornji kraj od gradaI Ružicu crkvu nasred grada.O malo se braća zavadiše,Da oko šta, veće ni oko šta:Oko vrana konja i sokola:Dmitar ište konja starješinstvo,Vrana konja i siva sokola,Bogdan njemu ne da ni jednoga.Kad u jutru jutro osvanulo,Dmitar uzja vranca velikoga,I on uze sivoga sokola,Pak polazi u lov u planinu,A doziva ljubu Anđeliju;"Anđelija, moja vjerna ljubo!Otruj meni mog brata Bogdana;Ako li ga otrovati nećeš,Ne čekaj me u bijelu dvoru."Kad to začu ljuba Anđelija,Ona sjede brižna, nevesela,Sama misli, a sama govori:"Što će ova sinja kukavica!Da otrujem mojega đevera,Od Boga je velika grijota,A od ljudi pokor i sramota;Reći će mi malo i veliko:Vidite li one nesretnice,Đe otrova svojega đevera;Ako li ga otrovati neću,Ne sm'jem vojna u dvoru čekati."Sve mislila, na jedno smislila:Ona ode u podrume donje,Te uzima čašu molitvenu,Sakovanu od suvoga zlata,Što je ona od oca donela,Punu rujna natočila vina,Pak je nosi svojemu đeveru,LJubi njega u skut i u ruku,I pred njim se do zemljice klanja:"Na čast tebi, moj mili đevere!Na čast tebi i čaša i vino,Pokloni mi konja i sokola."Bogdanu se na to ražalilo,Pokloni joj konja i sokola.Dmitar lovi cijel dan po gori,I ne može ništa uloviti;Namjera ga pred veče naneseNa zeleno u gori jezero,U jezeru utva zlatokrila,Pusti Dmitar sivoga sokola,

Da uvati utvu zlatokrilu,Ona mu se ne da ni gledati,Nego ščepa sivoga sokolaI slomi mu ono desno krilo.Kad to viđe Jakšić Dimitrije,Brže svlači gospodsko od'jelo,Pak zapliva u tiho jezero,Te izvadi sivoga sokola,Pa on pita sivoga sokola:"Kako ti je, moj sivi sokole,Kako ti je bez krila tvojega?"Soko njemu piskom odgovara:"Meni jeste bez krila mojega,"Kao bratu jednom bez drugoga."Tad' se Dmitar bješe osjetio,Će će ljuba brata otrovati,Pa on uzja vranca velikoga,Brže trči gradu Bijogradu,Ne bi l' brata živa zatekao;Kad je bio na Čekmek-ćupriju,Nagna vranca, da preko nje pređe,Propadoše noge u ćupriju,Slomi vranac obje noge prveKad se Dmitar viđe u nevolji,Skide sedlo s vranca velikoga,Pak zavrže na buzdovan perni,Brže dođe gradu Bijogradu,Kako dođe, on ljubu doziva:"Anđelija, moja vjerna ljubo'Da mi nisi brata otrovala?"Anđelija njemu odgovara:"Nijesam ti brata otrovala,"Veće sam te s bratom pomirila."

Мујо и АлијаДва су брата дивно живовали:

Једно Мујо, а друго Алија;

Колико су дивно живовали,

Испод себе коње мијењали

И са себе свијетло оруже;

Па се дигли на језеро мутно,

У језеро утву угледаше,

Оба су ју позлаћена крила.

Мујо пушти сивога сокола,

А Алија питому журицу,

Уловише утву у језеро.

Мујо рече: "Соко је уфати."

А Алија: "Није, но журица"

То је Мују жа' на св'јету било,

Па сједоше под јелу зелену,

И под јелу пију вино ладно,

У вино их санак преварио.

То гледале три бијеле виле,

Најстарија вила бесједила:

"Чудне оњен два добра јунака!

"Која би их вила завадила,

"Дати ћу ју стотину цекинах."

Но најмлађа полећела вила,

Полећела на бијела крила,

Она паде Мују више главе,

Па ми топле сузе пролијева,

Док Мујово прогорело лице;

Скочи Мујо, ка' да се помами,

Кад погледа, угледа ђевојку,

Па алију брата дозиваше:

"Устан', Але, дома да идемо!"

Скочи Туре од земље на ноге,

Па је Мују брату говорио:

"А не, Мујо, рђа те убила!

"Тебе двије, а мене ни једна!"[2]

То је Мују жа' на св'јету било,

Од појаса повади ханџара,

И Алију на срце уд'рио.

Паде Але на зелену траву,

А Мујо се ђога дофатио,

За се бачи лијепу ђевојку,

И окрену двору низ планине.

Стаде цика Алијна вранчића,

Але рањен брата дозиваше:

"О ти Мујо, брате и крвниче!

"Поврни се, Мујо, на трагове,

"Узми мога малога вранчића,

"Да не вишти пусти проз планину;

"А биће ти по дружини фала,

"Ка' си своје очи извадио!"

Тад' се Мујо натраг повратио,

Те он узе Алијина вранца,

На њег' бачи лијепу ђевојку,

И умину Мујо планинама.

Кад је био насред друма пута.

Срете врана без деснога крила,

Па је тици ријеч говорио:

"А тако ти, црна тице вране!

"Како ти је без деснога крила?"

Но му тица писком одговара:

"Мене јесте без крила мојега,

"Како брату, који брата нема,

"Ка' и тебе без Алије, Мујо!"

Онда Туре собом бесједило:

"Зло ти, Мујо, данашње јунаштво!

"Да буд ли ме тице прекорише,

"Да како те браћа и дружина!"

Но му таде вила говорила:

"Поврни се, Мујо, на трагове!

"Некада сам видарица била,

"Ја бих твога брата извидала."

Поврну се Мујо на трагове,

А кад тамо до језера дође,

За собом се Туре обрнуло,

Виђе вранца, а нема ђевојке!

Брзо Мујо припаде Алији,

Али му је душа испанула.

Кад то виђе Мујо Туре младо,

Од појаса ханџар повадио,

Њиме своје срце прекосио.

Напомене[уреди]

1. Јамачно је ова пјесма у народу нашему старија од Турака у нашијем земљама, него су ова

имена послије узета, и ја их нијесам хтјео мијењати.

2. Ваља да је Мујо био ожењен, или се Алији привидјело, да код Муја стоје двије дјевојке?

Категорија: 

Милан-бег и Драгутин-бегДва се брата врло миловала:

Бег Милане и бег Драгутине.

Колико се браћа миловала,

Под њима се добри коњи љубе.

Бег Милан-бег брату говорио:

"А мој брате, беже Драгутине!

"Ходи, брате, да се иженимо."

Бег Драгутин брату говорио:

"Ласно би се, брате, иженили;

"Ал' кад туђе сеје саставимо,

"Туђе ће нас сеје завадити,

"Башка ће нам дворе поградити,

"Између њих трње посадити,

"И кроз трње воду навратити,

"Нека трње у висину расте,

"Да се никад састат' не моремо."

Бег Милан-бег брате не слушаше,

Већ испроси лијепу ђевојку

И искупи кићене сватове,

Те доведе лијепу ђевојку,

Начинио шенлук и весеље.

Кад је било ноћи по јацији,

Младијенце у ђердек сведоше;

Када беже у одају уђе,

А ђевојка стоји под дуваком,

Он за собом затворио врата,

Диже цури пули дувак с лица,

Сину лице, кано жарко сунце,

Бег загрли лијепу ђевојку,

Хотијаше, да је и пољуби;

Ал' му вели лијепа ђевојка:

"Господару, бего Милан-бего!

"Не дам теби лица обљубити,

"Док не видим твога брата главе,

"Ђе се мртва по авлији ваља."

Ондар јој је бего говорио:

"Не будали, лијепа ђевојко!

"Волим брата од очињег вида;

"Ко би мог'о брату кидисати?"

Вели њему лијепа ђевојка:

"Ако ти је жао кидисати,

"Ти ћеш сјутра рано уранити,

"Па ти хајде у лов у планину,

"И поведи брата Драгутина,

"Понесите сиве соколове,

"Поведите хрте и загаре,

"Па крећите тице јаребице,

"Напушћајте сиве соколове,

"Нек фатају тице јаребице;

"А крећите срне и кошуте,

"Напушћајте хрте и загаре,

"Нека тару срне и кошуте;

"Па најпошље, бего Милан-бего,

"Ти заметни хајку у планини,

"Па ти крени звијера арслана,

"Свога брата метни на бусију,

"Откуда ће арслан ударити,

"Па ће њега арслан погубити."

То је бего одмах каил био,

Он јој рече, да ће учинити;

Тада му је лице допуштила.

Кад у јутру зора заб'јелила,

Поранио беже Милан-беже,

Иде брату у другу одају,

Да он буди брата Драгутина;

Ал' му братац прије уранио,

На демир се пенџер наслонио,

Па премишља мисли свакојаке.

Њему Милан Божју помоћ даје,

Драгутин му љевше прифатио;

Милан му је онда говорио:

"А мој брате, беже Драгутине!

"Јесам, брате, лова пожелио,

"Да идемо у лов у планину."

Драгутин је брату говорио:

"Мој рођени брате, Милан-беже!

"Ја сам ноћас зао сан уснио:

"Ђе нам муња од запада сину,

"А гром пуче из ведрога неба,

"Па у наше ударио дворе,

"Ја умријех, ти пребоље, брате."

Милан-бег је брату говорио:

"А мој брате, беже Драгутине!

"Сан је клапа, а Бог је истина;

"Никад санку вјеровати није;

"Да идемо у лов у планину."

Драгутин је брата послушао:

"Хајде, брате, зови наше слуге,

"Да поведу хрте и загаре,

"Да понесу сиве соколове,

"Док ја идем снахи у одају."

Па од земље на ноге скочио,

Те он иде снахи у одају.

Кад униђе снахи у одају,

Али снаха код пенџера сједи,

Њој Драгутин добро јутро виче,

Спрам њег' снаха на ноге скочила,

Драгутину Бога прифатила,

Бијелу му пољубила руку

Подмаче му злаћену столицу,

Шећерли му каву изнијела

И пред каву жежену ракију.

Њојзи вели беже Драгутине:

"Снахо моја, Милан-беговице!

"Јеси л' ми се јучер уморила

"А јашући коња великога?

"Јеси ли ми ноћас починула

"У чардаку на меку душеку

"Мом Милану на десници руци?"

На то њему снаха одговара:

"А ђевере, мој злаћен прстене!

"Јесам ти се јуче уморила,

"Али сам ти ноћас починула

"У чардаку на меку душеку

"Твом Милану на десници руци.

" Ал' да видиш бега Драгутина!

Он се маши руком у џепове,

Па извади девет прстенова

Све од чиста саливени злата

И у њима драги каменови,

И уза њих стотину дуката,

Те дарива своју снаху драгу.

Снаха му је пољубила руку,

Извадила од злата мараму,

Тс дарива бега Драгутина.

И одоше у лов у планину;

Они дижу тице јаребице,

Напушћају сиве соколове,

Те фатају тице јаребице;

Они крећу срне и кошуте,

Напушћају хрте и загаре,

Те фатају срне и кошуте.

Па најпошље хајку заметнуше,

А Милан-бег помета бусије,

Драгутина метну на бусију,

Откуда ће арслан ударити.

Завикаше по гори хајкачи,

И кренуше звијера арслана,

На бега је арслан ударио;

Кад сагледа звијере арслане,

Кад сагледа бега Драгутина,

На бега је јуриш учинио.

Бег се брани дрвљем и камењем,

И најпотље злаћеном марамом,

Што је њега снаха даривала;

Уфати га звијере арслане,

Ал' завика беже Драгутине:

"Ђе си, брате, беже Милан-беже?

"Погуби ме звијере арслане!"

Кад то чуо беже Милан-беже,

Тада му је жао брата било,

Па потече брату по авазу;

Кад допаде брату у бусију,

Ал' на брату русе главе нејма.

Жао било бегу Милан-бегу,

Брже јаше коња великога,

Па он оде двору бијеломе;

Па он оде на горње чардаке,

Па узима своју вјерну љубу,

Те је баца с горњега чардака

Он је баца на мермер-авлију,

Мртва тужна на авлију паде.

Он накупи бисаге дуката,

Па посједе коња великога,

Он остави дворе и тимаре,

Па отиде главом по свијету.

Женидба Ђурђа СмедеревцаКад се жени Смедеревац Ђуро,

На далеко запроси ђевојку,

У лијепу граду Дубровнику,

У онога краља Мијаила,

По имену Јерину ђевојку.

Ђуро проси, краље му је даје.

Док испроси лњепу ђевојку,

Строши Ђуро три товара блага,

Док дарива свасти и пунице,

Он потроши хиљаду дуката.

Када стаде свадбу уговарат',

Онда краље говорио Ђуру:

"Чујеш мене, Смедеревче Ђуро!

"Када дођеш Смедереву твоме,

"Те ти станеш купити сватове,

"Ти не зови Срба у сватове,

"Јер су Срби тешке пијанице,

"А у кавзи љуте кавгаџије,

"Опиће се, заметнуће кавгу,

"Не ћеш кавзи џевап учинити,

"А камо ли одвести ђевојку;

"Већ ти зови Грке и Бугаре,

"Купи свата, колико ти драго,

"По ђевојку, кад је тебе драго."

Кад то зачу Смедеревац Ђуро,

Опрема се двору бијеломе,

Па он оде Смедереву граду,

У путу га ситна књига стиже

Од Јерине лијепе ђевојке.

,Чујеш мене, Смедеревче Ђуро!

"Кад :ти дођеш б'јелу Смедереву,

"Те ти станеш купити сватове,

"Ти не слушај старца баба мога:

"Ти не зови Грка ни Бугара,

"Не ћеш изић' ни изнијет' главе

"Из нашега града Дубровника,

"Ја некмоли извести ђевојке;

"Веће зови Србе у сватове:

"Кума куми Дебелић-Новака.

"А прикумка Новаковић-Груја,

"Старог свата Сибињанин-Јанка,

"А ђевера Краљевића Марка,

"А чауша Рељу Крилатицу,

"А војводу Обилић-Милоша,

"Барјактара Топлицу Милана,

"А привенца Косанчић-Ивана,

"А остале које тебе драго;

"Купи, Ђуро, хиљаду сватова,

"Па ти хајде, када тебе драго"

Када Ђуро књигу разгледао,

Не бјеше му мило николико,

Он у мисли Смедереву дође.

Далеко га мати угледала,

Мало ближе пред њег' ишетала,

Руке шире, у лице се љубе,

Ђуро мајку у бијелу руку,

Узеше се за бијеле руке

И одоше на бијелу кулу,

Па сједоше за совру готову.

Пита мајка Смедеревца Ђура:

"А мој сине, Смедеревче Ђуро!

"Јеси ли ми путовао мирно?

"Јеси л' мене снаху испросио,

"Мене снаху, тебе вјерну љубу?"

Вели њојзи Смедеревац Ђуро:

"Ој Бога ми, моја стара мајко!

"Ја сам тебе путовао мирно,

"И тебе сам снаху испросио,

"Тебе снаху, мене вјерну љубу,

"У лијепу граду Дубровнику

"У онога краља Мијаила,

"По имену Јерину ђевојку.

"Док испросих Јерину ђевојку,

"Ја потроших три товара блага,

"Док даривах свасти и пунице,

"Ја потроших хиљаду дуката;

"А кад стадох свадбу уговарат',

"Онда мене краљу бесједио,

"Када станем купити сватове,

"Да не зовем Срба у сватове:

""У пићу су тешке пијанице,

""А у кавзи љуте кавгаџије,

""Опиће се, заметнуће кавгу.

""Не ћеш кавзи севап учинити,

""А камо ли одвести ђевојку;

""Веће зови Грке и Бугаре,

""Па их купи колико ти драго,

""По ђевојку, када тебе драго.""

"Ја отале пођох, стара мајко!

"У путу ме ситна књига стиже

"Од Јерине од моје ђевојке:

""Чујеш мене, Смедеревче Ђуро!

""Кад ти дођеш б'јелу Смедереву,

""Те ти станеш купити сватове,

""Ти не слушај старца баба мога:

""Ти не зови Грка ни Бугара,

""Не ћеш изић' ни изнијет' главе

""Из нашега града Дубровника,

""Ја некмоли извести ђевојке:

""Веће зови Србе у сватове:

""Кума куми Дебелић-Новака,

""А прикумка Новакова Груја,

""Старог свата Сибињанин-Јанка,

""А ђевера Краљевића Марка,

""А чауша Рељу Крилатицу,

""А војводу Обилић-Милоша,

""Барјактара Топлицу Милана,

""А привенца Косанчић-Ивана,

""А остале које тебе драго;

""Купи, Ђуро, хиљаду сватова,

""Па ти хајде, када тебе драго." "

"Сад ме сјетуј, моја стара мајко!

"Ал' ћу слушат' краља таста мога,

"Ал* Јерину лијепу ђевојку?"

Вели њему остарила мајка:

"О мој синко, Смедеревче Ђуро!

"Латини су варалице старе,

"Хоће тебе, синко, преварити;

"Ти не слушај краља таста свога,

"Већ послушај Јерину ђевојку,

"Па ти зови Србе у сватове

"Ако тебе буде до невоље,

"Они ће ти бити у невољи."

Кад то зачу Смедеревац Ђуро,

Сједе писат' књиге по кољену,

Растури их на четири стране,

Па почину неколико дана,

Ал' ево ти Сгарога Новака

И са њиме дијете Груица;

Мало за тим постајало време,

Али ето од Сибиња Јанка,

Води Јанко стотину сватова;

Оде Јанко на бијелу кулу,

Помоли се низ пољице Марко,

А за Марком Реља од Пазара,

А за Рељом војвода Милошу,

За Милошем Топлица Милане,

За Миланом Косанчић Иване.

Састаше се Српске војеводе

И хиљаду кићених сватова.

Лијепо их дочекао Ђуро,

Па је њима тихо бесједио:

"Браћо моја, хиљада сватова!

"Ја не идем сада Дубровнику,

"Веће шаљем побратима Марка;

"Лијепо ми послушајте Марка

"И мог кума Старину Новака."

Одатле се свати подигоше,

Дубровнику путоваше мирно.

Кад су дошли Дубровнику граду,

Ондај рече Краљевићу Марко:

"Браћо моја, хиљада сватова!

"Сада ћемо на капије доћи,

"Ваља проћи, моја браћо драга!

"Седамдесет и седам капија,

"Док се дође под бијелу кулу,

"Под кулом су совре постављене,

"На соврама вино и ракија

"И остале сваке ђаконије;

"Око соври слуге и слушкиње,

"Да примају коње и оружје:

"Коње дајте, оружја не дајте,

"Под оружјем за совре сједајте,

"Прек' оружја мрко вино пијте;

"Када дође Дубровачки краљу,

"Ви шутите, ја ћу говорити."

У ријечи под кулу падоше.

Слуге њима коње приватише,

А слушкиње свијетло оружје;

Коње даше, оружје не дају,

Под оружјем за совре сједају,

Прек' оружја мрко пију вино.

Ал' ето ти Дубровачког краља,

Па је њима тихо говорио:

"О мој куме, Старина Новаче!

"И до сад су свати долазили,

"Под оружјем нису пили вина."

Новак ћути, ништа не говори,

Проговори Краљевићу Марко:

"Пријатељу, Дубровачки краљу!

"Оваки је адет у Србаља:

"Прек' оружја пију мрко вино,

"Под оружјем и санак бораве."

Краљ се врати и оде на кулу.

Ту су ноћцу тавну преноћили,

Кад у јутру јутро освануло,

Ал' повика с бедена Латинче:

"Чујеш куме, Дебелић-Новаче!

"Ето горе на бијелој кули,

"Онђе има двоје Латинчади,

"Зову тебе на мејдан јуначки,

"Ваља њима на мејдан изићи,

"Па одвести Јерину ђевојку."

Кад то зачу Старина Новаче,

Он погледа на Груицу свога,

А Груица не шће ни на кога,

Веће скочи на ноге лагуне,

Па он оде уз бијелу кулу,

Кад изиђе на кулу танану,

Срете њега двоје Латинчади

С двије оштре сабље у рукама,

На Груицу јуриш учинише,

Паде Грујо по земљици црној,

Ману руком и мачем зеленим,

Од двојице начини четари,

Па он пође низ бијелу кулу,

Јави му се Јерина ђевојка:

"Стани мало, дијете Грујице"

Па му баци јабуку од злата:

"Нај то тебе, дијете Груица:

"Ако тебе до невоље буде,

"Нека знадеш, ђе Јерина сједи."

Сиђе Грујо Старини Новаку

И донесе главе од Латина.

Истом Грујо сједе за трпезу,

А повика с бедена Латинче:

"Чујеш куме, Старина Новаче!

"Ето доље под бијелом кулом,

"Ту имају три коња витеза,

"У седлима до три бојна копља,

"Врхови им небу окренути,

"Да прескочиш три коња витеза,

"Па да водиш Јерину ђевојку.

Кад то зачу Старина Новаче,

Он погледа Краљевића Марка,

Марко гледа од Сибиња Јанка,

Јанко гледа Рељу Бошњанина,

Реља скочи на ноге лагуне,

Па он оде под бијелу кулу,

И прескочи три коња витеза

И на њима до три копља бојна,

Па потеже сабљу оковану,

Око коња дванаест катана,

Све дванаест Реља погубио,

Па узима три коња витеза,

Одведе их Старини Новаку.

Истом Реља сједе за трпезу,

Али виче с бедена Латинче:

"Хајде куме, Старина Новаче'

"Те стријељај на кули јабуку."

Гледа Новак војводу Милоша,

Милош скочи на ноге лагуне,

Узе стр'јелу за златну тетиву,

Устријели на кули јабуку,

Па донесе Старини Новаку.

Ражљути се Краљевићу Марко,

Па говори Старини Новаку:

"Да ја знадем, ђе сједи Јерина,

"Ја их не бих више ни молио."

Вели њему дијете Груица:

"Хајде за мном, Краљевићу Марко.

"Виђео сам, ђе сједи Јерина."

Изиђоше на кулу танану,

И нађоше Јерину ђевојку,

Сведоше је низ танану кулу,

Ал' повика с бедена Латинче:

"Чујеш куме, Старина Новаче!

"Пред вама је сада затворено

"Седамдесет и седам капија."

Проговори Краљевићу Марко.

"Дај ми, Грујо, Шарца од мејдана,

"На њему су кључи од капија."

Грујо њему доведе Шарина;

Кад се Марко довати Шарина,

Па потеже тешку топузину,

Колико се Марко ражљутио,

Како^врата која удараше,

На четири поле одлијећу,

Док он дође на градску капију,

Тврда бјеше, да је Бог убије!

Кад удара тешком топузином,

Сва се љуља из темеља кула,

И просу се из куле камење;

Ал' повика Дубровачки краљу

(На кули се оној догодио):

"Немој више ударати, Марко."

Па долеће и донесе кључе,

И отвори од капије врата.

Стаде Марко капији на врата,

Броји својих хиљаду сватова,

Сватови му на број изиђоше.

Онда рече Краљевићу Марко:

"Ходи амо, пријатељу краљу,

"Ходи краљу, да се дарујемо,

"Дарујемо, и да с' опростимо,

"Што је који учинио квара."

Дође њему Дубровачки краљу,

Он мишљаше и очекиваше,

Да ће њега даривати Марко;

Ману Марко топузином тешком,

Мртав краље паде на капију,

А отиде хиљада сватова,

Прав' одоше Смедереву граду,

Кад су дошли граду Смедереву,

Лијепо их Ђуро дочекао,

И држа их петнаест данака;

Оде Ђуро с Јерином на кулу,

А остали сваки двору своме.

Јерина Бранковић (рођена Ирина Кантакузин, у народној традицији позната као Проклета

Јерина) је била српскадеспотица, пореклом Гркиња из породице Кантакузина, жена деспота Ђурђа

Бранковића (вл. 1427 — 1456), за кога се удала26. децембра 1414.

Не зна се тачно година њеног рођења, узима се приближно да је то 1400, могуће је да је рођена и

неколико година раније. Њен отац био је Димитрије I Кантакузин, који је имао

титулу севастократора од децембра 1357. и деспота Мореје 1383. Рођен је био око 1343. а умро

између 1384. и 1420. Димитрије је био унук византијског цара Јована VI Кантакузина (цар 1347 —

1354). Од њене породице, у Србији је нарочито био познат Јеринин брат Тома Кантакузин (†1463).

Била је непопуларна у народном предању и названа Проклета Јерина, највише због

изградње града Смедерева, тадашње нове српске престонице. По народном предању њена

владавина је била сурова. Умрла је као монахиња у Руднику 2. или 3. маја 1457, претпоставља се

да је отровао њен син Лазар. Стари градови широм простора насељених Србима су по њој добили

имена Јеринин град.

Са деспотом Ђурђем имала је петоро деце:

Тодор Бранковић (1415 — 1428)

Гргур Бранковић (1416/17 - 1459)

Стефан Бранковић (1425 — 1476), српски деспот 1458 — 1459

Лазар Бранковић (1421/27 - 1458), српски деспот 1456 — 1458

Катарина Бранковић (1418/19 - 1492), удата 20.04. 1434. за грофа Улриха II

Цељског (1406 — 1456)

Турци су 1441. заробили Гргура и Стефана Бранковића и 8. маја те године их ослепели по наредби

султана Мурата II.

Према историјским изворима, Јерина је била друга жена деспота Ђурђа Бранковића. Не зна се име

његове прве жене са којом је имао ћерку Јелену, али је извесно да је била трапезунтска принцеза.

За Мару, Ђурђеву, наводно, најстарију кћерку, не зна се поуздано да ли је била Јеринина ћерка,

или Ђурђева ћерка из првог брака.

За Јерину се може рећи да је била трагичан лик, коме је народно предање учинило велику

неправду.

Садржај

  [сакриј] 

1   Лик Јерине у усменој поезији

2   Лик Јерине у песмама из „Ерлангенског рукописа старих српскохрватских народних песама“

3   Литература

4   Види још

5   Спољашње везе

Лик Јерине у усменој поезији[уреди]

У бугаштици Кад је Ђурађ Бранковић ставио Јанка војеводу у тамницу Јерина је приказана као

права мајка која тугује за сином и тражи од мужа да га освети. Нема ни трага од њене злобе и

жеље за уништењем сопствене деце, која је описана у другим песмама. Ово је једна од ретких

песама која Јерину приказује као осећајну мајку. Убугарштици Јерина жена Ђурђа деспота,

њезина братаница и Дамјан Шајновић , Јерина се свети Дамјану јер он одбија њену братаницу

Мару и затвара га у тамницу из које га пушта тек када је деспот Ђурађ сазнао за то.

У песми Ђурђева Јерина, у последњим стиховима кривица за пропаст Србије пада на Јерину

и клетва ју је заиста стигла. У свакој варијанти ове песме Јерина је приказана као безосећајна

мајка, која удаје ћерку за Турчина, неверника како би сачувала земљу и у њој владала. У народној

песми Два Деспотовића Јерина своју ћерку Мару наговара да ослепи своја два брата када јој дођу

у посету. Овај план је остварен и Јерину несрећа њених синова нимало не погађа. У

песмама Женидба Ђурђа Смедеревца и Кад је Јанко војвода ударао Ђурђа деспота

буздоханом Јерина је приказана као верна жена, која иако не мари за животе других, своме мужу

никада ништа нажао није учинила. Она решава важне државне проблеме и доноси најтеже одлуке

уместо свог мужа. У народној песми Облак Радосав певач Јерину приказује као охолу, сурову

владарку. Свесна је своје моћи и показује да њено зло нема границе. У песми Старина Новак и

кнез Богосав народни певач је кроз говор хајдука Старине Новака исказао Јеринину самовољу.

Лик Јерине у песмама из „Ерлангенског рукописа старих српскохрватских народних песама“[уреди]

У десетерачким песмама забележеним у XIX веку, Јерина је приказана као самовољна, окрутна

жена, која повређује, мучи, па чак и жели смрт своје деце, да би сачувалавласт и богатство. У

Песми број 21 из Ерлангенског рукописа Јерини је важнији опстанак турског царства него живот

унука. Постоје и две песме у којима је Јерина приказана као неверна жена. Оне се налазе

у Ерлангенском рукопису под бројем 18 и 186. У једној она заводи Дамјана Шаиновића, а у другој

младог Милкина.

Женидба Ивана ЦрнојевићаПријави грешку у тексту

1. Кад се жени Црнојевић Иво,

2. На далеко просио ђевојку,

3. На далеко, у Млетку бијелу,

4. Л’јепу шћерцу дужда Млетачкога,

5. Баш на име Ружицу ђевојку.

6. Иво проси, и дужд му је даје.

7. Прстен ставља, свадбу уговара:

8. ''Ова свадба до петнаест дана,

9. ''Док отидем двору бијеломе

10. ''И покупим кићене сватове.''

11. Лијепо га дужде испратио,

12. Још је љепше њега сјетовао:

13. ''А мој зете, ако суђен будеш,

14. ''Ти не купи многијех сватова,

15. ''Нити води младијех сватова,

16. ''Већ ти води свате средовјечне:

17. ''Млади свати учиниће кавгу,

18. ''Па је мучно кавзи џевап дати

19. ''У нашему Млетку бијеломе.''

20. Двору де Црнојевић Иво,

21. Право оде двору бијеломе,

22. Далеко га угледала мајка,

23. Мало ближе пред њег' ишетала,

24. Руке шири, у лице га љуби:

25. ''Добро дошо, мој премили сине!

26. ''Јеси л' мајци мирно путовао?

27. ''Јеси ли ми снаху испросио,

28. ''Мени снаху, теби вјерну љубу?''

29. Иво тихо одговара мајци:

30. ''Мирно сам ти, мати, путовао,

31. ''Ја сам теби снаху испросио,

32. ''Теби снаху, мени вјерну љубу,

33. ''Л'јепу шћерцу дужда Млетачкога,

34. ''Баш на име Ружицу ђевојку.''

35. Пита мајка Црнојевић-Ива,

36. Је л' га штогођ тасте сјетовао.

37. Иво мајци по истини каже,

38. Како га је тасте сјетовао.

39. Онда мајка Иву бесједила:

40. ''О мој сине, Црнојевић-Иво:

41. ''Боље ти је послушати мајке,

42. ''Него таста дужда Латинина:

43. ''Купи, синко, по избор' сватове,

44. ''По избору бољег од бољега;

45. ''Купи свата штогођ више можеш:

46. ''Куми кума Субињанин-Јанка,

47. ''Старог свата Вукашина краља,

48. ''А ђевера Краљевића Марка,

49. ''А војводу Милош-Обилића,

50. ''Два чауша до два Косанчића,

51. ''Барјактара Рељу од Пазара;

52. ''И остале по избор' сватове.''

53. То је Иво послушао мајке,

54. Те он купи по избор' сватове:

55. Кума куми Сибињанин-Јанка,

56. Старог свата Вукашина краља,

57. А ђевера Краљевића Марка,

58. А војводу Милош-Обилића,

59. Два чауша до два Косанчића,

60. Барјатара Рељу од Пазара,

61. И остале свате по избору.

62. Састаше се кићени сватови

63. Код Ивова двора бијелога,

64. Кад је Иво свате пребројио,

65. Али свата три стотине равно.

66. Одатле се свати подигоше,

67. Право иду Млетку бијеломе.

68. Кад су били под Млетке у поље,

69. Тад' говори Вукашине краљу:

70. ''Браћо моја, кићени сватови!

71. ''По два и два у реду хајдете,

72. ''Па пјевајте јасно гласовито,

73. ''Бацајте се перним буздован'ма,

74. ''Бацајте се небу под облаке!

75. ''Па их с коња у руке ватајте,

76. ''Нек се чуди мудра Латинија.''

77. Ал' то дужде и слуша и гледа

78. Са госпођом са бијеле куле,

79. Па госпођи тихо проговара:

80. ''Ну погледај оног копилета!

81. ''Колико је скупио сватова,

82. ''Какве ли је свате покупио!

83. ''Је л' ме ћео курва послушати!

84. ''Тврда вјера и тако ми Бога!

85. ''Не дам њему Ружице ђевојке,

86. ''Него ћу му подметнут' робињу.''

87. У том свати под град дојездише,

88. Тада викну Краљевићу Марко:

89. ''Браћо моја, кићени сватови!

90. ''Сад ће изић' те дуждеве слуге,

91. ''Да примају коње и оружје,

92. ''Коње дајте, оружја не дајте,

93. ''Под оружјем сјед'те пити вино.''

94. У то доба слуге истрчаше,

95. Да примају коње и оружје;

96. Коње даше, оружје не даше,

97. Већ одоше на ћемерли кулу,

98. И сједоше пити вино ладно.

99. Сви сватови пију ладно вино,

100. Ал' не пије Краљевићу Марко,

101. Већ он хода по ћемерли кули.

102. Ал' ето ти дужда Латинина,

103. Па бесједи Сибињанин-Јанку:

104. ''Мили куме, Сибињанин-Јанко!

105. ''И до сад су свати долазили,

106. ''Ал' сједали нису под оружјем,

107. ''Ни под њиме ладна вина пили!''

108. Вели њему Сибињанин-Јанко:

109. ''Пријатељу, дужде од Млетака!

110. ''Оваки је адет у Србљака,

111. ''У Србљака добријех јунака,

112. ''Ђе гођ дођу, под оружјем сједе,

113. ''Прек' оружја ладно пију вино,

114. ''Под оружјем и санак бораве.''

115. Поврати се дужду Латинине,

116. Па бесједи Краљевићу Марку:

117. ''Ој ђевере, Краљевићу Марко!

118. ''Јер не сједаш пити вино ладно?''

119. Тад' с' окрену Краљевићу Марко,

120. Лијевом га руком доватио,

121. А десном је сабљу приватио,

122. Па бесједи дужду Латинину:

123. ''Дајде брже Ружицу ђевојку.''

124. Онда њему дужде бесједио:

125. ''Ој ђевере, Краљевићу Марко!

126. ''Пијте вино, да се одморите,

127. ''Та ја бих вас мого придржати,

128. ''Придржати и неђељу дана,

129. ''У мојему двору бијеломе!''

130. Ал' говори Краљевићу Марко:

131. ''Бре не лудуј, дужде Латинине!

132. ''Већ изведи Ружицу ђевојку,

133. ''Вјера моја, осјећ' ћу ти главу!''

134. Шкрипну зубма, а повади сабљу.

135. Уплаши се дужде Латинине,

136. Па повика госпођу Милицу:

137. ''Дај, Милица, Ружицу ђевојку,

138. ''Дај је брже, вода ј' однијела!''

139. Ал' ето ти Милице госпође,

140. Она води Ружицу ђевојку,

141. Па је даје Краљевићу Марку,

142. Марко узе Ружицу ђевојку,

143. А он пусти дужда Латинина,

144. Па повика два чауша млада:

145. ''А чауши, дигните сватове,

146. ''Нек устану кићени сватови,

147. ''Вријеме је нама путовати.''

148. Повикаше два чауша млада,

149. Устадоше кићени сватови,

150. Устадоше, па се опремише,

151. Добријех се коња доватише;

152. Ал' истрка дужду Латинине:

153. ''Стан'те мало, кићени сватови!

154. ''Да дарујем кићене сватове. ''

155. Па изведе до три коња врана,

156. Једног даде Сибињанин-Јанку,

157. А другога Вукашину краљу,

158. А трећега Рељи крилатоме;

159. Марку даје сабљу оковану,

160. А Милошу перна буздована,

161. И осталим што бјеше за кога.

162. Тад' пођоше кићени сватови,

163. Отидоше пољем пјевајући,

164. Оста дужду за њим' гледајући,

165. Па он пусти по граду телала:

166. ''Није л' мајка родила јунака,

167. ''Да отиде данас за сватов'ма,

168. ''Да поврати Ружицу ђевојку,

169. ''Ја бих му је дао за љубовцу;

170. ''Б'јеле ћу му дворе начинити,

171. ''Код мојијех, као моји што су,

172. ''И даћу му блага кол'ко хоће.''

173. Ту се нитко наћи не могаше,

174. Него један троглав Арапине,

175. Па говори дужду Латинскоме:

176. ''Је л' истина, што си говорио?''

177. Вели њему дужде Латинине:

178. ''Јест истина, моја вјерна слуго,

179. ''Све истина, што сам говорио.''

180. Онда рече троглав Арапине:

181. ''Ја ћу поћи, макар ћу не доћи.''

182. Па он узја суру бедевију,

183. Па отрча пољем за сватов'ма,

184. Брзо јесте свате сустигао.

185. Ал' је Арап силан и бијесан:

186. Из једне му главе ватра сипа,

187. Ватра сипа, мави пламен лиже,

188. Те сватов'ма брке сапаљује,

189. Сапаљује брке и обрве;

190. А из друге ладан вјетар дува,

191. Те сватове са коња обара;

192. А из треће Арап подвикује.

193. Побјегоше кићени сватови,

194. Само оста на коњу ђевојка,

195. И око ње осврће се Марко,

196. За бритку се сабљу уватио,

197. Ал' се и он бјеше уплашио,

198. Јер мишљаше, морска је аждаха.

199. Ал' му вели Ружица ђевојка:

200. ''Ој ђевере, Краљевићу Марко!

201. ''Удри сабљом, јал' дајдер је амо,

202. ''Јер то није из мора аждаха,

203. ''Веће слуга вјерна бабе мога,

204. ''Вјерна слуга троглав Арапине.''

205. Каада Марко р'јечи разумио,

206. Он окрете добра коња Шарца,

207. Па удари троглав-Арапина,

208. Двије му је главе одсјекао:

209. А из треће Арап проговара:

210. ''Богом брате, Краљевићу Марко!

211. ''Немој мене више ударати,

212. ''Чини ми се могу пребољети.''

213. За то Марко ништа и не мари,

214. Већ м' и трећу одсијече главу;

215. Па он зађе по зелену лугу,

216. Те он броји кићене сватове,

217. Не броји их, као што се броји,

218. Већ их броји перним буздованом;

219. Сваког свата броји по једанпут,

220. Свога баба и два и три пута.

221. Када Марко све скупи сватове,

222. Онда рече Ружица ђевојка:

223. ''Мол'те Бога, кићени сватови,

224. ''За јунаштво Краљевића Марка,

225. ''За љепоту Црнојевић-Ива,

226. ''А ја бих се натраг повратила.''

227. И одоше Сењу бијеломе,

228. За Ивана ниће учинише;

229. Са Иваном пород изродила:

230. Двије кћери и четири сина.

231. Некад било, сад се спомињало.

232. С оне стране ст'јење и јасење,

233. Међу нама здравље и весеље.

Женидба краља ВукашинаКњигу пише жура Вукашине

у бијелу Скадру на Бојани,

те је шаље на Херцеговину

бијеломе граду Пирлитору,

Пирлитору према Дурмитору,

Видосави, љуби Момчиловој;

тајно пише, а тајно јој шаље,

у књизи јој овако бесједи:

„Видосава, Момчилова љубо,

шта ћеш у том леду и снијегу ?

Кад погледаш с града изнад себе,

ништа немаш лијепо виђети,

већ бијело брдо Дурмитора,

окићено ледом и снијегом

усред љета, као усред зиме;

кад погледаш стрмо испод града:

мутна тече Тара валовита,

она ваља дрвље и камење,

на њој нема брода ни ћуприје,

а око ње борје и мраморје;

већ ти отруј војводу Момчила,

ил' га отруј, или ми га издај,

ходи к мени у приморје равно

бијеломе Скадру на Бојану,

узећу те за вјерну љубовцу,

па ћеш бити госпођа краљица,

прести свилу на златно вретено,

свилу прести, на свили сједити,

а носити диву и кадиву

и још оно све жежено злато;

а какав је Скадар на Бојани!

Кад погледаш брду изнад града,

све порасле смокве и маслине

и још они грозни виногради;

кад погледаш стрмо испод града,

ал' узрасла шеница бјелица,

а око ње зелена ливада,

кроз њу тече зелена Бојана,

по њој плива риба свакојака,

кад гођ хоћеш, даје тазеједеш.

Дође књига љуби Момчиловој;

књигу гледа љуба Момчилова,

ону гледа, друту ситну пише:

„Господине, краљу Вукашине,

није ласно издати Момчила,

ни издати, нити отровати:

у Момчила сестра Јевросима,

готови му то господско јело,

прије њега јело огледује;

у Момчила девет миле браће

и дванаест првобратучеда,

они њему рујно вино служе,

прије њега сваку чашу пију;

Момчил' има коња Јабучила,

Јабучила коња крилатога;

куд гођ хоће, прелећети може;

у Момчила сабља са очима;

не боји се никога до Бога.

Већ ме чу лг, краљу Вукашине,

ти подигни млогу силну војску,

изведи је на Језера равна,

пак засједни у гори зеленој;

у Момчила чудан наук има,

свако јутро у свету неђељу

, рано рани у лов на Језера,

с' собом води девет миле браће

и дванаест првобратучеда

и четрест од града левера;

када буде уочи неђеље,

ја ћу спалит крила Јабучилу,

бритку ћу му сабљу затопити,

затопити оном сланом крвљу,

да се не да извадит из кора;

тако ћеш ти погубит Момчила."

Када краљу така књига дође,

те он виђе што му књига каже,

то је њему врло мило било,

па он диже млогу силну војску,

оде с војском на Херцеговину,

изведе је на Језера равна,

пак засједе у гори зеленој.

Кад је било уочи неђеље,

Момчил' оде у своју ложницу,

па он леже у меке душеке.

Мало прође, и љуба му дође,

али неће у меке душеке,

већ му рони сузе више главе.

А њу пита војвода Момчило:

„Видосава, моја вјерна љубо,

кака ти је голема невоља

те ми рониш сузе више главе?"

Ал' говори млада Видосава:

„Господару, Момчило војвода,

мени није никаке невоље,

већ сам чула једно чудно чудо,

чула јесам, ал' нисам виђела,

да ти имаш коња Јабучила,

Јабучила, коња крилатога,

ја не виђех твоме коњу крила,

те не могу млада вјеровати;

већ се бојим, хоћеш погинути.

Мудар бјеше војвода Момчило,

мудар бјеше, ал' се преварио,

својој љуби тако бесједио:

„Видосава, вјерна моја љубо,

за то ћу те ласно утјешити,

ти ћеш ласно виђет чилу крила:

када први запјевају п'јевци,

ти отиди у нове ахаре,

тад ће чиле попуштити крила,

тад му можеш крила сагледати."

Пак он леже санак боравити.

Момчил' спава, љуба му не спава,

веће слуша млада у душеку

кад ће први п'јевци запјевати.

А кад први п'јевци запјеваше,

скочи млада из мека душека;

запалила фењер и свијећу,

па узима лоја и катрана,

оде право у нове ахаре.

Ал' истина што Момчило каже:

Јабучило крила попуштио,

попуштио крила до копита.

Таде она крила намазала,

намаза их лојем и катраном,

па свијећом крила запалила,

те сапали крила Јабучилу;

што не могла ватром сагорети,

то под колан притегнула тврдо;

онда млада оде у ризницу,

доватила сабљу Момчилову,

те је сланом натопила крвљу,

пак се врну у меке душеке.

Кад ујутру зора заб'јелила,

поранио војвода Момчило,

па говори љуби Видосави:

„Видосава, моја вјерна љубо,

ја сам ноћас чудан сан уснио,

ђе се пови један прамен магле

од проклете земље Васојеве,

пак се сави око Дурмитора;

ја ударих кроз тај прамен магле

са мојијех девет миле браће

и с дванаест првобратучеда

и четрест од града левера,

у магли се, љубо, растадосмо,

растадосмо, пак се не састасмо,

нека Бог зна, добра бити неће."

Вели њему љуба Видосава:

„Не бој ми се, мили господару!

Добар јунак добар сан уснио;

сан је лажа, а Бог је истина."

Опреми се војвода Момчило,

па он сиђе низ бнјелу кулу;

дочека га девет миле браће

и дванаест првобратучеда

и четрест од града левера,

а љуба му изведе чилаша,

добријех се коња доватише,

отидоше у лов на Језера.

Кад су били надомак Језера,

оптече их она силна војска.

Кад Момчило опазио војску,

он потеже сабљу од бедрице,

ал' се пуста не да извадити,

као да је за коре прирасла.

Онда рече војвода Момчило:

,,Чујете ли, моја браћо драга,

издаде ме куја Видосава,

но дајте ми сабљу понајбољу!"

Хитро су га браћа послушала,

дадоше му сабљу понајбољу,

па је Момчил' браћи бесједио;

„Чујете ли, моја браћо драга,

ви удрите војсци по крајима,

ја ћ' ударит војсци по сриједи.

Мили Боже, чуда великога!

Да је коме погледати било

како с'јече војвода Момчило,

како крчи друма низ планину;

више тлачи коњиц Јабучило

нег' што Момчил' бритком

сабљом сј'ече;

ал' га лоша срећа сусретнула:

кад изиђе према Пирлитору,

сусрете га девет враних коња,

а на њима брата ни једнога!

То кад виђе војвода Момчило,

у јунаку срце препукнуло,

од жалости за браћом рођеном,

бијеле му малаксаше руке,

те не може више да сијече,

већ удара коња Јабучила,

удара га чизмом и мамузом,

да полети граду Пирлитору,

ал' му коњиц полећет не може;

куне њега војвода Момчило:

„Јабучило, изјели те вуци!

Исшале смо одавде лећели,

без невоље, тек од обијести,

а данас ми полећети нећеш!"

Ал' му коњиц њиском одговара:

„Господару, војвода Момчило,

нит' ме куни нити ме нагони,

данас теби полећет не могу;

Бог убио твоју Видосаву!

Она ми је сапалила крила;

што не могла ватром сагорети,

то под колан притегнула тврдо;

веће бјежи куда теби драго!"

Кад то зачу војвода Момчило,

проли сузе низ јуначко лице,

па одскочи од коња чилаша,

трипут скочи, до града доскочи,

али граду врата затворена,

затворена и замандаљена!

Кад се Момчил' виђе иа невољи,

он дозивље сестру Јевросиму:

„Јевросима, моја мила сејо,

пушти мени једну крпу платна,

не бих ли ти у град утекао."

Сеја брату кроз плач одговара:

„А мој брате, војвода Момчило,

како ћу ти пуштит крпу платна,

кад је мени снаха Видосава,

моја снаха, твоја невјерница,

савезала косе за диреке?

Ал' је сестра срца жалостива,

жао јој је брата рођенога,

она цикну, како љута гуја,

ману главом и осталом снагом,

из главе је косе ишчупала,

оставила косе на диреку,

па довати једну крпу платна,

претури је граду низ бедене.

Момчил' вати ону крпу платна,

па се пење граду уз бедене,

готов' бјеше у град ускочити;

ал' долеће љуба невјерница,

оштру сабљу носи у рукама,

прес'јече му платно више руку,

Момчил' паде граду низ бедене,

краљеве га дочекаше слуге

на мачеве и на копља бојна,

на наџаке и на буздоване;

а допаде краљу Вукашине,

удари га оним бојним копљем,

удари га посред срца жива,

ал' говори војвода Момчило:

„Аманет ти, Вукашине краљу:

ти не узми моју Видосаву,

Видосаву, моју невјерницу,

јер ћ' и твоју изгубити главу:

данас мене у тебе издала,

а сјутра ће тебе у другога;

већ ти узми моју милу сеју,

сеју моју милу, Јевросиму,

она ће ти свагда вјерна бити,

родиће ти, ко и ја, јунака.

То говори војвода Момчило,

то говори, а с душом се бори,

то изусти, лаку душу пусти.

Кад погибе Момчило војвода,

а граду се отворише врата,

пак изиђе куја Видосава

те дочека краља Вукашина,

одведе га на бијелу кулу,

посади га у столове златне,

угости га вином и ракијом

и господском сваком ђаковијом,

па отиде у ризницу млада,

изнесе му рухо Момчилово,

Момчилово рухо и оружје.

Ал' да видиш чуда великога!

Што Момчилу било до кољена,

Вукашину по земљи се вуче!

што Момчилу таман калпак био,

Вукашину на рамена пада!

што Момчилу таман чизма била,

ту Вукашин обје ноге меће!

што Момчилу златан прстен био,

ту Вукашин три прста завлачи!

што Момчилу таман сабља била,

Вукашину с' аршин земљом вуче!

што Момчилу таман џеба била,

краљ се под њом ни дигнут не може!

Тад говори краље Вукашине:

„Авај мени, до Бога милога!

Нуто курве, младе Видосаве!

Кад издаде оваквог јунака,

кога данас у свијету нема,

то ли мене сјутра издат неће!"

Па повикну своје вјерне слуге,

уватише кују Видосаву,

свезаше је коњма за репове,

одбише их испод Пирлитора,

те је коњи живу растргоше.

Краљ похара дворе Момчилове,

па он узе сестру Момчилову,

по имену дилбер-Јевросиму,

одведе је Скадру на Бојану,

и вјенча је себи за љубовцу.

С њом лијепи пород изродио,

породио Марка и Андрију,

а Марко се тури на ујака,

на ујака, војводу Момчила.

Женидба кнеза ЛазараВино пије силан цар Стјепане

у Призрену, граду бијеломе.

Вино служи вјеран слуга Лазар,

па све цару чашу преслужује,

а на цара крвно погледује.

Царе пита вјерна слуга Лаза:

„Ој Бога ти, вјеран слуго Лазо,

што те питам, право да ми кажеш:

Што ти мене чашу преслужујеш ?

Што л' на мене криво погледујеш?

Али ти је коњиц олошао,

али ти је рухо остарило,

ал' т' је мало голијемна блага ?

Шта т' је мало у двору мојему ?"

Њему вели вјеран слуга Лазо:

„Вољан буди, царе, на бесједи!

Кад ме питаш, право да ти кажем:

Није мене коњиц олошао,

нити ми је рухо остарило,

нит' је мало голијемна блага;

свега доста у двору твојему;

вољан буди, царе, на бесједи!

Кад ме питаш, право да ти кажем:

Које слуге послије дођоше,

све се тебе слуге удворише,

све си слуге, царе иженио,

а ја ти се удворит не могох,

мене, царе, не кће оженити

за младости и љепоте моје."

Бесједи му силан цар Стјепане:

„Ој Бога ми, вјеран слуго Лазо,

ја не могу тебе оженити

свињарицом ни говедарицом,

за те тражим госпођу ђевојку,

и за мене добра пријатеља,

који ће ми сјести уз кољено,

са којим ћу ладно пити вино.

Но чу ли ме, вјеран слуго Лазо,

ја сам за те нашао ђевојку,

и за мене добра пријатеља,

у онога стара Југ-Богдана,

милу сеју девет Југовића,

баш Милнцу, милу мљезиницу;

но се Југу поменут не смије, —

није ласно њему поменути,

јер је Богдан рода господскога,

неће дати за слугу ђевојку;

но чу ли ме, вјеран слуго Лазо,

данас петак, а сјутра субота,

прекосјутра свијетла неђеља,

поћи ћемо у лов у планину,

позваћемо стара Југ-Богдана,

с њим ће поћи девет Југовића,

ти не иди у планину, Лазо,

но остани код бијела двора,

те готови господску вечеру;

кад дођемо из лова планине,

ја ћу свраћат Југа на вечеру,

а ти свраћај девет Југовића.

Кад сједемо за столове златне,

ти навали шећер и ракију,

па донеси црвенику вино.

Кад се ладна напијемо вина,

о свачем ће Јуже бесједити,

како који добар јунак јесте,

изнијеће књиге старославне,

да казује пошљедње вријеме;

ти кад чујеш, вјерна слуго Лазо,

а ти трчи на танану кулу,

те донеси ону чашу златну,

што но сам је скоро куповао

у бијелу Варадину граду

од ђевојке младе кујунџинке,

за њу дао товар и по блага;

наслужи је црвенијем вином,

поклони је стару Југ-Богдану,

тада ће се Богдан замислити,

чим ће тебе, Лазо, даривати,

те ћу њему онда поменути

за Милицу, ћерцу мљезиницу."

Прође петак и прође субота;

рано дође свијетла неђеља,

цар пође у лов у планину,

и позваше стара Југ-Богдана.

С Југом пође девет Југовића,

отидоше у лов у планину.

Лов ловише по гори зеленој,

ни добише, ни шта изгубише,

но се своме повратише двору,

преда њих је ишетао Лазо;

царе свраћа Југа на вечеру,

Лазо свраћа девет Југовића.

Кад сједоше за столове златне:

уврх совре силан цар Стјепане,

а до њега стари Југ-Богдане,

а до Југа девет Југовића,

њима служи вјеран слуга Лазо;

он навали шећер и ракију,

па донесе црвенику вино.

Кад се ладна напојише вина,

о свачему сташе бесједити,

како који добар јунак јесте;

Југ извади књиге старославне,

те казује пошљедње вријеме:

„Видите ли, моја браћо красна,

видите ли како књига каже:

настануће пошљедње вријеме,

нестануће овце и вшенице

и у пољу челе и цвијета;

кум ће кума по суду ћерати,

а брат брата звати по мегдану!"

Кад то зачу вјеран слуга Лазо,

он отрча на танану кулу,

те донесе ону чашу златну,

наслужи је црвенијем вином,

поклони је стару Југ-Богдану,

Богдан прими златну купу вина,

купу прими, а питије неће,

мисли Богдан шта је и како је,

чиме ли ће даривати Лаза.

Југу вели девет Југовића:

„О наш бабо, стари Југ-Богдане,

што не пијеш златну купу вина,

штоно ти је поклонио Лазо."

Вели њима стари Југ Богдане:

„Ђецо моја, девет Југовића,

ја ћу ласно пити купу вина, -

него мислим, моја ђецо драга,

чиме ћу ја даривати Лаза?"

Југу вели девет Југовића:

„Ласно ћеш га даривати, бабо:

у нас доста коња и сокола,

у нас доста пера и калпака."

Тад говори силан цар Стјепане:

„Има Лазо коња и сокола,

Лазо има пера и калпака;

Лазо тога неће ниједнога,

Лазо хоће Милицу ђевојку,

баш Милицу, милу мљезиницу,

милу сеју девет Југовића."

Кад зачуше девет Југовића,

поскочише на ноге лагане,

потегоше маче коврдине

да погубе цара у столици.

Моли им се стари Југ-Богдане:

„Нете, синци, ако Бога знате!

Ако данас цара погубите,

на вама ће останути клетва;

док извадим књиге старославне,

да ја гледам, синци, у књигама,

је л' Милица Лазу суђеница."

Књиге учи стари Југ Богдане,

књиге учи, грозне сузе рони:

„Нете, синци, ако Бога знате!

Милица је Лазу суђеница,

на њему ће останути царство,

са њоме ће царовати Лазо

у Крушевцу код воде Мораве.

Кад то зачу силан цар Стјепане,

он се маши руком у џепове,

те извади хиљаду дуката,

и извади од злата јабуку,

у јабуци три камена драга,

обиљежје Милици ђевојци.

 Змија младожења.Пријави грешку у тексту

1. Стан’те, браћо, да ви чудо кажем:2. Ожени се краље од Будима3. Ето данас девет годин’ дана,4. Ништа краље од порода нема.5. Подиже се краље Милутине,6. Прав’ отиде у лов у планину,7. Да он лови лова по планини.8. Тако њему Бог и срећа даде,9. Нит’ улови срне ни кошуте;10. Врло краљу жеђца одолела,11. Па се диже на воду студену,12. Те се напи воде студенице,13. Заклони се за јелу зелену;14. Мало време за тим постајало,15. Ето отуд до три горске виле,16. Напише се воде студенице,

17. Па код воде сташе беседити;18. Но беседи вила најстарија:19. „Чујете л’ ме, до две миле ћерке!20. „Знате л’, ћерке, јесте л’ запазиле, 21. „Кад с’ ожени краље од Будима?22. „Ето данас девет годин’ дана,23. „Како је се јадан оженио,24. „И не има од срца порода.”25. Још овако вила беседила:26. „Зна ли која какога лијека,27. „Не би л’ љуба трудна заходила?”28. Обе млађе ништа не говоре,29. Салт говори вила најстарија:30. „Да зна краље, како ја што знадем,31. „Да сакупи Будимске девојке,32. „Да донесе млого сухо злато,33. „Да саплете ону ситну мрежу,34. „Ситну мрежу од сухога злата,35. „Да је баци у тихо Дунаво,36. „Да увати рибу златнокрилу,37. „Да јој узме оно десно крило,38. „Опет рибу у воду да пусти,39. „Крило да да госпођи краљици,40. „Нек изеде оно десно крило,41. „Једнак ће му трудна заходити.”42. А то краљу и слуша и гледа,43. Он се диже у града Будима,44. Па сакупи Будимске девојке,45. И донесе млого сухо злато,46. Те саплете ону ситну мрежу,47. Ситну мрежу од сухога злата,48. Меће мрежу у тихо Дунаво;49. Тако њему Бог и срећа даде,50. Те увати рибу златнокрилу,51. Па јој узе оно десно крило,52. Опет рибу у воду пустио,53. Крило носи госпођи краљици,54. Те јој даје оно десно крило;55. Как’ изеде оно десно крило,56. Једнак му је трудна заходила.57. Носи бреме за годину дана,58. Дође време, бреме да се има,59. Немаде се једно мушко чедо,60. Но с’ имаде једна змија љута;61. Како паде змија на земљицу,62. Једнак змија у дувар одмиле.63. Тад’ отрча краљица госпођа,64. Па овако краљу беседила:65. „Камен, краље, да се обрадујеш,66. „Обрадујеш од срца породу!67. „Немаде се једно мушко чедо,68. „Но с’ имаде една змија љута;69. „Како паде змија на земљицу,70. „Једнак змија у дувар одмиле.”71. Таде краље ’вако беседио:72. „Вала Богу на његову дару!”73. Тако стаде за седам година,74. Но беседи змија из дувара:75. „О мој бабо, од Будима краље!76. „Што ти чекаш, те не жениш мене?”77. Мрда краље тамо и овамо,

78. Још овако краље беседио:79. „Моја змијо, мој худни породе!80. „Ко ће дати за змију девојку?”81. Но овако змија беседила:82. „О мој бабо, од Будима краље!83. „Ти оседлај коња Ластавицу,84. „Па ти иди ка Призрену граду85. „Од Призрена цару честитоме,86. „Цар ће дати за мене девојку.”87. Кад то зачу од Будима краље,88. Он оседла коња Ластавицу,89. Па се меће јунак на другога,90. Право оде ка Призрену граду;91. Када дође цару под дворове,92. Сам га царе с куле угледао,93. Па он сљезе низ кулу високу,94. Те га срете у својој авлији,95. Руке шире, у лице се љубе,96. За јуначко питају се здравље,97. Па га узе за десницу руку,98. Одведе га на високу кулу,99. Слуг’ узоше коња Ластавицу, 100. Одведоше у новога ара.101. Пише вино три бијела дана,102. Док се рујна понапише вина,103. Доке винце уљезе у лице,104. А ракија стаде говорити;105. Узмучи се краље од Будима,106. Познаде га царе од Призрена,107. Па је њему био беседио:108. «А Бога ти, краље од Будима!109. „Што је тебе, кака је невоља?110. „Те си ми се тако узмучио?”111. Стаде краље њему беседити:112. „Чујеш мене, царе од Призрена!113. „Знаш ли, царе, јеси л’ запазио114. „Кад сам ти се јадан оженио?115. „За пунијех до девет година116. „Ја немадох од срца порода;117. „Кад с’ напуни девет годин’ дана,118. „Немаде се једно мушко чедо,119. „Но с’ имаде једна змија љута;120. „Како паде змија на земљицу121. „Једнак змија у дувар одмиле.122. „Ет’ од таде седам годин’ дана,123. „Но беседи змија из дувара:124. „ „О мој бабо, краље од Будима!125. „ „Што ти чекаш, те не жениш мене?“ ”126. „Ја сам ’вако змији беседио:127. „ „Моја змијо, мој худни породе!128. „ „Ко ће дати за змију девојку?” ”129. „Но је мене змија беседила:130. „ „О мој бабо, од Будима краље!131. „ „Ти оседлај коња Ластавицу,132. „ „Па ти иди у Призрена бела133. „ „Ка ономе цару честитоме,134. „ „Цар ће дати за мене девојку.” ” 135. „И ја сам се јадан потрудио136. „И ка тебе царе доходио.”137. Но овако царе беседио:138. „Чујеш мене, краље од Будима!

139. „Ти ми иди у Будима града,140. „Те ти питај змију у дувару,141. „Може ли се змија подватити,142. „Да доведе кићене сватове143. „Од Будима до Призрена бела,144. „Да их нигде сунце не огреје145. „Још никаква роса не окваси;146. „Ако с’ може змија поуздати,147. „Ја ћу дати за змију девојку.”148. Кад то зачу од Будима краље,149. Изведоше коња Ластавицу,150. Он се меће коњу на рамена,151. Оде право преко поља равна,152. Кано звезда преко ведра неба.153. Кад је био до близу Будима,154. Још је краље овако мислио:155. „Авај мене! До Бога једнога!156. „Где ћу наћи змију у дувару,157. „Да јој кажем од цара поздравље?”158. Таман дође на Будимска врата,159. Прије њега змија проговара:160. „О мој бабо, од Будима краље!161. „Даде л’ царе за мене девојку?”162. Но овако краље беседио:163. „Змијо моја, мој худни породе!164. „Ако с’ можеш, змијо, поуздати, 165. „Да одведеш киту и сватове166. „Од Будима до Призрена града,167. „Да их нигде сунце не огреје168. „Нити каква роса па ороси,169. „Даде царе за тебе девојку;170. „Ако л’ не мо’ш одвести сватова,171. „Не да царе за тебе девојку.”172. Но овако змија проговара:173. „Купи свате, хајде за девојку;174. „Ја ћу одвест’ кићене сватове, 175. „Да их нигде сунце не огреје176. „Ни кака их роса па зароси.”177. Сакупише силу и сватове,178. Сакупише хиљаду сватова,179. Сви сватови у краљева двора,180. Изведоше коња Ластавицу,181. Сам се коњиц по авлије шета;182. Ту викнуше ти лаки чауши:183. „Хазур да сте, кићени сватови!184. „Хазур да си, млади младожења!”185. Кад то зачу змија из дувара,186. Тад’ се смиле змија низ дувара, 187. Па се прими коњу уз колено,188. Па се зави седлу на јабуку;189. Окренуше низ Будима града,190. Задеде се један модар облак191. Од Будима до Призрена града,192. Баш их нигде сунце не огреја193. Нит’ их каква роса заросила. 194. Кад отоше у Призрена града,195. Уљегоше у дворе цареве,196. Сви сватови коње провађају,197. Салт не шета змија Ластавицу,198. Сама јој се по авлије шета.199. Чудно их је царе дочекао,

200. И чудно их даром дривао:201. Сваком свату од свиле кошуљу,202. Младожење коња и сокола,203. Још одвише Призренку девојку.204. Бре викнуше ти лаки чауши:205. „Хазур да сте, кићени сватови!206. „Хазур да си, куме и старојко!207. „Хазур да си, Призренка девојко!208. „Време дође, полазит’ хоћемо.”209. Сви сватови коње појахаше,210. Још узјану Призренка девојка,211. Кад то виде змија из дувара,212. Тад’ се смиле змија низ дувара, 213. Потприми се коњу уз колено,214. Па се зави седлу на јабуку;215. Окренуше низ Призрена града,216. По више њих један модар облак.217. Сви сватови коње разиграше,218. Стаде играт’ змија Ластавицу, 219. Колико је њега ражљутила,220. У Призрену истрла калдрму221. И Призрена редом покварила,222. Баш се курвић поградити не ће 223. За пунијех дванаест година,224. Што је цару квара учињено.225. Па отоше здраво и весело,226. Отидоше у Будима града,227. Свадбу граше за недељу дана,228. Играше је, па је проиграше,229. Сваки оде ка својему двору,230. Змија оста у своме дувару,231. Краљ остаде на своме дивану;232. Дође време, да с’ сведу младенци, 233. Да се сведе момче и девојка,234. Изведоше лијепу девојку,235. Изведоше на кулу високу,236. Турише је поду највишему.237. Кад је било ноћи у поноћи,238. Стаде граја куле на висину,239. Тад’ се краде краљица госпођа, 240. Она с’ краде од пода до пода, 241. Док изљезе поду највишему,242. На ода творила врата,243. Шта да види? Чуда големога!244. На јастуку од змије кошуља,245. У душеку добар јунак спава,246. Загрлио Призренку девојку!247. Свака ма рада је породу,248. Те украде од змије кошуљу,249. Па је тури на ту ватру живу,250. Па потрча краљу господару:251. „Благо тебе, а и мене краље!252. „Ја се дигох на високу кулу,253. „На одаји ја отворих врата,254. „На јастуку од змије кошуља,255. „У душеку добар јунак спава,256. „Загрлио Призренку девојку;257. „Ја украдох од змије кошуљу,258. „Па ју турих на ту ватру живу.”259. „Што је љубо, изела те змија!”260. Потрчаше куле на висину,

261. Шта да виде? Чуда големога!262. Мртав јунак у душеку лежи,263. Загрлила г’ Призренка девојка,264. И овако она беседила:265. „Јаој мене, до Бога једнога!266. „Што остадох млада удовица!267. „О свекрво, да те Бог убије!268. „А мене си мало учинила,269. „А себе си горе доправила.”270. Оста мајка без сина својега,271. Од нас песма, а од Бога здравље!272. Нас лагали, ми полагујемо. 

Змија младожења Штампајте

Била једна сирота жена која није имала од срца порода пак се молила Богу да јој да да затрудни макар змију родила. Бог јој да те затрудни, и кад доде време, роди змију. Змија како се роди од мајке одмах утеце у траву и нестане је. Сирота жена једнако је жалила за змијом и плакала где јој Бог испуни жељу те роди, па јој пород побеже незнано ни куд је ни како је. Кад тако проде двадесет година онда змија доде и проговори матери: "Ја сам ова твоја змијица што си ме родила па сам од тебе у траву побегла; сад сам, мајко, дошла к теби да ми просиш у цара девојку те да ме жениш."

Мати се обрадује изнајпре кад види свој пород, али се одмах забрине како би смела она за змију и у својој сиротињи просити у цара девојку! А змија јој опет реце: "Иди мати, не премишљај ништа, јер знаш да су свакој девојци врата отворена; а ако ти је баш цар не да, не це ти главе узети. Макар ти шта цар казао, кад се вратиш не осврци се док нашој куци не додеш." На то се она склони па поде к пару.

Кад доде у царев двор, слуге је не хтену одмах пустити пред цара, а она се стане молити и тако је једва пусте. Кад изиде пред цара, реце му: "Светли царе! Ето твоје сабље, а ево моје главе. Ја нисам дуго време имала од срца порода, пак сам се молила Богу да ми да да затрудним макар змију родила, и он ми да те затрудним, а кад доде време, роди се змија, и како се роди, побегне у траву и нестане је. Сад пошто је прошло двадесет година, змија доде к мени и посла ме к теби да просим у тебе за њу девојку."

Цар се на то насмеја па јој реце: "Дацу ја за твога сина девојку, ако нацини цуприју од мога двора до свога од бисера и драгога камења." Онда се мати врати куци не обзируци се, и како је ишла од царева двора, све се за њом цуприја градила од бисера и драгога камења до пред њезину куцу. Кад мати каже змији шта јој је цар рекао, онда јој она опет рекне: "Иди мати сад да видиш хоце ли ми цар дати девојку, так шта ти год одговори, кад се вратиш, опет се не осврци до наше куце." Мати се опет подигне, и кад изиде пред цара, запита га, еда ли це јој

сад за сина дати девојку, а цар јој одговори: "Ако твој син нацини дворе боље од мојих, дацу му девојку."

Онда се мати врати куци и идуци путем није се освртала, а кад доде својој куци, а то место њезине куце двори бољи од царевих. Кад мати каже змији шта је цар рекао, онда јој змија опет рекне: "Иди мати да видиш хоце ли ми цар сад дати девојку па шта цар рекао да рекао, кад од њега подеш не осврци се до наше куце." Кад мати доде пред цара она му каже да су у њена сина двори бољи од царевих и запита га хоце ли јој вец дати девојку, а цар јој одговори: "Ако твој син узима у своме двору свашта боље него што је у моме, дацу му девојку."

Онда мати поде куци, и идуци није се освртала, а кад доде куци, али у њеној куци трипут боље него у царевом двору: све златни јелени, кошуте, тице, квоцке, пилици, зецови, све златно. Кад мати каже змији шта је цар рекао, змија јој рекне: "Иди мати опет цару, те га питај хоце ли ми сад дати девојку." Кад мати отиде к цару и каже му да у двору њена сина има свашта боље него у његову, онда цар рекне својој кцери: "Кцери моја! Теби сад ваља поци за ову змијицу, јер он свашта има боље од нас." Тако змијица скупи сватове и одведе цареву кцер те се венца с њоме.

После некога времена змијина жена затрудни. Онда је стане питати мати, стану је питати сестре и сви њезини: "Како ти са змијом остаде трудна?" А она се није хтела издати, него је све говорила: "Тако ми је Бог дао те сам трудна остала." Најпосле узме је свекрва питати: "Снахо моја, како је то? Како ти са змијом спаваш?" Она се онда изда свекрви говореци: "Мати моја! он није змија, вец је он момак да лепшега нема. Свако веце он излази из оне змијиње кошуље, а ујутру се опет у њу завлаци."

Кад мати змијина то цује, врло се обрадује и зажели видети свога сина кад изиде из змијиње кошуље, па запита снаху како би га могла видети, а снаха јој реце: "Кад подемо легати, ја цу извадити кљуц из врата, па кад се стане скидати, онда цеш га видети кроз рупу." Кад мати тако види свога сина, онда стане мислити како би уцинила да он онаки остане до века. Једном реце снаси својој: "Хајде, снахо, да ми његов свлак изгоримо: ја цу ужарити пец и у ватру га бацити нека изгори." А снаха јој одговори:

 

"Бојим се, мајко, да му што не буде." А мати реце: "Не це њему бити ништа, него како га вруцина обузме, а ти узми хладне воде па га помало поливај док свлак не изгори." И тако се договоре, те мати ужари пец, па кад у веце изиде момак из змијиње коже и легне спавати, оне некако украду онај свлак па га баце у пец.

 

Како свлак стане горети, одмах њега стане вруцина обузимати, а оне га све водом поливај и тако остане жив. А кад га попусти вруцина и прене се од сна, он осети смрад од свлака, па скоци на ноге и повице: "Шта урадисте да од Бога надете? Куда цу оваки?" А мати и жена салете га: "Па боље да си таки, и боље да си меду људима. " И тако га једва утишају. Кад то цује таст његов, одмах му још за свога живота преда царство, и тако он постане цар, те је царовао сретно до свога века.

ZIDANJE RAVANICE

Službu služi slavni knez LazareU Kruševcu šancu šarenome,Službu služi svetog Amosija;

Svu gospodu zove na svetogaSa knjigama i sa zdravicama.

Skupi mu se sva Srpska gospoda,Pa je redom u sovri posadi

Po gospostvu i po starješinstvu,Uvrh sovre slavni knez Lazare.

Tu sjedoše piti vino ladno.Taman biše vina najvišega,

I o svakom dobru besjeđahu,Al' pošeta gospođa Milica,

Lako šeta po carskom divanu,Na njojzi je do devet ćemera,Ispod grla do devet đerdana,

A na glavi devet perišana,Povrh toga kruna pozlaćenaA u njojzi tri kamena draga,

Sjaje noćom, kako daljom sunce;Pa besjedi slavnome Lazaru:

"Gospodine, slavni knez-Lazare!"Zazor mene u te pogledati,"A kamo li s tobom govoriti,"Bit' ne može, govoriti hoću:"Što bijahu Nemanjići stari,"Carovaše, pa i preminuše,"Ne trpaše na gomile blago,

"No gradiše s njime zadužbine,"Sagradiše mloge namastire:"Sagradiše visoke Dečane,

"Baš Dečane više Đakovice;"Paćaršiju više Peći ravne;

"U Drenici bijela Deviča,"I Petrovu crkvu pod Pazarom;"Malo više Đurđeve Stupove,

"Sopoćane navrh Raške ladne,"I Trojicu u Hercegovini,

"Crkvu Janju u Starome Vlahu;"I Pavlicu ispod Jadovnika,"Studenicu ispod Brvenika;

"Crkvu Žiču više Karanovca;"U Prizrenu crkvu svetu Petku;"Gračanicu u Kosovu ravnom;"Sve to jesu njine zadužbine;

"Ti ostade u stolu njinome"I potrpa na gomile blago,

"A ne gradi nigđe zadužbine;"Eto nama ne će pristat' blago

"Ni za zdravlje ni za našu dušu,"A ni nama, ni kome našemu."Tad' govori slavni knez Lazare:"Čujete li, sva Srpska gospodo!

"Šta govori gospođa Milica,"Jer ne gradim nigđe zadužbine?

"Hoću gradit' crkvu Ravanicu"U Resavi kraj vode Ravana;"Imam blaga, koliko mi drago,

"Udariću temelj od olova,"Pa ću crkvi sagraditi platna,"Sagradiću od srebra bijela,

"Pokriću je žeženijem zlatom,"Podnizati drobnijem biserom,

"Popunjati dragijem kamenjem."Sva gospoda na noge ustala,I časno se knezu poklonila:

"Gradi, kneže, biće ti za dušu,"I za zdravlje Visokom Stevanu."

No tu sjedi Obilić Milošu,Sjedi Miloš dolje udno sovre,Miloš sjedi, ništa ne besjedi;Al' to viđe slavni knez LazareĐe mu Miloš ništa ne besjedi,Nazdravi mu zlatnu kupu vina:

"Zdrav da si mi, vojvoda Milošu!"Pa mi i ti štogođ progovori,

"Jera hoću zadužbinu gradit'."Skoči Miloš od zemlje na noge,Skide s glave samur i čelenke,Pa je časno kneza podvorio;Dodaše mu zlatnu kupu vina,Primi Miloš zlatnu kupu vina,Ne pije je, počne besjediti:

"Vala kneže, na besjedi tvojoj!"Što ti hoćeš zadužbinu gradit',

"Vreme nije, niti može biti;"Uzmi, kneže, knjige carostavne,"Te ti gledaj, što nam knjige kažu:

"Nastalo je pošljednje vrijeme,"Hoće Turci carstvo preuzeti,

"Hoće Turci brzo carovati,"Oboriće naše zadužbine,"Oboriće naše namastire,"Oboriće crkvu Ravanicu,"Iskopaće temelj od olova,"Slijevaće u tope đulove,

"Te će naše razbijat' gradove;"I crkvi će rasturiti platna,"Slijevaće na ate ratove;

"Hoće crkvi pokrov rasturiti,"Kadunama kovati đerdane;"Sa crkve će biser raznizati,

"Kadunama podnizat' đerdane;"Povadiće to drago kamenje,

"Udarat' ga sabljom' u balčake"I kadama u zlatno prstenje;

"Već me ču li, slavni knez-Lazare!"Da kopamo mermera kamena,"Da gradimo crkvu od kamena,

"I Turci će carstvo preuzeti"I naše će zadužbine služit'"Od vijeka do suda Božjega:

"Od kamena nikom ni kamena."Kad to začu slavni knez Lazare,

Tad' Milošu bio govorio:

"Vala tebe, vojvoda Milošu!"Vala tebe, na tvojoj besjedi,"Istina je, kako što govoriš."

NASLOVNAStilske figureTest ličnostiKritički osvrt:U pesmama kosovskog ciklusa dominiraju dva glavna motiva data u kontrastu: motiv herojske pogibije imotiv izdaje. Po shvatanju narodnog pevača svi izginuli su heroji, a oni koji su boj preživeli izdajnici su. Ovako uprošćeno klasifikovanje navodi na jednostavan zaključak: da su svi naši praroditelji - izdajnici, pa i narodni stvaraoci, jer su potomci preživelih iz Bitke na Kosovu, što je, naravno, čista glupost. Naravno, trebalo je naći uzroke poraza, pa su ga našli u Vuku Brankoviću, koji je zarobljen i odveden u ropstvo, ali je preživeo bitku. Niko, međutim, ne analizira vremenske uslove i vojničku opremu. Činjenica da je srpska vojska nosila teške metalne okolpe, a da su turski vojnici bili u platnenoj odeći i tako bili laka meta za strele i koplja. Baš zbog toga u početku bitke Srbi stiču znatnu prednost (bitka je počela oko 8

Kosovski ciklus

epskih narodnih

pesamaPesme o Kosovskom boju spadaju među umetnički najuspelija ostvarenja naše narodne epike.

O čemu pevajuOno o čemu pevaju ove malobrojne pesme potiče iz tradicije o toku i ishodu sukoba turske i srpske vojske na Kosovu 28. juna 1389. godine na Vidovdan. Osnovu predanja čini herojski podvig Miloša Obilića i izdaja Vuka Brankovića. Istorijski gledano narodni pevač je neopravdano krivicu za poraz svalio na Vuka Brankovića, koji je, istini za volju, bio vladar Kosova, pa neozbiljno zvuči da je čovek sam sebe izdao. U očima narodnog stvaraoca njegova krivica je, valjda, jedino u činjenici da je ostao živ. Ova suluda ideja da svi treba da izginemo, nažalost, živi i danas: "ginite časno da biste večno živeli"?!? Narodna poezija govori i o događajima koji su prethodili Kosovskom boju. U pesmi:

"Zidanje Ravanice"veliča se i slavi srednjovekovna prošlost, navode zadužbine starih vladara koje u narodnoj pesmi predstavljaju moralnu snagu za pobedu nad osvajačem. Pesma:

Kneževa večeraiznosi klevetom Vuka Brankovića izazvanu sumnju kneza Lazara u vernost Miloša Obilića i Obilićev zavet na podvig. Skup kneza Lazara sa srpskim velikašima i vitezovima odigrao se na tajnom mestu u Kruševcu, noć uoči bitke na Kosovu polju. Svi su za stolom imali svoje mesto i bili su raspoređeni po važnosti. Na čelu stola sedeo je Lazar, s njegove desne strane stari Jug Bogdan i devet Jugovića, a sa leve strane Vuk Branković i ostala gospoda. Na dnu stola, naspram kneza Lazara sedeo je njegov najveći i najbolji vitez, Miloš Obilić. U svojoj zdravici Knez Lazar nazdravlja svojim gostima po njihovoj važnosti i osobinama, prvo po stareštvu, pa po gospodstvu, milosti, lepoti, visini i na kraju po junaštvu. Zaplet

Lik Kosovke devojkeU završnim stihovima ove pesme, u liku bezimene devojke, naslikana je sudbina hiljade mladih devojaka koje neće imati za koga da se udaju, jer sve što su volele ostalo je u krvi na Kosovu polju, pa život gubi smisao. Naravno, narodni stvaralac nije bio vidovit, ove pesme su nastale mnogo kasnije pošto su posledice poraza na Kosovu polju postale vidljive; kad je narod srpski pod ponižavajućim uslovima ropskog življenja zavapio: "Ustajte, mrtvi, da legnemo živi!" Pesma:

Smrt majke Jugovićaslika ovu hrabru i dostojanstvenu ženu čiji bol za izgubljenim sinovima i mužem gradacijski raste; ređaju se sve strašnije slike: prva slika - kad svoje voljene, nađe mrtve na bojištu,druga - kad snahe udovice plaču,treća - kad se Damjanov konj Zelenko javi vriskom u ponoć, žaleći gospodara, i konačno četvrta najstrašnija slika - kad vesnici nesreće, gavranovi, u krilo majke bacaju Damjanovu ruku;nagomilani bol razbija tvrdo majčino srce. Ustvari, bolje reći: jako srce raspuklo se od izliva nežnih majčinih osećanja; neizrecivi bol i tuga rastu i guše. Međutim, baš u trenucima drhtavog milovanja istrgnute sinovljeve ruke kroz sećanje na divne momente detinjstva, ovu čvrstu ženu slama ne bol, već ljubav. Fantastična, nerealna slika u početku pesme ima funkciju da naglasi neverovatnu, ali istinitu sliku tragedije. Iako pesma peva o konkretnoj osobi, slično je kao i u prethodnoj pesmi u liku majke Jugovića prikazana zla sudbina desetine hiljada srpskih majki koje su na Kosovu izgubile sinove i muževe. To se u teoriji književnosti zove KOLEKTIVNI LIK.

Pesma

časova), 28. juna. Kako je vreme odmicalo, ispod oklopa srpskih ratnika kipeo je ne samo znoj, nego i krv, pa ova zaštita od strela i kopalja postaje velika mana, jer je ispijala poslednje atome snage (Danas savremena pancir oprema ima oko 20 kg, bez štitnika za noge). Zamislite da trčkarate od jutra do mraka sa tim teretom. Ako ste i dalje sumnjičavi za ovo objašnjenje, onda pred kraj juna obucite trenerku i trčkarajte po suncu od jutra do podne, tek da vidite - nije lako bilo ni Turcima.

Klikni na sličicu da vidiš veću

Utisci:Ističući karakterne osobine majke Jugovića, jedna učenica VI razreda je rekla: "Majka Jugovića je bila hrabra žena jer je rodila devet Jugovića i sve ih poslala u Boj na Kosovo da poginu za slobodu Srbije".71,176

nastaje kada knez nazdravi Milošu Obiliću i svojim rečima iskaže sumnju u njegovu vernost. Kneževe reči prekora su pune blagosti, jer umesto pretnje kaznom on Milošu nudi nagradu za dotadašnju vernost. Nepravedno optužen za izdaju i osramoćen pred ostalom srpskom gospodom, Miloš Obilić na kneževe blage reči je reagovao burno. Došlo je do sukoba između dve centralne ličnosti kosovskog epa. Miloš se zahvalio knezu na daru, ali ne i na njegovoj besedi. Za sebe je rekao da nikada nije bio, niti će biti izdajnik i upozorio je kneza da je pravi izdajnik onaj ko je njemu najbliži. Miloš je sumnjao da su klevete potekle od Vuka Brankovića i znao je da svoju čast može odbraniti samo junačkom borbom u boju na Kosovu. Da bi dokazao svoju ispravnost i odanost bio je spreman i da umre. Zbog toga je dao zakletvu pred svim gostima da će ubiti turskog cara Murata i da će se, ako kojim slučajem preživi, osvetiti Vuku Brankoviću zbog klevete.

Analiza

Kneževa večera Klikni na sliku da je vidiš u pravoj veličiniKneževa večera je predstavljena kao dramska scena. Ona podseća na tajnu večeru apostola.Zaplet počinje kada se knez Lazar obrati Milošu Obiliću na vrlo neobičan, za Miloša uvredljiv način. Nazdravljanje je često korišćena situacija. Dramatizuje radnju i podstiče na dalji tok. Dok nazdravlja knez Lazar nabraja kosovske junake, tako da je funkcija ove pesme kataloško nizanje junaka po njihovoj važnosti i epskoj slavi. Taj postupak prikazivanja junaka naziva se epski katalog junaka. U ovom odlomku najupečatljivije je predstavljanje Miloša Obilića i Vuka Brankovića. Oni su predstavljeni kao suprotnosti. Miloševa odrednica je junaštvo, a Vukova gospodstvo. Pošto je Miloš poginuo na Kosovu polju, a Vuk Branković je izvukao živu

"Car Lazar i carica Milica"jedna je od najlepših. Veoma uspele kompozicije, obuhvata najznačajnija doživljavanja kosovskih junaka uoči boja, polazak u boj i, najzad, dolazak glasnika koji kazuje tok i posledice krvavog sukoba. Pesma ostvaruje izuzetno snažne, upečatljive likove kosovskih ratnika koji borbu za slobodu osećaju kao najveću dužnost i čast. Boško Jugović odbija da ostane sestri "od zakletve", iako je od cara dobio odobrenje:

"O moj brate, Boško Jugoviću!Car je tebe mene poklonio,Da ne ideš na boj na Kosovo,I tebe je blagosov kazao,Da daš barjak, kome tebe drago,Da ostaneš sa mnom u Kruševcu,Da imadem brata od zakletve."Al' govori Boško Jugoviću:"Idi, sestro, na bijelu kulu;A ja ti se ne bih povratio,Ni iz ruke krstaš barjak dao,Da mi care pokloni Kruševac;Da mi reče družina ostala:Gle strašivca, Boška Jugovića!On ne smjede poći u KosovoZa krst časni krvcu proljevatiI za svoju vjeru umrijeti."Sestra redom zaustavlja braću i moli ih da sa njom bar jedan ostane, ali svi redom odbijaju. Na kraju iscrpljena pada. Knez Lazar naređuje slugi Golubanu da ostane:

Kad to začu sluga Golubane,Proli suze niz bijelo lice,Pa odsjede od konja labuda,Uze gospu na bijele ruke,Odnese je na tananu kulu;Al' svom srcu odoljet' ne može,Da ne ide na boj na Kosovo,Već se vrati do konja labuda,Posjede ga, ode u Kosovo.Sutradan crni gavranovi, vesnici nesreće, sleću na kulu kneza Lazara i carici saopštvaju tužne vesti:

Viđeli smo dvije silne vojske;Vojske su se juče udarile,

glavu, na toj istorijskoj činjenici se izgradila legenda o izdaji, tako da su, pre nego što su istoričari dokazali suprotno, motiv izdaje i Vuk Branković kao negativan junak i izdajnik ušli u narodnu književnost. Pesme "Kosovka devojka" i "Smrt majke Jugovića" kazuju posledice krvavog sukoba nagoveštavajući mračne vekove srpskog naroda. Bezimena kosovka devojka dan posle bitke obilazi bojište; prevrće mrtve i ranjene junake, tražeći verenika, kuma i devera, nailazi na groznu sliku jednog ranjenika:

Kog junaka u životu nađe,Umiva ga hlađanom vodicom,Pričešćuje vinom crvenijemI zalaže hlebom bijelijem.Namera je namerila bilaNa junaka Orlovića Pavla,Na kneževa mlada barjaktaraI njega je našla u životu;Desna mu je ruka odsečenaI lijeva noga do koljena;Vita su mu rebra izlomljena:Vide mu se džigerice bele;Izmiče ga iz te mnoge krvce,Umiva ga hlađanom vodicom,Pričešćuje vinom crvenijemI zalaže hlebom bijelijem.Od Pavla Orlovića sazna za sudbinu svojih najmilijih:

"Sestro draga, kosovko devojko!Vidiš, dušo, ona koplja bojna,Ponajviša, a i po najgušća.Onde j' pala krvca od junaka,Ta dobrome konju do stremena,Do stremena i do uzenđije,A junaku do svilena pasa.Onde su ti sva tri poginula! Kad devojka saslušala reči,Proli suze niz bijelo lice,Onda ode svom bijelu dvoru,Kukajući iz bijela grla:"Jao, jadna, hude sam ti sreće!Da se, jadna, za zelen bor 'vatim,I on bi se zelen osušio!"

Idi na vrh stranice!

Obadva su cara poginula;Od Turaka nešto i ostalo,A od Srba i što je ostalo,Sve ranjeno i iskrvavljeno.Istom oni tako besjeđahu,Al' eto ti sluge Milutina,Nosi desnu u lijevoj ruku,Na njemu je rana sedamnaest,Vas mu konjic u krv ogreznuo;Veli njemu gospođa Milica:Što je, bolan, slugo Milutine?Zar izdade cara na Kosovu?U caričinom obraćanju slugi Milutinu, naslućuje se motiv izdaje u činjenici da je neko živ, pa makar na samrti bio. Sledi završna scena o izdaji Vuka Brankovića:

"A što pitaš za prokletog Vuka,Proklet bio i ko ga rodio!Prokleto mu pleme i koljeno!On izdade cara na KosovuI odvede dvanaest hiljada,Gospo moja! ljutog oklopnika."

Jezik i stil:Stih ovih pesama je deseterac. Narodni stvaralac je tu strogo dosledan, pa zbog toga imamo mešavinu ekavice i ijekavice; opisi su bogati stalnim epitetima: koplja  bojna,   vita  rebra, bijele ruke itd. Takođe, anonimni autor često koristi simbol i metaforu; da bi istakao hrabrost i junaštvo izginulih ratnika, on svesno bira ime i prezime. Teško ranjeni ratnik nosi biblijsko ime apostola Pavla, a prezime Orlović asocira na neustrašivu i snažnu pticu koja je i zvanični grb Srbije.

Марко Краљевић и брат му АндријашМАРКО КРАЉЕВИЋ И БРАТ МУ АНДРИЈАШ

Два ми ста сиромаха дуго вриме друговала,

Липо ти ста друговала и липо се драговала,

Липо плинке дилила и липо се раздиљала,

И раздилив се, опет сазивала.

Већ ми нигда заробише три јуначке добре коње,

Два сиромаха.

Тере ста два коњица много липо раздилила,

О третјега не могоше јунаци се погодити,

Негли су се разгнивала и много се сапсовала.

Оно то ми не биху, дружино, два сиромаха,

Да једно ми бише витез Марко Краљевићу,

Витез Марко Краљевићу и брајен му Андријашу,

Млади витези.

Туј си Марко потрже свитлу сабљу позлаћену

и удари Андријаша брајена у срдашце.

Он ми рањен приону за његову десну руку,

тере кнезу Марку потихора бесиђаше:

“Једа ми те могу, мили брате, умолити,

Немој то ми вадити сабљице из срдашца,

мили брајене,

док ти не наручам до дви и до три бесидице.

Када дођеш, кнеже Марко, к нашој мајци јуначкој,

нимој то јој, ја те молим, крива дила учинити,

и мој дил ћеш подати, кнеже Марко, нашој мајци,

зашто си га нигда веће од мене не дочека.

Ако ли те буде мила мајка упрашати,

витеже Марко:

“Што ми ти је, синко, сабљица сва крвава?”

немој то јој, мили брате, истину казовати,

ни нају мајку никако зловољити,

да реци то овако нашој мајци јуначкој:

“Сусрете ме, мила мајко, један тихи јеленчац,

који ми се не хти са друмка уклонити,

јуначка мајко,

ни он мени, мила мајко, ни ја њему,

и туј ставши потргох моју сабљу јуначку,

и ударих тихога јеленка у срдашце.

И када ја погледа' онога тиха јеленка,

гди се хтише на друмку с душицом раздилити,

тихога јеленка,

и да би ми на поврате, не бих ти га загубио”.

И када те јошће буде наја мајка упрашати:

“Да гди ти је, кнеже Марко, твој брајен Андријашу?”

Не реци ми нашој мајци истине поништоре:

- Остао је, рече, јунак, мила мајко, у тујој земљи,

из које се не може од милиња одилити,

Андријашу;

онде ми је обљубио једну гиздаву девојку.

И откле је јунак туј девојку обљубио,

никад веће није пошал са мноме војевати,

и са мноме није веће ни плинка раздилио:

она т’ му је дала много боља непознана

и онога винца, јунаку, од забитја,

гиздава девојка,

ли ускори му се хоћеш, мила мајко, надијати.

А кад на те нападу гусари у црној гори,

немој то се прид њими, мили брате, припаднути,

да из гласа прокликни брајена Андрејаша,

буд’ да ме ћеш заман, брате, при потреби кликовати.

Када ми те зачују моје име кликујући,

клети гусари,

тај час ће се од тебе јунаци разбигнути,

како су се ваздакрат разбиговали

када су те зачули моје име кликовати.

А нека да те види твоја љубима дружина,

који ме си твога брата без кривине загубио!”

Весел буди, господару, и весела ти дружина, наш господару!

Ова писан да буде твој милости на поштење!

Analiza pesme

U ekspzociji se uočavaju dva siromaha, kao i motivi plena i deobe. Navodi se da su siromasi lepo drugovali i “lipo plinke dilili” što upućuje na njihovu slogu. Motiv plena može se tumačiti kroz hajduštvo i hajdučki kontekst. Ovo mišljenje zastupa Matija Murko. Međutim, Maja Bošković - Stuli u analizi pesme o Marku i Andrijašu odbacuje ovo tumačenje. “Mi ne znamo šta su radila braća Marko i Andrijaš, ni odakle im ‘plinci' koje su ‘dilili i razdiljali', ni kako su zarobili konje zbog kojih je nastala svađa, ali znamo da su ‘lipo drugovala i lipo se dragovala' i da se onda zavadiše.”

U uvodnim strofama prisutan je i motiv zavade braće zbog plena - konja. Konj kao epski atribut predstavlja simbol društvenog prestiža, aristokratskog položaja, a pre svega položaja u krugu porodice. Na osnovu konja i oružija ogleda se porodično starešinstvo.

Narodni pevač tek na kraju ekspozicije otkriva identitet braće siromaha čime postiže tenziju i dramatičnost. Do otkrivanja identiteta dolazi posredno, a stilski postupak kojim se ovo postiže je paralelizam. Funkcija paralelizma je uvođenje glavnih nosioca radnje i približavanje radnje slušaocima. Međutim u baladi o Marku i

Andrijašu radnja se odigrava samo u ekspoziciji jer srž pesme čini monolog umirućeg brata, iz čega proizilazi da je ekspozicija protkana objektivnim pripovedanjem, a Andrijašev monolog subjektivnim.

Istorijske činjenice beleže da je Andrijaš nadživeo Marka. Do bratoubistva dolazi zbog zavade oko plena. Marko je svojevoljan i plahovit pa reaguje nagonski:

“Tuj si Marko potraže svitlu sablju pozlaćenu

i udari Andrijaša brajena u srdašce.”

Narodni pevač, u ovom slučaju Paskoje Deblja, pokazuje vrhunsku veštinu prilikom proširivanja ekspozicije uvođenjem glavne radnje u nju. Iako je slovenskom antitezom okarakterisan stereotipni početak, u ovoj pesmi se uz pomoć nje postiže izuzetna ekspresivnost ekspozicije.

Andrijašev monolog

Uvodni stihovi u vidu produžene ekspozicije predstavljaju samo okvir pesme i služe otvaranju nove pesničke slike koja se izdiže do vrhunskog umetničkog dostignuća. Upravo je u ovim stihovima, posvećenim Andrijaševim oporukama na samrti, prisutan sav lirski naboj koji bugaršticu o Marku i Andrijašu čini baladom.

Andrijač moli Marka da mu ne vadi sablju iz srca kako bi uspeo da naruči “do dvi do tri beside”. Najveća Andrijaševa briga je kako saopštiti majci njegovu smrt. U okviru metafore, Andrijaš šalje majci kodiranu poruku, iznoseći brojne motive smrti.

Motiv smrti ZnačenjeJelen Žrtva, ulovljeni plen

Tuđa zemlja “Onaj svet”, carstvo mrtvihGizdava devojka Ovenčavanje junaka sa smrćuBilje nepoznano Novi , nepoznati svet umrlihVino zaborava Krv, zaborav

 

U pesmi Andrijač govori da ako Marka upita majka zašto mu je krvava sablja, odgovori kako je sreo jelena koji nije hteo da mu se ukloni sa puta, pa ga je ubio.

“Što ti je sinko sabljica sva krvava?...

Susrite me, mila majko jedan tihi jelenčac,

Koji mi se ne hti sa drumka ukloniti,

junačka majko,

ni on meni, mila majko, ni ja njemu.

I tu stavši potrgoh moju sablju junačku,

i udarih tihoga jelenka u srdašce…”

Motiv jelena može se tumačiti na više načina. Jelen je nejaka životinja koja često predstavlja žrtvu, plen koji je lako uloviti. U slovenskoj mitologiji smatra se da je jelen prenosilac duše u svet umrlih. Maja Bošković - Stuli opisujući Markov susret sa jelenom navodi da “bi ova slika imala biti laž kojom se prikriva pravi tragičan događaj, ubojstvo tihoga jelenka moglo bi biti i simbolična slika, metafora izvršenog zločina…” Tumačenje jelena kao žrtve nosi skrivenu poruku jer jelen predstavlja Andrijaša, žrtvu Markove brzopletosti, nastradalu od strane bratovljeve sablje.

Motive tuđe zemlje i gizdave devojke Andrijaš navodi u slučaju da Marka upita majka gde mu je brat.

“Da gdi ti je, kneže Marko, tvoj brajen Andrijašu?

…Ostao je, reci junak, mila majko, u tujoj zemlji…

Onde mi je obljubio jednu gizdavu devojku…”

Tuđa zemlja u prenesenom značenju predstavlja onostrani svet, svet umrlih koji karakteriše nešto novo i nepoznato. Slovenski narod neguje kult obreda prelaza u koji spadaju rođenje, venčanje i smrt. Ovi obredi su međusobno tesno povezani i uslovljeni. “Ako bi se desilo da umre neoženjen momak ili neudata devojka, nije mogao da

se izvrši potpun i pravilan prelazak u htonski svet bez određenih elemenata svadbenog rituala ili obredne, posmrtne svadbe.” Samim tim, motiv devojke poseduje funkciju ovenčavanja junaka sa smrću, jer se u slučaju smrti nevenčanog mladića priređuje obred svadbe paralelno sa sahranom. Ako se ovaj obred ne obavi naknadno, smatralo se da umrli na “onom svetu” ne može da se oženi.

U monološkom iskazu Andrijaš navodi motive bilja nepoznanog i vina zaborava.

“Ona t' mu je dala mnoga bil'ja nepoznana

i onog vinca junaku od zabitja,

gizdava devojka.”

Bilje nepoznano predstavlja odlazak u novi, nepoznati svet, svet umrlih. Smatra se, po slovenskoj mitologiji, da kad umrli pređe reku zaborava, zaboravlja sav prethodni, zemaljski život. Ako je umrli venčan u ovozemaljskom životu, verovalo se da je time omogućen brak i u htonskom svetu. U suprotnom, ako obred prelaza u vidu venčanja nije zadovoljen, umrlom bi se priređivala mrtvačka svadba. Vino zaborava simbolično predstavlja prelazak preko reke zaborava i u htonskom svetu omogućava novi život.

Svi ovi dosad navedeni motivi nemaju za cilj prenošenje laži majci, već je njihova funkcija metaforična. Majci je upućena poruka u vidu šifre.

Pored brige vezane za saopštavanje smrti majci, Andrijaš se brine i za Markov dalji život bez brata. Andrijaš, svestan svoje snage i straha koji izaziva kod gusara,upućuje Marku savet kroz sledeće stihove:

“A kad te napadnu gusari u carnoj gori,

da iz glasa poklikni brajena Andrijaša…

kada mi te začuju moje ime klikujući

kleti gusari,

taj čas se od tebe junaci razbignuti.”

Andrijaš u ovoj baladi predstavlja žrtvu bratoubistva. Međutim, opisan je kao veći i plemenitiji junak. Markov lik je prikazan u ekspoziciji od strane naratora, dok njegovu ulogu u daljem toku pesme susrećemo samo u vidu fiktivnog dijaloga. Marko Kraqević u pesmi činom ubistva predstavlja pokretača radnje, dok je Andrijaš, kao žrtva, glavni nosilac radnje. U okviru monološkog iskaza Andrijaš u poslednja dva stiha provlači optužbu:

“a neka ti vidi tvoja ljubima družina,

koji me si tvoga brata brez krivine zagubio!”

Marko reaguje nagonski, svojevoljan je. Moguće je da njegovo ćutanje predstavlja znak kajanja zbog počinjenog zločina. Po što je Marko predstavnik najpopularnijeg epskog junaka, za njega se vezuju tradicionalni motivi. Kao u slučaju ove bugarštice, oni mogu biti negativni jer je Marko - uzor mnogim generacijama, oličenje junaštva i pomagač sirotinje, prikazan kao bratoubica.

Tema balade o Marku i Andrijašu provlači se kroz lirske elemente pesme, kroz Andrijašev monološki iskaz u vidu oporuka na samrti. Upućivanje poruka majci u fiktivnom dijalogu u okviru monologa, postignuta je poetska metafora smrti koja značajno doprinosi ekspresivnosti pesme.

Iako je vođena polemika o pripadnosti ove bugarštice narodnim pesmama ili autorskoj književnosti, u baladi “Marko Kraljević i brat mu Andrijaš“ prisutni su brojni elementi koji upućuju na to da je ova bugarštica narodnog porekla. Sa nekim elementima susrećemo se u okviru same pesme, dok nam o drugim svedoči Hektorovićeva poslanica Mikši Pelegrinoviću. Iz nje saznajemo dosta toga o rasprostranjenosti bugarštica u Dalmaciji i okolini. U samoj pesmi uočavamo odnos teksta i konteksta koji se ogleda u sledećim stihovima: “Ono to mi ne bihu družino…” . Iz ovih stihova jasno se vidi da se pevač sastavljajući pesmu usmenim putem obraća družini. I završni stihovi govore da je ova bugarštica narodna:

“Vesel' budi, gospodaru, i vesela ti družina

naš gospodaru,

ova pisan da bude tvoj milosti naš počten‘je!”

Na formalnom planu uočavaju se bitne odlike bugarštice. Stih je neujednačen, pretežno preovladavaju 15, 16 i 17 slogova. Javlja se i pripevni priložak čija je funkcija stavljanje akcenta na likove i motive o kojima se govori u prethodnim stihovima. U jeziku se primećuje njegova arhaičnost u vidu ostataka staroslovenske dvojine, i česta upotreba deminutiva. Sam jezik predstavlja preplitanje čakavštine i štokavštine.

Da je ova pesma narodna govori nam i upotreba istih motiva i metafora u drugim bugaršticama. U “Majci Margariti” prepoznajemo motive devojke, vina i bilja o čemu Maja Bošković - Stuli svedoči: “Metafora o gizdavoj devojci koja je biljem i vinom zatravila junaka, pa se on više ne vraća svojoj majci, pripada među bugarštičke pesničke formule…” . Sličan motiv zaboravljanja ovozemaljskog života (vino zaborava) posle smrti uočavamo u varijanti bajke o Zmiji mladoženji, koja je nastala znatno kasnije od bugarštice o Marku i Andrijašu.

Смрт мајке ЈуговићаМили боже, чуда великога!

Кад се слеже на Косову војска,

У тој војсци девет Југовића,

И десети стар Југ Богдане.

Бога моли Југовића мајка,

Да јој Бог да очи соколове

И бијела крила лабудова,

Да одлети над Косово равно,

И да види девет Југовића

И десетог старог Југ Богдана.

Што молила, Бога домолила:

Бог јој дао очи соколове

И бијела крила лабудова;

Па одлетје на Косово равно,

Мртвих нађе девет Југовића

И десетог старог Југ Богдана,

И више њих девет бојних копља,

На копљима девет соколова,

Око копља девет добрих коња,

А поред њих девет љутих лава.

Тад завришта девет добрих коња,

И залаја девет љутих лава,

И закликта девет соколова;

Ал ту мајка тврда срца била,

Да од срца сузе не пустила,

Већ узима девет добрих коња,

И узима девет љутих лава,

И узима девет соколова,

Па се врати двору бијеломе.

Далеко је снахе угледале,

Мало ближе пред њу ишетале:

закукало девет удовица,

Заплакало девет сиротица,

Завриштало девет добрих коња,

Залајало девет љутих паса,

Закликтало девет соколова;

И ту мајка тврда срца била,

Да од срца сузе непустила.

Кад је било ноћи у поноћи,

Ал' завришта Дамјанов зеленко;

Пита мајка Дамјанову Љубу:

"Снахо моја, љубо Дамјанова,

Што оно вришти Дамјанов зеленко?

Ил' је гладан пшенице бјелице,

Ил је жедан воде са Звечана?"

Проговара љуба Дамјанова:

Свекрвице, мајко Дамјанова,

Нит' је гладан шенице бјелице,

Нит је жедан воде са Звечана,

Већ је њега Дамјан научио

До по ноћи ситну зоб зобати,

Од поноћи на друм путовати:

Па он жали свога господара

Што га није на себи донио!"

И ту мајка тврда срца била,

Да од срца сузе не пустила.

Кад ујутру данак освануо,

Долетјеше два врана гаврана,

Крвавијех крила до рамена,

И крвавих ногу до кољена,

Они носе руку од јунака,

А на руци бурма позлаћена,

Бацају је у криоце мајци.

Узе руку Југовића мајка,

Окретала, превртала с њоме,

Па дозивље љубу Дамјанову:

"Снахо моја, љубо Дамјанова,

Би л' познала чија ј' ово рука?"

Проговара љуба Дамјанова:

"Свекрвице, мајко Дамјанова,

Ово ј' рука нашега Дамјана,

Јера бурму ја познајем, мајко,

Бурма са мном на венчању била."

Узе мајка руку Дамјанову,

Окретала, превртала с њоме,

Пак је руци тихо бесједила:

"Моја руко, зелена јабуко,

Гдје си расла, гдје л' си устргнута!

А расла си на криоцу моме,

Устргнута на Косову равном!"

Надула се Југовића мајка,

Надула се,па се и распаде

За својије девет Југовића

И десетим старим-Југ Богданом.

  Majka Jugovića

Majka Jugovića je bila žena koja je imala devet sinova i sve ih je izgubila u boju na Kosovo polju. Njena velika ljubav prema sinovima i bol zbog njihovog gubitka opevani su pesmi “Smrt majke Jugovića”.

Zbog velike brige za svoje sinove i nestrpljenja da sazna njihovu sudbinu majka je molila boga za oči sokolove i krila labudova.  Bog je uslišio njenu molbu i poklonio joj ono sto je želela, jer je znao za njenu veliku tragediju. Kada je majka stigla na Kosovo i videla svoje sinove mrtve pretrpela je veliki bol, ali nije zaplakala. Bila je tvrda srca i odolela je tom velikom iskušenju. Kada se vratila u dvor i saopštila tužne vesti, svi su plakali osim nje. Slušala je glasan plač svojih snaja i gledala njihov bol, ali ni tada nije zaplakala. Ona je tugovala negde duboko u sebi. U noći bdenja konj njenog sina Damjana je zavrištao. Iako je znala zbog čega konj vrišti, želela je da joj neko skrene misli i  kaže pogrešan odgovor kako bi joj bilo lakše. Zato je pitala da li je konj žedan ili gladan, a kada joj je Damjanova žena rekla da konj vrišti jer mu nema gospodara, majčin bol bio je još veći, ali je i njega izdržala. Sutra ujutro doletela su dva crna gavrana krvavih krila koji su ispustili ruku junaka u majčino krilo! To je bila ruka njenog sina Damjana i ona je podstakla majku na sećanje i razmšljanje o svojim sinovima. Njen bol je bio ogroman i nije ga mogla izdržati. Bio je toliko velik, da se nadula se i rasprsnula. 

Ljubav majke Jugovića prema sinovima je bila ogromna, a bol zbog njihovog gubitka još veći. Iako je bila jaka i izdržljiva nije mogla da preboli smrt svojih sinova i njeno srce puklo od žalosti. Ljubav majke Jugovića prema svojim sinovima je simbol majčinske ljubavi koja nema granice i koja se ne može izmeriti.

BoskeEpska pesma iz kosovskog ciklusa pesamaSmrt majke JugovićaTema Bol, tuga i smrt majke zbog gubitka muža i sinovaGlavni likoviMajka Jugovića, ljuba DamjanovaMesto i vreme odvijanja radnjeKosovo polje, neposredno posle Kosovskog bojaAnaliza Pesma "Smrt majke Jugovića" pripada kosovskom ciklusu epskih pesama.  U njoj je opevana herojska tragedija majke koja hrabro podnosi smrt svog muža i svih svojih sinova, do trenutka kad se duševni bol preobraća u fizički, kada patnja prelazi sve granice izdržljivosti, i kada nagomilani, potiskivani jad raznosi celo njeno biće.Početak pesme: Pesma počinje molbom i vapajem majke Jugovića da što pre ode na Kosovo i tamo na bojnom polju potraži svog muža Jug-Bogdana i svojih sedam sinova. Borba na Kosovu je bila strašna i ona ne može da čeka vesti o sudbini njenih najmilijih. Ona moli boga da joj podari "krila labudova" i oči "sokolove". Krila, da bi brzo savladala daljinu do Kosova, a oči sokolove da bi odozgo sa visine ugledala muže i svoje sinove i na to mesto brzo sletela. Bog je razumeo nemir i bol majke, pa joj je ispunio molbe.Zaplet: Doletevši na Kosovu majku je zatekao stravičan prizor. Našla je mrtve svog muža i svoje sinove. Ugledala je devet kopalja, devet sokolova, devet konja i devet ljutih lava. Ta stravična slika bila je praćena i stravičnim zvukovima. Čula je kako zavrišta devet dobrih konja, zalaja devet ljutih lava i zaklikta devet sokolova.  U mrtvoj kosovskoj tišini vrisak, lajanje i kliktanje bili su još strašniji i jeziviji. Da bi izdržala bol i tugu zbog onoga što vidi i čuje majka je morala da stegne svoje srce i bude veliki heroj.Nastavak radnje kroz dramatične scene: Majka je uzela ono što je ostalo od devet Jugovića i vratila se svojoj kući gde je dočekalo devet snaja. One nisu spavale. Neprestalno su očekivale vesti i motrile u daljinu zabrinute za majku i sudbinu svojih muževa. Ono što su videle kad je majka stigla bilo je za njih neizdržljivo. Naricale su od žalosti i bola i oplakivale gubitak svojih muževa. Njihove tužbalice pratili su vrisak devet konja, lavež lavova i kliktanje sokolova. I tu razarajuću i previše dirljivu sliku majka trpi i ne pušta nijednu suzu. U sledećoj dramatičnoj sceni u gluvo doba noći i samrtnoj tišini odjednom se začuje vrisak Damjanovog konja zelenka. Vrisak se kao sečivo zariva u srce majke koja zbog svog boila i tuge ne može da spava. Nije

spavala ni Damjanova ljuba. Majka je pita da li je zelenko željan nečega, da li je gladan ili žedan, iako je u dubini duše znala da on vrišti jer mu nedostaje njegov gospodar. Svojim vriskom podsjeća majku na vreme kada je njegov sin bio živ i kada su srećni zajedno odlazili na put. I tu scenu majka je izdržala.Vrhunac radnje: Osvanuo je dan i u dvor obavijen tugom pojavljuju se crni gavranovi sa krvavim krilima i kljunovima u peni koji majci u krilo bacaju istrgnutu ruku sa pozlaćenom burmom. Pevač prvo pušta mladu ženu da prepozna ruku svog muža Damjana da bi majci ostavio duge i mučne trenutke prisećanja. Pušta je da se vrati u prošlost, da sagleda malenu ruku sinovljevog detinjstva. Damjan joj je bio najmlađi sin i držeći njegovu ruku, "zelenu jabuku", prisećala se odrastanje sve svoje dece, kako ih je dojila, milovala, kako su je njihove nežne ruke dodirivale i  smeh radovao.Kraj pesme i rasplet pesme: Srce majke nije više moglo izdržati preveliku žalosti, pa je od bola i žalosti presvisnula. Bila je majka heroja, a po trpljenju bola i izdržljivosti i sama je postala heroj. Na kraju su junaka u njoj pobedila materinska osećanja. Gubitak svih devet sinova je bila preselika  tragedija za majku da bi se ona kao junak mogla oteti bolu i uzvisiti nad ličnim gubitkom.

 

КНЕЖЕВА КЛЕТВАОдломак изгубљене песме

Цар Мурате у Косово паде,како паде, ситну књигу пише,Те је шаље ка Крушевцу граду,На кољено спрском кнез-Лазару:

"Ој Лазаре, од Србије главо!Нит' је било, нити може бити:Једна земља а два господара,Једна раја, два харача дајеЧЦаровати оба не можемо,Већ ми пошљи кључе и хараче,Златне кључе од свијех градоваИ хараче од седам година;Ако ли ми то послати нећеш,А ти хајде у поље Косово,Да сабљама земљу дијелимо."

Кад Лазару ситна књига дође,Књигу гледа, грозне сузе рони.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -Да је коме послушати билоКако љуто кнже проклињаше:"Ко не дође на бој на Косово,Од руке му ништа не родило:Ни у пољу бјелица пшеница,Ни у брду винова лозица!"

Српски Завет једном изречен, вечно је важећи споразум најбољих народних првака, а преко њих и

целог српског народа са Вечношћу. Опредељење ка Добру и трајном животу, у виду Кнежеве клетве,

сачувано је као фрагмент изгубљене песме, али, толико колико је сачувано, довољно је за сва

времена.

Уз Кнежеву клетву додајемо стихове посвећене Косовском завету, испеване речима једног од највећих

песника, као и народну песму "Навали се Шар-планина" у дирљивом извођењу Боре Спужића. 

Цар Лазар и царица Милица

Цар Лазаре сједе за вечеру,

Покрај њега царица Милица;

Вели њему царица Милица:

"Цар-Лазаре, српска круно златна,

Ти полазиш сјутра у Косово,

С собом водиш слуге и војводе,

А код двора никог не остављаш,

Царе Лазо, од мушкијех глава,

Да ти може књигу однијети

У косово и натраг вратити;

Одводиш ми девет миле браће,

Девет браће, девет Југовића:

Остави ми брата бар једнога,

Једног брата сестри од заклетве!"

Њој говори српски кнез Лазаре:

"Госпо моја, царице Милице,

Кога би ти брата највољела

Да т' оставим у бијелу двору?"

- "Остави ми Бошка Југовића."

Тада рече српски кнез Лазаре:

"Госпо моја, царице Милице,

Када сјутра бијел дан осване,

Дан осване и огране сунце,

И врата се отворе на граду,

Ти ишетај граду на капију:

Туд ће проћи војска на алаје,

Све коњици под бојним копљима,

Пред њима је Бошко Југовићу,

И он носи крсташа барјака;

Кажи њему од мене благослов,

Нек да барјак коме њему драго,

Па нек с тобом код двора остане."

Кад ујутру јутро освануло

И градска се отворише врата,

Тад ишета царица Милица,

Она стаде граду код капије:

Ал' ето ти војске на алаје,

Све коњици под бојним копљима,

Пред њима је Бошко Југовићу

Н алату, вас у чистом злату,

Крсташ га је барјак поклопио,

Побратиме, до коња алата:

На барјаку од злата јабука,

Из јабуке од злата крстови,

Од крстова златне ките висе,

Те куцају Бошка по плећима;

Примаче се царица Милица,

Па ухвати за узду алата,

Руке склопи брату око врата,

Па му поче тихо говорити:

"О мој брате, Бошко Југовићу,

Цар је тебе мене поклонио

Да не идеш на бој на Косово,

и тебе је благосов казао

Да даш барјак коме тебе драго,

Да останеш са мном у Крушевцу,

Да имадем брата од заклетве."

Ал' говори Бошко Југовићу:

"Иди,сестро, на бијелу кулу;

А ја ти се не бих повратио,

Ни из руке крсташ барјак дао,

Да ми царе поклони Крушевац;

Да ми рече дружина остала:

- "Гле страшивца Бошка Југовића!

Он не смједе поћи у Косово

За крст часни крвцу прољевати

И за своју вјеру умријети!"

Пак проћера коња на капију.

Ал' ето ти старог Југ-Богдана

И за њиме седам Југовића,

Све је седам устављала редом,

Ал' ниједан ни гледати неће.

Мало време затим постајало,

Ал' ето ти Југовић-Војина,

И он води цареве једеке,

Покривене сувијем златом,

Она под њим ухвати кулаша,

И склопи му руке око врата,

Па и њему стаде говорити:

"О мој брате, Југовић-Војине,

Цар је тебе мене поклонио,

И тебе је благосов казао

Да даш једек' коме тебе драго,

Да останеш са мном у Крушевцу,

Да имадем брата од заклетве."

Вели њојзи Југовић Војине:

"Иди, сестро, на бијелу кулу;

Не бих ти се, јунак, повратио,

Ни цареве једеке пустио,

Да бих знао да бих погинуо!

Идем, сејо, у Косово равно

За крст часни крвцу пролијевати

И за вјеру с браћом умријети."

Пак проћера коња на капију.

Кад то виђе царица Милица,

Она паде на камен студени,

Она паде, пак се обезнани.

Ал' ето ти славнога Лазара.

Када виђе госпу Милицу,

Удрише му сузе низ образе;

Он с' обзире с десна на лијево,

Те дозивље слугу Голубана:

"Голубане, моја вјерна слуго,

Ти одјаши од коња лабуда,

Узми госпу на бијеле руке

Пак је носи на танану кулу;

Од мене ти Богом просто било,

Немој ићи на бој на Косово,

Већ остани у бијелу двору!“

Кад то зачу слуга Голубане,

Проли сузе низ бијело лице,

Па одсједе од коња лабуда,

Узе госпу на бијеле руке,

Однесе је на танану кулу;

Ал' свом срцу одољет' не може

Да не иде на бој на Косово,

Већ се врати до коња лабуда,

Посједе га, оде у Косово.

Кад је сјутра јутро освануло,

Долећеше два врана гаврана

Од Косова поља широкога,

И падоше на бијелу кулу,

Баш на кулу славног Лазара,

Један гракће, други проговара:

"Да л је кула славног кнеза лазара,

Ил у кули ниђе никога нема?"

То из куле нитко не чујаше

Већ то чула царица Милица.

Па излази пред бијелу кулу,

Она пита два врана гаврана:

"Ој Бога вам, два врана гаврана!

"Откуда сте јутрос полећели?

"Нијесте ли од поља Косова?

"Виђесте ли двије силне војске?

"Јесу ли се војске удариле?

"Чија ли је војска задобила?"

Ал' говоре два врана гаврана:

"Ој Бога нам, царице Милице!

"Ми смо јутрос од Косова равна,

"Виђели смо двије силне војске;

"Војске су се јуче удариле,

"Обадва су цара погинула;

"Од Турака нешто и остало,

"А од Срба и што је остало,

"Све рањено и искрвављено."

Истом они тако бесјеђаху,

Ал' ето ти слуге Милутина,

Носи десну у лијевој руку,

На њему је рана седамнаест,

Вас му коњиц у крв огрезнуо;

Вели њему госпођа Милица:

"Што је, болан, слуго Милутине?

"Зар издаде цара на Косову?"

Ал' говори слуга Милутине:

"Скин' ме, госпо, са коња витеза,

"Умиј мене студеном водицом,

"И залиј ме црвенијем вином;

"Тешке су ме ране освојиле."

Скиде њега госпођа Милица,

И уми га студеном водицом,

И зали га црвенијем вином.

Кад се слуга мало повратио,

Пита њега госпођа Милица:

"Што би, слуго, у пољу Косову?

"Ђе погибе славни кнеже Лазо?

"Ђе погибе стари Југ Богдане?

"Ђе погибе девет Југовића?

"Ђе погибе Милош војевода?

"Ђе погибе Вуче Бранковићу?

"Ђе погибе Бановић Страхиња?"

Тада слуга поче казивати:

"Сви осташе, госпо, у Косову.

"Ђе погибе славни кнез Лазаре,

"Ту су многа копља изломљена,

"Изломљена и Турска и Српска,

"Али више Српска, него Турска,

"Бранећ', госпо, свога господара,

"Господара, славног кнез:Лазара.

"А Југ ти је, госпо, погинуо

"У почетку, у боју првоме.

"Погибе ти осам Југовића,

"Ђе брат брата издати не шћеде,

"Докле гође један тецијаше;

"Још остаде Бошко Југовићу,

"Крсташ му се по Косову вија;

"Још разгони Турке на буљуке,

"Као соко тице голубове.

"Ђе огрезну крвца до кољена,

"Ту погибе Бановић Страхиња.

"Милош ти је, госпо, погинуо

"Код Ситнице код воде студене,

"Ђено млого Турци изгинули;

"Милош згуби Турског цар:Мурата

"И Турака дванаест хиљада;

"Бог да прости, ко га је родио!

"Он остави спомен роду Српском,

"Да се прича и приповиједа

"Док је људи и док је Косова.

"А што питаш за проклетог Вука,

"Проклет био и ко га родио!

"Проклето му племе и кољено!

"Он издаде цара на Косову

"И одведе дванаест хиљада,

"Госпо моја! љутог оклопника."

Животопис[уреди]

Пореклом је из владарске породице Немањића. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији

познатији као Југ Богдан. Вратко је био праунук Немањиног сина Вукана и унук Вукановог

сина Димитрија у монаштву Давида. Давид је сазидао манастир Давидовицу и празнује се као

светитељ у Српској православној цркви сваког 7. октобра.

Књегиња Милица (фреска из манастира Љубостиња)

Милица је рођена око 1335. године, а око 1353. удала се за Лазара Хребељановића. После

смрти цара Уроша Лазар постаје кнез Рашке са престоницом у Крушевцу. Имали су седморо деце.

Кад јој је муж 1389. погинуо у Косовској бици, Милица је управљала народом и државом, јер су јој

синови били још деца. То су за државу била тешка времена. Када је њен старији

синСтефан одрастао, постао је владар. Тада је могла да напусти државне послове. Отишла је са

својом рођаком Јефимијом у манастир Љубостињу, који је сама основала. У њему се замонашила

и добила име Евгенија. Пред смрт примила је монашки завет велике схиме и добила ново

име Ефросинија. У манастиру Љубостињи провела је своје последње дане, ту је преминула 11.

новембра 1405. године. У том манастиру је и сахрањена.

Српска православна црква је прославља као светитељку 19. јула по црквеном календару или1.

августа по новом календару. Истог дана прославља се и њен син деспот Стефан Лазаревић.

Кнегиња Милица се бавила и дипломатском делатношћу, заједно је са Јефимијом 1398. ишла код

сулатана Бајазита да заступа интересе свога сина Стефана. Том приликом је, уз помоћ тада већ

утицајне ћерке, Бајазитове супруге Оливере издејствовала пренос моштију Свете

Петке изВидина у Београд. Мошти су биле смештене у Капелу Свете Петке на Калемегдану, данас

су оне у румунском граду Јаши.

Бавила се и књижевношћу, позната су њена дела „Молитва матере“ и „Удовству мојему женик“.

Сматра се да су књижевни дар од ње наследили ћерка Јелена Балшић и син деспот Стефан.

Деца[уреди]

Милица и Лазар су имали седморо деце, два сина и пет ћерки

Kosovka devojka font size     

Print  

Email  

Be the first to comment!

Rate this item

1

2

3

4

5

(111 votes)

Uranila Kosovka devojka,

Uranila rano u nedelju,

U nedelju prije jarka sunca;

Zasukala bijele rukave,

Zasukala do belih lakata;

Na plećima nosi hleba bela,

U rukama dva kondira zlatna,

U jednome hlađane vodice,

U drugome rumenoga vina;

Ona ide na Kosovo ravno,

Pa se šeće po razboju mlada,

Po razboju čestitoga kneza,

Te prevrće po krvi junake:

Kog junaka u životu nađe,

Umiva ga hlađanom vodicom,

Pričešćuje vinom crvenijem

I zalaže hlebom bijelijem.

Namera je namerila bila

Na junaka Orlovića Pavla,

Na kneževa mlada barjaktara:

I njega je našla u životu,

Desna mu je ruka odsečena

I lijeva noga do kolena;

Vita su mu rebra izlomljena:

Vide mu se džigerice bele;

Izmiče ga iz te mnoge krvce,

Umiva ga hlađanom vodicom,

Pričešćuje vinom crvenijem

I zalaže hlebom bijelijem.

Kad junaku srce zaigralo,

Progovara Orloviću Pavle:

"Sestro draga, Kosovko devojko,

Koja ti je golema nevolja

Te prevrćeš po krvi junake?

Koga tražiš po razbopju mlada:

Ili brata, ili bratučeda,

Al' po grehu stara roditelja?"

Progovara Kosovka devojka:

"Dragi brato, delijo neznana,

Ja od roda nikoga ne tražim:

Niti brata, niti bratučeda,

Ni po grehu stara roditelja.

Mož li znati, delijo neznana,

Kad knez Laza pričešćiva vojsku

Kod prekrasne Samodreže crkve

- Tri nedelje tridest kaluđera?

Sva se srpska pričestila vojska,

Najposlije tri vojvode bojne:

Jedno jeste Milošu vojvoda,

A drugo je Kosančić Ivane,

A treće je Toplica Milane;

Ja se onde desih na vratima,

Kad se šeta vojvoda Milošu,

Krasan junak na ovom svetu,

Sablja mu se po kaldrmi vuče,

Svilen kalpak, okovano perje;

Na junaku kolasta azdija,

oko vrata svilena marama;

Obazre se i pogleda na me,

S sebe skide kolastu azdiju,

S sebe skide, pa je meni dade:

- "Na devojko, kolastu azdiju,

Po čemu ćeš mene spomenuti,

Po azdiji po imenu mome:

Evo t' idem poginuti, dušo,

U taboru čestitoga kneza;

Moli boga, draga dušo moja,

Da ti s' zdravo iz tabora vratim,

A i tebe dobra sreća nađe,

Uzeću te za Milana moga,

Za Milana Bogom pobratima,

Koj' je mene Bogom pobratio,

Višnjim Bogom i svetim Jovanom;

Ja ću tebi kum venčani biti."

Za njim ide Kosančić Ivane,

Krasan junak na ovome svetu,

Sablja mu se po kaldrmi vuče,

Svilen kalpak, okovaljno perje;

Na junaku kolasta azdija,

Oko vrata svilena marama,

Na ruci mu burma pozlaćena;

Obazre se i pogleda na me,

S ruke skide burmu pozlaćenu,

S ruke skide pa je meni dade:

- "Na devojko, burmu pozlaćenu,

Po čemu ćeš mene spomenuti,

A po burmi po imenu mome:

Evo t' idem poginuti, dušo,

U taboru čestitoga kneza;

moli Boga, moja dušo draga,

Da ti s' zdravo iz tabora vratim,

A i tebe dobra sreća nađe,

Uzeću te za Milana moga,

Za Milana Bogom pobratima,

Koj' je mene Bogom pobratio,

Višnjim Bogom i svetim Jovanom;

Ja ću tebi ručni dever biti."

Za njim ide Toplica Milane,

Krasan junak na ovome svetu,

Sablja mu se po kaldrmi vuče,

Svilen kalpak, okovano perje;

Na junaku kolasta azdija

Oko vrata svilena marama,

Na ruci mu koprena od zlata;

Obazre se i pogleda na me,

S ruke skide koprenu od zlata,

S ruke skide, pa je meni dade:

- "Na devojko, koprenu od zlata,

Po čemu ćeš mene spomenuti,

Po kopreni po imenu mome:

Evo t' idem poginuti, dušo,

U taboru čestitoga kneza;

Moli Boga, moja dušo draga,

Da ti s' zdravo iz tabora vratim,

Tebe, dušo, dobra sreća nađe,

Uzeću te za vernu ljubovcu."

I odoše tri vojvode bojne:

Njih ja danas po razboju tražim."

Al' besedi Orloviću Pavle:

"Sestro draga, Kosovko devojko,

Vidiš, dušo, ona koplja bojna,

Ponajviša a i ponajgušća:

Onde j' pala krvca od junaka,

Ta dobrome konju do stremena,

Do stremena i do uzenđije,

A junaku od svilena pasa,

- Onde su ti sva tri poginula!

Već ti idi dvoru bijelome,

Na krvavi skuta i rukava."

Kad devojka saslušala reči,

Proli suze niz bijelo lice,

Ona ode svom bijelu dvoru,

Kukajući iz bijela grla:

"Jao, jadna, hude sam ti sreće!

Da se, jadna, za zelen bor 'hvatim,

I on bi se zelen osušio!"

Косовка девојкаИз Википедије, слободне енциклопедије

Косовка девојка Уроша Предића

Косовка девојка је главна личност у народној песми Косовка gевојка: Она је млада девојка која

после боја на Косову лута по бојном пољу, поји и вида ране рањеним ратницима, и тражи вереника,

кума и девера, по народној песми то су Топлица Милан, Милош Обилић и Косанчић Иван. Најзад

наилази на тешко рањеног ратника, по народној песми витез Павле Орловић, и док њега поји који

доцније умире у њеним рукама, он јој беседи да су сва три страдали у боју.

Песма Косовка gевојка броји се заједно са песмом Смрт мајке Југовића у најлепше косовске песме и

добила је као алегорија за бригу, помоћ и љубав према ближима велику популарност у српском

народу. Урош Предић ухватио је ову тематику и насликао 1919. године познату слику Косовке девојке,

а Иван Мештровић створио је 1907. године мраморни релијеф Косовке девојке као део његовог Косово-

циклуса.

Косовка Девојка је за многе један симбол Србије односно отаџбине[1]. Како се Србија бранила на Косову

пољу, и како је њена част сачувана јер је девојка, она је симбол сачуване части отаџбине. Ту сачувану

част њој је обезбедио „венчан“ својом чашћу и златним појасом витез Орловић Павле.

Кнежева вечера Штампајте

Славу слави српски кнез Лазаре у Крушевцу, мјесту скровитоме.

Сву господу за софру сједао,сву господу и господичиће:

с десне стране старог Југ-Богдана,

и до њега девет Југовића;а с лијеве Вука Бранковића,и осталу сву господу редом;у заставу војводу Милоша,

и до њега дв'је српске војводе:једно ми је Косанчић Иване,а друго је Топлица Милане.

Цар узима златан пехар вина,па говори свој господи српској:"Коме ћ' ову чашу наздравити?Ако ћу је напит по старјештву,напићу је старом Југ-Богдану;ако ћу је напит по госпоству,напићу је Вуку Бранковићу;ако ћу је напит по милости,напићу је мојим девет шура,девет шура, девет Југовића;ако ћу је напит по љепоти,напићу је Косанчић-Ивану;ако ћу је напит по висини,напићу је Топлици Милану;ако ћу је напит по јунаштву,напићу је војводи Милошу.

Та ником је другом напит нећу,већ у здравље Милош-Обилића!Здрав, Милошу, вјеро и невјеро!

Прва вјеро, потоња невјеро!Сјутра ћеш ме издат на Косову,и одбјећи турском цар-Мурату!

Здрав ми буди, и здравицу попиј,вино попиј, а на част ти пехар!"Скочи Милош на ноге лагане,

пак се клања до земљице црне:"Вала тебе, славни кнез-Лазаре!

Вала тебе на твојој здравици,на здравици и на дару твоме,ал' не вала на такој бесједи!Јер, тако ме вјера не убила,ја невјера никад био нисам,

нит' сам био, нити ћу кад бити,него сјутра мислим у Косову за ришћанску вјеру погинути!Невјера ти сједи уз кољено,

испод скута пије ладно вино:а проклети Вуче Бранковићу!

Сјутра јесте лијеп Видов данак,виђећемо у пољу Косову 

ко је вјера, ко ли је невјера!А тако ми бога великога,

ја ћу отић сјутра у Косово,и заклаћу турског цар-Мурата,и стаћу му ногом под гр'оце!Ако ли ми бог и срећа даде 

те се здраво у Крушевац вратим,уватићу Вука Бранковића,

везаћу га уз то бојно копље -као жена куђељ' уз преслицу,

носићу га у поље Косово!"

Кнежева вечераИз Википедије, слободне енциклопедије

Адам Стефановић, Кнежева вечера

Кнежева вечера је песма која припада циклусу песама о Косовском боју. То је трећи комад различитих

косовских песама у коме се пева о кнежевој здравици Милошу Обилићу, о сумњи на издају, о

Милошевом заветовању и о претњи Вуку Бранковићу. Овај део о Косовском боју је најзначајнији и

најпознатији, а јавља се у предању већ крајем 15. века.

Садржај

  [сакриј] 

1   Мотиви песме

2   Радња песме

3   Иван Косанчић и Милан Топлица

4   Милош Обилић и Вук Бранковић

5   Види још

6   Референце

Мотиви песме[уреди]

Кнежева вечера представљена је као драмска сцена. Она упућује на тајну вечеру. Њена функција је

каталошко низање јунака. Кнежева вечера је најзначајнији моменат косовске драме,

аналоган кнежевом саветовању с војводама пред битку.

Радња песме[уреди]

Заплет почиње када се кнез Лазар обрати Милошу Обилићу на врло необичан , за Милоша увредљив

начин . Наздрављање је често коришћена ситуација (Драматизује радњу и подстиче на даљи ток). Кнез

Лазар наслућује издају али греши у именовању издајника. Издајник је њему најближи човек који му

„сједи уз кољено“. Његова оптужба је погрешна и неправична, али речи су му пуне благости. Тобожњем

издајнику он, уместо претње казном, нуди великодушно награду за пређашњу верност „Вино попиј а на

част ти пехар“. Због те благости речи прекора добијају још више на тежини. Милошев одговор кнезу је

достојанствен, његово заветовање на жртву, хуморно изобличавање стварног издајника Вука

Бранковића и нарочито његове речи о сутрашњем судбинском дану када ће све дилеме бити разрешене

саме од себе:

“ Сјутра јесте лијеп Видов данакВидјећемо у пољу КосовуКо је вјера, а ко ли је невјера ”

Иван Косанчић и Милан Топлица[уреди]

Иван Косанчић и Милан Топлица нису обликовани као посебни ликови. Веже их једино кнежева

здравица. Они су у средишту збивања када прате Милоша у турски табор, што представља изражавање

верности побратима. О њима се много певало али увек у сенци главног јунака.

Милош Обилић и Вук Бранковић[уреди]

Милош Обилић и Вук Бранковић представљени су као супротности. Милошева одредница је јунаштво, а

Вукова господство. Међутим Вук Бранковић је у косовској легенди описан као негативан јунак и издајник.

Вук је из жестоког окршаја извукао живу главу и већ на овој чињеници могла је да се гради легенда о

издаји. Прошло је више од два века док се предање није усталило на Вуку. Предање о издаји дуго се

развијало. Пре него што је историографија доказала неоснованост невере, мотив издаје ушао је

неизмењен у књижевност.

Вуков отпор према Турцима после боја на Косову није био у складу са легендом о издаји. Није

признавао султанову врховну власт. После битке стекао је углед прве личности у српским земљама.

Тражење кривца за издају било је народно објашњење пораза.

Хасанагиница

Шта се б'јели у гори зеленој?

Ал' је снијег, ал' су лабудови?

Да је снијег, већ би окопнио,

лабудови већ би полетјели.

Нит' је снијег нит' су лабудови,

него шатор аге Хасан-аге;

он болује од љутијех рана.

Облази га мати и сестрица,

а љубовца од стида не могла.

Кад ли му је ранам' боље било,

он поручи вјерној љуби својој:

„Не чекај ме у двору бјелому,

ни у двору, ни у роду мому“.

Кад кадуна рјечи разумјела,

још је јадна у тој мисли стала,

јека стаде коња око двора;

тад побјеже Хасанагиница

да врат ломи кули низ пенџере;

за њом трче дв'је ћере дјевојке:

„Врати нем се, мила мајко наша!

Није ово бабо Хасан-ага,

већ даиџа Пинторовић беже“.

И врати се Хасанагиница,

тер се вјеша брату око врата:

„Да, мој брате, велике срамоте,

гдје ме шаље од петоро дјеце!“

Беже мучи, ништа не говори,

већ се маша у џепе свионе

и вади јој књигу опрошћења,

да гре с њиме мајци унатраге.

Кад кадуна књигу проучила,

два је сина у чело љубила,

и дв'је ћере у румена лица,

а с малахним у бешици синком

одјелит се никако не могла;

већ је братац под руке узео

и једва је с синком раставио,

тер је меће к себи на коњица,

с њоме греде двору бијелому.

У роду је мало врјеме стала,

мало врјеме, ни недељу дана.

Добра када и од рода добра,

добру каду просе са свих страна,

а највише имотски кадија.

Кадуна се брату своме моли:

„Ај тако те не желила, брацо,

немој мене дават ни за кога,

да не пуца јадно срце моје

гледајући сиротице своје“.

Али беже ништа не хајаше,

већ њу даје имотском кадији.

Још кадуна брату се мољаше

да напише листак бјеле књиге,

да је шаље имотском кадији:

„Дјевојка те лјепо поздрављаше,

а у књизи лјепо те мољаше:

кад покупиш господу сватове,

и кад пођеш њеном бјелу двору,

дуг покривач носи на дјевојку,

када буде аги мимо двора,

да не види сиротице своје“.

Кад кадији бјела књига дође,

господу је свате покупио,

свате купи, греде по дјевојку.

Добро свати дошли до дјевојке,

и здраво се повратили с њоме;

а кад били аги мимо двора,

двје је ћерце с пенџера гледаху,

а два сина пред њу исхођаху,

тере својој мајци говораху:

„Сврати нам се, мила мајко наша,

да ми тебе ужинати дамо“.

Кад то чула Хасанагиница,

старјешини свата говорила:

„Богом брате, свата старјешина,

устави ми коње уза двора

да дарујем сиротице моје“.

Уставише коње уза двора.

Своју дјецу лјепо даровала:

сваком сину ноже позлаћене,

свакој ћери чоху од пољане,

а малому у бешици синку,

њему шаље у бошци хаљине.

А то гледа јунак Хасан-ага,

пак дозивље до два сина своја:

„Ход'те амо, сиротице моје,

кад се неће смиловати на вас

мајка ваша срца каменога“.

Кад то чула хасанагиница,

б‘јелим лицем у земљу уд'рила,

успут се је с душом раставила

од жалости гледајућ' сироте.

ХасанагиницаИз Википедије, слободне енциклопедије

Уколико сте тражили истоимени филм, поглеgајте чланак Хасанагиница (филм).

Прво писмено издање Хасанагинице 1774. у делуАлберта Фортиса „Путовања по Далмацији“.

Хасанагиница је српска народна балада, која је настала између 1646. и 1649. у Имотској крајини и

преносила се са колена на колена по Имотском и околини, постојећи тако у усменом облику, док ју

није записао 1774. годинеиталијански путописац и етнограф Алберто Фортис[1] називајући је

„морлачка балада“. Записана је писмом у великој мери базираном на бохоричици.

Први пут је објављена у његовој књизи „Путовања по Далмацији“. Од тог тренутка су се почели

низати преводи ове песме на разним светским језицима. Велики умови тога времена

као Гете (1777) [1], Валтер Скот (1798.), Александар Сергејевич Пушкин (1835), Адам

Мицкијевич (1841) су само нека од имена која су преводила „Хасанагиницу“.

Садржај

  [сакриј] 

1   Мотив

2   Сиже

3   Радња

o 3.1   Кривица Хасанагинице

o 3.2   Разлози Хасанагиног поступка

o 3.3   Однос брата према Хасанагиници и њено опраштање од деце

o 3.4   Смрт Хасанагинице

4   Хасанагиница у популарној култури

5   Извори

6   Спољашње везе

Мотив[уреди]

Својим мотивом, Хасанагиница, се разликује од других песама из наше народне књижевности о

томе како муж тера своју жену од куће, где то обично бива или због њене неверности или због

неродности. Ова балада говори о трагичној судбини племените жене коју муж бездушно тера због

тога што од „стиgа“ не може да га посети и ране да му вида док болује „у гори зеленој“. [2]

Мотив је обрађен једноставно и концизно, пажљиво одабраним појединостима, без превише

коментара и објашњења детаља и појединости. Певач и не улази дубље у објашњење разлога

појединих поступака и права на такве поступке. Из тих разлога потребно је пажљиво посматрати

понашање личности, али исто тако знати и многе појединости старинских схватања, такозване

патријархалне етике, да би се разумела трагика мајке петоро деце.

Сиже[уреди]

Сиже баладе је једноставан. Увређени брат Пинторовић сестру води у свој дом и, опет по неком

неписаном правилу, и он може да располаже њеном судбином по својој вољи. Он удаје сестру за

имотског кадију. Несрећна Хасанагиница и умире на путу за свој нови дом, у тренутку опраштања од

своје деце. [2]

Радња[уреди]

Упозорење: Слеgе gетаљи заплета или потпун опис.

Кривица Хасанагинице[уреди]

Херцеговка, слика Јарослава Чермака објављена у „Српској зори“ 1878. г.

Хасан-ага болује од „љутијех рана“, „обилази га мати и сестрица, а љубовца оg стиgа не могла“.

Стид који се помиње, нормалан је за то време, када жена не само што није смела ни на који начин

да изрази симпатије и љубав према мужу, већ није смела ни да помене његово име у разговору са

старијим људима и странцима. Муж је у разговору за жену могао да буде само „он“, јер су ти

патријархални обичаји били толико строги да нису дозвољавали жени ни име свога мужа гласно да

каже. Према томе, није никакав класни понос или неко изопачено господско достојанство

спречавало Хасанагиницу да оде свом мужу, иако је она, по свом класном положају, из редова

турске феудалне аристократије, мада песник тај моменат није уопште развијао у песми. [2]

Разлози Хасанагиног поступка[уреди]

Хасанага не схвата Хасанагиничино „потчињавање траgиционалној форми“. Његова жеља за

женом поготову што болује од „љутијех рана“, толико је јака да му не дозвољава да схвати жену,

поготову што се ради о њему као болеснику. Иако песник то не каже, из агиног поступка се осећа

његово уверење да је жена ипак требало да пређе преко традиционалних обичаја, без обзира „шта

ће свет gа каже“ и да га, болесног, посети. И управо у расположењу човека који је тек преболео те

своје „љуте ране“, сматрајући да је његов живот за његову жену морао бити изнад традиционалних

обичаја, треба тражити објашњење за агине поступке. Због тога, он Хасанагиницу сурово кажњава:

тера је из дома у коме му је породила петоро деце. У објашњењу психологије Хасанаге неки

стручњаци узимају још неке околности због којих ага тако поступа према својој жени и не поштује

обичаје и традицију. Као мушкарац, ага је свакако либералнији, није толико конзервативан у

стварима патријархалне етике. Сем тога, крај у коме живи ага, као и крај где је песма настала,

непосредно се граничи са далматинском обалом и њеним градовима, а градски свет је тамо имао

друкчије обичаје и моралне норме којима су се одређивали односи између мушкарца и жене. Ага је

морао знати за те обичаје, јер је он, као мушкарац, морао имати далеко шире комуникације и са

различитим светом, док је Хасанагиница живела само у својој кући. [2]

Однос брата према Хасанагиници и њено опраштање од деце[уреди]

Костим хрватске глумице Нине Вавре као Хасанагинице, Загреб, око1909. године у Музеју града Загреба.

Хасанагиница је у подређеном, скоро обесправљеном положају и у кући свог брата, и то опет према

истим обичајима, који јој нису дозволили да посети болесног мужа. На основу свог повлашћеног

положаја, Хасанагиничин брат, бег Пинторовић, удаје своју сестру за имотског кадију. У тој

пренагљеној одлуци увређеног брата има нечег од осећања освете над Хасанагом. Чињеницом

да „gобру каgу и оg роgа gобра“ просе са свих страна, песник очигледно стаје на страну

ожалошћене и унесрећене мајке. Удавши је за човека који је по свом друштвеном положају свакако

изнад непромишљеног Хасанаге, Пинторовић види у томе и моралну сатисфакцију, како за своју

сестру, тако и за читаву своју породицу. Једино што брат може да учини сестри по вољи, то је да

моли бега да дозволи Хасанагиници да док путује у двор свог другог мужа, носи преко лица дуг

покривач, „gа не виgи сиротице своје“, јер ће је тужан пут провести крај Хасанагиног двора у коме

јој остаје петоро деце. Радња се одвија брзо и без перипетија. Како су добро дошли, сватови су

тако добро и пошли, све до Хасанагиног двора. И баш кад је пролазила поред свог бившег дома,

отворили су се прозори, и са њих се јавили њени сирочићи: „Сврати нам се, мила мајко наша, gа

ми теби ужинати gамо“. Хасанагиница је замолила старешину сватова да заустави коње да би

даривала своје сиротице, и док је обављала до суза потресан чин необичног опраштања од деце,

појавио се на прозору Хасанага и само једном реченицом дотукао тужну мајку: „Хоg’те амо,

сиротице моје, каg се неће смиловати на вас, мајка ваша срца каменога.“ У том тренутку мајчино

срце је препукло. [2]

Смрт Хасанагинице[уреди]

У души болесног и под теретом болесничке самоће непромишљеног аге, нешто се изменило. Чак се

чини као да ни њему онај његов гест протеривања мајке своје деце није био јасан. Речи „...каg се

неће смиловати на вас, мајка ваша срца каменога“ требало је можда да кажу да се и сам ага у

души каје, да је спреман да исправи своју грешку, мада ни њему самом, свакако, није јасно како би

се то могло извести кад је судбина његове бивше жене већ одлучена. И управо ту треба и тражити

објашњење неочекиване смрти несрећне мајке. Она није имала снаге да савлада „стиg“ и да

посети болесног мужа, кога је сигурно волела! Па и сад, кад у агиним прекорима јасно осећа да се

он каје, а то значи да би ипак све могло и лепше да се заврши, она не може ништа да учини! Муж је

није питао зашто му није дошла у походе, него је, у својој болесничкој усамљености, пренаглио у

одлуци; брат је није питао шта мисли о својој даљој судбини, него је у својој увређеној гордости

одмах удаје да би се осветио бившем зету! А да није било те пренагљености и на једној и на другој

страни, не би било ни њене несреће. И ето, кад је дошла и до тог сазнања, у тренутку кад је пред

домом за који је везан читав њен живот даривала своје петоро сирочади, она је дошла до сазнања

да је њена трагедија управо резултат несрећног стицаја околности и пренагљених одлука

мушкараца. Међутим, у речима свог бившег мужа она је осетила да је и он несрећан што се све то

тако збило. [2]

Хасанагиница у популарној култури[уреди]

Овако сложена тематска и животна грађа као и сложеност психологије личности су Хасанагиницу

учинили веома популарном, како код нас тако и у свету. Она је одувек интересовала позоришне

писце и они су покушавали да њен садржај обраде у драмској форми, а 1983. године снимљен је и

филм Хасанагиница по мотивима ове народне песме.

Орао се вијаше над градом Смедеревом

Орао се вијаше над градом Смедеревом.

Ниткоре не ћаше с њиме говорити,

Него Јанко војвода говораше из тамнице:

„Молим ти се, орле, сиди мало ниже

(Сиди мало ниже) да с тобомe проговору.

Богом те брата јимају, пођи до смедеревске господе

Да с' моле славному деспоту да м' отпусти

(Да м' отпусти) из тамнице смедеревске.

И ако ми Бог поможе и славни деспот пусти

из тамнице смедеревске,

Ја те ћу напитати чрвене крвце турешке,

Белога тела витешкога.“

Мање познате речи[уреди]

не ћаше = не хоћаше

сиди = сиђи

јимају = имам

турешке = турске

U najstarijem zapisu neke hrvatske bugarštice, zapisane u južnotalijanskoj pokrajini Pugliji u gradiću Gioa del Colle 1497. godine. skupina hrvatskih izbjeglica

pred Turcima, danas poznatija pod nazivom moliški Hrvati, pred napuljskom kraljicom Izabelom "bučno" je pjevajući i plešući prikazala neki književni tekst.

Nazočni dvorski pjesnik Ruggero del Pazienza zapisao je ono što je čuo, svojom grafijom, premda ništa nije razumio.

Izvornik Preslovljena rekonstrukcija

Orauias natgradum smereuo nit core

nichiasce snime gouorithi nego Jamco

goiuoda gouorasce istmize molimtise

orle sidi maolonisce dastobogme

progouoru bigomte bratta zimaiu

pogi dosmederesche dasmole slauono

mo despostu damosposti istamice

smederesche Jacomi bopomoste

Jslaui dispot pusti Jsmederesche

tamice Jatechui napitati seruene

creucze turesche bellocatela vitesco

cha.

Orao se vijaše nad gradom Smederevom.

Niktore ne ćaše s njime govoriti,

nego Janko vojvoda govoraše iz tamnice:

"Molim ti se, orle, sidi malo niže

da s tobome progovoru: Bogom te brata jimaju

pođi do smederevske (gospode) da s' mole

slavnomu despotu da m' otpusti iz tamnice smederevske;

i ako mi Bog pomože i slavni despot pusti

iz smederevske tamnice, ja te ću napitati

črvene krvce turačke, beloga tela viteškoga."

Пропаст царства српскогаПолетио соко тица сива

од светиње - од Јерусалима,

и он носи тицу ластавицу.

То не био соко тица сива,

веће био светитељ Илија;

он не носи тице ластавице,

веће књигу од Богородице, -

однесе је цару на Косово,

спушта књигу цару на колено,

сама књига цару беседила:

"Царе Лазо, честито колено,

коме ћеш се приволети царству?

Или волиш царству небескоме?

Или волиш царству земаљскоме?

Ако волиш царству земаљскоме,

седлај коње, притежи колане!

Витезови, сабље припасујте,

па у Турке јуриш учините:

сва ће турска изгинути војска!

Ако л' волиш царству небескоме,

а ти сакрој на Косову цркву,

не води јој темељ од мермера,

већ од чисте свиле и скерлета,

па причести и нареди војску:

сва ће твоја изгинути војска,

ти ћеш, кнеже, с њоме погинути!"

А кад царе саслушао речи,

мисли царе мисли свакојаке:

"Мили боже, што ћу и како ћу?

Коме ћу се приволети царству?

Да или ћу царству небескоме?

Да или ћу царству земаљскоме?

Ако ћу се приволети царству,

приволети царству земаљскоме,

земаљско је замалено царство,

а небеско увек и довека".

Цар воледе царству небескоме

а неголи царству земаљскоме,

па сакроји на Косову цркву, -

не води јој темељ од мермера,

већ од чисте свиле и скерлета,

па дозива српског патријара

и дванаест велики владика,

те причести и нареди војску.

Истом кнеже наредио војску,

на Косово ударише Турци.

Маче војску Богдан Јуже стари

с девет сина, девет Југовића,

како девет сиви соколова:

у сваког је девет иљад' војске,

а у Југа дванаест иљада,

па се бише и секоше с Турци,

седам паша бише и убише;

кад осмога бити започеше,

ал' погибе Богдан Јуже стари,

и изгибе девет Југовића,

како девет сиви соколова,

и њиова сва изгибе војска.

Макош' војску три Мрњавчевића:

бан Угљеша и војвода Гојко

и са њима Вукашине краље:

у свакога триест иљад' војске,

па се бише и секоше с Турци,

осам паша бише и убише;

деветога бити започеше,

погибоше два Мрњавчевића,

бан Угљеша и војвода Гојко,

Вукашин је грдни рана допо,

њега Турци с коњма прегазише,

и њиова сва изгибе војска.

Маче војску ерцеже Степане:

у ерцега млога силна војска,

млога војска, шездесет иљада,

те се бише и секоше с Турци,

девет паша бише и убише;

десетога бити започеше,

ал' погибе ерцеже Степане,

и његова сва изгибе војска.

Маче војску српски кнез Лазаре:

у Лазе је силни Србаљ био,

седамдесет и седам иљада,

па разгоне по Косову Турке,

не даду се ни гледати Турком,

да камоли бојак бити с Турци!

Тад би Лаза надвладао Турке, -

бог убио Вука Бранковића,

он издаде таста на Косову!

Тада Лазу надвладаше Турци,

и погибе српски кнез Лазаре,

и његова сва изгибе војска,

седамдесет и седам иљада!

Све је свето и честито било,

и миломе богу приступачно.

SAŽETAK: Članak predstavlja jedan pokušaj psihološkog tumačenja odgovora kojeg je na pitanje o uzroku ratova ponudila srpska narodna poezija, pesme kosovskog ciklusa. Osnovna teza je da glavni uzrok rata leži u carstvu zemaljskom, shvaćenom kao određena etička koncepcija koja predstavlja neposredan izraz biološke strane čovekove prirode – težnje ka nadmoći. Takođe, carstvo nebesko treba shvatiti kao suprotnu etičku koncepciju, koja zahteva dobrovoljno ograničavanje težnje ka nadmoći njenim podvrgavanjem univerzalnim moralnim vrednostima. Pored toga, članak donosi i tezu da postoji istorijski razvoj religijskih sistema analogan ontogenetskom razvoju.

KLjUČNE RIJEČI: rat, carstvo zemaljsko i nebesko, etika, razvoj, religijski sistemi, kosovski ciklus

Skoro okončani rat na našim prostorima još je jedan primer te učestale pojave koja "u stopu" prati ljudski rod u njegovoj istoriji. Ogroman je broj vođenih ratova, tako je mali broj mirnih godina. Vođeni su ratovi različite vrste – građanski, verski, međunacionalni... Otkud toliki ratovi? Šta pokreće ljude u rat? Mogu li ratovi zauvek da prestanu?

Pitanje o uzrocima ili motivima rata sasvim drukčije se postavlja zavisno od toga da li je reč o napadačkom ili odbrambenom ratu, toliko drukčije da bismo možda mogli reći kako je odbrambeni rat gotovo samorazumljiv, te da i ne traži samo neko objašnjenje. Ipak, sve ono što rat sobom donosi – velika razaranje i ljudske žrtve – čini pitanje o njegovim uzrocima izuzetno teškim, tako da težina toga pitanja natkriljuje razne razlike među ratovima.

Na pitanje o uzrocima ili motivima rata davani su i daju se različiti odgovori – filosofski, sociološki, psihološki i drugi. Za nekog će, međutim, predstavljati

iznenađenje ako kažem da je na to pitanje svoj odgovor dala srpska narodna poezija. Naročito precizno, duboko i ubedljivo taj odgovor se može "pročitati" iz nekih pesama kosovskog ciklusa, prvenstveno onih vezanih za kneza Lazara. Još određenije, reč je o pesmi "Propast carstva srpskoga". Pa i ako se ispostavi da taj odgovor srpske narodne pesme, kada se čitko iznese, veoma podseća na već poznate odgovore što su ih na drugi način dali razni mislioci, vredi ga izbliza upoznati, koliko zbog nekih osobenih elemenata, toliko i stoga što ga je iznedrila "obična" narodna duša, a ne teorijsko-misaono pregnuće.

Dakle, okrenimo se pesmi "Propast carstva srpskoga", imajući u vidu da pesma govori poput sna, jezikom slika koje tek treba protumačiti. A put do traženog odgovora počeće, naravno, već od prvih stihova.

"Poleti soko tica siva(od svetinje, od Jerusalima)i on nosi ticu lastavicu".

Upravo ovi stihovi kriju glavni deo odgovora na naše pitanje, ali do tog odgovora nećemo doći uobičajenim postupkom psihološkog tumačenja, odnosno tako što ćemo posebno u sokolu a posebno u lastavici videti određene i nezavisne simbole. Umesto takvog postupka, put ka psihološkom tumačenju biće nam otvoren uzmemo li sokola i lastavicu zajedno, uzmemo li, drugim rečima, njihov odnos kao simbol nečega. Štaviše, ni to više neće biti dovoljno. Naime, ni simbolika odnosa između sokola i lastavice, čak i da je protumačimo, neće biti sasvim ubedljiva ukoliko ne obuhvatimo ujedno i stihove koji iza ovih početnih neposredno slede, a u kojim pesnik kao da prevodi ili razjašnjava prvu sliku.

"To ne bio soko tica siva,veće bio svetitelj Ilija;on ne nosi tice lastavice,veće knjigu od Bogorodice."

Tek, dakle, ukoliko uzmemo u obzir istovremeno odnose sadržane u jednoj i u drugoj slici, bićemo u stanju da otkrijemo ključ za razumevanje one prave sakrivene potke naše pesme i ravni na kojoj je njena istina smeštena. Uz to još moramo imati u vidu, pošto simboli imaju složena i višestruka značenja, da se pesma odnosi na kneza Lazara i da je Lazar središnji hrišćanski lik celog kosovskog ciklusa. Iz toga sledi da hrišćanstvo treba da uzmemo kao okvir za tumačenje. A hrišćanstvom inspirisani literarni proizvodi (pesme, bajke i sl.) ne govore o igri pojedinačnih i sadržinski određenih ljudskih i božanskih motiva, nego o igri koncepcija ili teorija.

Da bismo to donekle sagledali, uporedićemo u najkraćim crtama tri različita religijska sistema, mnogobožački, starozavetni jevrejski i novozavetni hrišćanski. Uzimajući u prvi plan moral i udeo svesti u ponašanju i ličnosti, ispostaviće se da ta tri sistema nisu naporedni, niti paralelni, već se mogu poređati u hijerarhijski model, odnosno na razvojnu skalu analognu skali ontogenetskog razvoja – onako kako o tome razvoju govori Jean Piaget. Naime, mnogobožački religijski sistem odgovara predoperacionalnom razvojnom stupnju, starozavetni odgovara višem stupnju konkretnih operacija, dok hrišćanstvo dospeva na najviši stupanj, na početke formalnih operacija.

Prateći, dakle, istorijski razvoj religijskih sistema – koji je analogan ontogenetskom razvoju – uočavamo niz kvalitativnih promena u moralnosti i, shodno tome, sve veći i drukčiji udeo svesti u regulaciji vladanja. Tako, recimo, nalazimo da u mnogoboštvu (kao primer možemo uzeti bilo drevnu grčku religiju bilo stari srpski paganski sistem) bogovi ne daju čoveku postojan etički kodeks, već neposredno, svojom voljom ili prisustvom, regulišu čovekovo moralno vladanje. Na drugoj strani razvojne skale, Hristos čoveku nudi vrhovno moralno načelo formulisano na formalno-operacionalnom stupnju: "Jer kakvim sudom sudite, sudiće vam se, i kakvom merom merite, odmeriće vam se" (Mt. 7,2). Takođe, drevni grčki mitovi pretežno opisuju proste akcije ljudi i bogova, sa vrlo malim stepenom svesne refleksije, dok u Jevanđeljima vidimo Hrista kako podučava, obrazlaže i razjašnjava, izlažući na taj način celovite i svesno razrađene koncepcije ili teorije. Jedna od središnjih koncepcija u Novom Zavetu jeste koncepcija carstva nebeskog, sastavljena iz više delova – etičkih i ontoloških. U detaljnije iznošenje tih delova, međutim, na ovom mestu ne možemo da se upuštamo. Pre nego što se vratimo našoj pesmi možemo samo toliko da kažemo da etički deo koncepcije carstva nebeskog sadrži univerzalizabilne moralne vrednosti: dostojanstvo, neograničenu moralnu vrednost svakog pojedinačnog čoveka, autonomiju, pravdu, itd.

Dakle, početna slika sokola i lastavice prikazuje jedan od najkarakterističnijih bioloških zakona, odnos između jačeg i slabijeg. Slobodno bismo mogli taj odnos shvatiti i kao zakon opstanka, pod uslovom da u biologiji ovde vidimo isključivo biologiju, tj. poprište za igru slepih instinktivnih težnji koje živi organizmi nose kao njihovi automatski izvršioci. Međutim, biološka slika ovde se odnosi na čoveka i prikazuje ljudski odnos, pa zato ne možemo značenje prve slike redukovati na biologiju. Zapravo, to nije prosto odnos jačeg i slabijeg, nego je to odnos utemeljen na izvesnoj etičkoj koncepciji. Po toj koncepciji jači ima i pravo, samim tim što je jači, da iskorišćava slabijeg za svoje potrebe, i bez pitanja; na drugoj strani, slabiji ima neku vrstu dužnosti da se potčinjava, sve dok je slabiji. Takva etička koncepcija predstavlja manje ili više prerušen, ali uvek neposredan, izraz biološkog zakona, te bismo je zbog toga mogli nazvati zemaljskom. Po toj koncepciji, normativnom

poretku ili carstvu, ljudi nisu ni u kom pogledu ni jednaki ni jednakopravni, prirodne ili date društvene razlike među njima neposredno stvaraju razlike u pravima, a takođe i u moralnoj vrednosti. Ko je jači taj je i bolji, te ima i pravo da "tlači". Takva etička koncepcija, kao duhovni izraz sirove datosti, pokriva hijerarhijske odnose među ljudima, opravdava međuljudski "red kljucanja".

Čovek, naravno, ima i svoju biološku stranu, zemljanu ili zemaljsku. Na biološkoj strani ljudskog roda postoji područje u kome se naročito upadljivo uočava odnos jačeg i slabijeg: to je odnos među polovima. Muškarac je snažniji od žene, pa će etički produžetak takve biološke datosti biti izražen pored ostalog i kao pravo muškarca na ženu, kao običajno-normativna predodređenost ženskog muškom. A početna slika naše pesme prikazuje upravo takav odnos: soko (muško) ne nosi lastavicu (žensko) nežno na leđima, nego u kandžama. Muškarac nije samo fizički snažniji, on je takođe nosilac prava jačeg.

Druga slika, iako ju je pesnik ponudio kao prevod prve, zapravo predstavlja neku vrstu njene suprotnosti ili obrtanja. U njoj vidimo muškarca, svetitelja Iliju, u službi žene, Bogorodice. Ukoliko narodni pesnik u svetitelju Iliji vidi Iliju gromovnika, odnosno starog srpskog i slovenskog boga Peruna, utisak suprotnosti prema prvoj slici još je oštriji nego ukoliko je svetitelj starozavetni prorok Ilija. Bilo kako bilo, odnos prikazan u drugoj slici predočava da je reč o drukčijoj etičkoj koncepciji, i čak da nam pesma to i ne kaže izričito, znali bismo, obzirom da je reč o hrišćanskoj tvorevini, da je to koncepcija carstva nebeskog. Ta drukčija etička koncepcija neće biti suprotna zemlji, neće se suprotstavljati bilo čemu što je zemaljski postojeće, neće negativno vrednovati bilo koju zemaljsku vrednost – ona će biti suprotna jedino koncepciji carstva zemaljskog. Budući da je druga slika data kroz svete likove, koncepcija carstva nebeskog predstavlja "projekat", nešto što tek treba da bude, te već zbog toga ona mora potirati mogućnost saobražavanja etičkog bilo čemu što već postoji, naročito postojećoj težnji ka nadmoći i datim razlikama među ljudima.

Sada već vidimo kako će se bitka na Kosovu odvijati na dva plana, zemaljskom i nebeskom, na planu sukoba vojski i na planu sukoba koncepcija. I unapred možemo da zaključimo kako neće biti moguće da na oba plana proistekne jednoznačan rezultat: na jednom planu rezultat će za jednu stranu u sukobu morati da bude pobeda a na drugom poraz. Za drugu stranu biće obrnuto.

Ako je koncepcija carstva zemaljskog iz moći kao činjenice neposredno izvodila pravo kao normativnu kategoriju (praveći tako naturalističku grešku), onda će, naravno, carstvo nebesko dosledno poricati mogućnost direktnog izvođenja normativnog iz činjeničnog. Uostalom, tome smo se mogli i nadati, budući da ova druga koncepcija stoji na formalno-operacionalnom nivou, iznad one prve. Hrišćanska koncepcija carstva nebeskog, osim toga, neće poricati postojanje i važnost raznih

prirodnih, i uopšte, datih razlika među ljudima, neće se suprotstavljati ni moći (moć je, uostalom, neophodna da bi se branile hrišćanske države) ni hijerarhijskim zemaljskim odnosima, jedino neće prihvatati da se takve datosti pretoče u moralne kategorije i razlike. Slabiji ostaje slabiji, ali u moralnom pogledu nije time manje vredan od jačeg. Svi ljudi su pred Bogom, tj. u moralnom pogledu, jednako – neograničeno ili beskonačno – vredni, bilo da su slabi ili jaki, sluge ili gospodari, bilo da su žene ili muškarci. Zato što su svi ljudi (a priori) moralno jednaki, odnosno zato što svaki pojedinac ima beskonačnu, neizmerivu vrednost, carstvo nebesko se suprotstavlja bilo kakvoj instrumentalnoj upotrebi čoveka od strane čoveka, bez obzira kakve su date razlike među njima. "Kupljeni ste skupo, ne budite robovi ljudima", veli Sveti Pavle (1 Kor. 7,23).

Ako je ona prva koncepcija carstva zemaljskog samo u etiku zaodenuta težnja ka nadmoći, onda se ona može označiti glavnim uzročnikom ratova: nije reč jedino o tome da ona ne može da posluži kao kočnica te biološki date sile u čoveku, koja otuda nikako ne može da se ograniči i zaustavi (tj. zadovolji), nego, povrh toga, etička strana te iste težnje, opravdavajući je, dodatno motiviše upuštanje u rat. Sa druge strane, carstvo nebesko kao koncepcija namenjeno je obuzdavanju i ograničavanju te iste težnje, te je otuda možemo smatrati antiratnom (tj. kao protivnu napadačkom, osvajačkom ratu).

Knjiga je od Bogorodice donela knezu Lazaru ponudu izbora između dva vrednosna poretka, između zemaljskog i nebeskog carstva, a ne između dve vrste vrednosti, zemaljskih i nebeskih. Bilo šta da izabere, Lazar će krenuti s vojskom, tj. neće odbaciti silu i moć, samo što će tu vojsku, u slučaju opredeljenja za carstvo nebesko, imati da pričesti u crkvi; pričešće je "nebeska overa" toga opredeljenja. pretpostavivši nebeski poredak zemaljskom, Lazar pričešćuje i "naređuje" vojsku na Kosovu i tako dočekuje Turke. Bitku koja je zatim usledila narodni pesnik, ni malo slučajno, opisuje kako se odvija u četiri talasa. Prvi talas vode stari Jug Bogdan i devet Jugovića, drugi vode Mrnjavčevići, treći "erceg" Stjepan i poslednji knez Lazar. Sa svakim sledećim talasom povećava se napetost i žestina u prizoru borbe – povećava se broj vojnika na srpskoj strani i broj ubijenih paša na turskoj. Srpska nadmoćnost i silina iz slike u sliku raste, da bi u četvrtoj slici tu nadmoć pesnik i otvoreno, s divljenjem, istakao:

"Mače vojsku srpski knez Lazare:u Laze je silni Srbalj bio,sedamdeset i sedam iljada,pa razgone po Kosovu Turke,ne dadu se ni gledati Turkom,da kamoli bojak biti s Turci".

Lazareva i srpska nadmoćnost nad Turcima toliko je velika da Turci ne mogu u "silne" Srbe ni da gledaju, kamoli da se biju s njima. Nameće se utisak kao da je Lazar zaboravio ili napustio svoj prvobitni izbor i u toku borbe, ponet slašću nadmoći, odlučio da odbaci carstvo nebesko i pobedi na zemaljskom planu. Takav utisak podupiru ne samo opisi srpske moći, ne samo pominjanje sokola na početku bitke (devet Jugovića kao devet "sivih sokolova"), nego i to što pesnik otvoreno veli da bi Lazar nadvladao Turke, ali se u odsudnom času pojavljuje izdajnik, Vuk Branković, koji skoro gotovu srpsku zemaljsku pobedu pretvara u poraz.

Međutim, Lazar nije izmenio svoj prvobitni izbor. Ako razlika između carstva zemaljskog i carstva nebeskog odgovara razvojnoj promeni ličnosti, promeni koja je sveobuhvatna, onda glavna svojstva prethodnog stanja, zemaljskog, moraju da se dovedu do svog punog izraza kako bi mogla da nastupi smena, preobražaj. I zato Lazar gine, gubi zemaljski život, što će reći da ulazi u nebesko carstvo nekom vrstom poslednje inicijacije. Još ranije izdaleka je mogućnost takvog raspleta ljudske moralno-religijske drame nagoveštavala i majka Jevrosima, govoreći jedinom sinu Marku Kraljeviću:

"Bolje ti je izgubiti glavunego svoju ogriješiti dušu!"

Ovi stihovi, ako se shvate kao izvod određenog moralnog kodeksa ili etičke koncepcije, savremenom čoveku, do kraja pogruženom u svet materijalnih i zemaljskih vrednosti, delovaće odbojno, možda će čak kod njega izazvati i podsmeh. Ali oni mogu delovati čak i zastrašujuće kada shvatimo da ih, kao amanet, sinu jedincu prenosi majka, biološka roditeljica čoveka. Od majke bismo pre očekivali obrnut poredak vrednosti, da joj je zemaljski život jedinog deteta iznad svega, iznad svih drugih vrednosti, uključiv i sopstveni život. Ipak, i majka Jevrosima i Bogorodica moralne vrednosti istine, pravde i univerzalnog dostojanstva pretpostavljaju vrednosti života. Ako uzmemo u obzir da nekoliko pesama iz kosovskog ciklusa uz Lazara vezuju mnoštvo elemenata koji izvorno pripadaju Isusu Hristu (kneževa večera kao tajna večera, Vuk Branković kao Juda Iskariotski, odsecanje glave i potom obretenje, kao raspeće i vaskrsenje, i sl.), onda razabiramo da je Bogorodica Lazaru isto što i Jevrosima Marku – majka. Lazar je poistovećen sa Hristom.

Da se za ženski lik, majku vezuje univerzalni moral, to je neobično ne samo kada se uporedi sa tipičnom slikom koju imamo o zemaljskoj majci. Neobično je to i kada pratimo razvoj religijskih sistema od mnogoboštva do hrišćanstva, gde nalazimo da se gotovo cela moralnost vezuje za muške likove, bogove ili proroke. Međutim, ako je u tom okviru uloga majke neobična, upravo u istom okviru ona se može i razumeti kao sasvim logična. Jer, odakle bi inače moglo doći ograničenje muškog zakona moći nego sa ženske ili materinske strane? A Bogorodica je u hrišćanstvu zaštitnica slabih

ne samo zato što svojom milosrdnom prirodom dopunjuje i ispravlja Božju prirodu, nego pre svega zato što moralnost nebeskog carstva upravo tako nalaže.

Dakle, Bogorodica u našoj pesmi nije jedan karakter ili priroda, ona je nosilac jednog vrednosnog poretka. Međutim, ako kažemo da je to jedan princip, ipak ne možemo tvrditi da je to ženski princip koji je nadređen muškom. Najpre to vidimo po tome što i Isus Hristos, Sin Bogorodičin, propoveda isti vrednosni poredak kao i majka, poredak carstva nebeskog. A vidimo to i po tome što Bogorodica Lazaru nije nametnula takav poredak, već mu je ponudila izbor. Najzad, isto to saglasje vidimo i kod majke Jevrosime i njenog sina Marka. Ono se ne ogleda samo u tome što se oboje stavljaju na stranu slabijeg, "nejakog" Uroša u sporu sa moćnim i gramzivim Mrnjavčevićima, nego pre svega što oboje, i majka i sin, podjednako drže do pravde i istine. Pesnik to izričito kazuje:

"kol’ko Marko težio na pravdu,tol’ko moli Jevrosima majka:Marko sine, jedini u majke,ne bila ti moja rana kleta,nemoj, sine, govoriti krivo,ni po babu, ni po stričevima,već po pravdi Boga istinoga".

Marko će, zapravo, zbog pravde koja je na strani slabijeg, doći u sukob sa ocem (koji će mu umalo doći glave) i u takvom opredeljenju imaće majčinu podršku. Između muževljeve i očinske moći i univerzalne pravde i majka i sin izabraće pravdu, istu onu pravdu koju je sam Bog Otac proklamovao. Odnosi između moći i univerzalne pravde uspostavljaju se na zemlji, zahtevani su i na zemlji, a ne samo na nebu.

Dakle, knez Lazar je imao samo taj izbor, ili da pobedi Turke i postane zarobljenik carstva zemaljskog, ili da pogine i zadobije slobodu carstva nebeskog. Uzmemo li u obzir da je ova moralno-religijska drama prikazana isključivo u kolektivno-istorijskoj ravni, drukčije i ne može biti. I Srbi su zaista, od vremena kada su nastale pesme kosovskog ciklusa, samo u toj ravni sagledavali ukrštanje temeljnih dimenzija svog i ljudskog položaja u svetu, razapinjući svoje biće između univerzalne pravde i moći zemaljskih sila. I baš zato što su jedino u toj ravni doživljavali kosovsko raspeće, oni nisu ni znali drugo nego da, u susretu sa jačim neprijateljem, ili da uđu u otvoren sukob i izginu, ili da prihvate zemaljski zakon jačeg i promene verom. U sukobu sa slabijim, pak, nisu ni hteli da vide opasnost. Međutim, to dvoje, otvoreni sukob i izdaja, nisu jedina rešenja. Nisu Lazar i Srbi jedini zaduženi da u ovom svetu drže carstvo nebesko kao što je Atlas zadužen da drži nebeski svod.

Mogućnost trećeg rešenja uočiće se onda kada se kosovska drama iz religijsko-istorijske ravni internalizacijom vrati čoveku pojedincu i od njega prihvati i kao svoja lična drama. Tada se kosovska bitka smešta i na unutrašnje poprište i odvija se kao unutrašnja moralna i duhovna borba za autonomiju, kroz razrešavanje oprečnosti čovekove zemaljske i nebeske prirode, biologije i duha. Tada to postaje stvar individualnog razvoja, pitanje integracije i ucelovljenja ličnosti.

Ako kažemo da vrednosni poredak carstva zemaljskog nestaje prenošenjem biološkog zakona moći i na moći zasnovanih razlika među ljudima neposredno na etički nivo, to je tačno samo u logičkom a ne i u psihološkom smislu. Naime, biološki zakon moći iskazuje se u oblasti psihičkog kao samoljublje ili oholost, dok se u oblasti međuljudskih odnosa ispoljava kao suparništvo. Oholost i suparništvo posreduju između biologije i etike, što znači da upotreba moći može preko oholosti da se zaobrne etikom zemaljskog carstva i da se okrene u društveno polje kroz pojedinačno i kolektivno suparništvo. Međutim, oholost može i dobrovoljno da se podvrgne univerzalnom vrednosnom poretku, carstvu nebeskom, i njime se ograniči. Tako još jednom vidimo da nije puka moć ona etički i religijski negativna kategorija (odnosno, nemoć nije vrlina), nego su to oholost i suparništvo pretočeni u koncepciju zemaljskog carstva, odnosno neobuzdani univerzalnim poretkom vrednosti. Drukčije rečeno, Lazareva fizička pogibija, kada se iz spoljašnje prenese na unutrašnju ravan, postaje samo smrt oholog i samoljubivog Ja.

Sada se lako može videti da postoje tri načelna rešenja za sukob sa zemaljskim moćnicima i silama koje ugrožavaju našu nezavisnost, pojedinačnu ili nacionalnu. Prvo rešenje i dalje ostaje otvoreni sukob, ali ne po svaku cenu, nego samo onda kada je on zasnovan na racionalnom odmeravanju gubitaka i šansi za pobedu, tj. za efikasnu odbranu lične i kolektivne nezavisnosti. To znači da se izbor trenutka za otvoreni sukob ne sme prepustiti neprijatelju koji je jači, jer će ga on birati upravo vodeći računa da razlika u snazi bude najviše njemu u prilog.

U međuvremenu postoji drugo rešenje, i put za njega biva otvoren tek internalizacijom spoljašnje, istorijske kosovske drame, u unutrašnju. Rešenje se sastoji u privremenom, prividnom i minimalnom ustupanju zakonu jačeg, odnosno sili. Ovo rešenje se sastoji u pravljenju kompromisa isključivo na nivou ponašanja, uz brižljivo i strpljivo održavanje vernosti carstvu nebeskom. Kako bi rekao C. G. Jung, to rešenje se sastoji u izgradnji persone, uz svu predostrožnost da se ne dozvoli poistovećivanje celine ličnosti sa tom personom. I. Kant bi to isto rekao na svoj način: moćniku se pokloniti telom, ali ne i duhom. Ako nije sramota pobeći pred medvedom u šumi, nije sramota ni ukloniti se pred čovekom koji je pribegao medveđim sredstvima postupanja sa ljudima.

Najzad, ako se u otvorenom sukobu sa neprijateljem koji je znatno jači gubi glava, u trećem rešenju gubi se duša. To rešenje sastoji se u izdaji, u potpunom napuštanju carstva nebeskog, priklanjanju jačem i prihvatanju njegove koncepcije carstva zemaljskog. Žrtvuje se duhovna priroda čoveka, postaje se zarobljenikom carstva zemaljskog i baštini se uzročnik novih ratova.

Smeštanje kosovske bitke između nebeskog i zemaljskog carstva isključivo u epsku, istorijsku i spoljašnju ravan, znači da je samo u tom istorijskom trenutku, 15/28. juna 1389. godine, otvoreni sukob sa nadmoćnijim neprijateljem bio neizbežan – jer neprijatelj je već bio tu, neprizvan, neizazvan i neumoljiv. I knez Lazar je obavio svoj istorijski zadatak, zapečativši smrću amanet na carstvo nebesko budućim generacijama. Ali taj istorijski trenutak je bio i prošao. Potonjim naraštajima ostavljeno je ne da bukvalno ponavljaju Lazarev podvig, nego da nauče kako da savladaju svoju sopstvenu oholost, svog unutrašnjeg Murata, odnosno kako da strpljivo, razborito i odvažno čuvaju i sebe i carstvo nebesko.

Naraštaji, međutim, to nisu hteli da uče i greške su vremenom postajale sve veće. Gubila se i glava i duša.

МУСИЋ СТЕФАН

Вино пије Мусићу СтеванеУ Мајдану чисто сребрномеУ свом красном двору господскоме;Вино служи Ваистина слуга.Кад се ладна поднапише вина,Ал' беседи Мусићу Стеване:"Ваистино, моје чедо драго!"Ја ћу лећи санак боравити,"Ти вечерај, па се напиј вина,"Па пошетај пред господског двора,"Па погледај чистом ведром небу;"Јели јасан месец на заоду,"Јел' даница на истоку звезда;"Јели нама путовати време"На Косово лепо поље равно"На рочиште честитоме кнезу;"Јер знадеш ли, моје чедо драго,"Кадоно смо на заклетви били"Како нас је заклињао кнеже,"Заклињао, проклињао љуто:""Ко је Србин и Србскога рода,""И од Србске крви и колена,""А не дош'о на бој на Косово,""Не имао од срца порода!""Ни мушкога ни девојачкога;""Од руке му ништа не родило!""Рујно вино ни шеница бела;""Рђом кап'о, док му је колена!""Леже Стева у меке душеке,

Повечера Ваистина слуга,Повечера и напи се вина,Па ишета пред господског двораИ погледа чистом ведром небу,Јесте јасан месец на заоду,Јест даница на истоку звезда;Јесте њима путовати времеНа Косово лепо поље равноНа рочиште честитоме кнезу;Па се шеће коњма у ахаре,Па изведе два коња витеза,Оседла и оправи лепо,Једног себи, другог господару;Па се шеће у господске дворе,И изнесе крстат свилен барјак,Па коме је дванаест крстова,Сви дванаест од чистога злата,И икона светога Јована,Крсно име Мусића Стевана,Прислони га уз господског двора,Па се шеће горе на чардаке,Да пробуди господара свога.Кад је био чардаку на врати,Коб га коби Стеванова љуба,Загрли га, па га и пољуби:"Богом брате, Ваистино слуго!"Вишњим Богом и светим Јованом!"До сад си ми верна слуга био,"Од јако си Богом побратиме,"Немој будит господара мога;"Јер сам јадна зао санак вид'ла,"Гди полети јато голубова,"И пред њима два сокола сива,"Испред нашег двора господскога,"Одлетише на Косово равно"И падоше међ' Муратов табор,"Гди падоше, већ се не дигоше;"То је, браћо, ваше зламеније,"Бојати се да не изгинете."Ал' беседи Ваистина слуга:"Драга секо, Стеванова љубо!"Не ћу, секо, невере чинити"Господару и моме и твоме;"Јер ти ниси на заклетви била,"Како нас је заклињао кнеже,"Заклињао, проклињао љуто:""Ко је Србин и Србскога рода,""И од Србске крви и колена,""А не дош'о на бој на Косово,""Од руке му ништа не родило!""Рујно вино, ни шеница бела;""Не имао пољског берићета!""Ни у дому од срца порода!""Рђом кап'о док му је колена!"""Па ја не смем невере чинити"Господару и моме и твоме."Већ ушета у чардаке горње,Па пробуди господара свога:"Устаните, драги господару!"Јесте нама путовати време."Уста Стева на ноге јуначке,

И умива своје лице бело,И облачи господско одело,Па припаса сабљу оковану,Па узима кондир вина рујна,Те напија красну славу БожјуСретна пута и крста часногаУ свом двору за столом својијем,Војводи је то и пре и послеПа ишета пред господске дворе,Уседоше два коња витеза,Разавише крстате барјаке,Ударише бубњи и свирале,Дигоше се Богом путовати.Бела и је зора забелилаНа Косову красном пољу равном,Сусрете и Косовка девојка,У руку јој два кондира златна,Оба златна, ал' обадва празна,Под пазуом клобук свиле беле,За клобуком бела кита перја,У дну перје сребром заливено,А по среди златом преплетено,И по врту бисером кићено;Ал' беседи Мусићу Стеване:"Божја помоћ, моја секо драга!"Гди си, душо, на ограшју била?"Откуда ти клобук свиле беле?"Дај ми, секо клобук свиле беле,"Да га познам, кога је војводе;"А тако ми срећна пута мога"Невере ти учинити не ћу!"Ал' беседи Косовка девојка:"Здраво да си, кнежева војводо!"Нисам нигди на ограшју била,"Рано ме је пробудила мајка,"Ми ранимо те воду грабимо;"Кад ја дођо на воду Ситницу,"Ал' Ситница мутна и поводна,"Носи, брате, коње и јунаке,"Турске капе и бијеле чалме,"Красне Србске бијеле клобуке"Овај клобук близу краја беше,"Ја загази у воду Ситницу,"И увати клобук свиле беле,"Брата имам од мене млађега,"Носим клобук брату рођеноме,"Ја сам млада мило ми је перје."Клобук даде кнежевој војводи,Чим га виде Мусићу Стеване,Чим га виде, тим га и познаде,Просу сузе низ господско лице,Удари се по колену руком,Чисти скерлет на колену пуче,Златна копча на десном рукаву:"Тешко мени и до Бога мога!"На мени је останула клетва"Од мојега честитога кнеза."Клобук даде Косовки девојки,Па се маши у џепове руком,Те јој даде три дуката жута:"Нај ти, секо, Косовка девојко!

"А ја идем на бој на Косово"У пресвето име Исусово,"Ако Бог да, те се натраг вратим,"Лепшим ћу те даривати даром;"Ако л', секо, ја погибо амо,"Помени ме по пешкешу моме."Ударише коње мамузама,Па Ситницу воду пребродише,Ударише у цареви табор.Како дође Мусићу Стеване,Три је паше био и убио,Кад започе бити четвртога,Ту погибе Мусићу СтеванеИ са њиме Ваистина слугаИ војске му дванаест иљада;И ту нам је и кнез погинуо.Ту су Србљи изгубили царствоЧеститога цара земаљскога.

Стефан Мусић је био српски средњовековни властелин из породице Мусић. Био је сестрић

кнеза Лазара Хребељановића и погинуо је у Косовској бици 1389. године. За разлику од већине

властеле, успомена на њега се сачувала у народној традицији из каснијих времена, посебно у

епској песмиМусић Стефан.

Садржај

Породица

Биографија

Сукоб са Николом Алтомановићем

У добу обласних господара

Косовска битка

Задужбина

У традицији

Литература

Референце

Породица

Стефан је био син челника Мусе и Драгане, сестре Лазара Хребељановића. У повељи цара

Уроша из 1363. године Муса се спомиње као челник. Иста повеља је одобрила размену између

Мусе и моћногкнеза Војислава Војиновића коме је челник препустио жупу Звечан у замену за

Брвеник, који се налазио на доњем Ибру. Венчање између Мусе и Драгане обављено је

најкасније 1355, а у браку су рођена три сина: Стефан, Лазар и Јован.[1] Најстарији, Стефан,

рођен је нешто пре 1356. године, а у првим важнијим догађајима у којима је учествовао 1373.

имао је најмање седамнаест година.[2] После Стефана рођен је Лазар, који је име добио по

ујаку, а затим Јован, који је највероватније рођен око 1358. године будући да се 1388. помиње

као топлички митрополит. За митрополита није могао бити рукоположен пре навршених

тридесет година живота.[3]

Биографија

Сукоб са Николом Алтомановићем

У каснијим догађајима, жупа Брвеник, посед Мусића, нашла се укљештена између Рудника и

Звечана који су припадали жупану Николи Алтомановићу. Могуће је да је Алтомановић

покушавао да истисне Мусиће који су пак, не само из родбинских обзира, стали уз кнеза Лазара.

Када су 1373. Лазар и његов савезник бан Босне Твртко I Котроманић поразили и заробили

Николу Алтомановића, угледни заточеник је, према Мавру Орбину:

„предан на чување некој властели, смртним својим непријатељима. Њихов поглавица био је

Стефан Мусић, који му је, по тајном одобрењу кнеза Лазара, дао ископати очи…“[4]

Пошто се челник Муса помиње у изворима последњи пут 1381. године, вест да је Стефан Мусић

већ 1373. сматран поглаваром једне групе властелина могла би се објаснити претпоставком да

се Муса већ тада повукао из политичког живота услед болести или старости, те да је

старешинство у оквиру породице предао најстаријем сину.[2]

Као и бројна друга властела из друге половине 14. века Стефан и Лазар Мусић се спомињу

на натписима под титулом господин. Титула је била скромна и тешко је одредити њен

хијерархијски положај унутар Лазареве кнежевине. Ипак, као кнежев сестрић и верни велможа,

могуће је да је Стефан Мусић уживао виши статус него што је то било одређено формалним

обележјима.[2] Као посебна привилегија коју је кнез даривао свом сестрићу могло је бити и

право на ковање сопственог новца. На тлу кнежевине Хребељановића кован је новац са

натписом СТЕФАН на аверсу без икакве додатне титуле. Мада је било историчара који су

сматрали да је кнез новац ковао у име свог малолетног сина Стефана Лазаревића, будућег

деспота, ипак је вероватнија могућност да је новац, по посебном одобрењу, ковао кнежев

сестрић.

У добу обласних господара

За разлику од зета Вука Бранковића, који је својој властели дозвољавао да кују сопствени

новац, Лазар је био неупоредиво строжији по том питању, па се тако дозвола Стефану Мусићу

да кује новац могла сматрати изванредном привилегијом. Рудно богатство Брвеника било је

довољно да Стефан Мусић развије сопствену ковницу а затим утврди богате трговачке везе са

Дубровником.[5]

За разлику од српских извора који увек помињу Мусиће по имену, дубровачке исправе их

редовно помињу и по презимену премда се оно писало у неколико различитих

варијанти: Musich, Molsich, Mosich и Mulsich.[2] Трговачке везе са Дубровником Стефан Мусић је

одржавао бар од 1378. године када се први пут помиње у документима Републике св. Влаха.

Дубровачко Велико веће је 1388. даривало Стефана и Лазара поводом свадбе у њиховој кући.

Историчари су закључили да се овом приликом највероватније женио млађи Лазар, пошто је

Стефан већ имао 35 година.[6] Последњи документ из Дубровника који спомиње Стефана

Мусића датира од 9. фебруара 1389. када је Велико веће решило да српском великашу поклони

ратничку опрему. Могуће је да је развој догађаја диктирао управо овакав дар.[6]

Косовска битка

Браћа Стефан и Лазар су, следећи свог ујака, учествовали у Косовској бици на Видовдан 1389.

године. Патријарх Данило III их је споменуо међу онима који су погинули у боју приликом описа

преноса моштију кнеза Лазара у Раваницу. О Стефановом учешћу у боју посредно сведочи

познија историја Мехмеда Нешрија са краја 15. или почетка 16. века. Нешрија, чији опис

Косовској боја није веродостојан, је записао како се на десном крилу српске војске заједно са

Вуком Бранковићем налазио и кнежев братанац/сестрић. Османски историчар, иако је писао са

приличне временске дистанце, вероватно је познавао имена главних учесника у Косовском боју.

У сваком случају, Нешријина вест је једини помен конкретне улоге коју је Стефан Мусић могао

имати у чувеној бици.[6]

Погибију браће Стефана и Лазара преживео је њихов млађи брат митрополит Јован о чијем се

датуму смрти ништа не зна. Такође, дубровачки акт из 1402. помиње да су тада у Дубровнику

боравили Стефан Мусић и мајка му Јелена. Сматра се да се радило о удовици Лазара Мусића и

њеном сину који је, по свему судећи, име добио по стрицу.[8]

Задужбина

Фотографија манастира Нова Павлица, савремен изглед.

Мусићи су иза себе оставили и задужбину у виду цркве Богорочиног Ваведења у Новој Павлици.

[3] Сматра се да је култ Богородичиног Ваведења био посебно раширен у Србији у другој

половини 14. века. Браћа су у цркви приказана на ктиторском портрету, а ктиторски натпис

идентификује Стефана као сина Мусе и Драгане и сестрића кнеза Лазара. Ипак, у цркви нема и

портрета кнеза Лазара који је као сизерен браће Мусића могао бити приказан како посредује

између ктитора и свеца или како благосиља дар у виду задужбине. Чињеница да је Лазар

вероватно самостално ковао новац, да је, такође самостално, комуницирао са Дубровачком

републиком и да Лазар није приказан уз ктиторски портрет још једном подвлачи да су Мусићи

уживали посебан положај међу властелом кнеза Лазара. Када су кнежеве мошти преношене у

Раваницу преноћиле су у Новој Павлици крај гробова његових сестрића.[1] Сматра се да је

манастир Нова Павлица био место раног ширења култа кнеза Лазара. Наиме, на натпису у

манастиру Нова Павлица истиче се са поносом сродство Стефана Мусића сасветим кнезом

Лазаром, самодржавним господином Србљем и Подунавију.[7] Приликом археолошких

ископавања у Новој Павлици су откривени и гробови браће Мусића, оријентисани према

њиховом ктиторском портрету, а антрополошка истраживања су дала оквирну представу о

физичкој грађи Стефана и Лазара Мусића. О конкретном узроку њихове смрти није било могуће

дати стручну процену.[2]

У традицији

Ктиторски портрет из манастира Нова Павлица на коме су приказани Стефан иЛазар Мусић.

Стефан Мусић један је од неколицине српских средњовековних властелина који су постали део

епске традиције. Мусић је остао забележен у вези са Косовском битком, догађајем који је у

српској епској традицији заузео изузетно место. Вук Стефановић Караџић је у Српском

рјечнику (1818) навео постојање целовите песме о Косовској бици, Лазарице, али је није

пронашао код певача свог времена. И у писаној књижевности пре Вука Стефановића Караџића

забележен је приказ Косовске битке заснован на епском предању, на пример у Краљевству

Словена Мавра Орбина. Косовски циклус песама имао је дугу и сложену генезу, тежиште

мотива у различитим песмама је мењано а сама епска традиција је бележена у више наврата

тако да је сачувано више различитих верзија песме о Стефану Мусићу. У 18. веку настао

је Ерлангенски рукопис који представља најважнију предвуковску збирку народне поезије и о

њему се налази песма о Стефану Мусићу.[9] У песмарици Аврама Милетића из 1779. године

забележена је песма Историја Мусића Стефана, једна од две десетерачке песме у овом

зборнику која је двоструко краћа од потоње верзије коју је забележио Вук Стефановић Караџић.

Међу песмама Вукове збирке о Косовској бици историчар књижевности Јован Деретић издвојио

је две групе— у прву групу спадају песме чије је тежиште на самом догађају и кључним епским

личностима, кнезу Лазару и Милошу Обилићу, и то су епске историјске песме док је тежиште

других на индивидуалним особинама личности и њиховим унутрашњим моралним сукобима. У

другу групу убраја се и песмаМусић Стефан, који Деретић сврстава међу уметнички најуспелије

песме косовског циклуса.[10] ПесмуМусић Стефан Вук је забележио од Слепице из Гргуреваца.

Он је за ову народну певачицу сазнао док је боравио у Срему 1816. године а по повратку у Беч

писао је Лукијану Мушицком молећи га да неко из братства манастира Шишатовац, где је

Мушицки био настојник, забележи оне три косовске песме, по којима је Слепица из Гргуреваца

очито била позната. Мушицки је изашао у сусрет Вуку и послао му крајем године чак десет

песама, међу којима је Вук означио четири као оне које потичу од Слепице из Гргуреваца али су

каснији истраживачи у ту групу убројали још неке песме, међу њима и песму Мусић Стефан. У

песми Мусић Стефан, како оној забележеној у песмарици Аврама Милетића тако и оној која је

забележена за Вукову збирку, Стефан долази на бојно поље са закашњењем али одлучује да се

прикључи бици и поред извесности пораза, мотивисан подсећањем на кнежеву клетву.[11] За

песме забележене у предвуковском времену карактеристично је изостављање етнонима што

указује на сложен пут настајања косовског епског циклуса, док се опредељење за битку која је

већ изгубљена, а ради испуњења завета уклапа својим главним мотивима у песме забележене

од Слепице из Гргуреваца.

Стефан Мусић се јавља и у новој српској књижевности. Наиме, у роману Милована

Видаковића Усамљени јуноша Стефан Мусић је отац Тихомиља, једне од главних личности

романа. Тихомиљ у роману приповеда о једној својој успомени из детињства која представља

књижевну обраду мотива из предања у вези са Косовском битком и приказом ове битке у делу

Јована Рајића. У тој приповести Стефан Мусић разговара са великашима о очекиваној издаји

Вука Бранковића, Лазаревој сумњи на Милоша Обилића, свађи супруга Вука Бранковића и

Милоша Обилића и о другим појединостима у вези са будућом битком. Ток битке, такође

заснован на традиционалним представама, приповеда гласник када долази код Анастасије,

супруге Стефана Мусића, а на вест о погибији супруга и она умире и тако Тихомиљ остаје

сироче. Мотиви ове приповести преузети су из епске традиције и историјског дела Јована Рајића

али су подвргнути особитој књижевној обради а имена су једино што поједине личности романа

везује за историјска дешавања.

Царица Милица и Владета војводаПошетала царица Милица

испод града бијела Крушевца;

с коме шећу двије миле кћери:

Вукосава и лијепа Мара.

К њима језди Владета војвода

на дорату, на коњу доброме;

Владета је коња ознојио

и у б'јелу пјену обукао.

Пита њега царица Милица:

"Ој, бога ти, кнежева војводо,

што си тако коња ознојио?

Не идеш ли са поља Косова?

Не виђе'ли честитога кнеза,

господара и мога и твога?"

Ал' бесједи Владета војвода:

"Ој, бога ми, царице Милице,

та ја идем са поља Косова,

ал' не виђех честитога кнеза,

већ ја виђех кнежева зеленка,

ћерају га по Косову Турци,

а кнез мислим да је погинуо".

Кад то зачу царица Милица,

проли сузе низ бијело лице,

пак још пита Владету војводу:

"Још ми кажи, кнежева војводо,

кад си био на Косову равну,

не виђе ли девет Југовића

и десетог старог Југ-Богдана?"

Ал' бесједи Владета војвода:

"Та ја прођох кроз Косово равно,

и ја виђех девет Југовића

и десетог старог Југ-Богдана:

они бјеху у пола Косова,

крваве им руке до рамена

и зелени мачи до балчака,

али су им малаксале руке

сијекући по Косову Турке".

Још му рече царица Милица:

"Стан', почекај, кнежева војводо!

Не виђе ли још два зета моја:

Бранковића, Милош-Обилића?"

Ал' бесједи Владета војвода:

"Та ја прођох кроз Косово равно,

и ја виђех Милош-Обилића:

он стајаше у пољу Косову,

на бојно се копље наслонио,

бојно му се копље преломило,

пак на њега Турци навалише,

досад мислим да је погинуо;

ал' не виђех Вука Бранковића,

не виђех га, не вид'ло га сунце!

Он издаде честитога кнеза,

господара и мога и твога".

Царица Милица и змај од ЈастрепцаВала Богу, вала јединоме!

Цар Лазаре сједе за вечеру,

Покрај њега царица Милица;

Милица је сјета невесела,

У образу бл'једа и потмула;

А пита је славан цар Лазаре.

"О Милице, о моја царице!

"Што те питам, право да ми кажеш:

"Што си тако сјетна невесела,

"У образу бл'једа и потмула?

"Шта т' је мало у двору нашему?"

Вели њему царица Милица:

"Цар-Лазаре, Српска круно златна!

"Кад ме питаш, право ћу ти казат':

"Свашта доста у двору нашему,

"Него има годиница дана

"Како је се змаје навадио,

"Навадио змаје од Јастрепца,

"Те долази на бијелу кулу,

"Те ме љуби на бијелој кули."

Кад то чуо славан цар Лазаре,

Он говори царици Милици.

"Чу ли мене, царице Милице!

"Када буде вече по вечери,

"Те отидеш на бијелу кулу,

"А дође ти змаје од Јастрепца,

"Упитајде змаја од Јастрепца,

"Боји ли се још кога до Бога,

"И на земљи какога јунака."

Мало време за тим постојало,

Оде царе на танке чардаке,

А царица на високу кулу.

Мало било, за Дуго не било,

Засија се Јастребац планина

А полеће змаје од Јастрепца

Од Змајевца од воде студене,

Те се прими уз Крушево равно

А долеће на бијеле куле,

Те он паде на меке душеке,

Збаци змаје рухо огњевито,

Па с царицом леже на јастуке.

Онда вели царица Милица:

"О Бога ти, змаје од Јастрепца!

"Кад долазиш на бијелу кулу,

"Те ти са мном лежиш у душеку,

"Бојиш ли се још кога до Бога,

"Ја на земљи какога јунака?"

Али вели змаје од Јастрепца:

"Муч' Милице, муком замукнула!

"Томе те је Лазо научио."

Милица се змају кунијаше:

"Није, змаје, живота ми мога!

"Већ те видим да си добар јунак."

А кад чуо змаје од Јастрепца,

Превари се, уједе га гуја,

Па царици оде говорити:

"О Милице, о моја царице!

"Кад ме питаш, да ти право кажем

"Што је земље на четири стране,

"Не бојим се никога до Бога

"Ни на земљи какога јунака,

"До што кажу Сријем земљу равну

"И у њему село Купиново,

"А у селу Змај-Деспота Вука,

"Њега с' бојим на земљи јунака,

"Јер ја Вука одавно познајем:

"Кад смо били ђеца у лудости,

"У Јастрепцу високој планини,

"Те кад би се игре поиграли,

"Свагда би ме надиграо Вуче;

"Њега с' бојим на земљи јунака."

То ти змаје у ријечи бјеше,

А изиђе даница звијезда,

Те се крену змаје од Јастрепца

И одлеће Јастрепцу планини,

А царица цару на чардаке,

Те казује, шта ј' од змаја чула

А кад царе саслуша Милицу,

Он отиде ситну књигу писат',

Те је шаље Сријем-земљи равној

На кољено Змај-Деспоту Вуку:

"Чујеш мене, Змај-Деспоте Вуче!

"Дођи мене ка Крушевцу граду,

"Те погуби змаја од Јастрепца,

"Да ми змаје царицу не љуби,

"А даћу ти три товара блага,

"И даћу ти Сремску бановину

"У државу за живота твога."

Оде књига Сријем-земљи равној,

А кад дође Змај-Деспоту Вуку,

Те је Вуче књигу проучио,

Жао му је змаја погубити,

Па се Вуче врло замислио:

Ал' ће ићи, али ићи не ће;

Све мислио, на једно смислио,

Те с' опреми на танку чардаку,

А сиде се у подруме вранцу,

Виловита вранца посједнуо,

Ноћом оде ка Крушевцу граду,

Па не шћеде Лазаревој кули,

Веће паде у поље Крушево

У пшеницу славнога Лазара.

Туна Вуче вранца припињаше,

А пребијел шатор распињаше.

У том свану и ограну сунце,

Уранио славан цар Лазаре,

Те се шета по тананој кули,

Метну очи низ поље Крушево,

Те угледа шатор у пшеници

И под њиме Змај-Деспота Вука,

Па казује царици Милици:

"О Милице, о моја царице!

"Чудан јунак у пољу нашему

"У пшеници шатор разапео,

"И он сједи, пије рујно вино."

А кад чула царица Милица,

Метну очи пољу у пшеницу,

Те познаде Змај-Деспота Вука,

Па је тихо цару говорила,

"Оно јесте Змај-Деспоте Вуче:

"Онаки је змаје од Јастрепца."

Кад зачуо славан цар Лазаре,

Оправи му господску ужину

И спреми му вина рујевнога,

А зове га себе на вечеру;

Али Вуче на вечеру не ће,

Веће оста у пољу Крушеву,

И цару је 'вако поручио:

"Нека каже царици Милици,

"Нек на кули не затвори врата,

"И нек чека змаја на душеку,

"А нека му за ме не казује,

"А ја знадем, кад ћу ударити

"И како ћу змаја погубити."

Слуга каза цару честитоме,

А цар госпи царици Милици.

Тако било, за дуго не било:

Данак прође, тавна ноћца дође,

Те цар оде на танке чардаке,

А царица на бијелу кулу,

Па на кули не затвори врата,

Него чека змаја од Јастрепца.

Мало било време постајало,

Засија се Јастребац планина

И полеће змаје од Јастрепца,

Право паде на бијелу кулу,

Те царици сједе у душеке,

Ал' повика Змај-Деспоте Вуче:

"Ко се љуби на бијелој кули,

"Нек излази из бијеле куле

"Зар не види, ђе је погинуо?"

Кад то чуо змаје од Јастрепца,

А он рече царици Милици:

"Хеј Милице, да те Бог убије!

"Ти си мене издала Лазару."

То изрече, из куле утече,

Па не бјежи Јастрепцу планини,

Већ побјеже небу под облаке,

А ћера га Змај-Деспоте Вуче,

На високо њега сустигао,

Удари га тешком топузином,

Те му преби у рамену крила,

Змаје паде у зелену траву,

Па запишта, као змија љута:

"'Вако било свакоме јунаку,

"Који свашта љуби својој каже!"

А долеће Змај-Деспоте Вуче,

Те он Змају одсијече главу,

Однесе је цару на чардаке,

Баци му је на свил'ну сеџаду.

А кад Лазо сагледао главу,

Од стра' њега увати грозница,

Па он спреми Змај-Деспоту Вуку,

Спреми њему три товара блага,

И спреми му сићана вермана

А за ону Сремску бановину

У државу Змај-Деспоту Вуку

Докле тече сунца и мјесеца

И његова ђела и кољена;

Па је Лазо говорио Вуку:

"Ето сине, Змај-Деспоте Вуче,

"Ето тебе неколико блага;

"Ако тебе понестане блага,

"А ти дођи поочиму твоме,

"Биће блага колико ти драго."

И по том су време живовали

И свој своме био на невољи,

Те с' помиње јунак по јунаштву,

Као добар данак у години.

ZIDANJE RAVANICE

Službu služi slavni knez LazareU Kruševcu šancu šarenome,Službu služi svetog Amosija;

Svu gospodu zove na svetogaSa knjigama i sa zdravicama.

Skupi mu se sva Srpska gospoda,Pa je redom u sovri posadi

Po gospostvu i po starješinstvu,Uvrh sovre slavni knez Lazare.

Tu sjedoše piti vino ladno.Taman biše vina najvišega,

I o svakom dobru besjeđahu,Al' pošeta gospođa Milica,

Lako šeta po carskom divanu,Na njojzi je do devet ćemera,Ispod grla do devet đerdana,

A na glavi devet perišana,Povrh toga kruna pozlaćenaA u njojzi tri kamena draga,

Sjaje noćom, kako daljom sunce;Pa besjedi slavnome Lazaru:

"Gospodine, slavni knez-Lazare!"Zazor mene u te pogledati,"A kamo li s tobom govoriti,"Bit' ne može, govoriti hoću:"Što bijahu Nemanjići stari,"Carovaše, pa i preminuše,"Ne trpaše na gomile blago,

"No gradiše s njime zadužbine,"Sagradiše mloge namastire:"Sagradiše visoke Dečane,

"Baš Dečane više Đakovice;"Paćaršiju više Peći ravne;

"U Drenici bijela Deviča,

"I Petrovu crkvu pod Pazarom;"Malo više Đurđeve Stupove,

"Sopoćane navrh Raške ladne,"I Trojicu u Hercegovini,

"Crkvu Janju u Starome Vlahu;"I Pavlicu ispod Jadovnika,"Studenicu ispod Brvenika;

"Crkvu Žiču više Karanovca;"U Prizrenu crkvu svetu Petku;"Gračanicu u Kosovu ravnom;"Sve to jesu njine zadužbine;

"Ti ostade u stolu njinome"I potrpa na gomile blago,

"A ne gradi nigđe zadužbine;"Eto nama ne će pristat' blago

"Ni za zdravlje ni za našu dušu,"A ni nama, ni kome našemu."Tad' govori slavni knez Lazare:"Čujete li, sva Srpska gospodo!

"Šta govori gospođa Milica,"Jer ne gradim nigđe zadužbine?

"Hoću gradit' crkvu Ravanicu"U Resavi kraj vode Ravana;"Imam blaga, koliko mi drago,

"Udariću temelj od olova,"Pa ću crkvi sagraditi platna,"Sagradiću od srebra bijela,

"Pokriću je žeženijem zlatom,"Podnizati drobnijem biserom,

"Popunjati dragijem kamenjem."Sva gospoda na noge ustala,I časno se knezu poklonila:

"Gradi, kneže, biće ti za dušu,"I za zdravlje Visokom Stevanu."

No tu sjedi Obilić Milošu,Sjedi Miloš dolje udno sovre,Miloš sjedi, ništa ne besjedi;Al' to viđe slavni knez LazareĐe mu Miloš ništa ne besjedi,Nazdravi mu zlatnu kupu vina:

"Zdrav da si mi, vojvoda Milošu!

"Pa mi i ti štogođ progovori,"Jera hoću zadužbinu gradit'."

Skoči Miloš od zemlje na noge,Skide s glave samur i čelenke,Pa je časno kneza podvorio;Dodaše mu zlatnu kupu vina,Primi Miloš zlatnu kupu vina,Ne pije je, počne besjediti:

"Vala kneže, na besjedi tvojoj!"Što ti hoćeš zadužbinu gradit',

"Vreme nije, niti može biti;"Uzmi, kneže, knjige carostavne,"Te ti gledaj, što nam knjige kažu:

"Nastalo je pošljednje vrijeme,"Hoće Turci carstvo preuzeti,

"Hoće Turci brzo carovati,"Oboriće naše zadužbine,"Oboriće naše namastire,"Oboriće crkvu Ravanicu,"Iskopaće temelj od olova,"Slijevaće u tope đulove,

"Te će naše razbijat' gradove;"I crkvi će rasturiti platna,"Slijevaće na ate ratove;

"Hoće crkvi pokrov rasturiti,"Kadunama kovati đerdane;"Sa crkve će biser raznizati,

"Kadunama podnizat' đerdane;"Povadiće to drago kamenje,

"Udarat' ga sabljom' u balčake"I kadama u zlatno prstenje;

"Već me ču li, slavni knez-Lazare!"Da kopamo mermera kamena,"Da gradimo crkvu od kamena,

"I Turci će carstvo preuzeti"I naše će zadužbine služit'"Od vijeka do suda Božjega:

"Od kamena nikom ni kamena."Kad to začu slavni knez Lazare,

Tad' Milošu bio govorio:"Vala tebe, vojvoda Milošu!

"Vala tebe, na tvojoj besjedi,"Istina je, kako što govoriš."

Јуришић Јанко Штампајте

Нешто цвили у Стамболу граду;Да л' је гуја, да л' је вила б'јела?

Нит' је гуја, ни бијела вила,Но је јунак Јуришићу Јанко;Ако цвили, и невоља му је:Ево има три године дана,

Ка' је Јанко таме допаднуо,Бре тавнице цара тирјанина,Тирјанскога цара Сулејмана;Јесте њему тама додијала,

Те он цвили јутром и вечером,Досадио студену камену,

А некмо ли цару Сулејману.Тад' долази царе Сулејмане,Он долази тавници на врата,Те дозивље Јуришића Јанка:"Копилане, Јуришићу Јанко!"Која ти је голема невоља,

"Те ти цвилиш у мојој тавници?"Ал' си гладан, ал' си ожеднио?

"Али си се силан ужелио,"Ужелио младе кауркиње?"Тад' говори Јуришићу Јанко:"Воља ти је, царе, бесједити;

"Нит' сам гладан, нит' сам ожеднио;"А мене су жеље пролазиле,"Још како сам пао у тавницу;"Но је мене тама досадила.

"Султан:царе, ако Бога знадеш!"Ишти блага, колико ти драго,

"Пушти, царе, кости из тавнице."Ал' говори царе Сулејмане:

"Бре, курвићу, Јуришићу Јанко!"Не ћу тебе паре ни динара,

"Но ти хоћу, право да ми кажеш,

"Које оно бјеху три војводе,"Штоно моју крдисаше војску,

"Кад ја иђах кроз Косово равно?"Тад' говори Јуришићу Јанко:

"Вољан буди, царе, говорити,"Кад ме питаш, право ћу ти казат':

"Штоно бјеше најпрва војвода,"Што веома разгоњаше Турке,"Нагоњаше у Лаб и Ситницу,

"Оно бјеше Краљевићу Марко;"Штоно бјеше за њиме војвода,"Што веома с'јецијаше Турке,"Оно бјеше нејачак Огњане,

"Мио сестрић Краљевића Марка;"А што бјеше трећа војевода,

"Штоно сабљу бритку саломио,"Па на копље набијаше Турке,"Преко себе у Лаб потезаше,"Потезаше у Лаб и Ситницу,"Оно бјеше Јуришићу Јанко,"Ето ти га, царе, у тавници,

"Чини од њег шта је теби драго."Тад' говори царе Сулејмане:

"Бре, курвићу, Јуришићу Јанко!"Коју муку најволиш мучити,"Оном ћу ти душу извадити:"Али волиш по мору пливати,"Али волиш на ватри горети,

"Али волиш, да те растргнемо,"Растргнемо коњма на репове?"

Тад' говори Јуришићу Јанко:"Вољан јеси, царе, на бесједи;"Ником муке миле мучит' нису,

"Али веће кад бити не море:"Нисам риба, да по мору пливам;"Нисам дрво, да на ватри горим;"Курва нисам, да ме растржете,"Растржете коњма на репове;"Но ја јесам јунак од јунака:

"Дај ми, царе, коња разломљена,"Нејахана тридесет година,"Нејахана, на бој нећерана;

"И дај мене сабљу посталицу,

"Невађену тридесет година,"Невађену, на бој исношену,"Која се је рђом протурила,

"Те с' из кора извадит' не море;"Па ме пусти у поље широко,"А напусти двјеста јањичара,

"Нека мене на сабљам' разнесу,"Нек погинем јунак на јунаштву.

То је њега царе послушао,Даде њему коња разломљена,

Нејахана тридесет година,Нејахана, на бој нећерана;

И Даде му сабљу посталицу,Невађену тридесет година,Невађену, на бој неношену,Која се је рђом протурила,

Те с' из кора извадит' не море;Па га пусти у поље широко,А за њиме двјеста јањичара.Кад се Јанко коња доватио,Љуто Јанко коња удараше,А љуће му коњиц побјегао,Побјегао пољем широкијем,

За њим трчи двјеста јањичара.Једно Туре измакнуло било,

Не би л' Јанку уграбило главу,Да у цара узима бакшиша:Сустигнуло Јуришића Јанка,

Кад се Јанко виђе на невољи,Он помену Бога истинога,О појаса сабљу потегао,

Извади се; ка' нова с ковача,Па дочека оно Туре младо

А на сабљу и на десну руку,Удари га по свил'ну појасу.Двије поле са коња падоше.Туре паде, а Јанко допаде,Па сустала коња одјахао,На Турскога ђога узјахао.И узе му сабљу од појаса,Па на Турке јуриш учиниоПола их је сабљом исјекао.А пола их цару опремио;

Па отиде пољем широкијемДвору своме здраво и весело.

Proleće 1386. godine. Granice Srbije potresaju upadi osmanlijskih pljačkaških hordi. U jednom takvom

prepadu, brzi osmanlijski konjanici uspevaju da iz pograničnog manastira ukradu kivot čija je sadržina

poznata samo srpskom knezu Lazaru Hrebeljanoviću. Lazar odlučuje da pošalje poteru i za taj zadatak

bira dvojicu pripadnika viteškog Reda Zmaja – svog kuma, topličkog vojvodu Milana, i njegovog

pobratima, čuvenog mačevaoca Ivana Kosančića. Njima se pridružuje i mladi, svojeglavi vitez Miloš

Obilić, koji je zaprosio ruku najmlađe Lazareve kćeri.

Trojka kreće u potragu prateći krvavi trag pljačkaša – od Lazareve prestonice Kruševca do Prilepa gde ih

čeka stari prijatelj, kraljević Marko Mrnjavčević. U Prilepu nalaze trgovca starinama za koga se priča da je

u dosluhu sa demonima. U isto vreme, silna osmanlijska vojska čeka utaborena kod Serdike, a kada

glasovi predaka šapnu na uvo emiru Muratu da je kucnuo čas, on se odlučuje na pokret. Prvo na udaru je

pogranično utvrđenje Pirot, čiji je kapetan Lazar Musić, knežev rođak, rešen pre da umre nego da

Osmanlijama preda tvrđavu.

Na samoj granici hrišćanstva, na bedemima ispred kojih se vijore crne zastave i ratni bubnjevi odjekuju u

dugim noćima, bitka za kapije Evrope može da počne.

Likovi[уреди]

Knez Lazar - Sin Pribca Hrebeljanovića, velikog sluge na dvoru Dušana Silnog. Rodio se u Prilepcu kod

Novog Brda i još u ranoj mladosti postao dvorski službenik, prvo na Dušanovom a potom i na Uroševom

dvoru. U Uroševoj službi je ostao do 1365. godine, kada je Uroš za savladara dobio Vukašina

Mrnjavčevića. Od te godine, Lazar se javlja kao jedan od petnaestorice velikaša koji su se osamostalili na

teritoriji nekadašnjeg Dušanovog carstva, prema zapisima iz tog doba, imao je oblast u okolini Rudnika.

Od tada nosi titulu kneza, ona je glasila: „Stefan Lazar, knez i samodržavni gospodin Srba i Podunavlja i

Primorja.“ Bio je oženjen Milicom, kćerkom kneza Vratka, koja je bila od nemanjićke loze, po Vukanu,

sinu Stefana Nemanje. Učestvovao je u građanskom ratu koji je podelio srpsko carstvo nakon smrti

Dušana Silnog i iz njega, nakon rasapa velikog župana Nikole Altomanovića, izašao kao najmoćniji

velikaš. Za prestono mesto je izabrao Kruševac gde je sagradio jako utvrđenje. Odrekao se prava na

srpski presto u korist Tvrtka I, iako je na njega imao pravo zahvaljujući krvnim vezama svoje supruge

Milice sa lozom Nemanjića. Država kneza Lazara prostirala se između tokova Save i Dunava na severu,

Timoka na istoku, Drine na zapadu i Biničke reke na jugu. Zaslužan je za skidanje anateme koju je na

srpsku Crkvu bacila Carigradska patrijaršija, kao i za konačno izmirenje dveju crkava. Uopšte uzev, knez

Lazar je imao najveću podršku od srpske Crkve od svih velikaša toga vremena, toliko da ga je sama

Crkva smatrala nosiocem kontinuiteta vlasti potekle od Nemanjića i nezvaničnim naslednikom carske

krune. Otud je u narodnoj epici i predanju Lazar češće pominjan kao car nego kao knez. Među prvima je

uvideo opasnost od najezde Osmanlija i porazio ih je u dva navrata, prvo na Dubravici kod Paraćina a

zatim na Pločniku. Treći sudar sa njima na Vidovdan 1389. godine pokazao se kao koban po njega.

Poginuo je u samoj bici, prema jednoj verziji, prema drugoj – zarobljen i pogubljen po Bajazitovom

naređenju. Ta njegova mučenička smrt uvela ga je ne samo u red svetaca već i među omiljene srpske

istorijske ličnosti.

Murat I - Mlađi sin Orhana Gazija koji je na tron došao nakon pogibije svog starijeg brata Sulejmana.

Nosio je nadimak Hudavedigar što znači Pravedni. Murat je značajan po tome što je bio prvi osmanski

vladar koji je sa svojom vojskom zakoračio na tlo Evrope ili Rumelije, kako su Osmanlije nazivali Evropu

(Rumelija znači doslovce zemlja Rimljana). Bio je veoma uspešan vojskovođa i za kratko vreme je osvojio

znatne teritorije. Nakon što su pred njegovom vojskom pale tvrđave Nebet, Čorlu, Mezeli i Burgas osvojio

je i Didimotihon, rezidenciju Jovana Kantakuzina. Jedrene, koje će postati njegova evropska prestonica

Murat uzima 1361. (prema nekim hroničarima 1369. godine). U prvoj polovini 1371. Murat prelazi u Malu

Aziju što koriste srpski velikaši – despot Uglješa Mrnjavčević i njegov brat kralj Vukašin Mrnjavčević. Ta

velika srpska vojska (prema nekim procenama bilo je oko 70.000 ratnika) doživljava strašan poraz 26.

septembra 1371. kod Černomena na reci Marici. Nakon toga su Makedonija i hrišćanske zemlje iza nje

bile potpuno otvorene za dalja Muratova osvajanja. Posle pada zapadne Bugarske Romejsko carstvo

(Vizantija) postaje njegov vazal. U proleće 1386. emir Murat kreće u pohod na Srbiju koji će se pokazati

kobnim po njega. Pohod je u početku imao uspeha i usledila su osvajanja Pirota i Niša, posle kojih velika

turska vojska predvođena Muratom ulazi u uski džep u slivu reke Toplice blizu mesta zvanog Pločnik.

Tamo doživljavaju katastrofalan poraz koji im nanose srpski knez Lazar i njegovi vazali. Prema nekim

izvorima iz tog doba, poraz je bio tako veliki da su Turci u toj bici izgubili dve trećine vojske a sam sultan

se spasao begom u zadnji čas. Ovo je znatno usporilo osmanlijsku ekspanziju na zapad, ali Murat

odlučuje da ponovo krene na Srbiju tri godine kasnije. U boju na Kosovu 1389. godine gine zajedno sa

svojim sinom Jakubom Čelebijom, nakon čega ga na prestolu nasleđuje sin Bajazit. Za Murata se

pogrešno veruje da je osnovao korpus janjičara, takođe, zanimljiva činjenica je da je bio nepismen,

potpisivao se na dokumenta tako što bi umočio dlan u mastilo i ostavio otisak na hartiji. Nije voleo učene

ljude i mnoge od njih je proterao iz carstva. Bio je prekaljeni ratnik, odličan strateg, strog ali pravedan

vladar, predan veri i širenju carstva. Sahranjen je u Brusi gde počivaju i njegov otac i deda.

Ivan Kosančić - Kosanički vojvoda Ivan, sin Ognjena Kosančića, viteza iz pratnje Dušana Silnog.

Kosančić je bio najbolji mačevalac u srpskoj vojsci, poznat i po osobenom načinu borbe sa dva mača –

dugim i kratkim. Bio je poznat i kao Zmaj od Radana, što se dovodi u vezu sa njegovom pripadnošću

viteškom Redu Zmaja ili Redu Svetog Đorđa. U narodu se zbog njegovih sposobnosti verovalo da je od

vilinskog roda, da je neranjiv i da govori nemušt jezik. Kosančić je bio izuzetno obrazovan, govorio je

tečno nekoliko jezika, od svih srpskih vitezova on je najbolje poznavao Osmanlije, njihove običaje,

zakone, vojnu taktiku... Kosančiću se pripisuju epiteti slični onima koje je imao Sveti Đorđe i ostali sveti

ratnici. Takođe, prisutne su i analogije sa starim slovenskim paganskim božanstvima. Kosančić je bio

jedan od dvanaestorice vitezova koji su predvodili napad na turskog sultana u Kosovskoj bici.

Miloš Obilić - Mladi i svojeglavi braničevski vojvoda koji nije bio plemenitog porekla ali je plemićko

dostojanstvo stekao svojom hrabrošću i požrtvovanjem na bojnom polju. Prema predanju, Obilić je bio

verenik Olivere Hrebeljanović i njihovo venčanje se nije desilo zbog tragedije na Kosovu. Učestvovao je u

opsadi Pirota i Niša. Prema nekim navodima, njegova je bila ideja da se Muratova vojska uvuče u uski

džep kraj korita Toplice i da se primeni taktika slična onoj koju su koristili Germani protiv rimskih legija u

Teutoburškoj šumi. U samom boju, koji je bio najveći osmanlijski poraz u njihovoj dotadašnjoj istoriji,

Miloš je bio teško ranjen. Postoji predanje da je Miloš bio u zavadi sa Vukom Brankovićem i da je njihovo

rivalstvo imalo kobne posledice po srpsku vojsku u Kosovskoj bici. Jedna verzija kosovske legende kaže

da je Miloš ubio Murata na prevaru, glumeći predaju, druga, koja je verovatnija, govori o odvažnom

proboju grupe vitezova u centar osmanlijske vojske gde su ovi predvođeni Obilićem uspeli da dođu do

samog sultana i ubiju ga. Jedna lepa legenda iz Toplice kaže da je Miloš preživeo Kosovsku bitku i da je

teško ranjen umro sledećeg dana u naručju svoje verenice Olivere.

Milan Toplica - Toplički vojvoda i jedan od Lazarevih „gospodara granice“. Bio je pobratim Ivana

Kosančića i knežev kum. Poznat i kao Zmaj od Toplice, Milan je važio za jednog od najboljih strelaca

svoga vremena. On i Ivan Kosančić bili su pobratimi. Narodna epika ga pamti kao visokog čoveka i

Ivanovog saputnika prilikom uhođenja Turaka pre Kosovske bitke. Prema jednog drugom predanju, Milan

je ušao zajedno sa Obilićem u Muratov šator kao prevodilac i zajedno sa njim poginuo. Legenda takođe

kaže da je neimenovana Kosovka devojka bila Milanova verenica.

Vuk Branković - Zet kneza Lazara, gospodar Prištine, Vučitrna i Trepče, sin sevastokratora Branka

Mladenovića, koji je vladao u Ohridu i bio u službi Uroša Nejakog. Bio je značajan oblasni gospodar i po

snazi i moći gotovo izjednačen sa Lazarom. Učestvovao je s njim u Kosovskom boju 1389. gde mu je

pripisana navodna izdaja, što, naravno, nije utemeljeno, kao i njegova zavada sa Milošem Obilićem.

Nakon Kosovske bitke dugo se odupirao Turcima, ali ga je Bajazit konačno prognao sa njegovog poseda

negde oko 1396. godine. Izvori nepouzdano govore o vremenu i mestu njegove smrti, prema nekima

umro je u turskom ropstvu, prema drugima je umro na Svetoj Gori gde mu se zamonašio brat.

Olivera Lazarević - Najmlađa kći kneza Lazara i kneginje Milice, rođena oko 1373. u Kruševcu (tačna

godina njenog rođena nije nikad konačno utvrđena, u romanu „Duge noći i crne zastave“ ima sedamnaest

godina), bila je po majci od loze Nemanjića (čukununuka Vukana Nemanjića). Prema narodnom predanju,

Olivera je bila verena za Miloša Obilića ali je njihovu vezu prekinula Miloševa pogibija na Kosovu. Krasila

ju je izuzetna fizička lepota a bila je veoma inteligentna i obrazovana u vizantijskom duhu. Nakon

Kosovske bitke, Olivera je 1390. godine u sklopu vazalskih obaveza data u Bajazitov harem. Legenda

kaže da je narod njen put od rodnog Kruševca do turske evropske prestonice Jedrena posuo ružama.

Kneginja Milica - Supruga kneza Lazara, poreklom iz porodice Nemanjića. Po narodnom predanju njen

otac bio je Jug Bogdan, dok istorija u njemu prepoznaje kneza Vratka, praunuka Nemanjinog sina

Vukana. Sa Lazarem je imala sedmoro dece. Kad joj je knez poginuo na Kosovu, Milica je upravljala

državom, umesto svog maloletnog sina Stefana. Kada je ovaj postao punoletan, zamonašila se u

manastiru Ljubostinja i uzela ime Evgenija. Bila je veoma obrazovana, bavila se i književnošću, poznata

su njena dela „Molitva matere“ i „Udovstvu mojemu ženik“. Smatra se da su književni dar od nje nasledili

ćerka Jelena Balšić i sin despot Stefan. Takođe je bila i vešt diplomata.

Stefan Musić - Sin čelnika Muse i Draginje, sestre kneza Lazara, zajedno sa bratom Lazarom je držao

oblast na Labu i u okolini Podujeva. U vreme prvog tursko-srpskog rata (1386–1389) knez mu je dodelio

na upravu vojnu tvrđavu u Pirotu čiji je kapetan bio do samog njenog osvajanja od strane Osmanlija.

Nakon opsade Užica 1373. godine knez Lazar mu je poverio na čuvanje župana Nikolu Altomanovića.

Mavro Orbin tvrdi da ga je Stefan oslepeo. Stefan je rođen pre 1356. godine (u vreme događanja romana

„Duge noći i crne zastave“ bi trebalo da ima oko 35 godina), bio je najstariji od trojice braće i nije se nikad

ženio. Posle smrti svog oca, po principu prvorodstva, Stefan je preuzeo je ulogu glave porodice. Nije imao

posebnu titulu već se u napisima uz njegovo ime javlja epitet „gospodin“. Bio je izuzetno lojalan svom

ujaku Lazaru i na glasu kao odličan ratnik i strateg.

Stefan Lazarević - Sin kneza Lazara i potonji srpski despot Stefan Lazarević, poznat i kao Stevan Visoki,

bio je jedan od najumešnijih vladara Srbije u njenoj istoriji i period njegove vladavine smatra se sa pravom

zlatnim dobom Srbije. Rođen je u Kruševcu 1377. godine gde je na dvoru primio izvanredno obrazovanje,

tečno je govorio nekoliko jezika, bio je veliki ljubitelj umetnosti i filozofije, pisao je poeziju, bio izrazito

religiozan. Nakon pogibije kneza Lazara na Kosovu 1389. godine došao je na vlast kao još maloletan.

Lično je ispratio sestru Oliveru u Bajazitov harem i bio verni vazal Muratovom sinu sve do angorske bitke

1402. godine. U svoje vreme je važio za jednog od najboljih evropskih vitezova i vojskovođa, smatra se

da je obnovio Red Zmaja zajedno sa ugarskim kraljem Žigmundom. Prema predanju, jedan od njegovih

učitelja u mladosti bio je Ivan Kosančić koji ga je obučavao veštini mačevanja i viteštva.

Nikola Altomanović - Vlastelin iz loze Vojinovića, imao je veliki feud na prostoru između Rudnika i

Jadranskog mora. Učestvovao u građanskom ratu nakon smrti Dušana Silnog na strani cara Uroša a u

savezu sa knezom Lazarom. Nakon Uroševe smrti postao je jedan od najmoćnijih velikaša i toliko ojačao

da je primorao Dubrovnik da mu plaća godišnji danak od 2000 perpera kao zakonitom „nasledniku“

srpske krune. Iako je važio za hrabrog i sposobnog ratnika, bio je osion, bahat i nepromišljen što neki

pripisuju njegovoj mladosti. Nakon pokušaja ubistva kneza Lazara na prevaru prilikom lažnih pregovora u

zimu 1371. godine, protiv njega je stvorena jaka vojna koalicija koja ga je na kraju primorala na predaju

nakon pada Užica 1373. godine. Njegov posed je podeljen između saveznika gde je knez Lazar dobio

zamašan deo. Prema Marvu Orbinu, bio je predat na čuvanje Stefanu Musiću koji je naredio da ga

oslepe.

Bajazit Jilderim - Bajazit Munjeviti bio je srednji sin emira Murata, hroničari ga opisuju kao izvanrednog

ratnika, naročito veštog u rukovanju bojnom sekirom, ali i kao brzopletog, osionog i tvrdoglavog čoveka.

Neki turski izvori čak idu toliko daleko da mu pripisuju i ponašanje nedolično jednom muslimanskom

vladaru kao što je konzumiranje alkohola. Pratio je oca u svim vojnim pohodima i u njima se dokazao kao

hrabar borac, zbog čega je i dobio nadimak Jilderim (Munjeviti). Njemu se pripisuje čuvena izjava „Moji

konji će se napasati na oltaru Svetog Petra u Rimu“. Na čelo carevine je došao na Gazimestanu 1389.

godine, nakon pogibije oca Murata i brata Jakuba. Pogrešno se veruje da je on naredio da se Jakub ubije

da bi prigrabio presto. Pošto se Kosovska bitka završila nerešenim ishodom gde su obe vojske pretrpele

znatne gubitke, Bajazit je na savetovanje svojih vezira sklopio mir sa Vukom Brankovićem i požurio put

Jedrena da uzdrmanu carevinu dovede u red. Oženio se Oliverom Hrebeljanović 1390. godine u sklopu

vazalnog ugovora sa Srbijom. Srpski despot Stefan Lazarević bio je njegov vazal i učestovao u pobedi

kod Nikopolja i porazu kod Angore 1402. godine. Ova potonja bitka bila je kobna po Bajazita jer su ga tad

zarobili Mongoli. Njihov vođa Tamerlan prema Bajazitu se ophodio sa dužnim poštovanjem, glasine i priče

o tobožnjem ponižavanju i torturi su izmišljotine i preterivanja kasnijeg doba. Bajazit je, međutim, skončao

u ropstvu, najverovatnije od napada astme ili srčanog udara.

Комади од различнијех Косовскијех пјесама.Пријави грешку у тексту

I. 

1. Цар Мурате у Косово паде,

2. Како паде, ситну књигу пише,

3. Те је шаље на Крушевцу граду,

4. На кољено Српском кнез-Лазару:

5. „Ој Лазаре, од Србије главо!

6. „Нит’ је било, нити може бити:

7. „Једна земља, а два господара;

8. „Једна раја, два харача даје;

9. „Царовати оба не можемо.

10. „Већ ми пошљи кључе и хараче,

11. „Златне кључе од свијех градова,

12. „И хараче од седам година;

13. „Ако ли ми то послати не ћеш,

14. „А ти хајде у поље Косово,

15. „Да сабљама земљу дијелимо.”

16. Кад Лазару ситна књига дође,

17. Књигу гледа, грозне сузе рони.

II.

1. Да је коме послушати било,

2. Како љуто кнеже проклињаше:

3. „Ко не дође на бој на Косово,

4. „Од руке му ништа не родило:

5. „Ни у пољу бјелица пшеница,

6. „Ни у брда винова лозица!”

III.

1. Славу слави Српски кнез Лазаре

2. У Крушевцу мјесту скровитоме,

3. Сву господу за софру сједао,

4. Сву господу и господичиће:

5. С десне стране старог Југ-Богдана,

6. И до њега девет Југовића;

7. А с лијеве Вука Бранковића,

8. И осталу сву господу редом;

9. У заставу војводу Милоша,

10. И до њега дв’је Српске војводе:

11. Једно ми је Косанчић Иване,

12. А друго је Топлица Милане.

13. Цар узима златан пехар вина,

14. Па говори свој господи Српској:

15. „Коме ћ’ ову чашу наздравити?

16. „Ако ћу је напит’ по старјештву,

17. „Напићу је старом Југ-Богдану;

18. „Ако ћу је напит’ по господству,

19. „Напићу је Вуку Бранковићу,

20. „Ако ћу је напит’ по милости,

21. „Напићу је мојим девет шура,

22. „Девет шура, девет Југовића,

23. „Ако ћу је напит’ по љепоти,

24. „Напићу је Косанчић Ивану,

25. „Ако ћу је напит’ по висини,

26. „Напићу је Топлици Милану,

27. „Ако ћу је напит’ по јунаштву,

28. „Напићу је војводи Милошу.

29. „Та ником’ је другом напит’ не ћу,

30. „Већ у зравље Милош-Обилића:

31. „Здрав Милошу, вјеро и невјеро!

32. »Прва вјеро, потоња невјеро!

33. „Сјутра ћеш ме издат’ на Косову.

34. „И одбјећи Турском цар-Мурату;

35. „Здрав ми буди! И здравицу попиј;

36. „Вино попиј, а на част ти пехар!”

37. Скочи Милош на ноге лагане,

38. Пак се клања до земљице црне:

39. „Вала тебе, славни кнез-Лазаре!

40. „Вала тебе на твојој здравици,

41. „На здравици и на дару твоме;

42. „Ал’ не вала на такој бесједи;

43. „Јер, тако ме вјера не убила!

44. „Ја невјера никад био нисам,

45. „Нит’ сам био, нити ћу кад бити,

46. „Него сјутра мислим у Косову

47. „За ришћанску вјеру погинути;

48. „Невјера ти сједи уз кољено,

49. „Испод скута пије ладно вино:

50. „А проклети Вуче Бранковићу.

51. „Сјутра јесте лијеп Видов данак,

52. „Виђећемо у пољу Косову,

53. „Ко је вјера, ко ли је невјера.

54. „А тако ми Бога великога!

55. „Ја ћу отић’ сјутра у Косово,

56. „И заклаћу Турског цар-Мурата,

57. „И стаћу му ногом под гроце;

58. „Ако ли ми Бог и срећа даде,

59. „Те се здраво у Крушевац вратим,

60. „Уватићу Вука Бранковића,

61. „Везаћу га уз то бојно копље,

62. „Као жена куђељ’ уз преслицу,

63. „Носићу га у поље Косово.“ 

IV.

1. „Побратиме, Косанчић-Иване!

2. „Јеси л’ Турску уводио војску?

3. „Јели млого војске у Турака?

4. „Можемо ли с Турци бојак бити?

5. „Можемо ли Турке придобити?”

6. Вели њему Косанчић Иване:

7. „О мој брате, Милош-Обилићу!

8. „Ја сам Турску војску уводио, 

9. „Јесте силна војска у Турака;

10. „Сви ми да се у со прометнемо,

11. „Не би Турком ручка осолили:

12. „Ево пуно петнаест данака

13. „Ја све ходах по Турској ордији,

14. „И не нађох краја ни хесапа:

15. „Од мрамора до сува јавора,

16. „Од јавора, побро, до Сазлије,

17. „До Сазлије на ћемер ћуприје,

18. „Од ћуприје до града Звечана,

19. „Од Звечана, побро, до Чечана,

20. „Од Чечана врху до планине,

21. „Све је Турска војска притиснула:

22. „Коњ до коња, јунак до јунака,

23. „Бојна копља као чарна гора,

24. „Св барјаци као и облаци,

25. „А чадори као и сњегови;

26. „Да из неба плаха киша падне,

27. „Ниђе не би на земљицу пала,

28. „Већ на добре коње и јунаке.

29. „Мурат пао на Мазгит на поље,

30. „Уватио и Лаб и Ситницу.”

31. Још га пита Милош-Обилићу:

32. „Ја Иване, мио побратиме!

33. „Ђе је чадор силног цар-Мурата?

34. „Ја сам ти се кнезу затекао,

35. „Да закољем Турског цар-Мурата,

36. „Да му станем ногом под гроце.”

37. Ал’ говори Косанчић Иване:

38. „Да луд ти си, мио побратиме!

39. „Ђе је чадор силног цар-Мурата,

40. „Усред Турског силна таобора,

41. „Да ти имаш крила соколова,

42. „Пак да паднеш из неба ведрога,

43. „Перје меса не би изнијело.”

44. Тада Милош заклиње Ивана:

45. „О Иване, да мој мили брате,

46. „Нерођени, као и рођени!

47. „Немој тако кнезу казивати,

48. „Јер ће нам се кнеже забринути,

49. „И сва ће се војска поплашити,

50. „Већ овако нашем кнезу кажи:

51. „Има доста војске у Турака,

52. „Ал’ с’ можемо с њима ударити,

53. „И ласно их придобит’ можемо;

54. „Јера није војска од мејдана,

55. „Већ све старе хоџе и хаџије,

56. „Занатлије и младе ћарџије,

57. „Који боја ни виђели нису,

58. „Истом пошли, да се љебом ране;

59. „А и што је војске у Турака,

60. „Војска им се јесте побољела

61. „Од болести тешке срдобоље,

62. „А добри се коњи побољели

63. „Од болести коњске сакагије.

V.

1. „Који оно добар јунак бјеше,

2. „Што један пут бритком сабљом мане,

3. „Бритком сабљом и десницом руком,

4. „Пак двадесет одсијече глава?”─

5. „Оно јесте Бановић Страхиња?”─

6. „Који оно добар јунак бјеше,

7. „Што два и два на копље набија,

8. „Преко себе у Ситницу тура?”

9. „Оно јесте Срђа Злопоглеђа.”─

10. „Који оно добар јунак бјеше

11. „На алату коњу великоме

12. „Са крсташем у руци барјаком,

13. „Што сагони Турке у буљуке

14. „И нагони на воду Ситницу?”

15. „Оно јесте Бошко Југовићу.”

\\