Frensis Makenzi - Branko Bjelajac

FRENSIS MAKENZI (Francis Harford Mackenzie of Ross-shire) Prijatelj nazarena

Frensis Makenzi se rodio 1833. godine u Gerloku, na imanju u kotskoj, kao mlai sin barona Frensisa Makenzija. Posle smrti roditelja njegov odgoj poveren je njegovom stricu, dr Donu i madehi Meri, koja je bila kvekerka. Sama porodica Makenzi pripadala je Slobodnoj kotskoj crkvi reformistikoj (Palaret, 1992:137) a Makenzi je pokazivao zanimanje i sklonost i prema delovanjima Plimutske brade.1 Mladost je proveo sluedi kao pomorski oficir u britanskoj floti za vreme krimskog rata, a po zakljuenju mira, iveo je kao mlad i bogat londonski gospodiid. Nakon svog verskog obradenja veliki deo svog nasledstva poklanja za misionarski rad u Francuskoj i osnivanje misionarskih kola za potrebe Kine i Afrike. Pred dolazak u Srbiju, proveo je dve godine u junoj Francuskoj gde se takoe odlikovao humanitarnim i dobrotvornim radom. Makenzi je u Srbiju stigao tokom srpsko-turskog rata 1876. godine, u nameri da pomae ranjenicima kraj fronta kod Knjaevca, a posle itanja reportaa u engleskim novinama o patnji srpskog naroda u Knjaevakom okrugu pod Turcima. U okolini Uica finansirao je izgradnju javnog puta ali je to uskoro morao da napusti jer su radnici traili jo zlatnika koje je navodno kraljica Viktorija poslala da se besplatno podele u Srbiji. Po povratku u Beograd za svoj humanitarni rad dobio je od kralja Milana orden Takovskog krsta. Kasnije, u Srbiji, ivo se zainteresovao za sektu protestantskih nazarena, koja je tada poela da hvata korene... Evangelizovanje je za njega prosto znailo otvoriti ljudima oi, okrenuti ih od tame ka svetlosti i od Satane ka Bogu (Palaret, 1992:146).

1

U nas poznatiji kao Crkva brade.

NAZARENSKI POKRET U SRBIJI: 1918-1941 ______________________________

Godine 1877, u Beogradu se sreo sa edomiljem Mijatovidem, ministrom u vie vlada krajem XIX. veka2, ija supruga Elodi Loton Mijatovid je bila Engleskinja, i metodiskinja po veroispovedanju (veslijanska metodistika crkva), ali koja je dosta vremena provela u SAD kao aktivista anti-robovlasnikog abolicijskog pokreta, autor i prevodilac. Njihovo prijateljstvo traje od 1877. do 1889. godine kada Mijatovidi odlaze za Englesku. Ved na poetku je, kako edomilj Mijatovid svedoi, Makenzi pomagao ugnjetenim nazarenskim zatvorenicima. S proleda g. 1877 ja sam se poznao sa njime u Beogradu. Doveo ga je k meni poznati prijatelj srpskog naroda Dr. Sandvit. Postali smo brzo dobri prijatelji, osobito od dana kad sam s drage volje pristao da se moe u mojoj kudi sastati s nekim Nazarencima, koji su mu od engleskih prijatelja bili toplo preporueni, a koji su bili na robiji u gradu beogradskom, i kad sam ga jednog dana pratio u grad da u tamonjim kazamatima pohodi one Nazarene, kojima nije dozvoljeno bilo da u varo izlaze (Mijatovid, 1895:3). Pretpostavlja se da je prvu vest o progonstvu nazarena u Srbiji u svet poslao britanski rudarski inenjer arls Brajt, koji je nazarensku peticiju 1877. godine prosledio britanskom poslanstvu u Beogradu. Poto je Makenzi primio ove vesti, on je otputovao u Obrenovac, obiao nazarene, i verovatno ih finansijski pomogao, jer su njihove kude bile2

Zajedno sa suprugom Elodi Mijatovid, edomilj je jo 1864 i 1865. godine prevodio Dikensove boidne pripovetke, a on je prevodilac na srpski Poklonikovog putovanja Dona Banjana 1879. godine. edomilj Mijatovid je sa engleskog, u periodu od 1868. do 1901. godine preveo znaajna putopisna, romansijerska, istorijska, memoarska i religiozno-propovednika dela, prenosedi u Srbiju ona engleska shvatanja, koja su, po njegovom miljenju, mogla da utiu na pravilnije tumaenje politikog problema istonog pitanja, na upoznavanje novih koncepcija istorijske nauke, na drugaije shvatanje religiozne problematike. Vidi u Simha Kabiljo-utid, Posrednici dveju kultura: studije o srpsko-engleskim knjievnim i kulturnim vezama, Beograd, Institut za knjievnost i umetnost, 1989, strana 19. O Banjanovom prevodu se dalje kae: Uoavajudi nedostatak dobre religiozne literature na srpskom jeziku, Mijatovid je preveo klasino delo engleske knjievnosti XVII veka, Banjanovo Poklonikovo putovanje, koje je u srpskoj sredini doivelo nekoliko izdanja... Sagledavajudi neukost srpskog svetenstva, Mijatovid je preveo i nekoliko propovedi tada uvenog engleskog propovednika Sperdona, ved uveliko popularnog kod Rusa, sa namerom da u srpskoj sredini ponovo oivi nekad razvijenu a tada potpuno zanemarenu propovedniku literaturu. strane 36 i 37. Godine 1878. Mijatovid je preveo dve propovedi: Ne boj se, ustani, zove te! i Doi i dobro doao koje su dalje pretampavane. Elodi Mijatovid je prevodila sa engleskog religiozne pripovetke za asopis Vidovdan i druge prestonike listove.


vandalski napadnute. Makaji govori o tome da je Makenzi obilazio i nazarene zatvorene u beogradskim zatvorima 'hrabredi ih da ne bi klonuli duhom, ved da ustraju u veri' (Makaji, n.d.:12). Po zavretku rata, 1877. godine, Makenzi je kupio majur ora Simida od 120 hektara, na tadanjem junom obronku Beograda. Godine 1878. ponovo je na terenu, kod Uica, gde pomae srpskim ranjenicima, kao i hajducima prebeglim iz Bosne. Makenzi je izbeglikoj deci eleo da obezbedi kolovanje, ali mu Ministarstvo prosvete nije izlazilo u susret, optuujudi ga da je protestant, i da de te kole posle da prepusti na teret i brigu dravi. Makenzi je bio dobrotvor, ali i evangelizator. Palaret smatra da je bio pod uticajem Bratskog pokreta (Plimutske brade), tako govori i Mijatovid u svojim Memoarima, mada navodi da Makenzi nikad nije pristao na njihov teoloki ekskluzivizam, zadravajudi slobodu savesti. U ranim danima svog boravka u Srbiji, podravao je, pretplativi se na 30 primeraka, asopis Hrianski vesnik, koji je ureivao pravoslavni prota Aleksa Ilid. Kasnije de, isto tako, (ak posthumno) finansirati i Komentare k jevaneljima, Dejvida Brauna, u prevodu edomilja Mijatovida, pa Karakter Samjuela Smajlsa odnosno knjigu o vaspitavanju dece, koja je doivela tri izdanja, i druge projekte. U februaru 1888. godine znatno je pomogao posetu Beogradu poznatog kotskog propovednika Aleksandra Somervila. Njegove tri propovedi izazvale su pojaano interesovanje u Beogradu, pa se vlast pobojala da de dodi do prozelitizacije. Kralj Milan je iskazao svoje nezadovoljstvo Makenziju, ali je edomilj Mijatovid uspeo Somervila da odvede do beogradskog


mitropolita Mihajla u posetu tokom koje su domadin i gost raspravljali o delima Jovana Zlatousta. Ne samo da je g. Makenzi, koga je sreo u Budimpeti, snano pomogao tokom njegove misije, ved mu je prevodilac bio g. Mijatovid, koji je ranije bio srpski ambasador u Londonu i ministar finansija. U njegovoj kudi, kao i u salama koje su posle iznajmljene,3 odrane su slube za koje su slate pozivnice.... Na prvoj slubi je bilo 87 lanova srpske elite... slededi takozvani privatni sastanak u sali odran je pred oko tri stotine vienih Srba zvaninika, svetenika, profesora, studenata i gospoi nekih ak i Judeja dok je policijski stenogram zapisivao svaku re iz propovedi iz Isaije 60,8. Slededeg dana je policijski komesar sve proitao i objavio da je bilo vrlo dobro... (Smith, 1891:358) Makenzi je vodio rauna o stavovima pravoslavne crkve, ali je bio njen veliki kritiar. To se dobro vidi u opisu koji je Mijatovid dao u svojoj knjizi (vidi DODATAK 2). Meutim, paljivo je vodio rauna da postojede odnose sasvim ne pokvari. Iako je podravao nazarenski pokret u Srbiji, on se nije s njim poistovetio. Branedi ga, njegov veliki prijatelj edomilj Mijatovid, u predgovoru Komentarima k Jevaneljima 1897. godine kae: Ali, neka mi je dozvoljeno samo toliko da kaem: da on nije bio Nazaren, kako su na nj izvesni ljudi podozrevali; niti je pripadao kakvoj god sekti ili crkvi engleskoj; niti je ma kad i ma in radio u Srbiji i meu Srbima u interesu kakve bilo propagande. On je doista s pravom duevnom boljom osedao oskudicu religioznog ivota u Srbiji, ali je verovao da Bog moe ba narodnu pravoslavnu crkvu srpsku upotrebiti kao orue svoje za oivljavanje vere meu Srbima! Svoja lina raspoloenja prema srpskoj crkvi najbolje i najjasnije je posvedoio poklonivi Mitropolitu Srbije zemljite4 za crkvu Sv. Save u Beogradu! (Mijatovid, 1898:V).

3

Restoran Hajduk Veljko u Beogradu.

4

Na drugom mestu, Mijatovid kae da je od Makenzija primio pismo u kome govori kako je na Englezovcu poklonio 7 ili 8 hiljada kvadratnih metara crkvi Sv. Save, i kako mu je Mitropolit Mihajlo lino zahvalio, posetivi ga i odbivi da bude poljubljen u ruku, on je u lice poljubio Makenzija.

NAZARENSKI POKRET U SRBIJI: 1918-1941 ______________________________ Sala mira5 Kako bi pomogao razvoj verskog ivota kod naroda Makenzi je 1890. godine6 sazidao takozvanu Salu mira na dananjem trgu Dimitrija Tucovida u Beogradu, odnosno na Slaviji, koja je bila namenjena odravanju pouka o veri. U tu svrhu, preveo je nekoliko propovedi i finansirao objavljivanje Kalendara za Svakoga, u kome je kod svakog datuma stavljao po neki tekst iz Svetog pisma. U maju 1891. godine Makenzi je zatraio dozvolu da osnuje Nedeljnu kolu. Poetak rada ove dnevne kole, bio je oglaen i u novinama (vidi DODATAK 1), mada je od poetka dosta kritikovan. kola je ipak zatvorena 1892. godine i pored velikog broja polaznika i pravoslavnih svetenika predavaa. Rasprava se ak vodila i u Skuptini, pa je i ostareli mitropolit napadan da podrava nazarenski rad. Makenzi se u novinama branio tvrdedi da lino nije nazaren, ali da vidi i razume njihovu potrebu za duhovnodu. On je o nazarenima imao povoljno miljenje, i to iz dva razloga. Prvo, to su itali Sveto pismo po svojim kudama i to su se sastajali na molitvu. Drugo, kako ih je vlast zbog okupljanja proganjala, on je smatrao za svoju dunost da ih zatiti i ohrabri, jer je verovao da odredbe Berlinskog kongresa omogudavaju oveku slobodu da se ljudi mole Bogu na svoj nain. Nalazedi da se ti ljudi, koji je pobonost za nj nesumljiva bila, gone nepravedno, on je imao prema njima simpatije, i kad bi se koji nazarenVie o Sali mira videti u lanku Svetlane Nedid, Sala mira, Godinjak grada Beograda, knjiga 42 (1995), strane 123-132.5 6

Prof. Ivanka Tipsarevid-Lukid, u jednom objavljenom komentaru u dnevnom listu Politika od 29. novembra 2006. godine, na strani 11, tvrdi da je Sala mira otvorena jo u maju 1889. godine. Prof. Tipsarevid-Lukid dalje kae da su sami graani dotadanju ulicu Oraku, nazvali Makenzijevom, nepunih godinu dana po njegovoj smrti, 1896. godine, u znak sedanja na ovog velikog dobrotvora. Meutim, jedan nepotpisani lanak (pseudonim Teofan) objavljen 18. avgusta 1888. godine u Srpskoj nezavisnosti u Beogradu, ved tada govori da su ...ved i sagradili svoju bogomolju ili bolje bogohulju, na jednome uglednom mestu u Beogradu... Kasnije de se ispostaviti da je zgrada bila namenjena raznim oblicima biblijskog i druge vrste pouavanja, a ne da postane molitveni dom, i to samo jedne verske grupacije. Makenzi je imao ire planove.


uhapsio i izveo pred sud samo zbog odlaenja na sastanke za molitvu, on im je sam o svom troku nabavljao pravobranioce, pladao sve trokove oko suenja, i u nekolikim sluajevima pomagao novcem izdravati familije osuenih. Ali je on samim Nazarenima svagda govorio i tekstovima iz Sv. Pisma dokazivao da nemaju pravo to nede da slue pod orujem...(Mijatovid, 1895:3). Sala Mira je bila najuspenija kao kola za praktine radove za ensku decu, gde je predavala izvesna gica Kondid, a deca su bila pouavana i u Svetom pismu. Pred smrt 1895. godine imao je planove da tu otvori i Deije zabavite, kao to je nudio jo poetkom 90-tih beogradskim luteranima i reformatima. O Makenzijevom odnosu prema nazarenima jo je govorio i Mijatovid u svojim lancima na vest o Makenzijevoj smrti (vidi DODATAK 4). Makenzi je stalno bio ukljuen u humanitarni rad. Deseti deo njegovog prihoda od iznajmljivanja Englezovca i druge zarade upladivan je Beogradskoj optini za potrebe brige o siromanima, a od svojih stanara zahtevao je da potpiu da nede prodavati alkoholna pida. Godine 1886. Makenzi je pisao Optinskom odboru varoi grada Beograda a u vezi sa odreivanjem granica grada Beograda i njegovim predlogom regulacionog plana ovog naselja koje on predlae da se uvrsti u Beogradsku varo. Godine 1891. pie beogradskim dnevnim novinama i trai osnivanje drutva za zatitu ivotinja, kome je odmah bio spreman da uplati vedu svotu za poetak rada (vidi DODATAK 3). Makenzi koji pomae nazarenima, posrnulim devojkama, ranjenima, duhovno palim, prosjacima pravi je zaetnik filantropskog pokreta u Srbiji. U vedini njegove delatnosti pomagao mu je Mijatovid. Stoga, obojica nose zasluge za irenje ideja hridanskog milosra i religiozne obnove...(Markovid, 2006:65) Frensis Makenzi je umro 22. avgusta 1895. godine u Aper-Norvudu, u Engleskoj. Samo sedam sati pre svoje smrti diktirao je pismo koje se ticalo deijeg zabavita u Beogradu i njegovog ueda u tom radu.


DODATAK 1 Dnevni list 21.2.1891. godine Beogradske vesti Nova veernja kola U zgradi na Novom selitu, podignutoj do kafane Slavija, otvorena je veernja kola, na svu pismenu i nepismenu siroad iz ovog kraja, kojima je nemogude da se koluju preko dana. Za sada ima do 40 uenika a predavanja se dre od 7-9 uvee. Svima njima predaje jedan uitelj, i to: itanje, pisanje i raunanje. Na predavanja dolazi esto i sopstvenik kude, koji je osnovao ovu kolu i o ijem se odranju stara.

DODATAK 2 Tipini srpski svetenik Moj kotski prijatelj, pokojni Frensis H. Makenzi (Francis H. Mackenzie of Rosseshire) jedan od najreligioznijih ljudi koje sam ikada upoznao jednom je poeleo da ga upoznam sa tipinim srpskim svetenikom modernog doba. Oduvek sam mislio da moj prijatelj, arhimandrit Nikanor Duid, predstavlja idealnog srpskog svetenika, i tako sam ga pozvao da se upozna sa kotom u mojoj kudi. Upoznali su se, dugo i zanimljivo razgovarali do onog trenutka kada je gospodin Makenzi postavio pitanje o uspenosti molitve i naoj obavezi da se molimo. Puno sam putovao po vaoj zemlji, ree moj kotski prijatelj arhimandritu, i uvek me je radovalo da vidim u svakoj prilici dokaze visoke inteligencije u vaem narodu. Ali moram da priznam da me je razoaralo da vidim vae crkve prazne i kako se va narod retko moli. Treba da nauite narod da se vie moli! Izvinite molim vas, odgovori moj idealni srpski svetenik. Ja ne smatram da na narod treba vie da se moli, pa ak ni onoliko koliko to sada ine! Na narod se molio Bogu vie od etiri veka da ih oslobodi od Turaka, ali Bog nikada nije odgovorio na te molitve! Ono to mi elimo danas nije molitva, ved dobro obrazovanje, dobre kole, dobri vojnici, dobri oficiri i dobro oruje! Gospodin Makenzi se okrenu ka meni duboko oalodenog lica i potiho me upita: Zar je ovo va idealni srpski svetenik? Ja sam lino bio zapanjen i oaloden odgovorom mog prijatelja mitronosca, ali nisam nita drugo morao da uinim osim da klimnem glavom u znak priznanja. Iz knjige na engleskom jeziku: Chedo Mijatovich, Servia of the Servians, New edition, London, Sir Isaac Pitman & Sons, 1911, strana 37.


DODATAK 3 Objavljeno u beogradskom Dnevnom listu, broj 159, od 24.7.1891 Uredniku Dnevnog lista U jednom od poslednjih brojeva vaega lista izneli ste sluaj o svirepom postupanju sa jednim konjem ovde u Beogradu i zavrujete, izjavljujudi da je krajnje vreme, da se kod nas ustanovi drutvo za tidenje ivotinja. Dopustite mi, da kaem da sam ja drao to isto za vie godina i dao bi rado 500 dinara na drutvo, koje bi se ustanovili s tom celji. U Engleskoj imade veliko tako drutvo, koje ima u slubi nekoliko policajaca, i zakon protiv svirepog postupanja sa ivotinjama tako je strog u vrenju da, gde se sazna da se novana kazna ne bi teko osetila, obino osuuje bogatae prestupnike na zatvor, i dejstvo nekih primera jako spreava svirepo postupanje sa stokom. No obraivanje milosra meu ljudima takvim sredstvima nije od manje vanosti nego da se spasu nae potrebne, dobre i neme sluge od zlostavljanja. Beograd, 19. jula 1891. Fransis H. Makenzi

DODATAK 4 Fransis H. Makenzije od edomilja Mijatovida Objavljeno u nastavcima u Malim Novinama 3-7. septembra 1895. godine u Beogradu ...Postali smo brzo dobri prijatelji, osobito od dana kad sam s drage volje pristao da se moe u mojoj kudi sastati s nekim Nazarencima, koji su mu od engleskih prijatelja toplo bili preporueni, i koji su bili na robiji u gradu beogradskom, i kad sam ga jednog dana pratio u grad (1877) da u tamonjim kazamatima pohodi one Nazarene, kojima nije bilo dozvoljeno da u varo izlaze. ... On se dosta lino interesovao za Nazarene, i to iz dva uzroka: prvo, zato to su ti jedini ljudi u Srbiji koji su itali po svojim domovima Sveto Pismo na srpskom jeziku, i koji su se sastajali da se, opet na svome narodnom jeziku, Bogu mole a drugo, zato to mu se kao oveku roenom i odraslom u slobodnoj Engleskoj inilo da vlast nije imala prava da zatvara ljude samo zbog njihovog sastajanja da se Bogu mole!... Nalazedi da se ti ljudi, kojih je pobonost za nj nesumljiva bila, gone nepravedno, on je imao prema njima simpatije, i kad bi se koji nazaren uapsio i izveo pred sud samo zbog odlaenja na sastanke za molitvu,


on im je sam o svom troku nabavljao pravobranioce, pladao sve trokove oko suenja i u nekilikim sluajevima pomagao novcem izdravati familije osuenih... ... On je ta vie u svakoj prilici i Nazarenima i drugima govorio, da je drava savreno u pravu kad sudovima osudi svakog graanina koji nede da ispuni javnu dunost da slui u vojsci i da se bori za otadbinu. Nazareni su s poetka i uz priznanja za njegove materijalne pomodi i simpatije dozvoljavali mu da doe na njihove molitve. Ali, kad su u mnogo prilika uli neposredno od njega, da, to se tie pitanja o oruju, oni ba po Sv.. Pismu nemaju pravo, onda jave to nekakvom svome vladici u Ugarskoj i dobiju od ovoga naredbu: da ga vie nikako ne putaju na svoje molitvene sastanke, i da od njega nita ne primaju! Sedam se i ini mi se kao da sad gledam pred sobom Makenzija kako neveseo, duboko pogruen dolazi k meni da mi se ali kako je toga dana bio otiao na molitvu k Nazarenima, i kako su mu oni prili da mu kau da su od svoga stareine dobili nalog, da ga isteraju ako bi im ikad na skup njihov doao!...

Frensis Makenzi - Branko Bjelajac

Documents

Transcript of Frensis Makenzi - Branko Bjelajac