Lorin Vejsberger - Đavo Želi Slavu

8/19/2019 Lorin Vejsberger - Đavo Želi Slavu

1/292


2/292

avada kedavra & meteori

2

Đ VO

Ž LI

SL VU

Lorin Vajsberger

Naziv originala: Lauren Weisberger

LAST NIGHT AT CHATEAU MARMONT

www.bosnaunited.net

www.crowarez.org

http://www.bosnaunited.net/http://www.crowarez.org/http://www.crowarez.org/http://www.crowarez.org/http://www.bosnaunited.net/


3/292


3

Za Dejnu, moju sestru i najbolju,

doživotnu prijateljicu


4/292


4

1.

Čovek za klavirom

KADA se metro, škripeći, konačno zaustavio u Frenklinovoj ulici,Bruk je gotovo pozlilo od brige. Pogledala je na sat, po ko zna koji put uposlednjih desetak minuta, pokušavajući da ubedi sebe da nije smaksveta. Njena će joj najbolja prijateljica, Nola, oprostiti, moraće da joj

oprosti, čak i ako je zaista mnogo kasnila. Progurala se prema vratimakroz strašnu popodnevnu gužvu, nesvesno zadržavajući dah među svimtim telima, i dopustila da je odvuku ka stepeništu. Kao po komandi, sviizvadiše mobilne telefone iz tašni i džepova, ćutke formiraše red i poputzombija krenuše desnom stranom betonskih stepenica. Marširali suujednačeno kao vojnici, prazno zureći u majušne ekrane na dlanovima.

„Sranje!” začu kako uzvikuje punija žena pravo ispred nje, a kroznekoliko trenutaka shvatila je i zašto. Čim je izašla napolje, sručila sekiša, snažno i bez upozorenja. Ono što je do pre samo dvadeset minutabilo sveže, ali prijatno martovsko veče, pretvorilo se u ledeni očaj sgrmljavinom; vetar i kiša šibali su kao ludi, tako da je uskoro bilapotpuno mokra.

„Do đavola!”, pridružila se horu psovki koje su dopirale sa svihstrana, dok su se ljudi izvlačili kišobrane iz torbi ili se štitili novinama.Pošto je s posla trknula kući da se presvuče, nije imala ništa sem male (inepobitno ljupke) srebrne tašne da se zakloni od nevremena. Zbogom,

frizuro, pomisli i potrča ka restoranu, udaljenom tri bloka. Nedostajaćeš

mi, šminko. Bilo je lepo družiti se s vama, prelepe nove antilopske čizme saštiklom, za koje sam dala pola nedeljne plate.

Bila je skroz mokra dok je stigla do Sotoa, skromnog i prijatnog me-stašceta gde su se ona i Nola sastajale dvaput ili triput mesečno. Pastanije bila najbolja u gradu - verovatno čak ni u bloku - niti je ambijent bionešto posebno, ali Soto je posedovao druge, važnije draži: razumnu cenuza pun bokal vina, ubistveni tiramisu i pravog, zgodnog italijanskog šefasale, koji je njima dvema, kao starim mušterijama, uvek ostavljao

najskriveniji sto, u dnu restorana.


5/292


5

„Hej, Luka!”, pozdravi Bruk vlasnika, skidajući vuneni kaputić inastojeći da ne otresa vodu. „Je li stigla?”

Luka spusti ruku na telefonsku slušalicu i pokaza olovkom prekoramena. „Po običaju. Koji je razlog za seksi haljinu, cara mia7 . Želiš liprvo da se osušiš?”

Ispravila je pripijenu crnu haljinu obema rukama, moleći se da jeLuka u pravu, da joj je odeća seksi i da dobro izgleda. O tom komadugarderobe počela je da razmišlja kao o radnoj uniformi. Kombinujući jesa štiklama, sandalama ili čizmama, u zavisnosti od vremenskih prilika,nosila ju je skoro na svakom Džulijanovom nastupu.

„Već prilično kasnim. Je li poludela?”, upitala je, gužvajući kosu, uočajničkom pokušaju da spreči predstojeći napad kovrdžanja.

„Popila je pola bokala i još nije spustila mobilni. Bolje da odeš tamo.” Poljubiše se triput u obraz, čemu se Bruk isprva protivila, ali je Luka

insistirao.

Duboko je udahnula i uputila se ka stolu. Nola je sedela zavaljena usepare. Sako joj je bio prebačen preko naslona, a mornarsko plavkašmirski pulover isticao lepo oblikovane ruke, u kontrastu s pre-divnom maslinastom kožom. Stepenasta kosa do ramena delovala jeotmeno i seksi, plavi pramenovi sijali su na mekom svetlu, a šminka joj

je bila vlažna i sveža. Niko ne bi rekao da je upravo provela dvanaestsati na berzi, vrišteći u mikrofon.

Njih dve se nisu poznavale sve do drugog semestra završne godinena Kornelu, mada je Bruk, kao i ostali studenti, čula za Nolu. Plašila je sei divila joj se u jednakoj meri. U poređenju s ostalim devojkama, koje sunosile ravne antilop čizme i dukseve s kapuljačom, manekenski vitkaNola forsirala je cipele s potpeticom i blejzere. Osim toga, nikada, alinikada nije vezivala kosu u konjski rep. Pohađala je elitne škole u

Njujorku, Londonu, Hongkongu i Dubaiju, gde joj je radio otac,investicioni bankar, i uživala u slobodi koja pripada jedincima i jedinicama izuzetno zaposlenih roditelja.

Svi su se pitali kako je završila na Kornelu umesto na Kembridžu,Džordžtaunu ili Sorboni, ali se i bez mnogo pronicljivosti videlo da nijebila naročito impresionirana. Dok su se ostali bavili aktivnostima ustudentskim organizacijama, ručavanjem u Ajvi rumu i napijanjem pobarovima u univerzitetskom gradu, Nola se držala po strani. O njenomživotu ipak se ponešto znalo: čuvena veza s profesorom arheologije,česti dolasci misterioznih seksepilnih muškaraca u univerzitetsko


6/292


6

dvorište, koji bi ubrzo zatim nestajali. Ipak, Nola je uglavnom pohađalanastavu i bila bolja od ostalih u svemu čega se dohvati. Zatim bi, čimdođe petak po podne, odjurila nazad na Menhetn. Upoznale su se nazavršnoj godini, na seminaru lepog pisanja kao izbornog predmeta.

Trebalo je da jedna drugoj prokomentarišu kratke priče; Bruk se tolikouplašila da nije mogla ni da govori. Kao i obično, Nola nije delovala ninaročito zadovoljno niti uzrujano, ali komentar prve priče koju joj jeBruk prethodne nedelje dala - o ženskom liku koji se bori s izazovima umirovnim snagama u Kongu bio je pun misaonih, pronicljivihprimedaba i sugestija kakve Bruk nije mogla ni da zamisli. A onda, naposlednjoj strani, nakon niza dugačkih i ozbiljnih rečenica, Nola je na-žvrljala: „P. S. Da razmotriš scenu seksa u Kongu?” Bruk se toliko za-

smejala, da je morala da se izvini i napusti učionicu kako bi se smirila. Posle časa Nola ju je pozvala u kafić u podrumu univerzitetskezgrade, tamo gde niko od njenih prijatelja nikada nije išao. Nekolikonedelja kasnije, Bruk je tokom vikenda počela da odlazi s Nolom uNjujork. Čak i nakon svih tih godina, Nola je bila previše neverovatnada bi se to moglo iskazati rečima, ali je Bruk bilo drago to što zna danjena prijateljica jeca dok na vestima govore o vojnicima koji se vraćajukući iz rata, da je u potaji opsednuta željom da jednog dana živi upredgrađu sa savršeno belim ogradama, uprkos otvorenom ruganju

takvom životu, i da se patološki plaši malih i žustrih pasa (izuzimajućiBrukinog Voltera).

„Sjajno, savršeno. Ne, nemam ništa protiv sedenja za šankom”, rečeNola u slušalicu, zakolutavši očima prema Bruk. „Ne, nema potrebe datražiš rezervaciju za večeru, hajde da ništa ne planiramo. OK, dobro zvuči. Vidimo se.” Prekinula je vezu i zgrabila bokal, sipajući sebi prenego što se setila da bi mogla da natoči i Bruk.

„Mrziš li me?” upita Bruk, spuštajući kaput na stolicu. Otpila je dug,

veliki gutljaj, uživajući u aromi vina koje joj je klizilo niz jezik. „Zašto? Samo zbog toga što pola sata sedim ovde sama?” „Znam, znam. Stvarno mi je žao. Imala sam paklen dan. Dvoje nu-

tricionista s punim radnim vremenom javilo je da im je loše što, akomene pitaš, zvuči sumnjivo i mi ostali morali smo da im pokrivamosmene. Naravno, mogle bismo nekad da se sastanemo negde bliže meni.Onda bih možda i stigla na vreme...”

Nola je uhvati za ruku. „Slažem se. Stvarno cenim to što dolaziš čak

ovamo. Šta ćeš, večera u Midtaun vestu jednostavno mi ne zvučiprivlačno.”


7/292


7

„S kim si to pričala? S Danijelom?” „Danijelom?” Načas se zbunila. Zagledala se u plafon, pokušavajući

da se seti. „Danijel, Danijel... Oh! Ma ne, s njim sam završila. Prošlenedelje sam ga stavila na probu i bio mi je čudan. Neverovatnonespretan. Ne, ovo je dogovor za sutrašnji sastanak s likom sa neta.Drugi ove nedelje. Kako sam postala tako patetična?” Uzdahnula je.

„Ma, daj. Nisi.” „Ne, stvarno. Patetično je to što mi je skoro trideset, a o dečku iz

srednje još uvek mislim kao o jedinoj 'pravoj vezi'. Isto tako je patetičnošto sam član nekoliko onlajn agencija za pronalaženje partnera i štoizlazim sa svim tim muškarcima. Ali najpatetičnije, što se graniči sneoprostivim, jeste što o tome pričam svakome ko hoće da me sluša.”

Bruk otpi još jedan gutljaj. „Teško da sam ja svako.” „Znaš na šta mislim”, uzvrati Nola. „Da si jedina koja zna za moje

poniženje, ni po jada. Ali toliko sam se srodila...” „Lepo rečeno.” „Hvala. Bila je jutros na kalendaru reči dana. Dakle, stvarno, toliko

sam se srodila s tim poniženjem da više nemam kočnica. Juče samdobrih petnaest minuta jednom od Goldmanovih najstarijih potpred-sednika objašnjavala razliku medu muškarcima na Meču i na Nervu1. To

je neoprostivo.” „I, kakva je priča s tim frajerom sutra?” upita Bruk, nastojeći da

promeni temu. Bilo je nemoguće pratiti Noline veze iz nedelje u nede-lju. Pitanje nije bilo samo s kim je, što je već izazov za sebe, nego da liočajnički želi muškarca uz kojeg bi se skrasila ili se gnuša posvećenosti isamo hoće da bude sama i uspešna, uživajući u vezama za jednu noć. Tose menjalo brzo i bez upozorenja; Bruk nikad nije bila sigurna da li jeovonedeljni frajer „tako divan” ili „potpuni fijasko”.

Nola obori trepavice i napući sjajne usne, kao da kaže: „krhka sam”,„slatka sam”, i „uzmi me”, sve u isto vreme. Očito je na ovo pitanjeplanirala dugačak odgovor.

Bruk se nasmeja. „Sačuvaj to za muškarce, na mene ne deluje”,slagala je. Nola nije bila klasično lepa, ali to nije imalo nikakvog značaja.

1 Misli se na vebsajtove koji se bave bračnim posredovanjem. (Prim.

prev.)


8/292


8

Umela je da se dotera i zračila je takvim poverenjem, da je očaravala imuškarce i žene.

„Ovaj zvuči obećavajuće”, rekla je čežnjivo. „Sigurna sam da je samopitanje vremena kad će otkriti neki kolosalni nedostatak, ali dotle ću gasmatrati savršenim.”

„Pa, kakav je?” navaljivala je Bruk.„Mmm, da vidimo. Na koledžu je bio u skijaško-trkačkom timu, zbog

čega sam isprva i kliknula na njega, a dve sezone je radio kao instruktor,prvo u Park sitiju, a zatim u Zermatu2.”

„Dosad je savršen.” Nola klimnu. „Jeste. Ima oko metar osamdeset, dobro je građen - ili

bar tako kaže - peščanoplavu kosu i zelene oči. Nedavno se doselio ugrad i nema mnogo prijatelja.”

„Ti ćeš to promeniti.” „Da, pretpostavljam...” Odjedanput se nadurila. „Ali...” „U čemu je problem?” Bruk je dolila vino u čaše i potvrdila

uobičajenu porudžbinu. „Vidiš, radi se o poslu. Naveo je da je umetnik.” Izgovorila je to kao

kaže: „Bavi se pornografijom.”

„Pa?” „Pa? Pa šta to, do đavola, znači? Umetnik?” „Hm, može da znači mnogo toga. Slikar, vajar, muzičar, glumac,

pis...” Nola podiže ruku. „Molim te. Može da znači samo jednu stvar i obe

znamo šta: da je nezaposlen.” „Danas su svi nezaposleni. To je jednostavno šik.” „Ma, daj. Prihvatam da je neko nezaposlen zbog recesije. Ali

umetnik? To ne mogu da svarim.” „Ne budi smešna, Nola! Gomile njih, hiljade, verovatno milioni

izdržavaju se svojom umetnošću. Pogledaj Džulijana, on je muzičar. Zarbi zato trebalo da ne budem s njim?”

Nola zausti, ali se predomislila. Usledio je trenutak neprijatne tišine.„Šta si htela da kažeš?”, upita Bruk.

2 Oba mesta su odmarališta odnosno ski-centri, jedno u Juti, SAD, a

drugo u Švajcarskoj. (Prim. prev.)


9/292


9

„Ništa, zaista. U pravu si.” „Ne, stvarno. Šta si htela da kažeš? Reci mi.” Nola je vrtela stopu vinske čaše, delujući kao da bi radije bila negde

drugde. „Ne kažem da Džulijan nije talentovan, ali...” „Ali šta?” Bruk se toliko nagnula da je Nola morala da je pogleda u

oči. „Ali nisam sigurna da bih ga nazvala muzičarem. Kada si ga

upoznala, bio je nečiji asistent. Sad ga ti izdržavaš.” „Da, bio je stažista kad smo se sreli”, reče Bruk, gotovo i ne skrivajući

nervozu. „Bio je na obuci u Soniju kako bi se upoznao s muzičkomindustrijom i shvatio kako stvari funkcionišu. I znaš šta? Samozahvaljujući vezama koje je stvorio, neko mu je uopšte i posvetio pažnju.Da nije bio tamo svaki dan, pokušavajući da bude od koristi, misliš li dabi direktor A&R3 izdvojio dva sata da gleda njegov nastup?”

„Znam, samo...” „Kako možeš da kažeš da on ništa ne radi? Da li to stvarno misliš?

Ne znam da li shvataš, ali poslednjih osam meseci proveo je u studiju isnimao album. I to ne neki isprazni projekat. Soni ga je evidentirao kaoumetnika - opet ta reč - i platio mu unapred. Ako misliš da to nijepristojno zanimanje, stvarno ne znam šta da ti kažem.”

Nola podiže ruke i spusti glavu, braneći se. „Jeste, naravno, u pravusi.”

„Ne zvučiš mi ubeđeno.” Bruk je postajala sve nervoznija.Opuštenost od vina odavno je nestala.

Nola je viljuškom gurala salatu, a zatim je spustila i pogledalaprijateljicu. „Pa zar oni ne daju, na primer, gomile ugovora za snimanjesvakom ko pokaže iole nadarenosti, računajući da samo jedan veliki hitisplaćuje sve neuspele numere?”

Bruk je bila iznenađena Nolinim poznavanjem muzičke industrije.Džulijan je govorio isto to, potcenjujući svoj okvirni sporazum ipokušavajući, kako je rekao, „da upravlja očekivanjima” u pogledu togašta taj ugovor zaista znači. Ipak, iz Nolinih usta to je zvučalo nekakoporažavajuće.

3 A&R (Artists and repertoire) - ogranak muzičke produkcije (radi pod

okriljem više izdavačkih kuća, među kojima je i Sony) koji se bavi lovomna talente i praćenjem rada poznatih umetnika. (Prim. prev.)


10/292


10

„Osrednji talenat?” Uspevala je samo da šapuće. „To misliš onjemu?”

„Naravno da ne, Bruk. Ne primaj to toliko lično. Samo mi je teško,kao prijateljici, da te gledam kako se ubijaš od rada da bi ga sve ovegodine izdržavala, posebno kad su šanse da će iz toga išta proizaći tolikomale.”

„Cenim tvoju brigu, ali treba da znaš da je prihvatanje dopunskogposla u privatnoj školi bio moj izbor, da bismo bolje živeli. Ne radim toiz milosrđa, već zato što stvarno verujem u njega i njegov dar i znam,čak i ako niko drugi u to ne veruje, da je pred njim sjajna karijera.”

Bila je neizrecivo oduševljena, možda i više od Džulijana, kad joj jepre osam meseci saopštio Sonijevu početnu ponudu. Dvesta pedeset

hiljada dolara bilo je više nego što su u proteklih pet godina zajednostekli, a Džulijan je novac mogao da upotrebi kako hoće. Kako je uopštemogla da zna da će ih toliki priliv gotovine baciti u još veće dugove? Odtog avansa morao je da zakupi studio, angažuje dobre i skupeproducente i tonce, pokrije sve troškove opreme i putovanja i platistudijske muzičare. Novac se istopio za nekoliko kratkih meseci, mnogopre nego što su ijedan dolar potrošili za rentu, komunalije ili makarslavljeničku večeru. A kad su već svi fondovi iskorišćeni da bi Džulijan

stekao slavu, nije imalo smisla odustajati. Potrošili su i svojih tridesethiljada - ušteđevinu koju su čuvali za kaparisanje stana, i svakodnevnoupadali u sve veće dugove. Najstrašnije od svega bilo je ono što je Nolaizrekla tako okrutno i jasno: šanse da Džulijan ikada povrati sve tovreme i novac, čak i ako Soni stane iza njega, bile su gotovo jednake nuli.

„Samo se nadam da zna koliko je srećan što ima ženu kao što si ti”,reče Nola, malo mekše. „Mogu ti reći da se ja sigurno ne bih takoponašala, zbog čega mi je verovatno suđeno da zauvek ostanem sama...”

Utom je, na sreću, stigla pasta i razgovor je spontano skrenuo nabezbednije teme: koliko goji sos od mesa, da li Nola treba da zatražipovišicu ili ne, koliko Bruk ne voli Džulijanovu porodicu. Kada je mah-nula konobaru, tražeći račun, bez naručivanja tiramisua ili makar kafe,Nolin se zabrinu.

„Nisi ljuta na mene, zar ne?”, upita, spuštajući kreditnu karticu nakožnu fasciklu.

„Nisam”, slaga Bruk. „Samo sam imala naporan dan.” „Kuda si sada krenula? Nećemo popiti piće posle večere?”


11/292


11

„Džulijan, u stvari, ima... Nastup”, odvrati Bruk, predomislivši se uposlednjem trenutku. Radije ne bi ni pominjala njegovu svirku, ali bilo

joj je neugodno da laže Nolu. „Oh, to je zabavno!”, reče ova vedro, iskapivši ostatak vina. „Da ti

pravim društvo?” Obe su znale da nije zaista želela da ide, što je bilo u redu, jer ni Bruk

to nije htela. Njena prijateljica i njen muž lepo su se slagali i to je bilodovoljno. Cenila je Nolin zaštitnički stav, znajući da to radi iz najbo ljihnamera, ali teško joj je padalo saznanje da njena najbolja prijateljicastalno prosuđuje njenog muža, uvek na njegovu štetu.

„Trent je u gradu” reče Bruk. „Ovde je na nekakvoj zameni, pa ću senaći tamo s njim.”

„Ah, dobri stari Trent. Kako mu se dopada medicinski fakultet?” „Završio je, sada stažira. Džulijan kaže da mu se dopada Los Anđe-

les, što je nemoguće. Rođenim Njujorčanima Los Anđeles jednostavnone može da se dopadne.”

Nola ustade i obuče sako. „Izlazi li s nekim? Ako se dobro sećam,dosadan je do besvesti, ali je mnogo sladak...”

„Samo što se verio. S koleginicom gastroenterologom, takode sta-žistkinjom, po imenu Fern; stažistkinja Fern, gastroenterolog. Prođu me

trnci kad pomislim o čemu razgovaraju.” Nolino lice zgrči se od gađenja. „Hvala ti na opisu. Kad bolje

razmislim, mogao je biti samo tvoj...” „Hm.” „Samo hoću da vidim da li se još uvek ceni to što sam te upoznala s

mužem. Da onomad nisi izašla s Trentom, još bi bila Džulijanova grupidevojka.”

Bruk se nasmeja i poljubi prijateljicu u obraz. Izvadila je deset i

dvadeset dolara iz novčanika i pružila ih Noli. „Moram da požurim.Ako u narednih trideset sekundi ne stignem na metro, zakasniću.Čujemo se sutra?” Zgrabila je kaput, mahnula Luki i projurila krozvrata.

Čak i posle svih ovih godina, Bruk bi se stresla pri pomisli na tokoliko je malo nedostajalo da se Džulijan i ona nikada ne nađu. Bio je jun2001, samo mesec dana nakon što je diplomirala, i teško se privikavalana sedamdesetočasovnu radnu nedelju. Bila je podjednako rastrzana

između pisanja seminarskog rada iz nutricionizma, stažiranja i rada u jednom neuglednom kafeu, kako bi sastavila kraj s krajem.


12/292


12

Znala je koliko je teško raditi dvanaest sati dnevno za dvadeset dvehiljade dolara - ili je bar mislila da zna. Nije mogla da predvidi umor oddugih radnih dana, nedovoljnu platu, premalo sna i strategiju deljenjanepunih pedeset šest kvadrata na Mari hilu s Nolom i još jednom

prijateljicom. Kad ju je Nola jedne subote zamolila da krene s njom naneku živu svirku, glatko ju je odbila.

„Hajde, Bruki, moraš da izađeš iz ta četiri zida”, ubeđivala ju jeprijateljica, navlačeći tesnu crnu majicu bez rukava. „Nastupa neki džezkvartet i trebalo bi da su stvarno dobri, a Beni i Kerolajn su nam sačuvalimesta. Pet dolara ulaz i dva dolara piće. Šta tu može da ti se ne svidi?”

„Samo sam preumorna”, uzdahnu Bruk, bezvoljno menjajući kanalena sofi. „Moram da pišem rad, a za jedanaest sati moram da budem na

poslu.” „Hajde ne drami, Bruki. Imaš dvadeset dve, za ime boga. Trgni se i

oblači. Krećemo za deset minuta.” „Pada kiša...” „Deset minuta i ni sekundu duže! Ili mi više nisi prijateljica.” Kad su stigle do bara Ru bis u Ist vilidžu i smestile se za premali sto s

prijateljima iz škole, Bruk je već zažalila zbog sopstvene slabosti. Zaštose uvek povinovala Noli? Šta je, zaboga, tražila u prepunom i

zadimljenom baru, pijući razvodnjenu tonik-votku i čekajući džezkvartet za koji nikad nije čula? Nije nešto ni volela džez. Ili, kad smo većkod toga, nije volela nastupe uživo, osim ako bi se radilo o koncertuDejva Metjuza ili Brusa Springstina, gde je mogla da veselo otpeva svepesme. Ovo, naravno, nije bilo takvo veče i zato je osećala mešavinukajanja i ljutnje, a zatim i olakšanja, kad je dugonoga plavokosašankerica zvecnula kašičicom o čašu.

„Hej, momci! Hej, svi, mogu li da vas zamolim za minut pažnje?”

Obrisala je slobodnu ruku o farmerice i strpljivo sačekala da se gomilautiša. „Znam da jedva čekate da čujete Trajbsmene, ali upravo smo dobili

vest da su uleteli u zastoj na autoputu Long ajlend i neće stići na vreme.” Začulo se glasno zviždanje i ruganje. „Znam, znam, skroz bez veze. Prevrnula se traktorska prikolica,

potpuni zastoj, bla, bla, bla.” „Može li besplatna tura umesto izvinjenja?” doviknuo je iz pozadine

neki sredovečni čovek, podižući čašu.


13/292


13

Ona se nasmeja. „Žalim. Ali ako neko želi da se popne ovamo izabavi nas...” Gledala je pravo u njega, ali on odmahnu glavom.

„Ozbiljno, imamo odličan klavir. Zna li neko da svira?” Svi su se osvrtali u tišini. „Hej, Bruk, zar ti ne sviraš?”, prošapta Nola, dovoljno glasno da je

čuju ostali za stolom. Bruk prevrnu očima. „Izbacili su me iz benda u šestom razredu, jer

nisam mogla da savladam čitanje nota. Koga još izbacuju izsrednjoškolskog benda?”

Šankerica se nije lako predavala. „Hajde, narode! Napolju jezivopljušti i svi smo raspoloženi za malo muzike. Častim turu ako nas nekozabavi na par minuta.”

,Ja pomalo sviram.” Bruk pogleda neurednog momka, koji je sedeo sam za šankom. Nosio

je farmerice, običnu belu majicu i pletenu kapu, uprkos tome što je biloleto. Ranije ga nije zapazila, ali pomisli da bi možda mogao da budeprivlačan, kad bi se istuširao, obrijao i skinuo kapu.

„Pa onda, u svakom slučaju...” Šankerica ispruži ruke prema klaviru.„Kako se zoveš?”

„Džulijan.” „Dobro, Džulijane, izvoli.” Vratila se iza bara dok se Džulijan sme-štao na klavirsku klupu. Odsvirao je nekoliko nota, usklađujući vreme iritam, a publika je prilično brzo izgubila interesovanje i vratila serazgovoru. Čak i pošto je tiho odsvirao celu pesmu (neku sporiju, kojunije prepoznala), muzika je više podsećala na buku u pozadini. Ali, desetminuta kasnije, začule su se uvodne note pesme Aleluja i on poče dapeva iznenađujuće čistim, jakim glasom. U baru zavlada muk.

I ranije je čula tu stvar, pošto je nakratko bila opsednuta LeonardomKoenom. Međutim, jeza koja joj je prošla kroz telo bila je sasvim nova.Pogledala je oko sebe. Da li su se i drugi tako osećali? Džulijanove rukelako su prelazile preko dirki, a svaka reč bila je ispunjena snažnim ose-ćanjima. Tek kada je prošaputao poslednje aleluja, masa je odreagovala:pljeskala, zviždala, vrištala i složno poskakala s mesta. On je izgledaozbunjeno i pospano; nakon skoro neprimetnog naklona, povukao se dosvoje stolice za šankom.

„Prokletstvo, dobar je”, rekla je neka klinka svom momku za stolom

odmah iza njihovog, a oči su joj bile su prikovane za muzičara.


14/292


14

„Bis!” viknula je jedna zgodna žena, stiskajući muževljevu ruku. Mužklimnu i ponovi njen uzvik. Ovacije su se za tren oka udvostručile i svisu tražili još jednu pesmu.

Šankerica ščepa Džulijana za ruku i povuče ga ka mikrofonu. „Kakvoiznenađenje, zar ne, momci?” viknula je, sijajući od ponosa zbog svogotkrića. „Da ubedimo ovog Džulijana da nam odsvira još nešto?”

Bruk se okrenu Noli, uzbuđena kao što dugo nije bila. „Misliš li da ćeodsvirati nešto drugo? Da li bi ikad poverovala da neki anonimus, kojisedi u nekom slučajnom baru, neke slučajne subotnje večeri, momak koji

je došao da čuje tuđi nastup, ume tako da peva?” Nola joj se osmehnula i nagnula se da je bolje čuje. „Stvarno je

apsurdno talentovan. Šteta što tako izgleda.”

Bruk je ovo doživela kao ličnu uvredu. „Kako to izgleda? Meni se dopada taj imidž. A s takvim glasom, mislim da će jednog

dana postati zvezda.” „Nema šanse. Jeste nadaren, ali kao i milion drugih, koji su mnogo

prijatniji i izgledaju daleko bolje.” „Sladak je”, reče Bruk, pomalo ozlojeđeno. „Sladak je kao tezgaroš s Ist vilidža. Ne kao rok zvezda.”

Pre nego što je skočila da ga brani, Džulijan se vratio na klupu iponovo zasvirao. Ovog puta radilo se o obradi pesme Let's Get It On inekako je opet uspeo da zvuči bolje nego izvorni izvođač - glas mu je biodublji i seksepilniji, ritam malo sporiji, a lice odavalo dubokukoncentraciju. Bruk je toliko potonula u muziku da gotovo nije pri-metila kako su se njeni prijatelji vratili ćaskanju i da je stigla obećanabesplatna tura. Pili su i ćaskali, ali ona nije mogla da odvoji pogled od razbarušenog momka za klavirom. Dvadeset minuta kasnije, kada jeizlazio iz bara, klimajući zahvalnoj publici s najmanjim nagoveštajem

osmeha, ozbiljno je razmišljala da ga prati. U životu nije učinila ništaslično, ali je osećala da bi to bilo u redu.

„Da li da odem i predstavim mu se?”, upitala je prijatelje, prekidajućirazgovor.

„Kome?” upita Nola.„Džulijanu!” Ovo je bilo razdražujuće. Zar niko drugi nije shvatao da

je već zakoračio napolje i da će uskoro zauvek nestati? „Džulijanu, onom za klavirom?”, upita Beni.


15/292


15

Nola zakoluta očima i otpi dobar gutljaj piva. „Šta planiraš? Da gastigneš i kažeš mu kako možeš da tolerišeš njegovo potencijalno be-skućništvo, sve dok budete nežno vodili ljubav na klaviru?”

Beni poče da peva. „Devet je sati u su... Nedelju uveče, stalna publikaveć pristiže...”

„Neki neugledni lik je do mene i ljubaka se s dragom nam Bruk”,dovrši Nola, smejući se. Zatim se kucnuše kriglama.

„Vi ste odlepili”, reče Bruk, listajući. „Nema šanse! Nećeš ga valjda pratiti? Beni, idi s njom. Čovek za

klavirom mogao bi da bude serijski ubica”, reče Nola. „Neću da idem za njim”, uzvrati Bruk. Ipak se probila do šanka; za-

rivši nokte u dlanove i predomislivši pet puta, skupila je hrabrost da pitadevojku za barom zna li bilo šta o tajanstvenom izvođaču.

Žena je mešala nekoliko mohita, ne podižući pogled. „Viđala sam gaovde i pre, obično kad sviraju bluz i rok sastavi, ali nikad ni sa kim nepriča. Uvek je sam, ako me to pitaš...”

„Ne, ne, ja, uh... Ne, uopšte se ne radi o tome. Samo sam radoznala”,zamuckivala je, osećajući se kao idiot.

Krenula je nazad ka stolu, kad joj je šankerica doviknula: „Reče mi daima stalnu tezgu na Aper ist sajdu. Lokal se zove Triks ili Riks, tako

nekako. Utorkom. Nadam se da će ti to pomoći.” Na prste jedne ruke mogla je da izbroji koliko je puta bila na živim

svirkama. Nikad nije uhodila niti pratila nepoznatog muškarca i, sizuzetkom čekanja na prijatelja ili dečka deset ili petnaest minuta, nikadnije sedela sama u nekom baru. Međutim, ništa od toga je nije sprečiloda okrene nekoliko telefonskih brojeva kako bi pronašla to mesto i, posletri nedelje kidanja nerava, jednog veoma vrelog julskog utorka zaista senašla u metrou; malo zatim, ušla je u lokal po imenu Niks bar end laundž.

Kad je sela za sto, našavši jedno od poslednjih mesta u najzabače -nijem ćošku, znala je da je vredelo truda. Lokal se nije razlikovao odstotinu drugih, načičkanih duž Druge avenije, ali su gosti bili neobičnoizmešani. Umesto uobičajene gomile diplomaca s Aper ist sajda, koji suuživali u ispijanju piva nakon što bi olabavili nove novcate bruks braderskravate, publiku je te večeri činila skoro egzotična mešavina studenataNjujorškog univerziteta iz donjeg dela grada, parova u tridesetim, kojisu pijuckali martini i držali se za ruke i horde pomodara odevenih u

Konvers, koji su se retko viđali u tolikom broju van Ist vilidža ili Bru-klina. Uskoro je lokal bio krcat. Sva mesta su bila popunjena, a pedeset


16/292


16

do šezdeset ljudi stajalo je iza stolova: okupili su se iz jednog jedinograzloga. Bruk je bila šokirana saznanjem da ono što je iskusila kad je premesec dana čula Džulijana kako svira u Ru bisu - osećanje da je upravootkrila nešto nesvakidašnje - nije bilo ni izdaleka usamljeno. Desetine

ljudi već je znalo za njega i bili su spremni da putuju iz svih delovagrada da ga čuju.

Kada je zauzeo svoje mesto za klavirom i započeo provere da li je svepodešeno kako treba, gomila je brujala u iščekivanju. Onda je počeo, aprostor kao da se uljuljkao u ritam. Neki su se jedva primetno njihali,neki zatvorili oči; svi su se naginjali ka pozornici. Bruk dotle nijerazumela šta znači izgubiti se u muzici, ali sada je osetila kako joj se celotelo opušta. Bilo da se radilo o uticaju crnog vina, erotičnog pevanja ili o

potpuno nepoznatom osećaju bivanja u gomili potpunih stranaca, bila jeomadijana.Do kraja leta, odlazila je u Niks svakog utorka. Nikad nije zvala

nekoga da joj se pridruži; kad su cimerke navalili da im kaže gde se toizgubi jednom nedeljno, izmislila je veoma uverljivu priču o književnomklubu s prijateljima iz škole. Samo to što je bila tamo, posmatrala ga islušala muziku, stvorilo joj je utisak da ga poznaje. Do tada joj je muzikabila sporedna stvar, razbibriga na napornom poslu, vesela pesma za plesna zabavi, način da se prekrati vreme tokom dugih vožnji. Ali ovo? Ovo

je bilo neverovatno. Bez ijedne reči, Džulijanova muzika mogla je da jojpoboljša raspoloženje, promeni stav i učini da oseti ono što nije mogla usvakodnevici.

Do ovih solo večeri u Niksu, njene nedelje bile su jednake: prvoposao, zatim veseli sati s istom grupom kolega i istim bučnimcimerkama. Bila je srećna, ali ju je sve to ponekad gušilo. Sada jeDžulijan bio samo njen, a to što nikad nisu razmenili ni pogled nije je ninajmanje mučilo.

Bila joj je sasvim dovoljno što može da ga posmatra. On bi se, kako joj je izgledalo, posle svakog izvođenja pomalo nevoljno promuvao okolo,rukovao se s ljudima i skromno prihvatao pohvale kojima su gaobasipali, ali nijednom nije ni pomislila da mu priđe.

Dve nedelje posle 11. septembra 2001. Nola ju je ubedila da izađenaslepo s tipom koga je upoznala na poslu. Svi njihovi prijatelji su po-begli iz Njujorka da posete porodice ili obnove veze sa bivšima, a grad je

još uvek bio obavijen oštrim dimom i ogromnom tugom. Nola se skrasila

s nekim novim frajerom, provodeći skoro svaku noć u njegovom stanu, aBruk je bila uznemirena i usamljena.


17/292


17

„Sastanak naslepo? Stvarno?”, upitala je, jedva podižući pogled skompjutera.

„On je zlatan”, rekla je Nola jedne večeri, dok su sedele na kauču igledale SNL4. „Nećeš se udati za njega, ali je mnogo fin, i dovoljnosladak, i odvešće te na neko dobro mesto. Ako prestaneš da se ponašaškao frigidna kučka, možda će se čak i zakačiti za tebe.”

„Nola!” „Samo kažem. Mogla bi to da iskoristiš, znaš. I kad smo već kod toga,

ni tuš ni manikir ne bi te ubili.” Bruk ispruži ruke i prvi put primeti izgrizene nokte i hrapave

zanoktice. Zaista su loše izgledale. „Ko je on, jedan od onih koje si izgu-stirala?” upita.

Nola frknu.

„Jeste! Bila si s njim i sad ga prosleduješ meni. To je odvratno. Ne. Imoram da kažem, iznenađena sam. Čak ni ti obično nisi toliko loša.”

„Prekini, molim te”, reče Nola i prevrnu očima. „Upoznala sam gapre nekoliko nedelja na nekom prikupljanju priloga. Bio je tamo s jednimmojim kolegom.”

„Znači, bila si s njim.”

„Nisam! Možda je s kolegom bilo nešto...” Bruk zastenja i pokri oči. „Ali to nije važno. Sećam se da mu je drug sladak i sam. Student

medicine, mislim, ali iskreno, još nisi u poziciji da praviš pitanje oko tihstvari. Dokle god diše...”

„Hvala, drugarice.” „Dakle, ići ćeš?” Bruk se ponovo maši za daljinski. „Ako smesta zaćutiš, razmisliću.”

Četiri dana kasnije, sedela je u bašti italijanskog kafea u ulici Makdu-gal. Trent je bio, kao što je Nola obećala, savršeno sladak. Veoma drag,izuzetno ljubazan, lepo odeven i strahovito dosadan. Razgovor je biomlak poput lingvini paste s paradajzom i bosiljkom koju je poručio zaoboje, a njegova ozbiljnost budila je u njoj neodoljivu želju da zarije sebi

4 Saturday Night Live - popularna televizijska skeč-komedija koja ide

uživo i prikazuje se kasno noću. (Prim. prev.)


18/292


18

viljušku u oko. Ipak, kad je predložio da predu u obližnji bar, pristala je,ni sama ne znajući zašto.

„Stvarno?” upitao je, a bio je podjednako iznenađen kao i ona. „Da, zašto da ne?” I zaista, pomislila je - zašto da ne? Nije imala

druge planove, a nije ni očekivala da će kasnije s Nolom gledati film.Sutradan će morati da krene sa sastavljanjem teza za seminarski rad odpetnaest strana, koji treba da bude gotov za dve nedelje; osim toga, njeninajuzbudljiviji planovi uključivali su pranje veša, teretanu i če-tvoročasovnu smenu u kafeu. Čemu je žurila da se vrati?

„Sjajno, znam jedno odlično mestašce.” Trent je vrlo slatko insistiraoda plati račun i konačno su izašli napolje.

Prošli su samo dva bloka, kada je stao i otvorio vrata čuvenog i

bučnog njujorškog bara. To je verovatno bilo poslednje mesto u donjemdelu Menhetna gde bi neko izveo partnerku koju nije hteo da maltretira,ali je Bruk bila zadovoljna što zbog galame neće moći da razgovaraju.Popiće pivo ili dva, slušati dobru muziku iz osamdesetih i do ponoći bitipod pokrivačima, sama.

Nekoliko trenutaka privikavala je oči, mada je odmah prepoznalaDžulijanov glas.

Kada je konačno mogla da vidi binu, zurila je u neverici: sedeo je, kao

i obično, za klavirom, prsti su mu preletali preko dirki, a usne jepriljubio uz mikrofon, pevajući njenu omiljenu pesmu iz svog ličnog repertoara: Žena sedi sama u sobi / U kući nalik na tihu grobnicu / Muškaracbroji dragulje u kruni / Što se ne da spasti, može se meriti. Nije mogla daproceni koliko dugo je stajala kao ukopana na ulaznim vratima, trenutnoi potpuno uvučena u njegovu muziku, ali bilo je dovoljno da Trentprokomentariše.

„Sjajan je, zar ne? Hajde, video sam par mesta tamo.”

Uzeo ju je za ruku i Bruk je dopustila da je odvuče kroz gužvu. Sme-stila se na stolicu i tek što je spustila tašnu na sto, pesma se završila iDžulijan je najavio pauzu. Bila je nejasno svesna da joj se Trent obraća,ali između buke u lokalu i budnog praćenja Džulijanovog kretanja nijerazabirala šta je govorio.

Desilo se tako brzo da je jedva uspela da shvati. U jednom trenutkuskidao je harmoniku s postolja na klaviru, a sledećeg je stajao porednjihovog stola, osmehujući se. Kao i obično, nosio je belu majicu skratkim rukavima, farmerice i pletenu kapu, ovog puta ljubičastu. Lice i podlaktice sijali su mu se od znoja.


19/292


19

„Hej, drugar, drago mi je da si došao”, reče, potapšavši Trenta poramenu.

„Da, i meni. Izgleda da smo propustili prvi blok.” Neko je upravoustao sa stolice za stolom do njihovog i Trent je privuče za Džulijana.„Sedi, odmori.”

Džulijan je oklevao, zatim uz smešak pogledao Bruk i seo. „DžulijanAlter”, reče, pružajući ruku.

Bruk je zaustila da uzvrati, kada je Trent preteče: „Bože, kakav sam jaidiot! Zaboravio sam na manire! Džulijane, ovo je moja... Uh, ovo jeBruk. Bruk...”

„Grin”, reče ona, zadovoljna što je Trent pokazao koliko se maloznaju.

Rukovali su se, što je u prepunom koledž baru delovalo nespretno,ali Bruk je osećala samo ushićenost. Proučavala ga je dok je s Trentomrazmenjivao šale o nekom zajedničkom poznaniku. Bio je verovatnosamo nekoliko godina stariji od nje, ali je izgledao zrelije, iskusnije,mada nije mogla da odredi zbog čega. Nos mu je bio previše istaknut,brada jedva primetno uvučena, a bled ten još izraženiji sada, pred krajleta, kad su svi ostali uskladištili sezonsku zalihu vitamina D. Zelene očibile su mu sasvim obične, pa čak i mračne, s finim linijama koje su se

skupljale kada se osmehivao. Da ga nije toliko puta čula kako peva igledala kako zabacuje glavu, izgovarajući stihove bogatim glasompunim značenja, da je naletela na njega tek tako, s tom pletenom kapomi pivom u bučnom, nepoznatom lokalu, ne bi ga dvaput pogledala, nitipomislila da je iole privlačan. Ali večeras, večeras jedva da je mogla dadiše.

Njih dvojica su ćaskali nekoliko minuta, a Bruk se udobno zavalila iposmatrala. Džulijan, a ne Trent, primetio je da ona nema piće.

„Mogu li da vam naručim pivo?”, upitao je, tražeći pogledomkonobaricu.Trent je istog trena ustao. „Ja ću ga doneti. Samo što smo stigli i niko

nam još nije prišao. Bruk, šta ćeš da popiješ?” Promrmljala je prvo što joj je palo na pamet, a Džulijan je podigao

praznu čašu. „Možeš li da mi doneseš sprajt?” Kada se Trent udaljio, osetila je nalet panike. O čemu će, zaboga, da

pričaju? O bilo čemu, seti se, sem o tome da ga je pratila po celom gradu.

Džulijan joj se nasmeši. „Trent je dobar momak, zar ne?”


20/292


20

Bruk slegnu ramenima. „Da, deluje fino. Upoznali smo se večeras. Jedva da ga uopšte znam.”

„Ah, čari sastanka naslepo. Hoćeš li opet izaći s njim?” „Ne”, odvrati Bruk bez ikakvih emocija. Sigurno je bila u šoku - jedva

da je znala šta govori. Džulijan se nasmeja, a i ona s njim. „Zašto?” upita je.Slegnula je ramenima. „Nema nekog posebnog razloga. On deluje

savršeno prijatno. Samo je malo dosadan.” Nije nameravala to da kaže,ali nije mogla jasno da razmišlja.

Džulijanovo lice raširi se u veliki osmeh, tako vedar i sjajan da Brukzaboravi da se postidi. „Dosadan ti je moj rođak”, nasmeja se on.

„O, bože, nisam tako mislila. On je stvarno super. Izletelo mi je.” Što je više zamuckivala, on se, izgleda, sve više zabavljao. „Molim te.” Prekinuo ju je, položivši široku i toplu šaku na njenu

podlakticu. „Apsolutno si u pravu. On je stvarno sjajan momak - ustvari, divan, ali niko ga nikad nije nazvao zvezdom večeri.”

Usledila je kratka pauza, dok je Bruk preturala po glavi, tragajući zanečim prikladnim što bi mogla da kaže. Nije bilo važno šta će reći, doklegod je uspevala da prikrije svoj status obožavateljke.

„Viđala sam te i ranije kad si svirao”, reče, a zatim stavi ruku na usta,u refleksnom šoku. Zagledao se u nju. „Stvarno? Gde?” „Svakog utorka uveče u Niksu.” Mogućnost da ne ostavi utisak pro-

goniteljke jednostavno je pala u vodu.

„Zaista?” Delovao je zbunjeno, ali zadovoljno.Klimnula je.

„Zašto?”

Brzo je razmotrila moguće laži. Mogla je da mu kaže da joj najboljaprijateljica stanuje u blizini ili da je svake nedelje odlazila tamo sdruštvom.

Ni sama nije shvatala zbog čega, ali bila je potpuno i poražavajućeiskrena. „Bila sam u Ru bisu one večeri kad je džez kvartet otkazaonastup, a ti izveo onaj improvizovani performans. Pomislila sam da si,uh... Mislila sam da si bio fenomenalan, pa sam pitala devojku zašankom kako se zoveš i saznala da imaš stalne nastupe. Sada nastojim

da dođem kad god mogu.” Prisilila se da podigne pogled, ubedena da će


21/292


21

biti užasnut, možda isprepadan, ali mu lice ništa nije otkrivalo, a ćuta-nje ju je samo podstaklo da nastavi.

„Zbog toga je bilo tako čudno što me je Trent večeras doveo ovamo...Kakva uvrnuta slučajnost...” Pustila je da joj se reči neprijatno izgube iistog trenutka zažalila zbog svega što je rekla.

Kad je skupila hrabrost da ga ponovo pogleda u oči, odmahivao jeglavom.

„Sigurno ti je neprijatno”, reče, nervozno se smejući. „Obećavam dase nikad neću pojaviti u tvom stanu ili na tvom dnevnom poslu. Mislim,ne kažem da znam gde ti je stan i da li čak imaš dnevni posao. Naravno,sigurna sam da je tvoj posao muzika, tvoj pravi posao, kao što i treba dabude.”

Ruka mu se ponovo našla na njenoj podlaktici i on je pogleda u oči.„Viđam te tamo svake nedelje”, reče.

„Stvarno?” upitala je.Klimnuo je i ponovo se osmehnuo, ovog puta odmahujući glavom,

kao da kaže: Ne mogu da verujem da priznajem to. „Da. Uvek sediš unajdaljem ćošku, do bilijarskog stola, i uvek si sama. Prošle nedeljenosila si plavu haljinu s belim cvetićima ili nečim našivenim pri dnu.Čitala si časopis, ali si ga odložila čim sam počeo da sviram.”

Bruk se setila letnje haljine koju joj je majka poklonila za diplomskiručak. Pre samo četiri meseca delovala je tako šik, ali to što ju je nosilauveče u gradu sada joj se činilo detinjastim i priprostim. Plava bojaisticala je vatrenost njene crvene kose i to je bilo dobro, ali nije pristajalanjenim kukovima, kojima nije bilo potrebno naglašavanje. Bila je tolikookupirana nastojanjem da se seti kako je te večeri izgledala, da nijeprimetila Trentov povratak, sve dok joj nije dodao flašu bad lajta.

„Šta sam propustio?” upita, gotovo graciozno skliznuvši na svoje

mesto. „Večeras je krcato. Džulijane, momčino, ti baš znaš kako da ihprivučeš.” Džulijan nazdravi s Trentom i otpi dug gutljaj. „Hvala ti, Trente.

Odužiću ti se posle nastupa.” Klimnuo je Bruk, uputivši joj pogled zakoji je mogla da se zakune, za koji se molila da je značajan, a zatim sevratio na binu.

Tada nije znala da će pitati Trenta za dopuštenje da je pozove, niti daće njihov prvi telefonski razgovor učiniti da maltene poleti, a ni to da će

njihov prvi sastanak biti presudna noć u njenom životu. Ni u snu nijemogla da pretpostavi da će završiti u krevetu samo tri nedelje kasnije,


22/292


22

nakon maratonskih sastanaka za koje nikako nije želela da se završe, nitida će skoro godinu dana štedeti da bi zajedno proputovali zemlju uzduži popreko; da će se veriti slušajući živi nastup u neuglednom malomlokalu u Vest vilidžu, s običnim zlatnim prstenjem koje je on platio, ni da

će se venčati u Hemptonsu, u domu njegovih roditelja na prelepoj obali, jer zašto bi odbili takvo mesto? Sve što je te večeri znala bilo je daočajnički želi da ga ponovo vidi, da će prekosutra biti u Niksu, makar senebo rušilo i da, uprkos svom trudu, ne može da skine osmeh s lica.


23/292


23

2.

Kad jedan pati, ispaštaju svi

IZAŠLA je u hodnik Odeljenja za majke u Medicinskom centru Nju- jorškog univerziteta i navukla zavese. Osam pregledano, još tri.Pregledala je preostale dosijee: trudna tinejdžerka, trudnica sgestacionim dijabetesom i prvorotka koja pokušava da doji blizance.

Proverila je koliko je sati i napravila nekoliko proračuna: ako sve budeteklo kao što je očekivala, mogla bi da krene kući u pristojno vreme. „Gospođo Alter”, začuo se glas pacijentkinje s druge strane zavese. Bruk uđe. „Reci, Ališa.” Obmotala je beli mantil čvršće preko grudi, zapitavši se

kako to da ova žena ne drhti u bolničkoj spavaćici, tankoj kao papir. Ališa stisnu ruke, zureći u krilo preko koga je bio prebačen čaršav i

reče: „Sećate se kad ste rekli koliko su važni prenatalni vitamini? Čak i

ako ih nisam uzimala od početka?” Bruk klimnu. „Znam da je teško sagledati dobru stranu ozbiljnog

gripa”, reče prilazeći devojčinom krevetu, „ali te je on makar doveoovamo, pruživši nam priliku da te navedemo da počneš da uzimašvitamine i napravimo plan za ostatak trudnoće.”

„Da, i u vezi s tim... Postoje li, hm, neki uzorci koje biste mogli da midate?” Ališa nije htela da je pogleda u oči.

„Oh, mislim da to neće biti problem”, reče Bruk, osmehujući se paci-

jentkinji, ali ljuta na sebe što je zanemarila mogućnost da Ališa možda nemože da priušti preparate. „Da vidimo, ostalo ti je još šesnaest nedelja...Savršeno. Ostaviću ti celu količinu kod sestara, važi?” Ališi laknu.„Hvala”, rekla je tiho.

Bruk stisnu devojčinu podlakticu i vrati se iza zavese. Pošto je dalaAliši vitamine, napola je otrčala na peti sprat, do turobne dijetetičarskesobe za odmor. Bila je to kvadratna prostorija bez prozora, sa stolom začetvoro od plastičnog laminata, mini frižiderom i nizom ormarića. Ako

požuri, moći će da pojede nekoliko zalogaja, popije kafu i vrati se naodeljenje, na vreme za sledeću konsultaciju. S olakšanjem što u sobi nije


24/292


24

bilo nikoga i što je bokal za kafu pun, Bruk izvadi Taperverovu plastičnuposudu s kriškama jabuke iz ormara i poče da ih premazuje prirodnimbuterom od kikirikija iz malih paketa za putovanje. Baš kada su joj ustabila puna, zazvonio joj je mobilni.

„Je li sve u redu?” upita, ne rekavši ni zdravo. Reči su joj zvučaleprigušeno zbog hrane.

Njena majka zastade. „Naravno, dušo. Zašto ne bi bilo?” „Zato, mama, što je ovde prilična gužva, a znaš da mrzim da

razgovaram na poslu.” Razglas ju je prekinuo na pola rečenice. „Šta je to bilo? Nisam te čula.” Bruk uzdahnu. „Ništa, nije važno. Šta ima novo?” Zamislila je majku

u njenim kaki pantalonama i mokasinama, koje je nosila čitavog života,kako hoda kroz brodsku kuhinju svog malog stana u Filadelfiji. Uprkostome što su joj dani bili ispunjeni neprestanim obilascima književnih ipozorišnih klubova i volonterskim radom, izgledalo je da ipak imapreviše vremena, koje je uglavnom koristila da zivka svoju decu i pita ihzašto joj ne uzvraćaju pozive. Iako je bilo divno što konačno uživa upenziji, imala je mnogo pasivniji odnos sa Bruk kada je svakog danapredavala od sedam do tri.

„Sačekaj trenutak...” Majčin glas se izgubi, a istog časa ga zameni

Oprin, koji se takode naglo prekide. „Tako.” „Vau, isključila si Opru5. Mora da je nešto važno.” „Ponovo intervjuiše Dženifer Aniston. Ne mogu to više da slušam.

Prebolela je Breda. Uzbuđena je što ima četrdeset - super. Nikad se nijebolje osećala. Kapiramo. Zašto moramo da pričamo o tome?”

Bruk se nasmejala. „Slušaj, mama, mogu li da te nazovem kasnijevečeras? Imam još samo petnaest minuta pauze.”

„Naravno, dušo. Onda me podseti da ti kažem nešto za brata.”

„Nešto nije u redu s Rendijem?” „Sve je u redu - nešto je konačno kako treba. Ali sada si zauzeta, pa

čemo se čuti posle.” „Mama...” „Bilo je nepromišljeno da te zovem usred smene. Nisam čak...” Bruk je glasno uzdahnula i osmehnula se u sebi. „Hoćeš li da te

molim?”

5 The Oprah Winfrey Show, američki tok šou koji vodi popularna OpraVinfri, američka voditeljka, glumica, producent i filantrop. (Prim. prev.)


25/292


25

„Srce, ako nije pravo vreme, onda nije pravo vreme. Razgovaraćemokad ne budeš toliko zauzeta.”

„Dobro, mama, preklinjem te da mi ispričaš za Rendija. Bukvalno temolim. Molim te, reci mi šta ima kod njega. Molim te.”

„Pa, kad toliko navaljuješ... Dobro, reći ću ti. Rendi i Mišel su trudni.Eto, izvukla si mi to.”

„Oni su šta?” „Trudni, dušo. Očekuju bebu. Trudnoća je još sasvim rana - svega

sedam nedelja, mislim - ali njihov lekar kaže da je sve dobro. Nije li toprosto divno?”

Bruk je opet začula televizor u pozadini, ovog puta tiše, ali je još uvekmogla da razabere Oprin prepoznatljivi smeh.

„Divno?”, upita Bruk, spuštajući plastični nož. „Nisam sigurna da jeto prava reč. Zabavljaju se samo šest meseci. Nisu venčani. Čak i ne živezajedno.”

„Od kada si ti tako fina, draga moja?” upita gospođa Grin, cokćući.„Da mi je neko rekao da će moja obrazovana, urbana tridesetogodišnjakći biti takav konzervativac, ne bih mu poverovala.”

„Majko, nisam sigurna da je konzervativno očekivati od ljudi dapokušaju da ograniče pravljenje dece na ozvaničene veze.”

„Oh, Bruk, opusti se malo. Ne može svako, niti treba, da se venčava udvadeset petoj. Rendiju je trideset osam, a Mišel skoro četrdeset. Da listvarno misliš da bilo ko mari za neki mali pravni dokument? Dosadbismo svi i te kako dobro morali da znamo da on ne znači gotovo ništa.”

Bruk su kroz glavu proletele mnoge stvari: razvod roditelja pre skorodeset godina, kada je otac napustio majku zbog medicinske sestre usrednjoj školi gde su oboje predavali; način na koji ju je majka postavila pred sebe pošto se verila s Džulijanom, rekavši joj da bi žene danas

mogle da budu savršeno srećne bez stupanja u brak; o majčinoj vatrenojželji da Bruk sačeka s osnivanjem porodice dok ne izgradi karijeru.Zanimljivo je da za Rendija očigledno važi potpuno drugačiji paketinstrukcija.

„Znaš šta mi je stvarno zabavno?” upitala je majka, ne gubeći nit.„Pomisao da će možda, samo možda, tvoj otac i Sintija takode imatibebu. Znaš, kad uzmeš u obzir koliko je ona mlada. Onda ćeš imati bratai oca koji očekuju decu. Stvarno, Bruk, koliko devojaka može time da se

pohvali?” „Mama...”


26/292


26

„Ozbiljno, dušo, ne misliš li da je to prilično ironično - pa, ne znambaš da li je to prava reč, ali radi se o velikoj slučajnosti - žena tvog oca jegodinu dana mlada od Mišel?”

„Mama! Molim te, prekini. Znaš da tata i Sintija neće imati decu -njemu je skoro šezdeset pet, za boga miloga, a ona čak i ne želi dete.”

Bruk zastade, osmehnu se i odmahnu glavom. „Možda si u pravu daće se tata i Sintija pridružiti uspešnima. Onda će Rendi i on moći da seusklađuju oko rasporeda hranjenja i vremena za spavanje. Baš slatko.”

Čekala je reakciju i nije se razočarala. Majka je frknula. „Molim te. Najbliže što je taj čovek prišao pelenama

kad ste vas dvoje bili bebe bilo je da gleda reklame za pampers. Muškarcise ne menjaju, Bruk. Tvoj otac neće imati ništa s tim detetom dok ne

bude dovoljno odraslo da izrazi svoja politička uverenja. Ali, verujem daza tvog brata ima nade.”

„Da, dobro, nadajmo se. Pozvaću ga večeras da mu čestitam, alimoram da...”

„Ne!”, vrisnu gospođa Grin. „Nikad nismo vodile ovaj razgovor.Obećala sam da ti neću reći, pa se iznenadi kad te pozove.”

Bruk uzdahnu i nasmeši se. „Kakva lojalnost, majko. Da li to znači dasve kažeš Rendiju, čak i kad mi obećaš da nećeš?”

„Naravno da ne. Govorim mu samo ono što je zanimljivo.” „Hvala, mama.” „Volim te, zlato. I zapamti, zadrži ovo za sebe.” „Obećavam. Imaš

moju reč.” „Želim ti lep dan na poslu, Bruk, i zagrli Džulijana umesto mene.” Bruk prekide vezu i pogleda na sat: pet do pet. Četiri minuta da

stigne na sledeću konsultaciju. Znala je da ne treba da zove baš tada, ali

jednostavno nije mogla da čeka. Čim je okrenula broj, setila se da Rendi možda ostaje da trenirafudbalski tim posle škole, ali se javio čim je zazvonilo. „Hej, Bruk! Štaima novo?”

„Šta ima novo kod mene? Ama baš ništa. Mnogo je važnije pitanje -šta ima kod tebe?”

„Bože! Rekao sam joj pre osam minuta i zaklela se da će me pustiti dati sam kažem.”

„Pa dobro, i ja sam se zaklela da ti neću reći da mi je rekla, pa šta.Čestitam, veliki brate!”


27/292


27

„Hvala. Oboje smo prilično uzbuđeni. Malo smo isprepadani, jer sedesilo mnogo brže nego što je ijedno od nas očekivalo, ali smo ushićeni.”

Bruk oseti da gubi vazduh. „Kako to misliš - brže? Vi ste toplanirali?”

Rendi se nasmeja. Čula je kako kaže nekom u pozadini: „Daj miminut”, verovatno učeniku, a zatim kako zatvara vrata kancelarije.Nastavio je: „Da, prestala je s pilulama prošlog meseca. Lekar je rekaoda će trebati najmanje nekoliko meseci da joj se ciklus reguliše pre negošto uopšte možemo da razmatramo ostajanje u drugom stanju, zbognjenih godina. Nismo ni pomislili da će se desiti tako brzo...”

Bilo je neverovatno slušati starijeg brata, okorelog neženju koji jekuću ukrasio fudbalskim trofejima, posvetivši mnogo veći prostor stolu

za bilijar nego kuhinji, kako govori o redovnom ciklusu, kontroli začeća imišljenju lekara. Posebno zato što su Džulijan i Bruk bili verovatnijikandidati za objavljivanje velike novosti.

„Vau. Šta drugo da kažem? Vau.” Stvarno je samo to mogla da izusti.Bojala se da će Rendi čuti kako se bori za dah i da će to pogrešnoprotumačiti.

Bila je toliko ushićena da joj je u grlu zastala knedla. Sasvim se lepostarao o sebi i uvek je delovao srećno, ali Bruk je oduvek brinula zato što

je sam. Živeo je u predgrađu, okružen porodicama i svi njegovi drugari sfakulteta odavno su već imali decu. Nisu bili toliko bliski da bi o tomerazgovarali, ali se ona stalno pitala da li je čeznuo za tim ili je biozadovoljan momačkim životom. Čuvši koliko je uzbuđen, uvidela je da

je zaista želeo porodični život; pomislila je da će zaplakati. „Da, to je sjajno. Možeš li da me zamisliš kako učim malenog da igra

fudbal? Odmah ću mu nabaviti pravu dečju fudbalsku loptu, kožnu, neneku bezveznu gumenu, i dok malo poraste, već će biti spreman zapravu stvar.

”

Bruk se nasmeja. „Dakle, zaista nisi razmotrio eventualnu mogućnostda dobiješ devojčicu, ha?”

„U školi imamo još tri trudne nastavnice i sve nose dečake”,odgovori on.

„Zanimljivo. Ipak, svestan si da, iako delite isto radno okruženje,tvoje dete i njihova buduća deca po pravnim i fizičkim zakonima nemoraju da budu istog pola, zar ne?”

„Nisam baš siguran...”


28/292


28

Ponovo se nasmejala. „Hoćete li vas dvoje saznati pol? Ili je jošprerano da pitate? Stvarno ne znam mnogo o tim stvarima.”

„Vidi, pošto ja znam da ćemo dobiti dečaka, čini mi se da to nije odznačaja, ali Mišel želi da se iznenadi. Prema tome, čekaćemo.”

„Au, pa to je super. Kada maleni treba da se rodi?” „Dvadeset petog oktobra, na Noć veštica. Mislim da je to dobar

znak” „I ja”, reče Bruk. „Upravo beležim taj dan u kalendar. Dvadeset peti

oktobar: postaću tetka.” „Hej, Bruki, a šta je s vama dvoma? Bilo bi baš lepo da nećaci budu

približnog uzrasta. Ima li neke šanse?”

Znala je da je Rendiju teško da joj postavi tako lično pitanje, pa jepazila da mu ne skoči za oči, ali ju je pogodio u živac. Kada su se ona iDžulijan venčali, u dobi od dvadeset pet i dvadeset sedam godina,računala je da će dobiti bebu negde oko tridesetog rođendana. Sada suveć prešli tu granicu, a još ni izbliza nisu počeli da rade na tome. Dva-triputa je sa Džulijanom započinjala tu temu, kao usput, kako ne bi vršilapritisak, ali su njegovi odgovori uvek bili podjednako nemarni. Smatrao

je da će dolazak deteta „jednog dana” biti fenomenalan, ali da zasadrade pravu stvar, koncentrišući se na karijere. I tako, premda je bebu

želela više od svega, a posebno sada, kad je saznala za Rendijevuprinovu, prihvatila je Džulijanovu odluku.

„ Jednog dana svakako”, reče, trudeći se da zvuči ležerno, suprotnoonome što je osećala. „Ipak, sada nije pravo vreme. Usredsredeni smo naposao, shvataš?”

„Naravno”, odvrati Rendi i Bruk se zapita da li je znao istinu. „Trebada radite ono što je najbolje za vas.”

„Da, eto... Čuj, izvini što žurim, ali istekla mi je pauza i kasnim na

savetovanje.” „Bez brige, Bruki. Hvala što si pozvala i što se raduješ.” „Je l' me ti to zavitlavaš? Hvala tebi na neverovatnoj novosti. Ulepšao

si mi čitav dan - u stvari, mesec. Čestitam još jednom, Rendi. Presrećnasam zbog vas dvoje! Nazvaču kasnije večeras da čestitam Mišel, važi?”

Završili su razgovor i Bruk je krenula nazad. Neverovatno, ali nijemogla da prestane da vrti glavom. Verovatno je izgledala kao luda, ali tobi u bolnici teško privuklo bilo čiju pažnju. Rendi otac!


29/292


29

Želela je da zovne Džulijana i saopšti mu vest, ali je ranije zvučaoprilično napeto, a zaista nije imala vremena pre sledećeg savetovanja.

Jedan nutricionista je bio na odmoru, a tog je jutra bilo mnogo porođaja,skoro dvaput više nego inače, pa joj se dan odvijao nezamislivim

tempom. To je bilo dobro: što se više kretala, manje je obraćala pažnju nasopstvenu iscrpljenost. Osim toga, bilo je uzbudljivo i izazovno kada sedesi ovakva navala i, mada se Džulijanu i majci često žalila, potajno jeuživala u tome: mnogo pacijenata svih statusa i zanimanja, iz veomarazličitih razloga u bolnici, ali svi s potrebom da im neko odredi dijetuza njihova specifična stanja.

Kofein je delovao kao što je i predvidela; odradila je tri zakazanapregleda brzo i efikasno. Upravo se presvukla iz mantila u farmerice i

blejzer, kad joj Rebeka, jedna od koleginica, u sobi za pauzu reče danačelnica želi da je vidi. „Sada?”, upita Bruk, već videvši kako joj se slobodno veče rasplinjuje

i nestaje.

Utorak i četvrtak bili su svetinja: jedini dani kad nije morala da izbolnice nastavi u gornji deo grada, na drugi posao. Radila je kaogostujući nutricionista za akademiju Hantli, jednu od najprestižnijihprivatnih škola za devojke na Aper ist sajdu. Roditelji jedne učenice, koja

je umrla od anoreksije u svojim dvadesetim, osnovali su u toj školi fondza finansiranje eksperimentalnog programa, tako da je nutricionista biodostupan devojkama dvadeset sati nedeljno, dajući savete o zdravojishrani i predstavi o sopstvenom izgledu. Bruk je bila druga osoba an-gažovana na tom novom programu i, mada je na početku prihvatila tupoziciju jedino kao način da dodatno zaradi za sebe i Džulijana, otkrila

je da se s vremenom sve više vezuje za neke devojke. Svakako, ljutnja,smetenost i beskrajna opsednutost hranom ponekad su je iscrpljivale,iako se trudila da nikad ne smetne s uma da ove mlade pacijentkinje ne

znaju za bolje. Uz to, posao je bio dobar i stoga što je sticala iskustvo uradu s adolescentima, koje joj je inače nedostajalo.

Dakle, svakog utorka i četvrtka radila je samo na univerzitetu, oddevet do šest. Ostala tri dana u nedelji smene su joj se završavale ranije,kako bi uspela da stigne i na drugi posao: na univerzitetu je bila odsedam ujutru do tri po podne, a zatim menjala dva metroa i gradskiautobus da se preveze do Hantlija u gornjem delu grada, gde se sastajalas učenicama i, ponekad, s njihovim roditeljima, ostajući do sedam uveče.

Bez obzira na to koliko bi rano otišla na spavanje i koliko bi kafa popilakad ustane, uvek se osećala premoreno. Ovakav način života bio je


30/292


30

krajnje naporan, ali je procenila da joj je potrebno još samo godinu danatakvog rada da stekne kvalifikacije i dovoljno iskustva kako bi otvorilasopstvenu nutricionističku ordinaciju za prenatalnu i postnatalnu brigu o ženama, o čemu je sanjala još od prvog dana postdiplomskih studija

i na čemu je od onda marljivo radila. Rebeka saosećajno klimnu. „Pitala je možeš li da navratiš pre nego

što odeš.” Brzo je spakovala stvari i ponovo se uputila na peti sprat.

Margaret?”, pozvala je, pokucavši na vrata. „Rebeka mi reče da sihtela da me vidiš.”

„Uđi, uđi”, odvrati načelnica, premeštajući papire na stolu. „Izviništo te zadržavam, ali pretpostavljam da se uvek nađe vremena za dobrevesti.”

Bruk je utonula u fotelju preko puta Margaret i čekala. „Ovako. Završili smo procenu evaluacije svih pacijenata i drago mi je

što mogu da te obavestim da si dobila najviše ocene od svih dijetetičara.” „Stvarno?”, upita Bruk, jedva u stanju da poveruje da je prva od

sedmoro.

„Niko ti nije ni blizu.” Margaret odsutno stavi ruž, coknu usnama ivrati pogled na papire. „Devedeset jedan procenat tvojih pacijenataocenilo je savete koje si davala kao odlične, a preostalih devet označilo ih

je kao dobre. Sledeći iza tebe dobio je ocenu odličan od osamdeset dvaodsto pacijenata.”

„Auh”, izusti Bruk, svesna da bi trebalo da pokaže malo skromnosti,ali nije mogla da prestane da se osmehuje. „Sjajne vesti. Tako sam srećnašto to čujem.”

„I mi smo, Bruk. Izuzetno smo zadovoljni i htela sam da znaš datvoje zalaganje ne prolazi neprimećeno. I dalje ćeš raditi na odeljenju za

intenzivnu negu, ali ćemo već od sledeće nedelje sve tvoje smene napsihologiji zameniti isključivo radom na neonatalnom. Pretpostavljamda se slažeš?”

„Kako da ne, oduševljena sam!”, odgovori Bruk.„Kao što znaš, po starosti si tek treća medu zaposlenima, ali niko

nema tvoje znanje i iskustvo. Mislim da će ti savršeno odgovarati.” Bruk je bukvalno sijala. Konačno se isplatila godina obuke u radu sa

decom, adolescentima i odojčadi na postdiplomskim studijama, zajedno

sa dopunskim stažom na pedijatriji. „Margaret, nemam reči kojima bih


31/292


31

mogla da ti dovoljno zahvalim na svemu. Ovo je, jednostavno, najboljavest do sada.”

Šefica se nasmeja. „Želim ti prijatno veče, pa se vidimo sutra.” Dok je išla ka podzemnoj železnici, u sebi se zahvalila za poluuna-

predenje koje je dobila, i još više za to što te večeri nije morala da menjatri prevoza do Hantlija.

Izletela je iz metroa na Tajms skveru, brzo se provukla kroz gomileljudi u podzemnoj i, shodno staroj strategiji, izašla na ulicu stepenicamau Dvadeset trećoj, što je imalo dvostruku prednost - bilo je najbliženjenom stanu i mogla je da izbegne gomilu, s kojom bi se inače sudaraladuž Četrdeset druge. Nije prošao ni dan, a da nije čeznula za njihovimstarim stanom u Bruklinu. Volela je skoro sve na Bruklin hajtsu i mrzela

skoro sve u Midtaun vestu, mada je morala da prizna da su oboje sadalakše stizali do posla.

Iznenadila se što Volter, njen trobojni španijel s crnim krugom nalikgusarskom povezu preko oka, nije zalajao kada je ubacila ključ u bravu.Niti je dotrčao da je pozdravi.

„Voltere Altere! Gde si?” Dozivala ga je praveći zvuke poljubaca ičekala. Iz stana se čula muzika.

„Mi smo u dnevnoj sobi”, odazvao se Džulijan. Odgovor mu je bio

isprekidan Volterovim frenetičnim, piskavim lajanjem. Bruk spusti torbu kraj vrata, zbaci cipele sa štiklom i vide da je

kuhinja mnogo čistija nego kad je otišla. „Hej! Nisam znala da ćeš večeras doći ranije”, reče, sedajući na kauč

pored Džulijana. Sagla se da ga poljubi, ali ju je Volter predupredio,liznuvši joj usta.

„Mmm, hvala ti, Voltere. Osećam se baš dobrodošlom.” Džulijan isključi ton na televizoru i okrenu se prema njoj. „Znaš, i ja

bih bio srećan da ti liznem lice. Jezik verovatno ne može da mi se meri sapsećim, ali spreman sam da pokušam.” Nasmešio se; Bruk se čudilauzbuđenju koje je osećala kad joj se tako osmehivao, čak i posle svihovih godina.

„Primamljivo, moram priznati.” Brzo je zaobišla Voltera i uspela dapoljubi Džulijanove usne s tragovima vina. „Kad smo se čuli, zvučao sizabrinuto, pa sam zaključila da nećeš doći do kasno. Da li je sve uredu?”


32/292


32

Otišao je u kuhinju i doneo još jednu čašu, napunio je i dodao Bruk.„Jeste. Posle današnjeg razgovora shvatio sam da skoro nedelju dananismo zajedno proveli veče. Sada ćemo to da ispravimo.”

„Hoćemo li? Zaista?” I ona je danima razmišljala o tome, ali nije htelada se žali, sad kada je bio na kritičnoj tački u procesu produkcije.

Klimnuo je. „Nedostaješ mi, Ruk.” Obavila mu je ruke oko vrata i ponovo ga poljubila. „I ti meni. Tako

mi je drago što si poranio. Hoćeš li da izađemo na neku testeninu?” Dogovorili su se da zbog budžeta kuvaju kad god je moguće, ali

jeftin restorančić s testeninama na uglu nije mogao da se ubroji u obe-dovanje napolju.

„Ne smeta ti da ostanemo kod kuće? Radovao sam se tihoj večeri stobom.” Otpio je još malo vina.

„Važi, što da ne. Imam jedan predlog...” „O, ne, sad ćeš da počneš...” „Idem da robujem pored šporeta i da ti spremim ukusan i hranljiv

obrok, ako pristaneš da mi pola sata masiraš stopala i leđa.” „Da robuješ pored šporeta? Možeš da spremiš piletinu s povrćem za

oko dva minuta. To nije fer.” Bruk slegnu ramenima. „Dobro. Žitarice su u ostavi, mada mislim da

nema mleka. Uvek možeš da ispržiš kokice.” Džulijan se okrenu Volteru i reče: „Ne znaš koliko dobro prolaziš,dečko. Tebe ne tera da radiš u zamenu za granule.”

„Cena je upravo skočila na pola sata.” „Već je bila toliko”, zacvile Džulijan. „Bilo je ukupno pola sata. Sada je toliko za stopala i još toliko za

leđa.” Džulijan se pretvarao da premišlja. „Četrdeset pet minuta i jaću...”

„Svaki pokušaj cenkanja samo dodaje vreme na postojeće.” Podigao je dlanove. „Bojim se da nema dogovora.” „Stvarno?” upita ona. „Večeras ćeš se sam starati o sebi?”, pitala je s

osmehom. Džulijan je bio ravnopravni partner u čišćenju, plaćanjuračuna i brizi o psu, ali je kuhinji bio beskoristan, i znao je to.

„Zapravo, hoću. U stvari, pobrinuću se za oboje. Spremio sam tivečeru.”

„Šta si uradio?”


33/292


33

„Čula si me.” U kuhinji je zapištao tajmer. „I ovog časa je gotova.Molim te, izvoli sesti”, reče pompezno, s lošim britanskim naglaskom.

„Sela sam”, uzvrati Bruk, uvaljujući se sofu i dižući noge na stočić. „To je to”, veselo viknu Džulijan iz minijaturne kuhinje. „Vidim da si

našla put do trpezarijskog prostora. Savršeno.” „Da ti pomognem?” Vratio se s vatrostalnom činijom između dve rukavice za rernu.

„Zapečena pasta za moju ljubav...” Hteo je da spusti čini ju na golo drvo,ali je Bruk ciknula i skočila po podmetač. Džulijan stade da zahvatapastu koja se pušila.

Mogla je samo da gleda. „Da li je ovo trenutak kada ćeš mi reći da sitokom našeg braka imao vezu s drugom i zatražiti mi oproštaj?”

Džulijan se osmehnu. „Umukni i jedi.” Sela je i poslužila se salatom, dok joj je on stavljao pastu na tanjir.

„Mili, ovo izgleda neverovatno. Gde si to naučio? I zašto to ne radišsvako veče?”

Pogledao ju je sa šašavim osmehom. „Možda sam danas kupio te-steninu u radnji i samo je podgrejao u rerni. Moguće. Ali kupljena je ipodgrejana s ljubavlju.”

Bruk je podigla čašu i čekala da nazdrave. „Savršeno”, rekla je, a to jei mislila. „Apsolutno, neverovatno savršeno.” Dok su jeli, ispričala mu je za Rendija i Mišel; bila je zadovoljna što ga

je ta vest obradovala. Čak joj je predložio da se odvezu u Pensilvaniju ičuvaju svoju prvu nećaku ili nećaka. Pričao joj je o daljim Sonijevimplanovima, sada kad je album bio skoro završen i da je, na agentovupreporuku, unajmio novog menadžera.

„Izgleda da je najbolji od najboljih. Bije ga glas da je pomaloagresivan, ali pretpostavljam da je to ono što se od takvih ljudi traži.”

„I, kako ti je delovao dok si razgovarao s njim?” Džulijan malo razmisli. „Nisam siguran da je razgovor prava reč. Pre

će biti da je on meni izložio čitav plan. Kaže da smo upravo naprekretnici i da je vreme da otpočnemo pravo orkestriranje akcije.”

„Jedva čekam da ga upoznam”, reče Bruk. „Da, on je nesumnjivo u onom sladunjavom holivudskom fazonu -

znaš to, uvek će da nađe način da ti ugodi? - ali mi se sviđa što je toliko

poverljiv.”


34/292


34

Podelio je ostatak vina iz flaše i ponovo seo. „Šta se dešava u bolnici?Bila je ludnica?”

„Jeste, ali znaš šta? Dobila sam najbolje ocene od pacijenata u odnosuna ostale i dodeliće mi još nekoliko smena na pedijatriji.” Otpila je jošvina; biće vredno jutarnje glavobolje.

Džulijanovim licem raširi se veliki osmeh. „To su divne vesti, Ruk.Nimalo iznenađujuće - pacijenti moraju da te vole, ali je stvarno sjajno.Toliko se ponosim tobom.” Nagnuo se preko stola i poljubio je.

Bruk je oprala sudove, a zatim se okupala dok je Džulijan završavaonešto na svom novom vebsajtu. Našli su se ponovo na kauču, oboje udonjim delovima flanelskih pižama i majicama s kratkim rukavima.Džulijan im je raširio ćebe preko nogu i dohvatio daljinski.

„Film?” upitao je.Pogledala je koliko je sati na DVD-u: deset i petnaest. „Mislim da je

već kasno da počnemo, ali možemo da pustimo Uvod u anatomiju.” Prestravljeno ju je pogledao. „Ozbiljno? Možeš li, mirne savesti, da

me teraš da to gledam nakon što sam ti spremio večeru?” Osmehnula se i odmahnula glavom. „Ne bih rekla da je to tačna reč,

ali u pravu si. Večeras ti biraš.” Prešao je preko liste snimaka i kliknuo na noviju epizodu Mesta

zločina. „Dođi ovamo, masiraću ti stopala dok gledamo.” Bruk se okrenu i podiže mu noge na krilo. Mogla je da prede od

sreće. Detektivi su na televiziji pregledali unakaženo telo prostitutke,ostavljeno na deponiji van Vegasa i Džulijan je gledao s punompažnjom. Nije volela priče o misterioznim ubistvima s puno tehničkihdetalja kao on - po celu noć je mogao da gleda kako pomoću skenera,lasera i ostalih naprava za praćenje traže ubice, ali joj to večeras uopštenije smetalo. Bila je srećna što tiho sedi pored svog muža, fokusirajući se

na predivan osećaj gnječenja stopala. „Volim te” reče, oslanjajući se na rukohvat i sklapajući oči. „Volim i

ja tebe, Bruk. Sada ćuti i pusti me da gledam.” Ali ona je već utonula usan.

Kad je Džulijan ušao u spavaću sobu, upravo se obukla. Uprkos tomešto je bila nedelja, delovao je nervozno.

„Moramo odmah da pođemo ili ćemo zakasniti”, reče, dograbivšipatike iz ormara. „Znaš koliko moja majka voli kašnjenje.”


35/292


35

„Znam. Odmah ću”, odgovorila je, nastojeći da zanemari to što se jošuvek znojila posle pretrčanih pet kilometara, sat vremena ranije. Izvukla

je Džulijana iz sobe, prihvatila od njega vuneni kaput i izašla na ulicu. „Još mi nije jasno otkud tvoj otac i Sintija danas u gradu”, reče on dok

su žurili ka stanici metroa na Tajms skveru. „Danas im je godišnjica”, odgovorila je, stresavši se. Bilo je neobično

hladno za martovsko jutro i ona je očajnički želela solju čaja u malomlokalu na uglu, ali nisu imali ni sekundu za gubljenje.

„Pa su rešili da dođu ovamo? Po ledenom martovskom danu?” Bruk uzdahnu. „Valjda je uzbudljivije od Filadelfije. Sintija nikad nije

gledala Kralja lavova, pa je tata pomislio da bi to bio dobar izgovor danas posete. Radujem se što ćeš moći lično da im saopštiš novosti...”

Potajno je pogledala Džulijana, primetivši da se blago osmehuje. Itreba da bude ponosan na sebe, mislila je. Upravo je dobio odlične vestio svojoj karijeri i zaslužio je to.

„Da, dobro. Smem da kažem da se moji roditelji neće oduševiti, ali ćetvoji možda razumeti”, reče.

„Tata već priča svima koji hoće da slušaju kako imaš Dilanov talenatza pisanje pesama i glas koji će ih rasplakati”, uzvratila je kroz smeh.„Biće oduševljen, garantovano.”

Džulijan joj stegnu ruku. Njegova ushićenost bila je gotovo opipljiva. Bruk se slabašno osmehnu. „Šta ti je?” upita je.„Oh, ništa, sve je u redu. Toliko sam uzbuđena što ćeš sve da im

ispričaš da jedva mogu da izdržim. Samo sam malo uplašena što trebada se nosimo s našim roditeljima u istoj prostoriji.”

Džulijan je ščepa za ruku, sprečavajući je da prede ulicu na crveno,

na uglu Sedamdeset četvrte i Parka. „Stvarno misliš da će biti tolikološe? Sretali su se i ranije.” Bruk uzdahnu. „Znam, ali samo u velikim grupama: na našem ven-

čanju, za vreme praznika, nikad jedan na jedan kao sada. Sve o čemutata želi da razgovara jeste kako će Iglsi6 proći sledeće sezone. Sintija jeuzbuđena što će gledati Kralja lavova, zaboga, i misli da putovanje u gradnije zaokruženo bez ručka u Ruskoj čajdžinici. Zatim imamo tvojeroditelje: najžešće i najstrašnije Njujorčane koje znam i koji verovatnomisle da je NFL neka francuska neprofitna grupa, koji još od šezdesetih

6 Filadelfijski ragbi tim. (Prim. prev.)


36/292


36

nisu pogledali mjuzikl i neće ništa jesti, osim ako im ne sprema kuvarneke slavne ličnosti. Sad mi reci: o čemu će oni razgovarati?”

Džulijan je stiskao potiljak. „To je o doručak, dušo. Šolja kafe, parđevreka i odlazimo. Ja baš mislim da će biti fino.”

„Ma sigurno, dok tata i Sintija budu bez prestanka blebetali na svojmanijakalno srećan način, a tvoji sedeli kao kipovi i ćutke ih procenji-vali. Zvuči kao predivno nedeljno jutro.”

„Sintija može da priča s mojima o poslu”, predloži Džulijan blago.Lice mu je govorilo: Ni ja u to ne verujem, i Bruk poče da se smeje.

„Reci mi da nisam dobro čula”, reče, dok su joj se oči punile suzamaod smeha.

„Pa, to je tako!” „Divan si, znaš li to?” upita Bruk i pruži se da ga poljubi u obraz.

„Sintija je medicinska sestra. Bavi se streptokokama u grlu i daje ibupro- fen za grčeve. Ništa ne zna o botoksu ili restilanu, koji se preporučuju zanaročito duboke bore oko usana. Ne znam u čemu se njihovaprofesionalna iskustva poklapaju.”

Džulijan je glumio da se brani. „Čini mi se da zaboravljaš da sumamu proglasili jednom od najboljih stručnjaka za uklanjanje proširenihvena u zemlji”, reče s osmehom. „Znaš koliko je to krupna stvar.”

„Da, naravno.” „Dobro, znam šta govoriš. Ali moj otac može da priča sa svima.

Uopšte nije naporan. Dopašće se Sintiji.” „On je sjajan čovek”, složila se Bruk. Uzela ga je za ruku dok su se

približavali zgradi Alterovih. „Ipak, on je svetski priznati hirurg zauvećanje grudi. Sasvim je prirodno da žena pretpostavi kako procenjujenjene i zaključuje da su male.”

„Bruk, to je glupost. Misliš da svi zubari koje sretneš na društvenimdešavanjima gledaju tvoje zube?”

„Da.” „Ili da te svaki psiholog koga vidiš na zabavi analizira?” „Apsolutno,

sto posto, bez sumnje.” „To je stvarno apsurdno.” „Tvoj otac ispituje, pregleda i procenjuje grudi osam sati dnevno. Ne

govorim da je perverznjak, već da ih instinktivno odmerava. Žene tomogu da osete, to je sve što hoću da kažem.”

„Pa, to onda zahteva postavljanje veoma očiglednog pitanja.”


37/292


37

„Da?” upitala je, bacajući pogled na sat, dok se na vidiku ukazivalanadstrešnica.

„Osećaš li da ti odmerava grudi kada te vidi?” Izgledao je tolikoskrhano na sam pomen tako nečega da je poželela da ga zagrli.

„Ne, dragi, naravno da ne”, prošaptala je i prislonila se uz njegovuruku. „Barem ne posle svih ovih godina. Zna situaciju i da nikad nećespustiti ruke na njih. Verujem da je to konačno preboleo.”

„Savršene su, Bruk. Jednostavno savršene”, reče Džulijan istog časa. „Znam. Zato mi je ponudio da ih operiše po nižoj ceni, kad smo se

verili.” „Ponudio je da to uradi njegov partner, i ne zato što je mislio da ti je

operacija potrebna...” „Zašto onda, zato što si ti mislio da mi treba?” Znala je da se uopšte

ne radi o tome - pretresli su temu stotinama puta i verovala je da jedoktor Alter ponudio svoje usluge onako kako bi krojač ponudio sakona sniženju, ali ju je sve to još uvek iritiralo.

„Bruk...” „Izvini. Samo sam gladna. I nervozna.” „Neće biti ni izbliza loše kao

što misliš.”

Vratar pozdravi Džulijana, potapšavši ga po leđima. Ispratio ih je dolifta; krenuli su na osamnaesti sprat. Tek tada se setila da ništa nijeponela.

„Mislim da bi trebalo da se vratimo i kupimo neke kolače, ili cveće, ilitako nešto”, reče i brzo trže Džulijana za ruku.

„Hajde, Bruk, to nije važno. Oni su moji roditelji. Stvarno ne mare zato.”

„Uh. Ako misliš da tvoja majka neće primetiti da smo došli praznih

ruku, varaš se.” „Donosimo sebe. Jedino to se računa.” „U redu. Samo nastavi da se zavaravaš.” Džulijan pokuca i vrata se širom otvoriše. S praga im se smešila

Karmen, dadilja i domaćica Alterovih već trideset godina. U jednomposebno intimnom momentu s početka njihove veze, Džulijan joj jepriznao da je Karmen zvao „mamice” i posle svog petog rođendana, neshvatajući pravo stanje stvari. Smesta ga je zagrlila.

„Kako je moja bebica?” upita ga, pošto se osmehnula Bruk i uštinula je za obraz. „Da li te žena dovoljno hrani?”


38/292


38

Bruk stisnu Karmeninu ruku, pitajući se po hiljaditi put zašto onanije Džulijanova majka. „Da li ti izgleda kao da gladuje, Karmen?Ponekad moram da mu otimam viljušku iz ruku.”

„To je moj dečko”, odvrati ona, gledajući ga s ponosom. Iz dnevne sobe začuo se piskav glas. „Karmen, draga, molim te, pošalji decu ovamo. I ne zaboravi da

podrežeš stabljike pre nego što staviš cveće u vazu. U onaj novi majklaram, molim te.”

Karmen je pogledom tražila cveće, ali Bruk pruži prazne ruke.Okrenula se ka Džulijanu i značajno ga pogledala.

„Nemoj to da kažeš”, promuca on, provlačeći ruku kroz kosu.

„Dobro. Neću reći da sam to rekla zato što te volim.” Džulijan je povede u dnevnu sobu. Nadala se da će izbeći taj deo iodmah preći u trpezariju, ali su oba para roditelja sedela jedan naspramdrugog, na identičnim niskim, ultramodernim sofama.

„Bruk, Džulijane.” Džulijanova majka se smešila, ali nije ustala.„Drago nam je što ste nam se pridružili.”

Bruk je ovo smesta protumačila kao ukor zbog kašnjenja. „Žao nam ješto kasnimo, Elizabet. Podzemna je prosto bila tako...”

„Pa, bar ste sada tu”, ubaci se doktor Alter, držeći bokastu čašu s]đusom obema rukama, gotovo ženstveno, tačno onako kako jezamišljala da pridržava ženske grudi.

„Bruki! Džulijane! Šta ima novo?” Njen otac poskoči i uhvati ih uveliki, medveđi zagrljaj. Ponašao se priprosto u društvu rafiniranih Al-terovih, ali nije mogla da ga krivi.

„Zdravo, tata”, rekla je grleći ga. Prišla je Sintiji, koja je ostala nakauču, u klopci zbog gužve koja se stvorila, i nespretno je zagrlila. „Hej,

Sintija. Drago mi je što te vidim.” „I ja tebe, Bruk. Tako smo uzbuđeni što smo ovde! Tvoj otac i ja bašsmo pričali kako se jedva sećamo kad smo poslednji put bili uNjujorku.”

Tek tada je postala svesna Sintijinog izgleda. Nosila je vatreno crvenepantalone i sako, verovatno od poliestera, belu bluzu i crne kožne moka-sine s kopčom. Oko vrata je triput obmotala ogrlicu od lažnih bisera i,kao vrhunac, visoko podigla ukovrdžanu i lakom učvršćenu kosu.

Izgledala je kao da prenosi godišnje obraćanje Hilari KlintonKongresu, odlučna da se izdvoji iz mora tamnih odela. Bruk je znala da


39/292


39

samo pokušava da se uklopi u predstavu o tome kako se oblače bogatežene Menhetna, ali su joj proračuni bili pogrešni, posebno usredluksuznog stana Alterovih, uređenog u azijskom duhu. Džulijanovamajka, iako dvadeset godina starija od Sintije, izgledala je deceniju

mlada u tesnim, tamnim farmericama i s laganim kašmirskim šalompreko rastegljive tunike bez rukava. Nosila je prefinjene baletanke sdiskretnim logom Šanela, a od nakita jednostavnu zlatnu narukvicu isvoj masivni dijamantski prsten. Imala je zdrav, blistav ten i lakušminku, a kosa joj je slobodno padala niz leda. Bruk se odmah osetilakrivom: znala je koliko je Sintija uplašena - naposletku, i ona se takoosećala u svekrvinom prisustvu, ali joj je verovatno bilo neprijatno izbog pogrešne procene. Čak je i otac delovao napeto, svestan

neprikladnosti svoje žutomrke košulje i kravate u poređenju s polomajicom gospodina Altera.„Džulijane, mili, znam da želiš bladi meri. Bruk, hoćeš li mimozu?.” ,

pitala je Elizabet Alter. Jednostavno pitanje, ali je, kao i svako drugo kojebi postavila, podsećalo na zamku.

„Zapravo, i ja bih bladi meri.” „Naravno.” Elizabet skupi usne, kao da nekako ne odobrava njen

izbor. Do dana današnjeg Bruk nije mogla da razluči da li antipatija koju

je njena svekrva gajila prema njoj ima veze s tim što je podržavalaDžulijanove muzičke ambicije ili s njom samom. Bruk i Džulijan nisu imali drugog izbora nego da zauzmu dve

preostale stolice, s pravim naslonima, drvene i neudobne, jedna naspramdruge, uglavljene između kauča. Osećajući se ranjivo i neprijatno,pokušala je da nastavi razgovor.

„Pa, šta ste radili u poslednje vreme?”, upitala je Alterove, osmeh-nuvši se Karmen i prihvatajući visoku čašu s koktelom, ukrašenukriškom limuna i štapićem celera. To je jedino moglo da je spreči da neiskapi celo piće u jednom gutljaju. „Zauzeti, kao i uvek?”

„Da, ja prosto ne mogu ni da zamislim kako oboje izlazite na kraj stakvim rasporedom!”, reče Sintija preglasno. „Bruk mi je pričala kolikoprocedura obavite u danu, što može da iscrpi svakoga! Cim nastupiepidemija streptokoka, ja kolabiram, ali vas dvoje! Užas, to mora da jeludnica.”

Elizabet Alter osmehnu se izuzetno ljubazno. „Tako je, uspeva namda budemo stalno zauzeti. Ipak, to je strašno dosadno! Volela bih da

čujem šta rade naša deca. Bruk, Džulijane?”


40/292


40

Sintija se povuče, ponižena i propisno ukorena. Jadna žena se kretalakroz minsko polje, nesposobna da upravlja situacijom. Odsutno je trljalačelo i odjednom izgledala veoma umorno. „Da, naravno. Kako ste vasdvoje?”

Bruk je imala dovoljno iskustva da izbegne iznošenje detalja o svomposlu. Iako je njena svekrva bila jedna od onih koji su joj pomogli da odena razgovor u Hantli, postupila je tako tek pošto se uverila da Bruk neželi karijeru u časopisima, modi, aukcijskim kućama ili odnosima s

javnošću. Ako je baš morala da koristi svoju diplomu nutricioniste, nijemogla da shvati zašto neće da bude kolumnista u Vogu ili privatnisavetnik vojsci prijatelja s Aper ist sajda - bilo šta malo glamuroznije od,po njenim rečima, „prljave prakse s beskućnicima i pijanicama.”

Džulijan je to takode znao i zato je uskočio da je spase. „Ovako, jazapravo imam nešto da objavim”, reče, nakašljavši se. Iznenada, iako je bila toliko ushićena zbog Džulijana, Bruk nije mogla

da obuzda talas panike. Uhvatila je sebe kako se moli da im ne kaže zanastup, jer će, bez sumnje, biti razočaran njihovom reakcijom, a nijemogla da gleda kako prolazi kroz to.

Niko nije budio takav zaštitnički instinkt u njoj kao Džulijanoviroditelji. Sama pomisao na to šta će da kažu stvarala je kod nje želju da

ga ušuška i odvede pravo kući, gde će biti zaklonjen od njihove zlobe i, još gore, ravnodušnosti. Sačekali su da Karmen unese bokal sveže iscedenog soka od

grejpfruta, a zatim se ponovo okretoše ka Džulijanu. „Moj novi menadžer, Leo, upravo mi je saopštio da Soni želi da me

Lorin Vejsberger - Đavo Želi Slavu

Documents

Transcript of Lorin Vejsberger - Đavo Želi Slavu