Copyright © Emilio Calderon, 2006

All rights reserved

© Ovog izdanja dela i prevoda Grafički atelje DERETAdo 14. novembra 2012. godine

Naslov originalaEL MAPA DEL CREADOR by Emilio Calderon

Obrada: Miss Smilawww.balkandownload.org

Pravom Hoze Mariji Urtadu de Mendozi,zato što mi je pozajmio svoje ime i svoje

znanje o fašističkoj arhitekturi. Mariji HesusuBlasku, koji mi je pričao o protestantskom

groblju u Rimu i o "liberti" stilu.I, naravno, utvari Beatriče Čenči, koja mi

je jedne tople noći u mesecu junu šapatomprenela ovu priču, u učionici broj 18

Španske akademije u Rimu.

NEKI SANJAJU DA SU ONI TI KOJI STVARAJU ISTORIJU,

VOLFGANG RIBERMAN

PRVI DEO

PRVO POGLAVLJE

Kada sam tog oktobarskog dana 1952. godine u novinama pročitao daje princ Hunio Valerio Ćima Vivarini stradao u oblasti glečera Slajgajs, ispodplanine Hohfajler u pustom predelu austrijskih Alpa, istovremeno samosetio i olakšanje i zabrinutost. Utehu zbog toga što se tek njegovom smrćuza mene okončao Drugi svetski rat, uprkos činjenici da je Evropa većgodinama pokušavala da ponovo dođe k sebi; nemir zato što je Hunio, kadje poslednji put razgovarao s Monce, mojom suprugom, negde u martu1950. godine, rekao da će u slučaju da on naprasno umre nama stići izvesnadokumenta s odgovarajućim uputstvima. A kada ga je Monce upitala nakakva se dokumenta to odnosi, Hunio joj je samo odgovorio da je u pitanjubila tajna koju „ne sme da otkrije radi naše sopstvene bezbednosti“. Imajućiu vidu da se rat završio pre više od sedam godina, i uzimajući u obzir da jeHunio bio strastveni branitelj Trećeg rajha, poslednje što smo želeli beše dase nađemo umešani u njegove spletke. Osim nekih ličnih neprijatnosti kojenam je donela njegova smrt, vest da Hunio više nije među živima imala jeogroman odjek u sredstvima javnog informisanja, ne samo stoga što seradilo o veoma kontroverznoj ličnosti već zbog činjenice da je još jedančovek, izvesni Emanuel Verba, nekoliko meseci pre toga stradao na istommestu i pod istim okolnostima. I zato je način na koji su skončali Hunio igospodin Verba oživeo legendu da su nacisti skrivali silno blago ubavarskim Alpima, u dovoljnoj količini da se pokrene i Četvrti rajh. Toblago su čuvali članovi jednog elitnog esesovskog tela koji behu odanisledbenici ezoteričkih uverenja vođe Rajha, Hajnriha Himlera.

Imenima princa Vivarinija i gospodina Verbe treba dodati još i planinareHelmuta Majera i Ludviga Pihlera, čiji su leševi takođe pronađeniobezglavljeni u istoj toj oblasti. Kako je pisalo u novinama, u jednomrudniku u Altauzeu otkrivena je jedna podzemna galerija prepunaumetničkih dela poreklom iz čitave Evrope: 6.577 slika, 230 akvarela i crteža,954 gravura i skica, 137 skulptura, 78 vrednih komada nameštaja, 122tapiserije i 1.500 kutija s knjigama. Bilo je tu dela braće Van Ajk, Vermera,Brojgela, Rembranta, Halsa, Rubensa, Ticijana, Tintoreta i mnogih drugihmajstora svetskog slikarstva. Pored toga, na lokalitetu Redl-Zif, jedan

severnoamerički vojnik pronašao je nakit, zlato i šest stotina miliona lažnihfunti sterlinga, sakrivenih u kovčezima i vrećama, s kojima su Nemcinameravali da obore ekonomiju Velike Britanije, samo da je rat malo dužepotrajao. Plan kršten kao „Operacija Bernhard“ osmislio je esesovskikomandant Alfred Naujoks, a odobrio ga je lično Hitler. U julu 1944. godine,nacisti su imali spremnih četiri stotine miliona lažnih novčanica, koje sunameravali da iz prtljažnika svojih aviona izbace iznad engleskog tla. Takavbi postupak neizbežno izazvao pad engleske funte, posle čega bi uslediohaos u britanskoj ekonomiji. Izvesne nepredviđene okolnosti (u trenutnomratnom stanju kompanija Luftvafe nije mogla da nameni svoje avioneničemu što nije podrazumevalo odbranu nemačkog vazdušnog prostora)prikočile su ovu operaciju, a novac je sakriven u Austriji, gde mu se gubisvaki trag. I tako, smrti Hunija i gospodina Verbe mogle su da buduprotumačene kao upozorenje svima onima koji su pali u iskušenje dapotraže nacističko blago koje je preostalo.

Kada sam završio sa čitanjem štampe, počeo sam jasno da se prisećamdogađaja koji su se zbili pre petnaest godina.

DRUGO POGLAVLJE

Sve je počelo krajem meseca septembra 1937. godine, nakon što jegospodin Hoze Olara, na položaju sekretara Španske akademije za istoriju,arheologiju i lepe umetnosti u Rimu, odlučio da stavi na aukciju jedno deloslikara Morena Karbonera, s ciljem da se obezbede sredstva za nacionalnuborbu. Ispostavilo se da je sliku kupio jedan nemački političar koji je boraviou Milanu.

Do tada je Španski građanski rat već bio na isteku svoje prve godinetrajanja, a život u Rimu je tokom nadolazećih meseci postajao svekomplikovaniji. Još od prvog trenutka, Španska ambasada ispred Kvirinalastala je na stranu pobunjenika. Direktor Akademije, koga je na to mestopostavila Republika, bio je smesta svrgnut, a sekretar je ostao kao glavniodgovorni na čelu ove institucije. Činjenica da je put od Rima do Španije bioizuzetno težak i opasan, predstavljala je izgovor da ne bude ukinutastipendija za nas četvoro koji smo se u tom trenutku i dalje nalazili uAkademiji. Hoze Ignasio Ervada, Hoze Munjoz Moljeda i Enrike PerezKomendador u pratnji svoje supruge, Magdalene Leru, podržavali su idejenacionalne stranke; nasuprot tome, ja nisam osećao političku naklonost niprema jednoj stranci. I tako, u društvu sekretara Olare i njegove porodice,kao i ondašnjeg majordoma, jednog Italijana pod imenom Ćesare Fontana,provodili smo prve dane sukoba.

S obzirom na nedostatak informacija iz prve ruke i koristećiprivilegovanu situaciju Akademije, koja se nalazila na vrhu brda Aureo,ambasada je odlučila da postavi radiotelegrafsku stanicu na jednu od njenihterasa krajem 1936. godine, i u njoj su tri tehničara radila dvadeset četiri satadnevno.

Početkom nove godine, u Akademiju je pristiglo petnaest katalonskihporodica koje su prebegle iz Barselone zbog svoje naklonosti premapobunjenicima; buržuji koji su se plašili pritiska republikanske vlade ianarhističkih hordi. U takvim okolnostima, u februaru 1937. godine uŠpanskoj akademiji u Rimu živelo je nas pedesetak, stipendista, kućneposluge, vojnika i „pobegulja“ (termin koji je sročio lično Olara, u okviruizveštaja koje je Španska ambasada od njega tražila, a koji se odnosio na

katalonske izbeglice). Prirodno, oskudnost materijalnih sredstava postajalaje sve očiglednija, tako da smo krajem zime bili okruženi hladnoćom i glađu.

Kada je sekretar Olara otvorio temu aukcija, svi mi koji smo tu većizvesno vreme boravili, podržani većinom „pobegulja“, razmatrali smomogućnost da prodamo određena dobra iz kuće kako bismo obezbedilinešto opipljivog novca. I sam sekretar Olara, suočen sa situacijom krajnjenužde u kojoj smo se zatekli, morao je da zažmuri i pretvara se da ništa nevidi. U početku, zadovoljavali smo se prodajom svih vrsta nameštaja, alismo kasnije došli do zaključka da bi drvo moglo da nam posluži kao građaza ogrev kada zima zagudi, pa smo se onda usredsredili na knjige. Ako je uAkademiji postojalo nešto zaista vredno, to zasigurno beše njena biblioteka,koja je sadržala brojne primerke iz epohe njenog osnivanja, još 1881. godine,pa čak i poneki iz prethodnih vekova, što beše nasleđe od monaha koji sunaseljavali tu građevinu još od XVI veka. S obzirom na to da je MagdalenaLeru, žena stipendiste Pereza Komendadora, znala za jednu antica librena,negde u Ulici Del anima, odlučili smo da spremimo prvi paket i daiskušamo svoju sreću.

Osoba zadužena za izbor bila je Monserat, jedna mlada „pobegulja“ kojaje odlučila da biblioteku dovede u red iako to niko od nje nije zahtevao, tekiz čiste zabave. Uvek odevena u košulju i dugačku suknju prljavobele boje, is maramom iste boje obmotanom oko glave, Monserat, Monce, više je ličilana bolničarku nego na predanu bibliotekarku. U pojedinim slučajevimasvojim je ponašanjem najviše podsećala na mladu iskušenicu, jer je govorilamalo i oprezno, posebno kada je oko nje bilo starijih osoba. Posle nekolikonedelja Monce mi je priznala da su njena garderoba jednako kao i njenodržanje bili ideja njenog oca, kako bi prošla što neprimetnije. Ali Monce suizdavale njene prelepe zelene oči, njena koža bela kao mermer iz Karare,njen dug vrat čija se nežnost ni sa čim nije dala uporediti, vitka figura, kao injen odmeren i elegantan hod. Beše to ona vrsta lepote koju nikakva maskanije mogla sakriti i koja je muškarce ostavljala očaranima.

Perez Komendador je bacao novčić kako bi se odredilo ko će odstipendista pratiti „pobegulju“ do knjižare, gde je trebalo da se pregovara opostizanju što povoljnije razmene.

- Izbor je pao na tebe, Hoze Marija - rekao je.Svaka aktivnost koja bi poslužila da se barem malčice naruši rutina, što je

u našem slučaju značilo zavisnost od vesti koje su pristizale iz Španijeputem radiotelegrafske stanice, svakako beše dobrodošla, tako da se nisam

bunio. Osim toga, moram priznati da me je Monserat privukla još od prvogtrena kad sam je upoznao, možda zbog toga što sam u njenoj lepoti videoneku vrstu spasenja, način da svoje misli oslobodim ratne propasti.

- A koliko novca treba da tražim? - zanimalo me je, jer sam bio svestansvog neznanja na polju trgovine.

- Dvostruko od onoga što ti ponude, tako da posle možeš svoje zahteveda spustiš do nekog srednjeg iznosa, između onoga koliko ti tražiš i onogašto oni nude - posavetovao me je Perez Komendador, koga je bračni životnaučio da bude oprezan s brojkama.

Kao neki zaljubljeni školarac koji je dobio priliku da se prošeta sa svojomvoljenom, ja sam se prihvatio nošenja knjiga, a Monce je preuzela inicijativu.Spustili smo se niz svež i bujan vrt Akademije, a zatim smo u Ulici Garibaldiizašli kroz „zabranjenu kapiju“, tako nazvanu jer je Musolinijeva policijanaredila da se ona zatvori, tobože zbog anarhista i žena lakog morala koji suje koristili da noću tuda ulaze i izlaze. Ti takozvani anarhisti zapravo smobili mi stipendisti, slikari i skulptori, a razvratnice su bile njihovi modeli. Uiščekivanju konačne zabrane koja bi stupila na snagu, i dalje smo koristili tukapiju jer je bilo mnogo ugodnije kretati se tuda nego stepeništem SanPjetro Montorio, koje beše previše strmo i zamorno.

Kad smo se našli pod otvorenim nebom, sunce nas je podsetilo da letojoš uvek traje, to letnje doba vrelo i vlažno kao i svako u Rimu. Samo jeprisustvo nekih sivih oblaka nad brdima Albanas najavljivalo neizbežandolazak jeseni. Prljavobela boja Moncine garderobe navela me je dapomislim na anđela, mada me je njihanje njenih kukova podsetiio nađavola. Mislim da je upravo taj detalj, otkriće da njeno ponašanje uAkademiji nije bilo ništa drugo do proračunata uzdržanost, posebnoprivukao moju pažnju. Čak bih se usudio i da tvrdim kako je ljubav kojusam kasnije osetio prema njoj začeta upravo u tim trenucima.

- Možeš li? - upitala me je tonom glasa koji je nagoveštavao da je svojustidljivost ostavila unutar zidova Akademije.

- Da, ne brini.- Ova kaldrma je nemoguća - izjavila je, misleći na kamenu kocku koja je

prekrivala skoro sve gradske ulice.Tek tada sam primetio da je Monce na nogama imala cipele s izuzetno

tankom štiklom, nalik onima koje su devojke obuvale kada s mladićimaodlaze na ples.

- S takvim štiklama izlažeš se riziku da uganeš članak - primetio sam.

- Mislila sam da ću u njima izgledati ozbiljnije i zvaničnije, a moj otac jeoduvek govorio da su u poslovima najvažniji upravo ozbiljnost i formalnost.

Kao i u svakodnevnom životu, pomislio sam, prisetivši se večitosvojeglavog i strogog držanja gospodina Fabregasa, Moncinog oca,tekstilnog industrijalca s fabrikom u Sabadelu, koji je bio strašno potresenzbog svega što se dogodilo u Barseloni. Uvek je sa sobom nosio isečak člankajednog britanskog novinara po imenu Džordž Orvel, čoveka s levičarskimidejama u vezi s ciljevima Narodnog fronta, a koji je napisao da je dolazak uovaj grad bio nalik iskrcavanju na neki drugi kontinent na kome su bogateklase prestale da postoje, gde je obraćanje na „vi“ prosto iščezlo, i gde sušešir i kravata smatrani fašističkim obeležjima. Kad bi ga neko upitao zarazloge njegovog prisilnog izbeglištva, gospodin Fabregas bi smesta izvlačiospomenuti članak, čitajući ga jasno i glasno. A pod pretpostavkom da njegovsagovornik optuži Franka da je narušio važeći zakon, gospodin Fabregas bimu pokazao drugi isečak iz štampe, u ovom slučaju iz katalonskihnezavisnih novina La Nacio, s datumom 9. jun 1934. godine, u kom jepodvukao sledeći odeljak: „Mi nikada nismo želeli da sklapamo sporazumesa španskom državom, zato što nas vređa ciganski miris“; posle čega jedodavao: „Ovde stoji predskazanje rata. Ovde imate odgovor na to zbogčega je Franko odlučio da prekine tu partiju: igrači su bili suviše pokvareni ipodlegali su niskim strastima“. Sada, s nezanemarljive udaljenosti,posvećivao se prikupljanju za fond za oslobađanje Katalonije od boljševičkeanarhije, prema njegovim sopstvenim rečima.

- Dopada li ti se Rim? - rešio sam da je upitam, ne bih li probio led.- Građevine mi se sviđaju više nego one u Barseloni; nasuprot tome, više

volim ulice Barselone. Ovde su ulice kao one u Ćinu, ali s palatama. I tokakvim palatama! A ti, šta misliš o Rimu?

- Nameravam da ostanem ovde da živim sve do kraja života - odlučnosam uzvratio.

Mada mi se ta ideja već mesecima vrzmala po glavi, tada sam je prvi putglasno izgovorio.

- Kao stanovnik Akademije? - zainteresovala se Monce.- Ne, jer kad se rat završi, biće gotovo s Akademijom. Zamislio sam da

otvorim arhitektonski studio.Zanimljivo je to što me je upravo Valje-Inklan, na položaju direktora

Akademije, naveo na proučavanje fašističke arhitekture, s ciljem da se neštood tog znanja kasnije iskoristi u našoj Republici. Ali on je u međuvremenu

umro, i sahranjen je u svojoj rodnoj Galiciji, a Republika je bila na pragu dase uruši kao loše izgrađena tvrđava. Zahvaljujući predmetu mojih studija,sekretar Olara nije bio odbojan prema meni, barem ne otvoreno, s obziromna to da je u njegove misije spadalo i špijuniranje, to jest izveštavanjeambasade o pojedincima čije su mu političke ideje ili ponašanje delovalisumnjivo.

- A zašto se ne bi vratio u Španiju? Ja jedva čekam da se vratim uBarselonu. Povrh svega, ako će Španiji nešto biti preko potrebno pozavršetku rata, onda su to svakako arhitekte.

Monce je bila u pravu. U slučaju da dobije rat, Franko će žudeti zaarhitektama koji u dušu poznaju fašističku arhitekturu. Ali jedno su bileFrankove potrebe, a nešto sasvim drugo bile su moje želje.

- Ja nemam porodicu, tako da me u Španiji niko ne čeka - priznao samjoj.

Monce me je odmerila pogledom koji je zahtevao detaljnije informacije.- Roditelji su mi umrli, kao i babe i dede. A ja sam bio jedinac.- Sigurno imaš nekog ujaka, makar nekog rođaka... svi imaju rođake.- Rođake imam, ali oni žive u Santanderu, i ja nikada nisam imao neki

poseban kontakt s njima. Svoje ujake sam nekoliko puta video u Madridu,kada su došli na dogovor o podeli nasledstva moje babe i dede. Ali stvari suse iskomplikovale, pa je odnos između njih i mojih roditelja nepovratnougrožen. A što se tiče njihovih potomaka, oni su za mene obični stranci...

- Porodica je poput male države, u kojoj ima i izdajnika -prokomentarisala je Monce, posle čega je uzdahnula.

Ovoga puta je na mene bio red da se u nju zagledam ne skrivajući kolikosam iznenađen.

- To je rečenica iz usta mog oca. Moj stric Hajme je jedan od crvenih.Zato nam je zabranio da uopšte izgovaramo njegovo ime - objasnila je.

- Ali ti si to upravo učinila - primetio sam.- Jer ne želim da moj otac i moj stric završe kao Kain i Avelj.Taman sam se spremio da je upitam kojem bi od njih dvojice dodelila

ulogu Kaina a kojem Avelja, ali nisam to oradio kako ne bih otvorioraspravu s neizvesnim rezultatom. Ako sam išta naučio poslednjih meseci,onda to beše činjenica da su reči često izazivale nesporazume, pa čak inasilne postupke.

- U suštini, tvoj otac je u pravu. Države jesu nalik porodicama. Kadanjeni članovi jednom objave rat jedni drugima, jedino što ih zanima jeste da

odnos snaga bude povoljan, i zanemaruju štetu koju sebi uzajamno nanose -dodao sam.

Prešli smo Tibar preko Ponte Sista, rukama zapušivši noseve kako nebismo morali da udišemo masnjikavi smrad truleži koji se podizao iznadvode. Reka je podsećala na zagnojen ožiljak na licu grada. Neko je najednom kraju mosta iscrtao neke znake, jedan srp pored snopa pruća, koji jebio razlikovni simbol konzula i liklora u drevnom Rimu, a koji je Musolinioživeo na grbu svog pokreta.

Na Pjaci Navona, u blizini Fontane dei Fjumi, Monce je spomenulalegendu koja se vezivala za tu Berninijevu najčuveniju fontanu.

- Kažu da kolosi koji predstavljaju Nil i Rio de la Plata okreću glave kakone bi morali da gledaju u crkvu svete Agneze in Agone, od Borominija,budući da je neprijateljstvo ta dva umetnika bilo opšte poznata stvar.

- Svi pričaju jednu te istu priču, ali to nije istina - rekao sam.- Fontana je izgrađena pre crkve. Statua koja simbolizuje Nil ima

prekriveno lice jer u to doba nije bilo poznato mesto njegovog rođenja. Rimje prepun legendi čiji je jedini cilj da još više uveličaju njegovu istoriju. Kaoda ovaj stari grad sumnja u svoju lepotu, pa u bajkama traži sredstvo za svojopstanak, kao način da se podmladi.

U knjižari, tom maleckom i prastarom lokalu ispunjenom policamakrcatim knjigama s gravurama čuvenih Vedute di Roma od Piranezija,dočekao nas je čovek od svojih četrdesetak godina, zažarenog lica iupadljivo crvene kože: zadriglo i okruglo lice, blistavorumeni obrazi,izbuljene oči s istaknutim kapilarima, kvrgav nos i debele usne.

- Zovem se Marčelo Taso - predstavio nam se. - Pretpostavljam dadolazite u ime gospođe Pereza Komendadora. Očekivao sam vas.

Primetili smo da se ispod pulta nalazi jedan stočić od izrezbarenogdrveta na kom beše položena jedna stara knjiga rastvorenih stranica, kao inekoliko metalnih predmeta koji su ličili na nekakve medicinskeinstrumente. Taj prizor je u nama probudio vidljivu iznenađenost, zbogčega je gospodin Taso osetio potrebu da nam ponudi objašnjenje:

- Osim što kupujem i prodajem knjige, ja ih i restauriram, čak ih i vraćamu život - dodao je. - Mnoge mušterije me nazivaju rimskim lekarem zaknjige, što me ispunjava ponosom. Razmišljam o mogućnosti da otvorimmuzej knjiga s kojima se loše postupalo, u kome bih pokazao da najvećuopasnost po knjige ne predstavljaju insekti, vatra, sunčeva svetlost, vlaga iliprotok vremena, nego čovek. Tako nešto je nesumnjivo paradoksalno, ako se

ima u vidu da je čovek ujedno i njihov tvorac. Isto se tako može reći i da jenajveća opasnost za čoveka upravo bog, njegov tvorac... Iako preostaje imogućnost da bog ugnjetava čoveka u istoj meri u kojoj on sam to čini sknjigama... Ali, mislim da će nam biti prijatnije u mojoj kancelariji. Pođite zamnom.

I pre nego što sam toga postao svestan, gospodin Taso mi je preoteoknjige koje sam doneo, jasno mi dajući do znanja da one od tog trenaspadaju pod njegovu vlast.

Ne znam zbog čega, ali miris stare i nagrižene hartije koji se osećao uknjižari, sjedinjen s entuzijazmom njenog vlasnika, naveo me je da se osetimsigurno. Beše to kao povratak u predratne godine, nalik ulasku u neki svet ukome nije bilo mesta za nesuglasice. Međutim, čim sam zakoračio ukancelariju, osetio sam odbojnost prema kolekciji gravura koje behuokačene po zidovima. U pitanju je bila serija pod nazivom Carcerid'invenzione (Izmišljeni zatvori), šesnaest bakroreza koje je 1762. godinepotpisao Piranezi lično, a na kojima je autor predstavio nestvarnuarhitekturu hodnika i stepenica koje su vodile u neki podzemni i jeziv svet,možda i sam Pakao. Bila su to dela nastala u jeku veka prosvećenosti u komesu preovladavale senke i kjaroskuro. Na jednoj od gravura sam pročitaorečenicu istoričara Tita Livija, a koja je pravila aluziju na Ankusa Marcijusa,prvog kralja koji je zapovedio da se u Rimu izgradi zatvor:

Ad terrores increscentis audacie

- Dopadaju ti se Piranezijevi „zatvori“? - upitao me je gospodin Taso,nakon što je zapazio da je moj pogled skrenuo prema tim radovima.

- Ne previše. Mnogo su sumorni za moj ukus - odgovorio sam.- I jesu. U Piranezijevim zatvorima vidimo sve ono što okiva ljudska

stvorenja: strah i mučnina usled svesti o tome da smo smrtna bića;neizmernost prostora koja nas podseća na sopstvenu malenkost; čovekpretvoren u Sizifa, svestan toga da je njegova borba sa životom izgubljena...Ali, molim vas, smestite se.

S obzirom na to da su dve stolice namenjene posetiocima bile zauzetestubovima prašnjavih knjiga, morali smo da ostanemo da stojimo.

- Da li biste voleli nešto da popijete? - odmah potom nam je ponudio.Monce i ja smo odmahnuli glavom, uprkos činjenici da nam je oboma

grlo bilo suvo od šetnje i uzbuđenja tog trenutka.

- Da vidimo šta ste mi doneli.Gospodin Taso je robu odmerio izuzetno pažljivo, ali istovremeno s

veštinom osobe koja zna šta drži u rukama. Iskusnim pogledom je osmatraokorice, sadržaj, kvalitet papira i proveravao stanje poveza svakog primerkapojedinačno.

- Odakle vam ova knjiga? - konačno je upitao, izvinuvši obrve dok jeprstom pokazivao na jedno od dela.

- Sve to potiče iz biblioteke Španske akademije - objasnila je Monce,koristeći tako savršen italijanski da sam se iznenadio.

Gospodin Taso je sačekao još nekoliko sekundi pre nego što je dodao:- Radi se o veoma vrednoj knjizi. Jeste li ikada čuli za Pjerusa

Valerijanusa?Monce i ja smo iznova odmahnuli glavom.- On je bio apostolski protonotar pape Klementa VII. Napisao je jedno

delo pod naslovom Hijeroglifi, ili komentar o svetom pismu Egipćana i drugihnaroda. Njegovo je delo prvi put objavljeno 1556. godine, u Bazileji, a knjiguje sačinjavalo pedeset osam poglavlja. Valerijanus je bio jedan od prvihpisaca koji su pokušali da protumače značenje egipatskih hijeroglifa,polazeći od činjenice životinjskog simbolizma u vezi s istorijom prirode. Bioje to težak poduhvat, jer ne treba smetnuti s uma da je kontrareformacijatada bila u punom jeku.

- I dakle? - oglasila se Monce.- Primerak koji ste mi doneli pripada tom prvom izdanju, iz 1556.

godine.- Znači, zanima vas - zaključio sam.Gospodin Taso se široko osmehnuo, pri čemu se mogao videti njegov

jezik tamnocrvene boje.- Recimo da bih mogao da imam kupca za ovu knjigu, nekoga ko bi bio

spreman da za nju plati zanimljivu sumu.- A šta je s ostatkom paketa? - interesovalo me je, jer sam bio rešen da

posao izvedem do kraja.- Ostatak ću otkupiti ja. Sada kad je Španija u ratu, poraslo je zanimanje

za špansku književnost ineđu ltalijanskim čitaocima. A što se tičeValerijanusa, vratite se sutra u ovo isto vreme.

Sklopivši dogovor i s novcem u ruci, ponovo sam dohvatio onunajvredniju knjigu i bili smo spremni da napustimo lokal.

- Biće bolje da i ta knjiga ostane ovde, među knjigama. Ja ću znati kako

da je čuvam - predložio je gospodin Taso.Nepoverljivo sam ga pogledao, ali sam ubrzo shvatio da je taj čovek bio

u pravu. Na kraju krajeva, njegova knjižara će i sutra biti na istom mestu,kao što je to bio slučaj i poslednjih trideset godina.

- U redu, ali dajte mi neku priznanicu kojom ćete potvrditi da ste jeuzeli. I obećajte mi da ćemo, u slučaju da knjiga bude ukradena ili akopretrpi neko oštećenje dok se nalazi u vašim rukama, mi dobitiodgovarajuće obeštećenje.

I ja sam bejah iznenađen sopstvenom trgovačkom veštinom, posebnokada je gospodin Taso uzeo papir i pero, s namerom da usliši moj zahtev.

- Kaži mi tvoje ime.- Hoze Marija Urtado de Mendoza.Kada smo izašli na ulicu, Monce i ja smo prosto porasli od ponosa i

zadovoljstva. Džepovi su nam bili puni novca, a narednog dana trebalo je dadobijemo još para. I sve to ne računajući one knjige koje su nam preostale uAkademiji. Uz malo sreće, zimu koja nam se bližila mogli smo daprovedemo u toplom i punih stomaka. Ali tada niko nije mogao ni dapretpostavi koliko će se naši životi od tog trenutka promeniti.

TREĆE POGLAVLJE

Nesanica me je izvukla iz postelje negde oko ponoći. Odlučio sam dase popnem do terase kako bih čuo poslednje vesti pristigle iz Španije. Jasnoda su u pitanju bile informacije koje su prethodno prolazile kroz sito i rešetocenzure. Sekretar Olara, u ulozi političkog komesara, trudio se da namprenese uspehe pobunjenih trupa, dok je istovremeno bespoštednokritikovao duh Republike i ružio ponašanje vojnika koji su je branili, somalovažavanjem ih nazivajući „ruljom bez lica“.

Rubinjos, najmlađi od trojice radiotelegrafista, čuvao je stražu saslušalicama koje su mu prekrivale uši, zatvorenih očiju. U desnoj ruci jedržao olovku, a u levoj jednu beležnicu gde je trebalo da zapiše novosti kojesu stizale s Poluostrva. Po izrazu njegovog lica, reklo bi se da je dremao, napragu da padne u naručje Morfeja.

- Ima li nešto novo? - upitao sam.Rubinjos je skočio sa stolice kao zec koga je lovac uhvatio dok spava u

svojoj rupi. Njegova plava kosa, tanka i krta, beše mu zamršena na temenu,a njegove plave oči unezvereno su kružile tražeći pravi ugao iz kog će mepogledati.

- Ništa posebno, moj stipendisto, osim što crveni nastavljaju da ubijajureligiozne prisiljavajući ih da gutaju raspeća i brojanice. Jednoj monahinji suodsekli grudi, a njen su leš ostavili na nekoj plaži u Sitgesu; a u Madridubacaju sveštenike u kaveze s lavovima u zoološkom vrtu, kao što su stariRimljani činili s hrišćanima...

Rubinjos beše jedan od onih mladih ljudi koji ništa ne prećutkuju i kojiuživaju iznoseći i najgnusnije detalje, kao da im je okrutnost krvnika služilada iznova potvrde sopstvena uverenja.

- Nije nužno da mi navodiš sve te detalje, Rubinjose.- Hoćete da vam smotam jednu cigaru? - ponudio mi je. - To je ljuti

duvan iz italijanskog monopola. Još je gori od krdže koju sam pušio u svojojrodnoj Galiciji. Moj otac kaže da je za ratovanje neophodno imati dve ruke,dve noge, muda, dobar duvan i dobru kafu. Ako su duvan i kafa loši, ondanužno sledi pad morala među trupama.

Bilo je čudno što je Rubinjos govorio kao da se front nalazio s druge

strane Tibra, a ne na dve hiljade kilometara udaljenosti. Nasuprot njemu, janisam bio u stanju da doživim rat u prvom licu.

- Ne pušim, hvala.- Da li je istina da ste prodali pola tuceta knjiga za pozamašnu svotu

novca? - zanimalo ga je.Talas hladnog i gustog vazduha s mirisom vlage, izmešan sa slatkastom

aromom Rubinjosove cigare, prodro je duboko u moja pluća.- Manje-više - lakonski sam odvratio.- Moj otac uvek kaže da su najvrednije stvari one koje na prvi pogled

malo vrede. Na primer knjige.Pomislio sam na Monce. Zamišljao sam je kako spava, skrivajući svoju

lepotu ispod izanđalih pokrivača Akademije. Jasno je da se možda i u tomslučaju suprotstavljala svom ocu. Možda je spavala pokazujući u snu svojegole ruke i noge, grudi iscrtanih u pomrčini. Odjednom me je obuzela željada je zagrlim, da je posedujem, da je učinim svojom. Osetio sam kako mi sekoža naježila, kao da sam stvarno dotakao njeno telo. To je potrajalo svegatren, ali me je toliko uznemirilo da sam se gotovo postideo.

- Tvoj otac je u pravu. Kad bi ljudi više čitali, situacija ne bi bila ovakvakakva sada jeste - primetio sam.

Rubinjos me je pogledao s izrazom koji mi je jasno davao do znanja da nezna kakav smisao da dodeli mojim rečima.

- Sada moram da se posvetim radiotelegrafiji, izvinjavam se, mojstipendisto - na kraju je izgovorio.

Svaki pokušaj da Rubinjosu objasnim da položaj stipendiste nije biosličan nikakvom vojničkom ili akademskom činu ispostavio se kaouzaludan. U tome je bio jednako sklon ceremonijalnosti kao i sami Rimljani,koji su se svima obraćali s „doktore“, „inžinjeru“, „profesore“, pa čak i„naredniče“, nezavisno od titule koju ta osoba jeste ili nije posedovala.

Posle toga sam prišao bliže kamenoj ogradi, da bih uživao u pogledu naRim. Grad je spavao mirnim i mračnim snom, koji povremeno beše narušensamo bukom nekog udaljenog motora i blagom žućkastom svetlošću uličnihsvetiljki. Kad su mi se oči privikle na tamu, preda mnom su se ukazaliprofili bezbrojnih kupola i kula sablasnog izgleda. Počeo sam da ih brojim,zdesna nalevo, poštujući svoj običaj koji sam upražnjavao uvek kad bih sepopeo na tu terasu: Santi Bonifacio e Alesio, Santa Sabina, Santa Marija inKosmedin, II Palatino, San Đovani in Laterano, Sant’Ivo ala Sapienca,Trinita dei Monti, Vila Mediči i, na kraju, San Pjetro. Nijedan pogled na Rim

nije se mogao uporediti s ovim koji se pružao s te terase. Čak je i samStendal zapisao da je u pitanju sasvim jedinstveno mesto na ovom svetu.Čovek je imao utisak da posmatra grad kao s nekog oblaka, iznad njegovihstanovnika, njegovih građevina, pa čak i njegove istorije. Za vedrih danamogla su se razaznati brda Albanasa i zamak Gandolfo, letnja papskarezidencija, iza jasnih i velelepnih obrisa grada. Kupole su se presijavale poddodirima sunčeve svetlosti, a crna ulična kaldrma poprimala nijansu nekebeličaste i mlečne svetlosti. Nasuprot tome, za olujnih dana su niski oblaciširili neku vrstu sivog pokrova nad gradom - ponekad su to bili samopramičci magle koji su svojim prstima doticali vrhove kupola i tornjeva -koji je tada poprimao nekako eteričan izgled, skoro nestvaran. Ali, kolikogod taj prizor bio prelep, svejedno je li dan vedar ili tmuran, ono što senigde nije moglo uočiti beše Musolinijev san o novom Rimu, jednomprostranom, uređenom i moćnom gradu, kao što je to bio u slučaj za vremePrvog carstva i vladavine Avgusta. Red koji je duče tražio od arhitekti,urbanista i arheologa pretpostavljao je „oslobađanje stabla velikog hrasta(Rima) od svega onoga što ga je skrivalo, od svega onoga što je izraslo tokomvekova nazadovanja“. Beše istina da se istorijski centar razgranaootvaranjem ulica Deo Fori Imperijali, Dela Konsolacione, De la TeatroMarčelo i Korso del Rinašimento, kao i da su u toku bili zanimljivi projektipoput Palate Litorio ili ograđivanje Avgustovog mauzoleja, dela arhitekteAntonija Munjoza, ali je još uvek nedostajalo mnogo toga da Rim postanemoderna metropola.

Kada sam se okrenuo, s namerom da se vratim u svoju sobu, suočio samse s još jednom sablasnom ali nadmoćnom figurom, tačnije sa sekretaromOlarom; taj čovek beše mrgodan i čvornovat kao grobljanski čempres.Posmatrao me je prodorno, ćutke.

- Šta radiš ovde gore? - upitao me je, kada se osetio otkrivenim.Olara kao da je bio sumnjičav prema svima koji su odlazili u

radiotelegrafsku stanicu, iz straha da bi mogli biti špijuni na straniRepublike. Osim toga, koristio je preterano oštar jezik sa željom da se njegovsagovornik oseti neprijatno, jer u suštini nije imao poverenja ni u koga. Tajnepoverljivi Olara, strastveni branilac teško razumljivih moralnih, socijalnihi političkih teorija fašizma, malo je ličio na onog Olaru koji je pre dve i pogodine radio rame uz rame s Valje-Inklanom, kada je Republika još uvekbila samo lepa zamisao o budućnosti, „slatka devojčica od roditeljaŠpanaca“, kako ju je nazvao Salvador de Madarijaga.

- Nisam mogao da zaspim - odgovorio sam.- Osobe koje loše spavaju mora da u manjoj ili većoj meri osećaju neku

krivicu, te stoga žude za prisustvom noći.- Ja nisam kriv nizašta - pobunio sam se.- Onda možda imaš problema sa savešću - tako je glasila njegova druga

pretpostavka.Za Olaru je jedino moguće stanje duha bilo ono pobedničko

raspoloženje, jer se samo pokazivanjem neizmernog optimizma mogaodosegnuti cilj ponovnog uspostavljanja reda i tradicionalnog morala uŠpaniji. Rezervisano ili turobno držanje predstavljalo je simptom slabosti,nedostatka vere u krajnji cilj. U suštini, borbeni žar koji je Olara isticao bio jeobično preterivanje, kao da je bezgranični entuzijazam doživljavao kaonajviši izraz ideja koje je branio. A na kraju krajeva, to i jeste bilo tačno. Onje bio snažniji od svojih ideja.

- Problem je u vrućini - prokomentarisao sam.- Sutra dolazi jesen, tako da će ubrzo početi kiše i temperatura će se

spustiti. A najbolje od svega jeste što ove godine neće ni biti zime. Već posletri ili četiri nedelje doći će proleće. Franko u velikim zalogajima grizePoluostrvo. Asturijas samo što nije pao, a kada se to bude desilo, severnifront će biti u rukama nacionalnih trupa. A bez teške industrije i fabrikaoružja koje se nalaze na severu, Republika je izgubljena. Sledeći korak je dase stegnu klešta oko Madrida, pomoću vojske Kepa de Ljana. Mislim da jeveć krajnje vreme da ozbiljno shvatiš svoj posao, jer uskoro, a pod timmislim zaista uskoro, našoj će domovini biti potrebne naše usluge.

Ponekad sam se pitao gde je naučio da govori na taj tako zagonetan idemagoški način, ali trebalo je samo da se osvrnem oko sebe pa da shvatimkako je Olara zapravo bio dostojni sin svog vremena. Bilo je dovoljno dabacim pogled na predvorja, hodnike i kancelarije koji su se izrodili izvelelepne arhitekture koju je podsticao Musolini, pa da shvatim da i nijebilo nužno upotrebiti povišen ton i razmetati se rečima u nameri da se oneispune glasom.

- U svakom slučaju, iako neće biti zime, mislim da bi trebalo danastavimo s prodajom knjiga, čisto da se osiguramo - predložio sam, jer jeitalijanska štampa tvrdila da su tri bitke koje su se dotad odvile u okoliniMadrida donele premor i gubitke vojnim jedinicama. - Izgleda da sušpanske knjige trenutno u modi u Italiji.

- Zahvaljujući novom krstaškom ratu. Neka bog blagoslovi Kaudilja!

Neka bog blagoslovi dučea! A sada se vrati u krevet, nemoj da mi zaplašišdame.

- A vi, ne spavate? - zanimalo me je.- Ja da spavam? U ovakvoj situaciji? Ja sam kapetan ovog broda koji plovi

po nezamislivoj vremenskoj nepogodi, tako da spavanje ne dolazi u obzir.Osim toga, kao da već nemam dovoljno briga, zainatio sam se da nakastiljanski prevedem pravila katalogizacije Vatikanske biblioteke, koja su idan-danas prava zagonetka.

Kao diplomata cum laude vatikanske Škole bibiotekonomije, sekretarOlara se trudio da prikupi postojeće traktate u jedan jedinstven tekst nakastiljanskom, a koji bi poslužio u katalogizaciji nebrojivih kolekcijaVatikanske apostolske biblioteke. Bio je to rad koji ga je okupirao poslednjihnekoliko godina i koji je, paradoksalno, uticao da on zanemari katalogizacijubibioteke pri Akademiji. Mada, sada kad je Olara mogao da računa naMoncinu pomoć, stvari su počele da dolaze na svoje mesto.

ČETVRTO POGLAVLJE

Monce je zakoračila napolje, ne znajući da joj predstoji susret sasopstvenom sudbinom. Čim su joj noge dotakle Ulicu Garibaldi, ona seiznova preobratila u onu živahnu i samosvesnu devojku od prethodnogdana. Primetio sam da se namirisala više nego obično, a ponadao sam se i daje to možda učinila misleći na mene. Beše to očigledan simptom toga da jepočela da me privlači. Zatim smo se upustili u razgovor, pri čemu je njenaradoznalost bivala sve veća, na šta sam se ja trudio da joj odgovorim istommerom, raspitujući se o njenom životu u Barseloni i njenim planovima zabudućnost, sve dok me ona nije naglo prekinula:

- Kada ti predaju novac, ti ćeš ga dati meni da ga sakrijem.Iznenađen izraz na mom licu ju je naveo da doda:- Ponela sam posebnu vrećicu za tu svrhu.- Možda nemaš poverenja u mene?- Da vidimo, jesi li ti umetnik ili intelektualac?Ako je Monce imala neku vrlinu koja se isticala iznad ostalih, onda je to

svakako bila sposobnost da svakoj temi priđe s potpunom prirodnošću,nazivajući stvari njihovim pravim imenom, nijednog trenutka ne gubećiosmeh ili dobro raspoloženje. Nije se plašila reči, što joj je uvek davaloprednost u odnosu na sagovornika.

- Odakle sad pa to pitanje?- Odgovori - navaljivala je.Zapravo, nikada nisam ni pretpostavljao da bih jednom morao da se

izjasnim u vezi s jednim tako nepreciznim i subjektivnim pitanjem.- Umetnik? - izgovorio sam, mada vrlo rezervisano.- E pa onda treba da znaš da umetnici nisu priznati kada je trgovina u

pitanju - mudrovala je.- A šta bi mi rekla da sam se odlučio za onu drugu mogućnost? -

zanimao sam se, mučen radoznalošću.- Isto to. I intelektualci su jednako nesposobni kada je novac u pitanju.Iznenadila me je žestina njenog odgovora, jer beše tako sigurna u uske

veze koje su njenu porodicu spajale s poslovnim svetom. Verovatno je čestoslušala svog oca kako ponavlja te buržujske stavove koji ljude dele spram

praktičnog karaktera aktivnosti kojima se bave.- Bojim se da je isti slučaj i s dvadesetogodišnjim katalonskim buržujima

- pecnuo sam je.- Ja 11. januara punim dvadeset jednu godinu, a još od svoje osamnaeste

pomažem ocu u poslovima. Pohađala sam kurs stenografije, znam šta je topoložaj računovođe, umem da ispunim formular za uvoz ili izvoz robe,znam šta se sme i šta se mora, a govorim i pet jezika: engleski, francuski,italijanski, katalonski i kastiljanski.

Njen govor me je ostavio bez reči.- Trideset prve godine, kada je proglašena Republika, moj otac i moji

rođaci Ernesto i Olga odlučili su da zagorčaju život mom stricu Hajmeu,onom čije se ime ne izgovara, jer je prešao na stranu Narodnog fronta i jer jeučestvovao u nemam pojma kakvim političko-finansijskim spletkama -nastavila je. - Posle duge zakonske borbe, koja je trajala više od dve i pogodine, uspeli su da ga izbace iz porodičnog posla, što je za posledicu imalopropast mog strica. U takvim okolnostima, bio je primoran da proda jedanzlatni sat koji je nasledio od mog dede samo da bi preživeo. Pola sata nakonobavljene kupoprodaje, dva neznanca su ga presrela na svega trista metaraod zlatare, gde su ga žestoko pretukli i ukrali mu sav novac. Zamalo nijeumro. Ja sam bila jedina koja ga je posećivala u bolnici, i to krišom.

U skladu s pričom koju mi je Monce upravo poverila, pretpostavio samda su ti tajni napadači bili njen otac i rođak, ali sam odlučio da to ipak neizgovorim glasno.

- Ne čini mi se da gospodin Taso pripada takvoj vrsti ljudi - primetiosam.

- Bilo kako bilo, ti mi za svaki slučaj dodaj novac čim ga primiš, i potrudise da to niko ne zapazi.

Ispred ulaza u knjižaru bio je parkiran jedan automobil s italijanskomregistracijom, sličan onom koji je Valje-Inklan ostavio u San Pjetru inMontoriju pre nego što se vratio u Španiju, samo što su se u ovom slučajutablice sastojale od nekoliko inicijala i jednog broja: S.M.O.M.60. Vozač jedremuckao na prednjem sedištu, lica prekrivenog kapom. Sve je navodilona pomisao da se radilo o službenom vozilu.

- Naš kupac? S ovakvim kolima, sigurno je u pitanju neka krupna zverka- nagađala je Monce.

Ispostavilo se da je ta krupna zverka bio jedan vitak mlad čovek od nekihtridesetak godina, visok metar osamdeset pet, kože opaljene suncem,

pravilnih crta lica, istaknute brade s rupicom na sredini, tamnih očiju živog iodvažnog pogleda, a crne i sjajne kose priljubljene uz glavu briljantinom.Nosio je crnu košulju i pantalone šućmurastosive boje, što beše tipično zaitalijanske fašiste, a oko njega se širio snažan miris skupog parfema.

- Predstavljam vam princa Hunija Valerija Ćimu Vivarinija. U pitanju jepriznati paleograf, i veoma je zainteresovan da dođe do vaše knjige -posredovao je gospodin Taso.

Pomisao da je taj princ bio poznati paleograf delovala mi je jednakonezamisliva kao što bi bila i da ga je gospodin Taso predstavio kao veštogmesara. U stvari, više nego na princa plave krvi, on je ličio na člana grupeprincipi, potporne snage koju su fašisti koristili za gušenje pobuna i zazaustavljanje svih antifašističkih stremljenja. Mada, mogao je da prođe i kaobullo di quartiere ili lokalni mangup, tipičan nasilnik poput onih iz rimskihkomedija koje karakteriše to da bi radije izgubili prijatelja nego što bi ostalibez nekog traženog odgovora.

- Piacere - pozdravio nas je mladić, uz istovremeni vojnički pozdrav, pričemu su njegove potpetice snažno odjeknule pri dodiru, u najčistijemtevtonskom stilu.

Nikada ranije nisam prisustvovao tako smešnoj sceni. Jedan princ, pozanimanju paleograf, pristalica fašističke ideologije, zvanično nam sepredstavio u unutrašnjosti jedne knjižare prepune starih i prašnjavih knjiga.Musolini je bio u pravu kada je rekao da je „čitav život jedan jedinstveničin“.

- Piacere - ponovila je Monce, žureći da s glave skine maramu koja joj jeprekrivala kosu.

Po tonu njenog glasa znao sam da sam je izgubio, da nikada neću moćida se nadmećem s očaranošću koju je u njoj probudio taj tip koji kao da jeiskočio iz neke italijanske operete. Iako sam ujedno bio svestan da jerelativno lako zadiviti neku osobu, i da je dovoljan samo jedan tren pa daona bude zaslepljena. Ono što zaista predstavlja teškoću jeste održavanje togistovetnog žara na duže staze, a da se pri tom ne ošteti vid te osobe na kojuse uticaj vrši. A nije mi se činilo da Hunio pripada onoj vrsti ljudi koji seposebno posvećuju ženama (sigurno je imao toliko različitih briga i obavezada mu je nedostajala stalnost nužna za svaku ozbiljniju vezu). Prošli sumeseci, možda čak i godine pre nego što smo oboje mogli da upotpunimomapu Hunijeve ličnosti, tog tako komplikovanog stvorenja koje je samonaizgled delovalo jednostavno. Najokrutniji, a istovremeno i

najdobroćudniji među ljudima; najnetolerantniji, ali i čovek s najvišerazumevanja; najnadmeniji, ali i najponizniji; najsnažniji, i najranjiviji. A baškao i Monce, živeo je u neprestanoj zavisnosti od okruženja u kome jetrebalo da se prikaže, a pri tom beše sklon pretvaranju i maskiranju, što ga jedovelo dotle da je posedovao više identiteta. Sada, uz sažaljenje na koje samprinuđen posle saznanja o tragičnim okolnostima njegove smrti, rekao bihda je on bio samo sirota žrtva svoje epohe. Jadničak koji se rodio upravo utrenutku kad je Evropa načisto poludela.

Beše tačno da, kao što mi je Hunio preoteo Monce odmah u tom prvommomentu, isto tako je onaj opasni i nedostižni svet koji je okruživao našegprijatelja počeo i mene malo pomalo da usisava. Zahvaljujući tome što samja bio spona između Hunija i nje, ona je konačno obratila pažnju i na mene,na kraju me prihvativši. Trebalo je samo biti strpljiv. Ali idemo redom, jermi se Monce nije vratila odjednom, nego sve to beše pre nalik logičnomsledu nakon brodoloma, kada krhotine rasute po moru bivaju izbacivane naobalu u više navrata i neodlučno, posle dugog procesa poznatog samomorskim strujama.

- Knjiga vredi najmanje sedam hiljada lira, ali sam ja spreman da vamplatim čak petnaest - ponudio je Hunio.

Obeshrabrenost koju je u meni uzrokovalo Moncino ponašanje još više jenarasla kada je mladi princ upropastio mogućnost da primenim savetPereza Komendadora da zahtevam duplo od ponuđenog, kako bismo sekasnije našli negde na polovini tog iznosa.

- Ne razumem. Ako knjiga vredi sedam hiljada lira, nije mi jasno zbogčega želite da protraćite petnaest. To je apsurdno.

Monce mi je uputila jedan besan pogled, možda ubeđena da je ona bilauzrok tog neočekivanog čina velikodušnosti.

- Recimo da meni novac ne predstavlja problem - rekao je, prilično škrtna rečima.

- Pa onda zašto ne biste platili šesnaest hiljada, ili još bolje, čaksedamnaest? - nećkao sam se.

- U redu, daću vam sedamnaest hiljada lira - pristao je.Na trenutak, imao sam utisak da naša srca kucaju samo da bi nametnula

naš ego.- Dogovor je sklopljen - prihvatio sam.- Zaboravljate na moj procenat - umešao se gospodin Taso, koji je sve do

tog časa znatiželjno iščekivao.

- Koliko to iznosi? - upitao je princ, mnogo veštiji od mene u umetnostikupoprodaje.

- Po hiljadu lira od obe strane.- Čini mi se da je to pravedno.Zatim su oba čoveka pogledala u mene, čekajući da se i ja izjasnim.- I meni - konačno sam izustio.Ja sam te pregovore protumačio kao pobedu nad Hunijem, i kao vid svog

samopotvrđivanja pred Monce, i ne posumnjavši da je on, osim knjige, timekupovao i nas. Ali tada je još bilo prerano, a mi bejasmo previše naivni dabismo to prepoznali.

Iskoristio sam taj trenutak nepažnje da Monce doturim novac, s ciljem dauslišim njenu želju. Mada, to sam zapravo učinio kako bih je iskušao.

- Ne, ti ga čuvaj - rekla mi je, prigušenim glasom.- Šta ako nas napadnu kao tvog strica Hajmea? - podsetio sam je.- A ko će to da nas napadne, ovaj princ sa šoferom, fašistički Robin Hud?U Moncinim rečima sam načuo i nešto više od obične ironije. Njen

organizam već je bio pokrenuo mehanizme koji učine da neka osobabezrezervno veruje nekoj drugoj osobi bez ijednog drugog motiva osimfizičke privlačnosti. A ja sam to video kao veliku nepravdu, budući da nisamja bio taj kome je takvo slepo poverenje ukazano. Monce je bila premlada, au Rimu je tih prinčeva bez kraljevine bilo jednako mnogo kao i uličnihmačaka. Bila je to pošast koju smo postepeno otkrivali tek u godinama kojesu usledile.

PETO POGLAVLJE

Onih šesnaest hiljada lira zadivilo je samo sekretara Olaru koji je,nakon što je dva puta prebrojao novac, uskliknuo:

- Duče je plaćao petnaest hiljada mesečno Hozeu Antoniju Primu deRiveri za održavanje Falange! A vi ste uspeli da prodate jednu knjigu zacelih šesnaest hiljada! Svet je definitivno poludeo!

Ostali su bili zauzeti komentarisanjem jednog incidenta čiji je glavniprotagonista bila gospođa Hulija, jedna od „pobegulja“ koja beše na dobromglasu po svojim kulinarskim sposobnostima. Kako se činilo, ta dobra žena jetokom popodnevne dremke imala bliski susret s jednom utvarom izAkademije. Bila je prilegla da se malo odmori, baš kao i svakog popodneva,kad je odjednom osetila kako su je ispod prekrivača obgrlile duge i prozirneruke jedne žene. Pošto se uverila da je čvrstina tog zagrljaja sprečava daustane iz kreveta, odlučila je da zažmuri i da izgovara Očenaš, jer je ponjenom mišljenju to jedino što može da učini čovek koji se nađe u sličnojsituaciji. Utvara je potom iščezla, a gospođa Hulija je vrišteći izjurila iz svojesobe, gonjena strahom jednako kao i nestrpljenjem da s drugima podelisvoje iskustvo.

Za ostale stanovnike kuće priča o prisustvu duha nije predstavljalanikakvu novost; naprotiv, ona je bila sastavni deo magije Akademije. Sudećiprema rečima nekih od njih, u pitanju je bila lutajuća duša Beatriče Čenči,dame iz visoke rimske aristokratije kojoj je na javnom gubilištu odrubljenaglava nakon što je ubila svog oca, koji ju je seksualno iskorišćavao, a čije telobeše sahranjeno na groblju obližnje crkve San Pjetro in Montorio. Činjenicada je njena odsečena glava sačuvana u jednoj srebrnoj urni, odakle je nestalakada su francuske trupe ušle u Rim 1798. godine, izazvala je bes duhapokojnice, koja je sada lutala prostorijama Akademije zahtevajući da jojbude vraćeno ono što joj je bespravno oduzeto. Dotle su drugi tvrdili da je tautvara zapravo duh jednog monaha koji je davno boravio u toj zgradi, udoba kada je ona još bila manastir franciskanskog reda. Bilo kako bilo, svi„prebegli“ su bili upozoreni na prisustvo utvare čim su stigli u Rim, a bilo jesamo pitanje vremena kada će se njihovi sopstveni umovi poigrati s njima.Nakon što sam duže od sat vremena stoički trpeo ređanje detalja tog

incidenta i mišljenja svakog od prisutnih pojedinačno (bilo je i onih koji subranili stav da je Akademiju zaposeo duh nekog sveštenika), odlučio sam daodem u kratku šetnju na Trastevere, ne bih li doveo svoje misli u red. Opijaome je neki neobičan osećaj melanholične uznemirenosti, i mada mi je teškopadalo da to priznam, negde duboko iznutra bio sam svestan da je to imaloveze s Monce. Slutio sam da u njenim idejama ima nečeg čudnog, da su onebile znatno iznad ideja drugih devojaka njenih godina, pa čak i mojih, a biosam sedam godina stariji od nje. Uvek je bila spremna da uživa u svakomtrenutku kao da joj je poslednji, a upravo iz tog istog razloga bila je i isuvišezahtevna prema samoj sebi i prema ostalima. Beše to kao da mi je samaHunijeva pojava pomogla da shvatim da mi se, čak i ako jednog dana budemoja, ona nikada neće u potpunosti predati. Takva beše njena priroda,sloboda je predstavljala neizostavni deo njenog najintimnijeg bića, i niko iništa, čak ni najdublja ljubav, nisu mogli da je promene. Takav pokušaj biobi nalik zatvaranju ptice u kavez. Stoga Hunio nije za mene predstavljaosamo neku vrstu pretnje već i tačku dodira koja mi je omogućila da pojmimpravu Moncinu suštinu. Zapravo, moj odnos s njom ne bi bio moguć beznjega, barem ne u pravom smislu te reči. Da, možda bih postigao neku vrstutrenutnog sporazuma, nalik onim mladalačkim vezama, ali nikada ne bihuspeo to da ona posle završetka rata ostane sa mnom u Rimu, odrekavši sečak i rođene porodice. Ali kao što sam već rekao, u tim trenucima samosećao nagon da pobegnem iz Akademije, uveren da ću tako da uteknemsvojim strahovima.

Tom prilikom sam sišao stepeništem koje je spajalo San Pjetro inMontorio s Ulicom Gofreda Mamelija. Zatim sam skrenuo u Ulicu Bertani,prešao preko Trga San Kozimato, nastavio niz Natale del Grande, skrenuolevo niz San Frančesko a Ripa i, mada to nisam svesno planirao, zatekao samse ispred Frontonija, jednog starog i prilično zapuštenog kafea koji samdobro poznavao. Ušao sam i naručio jedan kapućino fredo. Don Enriko,vlasnik kafea, po ko zna koji put mi je ispričao da je ovaj popularni oblikkafe dobio ime po odori monaha kapucinera, na koje je podsećao svojomsmeđom i belom bojom. Njemu kao da je bilo svejedno što sam ja već dvegodine redovno svraćao u njegov lokal, te mi je iznova ponavljao isti tajpodatak svaki put kad bih naručio kapućino.

Tri četvrt sata sam samo ćutke sedeo, zadubljen u sopstvene misli, podmrkim pogledom dučea, prisutnog u lokalu preko jednog džinovskogreklamnog postera, sve dok mi don Enriko nije prišao i trgao me iz

zamišljenosti:- Jedan gosoodin me je zamolio da vam predam ovu poruku, pet minuta

nakon što on ode.Kada sam podigao pogled, iznenadilo me je koliko je don Enriko ličio na

Musolinija. Imao sam utisak kao da su se svi Italijani dogovorili dapodsećaju na svog vođu, što je bio neobičan mimetički fenomen, koji se daouporediti samo s odnosom psa i njegovog gazde.

- Kažete, neki gospodin? - začuđeno sam upitao.- Stranac, baš kao i vi.- Redovna mušterija?- Ne, nikada ranije nije bio ovde. Izgledao je kao... čovek sa severa -

dodao je, istovremeno rukom pokazujući neku tačku u vazduhu.- Čovek sa severa?- Znate i sami, plava kosa, svetle oči i lice istačkano pegama. Da smo na

Siciliji, rekao bih da se radi o nekom potomku Normandijaca, ali pošto tonije slučaj, kazaću da jeste bio Normandijac. A gde oni žive? Na severu.

Neporeciva logika don Enrika ostavila me je bez argumenata, te je on tajtrenutak iskoristio da mi uruči jedno dvostruko presavijeno parče hartije.Sačekao sam nekoliko sekundi pre nego što sam se usudio da pročitamsadržaj pisamceta. Glasilo je ovako:

Ukoliko želiš informacije o SMOM 60, sastanimo se sutra naprotestantskom groblju u pet sati popodne. lspred grobnice Džona Kitsa.Dođi s devojkom.

Ja bih ovu poruku shvatio kao običnu neslanu šalu da u njoj nisupomenuti inicijali s registarskih tablica Hunijevog automobila, što mi je kaodetalj od samog početka privuklo pažnju.

Nisam znao ko je napisao tu neobičnu poruku niti razloge koji su tuosobu naveli da to učini, ali bilo je jasno da je još neko bio upoznat s poslomkoji smo nedavno sklopili s princom. Ali ako je taj podatak sam po sebi biozanimljiv, onda beše još interesantnija činjenica da je taj neko uzimaozdravo za gotovo da bi i mene i Monce jednako moglo da zanima daotkrijemo Hunijevo pravo lice, da se tako izrazim, posebno ima li se u vidu,makar mene što se ticalo, da nisam imao ni najmanju nameru da s njimuspostavim neki čvršći kontakt. Zašto bi mene i Monce uopšte bilo briga koje bio taj smešni princ i koji behu njegovi gresi? Palo mi je na pamet da je

sve to išlo u prilog strategiji nekog izneverenog kupca, zainteresovanog dase po svaku cenu domogne naše knjige.

Započevši zamoran uspon prvo uz Trastevere a zatim i uz brdo Aureo, upravcu Akademije, nisam ni posumnjao da me neko nadzire, a da su našiživoti bili na korak od toga da zađu u neočekivani capovolgimento1, koji ćenas primorati da stupimo u službu jednog cilja, da nadgledamo one koji sunas nadgledali, da odmeravamo sopstvene reči, kao i da će se takvo stanjestvari produžiti sve do ulaska savezničkih trupa u Rim, čitavih sedamgodina kasnije.

ŠESTO POGLAVLJE

Akademija je bila pravi totum revolutum. Kada se okončalo poglavlje outvari, vest o šesnaest hiljada lira razletela se kao prašina, posle čega jenastala prava gužva ispred kancelarije sekretara Olare, koji nije imaodrugog izbora nego da se rastane od jednog dela novca kako bi gospođemogle da kupe malo mesa, koje već nekoliko nedelja nismo bili ni okusili.Nakon što je predlog izložen glasanju, jednoglasno je odlučeno da se kupeškembići, kako bi ih žene spremile na madridski način. Čak i ta naizgledbeznačajna odluka nije bila izuzeta iz političkog konteksta, budući da je tojelo na izvestan način simbolizovalo pad glavnog grada Španije u rukenacionalnih trupa.

- Samo nek oni udaraju, jer još više će boleti crvene kada Franko uđe uMadrid! - uzviknuo je gospodin Fabregas, koji je već bio na sebe preuzeoulogu kapetanovog zamenika na palubi, odmah uz sekretara Olaru.

Monce sam zatekao u biblioteci. Definitivno se bila otarasila monaškemarame, i sada joj je kosa bila skupljena jednom dijademom.

- Zašto nisi dole s ostalim ženama? - upitao sam je.- Zato što ja nisam robinja nijednog muškarca - odgovorila mi je, i ne

pogledavši me. - Trenutno pregledam sadržaj biblioteke ne bih li pronašlaneku knjigu o Egiptu, ili bilo šta vezano za paleografiju.

- Da bi posle to mogla da prodaš princu Ćimi Vivariniju?Nisam mogao da se uzdržim a da svoje pitanje ne oblikujem u pomalo

uvredljivom tonu, jer je njena tvrdoglavost u meni budila ljubomoru, gnev iželju da se pobunim.

- On nam je platio šesnaest hiljada lira za samo jednu knjigu. Možda jezainteresovan da još nešto nabavi... iz naših fondova.

Beše jasno da Monce nije bila robinja nijednog muškarca, ali ne usledmanjka volje za to.

- Mislim da bi trebalo ovo da pročitaš - rekao sam joj, predajući jojporuku.

Čim ju je pročitala, pitala je:- Šta ovo znači?- Nemam pojma. Pio sam kafu u Frontoniju, kada mi je vlasnik predao

ovaj papir, prema uputstvima nekog neznanca koji je izgledao kao... čoveksa severa. Tu su inicijali i broj registarske tablice na kolima tvog prijatelja.Verujem da je možda u pitanju neka osoba koja se ne slaže s tim što je princkupio knjigu Pjerusa Valerijanusa, pa sada želi da porazgovara s nama kakobi nas ubedio da raskinemo ugovor.

Monce je jednostavno prešla preko moje opaske kojom sam pokušao dajoj pripišem izvestan stepen prijateljstva s Hunijem, što se nije uklapalo ustvarno stanje stvari. Ali dotle sam ja već bio u svojoj glavi složio misao dasu oni prosto pripadali jedno drugom, iako su se samo jednom videli.

- Ako je sve tako kako ti kažeš, zbog čega taj čovek nije otkrio svoje lice?Zašto nije pričao direktno s tobom? I čemu taj sastanak na groblju, tačnoispred određene grobnice?

- Zaista ne mogu ni da pretpostavim. Pretpostavljam da je to grobljeprostrano, te je nužno zakazati susret na nekom konkretnom mestu. Moždaje naš misteriozni čovek Englez, baš kao i Kits.

- Dođi s devojkom - naglas je ponovila.- Šta ti misliš, kako treba da postupimo? - dvoumio sam se.Sada mislim da je to što sam njoj prepustio da donese odluku bio

kukavički čin s moje strane, pre svega zbog posledica koje je to imalo nanaše živote, ali sam u suštini želeo da otkrijem koliko daleko je bila spremnada ide, kao i da li su moje sumnje u vezi s onim što je osećala prema Hunijubile ispravne.

- Kad bi moj otac saznao da sam išla na neko protestantsko groblje, ubiobi me. Ali, s druge strane, možda taj čovek ima da nam saopšti nešto važno -izjasnila se.

- Kako ćemo izvesti to da zajedno izađemo a da tvoj otac pri tom ništa neposumnja? - zabrinuo sam se.

- Sasvim lako - odgovorila mi je, istovremeno pokazujući ka jednojgomili knjiga.

- Možda ćemo uspeti da obmanemo tvog oca, ali sumnjam da će nam topoći za rukom kad je u pitanju Olara. On je od ambasade dobio naređenjeda nas sve nadzire. Poznajem troje ili četvoro bivših stipendista iz Španijeoko kojih je pokrenuta istraga, sve zbog njegovih izveštaja. Može da se desida neko od njih završi u zatvoru, ili čak da bude streljan, i to njegovomkrivicom. Verovatno će urediti da nas neko prati do knjižare - pobunio samse.

- Onda ćemo prvo otići do knjižare gospodina Tasa, pre nego što se

zaputimo ka groblju. Predaćemo mu novi paket knjiga i kazaćemo mu dabismo voleli da se opet susretnemo s princom, da želimo da on posetiAkademiju i baci pogled na našu biblioteku, u slučaju da tamo ima jošprimeraka koji bi ga zanimali. Olara neće moći da bude sumnjičav, jer nećeimati razloga za tako nešto.

Iznenadila me je Moncina upornost, kao i njena odlučnost u želji daorganizuje novi susret s Hunijem.

Glas gospođe Hulije, koja je objavila da je večera spremna, stavio je tačkuna naš razgovor.

Iznutrice na madridski način probudile su među stanovnicima kućeneviđen entuzijazam. Bilo je zdravica za Franka, za Musolinija, za Hitlera iza japanskog cara, ta četiri jahača Apokalipse čija je misija bila da oslobodesvet iz medveđih kandži komunizma. Kao domaćin te večeri, Olara jeuključio magnetofon koji je sačuvan u Akademiji, a na zvuk vojničkogmarša nekoliko parova je ustalo da zaigra, uključujući i Migelita iMarijanitu, dvoje dece od deset i devet godina. Uprkos činjenici da je čitavtaj prizor bio jednako komičan kao i gromoglasni akordi muzike, ipak je bilonagoveštaja nostalgije, čak je i poneka suza kanula, posebno kada su PerezKomendador i njegova supruga, Magdalena Leru, najavili da se spremaju nadug put u Grčku.

- To što Perez Komendador čini je nesuvislo. Ovo nikako nije pravi čas zabilo kakvo putovanje - čuo sam kako gospodin Fabregas govori sekretaruOlari.

- Ako u ovoj kući postoji bilo ko u koga se ne može sumnjati, onda je toPerez Komendador. On se sam usprotivio Valje-Inklanu kada je pokušao odAkademije da napravi gnezdo anarhista i revolucionara. A ja vam tvrdim dasuprotstavljanje don Ramonu, čiji je karakter gori i od đavolovog, nijenimalo lak potez. Povrh svega, njegov zaštitnik je gospodin vojvoda odInfantada, tako da on ima dopuštenje da ode kud god poželi. Ne zaboraviteni činjenicu da odlazak tog bračnog para znači da ćemo imati dvoja ustamanje da hranimo. Nemojte to smetnuti s uma - prigovorio je sekretarOlara.

- Ja ću odavde otići tek kada dođe taj dan da krenem da pobijem crvene -dodao je gospodin Fabregas.

- Vi ćete ovu kuću napustiti tek onog dana kada se završi rat. Da ste htelida ubijate crvene, ostali biste u Barseloni - ispravio ga je sekretar Olara.

Kada su se svi povukli u svoje sobe, ja sam se ponovo popeo na terasu.

Rubinjosa sam pronašao u istom položaju kao i prethodne noći: glava mu seklimala kao brod koji nastoji da nadvlada navale sna. Moj dolazak jenastupio u istom trenutku kad je i telegraf zapištao.

- Prokleta mašina! - kriknuo je, naglo se razbudivši.Bez obzira na to što se Rubinjos trudio da deluje borbeno, izgledom nije

nimalo podsećao na vojnika, već na pitomca bez ikakvih ratničkihsposobnosti.

Uputio sam se pravo ka kamenoj ogradi. Ovom prilikom nisamprebrojavao tornjeve niti kupole, nego sam odmah pogledom potražiopiramidu Gaja Cestija, pogrebni spomenik oko kojeg se razviloprotestanstsko groblje u Rimu. Beše to mauzolej u obliku piramide čiju jeizgradnju naručio pretor i narodni tribun pod istim imenom, a koji jepreminuo u 12. godini pre Hrista, i koji je nekada inspirisao slikare i pesnikeiz perioda romantizma, kada grad još nije bio progutao Porta San Paolo iTestakio. Ja sam dobro poznavao tu oblast, zahvaljujući tome što se ispredpiramide nalazila nova zgrada pošte, kao delo arhitekti Adalberta Libere iDe Rencija, što beše primer italijanske arhitekture racionalizma, iako minikada nije palo na pamet da posetim obližnje groblje.

Neka fina kišica, praćena svežnjikavim povetarcem i gustom maglom,najavljivala je dolazak jeseni, dok se meni činilo da grad iščezava predmojim očima.

SEDMO POGLAVLJE

Rim je osvanuo zašuškan pokrovom od suvog lišća iz kojeg se podizaosnažan zadah truleži, možda više nalik onom koji se širi oko prezrele voćke.Sticao se utisak da se leto završilo pre čitave večnosti, i da je jedna jedinanoć bila dovoljna da se gradski pejzaž preobrazi, obojivši se u oker, smeđe ižućkaste nijanse. Iznenadna promena godišnjeg doba naterala me je dapomislim kako se ništa ne odvija onako kako mi očekujemo, jersamouverenost koju iskazujemo verujući da će se stvari zbivati onako kakomi to želimo zapravo učini da nas stvarnost zatekne nespremne. Upravo seto desilo i s našim ratom: stvari su se dugo zakuvavale, a ipak niko nije bio ustanju da ga izbegne. Svi su mislili da je on tamo negde daleko, niko nijeverovao da bi rat zaista mogao da počne, isto kao što su sad svi bili uverenida će jesen okasniti, uprkos kalendarskom rasporedu.

Posle doručka sam se sastao s Monce u predvorju, a zatim smo se popeliu sekretarevu kancelariju kako bismo mu izneli naše planove da pozovemou posetu kupca čuvene knjige iz Akademije. Činjenica da sam Hunijapredstavio kao mladog crnokošuljaša iz redova italijanskog plemstva, a kojije povrh svega bio i priznati paleograf, znatno je olakšala stvari jer Olariništa nije laskalo više od zbližavanja s vođama fašističke partije. Verujem daje u dubini duše žudeo za tim da ga neko upozna s dučeom, s tim čovekomkome se bezgranično divio.

- A kako si beše rekao da se taj princ zove? - upitao me je sekretar.- Hunio Valerio Ćima Vivarini - odgovorio sam.Ostavili smo Olaru da s punim zadovoljstvom uživa u tom imenu, kao

da je u pitanju bila neka poslastica za njegovo nepce.- Sada će sekretar otići do mog oca, s pričom o italijanskom princu, a

nama će ruke biti odrešene - zaključila je Monce.Posle ručka smo krenuli u pravcu knjižare gospodina Tasa, noseći pola

tuceta Kihota, sve primerke koje smo pronašli na policama. Monce je bilaposebno uzbuđena, jednako zbog toga što je osmislila besprekornustrategiju koliko i zbog našeg misterioznog sastanka na groblju. Ponovo ćevideti Hunija ukoliko on prihvati naš poziv, a dotle će već ona saznati dostatoga o njemu zahvaljujući našem tajnom susretu. Zar je mogla nešto više da

poželi? Što se mene tiče, mislim da sam tada počeo da prihvatam svojuulogu posmatrača, u iščekivanju konačnog razjašnjenja situacije.

- Ako neće breg Muhamedu, Muhamed će bregu. To mi zvuči kao sjajnaideja i voleo bih da se pridružim kao gost, ukoliko nemate ništa protiv - takoje gospodin Taso reagovao na naš predlog.

Prvi deo plana protekao je kao po loju.Zatim smo se tramvajem odvezli na Testakio. Prilikom jednog naglog

kočenja, Monce mi je pala u naručje. Poželeo sam da naši životi budu štoispunjeniji takvim trzajima. Morao sam silno da se potrudim da taj slučajnidodir ne pretopim u unapred smišljen zagrljaj, ali sam srećom na vremeshvatio da to nije bilo ni mesto ni vreme za iskazivanje naklonosti. Sišli smona stanici kod Poštanske štedionice.

- Još jedna ružna zgrada za ovaj ružni svet - primetila je Monce, neznajući šta bi trebalo da predstavlja takva vrsta arhitekture.

Zašli smo u Ulicu Gaja Cestija krećući se uz grobljanski zid, sve doknismo stigli do jedne zatvorene kapije. Na tabli koja tu beše istaknuta pisaloje:

CIMITERO ACATTOLICO DI TESTACCIO.

Kada smo se našli unutar tog svetog prostora, iznenada smo se zateklipred jednim od najlepših prizora u Rimu. Dvadeset ili dvadeset pet hiljadakvadratnih metara ispunjenih umetnički izrađenim spomenicima,velelepnim mauzolejima, azalejama, hortenzijama, zvončičima, lijanderima,glicinijama, čempresima, maslinama, lovorom i narom, sve to ušuškanoizmeđu zidina Aurelija, iznad kojih se isticala piramida Gaja Cestija. Tomesto krasila je razoružavajuća lepota. Nekoliko meseci kasnije, kada su meokolnosti navele da se zainteresujem za poetsko delo Kitsa i Selija, shvatiosam da je on u svom delu Adonais, elegiji koju je posvetio svom prijateljuKitsu, napisao da bi čovek prosto mogao da se zaljubi i u samu smrt kad bisamo znao da će biti sahranjen na tako veličanstvenom mestu.

- Grobnica Džona Kitsa? - raspitivao sam se kod čuvara.- Grobovi Persija Selija i Avgusta Getea su tamo gore, samo nastavite

pravo; grobnica Džona Kitsa je levo; a zdesna imate i grob AntonijaGramšija - mehanički je nanizao.

Moncini prsti su se prepleli s mojima, što beše znak njenog straha ipoštovanja tog svetog mesta, a zatim smo zakoračili u pravcu koji nam je

nagovešten. Iznenada, šaroliki proplanak kao da se naglo preobrazio utipično engleski vrt, uredno potkresane trave, sa stogodišnjim stablimadrveća gustih krošnji između kojih su naizmenično izvirivali nadgrobnispomenici. Kitsov grob bio je poslednji u nizu, tačno u podnožju piramide.Na nadgrobnoj ploči ne beše zapisano njegovo ime, samo epitaf koji je glasioovako:

HERE LIES ONE WHOSE NAME WAS WRIT IN WATER

S obzirom na to da je Monce tvrdila da govori engleski, upitao sam je:- Šta ovo znači?- Ovde leži onaj čije je ime zapisano u vodi - prevela je.- Zvuči poetično - promrmljao sam.- Pa to i jeste grob pesnika.Pet minuta kasnije prišao nam je neki čovek srednjih godina koji se

savršeno uklapao u opis don Enrika: staklaste oči, svetla riđkasta kosa,mlečnobela koža i lice istačkano pegama.

- Vidim da ste primili moju poruku. Ja se zovem Smit, Džon Smit -obratio nam se na italijanskom jeziku, iako s jakim britanskim akcentom.

- Ona je Monserat Fabregas, a ja se zovem Hoze Marija Urtado deMendoza.

Usledilo je zvanično rukovanje.- Pretpostavljam da se pitate iz kog razloga sam vas naterao da dođete

baš ovamo, ali to nije lako objasniti u nekoliko reči, tako da bih, ako midozvolite, morao da budem malo opširniji.

Smit, ili kako god se on stvarno zvao, začutao je u iščekivanju našegpristanka.

- Nastavite - prva je prozborila Monce.- Podeliću svoju pripovest na tri poglavtja koja su, iako vremenski

razdvojena, međusobno ipak povezana, u šta ćete se i sami uveriti neštokasnije - objasnio je.

- Ukoliko ne želite da izgubimo strpljenje, kažite već jednom to što imate- unervozio sam se.

- Ovo je grob Džona Kitsa, jednog od najčuvenijih pesnika Engleske -počeo je da priča. - A ovaj drugi, koji se nalazi tik uz njegov, sadržiposmrtne ostatke jedne osobe koja je o njemu brinula sve do smrti, a to jebio slikar Džozef Severn. Njih dvojica su zajedno došli u Rim, u septembru

1820. godine. Severn je na taj put krenuo nakon što je dobio zlatnu medaljuKraljevske akademije; nasuprot njemu, Kits je u Italiju krenuo u potrazi zaprijatnijom klimom, pošto je bio oboleo od tuberkuloze. Ovaj par prijatelja,koji su se zapravo upoznali tri dana pre nego što je lađa isplovila izEngleske, smestili su se u jednom malom stanu, u broju 26 na Španskomtrgu. Kitsovo zdravlje nije se popravilo; upravo suprotno, pogoršalo se utolikoj meri da je početkom 1821. godine Severn počeo da traga zaodgovarajućim mestom gde bi sahranio svog prijatelja. To je ovo mesto kojesada imate priliku da osmotrite. Naravno da u to vreme ovo groblje nije biloni uređeno niti je iko vodio brigu o njemu, a koze su tuda pasle travuizmedu grobova pod budnim okom pastira. Mada je i onda bilo cveća,mnoštvo ivančica, narcisa, zumbula i divljih ljubičica. Kitsu je lepo zazvučaoSevernov opis takvog okoliša, toliko da ga je naterao da se nekoliko putatamo iznova vrati. Prilikom jedne od tih poseta Severn se susreo s jednimpastirom, s kojim je prijateljski porazgovarao. Na kraju mu je taj čovekpoverio da je pronašao neki neobičan dokument zakopan u podnožjuobližnje piramide Gaja Cestija, u jednom malom kovčežiču. Radilo se onekom egipatskom papirusu, koji je Severn otkupio od pastira, s nameromda ga odnese Kitsu, kome behu neophodni biio kakvi izvori zabave da bibarem nakratko zaboravio na svoju bolest. Kits je oduševljeno prihvatio ovajdar i nije se nimalo dvoumio da detalje o tom otkriću ispriča svom lekaru,doktoru Klarku, koji je, opet, preneo tu vest britanskom konzulu u Rimu.Verovatno se o tom Kitsovom papirusu govorkalo u lokalima kao što je bioAntiko kafe greko, gde su se okupljali stranci i intelektualci, posle čega je glaso postojanju tog dokumenta dopro i do ušiju nekog člana vatikanske kurije.Kits je bio uveren da je taj papirus sadržao ključ za pronalaženje skrivenogblaga nekog faraona iz Egipta. Nažalost, pesnik je izdahnuo 23. februara teiste godine. Ali to nije bio kraj. Pratite li me?

- Nastavite - podstakao sam ga.- Kits je u očima katoličke crkve bio protestant, a te 1821. godine se

smatralo da je njegova bolest mogla da pokrene epidemiju, pa je stoganaređeno da se spali sve što se zateklo u unutrašnjosti njegovog stana:nameštaj, odeća, knjige, dokumenta, itd. Danas verujemo da su, zapravo, uVatikanu bili zainteresovani da se domognu papirusa koji mu je Severnpoklonio.

- Iz kog razloga? - upitala je Monce.- Jer se pretpostavljalo da se na njemu nalazi jedna mapa, Tvorčeva

mapa.- A koje je bilo značenje te mape? - ponovo se umešala Monce.Smit je sačekao nekoliko sekundi pre nego što je odgovorio.- Zavisi od toga koliki je ko vernik. Kako se priča, spomenutu mapu

izradio je sam bog, a na njoj se nalaze objašnjenja za poimanje nastankasveta.

- Nemoguće je da bilo šta slično postoji - pobunio sam se.- Bilo bi bolje da odmah pređemo na sledeće poglavlje - rekao je,

zanemarivši moj komentar. - Pretpostavljam da se pitate kako je i kada tamapa stigla do podnožja piramide Gaja Cestija.

Da li ste negde čuli da se spominje Germanik, rimski general? On je biojedan od najvažnijih ljudi svoje epohe. Sin Druza, brata cara Tiberija, koga jeon i usvojio posle smrti njegovog rođenog oca. Uprkos tome, Tiberije je uGermaniku video opasnog protivnika, koga su narod i vojska obožavali.Sedamnaeste godine naše ere, i pod izgovorom da treba da smiri pobune,poslat je u Antiohiju. Ali Germanik nije bio samo vojnik, on je bio i osećajančovek koji je pisao i recitovao poeziju, zbog čega je odlučio da bezTiberijevog odobrenja izvede jedno putovanje u Egipat. U zemlju Nila jestigao u proleće 19. godine, i tamo je ostao sve do jeseni. Tokom tih šestmeseci Germanik je stupio u kontakt s brojnim sektama koje su očuvalekulturu i mudrost drevnih Egipćana. I upravo je tako došao do Tvorčevemape.

- A kako se pretpostavlja da su Egipćani nabavili tu mapu? - zanimalo jeMonce.

- Mapa je u Egipat verovatno stigla za vreme persijske opsade, petvekova ranije. Stvar je u tome da je Germanik otrovan na svom povratku uAntiohiju, što je učinio izvesni Pizon, sledeći Tiberijeva uputstva. U takvimokolnostima, mapa je u Rim doputovala u prtljagu jednog vojnika. Razlozizbog kojih je on odlučio da je sakrije ostaju nam nejasni, ali ono što svakakoprivlači pažnju jeste činjenica da se odlučio za jednu tipično egipatskugrađevinu kao što je piramida Gaja Cestija.

- Znači, mapa je iz Persije stigla u Egipat, a onda je iz ruku Germanikaprešla u ruke nekog neznanca koji ju je sakrio u podnožju piramide GajaCestija, zatim ju je pronašao onaj pastir koji ju je prodao Severnu, a na krajuse nje domogao Vatikan, posle Kitsove smrti - Monce je pokušala da sredisvoje misli.

- Tako je. Ali još niste čuli treće poglavlje, najvažnije od svih, zbog kog se

sada i nalazite ovde. Godine 1918, jedan nemački plemić bez porekla, poimenu Rudolf fon Zebotendorf osnovao je jedno tajno društvo pod nazivomTule, na temeljima reda Germano, organizacije koja je povezivala polatuceta nacionalističkih udruženja. Naziv Tule odabran je u znak sećanja nadrevno kraljevstvo istog imena, neku vrstu nordijske Atlantide koja jeslužila kao nadahnuće, među ostalima, i Rihardu Vagneru. Fon Zebotendorfje izvesno vreme živeo u Kairu, gde je postao član lože Rito de Menfis, a gdeje i saznao za postojanje Tvorčeve mape. Godinu dana kasnije, AntonDreksler, još jedan član Tule, u Minhenu je osnovao Partiju nemačkihradnika, što je zapravo predstavljalo politički ogranak Tule. Adolf Hitler,koji je u to vreme bio obaveštajac vojne političke policije, prisustvovao jejednom od sastanaka te partije, kojoj se na kraju i pridružio. Nekolikomeseci kasnije preuzeo je vođstvo te organizacije, koja je promenila naziv uNacional-socijalistička partija nemačkih radnika, to jest postala je nacističkapartija kakvu danas poznajemo. Hitlerov uspon na moćan položaj omogućioje učešće organizacije Tule u skoro svim organima vlade. Cilj tog društva bioje da pronađe put da se naučnom mišlju dokaže kvalitet arijevske rase. Uovoj tački priče pojavljuje se jedna od ključnih figura, Karl Haushofer,profesor geopolitike, orijentalista i član Tule, koji je razvio svoju „teorijukrvi i tla“, prema kojoj nadmoć određene rase zavisi od osvajanja onoga štoon naziva Lebensraum, ili „životno okruženje“. Drugim rečima, jednoj nacijiprostor ne bi trebalo da bude samo sredstvo za dosezanje moći nego i moćsama po sebi. Da bi osnažila teorije Haushofera, Tule je pokrenula Nemačkuorganizaciju predačkog nasleđa (Deutsche Ahnenerbe), neku vrstuudruženja za studije o drevnoj istoriji duha, koja je imala i odsek zalingvistiku i još jedan posvećen istraživanjima sadržaja, značenja i simbolanarodne tradicije, čija je krajnja svrha bilo pronalaženje dokaza koji bipotvrdili nadmoć arijevske rase i njenog predačkog prava da preuzme iteritorije izvan svojih granica. Veoma brzo, Haushoferove ideje doprle su ido Hermana Geringa, koji je u javnosti pokazao težnje Nemačke dapreuzme kontrolu nad Austrijom i Čehoslovačkom, kao i svoju želju da imzapadnjačke sile ostave odrešene ruke da deluju na teritoriji Istočne Evrope.Osim toga, poznato nam je i da će se tokom narednih meseci povećati brojodseka društva Anenerbe: postojaće jedan posvećen germanskoj arheologiji,a drugi će biti specijalizovan za ezoteriju. Nacisti su ubeđeni da u svetupostoji barem tuce „svetih predmeta“ koji su u stanju da obezbedebezgraničnu moć onima koji ih poseduju. A Tvorčeva mapa je jedan od tih

predmeta za koje se pretpostavlja da su magični.- Hoćete da kažete da nacisti tragaju za tom mapom? - upitao sam, baš

kao neki drveni advokat.- Odgovoriću ti upravo jednom rečenicom Džona Kitsa: „Fanatici

stvaraju jedan san, i zatim ga pretvaraju u raj svoje sekte“. Oni žele da sedočepaju ne samo Tvorčeve mape, već i Zavetnog kovčega, Svetog grala iLonginovog svetog koplja, između ostalih mističnih objekata. Nacisti verujuu geomantiju i uvereni su u postojanje svete geografije, tako da po njihovommišljenju nijedna zemlja nije rezultat slučajnog i neplaniranog delovanja,već iza svake teritorije stoji jedan maestralan plan. A Tvorčeva mapa bitrebalo da im posluži da taj plan razotkriju.

- Ne razumem kako - oglasila se Monce.- Vidiš, tokom cele istorije postojale su brojne planine koje su smatrane

boravištima bogova. Na primer Olimp za Grke; planine Sinaj i Horeb zaJevreje; Kančendžunga za tibetanske budiste, planine Meru i Kalijas zaHinduse. Sudeći po geomantima, te svete planine zapravo predstavljajusredišta energije koja kanališu kosmičke sile podsredstvom niza Linijazakona ili Svetih linija koje se pružaju do svih kutaka zemlje. Hramovi,manastiri i druga sveta zdanja bila bi onda tačke spajanja tih telurskih sila,sposobnih da presudno utiču na psihičko telo čitavih nacija. A ko uspe daovlada psihičkim telom jedne države, nema poteškoća ni da preuzmepolitičku moć. To bi objasnilo veliki uspeh koji su religije imale u svimzabitima zemaljske kugle. Na Tvorčevoj mapi navodno se mogu uočiti svelinije koje su nosioci te posebne energije.

Ideja o postojanju neke mape sa sličnim karakteristikama delovala mi jejednako apsurdna kao i samo naše prisustvo na tom mestu, zbog čega samodlučio da progovorim:

- Ja sam arhitekta, i mogu da tvrdim da niko nije uspeo da dokaže kakopoložaj neke građevine može uticati na psihu njenih stanara.

- Kinezi to nazivaju feng-šui - prokomentarisao je Smit.- Svako sujeverje ima svoje ime. Osim toga, kakve veze mi imamo sa

svim tim?- Pjerus Valerijanus je napisao jedinu knjigu na ovom svetu koja

spominje Tvorčevu mapu, u jednom od navoda. U stvari, izdanje iz 1556.godine, onakvo kakvo danas poznajemo, ne poklapa se s prvim izdanjem.Pre njega je postojalo još jedno, koje je povučeno baš zato što je u njemuspomenuta Tvorčeva mapa, koju Crkva nije priznavala. Naređeno je da to

princeps izdanje bude spaljeno u samoj Bazileji. Ali kako to najčešče biva,nisu svi primerci tog „posebnog izdanja“ bili uništeni. Oduvek se verovaloda su barem tri ili četiri primerka spasena lomače, ali niko nije znao gde bioni mogli da se nalaze. A vaša knjiga je jedan od njih.

- I vi sada mislite da princ Ćima Vivarini želi tu knjigu da prodanacistima - zaključio sam.

Po prvi put, Smit je dopustio da mu se izmakne jedan osmeh.- Ja to ne mislim, siguran sam u to. Princ Ćima Vivarini je pripadnik

Udruženja Tule u Rimu. Iako je njegov otac poreklom iz Venecije, njegovamajka je jedna austrijska aristokratkinja koja ima tesne veze s nemačkimplemstvom. Zanimijivo je da, uprkos svom poreklu, on ima pasošNezavisnog vojničkog reda Malte, najmanje države na svetu.

- Vi mislite na ostrvo Maltu? - umešala se Monce.- Recimo da su gospoda iz Nezavisnog vojničkog reda Malte izgubila to

ostrvo u prvoj trećini prošlog veka. Posle toga su se smestili u Rimu, gde suosnovali jednu nezavisnu državu čija teritorija jeste Palata Malte, na broju68 u Ulici dei Kondoti, kao i Vila Malta, u Aventinu. U toj palati boraviVeliki majstor, i sastaju se organi njihove vlade; u vili u Aventinu nalazi sesedište priorata njihovog reda i ambasade pred Svetom stolicom ikraljevstvom Italije. Taj red ima sopstvenu vladu, nezavisnu magistraturu ibilateralne odnose s brojnim državama, izdaje sopstvene pasoše, štampapoštanske marke i sopstvene novčanice, kao i svaka druga nezavisna država.Registarske tablice na vozilima te zemlje sastoje se od inicijala SMOM:(Soberana Militar Orden de Malta): Nezavisni vojnički red Malte.

Monce i ja smo se zgledali u neverici.- Vi to govorite ozbiljno? - upitao sam Smita.- I meni je u početku biio teško da prihvatim tu pomisao, aii Rim je jedini

grad na svetu koji pruža utočište trima različitim državama: kraljevstvuItalije, Vatikanskoj državi i Nezavisnom redu Malte. Njegovi članovipripadaju visokom evropskom plemstvu, političarima i poslovnim ljudima sduboko ukorenjenim katoličkom verom. Najuticajniju grupu sačinjavajuHabsburgzi, Hohencolerni i Luksemburzi, porodice iz najokorelije nemačkearistokratije, povezane sa Svetom stolicom. Teorijski gledano, cilj tog reda jeda obezbedi humanitarnu pomoć onima kojima je to najpotrebnije prekoklinika, bolnica, ambulanti, kao i pomoć izbeglicama, ali on zapravo služikao most između političke klase i ekonomske moći s Vatikanom. Iz tograzloga se mi plašimo da će sada, kada se domogla dokaza o postojanju

Tvorčeve mape, Tule poželeti da je preotme od vatikanske biblioteke.- Još uvek nam niste otkrili zbog čega sve to nama pričate - primetio sam.- Recimo da mi je neophodna vaša pomoć - priznao je.- Kakva vrsta pomoći? - zanimalo me je.- Želim da održavate vezu s princom Ćimom Vivarinijem i pokušate da

otkrijete kakvi su njegovi dalji planovi.Ko god da je verovao u slučajnosti ovde je imao dokaz da su one zaista

postojale. Beše to kao da je Monce preduhitrila Smitovu ponudu tako što jepozvala Hunija da poseti biblioteku naše Akademije. Do tog trenutka,špijuniranje je za mene bilo sinonim za prisluškivanje tuđih razgovora, uhapriljubljenog uz vrata nekih tajnih prostorija, i nikada mi nije ni palo napamet da postoji bilo kakva druga vrsta špijunaže. Spremao sam se da u imenas oboje odbijem Smitov predlog, ali je Monce opet bila brža od mene:

- Ja ću to učiniti. Prezirem naciste još otkako su 1933. godine počeli daspaljuju knjige - ponudila se.

Nije bilo sumnje da je za Monce ovaj razgovor ispao jednako uzbudljivkao i čitanje romana strave i užasa: čitalac ima priliku da iskusi i delistrahove koje preživljavaju glavni junaci, ali u slučaju romana ostajepošteđen mogućih posledica.

- Mi čak ne znamo ni da li je sve to istina; niste nam pružili nikakavubedljiv motiv zbog koga bismo postupili onako kako vi tražite - pobuniosam se.

- U pravu si - složio se Smit. - Ali za sada vam je dovoljno da znate da japredstavljam, da tako kažem, jednu grupu ljudi koji brane opstanakdemokratije u Evropi, kao i da su životi mnogih ljudi u opasnosti.

- Ja hoću to da učinim - tvrdoglavo je navaljivala Monce.Bio sam siguran da je reč demokratija bila tabu tema u domu porodice

Fabregas, da Monce u stvari nije imala pojma šta ona zapravo znači, tako daje olako bila spremna da preuzme ulogu Mate-Hari, ali iz isključivosentimentalnih razloga. U suštini, što sam tek kasnije shvatio, iza tog njenogpostupka bila je želja za nekim vidom buntovništva.

- Znaš li ti u kakve probleme možemo da upadnemo ako se u sve toupletemo? Ti se ponašaš kao da je u pitanju igra, ali Smit govori ošpijuniranju jedne osobe koja bi mogla da bude... opasna - izgovorio sam, unovom pokušaju da je ubedim da promeni mišljenje.

- Tvoj prijatelj je u pravu - nastavio je Smit. - Ne mogu da poreknem dapostoji mogućnost da budeš izložena opasnosti, mada je to malo verovatno

ukoliko tome pristupiš oprezno.- Ja to želim - po treći put je ponovila Monce, kao refren neke pesmice.Ovoga puta sam se osetio kao Isus nakon što je Petar tri puta porekao da

ga poznaje. Nisam razumeo Moncinu upornost, što me je vređalo. Ni ona nija nismo pripadali tom svetu, mi smo bili samo obični ljudi.

- U redu - prihvatio je Smit. - Posle susreta s princom zaputi se dopicerije pod nazivom Polarolo, u Ulici di Ripeta, pored Pjace del Popolo. Pitajza Marka, i daj mu svoje šifrovano ime: Liberti. On će ti kazati da najboljavrsta pice jeste margarita. Ti mu odgovori da voliš picu s nekoliko listićabosiljka. Mirno pojedi svoje parče, plati i onda se pojavi na ovom istommestu u pet sati popodne, isto kao i danas. Nemoj da zapisuješ ništa odonoga što ti princ ispriča, i nemoj ni sa kim o tome da razgovaraš. Čak ni sHoze Marijom.

Smitova uputstva su me navela da spoznam koliko je sve to bilo ozbiljno,tako da sam odlučio da se umešam.

- Izlazak s princom kako bi od njega izvukla izvesne informacije još imogu da prihvatim, ali to da posle treba da ide s jednog na drugi kraj Rima,pod lažnim imenima i dajući tajne izveštaje, sve mi to zvuči previše opasno.Neka ona obavi sastanak, a ja ću se potom susresti s vama da vam prenesemono što mi ona ispriča.

Moram priznati da sam i ja bio spreman da postanem špijun iz isključivosentimentalnih razloga.

- To mi zvuči kao dobra ideja. Onda ćeš ti biti taj koji će Marku navestisvoje šifrovano ime. Kako želiš da se zoveš?

- Zvaću se... Trinidad.Monce me je odmeriia, više iznenađena mojim izborom nego mojom

odlukom da se svemu tome priključim.- Trinidad? - podrugljivo me je upitala.- Moje puno ime je Hoze Marija Hajme Trinidad - objasnio sam joj.- Pa onda, Liberti, Trinidad, do skorog viđenja - Smit se tim rečima

oprostio od nas.Kada je Smitova figura iščezla u pomrčini, Monce me je pogledala s

osmehom na licu, kao da je od mene očekivala neki prekoran komentar. Aliveče je već bilo počelo da se spušta oko nas, a moja jedina briga beše kako dašto pre stignemo do izlaza.

OSMO POGLAVLJE

Hunio je najavio svoj dolazak u Akademiju za pola pet popodne.Dvadeset minuta pre dogovorenog vremena, sekretar Olara, majordomFontana i predstavnik „pobegulja" gospodin Fabregas osnovali su odbor zadobrodošlicu, koji je upotpunjen dolaskom njihovih supruga i našimprisustvom, Monce i mene. Nakon rasprave o tome na koji način se trebaophoditi prema jednom princu, dogovoreno je da bi, budući da se nije radiloo nasledniku plave krvi, najbolje bilo da mu se obraćamo jednostavno s„ekselencijo“. Otprilike smo do te tačke došli kad se pojavio Hunio, upratnji vlasnika knjižare Tasa, kao i svog vozaca, snažnog i plavokosogmladog Mađara po imenu Gabor. Olara je dočekao princa uzvikujući:„Ekselencijo! Verovati! Potčinjavati se! Boriti se!“ Po izrazu prinčevog lica,reklo bi se da mu je savršeno pristajao moto koji beše izvezen na njegovojcrnoj košulji: „Chi se ne frega“, „Onaj koga ništa ne uznemirava", jer ničimnije pokazao da ga je imalo zadivio ili mu laskao takav neobičan doček.Potom je Olara prepoznao jedno odlikovanje među mnoštvom njih naprinčevim grudima.

- To odlikovanje... to odlikovanje je... mucao je sekretar, ne mogavši dodovrši rečenicu.

- Lovor San Fernanda, iz kategorije krsta. Bio sam pripadnik trupe Kepade Ljana na frontu kod Malage, gde sam i ranjen - objasnio je Hunio.

- Heroj! Heroj! - kriknuo je Olara, kao da se nalazi ispred živog čuda a neobičnog čoveka.

Posle zvaničnih predstavljanja, kojima nije nedostajalo ljubljenja ruku irimskih pozdrava, otpočeo je zvaničan obilazak. Olara, u ulozi stručnogvodiča, pričao je Huniju o istoriji te institucije, sve od njenih početaka pa donaših dana, a meni, s obzirom na moj položaj arhitekte, zapalo je da mupokažem Bramanteov tempietto, nesumnjivo najvrednije delo u Akademiji.Moram priznati da sam nastojao tu priliku da iskoristim kako bih privukaoMoncinu pažnju, otvoreno iskazujući svoja široka znanja o građevini, iakomoj preterani trud da se pokažem korisnim baš i nije izazvao sveopštedivljenje.

- Ova građevina je usredsređena oko jednog kružnog bedema koji

opasuje otvorenu pukotinu u steni, gde se po hrišćanskoj tradiciji odigraloraspeće svetog Petra. Taj je bedem istovremeno uokviren kamenomkolonadom koju sačinjava šesnaest dorskih stubova, a koji pridržavaju svods frizom od triglifa i metopa krunisanih balustradom. Superpozicija kupolesa svetiljkom iznad južnog bedema predstavlja najistaknutiju inovaciju ovogzdanja - naširoko sam objašnjavao.

- Hoze Marija, pa ovo nije predavanje na fakultetu - zamerio mi jesekretar Olara, istovremeno mi uputivši jednu prekornu grimasu.

- Da li postoji neki razlog zbog kojeg je ova zgrada kružnog oblika? -zainteresovao se princ.

- Pa zapravo postoji. Sve to ima veze s tholosima, ili antičkim rimskimhramovima kružnog oblika, čija svrha nije bila praktična, većkomemorativna. Za vreme renesanse, kružne građevine označavale su svet,ujedno predstavljajući i Platonov idealni grad.

- Vrlo zanimljivo.Potom je Olara iznova preuzeo inicijativu, pokazavši se jednako sklon

detaljima kada je princu počeo da objašnjava niz freski koje je Il Pomaranciooslikao u donjoj galeriji renesansnog klaustera, a koje su zajednopredstavljale život svetog Frančeska.

- Sada bih voleo da čujem nešto o poreklu knjige koju sam kupio.Uveravam vas da se radi o zaista retkom primerku - dodao je princ, dajućitime do znanja da je obilasku došao kraj.

- Nemoguće je saznati kada je i kako ta knjiga stigla u Akademiju, alinajverovatnije se tu našla kao nasleđe iz doba manastira - opet je rečpreuzeo Olara. U godinama koje su usledile neposredno po osnivanjuIsusovog reda, 1541. godine, ovde su se nastanili brojni vernici koji su sepotom priključili tom redu, kao i sam sveti Frančesko Havijer. Možda jeknjigu doneo neki jezuita, ili neki franciskanski fratar. Ko uopšte to može dazna? Sramota me je to da priznam, ali sve do dolaska gospođice Monseratbiblioteka je uvek bila u haosu. U toj meri da ni ja sam nisam imao pojma daovde uopšte imamo knjigu s takvim karakteristikama. Da sam znao za njenopostojanje i za njen značaj, nikad ne bih odobrio prodaju.

- Monce je oduvek dobro baratala s knjigama - umešao se i gospodinFabregas. - Od malena je više volela da čita nego da se igra sa svojimdrugaricama. A kad biste je pitali šta bi želela da bude kad poraste, ona jeodgovarala: bibliotekarka, da bih mogla da pročitam sve knjige na svetu.

-Tata, molim te! Monce se oglasila tonom koji je otkrivao da se postidela.

A upravo je u biblioteci Monce izašla iz okvira sporedne uloge da bi sepreobratila u glavnu junakinju. S izraza svog lica izbrisala je svaki tragosećanja, počevši da govori neutralnim i smirenim tonom, jasno svimadajući do znanja da je to njena teritorija. Beše to besprekorna taktika, koja jeposlužila jednako tome da privuče Hunijevu pažnju, koliko i tome dazadovolji njenog oca. Kada je proteklo pet minuta, gospodin Fabregas me jeuhvatio ispod ruke i rekao mi da bi najbolje bilo da Monce ostavimo nasamos našim gostima, da bi na miru mogla da im pokaže biblioteku, iz čega samshvatio da on odobrava vezu između svoje kćeri i princa. Pre nego što samse povukao oboje sam ih osmotrio i, bez obzira na to što je u tom trenutkugopsodin Taso preuzeo reč a Monce se pretvarala da je ravnodušna, bilo mije jasno da se između njih dvoje odvija nešto presudno. Beše to kaokonstatacija da su sva ljudska bića ranjiva, da uprkos tome što je Monceznaia da taj princ iz bajke ima pokvarenu dušu, ona se ipak prepuštalasvojim maštarijama, nesposobna da svoj zanos razdvoji od stvarnosti. Čaksam se uplašio i da bi mogla zaboraviti na dogovor koji je sklopila sgospodinom Smitom, svoj zadatak da bude Mata-Hari. Nešto slično sedogađalo i s Hunijem, kome izgleda nije smetalo što je Monce pripadalaklasi nižoj od njegove, ili što je njen izgled prilično odudarao od estetskihkanona arijevske rase. Mada, ni on nije bio baš u potpunom skladu s njima.Ali jedno od pravila privlačnosti između dve osobe jeste upravo njihovaspremnost da preskoče sve oblike konvencionalnosti, u otvorenom dokazuda je u trenutku istine ideologija uvek ta koja nestaje ispod onog vidljivog.

U međuvremenu, ja sam svoju pažnju usredsredio na prinčevog šofera,koji je u klausteru čekao dalja uputstva. Od tada su protekle godine a ja jošmogu da vidim Gabora, koji kao da je pripadao Svetom bataljonu tebanskevojske, čiji su se pripadnici borili u parovima i bili spremni da svakog časažrtvuju svoj život za svog saborca. Čuo sam priče da su između njihpostojale tesne emotivne veze, čak i homoseksuaini odnosi, a ne odbacujemmogućnost da je isti slučaj bio s Hunijem i Gaborom. Nikada se nisamdomogao dokaza koji bi potvrdili te moje sumnje, i ne verujem da bi seMonce složila sa mnom (rekla bi mi da žene imaju poseban instinkt da osetekoji je muškarac heteroseksualan a koji nije), ali spone između Hunija iGabora oduvek su bile iznad običnog prijateljstva, jer je tu postojala nekabezgranična odanost koju su u određenom trenutku i skrivali da bi sačuvalisvoju intimnost. Kad god je neki od njih dvojice pričao o onom drugom,činio je to s nekom vrstom ljubomore, s izuzetnom opreznošću, i postavljao

se kao štitonoša. Eto to se i meni desilo tog popodneva s Gaborom, kada samhteo iz njega da izvučem bar neku informaciju o aktivnostima princa. On sepomno zatvorio u sebe preuzevši ulogu poniznog šofera koji samo zna davozi s jednog na drugi kraj grada i, kad se kola zaustave, neprimetno dačeka. Ali posredi je bila samo lažna skromnost, a njegovo držanje mi jeučtivo poručivalo da nisam imao pravo da njuškam po stvarima koje me sene tiču.

Poseta je ovenčana s dva radosna događaja. S jedne strane, jednakoHunio kao i gospodin Taso, napravili su selekciju knjiga za koje su bilispremni da plate još deset hiljada lira; a s druge, princ je pozvao Monce navečeru u znak zahvalnosti za njenu ljubaznost. Uprkos tome što je gospodinFabregas smatrao da je taj prvi sastanak malčice preuranjen, Olara ga jepodsetio da je princ bio heroj građanskog rata, čime se nije mogao pohvalitinijedan od Španaca koji su živeli u Akademiji, čak ni on sam. A da i nespominje prednosti koje bi veza između Monce i jednog princacrnokošuljaša s kontaktima u najvišim fašističkim strukturama mogla donetiAkademiji. Moram priznati da sam svim sredstvima pokušao da se ubacim ušemu za taj izlazak, ali me je prisustvo gospodina Tasa ostavilo bez mesta uautu.

- U kolima, doduše, može da se vozi petoro ljudi odjednom, ali samo uhitnim slučajevima. Ne bi bilo elegantno primorati jednu finu gospođicu dasedi između dva džentlmena - pravdao se Gabor.

--Nakon-što smo tu malu grupu ispratili do San Pjetra in Montorija, ipošto sam jednim okom namignuo Monce, čime sam nameravao da jepodsetim na saučesništvo koje je postojalo između nas dvoje, nezaboravljajući misiju koja nam je poverena, potražio sam utočište na terasi.

Rubinjosa sam zatekao kako sluša Radio Vatikan. Činilo se da je nekakozbunjen onim što je čuo.

- Moj stipendisto, razumete li vi crkvu? upitao me je.-Nema osobe koja može da razume crkvu - odgovorio sam.- To i ja stalno govorim, ali se onda zapitam da li je takav način

razmišljanja dostojan dobrog fašiste. Giljen tvrdi da pravi fašista mora gajitislepu veru u svoj zadatak i u crkvu, jer za vođenje rata prvo treba verovati, aonda prirodno sledi poslušnost.

Rubinjosove reči odnosile su se na njegovog neposredno nadređenog,narednika Hozea Giljena, vojskovođu jasnog religijskog opredeljenja i sčudnim idejama.

- Možda ti i nisi fašista, da li si o tome razmišljao?Rubinjos je oćutao nekoliko sekundi pre nego što mi je postavio novo

pitanje.- A ukoliko nisam fašista, šta sam onda?- Svi smo mi beznačajni u odnosu na velike katastrofe, Rubinjose.

Trenutno nismo niko i ništa, samo preživeli.- Giljen mi je takode kazao da je individualizam najopasnija bolest našeg

društva.- Giljenu je glava puna ludosti, kao i političkih lozinki koje ponavlja kao

papagaj. Problem našeg društva nije u modelu države već u nedostatkupravde i osnovnih prava.

- Izražavate se baš kao crveni, moj stipendisto. Ako vas Olara čuje datako govorite, samleće vas. Ništa mu ne bi više laskalo nego da streljanekoga u vrtu Akademije. On gori od želje da napravi neku zbrku kako bi izprve ruke okusio rat.

- Ni Olara nije ništa posebno - dodao sam.Rubinjos mi je uputio jedan obešenjački osmeh, dajući mi do znanja da se

slaže sa mnom.- Na kraju će se ispostaviti da crkvu ne razumem stoga što ni ljude ne

shvatam - zaključio je.Rubinjos je u potpunosti bio u pravu, nije bilo lako razumeti ljude.

Barem dok deluju tako trajno nezadovoljni, dok se čini da su sasvim izgubilirazum.

Približio sam se kamenoj ogradi, izvodeći svoj ritual s tornjevima ikupolama koji su se iscrtavali u daljini pod nebom plavkaste boje, madaistina beše da sam očima tražio mesto gde su Monce i Hunio zajednovečerali, kao da je to uopšte bilo moguće naći. Ali nije bilo moguće, bezobzira na to što me je radoznalost navodila da ih zamišljam na ovom ilionom mestu, u ovakvom ili onakvom raspoloženju, kako uživaju u nekojsreći koja je mene iznutra pekla. Posle toga, neko se neobuzdano razdrao sjedne od zgrada iz Ulice Gofredo Mameli, a moja se podsvest postarala dataj gotovo grleni krik pretvori u harmonično pojanje, čiji se refren iznovaponavljao: Ah! Com’e bello essere innamorati! (Oh! Kako je divno bitizaljubljen!).

DEVETO POGLAVLJE

Monce se vratila u vreme kad smo mi večerali. Nikada ranije nijedelovala tako srećno. Beše to neka gotovo nesvesna sreća, skoro dečja, kojaju je uslovljavala da se ponaša kao da se sve vreme nalazi u snu. Nije mnogogovorila, ali se neprestano smešila; kao da nije hodala, nego lebdela. Uprvom trenutku bio sam sklon da njeno ponašanje pripišem opijenostirizikom, ali na kraju sam bio prinuđen da priznam kako je takvo njenostanje prouzrokovano treptajima njenog srca. Uvek sam se pitao zbog čegaradost ima tako neobičan uticaj na ljude. Kao da kad smo srećni želimo daživimo nekako užurbanije, mnogo većom brzinom, a trebalo bi zapravo dabude upravo suprotno. Možda je za sve to kriva činjenica da smo svesnikoliko je sreća prolazna, da čovek ne može očekivati da će uspeti za stalnoda je zadrži u svom životu, već da se mora zadovoljiti kratkim bleskom kadje zatekne na svom putu, spremnu da nas prati samo donekle. Bilo je jasnoda se Monce tog popodneva iznenada susrela s njom, a onda ju je, kao da jesreća bila nalik trkačkom konju, neumorno goniia da juri sve brže. Nasuprottome, meni je teren kojim je Monce gazila bio nešto sasvim novo, toliko dame je nagonilo da se osetim strašno čudno, unervozio sam se, što je kasnijeizgledalo kao da sam i ja prihvatio učešće u tom ludačkom trku u potrazi zanekom himerom.

- Dakle, kako je bilo? - pitao sam je.Njene oči su zablistale kao svici i, baš kao na primeru tih insekata, beše

to vrsta svetlosti koja je služila tome da seksualno privuče partnera.- Bilo je veličanstveno, jer je Hunio jedno divno biće. Ali toliko sam se

prejela da me je sada skoro sramota - odgovorila mi je.Monce je druge osobe prihvatala bez ikakvih predrasuda, bila je spremna

da zažmuri i zaboravi prošlost kao da ona nije ni postojala, ali mi se ipakučinilo da je preterala kad je jednog fašistu usko povezanog s nacizmomopisala kao „predivno biće“.

- Pretpostavljam da si stigla barem o nečemu da porazgovaraš s princom,iako su ti usta bila puna.

- Naravno da smo imali dovoljno vremena i da pričamo o mnogimstvarima. Rekao mi je da su vrline fašizma: istrajnost u radu, izuzetna

umerenost u postupcima i rečima, fizička i moralna hrabrost, čvrstina uodlukama, bezgranična odanost datoj zakletvi i, svakako, poštovanjetradicije sjedinjeno sa željom za boljim sutra. Takođe mi je objasnio dasloboda ne sme biti cilj, već sredstvo, a kao takvo sredstvo mora biti podkontrolom i vlašću, i da u društvu kao što je italijansko treba pre svegaispuniti svoje dužnosti, a tek onda zahtevati određena prava. Da li si znaoda Musolini veruje kako je mladost u stvari božje zlo od kog se čoveksvakodnevno pomalo leči?

- Ne znam mnogo toga o Musoliniju, da budem iskren - priznao sam. -Ali kad god pogledam njegovo lice kao od mermera i njegov mrk izraz,imam utisak da se nalazim pred lokalnom barabom.

- Naravno da se princ ne slaže s Musolinijem, barem ne u svemu. Hunioje fašista sa sopstvenim idejama. On je čovek modernog doba, iako jepatriota. Čita poeziju, Bajrona i Leopardija, a dopada mu se apstraktnoslikarstvo. I nema devojku.

Ako je Monce imala nameru da me izludi, onda joj je to i te kako polaziloza rukom.

Sačekavši nekoliko sekundi, dodala je:- Imali smo prilike da popričamo i o onoj čuvenoj mapi.Ljubomora me je naterala da očuvam suzdržan stav u vezi sa svime što je

podrazumevalo Hunija, tako da sam je upitao, ne skrivajući izvesnusumnjičavost:

- Spomenula si mu Tvorčevu mapu?- A zašto ne bih? Gospodin Smit je to i tražio od mene - odvratila je.- Da, Smit je tako zahtevao, ali pretpostavljalo se da nečeš ti biti ta koja

će otvoriti tu temu, već on. Ako si delovala suviše radoznalo, može se desitida posumnja i da izgubi poverenje u tebe.

- Da vidimo, ja sam lično pronašla tu knjigu i izdvojila je za prodaju,dakle bilo je normalno da sam bacila pogled na njen sadržaj. Zašto onda tone bih mogla da prokomentarišem s osobom koja ju je kupila? Povrh svega,mapu nisam nazvala imenom koje je naveo Smit. Jednostavno sam rekla dase u poslednjem poglavlju knjige spominje postojanje neke neobične mape...

- A kako je princ reagovao? - prekinuo sam je.- Potpuno normalno. Ne znam da li ta mapa ima ili nema neku veliku

vrednost, ali Hunio to ničim nije otkrio. Kazao mi je da je u pitanju „kalup“jedne legende prema kojoj je bog lično izradio jednu takvu mapu, na kojojsu predstavljene glavne linije i tačke moći u celom svetu, potopljeni

kontinenti i podzemni gradovi koje su naseljavale rase nadmoćnih ljudi. Toje trebalo da bude nešto slično Tablicama zakona, ali na temu svetskekartografije. Takođe, rekao mi je i da je knjigu poslao i Hajnrihu Himleru,vođi esesovaca, jer nacisti tragaju za dokazom koji će opravdati misao da su„tokom zlatnog doba bogovi odeveni vazduhom hodali među ljudima“. Asada čeka dalja uputstva iz Nemačke.

- Šta znači ta rečenica?- To je jedan Hesiodov aforizam koji se odnosi na mit o izgubljenom

kontinentu, o nekoj zemlji gde su Ijudi živeli zajedno s bogovima. Čini se dasu nacisti ubeđeni da su baš oni naslednici jedne od tih fantastičnihcivilizacija. I zato ne samo da veruju da se Tvorčeva mapa nalazi u Vatikanu,nego misle da je tamo i jedan tajni rukopis koji pripoveda istoriju Atlantide,Tule, zemlje velikih predaka. Kako se čini, arijevske narode je iz Atlantideodveo poslednji od tih polubogova, to jest natčovek, nakon sveopštegpotopa, a onda su se oni nastanili u Evropi i Aziji, od pustinje Gobi doHimalaja. Tamo, na najvišim vrhovima Zemlje, podigli su Proročište Sunca,s kog je trebalo da vladaju planetom, i još od tih davnih vremena, oni sereinkarniraju u vođama raznih naroda koji su preživeli katastrofu.

Nisam mogao da poreknem da je Monce dobro obavila svoj deo posla,iako nisam bio spreman da to i naglas priznam.

- Znači, sve nevolje ovog sveta mogu se pripisati tim superiornim bićima.Dovoljno je samo videti lice Hitlera ili onog njegovog prilepka Himlera pada se čovek uveri da su oni sve samo ne superiorna rasa. Iskreno rečeno, neshvatam zbog čega Smit gubi vreme baveći se tako nejasnim stvarima, a jošmanje zbog čega traći i naše vreme. Pomisao da jedna mapa ima moć dapromeni svet nešto je najgluplje što sam ikada čuo.

Tada nisam mogao ni da pretpostavim u kolikoj meri sam bio u pravu,mada sam ipak grešio u nečemu što se kasnije pokazalo kao izuzetno bitno:iako jedna mapa, koplje ili putir nisu mogli da preoblikuju Istoriju, to jemogao da ostvari fanatizam onih koji su dopuštali da ih začarajuapokaliptične i mesijske poruke koje su pratile mnoge takve predmete. Sadajasno mogu da vidim da je namera nacista koji su tragali za tim svetimtalismanima bila da opravdaju svoj očigledan nedostatak savesti,humanitarizma, i to tako što će tragati za višim nivoima svesti. Kao da su, sciljem da se približe bogu, prvo morali da pregovaraju s đavolom, ili kao dasu bog i đavo bili jedno te isto.

- Meni zvuči zanimljivo.

- Stvar je u tome što se tebi dopada princ, to je sve - bocnuo sam je.Konačno, Monce je sjahala s konja svoje sreće.- Kao da se to tebe tiče - odbrusila mi je.Šta sam drugo mogao da kažem, osim da je u pravu? Ali to nije bio pravi

čas za priznanja koja bi mogla da me stave u nezavidan položaj u odnosu nanju.

- Mislim da bi trebalo da završimo s ovom ludošću, pre nego što budeprekasno. Ni ti ni ja nismo špijuni. Sutra ću se sastati sa Smitom i kazaću muda smo se predomislili - rekao sam, vrativši se glavnoj temi našeg razgovora.

- Ja mislim da je već prekasno. Zakazala sam ponovni suret s Hunijem zadva dana - izjavila je. - A sada bi bolje bilo da se razdvojimo, pre nego štomoj otac nasluti da nešto mutimo.

Da li je pri tom mislila da ne želi da njen otac pomisli kako ja pokušavamda se umešam u njenu vezu s Hunijem? Doduše, ne bi mi smetalo dastvorim takav utisak kod gospodina Fabregasa. Ali moj bol je u tomtrenutku bio tako veliki da sam jedino poželeo da joj uzvratim udarac. Sada,kad se svega toga prisećam s vremenske distance, verujem da je taj Moncinkomentar bio pokretač moje promene stava u odnosu na rat koji serazbuktavao u Španiji i prema situaciji koju je preživljavala Evropa. Navelame je da zaključim da je za činjenicu da me ona nije shvatala ozbiljno biokriv moj nedostatak posvećenosti nekom višem cilju i da je, u skladu s tim,prezirala nedodirljivu atmosferu u kojoj sam ja živeo trudeći se da ostanempo strani od svega što se u svetu zbivalo. Kao da je bilo dovoljno dazažmurim i da svi problemi budu prosto kao rukom odneseni. Najgore usvemu beše što nije postojala ni trunka izveštačenosti u mom načinu života.Jednostavno, ja sam bio takav. Možda u nekim drugim okolnostima, u dobamira, moje ponašanje ne bi imalo toliku važnost, ali dok je Španija krvarila ai Evropa bila na pragu da posustane, bile su potrebne osobe poput Hunija,poput Smita, ili samog sekretara Olare, sposobne da se posvete višimciljevima. Nisu vredeli polovični Ijudi niti mlakonje, trebalo je odlučnoodabrati stranu i preuzeli odgovornosti, sa sve mogućim posledicama. To jebio jedini način da se živi s izvesnom dozom dostojanstva u tim teškimvrcmenima. U suprotnom, preostajalo je jedino prihvatiti nepravdu kaomodel života. Ubeđen sam da sam upravo tada bio doneo odluku da seozbiljno angažujem oko Smita, makar to bilo i samo zato što učešće unjegovoj misiji nije zahtevalo nužno nošenjc vojničke uniforme, niti je biloneophodno prikazivati se kao hrabrica, vatreni borac ili glasnogovornik na

sastancima i pred velikom masom ljudi. Priznajem da me nikada nisuprivlačili fašistiiki proglasi, ali izuzev ideološkog pitanja, suština mogodbijanja zasnivala se na mom individualističkom duhu, na mom opiranjuda budem deo stada, jer nikad nisam trpeo gužvu. Ali nisam znao da će meodluka koju sam tada doneo navesti da iz korena promenim svoje ponašanjemnogo ranije nego što sam to mogao i da zamislim.

DESETO POGLAVLJE

Monce nije sišla na doručak. Navodno je uhvatio kašalj i zabolelo ju jegrlo. U međuvremenu, ja sam razmišljao o mogućnosti da ju je princprethodnog dana otrovao za vreme večere. Nekim od onih otrova koji se nemogu kasnije otkriti a koji ubijaju polako, kao ljubav.

- Odmah ću da joj spremim luk za kašalj i kolutove paradajza za grlo -ponudila se gospođa Hulija.

- Luk i kolutove paradajza? Pobogu, gospođo Hulija, nećete valjda mojudevojčicu da pretvorite u salatu? - umešala se gospođa Monserat, Moncinamajka, žena diskretnog i gotovo ništavnog karaktera koja je živela u sencisnažne ličnosti svog supruga.

- Uveravam vas, draga moja, da nema boljeg leka za kašalj od glavicecrnog luka rasečene napola i stavljene na noćni stočić pored postelje.Njegova isparenja su prosto čudotvorna. A isto važi i za obloge od kolutovaparadajza na grlu, koji imaju blagotvorno dejstvo - insistirala je gospođaHulija.

- Blagotvorno dejstvo? Ne pričajte gluposti, dobra gospođo. Vaši lekovisu udarac za nauku. Ne zaboravite da je ova kuća, mada vam se možda takone čini s obzirom na okolnosti u kojima nam je zapalo da živimo, i daljesedište Akademije, gde nema mesta ni za kakvo sujeverje - oglasio sesekretar Olara.

- Zar postoji veća nauka od majke prirode? Hajde da se kladimo u štagod hoćete da će devojci biti bolje još pre ručka - dodala je gospođa Hulija,posle čega je uzela nož i njime napravila mali rez na jagodici svog prsta.

- Mogu li da znam šta to radite? - sablaznio se Olara.- Pokazaću vam gde se skriva prava nauka. Sada je red na vas da

napravite isti ovakav rez kao i ja - nastavila je gospođa Hulija.- Da sam posečem svoj prst? Bez sumnje, gospođo Hulija, vi ste izgubili

razum.- Napravite sasvim mali rez i onda preko njega stavite malo alkohola ili

joda; s druge strane, ja ću svoju ranu prekriti belim šećerom. Sutra ujutru ćevaša ranica još uvek zarastati, a moja će biti već potpuno zarasla. Dodajte mišećer, gospođo Monserat.

Moncina majka ju je poslušala, a gospođa Hulija je onda sipala malošećera na ranu, kao da je u pitanju kafa.

- Sada razumem zašto samo vi vidite utvare - promrmljao je sekretarOlara.

- Juče je ponovo ušla u moju sobu u vreme popodnevne dremke. Samome je gledala, oslonjena na prozorski okvir - tvrdila je gospođa Hulija.

- Znači, ipak ima glavu - zaključila je gospođa Monserat.-- Baš kao i vi i ja. Kosa joj je smeda, oči krupne, boje kestena, a kapci su

joj prošarani plavičastim venama, dok joj je koža bleda, skoro providna. Toje veoma lepa devojka - opisivala je gospođa Hulija.

- To su isto pričali i o Beatriče Čenči, zato joj je otac i učinio ono što jeučinio - primetila je gospoda Monserat.

- I zato je ona njemu uzvratila na način na koji mu je uzvratila -nadovezala se gospođa Hulija.

- Otac koji siluje sopstvenu kćerku zaslužuje da bude kastriran -mudrovala je gospođa Monserat.

- Smrt, takav čovek zaslužuje smrt. Ja sam utvari obećala da ću još danaspopodne upaliti jednu sveću u crkvi San Pjetro in Montorio, kao i da ću datisve od sebe da otkrijem gde se nalazi njena glava. Na kraju krajeva, jedinošto ta sirotica želi jeste da joj se omogući da počiva u miru.

- Čuo sam da je njenu glavu odneo neki francuski vojnik - rekla jegospođa Monserat.

- Njegovo ime bilo je Žan Makus. Ali kako mi je sama Beatriče kazala, tajčovek više nikada nije mogao da ima mira nakon što je počinio tu jezivukrađu. Zar niste znali kako je skončao dotični Žan Makus?

- Nemam pojma, gospođo Hulija.- Obezglavljen je, a njegova glava završila je u jednoj urni, u vlasništvu

nekog afričkog sultana. Znate kako se kaže... ko drugome jamu kopa sam unju upada.

- Vi to ozbiljno?- Časna reč duha Beatriče Čenči - svečano je izjavila gospođa Hulija.Gospođa Monserat se prekrstila dva puta zaredom.- Molim vas, gospođe, sad samo još da uzviknete: Živela smrt! - prekorio

ih je Olara.- Stvar je u tome da se devojka zaljubila u onog princa. Izmerio sam joj

temperaturu i čini se da nije povišena. S druge strane, pogled joj je zanesen ine prestaje da uzdiše - primetio je gospodin Fabregas, vrativši se priči o

Moncinoj bolesti.- U tome je slična meni. Kada sam se ja zaljubila u mog supruga, morala

sam dva ili tri dana da ostanem u krevetu. Srce mi je lupalo i uzdisala samkad god bih pomislila na njega - objašnjavala je gospođa Monserat, tonom izkog je čovek mogao da zaključi da govori o nekome ko je odsutan, kao dačovek o kome je govorila i njen muž nisu bili jedna te ista osoba.

Trudio sam se da prihvatim komentar gospodina Fabregasa, kada samprimetio da me on prodorno posmatra. Bio je dovoljan samo jedan tren pada u njegovim očima pročitam poruku upućenu meni: „Mladiću, moraćešda se zadovoljiš ostacima.“

Pod izgovorom da idem da proverim je li joj bolje, otišao sam u Moncinusobu. I ta prostorija, kao i ostatak Akademije, bila je ledena, a Monce jedrhtala pod prekrivačem i nekoliko ćebadi. Preko ramena joj je bilaprebačena jedna marama njene majke, zbog čega je izgledala čisto i nevino,a leđa joj behu oslonjena na jastuke od guščijeg perja. Pretvarala se da čitaali, baš kako je njen otac zapazio, delovala je umorno a pogled joj je bioizgubljen u nekoj neodređenoj tački na zidu.

- Kako se osećaš? - raspitivao sam se.- Tata tvrdi da će se rat završiti za nekoliko nedelja; za razliku od njega,

Hunio je ubeđen da će trajati godinama. Šta ti misliš, ko je u pravu?Moncin komentar me je naveo da shvatim da gospodin Fabregas nije

pogrešio u dijagnozi: ljubav je ostavila traga na njenom zdravlju. Ali ja samizabrao da radije ne dajem dalje prognoze.

- A šta bi ti više volela? -- odgovorio sam joj novim pitanjem.- Želim da se rat što pre završi, još sutra, kad bi to bilo moguće, ali mi se

istovremeno ne odlazi iz Rima - priznala je.- Pre neki dan si mi rekla da žudiš za povratkom u Barselonu - podsetio

sam je.- Tako je bilo tada. Zar si zaboravio da smo mi sada špijuni?U stvari, Monce je htela da kaže sledeće: „Zar si zaboravio da sam sada

zaljubljena?“- Kako bih to mogao da zaboravim? Ali ne mogu ni da smetnem s uma

da je Mata-Hari život izgubila tako što je streljana, nakon što je optužena zaveleizdaju. Plašim se.

- Ako se princu sviđam, onda nema razloga za strah. A ja ću se pobrinutida mu se dopadnem. Razgovarala sam s mojim ocem, i on se složio daizdvoji malo novca kako bih obnovila odeću. Imaj poverenja u mene, sve će

biti dobro.Moncine reči u meni su izazvale oštar bol. Uprkos tome što nisam želeo

da za nju postanem samo osoba kojoj će se poveravati, saučesnik u njenimgresima, izgledalo je da mi je ta uloga već dodeljena.

- Nisi valjda sa svojim ocem pričala o onom našem?Stavljanje naglaska na prisvojmi zamenicu beše jedina uteha koja mi je

preostajala u tim trenucima, kako bih se osetio bližim njoj.- Smiri se, moj otac veruje da ja samo želim da smotam princa, i slaže se s

tim.- A šta ti želiš? - ponovo sam je upitao.- Ukoliko uspemo da spasimo čovečanstvo, možda ćemo uspeti da

izbavimo i princa - naglas je razmišljala.Monce kao da je izgubila iz vida da je naš plan bio da čovečanstvo

oslobodimo od princa i svih drugih nalik njemu, da smo protiv njemusličnih morali da se borimo, ali sam odlučio da to ipak prećutim, kako ne bihjoš više pogoršao situaciju.

- Da, možda ti i pođe za rukom da ga izbaviš.- Moja majka kaže da je žena za sve sposobna, čak i za ono nemoguće.

Postoje dobri i zli fašisti, kao što je slučaj i s božanskim vinogradima, aHunio pripada ovoj prvoj grupi. On mi je lično rekao da čovek svojuplemenitost ne nosi u svom prezimenu, koliko god titula da ima, nego usvom srcu.

Pomisao da je Monce u Huniju prepoznavala dobrog Samarićanina meneje izvodila iz takta. Godinama kasnije, kada smo se oboje prisećali tihrazgovora, složili smo se da je u tim burnim trenucima sanjarenje bilo jedinasvetla tačka u našim životima. Ne mogu da zamerim Monce na njenomponašanju jer sam se i ja za nju uhvatio kao za neki san, kao za slamkuizbavljenja. U izvesnom smislu, imali smo utisak da se život završavaokopirajući radnju nekog romana u kome smo mi bili glavni junaci, i da namje u takvom položaju bilo dopušteno da se i ponašamo kao likovi upravoizašli iz neke priče. Sada, kad stranice te knjige već dugo stoje zatvorene, ana njenim se koricama skuplja prašina zaborava, shvatam da smo mi biližrtve jedne epohe i jednog sveta kojim su vladali zločinci.

JEDANAESTO POGLAVLJE

Na protestantsko groblje stigao sam pet minuta pre dogovorenogvremena,nakon što sam svoje šifrovano ime dao konobaru u piceriji Polarolo,pojeo parče margarite s malo bosiljka, sve vreme se osećajući izuzetnotupavo. Budući da mi je bilo zabranjeno da zapišem ono što mi je Monceprethodnog dana ispričala, vozeći se tramvajem od Trga Popolo al Testakiopreslišavao sam se kao školarac. Mada, poruka je mogla da se svede na to daje Hunio tu prastaru knjigu poslao esesovskom vođi Hajnrihu Himleru, kojije prikupljao dokaze koji bi mu poslužili da utvrdi nadmoć arijevske rase. Oplanovima Nemaca da mapu preotmu od Vatikana, Hunio ništa nijespomenuo, možda stoga što princ još nije u potpunosti verovao svojojprincezi. Sve to nije bilo mnogo.

Pošto se grobljanska kapija zatvorila iza mojih leđa, osetio sam kako mise niz kičmu spuštaju žmarci. Imao sam utisak da mi nedostaju hrabrost iupornost nužni za svakog dobrog špijuna, pa čak i za običnog glasnika. Tu jebila i činjenica da je mogućnost da budem izložen opasnosti u meni budilaneobuzdan strah. Ali nastavio sam dalje, zbog Monce.

Prošavši kroz ogradu koja je razdvajala onaj moderniji od starog delagroblja, prepoznao sam tromu figuru Smita, koji je sedeo na jednoj drvenojklupi - što beše dar nekog engleskog udruženja prijatelja poezije, kako jepisalo na maloj pločici istaknutoj pored nje - tačno nasuprot grobnicepesnika Kitsa. Kažem tromu, jer je njegovo telo bilo izvaljeno na levustranu, kao da je tražio nešto na tlu. Zaista je zanimljivo kako nas našapodsvest upozorava čim prepozna neku nepravilnost, a kako, nasuprottome, našoj svesti treba mnogo više vremena da pojmi šta se stvarno dešava.Kao da je naša podsvest sačuvala onaj životinjski instinkt preživljavanja, kojije u predelu svesti atrofirao u hiljadama godina vladavine civilizacije.Odjednom, onaj duboko zakopan instinkt izlazi na svetlost dana, a opasnostpoprima kategoriju čula. Tada nam mišići postaju napeti, a mozak naspriprema za suočavanje s onim što nam se sprema. U tim trenucima, ustanju smo da učinimo bilo šta, čak i one poteze koji su nam u normalnimokolnostima inače zabranjeni. Znam da možda zvuči čudno, ali ja sam i s terazdaljine nanjušio Smitovu smrt, pre nego što su ostala moja čula to i

potvrdila. Smrt dopušta da bude nagoveštena, pa se i sama najavljuje nekimoporim mirisom u vazduhu, veoma karakterističnim; to je neka vrstaopažaja koji prevazilazi svaku drugu percepciju. Prišao sam mu s izuzetnimoprezom, kao da sam se zapravo bojao da bi on mogao iznenada da seprobudi iz dubokog sna. Na čelu je imao ranu, iz koje je tekla krv. Pažnju mije privukla činjenica da je mlazić krvi tekao u pravcu suznih kanala, odakleje opet curkala u vidu suza. S obzirom na to da je moje iskustvo s leševimabilo ništavno, nekoliko trenutaka sam ga samo nemo posmatrao, ne bih liuočio neki preostali trag života u nekom delu njegovog tela. Činilo se kao dai on mene odmerava, širom otvorenih očiju, s interesovanjem, skoro žudno,ali to je zapravo bio prazan i odsutan pogled smrti. Tek kada sam konačnopostao svestan situacije u kojoj sam se zatekao počeo sam da razmišljam i osebi, o mogućnosti da Smitov ubica možda i mene vreba. Uprkos tome štosam se od te ideje prosto ukočio, s teškom mukom sam uspeo da pokrenemsopstvene noge, koje su zakoračile u pravcu izlaza. Tu sam naišao nazaključanu kapiju, što je samo uvećalo moje strepnje. Odjednom, bio samkao životinja u kavezu. A kad se divlja životinja oseti sputano, ona zaurla,kao da nekog doziva. A onda, kao da je u pitanju bila vojska oživelihmrtvaca, iza nadgrobnih spomenika počeli su da izlaze neki ljudi. Kunem seda me je u prvom trenutku sopstvena panika navela da pomislim da su upitanju bila neka stvorenja iz podzemlja, ali dok su se nizali oko mene,počeo sam da shvatam da su me opkolili članovi strašne Musolinijevepolitičke policije OVRA, koja je bila zadužena za suzbijanje neprijateljarežima. Kleknuo sam na kolena, ne znam da li stoga da bih preklinjao zamilost ili da bih se pomolio, u strahu da je kucnuo moj zadnji čas, i tada samosetio kako mi neko pokriva glavu nekim džakom i ruke mi vezuje užetom.Na kraju sam odveden do nekog vozila, posle čega su me strpali uprtljažnik.

- Potrudi se da ne vičeš i da ne stvaraš nikakvu buku, jer u suprotnom...Ukupno će trajati svega sedam do osam minuta - spolja sam čuo glas nekogmuškarca.

Pomislio sam da je to vreme koje mi je preostalo od života: sedam doosam minuta. Mada, ako je namera tih ljudi bila da me ubiju, nije imalosmisla što me izvode s groblja, osim ako nisu prethodno hteli da me muče.U svakom slučaju, ja nisam imao nameru da se opirem; upravo suprotno,bio sam spreman sve da učinim samo da sačuvam živu glavu. Posle mi jepalo na pamet da je Monce možda doživela istu sudbinu kao i ja, i da ćemo

se najverovatnije sresti u sali za mučenje. Svom silinom sam poželeo da takobude, ne samo stoga što sam smatrao da bi mi s njom kraj mene bilo znatnolakše da objasnim svojim otmičarima da je sve to bio jedan velikinesporazum, da smo mi bili samo dvoje bandoglavih mladih ljudi, nego izato što bih, u slučaju da umremo, mogao barem još taj poslednji put da jevidim.

Kada su se kola zaustavila i prtljažnik bio otvoren, moje stege supopustile.

- Porca miseria! Ovaj tip se usrao od straha! - uzviknuo je jedan od ljudi.Smrad je u meni izazvao mučninu.- Smiri se! Ništa ti se neće dogoditi - obratio mi se onaj muškarac čiji sam

glas i prvi put čuo ispred kola.Nikada se ranije nisam našao u tako ponižavajućoj situaciji, te sam

gotovo svojevoljno poželeo da umrem od sramote. Nadao sam se da bi, uzmalo sreće, možda srce moglo da mi otkaže dok me budu ispitivali.

- Gušim se - uspeo sam da promucam.- Pronađite mu jedne čiste pantalone - naredio je onaj čovek, koji je

izgleda rukovodio celom operacijom.Zatim su me još dva para ruku odvukla do neke prostorije, gde su me

odvezali i skinuli mi džak s glave. Tu sam zatekao nove pantalone i jednukofu s vodom i sapunicom, gde sam mogao da se operem.

Kada su se moje oči iznova navikle na svetlost, razaznao sam figurujednog dežmekastog čoveka, lica izbrazdanog bezbrojnim borama nastalimod dejstva sunca, očiju crnih kao ugalj, južnjačkih crta i maslinaste kože: bioje to tipičan Italijan s juga.

- Znači, vi ste „Trinidad“. Da ste stigli na groblje samo desetak minutaranije, sada biste pravili društvo Smitu. Za dlaku ste se spasli - rekao je.

- Ja se zovem Hoze Marija Urtado de Mendoza - ispravio sam ga,odlučan da ne priznam ništa od onoga na šta on pokuša da me navede.

- Ali vaš nadimak je „Trinidad“. Opustite se, među prijateljima ste -uveravao me je.

- Imate zaista čudan smisao za izražavanje prijateljstva - progunđao sam.- Naša misija bila je da vas odvedemo na sigurno, a upravo to smo i

učinili.- Ali od koga je trebalo da me sklonite?- Od istih onih ljudi koji su ubili Smita.- A ko su ti ljudi? - zanimalo me je.

- OVRA? Nacisti? Vatikan? Ko to uopšte zna? - odgovorio mi je.- Zaboravili ste princa Ćima Vivarinija - podsetio sam ga.Čovek mi se nasmešio pre nego što je dodao:- Ne, tvrdim vam da ga nisam zaboravio.- Ko ste vi? - i dalje nisam odustajao.- Recimo da se zovem... Džon Smit.- Smit je mrtav - rekao sam.- Ovde se svi zovemo... Džon Smit - objasnio mi je taj čovek, istovremeno

čineći pokret rukom kao da je želeo njome da pokaže ostale svoje saradnike,uprkos tome što su oni već bili nečujno iščezli iz prostorije.

- Onaj Džon Smit barem je ličio na Džona Smita, ali vi... - promucao sam.- Izgled je najmanje važan; najbitnije je da se svi borimo za to da fašizam

bude iskorenjen iz Evrope - objasnio mi je.- Po vašim uniformama, mogao bih da se zakunem da pripadate

Musolinijevoj tajnoj policiji - dodao sam.- Samo se vi i dalje oslanjajte na izgled. Ako se oblačiš isto kao i tvoj

neprijatelj, u velikoj si prednosti. Već sam vam rekao, mi smo vam prijatelji.Šta god da su bili, ja sam ionako bio spreman da im kažem sve što bi od

mene tražili.- Šta želite od mene?- Da čujemo poruku koju je trebalo da prenesete Smitu.- I oslobodićete me?- Niko vas ne zadržava. Recite šta imate i možete da idete.Postojala je mogućnost da će mi taj novi Smit jednim pucnjem u glavu

razneti mozak čim sazna ono što ga je zanimalo, ali nisam imao drugogizbora.

- Princ Ćima Vivarini poslao je knjigu Hajnrihu Himleru. Sada očekujedalja naređenja. Trenutno nema nikakav poseban plan za krađu Tvorčevemape.

- Još nešto?-Nemci tragaju i za nekim rukopisom koji ima veze s Atlantidom, a to je

neko delo koje govori o superiornoj Ijudskoj rasi.- Vidite kako je bilo lako? Sad možete da idete. Ah, umalo da zaboravim!

Za sledeći sastanak ćemo izmeniti proceduru. Svratite do picerije, a tamo ćevam Marko navesti mesto i vreme susreta. Posle ovog danas, moramopojačati mere bezbednosti. Kad god uđete u neki tramvaj, po nekoliko putasiđite i ponovo se popnite, a usput ulazite u lokale u kojima je gužva i gde

postoji više vrata. Nikada nemojte da koristite ista vrata za ulazak i izlazak.- Zar ste mislili da ću posle ovog danas nastaviti da se igram špijuna?- Onda prestanite sve ovo da shvatate kao igru, već ga shvatite kao posao

koji će na duže staze doneti korist mnogim ljudima - predložio mi je.- To su samo prazne reči. Vi se naokolo ubijate zbog jedne glupave mape,

zbog običnog... sujeverja. Vi ste ti koji se igrate - pobunio sam se.- Za nas je nevažno da li Hitler i Himler veruju u ezoterička svojstva

jedne „glupave mape“, da upotrebim vaše reči; ono što nas zabrinjava jesteda bi ideja o njenom postojanju mogla da posluži kao izgovor za početakinvazije na zemlje koje se graniče s Nemačkom. Opasnost ne predstavljamapa sama po sebi, već teorija o životnom prostoru, ideja da je Nemačkaprenaseljena i da su joj potrebne nove teritorije.

- Vi od mene tražite da žrtvujem svoj život za nekoga ko je već mrtav?Da je makar Smit još uvek živ...

- Jasno mi je da vi ne razumete koliko mnogo toga je u igri - zamerio mije novi Smit.

- Demokratija? Nemojte da me zasmejavate. Šta je demokratija učinila zasiromašne osim što im je pružila mogućnost da glasaju koja im je vrstasiromaštva draža? Da, znam da ćete mi sada reći da je demokratija najmanjezlo među sistemima vladavine, a ja ću vam odgovoriti da se slažem s vama,ali da ću se radije držati po strani.

Novi Smit je odslušao moj govor ne skidajući osmeh s lica. Mislim dasam u njegovim očima nazreo izraz nalik onom koji sam video i kod Monce,onda kada je želela da mi kaže kako meni nedostaju ideali, bez kojih će miživot postati nepodnošljiv. U suštini, u pitanju je bio pogled nabijensažaljenjem, poput onog koji se upućuje neizlečivom bolesniku.

- Onda to učinite radi vaše prijateljice - iznenada je izustio.- Ni za nju ovo nije ništa više od igre. Ubeđena je da je zaljubljena u tog

princa, i sve bi uradila samo da bi bila u njegovom društvu.- I sami ste rekli, zaljubljena je, i upravo iz tog razloga neće napustiti

misiju koja joj je dodeljena. Nastaviće do samog kraja, jer nijedno zaljubljenobiće ne ostavlja dopola završene poslove.

Čak i kada stvari pođu po zlu, zaljubljeni veruju da će sigurno dobitinovu priliku. Ne, vaša prijateljica se neće povući.

- Hoće, kada joj budem ispričao da je Smit ubijen, verovatno ponaređenju njenog dragog princa - rekao sam, kao neko ko pokazuje kartukoja treba da mu donese pobedu u partiji.

- Da li ste sigurni? Možete li da dokažete da je Smitovo ubistvo naručiolično princ Ćima Vivarini? S takvom taktikom postići ćete samo to da vašaprijateljica stekne ružno mišljenje o vama, da poveruje kako postupateimpulsivno gonjeni zavišću.

Zar su moja osećanja prema Monce bila toliko očigledna da je čak i jedanneznanac mogao tako lako da ih prozre? Novi Smit je bio u pravu. Najboljeje bilo da ništa ne kažem Monce. Nisam imao nikakav dokaz da je Hunio biopovezan s ubistvom Smita. Počeo je da me obuzima isti onaj osećaj mučninekoji sam iskusio i kada sam shvatio da sam zaključan na groblju.

- A ukoliko princ poželi da je se otarasi? - natuknuo sam.- Neće to učiniti, jer će, u slučaju da otkrije šta se dešava, iskoristiti vašu

prijateljicu da iz nje izvuče sve moguće informacije ili, u njihovomnedostatku, da joj prenese lažne. To je sasvim uobičajeno među špijunima.

- Špijuniranje špijuna. A šta će se dogoditi kada moja prijateljica više nebude ni od kakve koristi za princa?

- Povući ćemo je iz aktivne službe pre nego što počne da joj gori podnogama, ja vam to obećavam. Mi umemo da tumačimo signale kada sestvari zakuvaju. Nama je prvima stalo do toga da niko ne pretrpi nikakvuštetu. Ne želimo da privlačimo pažnju.

Novi Smit je govorio vrlo uverljivo, siguran u sebe; međutim, za mene sunjegova usta predstavljala samo pukotinu koja je vodila u ponor bez dna.

- Pretpostavljam da ste sličan plan imali i za Smita, a ipak su vam gaukokali ispred nosa prokomentarisao sam. - Iskreno, vaši argumenti mi nezvuče baš ubedljivo.

- Smitov slučaj bio je nešto sasvim drugo. Dopadali se vama mojiargumenti ili ne, imate samo jedan put: da nastavite da sarađujete s nama; uprotivnom, vaša prijateljica će morati svom poslu da doda i vaš, pri čemu ćeporasti i mogućnosti da njen život bude izložen opasnosti.

- U redu, nastaviću da sarađujem s vama, ali ako se desi da stvarnozagusti, želim da napravite plan da nas evakuišete iz Rima.

U to vreme, ja nisam znao dva osnovna pravila špijunaže: prvo, da kadstvari teku dobro, niko ti se za to ne zahvaljuje; a drugo, kada stvari pođu pozlu, niko te ne poznaje.

- Dogovoreno. Izvući ćemo vas iz Rima ako se situacija iskomplikuje -pristao je. - Sada će jedan od mojih ljudi ponovo da vam prekrije glavu iodvešće vas na neko sigurno mesto. Ne bi bilo dobro da znate gde ste bili.Razumete, zar ne?

Nisam ništa odgovorio. Počeo je da me hvata umor od izmišljanjaprigovora koji me nikuda nisu vodili. Dopustio sam da mi stave povez iponovo me odvuku do prtljažnika. Na trenutak, ponovo sam poželeo da jeMonce pored mene, da rođenim očima vidi tu scenu, kako bih joj kasnijesasuo u lice da je sve to bila njena krivica.

Kada sam konačno oslobođen, nalazio sam se kod kapije vile DorijaPamfili, na Janikulu, na pet minuta od Akademije. Otprilike negde kodFontanone del’Akva Paola, naglo sam suočen s prizorom Rima koji bešejednako tmuran kao i stanje moje duše. Onda sam pomislio na Smita i na tošta bi on rekao o samom sebi kad bi mrtvaci mogli da analiziraju uzrokesopstvene smrti. Da li bi kazao: „Bez obzira na sve, vredelo je pokušati“? Ato me je navelo da se i sam zapitam: da li je sve ovo zaista bilo vrednotruda?

DVANAESTO POGLAVLJE

Kao i svake noći, Rubinjos je čuvao stražu krišom pušeći cigaru. Ovogaputa nije dremao, već se činilo da je zadubljen u sopstvene misli. Na kraju jeslegnuo ramenima, kao da je hteo da kaže kako ne uspeva da razume ono očemu je razmišljao. Izgledao je upravo tako: kao sirota budala izgubljena naterasi neke daleke zemlje. Zanimljivo je to, ali Rubinjos je za mene večnoostao paradigma potčinjenog čoveka, upravo zato što nije imao svest o tomeda je samo pion, marioneta u rukama neke više sile za koju su ljudska bićabila nešto sasvim beznačajno. Ponekad, ta natprirodna sila prisvojila bi imenekog rata izazvanog nečistim interesima; a ponekad se poistovećivala sprirodnim katastrofama. Ali žrtve su uvek bile iste: ljudi poput Rubinjosa. Iznekog razloga koji ne uspevam da dokučim, kada razmišljam obombardovanju Duranga, Gernike ili Madrida, na primer, zamišljam osobenalik Rubinjosu kako stradaju među ruševinama. Ne mogu da vidim Olaru,gospodina Fabregasa, princa Ćimu Vivarinija ili Smita, ali Rubinjosa jasnorazaznajem, možda stoga što je pripadao onoj vrsti ljudi koji od uslužnostičine vrlinu.

- Ima li vesti iz Španije? - upitao sam ga.Rubinjos je đonom cipele zgazio cigaru i poskočio sa svoje stolice.- Pa to ste vi, moj stipendisto! Kako ste me samo uplašili! Pomislio sam

da je došao sekretar Olara! Nema nijedne vesti koja bi nadmašila ono što sedanas popodne zbilo u Akademiji.

- A šta se to desilo?- Desilo se čudo. Gospođa Hulija je izlečila gospođicu Monce uz pomoć

crnog luka i tri koluta paradajza. Sekretar Olara se bunio, ali su „pobegulje“tu činjenicu protumačile kao božji znak. Kažu da ako je jedna obična inejaka žena u stanju da promeni tok jedne bolesti samo uz pomoć luka iparadajza, šta će onda sve postići Franko sa svim onim silnim topovima iavionima koje mu bude poslao Musolini. Duče je to danas objavio u jednomradio prenosu.

- Tako dakle.- Gospodin Fabregas je čitavo popodne proveo nižući povike kao što su:

„Neka se zatrese istorija, jer će od sada morati u lice da pogleda našeg

Kaudilja!“ ili „Za Španiju! Onaj ko je bude branio neka časno pogine, aizdajnici koji joj okrenu leđa neka ni u svetoj zemlji ne nađu utočište, ni krstza svoju sahranu, ni ruke dobrog sina da im sklopi oči!“. Zatim su, kako biizrazili zahvalnost za dučeovu pomoć, svi otišli na misu.

Nakon što je duboko uzdahnuo, dodao je:- Da li ste znali da šećer pomaže zarastanju rana bolje nego jod?- Da, Rubinjose, imao sam to zadovoljstvo da jutros doručkujem s

gospođom Hulijom.- Pa onda, ako je gospođa Hulija zaista u pravu, sutra ću belim šećerom

posuti dupe, jer me hemoroidi ubijaju.- Melemi gospođe Hulije potpuno su objašnjivi prirodnim zakonima.

Problem je u tome što malo ljudi stvarno poznaje te zakone.Rubinjos se ponovo zavalio u svoju stolicu, smotao još jednu cigaru i na

kraju je rekao:- Postoji nešto u vezi s vama što me strašno zanima, moj stipendisto.

Dozvoljavate li mi da vam postavim jedno pitanje?- Pitaj, Rubinjose, slobodno pitaj.- Voleo bih da znam zbog čega se svake večeri popnete na terasu i onda

zurite u pejzaž kao neka luda, da mi oprostite na izrazu, moj stipendisto.- Rubinjose, ja na ovu terasu dolazim zbog toga što je odavde najlepši

pogled na grad. A i zato što se odlično vidi Mlečni put.Da i ne spominjem čistoću vazduha - odgovorio sam mu, posle čega sam

duboko udahnuo taj svež vazduh.- U tome i jeste problem, moj stipendisto, vi stvarno vidite grad kada

stojite tamo blizu ograde?Mutnjikavi kolutovi beličastog dima podizali su se iznad Rubinjosove

glave, i u tih nekoliko sekundi koliko im je trebalo da se rasplinu, podsetilisu me na svete oreole.

- Pa naravno da vidim grad, Rubinjose, šta bih drugo mogao da vidim?- Ja ne vidim Rim, moj stipendisto - priznao je radiotelegra fista.- A šta ti to vidiš, ako sme da se zna?- Galiciju, moj stipendisto, vidim svoju rodnu Galiciju. Vidim tornjeve

katedrale u Santjagu, zidine Luga, Trg Marija Pita, reku Ribadeo i ostrvoTohu. Kada se nagnem preko ograde, kao da se nađem na balkonu svogdoma, ali od Rima ni traga.

- Rubinjose, to se događa zato što ti na sve gledaš očima nostalgije. A jate uveravam da grad pod našim nogama jeste Rim.

Okrenuo sam glavu ka gradu, zaronjenom u neku sablasnu pomrčinu, itada mi je postalo jasno da su nekome ko te prizore nije već napamet znaonoćni obrisi mogli da deluju prilično zbunjujuće. Rubinjosov problem je biošto je jedva imao vremena da upozna Rim tokom dana, zbog čega mu je ondelovao strano.

- Gotovo mogu da osetim miris jela s morskim plodovima - sa setom jedodao.

- Koliko dugo već boraviš u Rimu? - pitao sam ga.- Prošle nedelje bilo je tačno deset meseci.- A od toga, koliko ti je noćnih straža zapalo?- Toliko da sam skoro zamenio dan za noć.- To i jeste uzrok tvojih vizija.- Mislite?- Kada čovek živi isključivo noću, počinje da gubi osećaj za stvarnost, jer

mu nedostaje perspektiva. Svet se tada pretvara u jedan zid mraka, poslečega vam ne preostaje ništa drugo nego da ga zamišljate. Ali s obzirom na toda ti jedva imaš pokoje sećanje na ovaj grad, jer retko izlaziš iz Akademije,iz sećanja izvlačiš poznate slike i mirise. U stvari, ti kao da projektuješ nekisvoj film na ovim senkama.

- Da, da, tako je, imam utisak kao da gledam film - priznao je Rubinjos,otvorivši usta od zaprepašćenja.

Kako bih upotpunio zbrku te noći pune duhova, sanjao sam Smita.Stajao je ispred mene, okrenut leđima, blizu Kitsove grobnice. I kao molitvuje ponavljao natpis sa spomenika: „Ovde leži onaj čije je ime zapisano uvodi“. Potom sam mu ja dotakao rame kako bih mu obznanio svojeprisustvo. I tada, kad se okrenuo i otkrio mi svoje lice, primetio sam da nijeimao usta, mada sam jasno mogao da mu čujem glas. „Moja duša je previšeslaba; na njoj leži / kao nedovršen san iščekivanje smrti / i svaka okolnost ipredmet samo su objava / božanskog proglasa da sam zarobljenik /sopstvenog kraja, koji kao ranjeni orao gleda u nebo...“, izrecitovao jeodlomak jedne Kitsove poeme. „Slagali ste me, rekli ste mi da nemaopasnosti, a sada ste mrtvi“, zamerio sam mu. „Svi mi želimo da budemodrugačiji od onoga što jesmo, svi u našoj unutrašnjosti skrivamo nekurastrzanu dušu, zato život i jeste tako opasan“, odgovorio mi je. „Šta stetime hteli da kažete?“, zanimalo me je. Smit mi se nasmešio, kriveći oči iobraze, pre nego što je dodao: „Odgovor na vaše pitanje je: da, bilo jevredno truda. A sada, nemojte da gubite više vremena sa mnom i vratite se

svojim brigama.“Probudio sam se drhteći i sav u znoju, kao da sam dugo trčao u želji da

pobegnem od tih slika, u strahu da bi taj košmar mogao da potraje duže i odsame smrti.

TRINAESTO POGLAVLJE

Ali ako mi je išta zaista kvarilo raspoloženje, onda je to bio Moncinodnos s princom Ćimom Vivarinijem, s kojim su sastanci postali mnogočešći u narednim danima. U roku od dve nedelje Monce je špijunažuzamenila zvučnim filmovima, otmenim haljinama, večerama pod svetlošćusveća, i noćnim šetnjama po najromantičnijem gradu na svetu (uske rimskeuličice jasno pokazuju želju tog grada da zaštiti intimnost stanovnika iprolaznika). I tako, nije mi preostalo ništa drugo nego da na njenom licučitam šta se dešavalo. Zvuči iznenađujuće koliko nam pokret nečijih očiju ilizakrivljenost nečijih usana može otkriti o stanju duše jedne osobe. Čak iukoliko je namera te osobe upravo da sakrije svoja osećanja. A takav je bio islučaj s Monce, koja je svim sredstvima koja joj behu pri ruci nastojala daizbegne svaki trag nemira, nervoze ili uzrujanosti. Ponekad bi joj,jednostavno, zadrhtala brada, nosnice bi joj se raširile više nego obično, ili binjene oči zablistale kao drago kamenje, ali ja sam znao kako da protumačimtakve gestove. Oni behu živi dokaz njene zaljubljenosti.

Imao sam priliku da je susrećem samo za vreme doručka (zahvaljujućiHunijevoj umešanosti, ona je počela da pohađa jedan kurs katalogizacije ubiblioteci Palaco Korsini, što joj je oduzimalo najveći deo dana), mada je i tetrenutke koristila da svoju majku i gospođu Huliju obavesti o napretkunjihove veze. Iako je to činila nesvesno, ili bez prave namere, dok jeprepričavala sadržaj filma koji je prethodne večeri gledala u Hunijevomdruštvu. Još pamtim naslove nekih od tih filmova zbog njihovogmelodramatičnog značenja (zapravo i jeste bila reč o melodramama) koje suoni za mene imali. Jedan od njih beše i Sotto la croce del Sud, reditelja GvidaBrinjonea, čija se radnja zasnivala na ideji koliko je u životu važnoeksperimentisati s dotad nepoznatim osećanjima, i u skladu s tim, rastiiznutra. Bilo je očigledno da je Monce zaronila u jedan proces takve prirode,kada čovek otkriva prednosti nekog novog sveta, zanemarujući sve njegoveloše strane. Ti su sastanci za nju predstavljali dokaz da počinje njen životzrele osobe. Zatim bi razgovor skrenuo ka odeći koju Monce namerava daobuče naredne večeri. Gospodin Fabregas je ispunio svoje obećanje, iMoncin garderober je postao bogatiji za nekoliko novih odevnih predmeta,

kojima je trebalo dodati i haljine i druge sitnice koje su joj ostale žene izAkademije nudile na pozajmicu. Trpezarija bi se iznenada ispunila rečimakoje su za mene bile potpuno nerazumljive: od A do Z, bilo ih je i više negomnogo. Ja sam te trenutke koristio za čitanje njenog lica, budući da je tektada počinjala da se opušta, nakratko zaboravljajući oprez, jer je verovala daje pronašla zadovoljavajuć odgovor na pitanja koje je nešto ranije ćutkepostavljala svom srcu.

U takvom stanju stvari, ja sam utočište tražio na terasi. Popeo bih se polasata pre sumraka, kada bi se svetlost tramonta svela na svoj najminimalnijiizraz i obojila grad svojom zlatastom patinom, koja bi nekoliko sekundikasnije prepustila vlast dugi u tonovima sepije, potom se prelivajući uljubičaste nijanse, kao da je spuštanje noći sledilo proces laganogprigušivanja. Još jedan umiruć dan gušio je grad na samrti. Voleo sam daposmatram kako se Rim rasplinjava pred mojim očima, nalik nekom lepomsnu, i kako su, kad bi konačno ostao ograničen na nejasne i varljive obrise,moje zenice preobražavale pejzaž u preteće oniričke figure. Imao sam utisakkao da senke aspevaju da pokrenu sve te glomazne građevine. Činilo se kaoda crkve iskaču iz svojih temelja; razdaljina između kula i kupolaispunjavala se mrakom stvarajući jedinstven džinovski veo crnila;veličanstvena mermerna masa spomenika Vitorija Emanuela pretvarala se uplašt neke strašne utvare; a vrhovi

Aventina, Palatina i Kapitola, prelepi preko dana, stapali su se s hrpomhramova i ruševina, stvarajući neki horizont koji kao da beše isklesan odkamena. U tim momentima padalo mi je na pamet da istinska drama Rimanije u tome što mora da čuva ulogu Večnog grada, već upravo to što jeosuđen na večni život. Pisci poput Keveda, Stendala, Zole ili Rubena Darijaopevali su njegovo opadanje i predskazali njegovo rasipanje, smetnuvši suma da je kazna Rima zapravo bila da traje zauvek, pokazujući ono svojeviše ili manje lepo lice u nepreglednom svetu uspomena.

Sve dok se jednog dana nije dogodilo nešto što je pokazalo da tlo po komje Monce gazila nije bilo tako čvrsto kao što je ona verovala. U stvari, došaosam do zaključka da nije ni imala predstavu po kakvom tlu korača.

Jedne večeri zatekao sam je kako zauzima moje uobičajeno mesto zaposmatranje na terasi, u društvu Rubinjosa, koji je zapanjujuće apstraktnimuputstvima pokušavao da joj objasni kako da rukuje dvogledom.

- Šta radite? - prekinuo sam ih.- Gospođica traži nemam pojma kakvu ukotvljenu lađu, negde kod onog

brda, moj stipendisto - požurio je da me obavesti Rubinjos.- Pokušavam da pronađem Aventin, ali ova spravica je obično đubre -

oglasila se i Monce, istovremeno radiotelegrafisti vraćajući dvogled.- Ispričajte mu ono o lađi, gospođice, jer ako postoji osoba koja zna šta se

sve u Rimu može videti odavde, onda je to moj stipendista - umešao seRubinjos.

- Pretpostavljam da je u pitanju samo obična budalaština. Posredi je pričakoju mi je ispričao Hunio.

- O čemu se radi?- Danas popodne, nakon što me je izveo na kafu, pitao me je da li bih

imala nešto protiv da s njim pođem do Priorata Malteškog reda, na TrguKavaljeri di Malta. Kako se čini, trebalo je da preda ne znam kakvadokumenta jer se članovi reda spremaju na neko putovanje...

Do tog trenutka sve je zvučalo normalno.- I dakle?- Kada smo stigli do ulaznih vrata rekao mi je da pogledam kroz

ključaonicu...- I tada si ugledala perspektivu kupole svetog Petra, istaknutu iznad

Avenije čempresa, baš kao na nekoj razglednici - preduhitrio sam je.- Otkud znaš?- Jer svi su u Rimu barem jednom zvirnuli kroz taj buco. To je u celini

Piranezijevo delo. Tačnije rečeno, to je jedino njegovo arhitektonsko delo i,ako se ne varam, i njegovi ostaci počivaju u mauzoleju crkve Santa Marijadel Priorato, koja je sastavni deo tog kompleksa.

- Ja sam bila zabezeknuta kad sam to videla - priznala je Monce.- To i jeste bio Piranezijev cilj. Njegova je namera bila da premosti

rastojanje (možda bi preciznije bilo reći prostor) koje razdvaja Aventin odbazilike svetog Petra podsredstvom optičkog efekta, tako da gledajući krozključaonicu posmatrač ima utisak da je kupola smeštena tačno na kraju vrta,a ne na nekoliko kilometara udaljenosti - objasnio sam.

Monce se nekoliko sekundi trudila da posloži moja objašnjenja. Onda meje upitala:

- A šta bi mi rekao o lađi?- O kakvoj lađi govoriš?- Očigledno svi u Rimu znaju za taj prethodni trik, ali izgleda da niko ne

zna priču o lađi. Po završetku posete, Hunio mi je tvrdio da je brdo na komese nalazi Priorat Malteškog reda zapravo jedna ogromna lađa, spremna da

svakog trena zaplovi u pravcu Svete zemlje. A pošto sam mu ja uzvratilarečima da to nije moguće, naterao me je da mu obećam da ću se po povratkuu Akademiju popeti na terasu, gde ću se sama uveriti da je južna padinabrda izrezana u obliku velikog slova V, što služi kao pramac.

- Jednoj lađi je potrebno više od pramca da bi mogla da plovi - primetiosam.

- Znam ja to. Ulazna vrata u vilu Malteškog reda treba da predstavljajuulaz u trup; lavirinti u vrtu bili bi splet užadi; ograde u parku igrale bi ulogubrodske ograde, a obelisk koji krase trg tako bi bili jarboli.

- I ti si poverovala u tu bajku?- Jasno je da si ti rođeni nevernik - sasula mi je u lice.- A Hunio je običan prodavac snova - uzvratio sam joj napadom.- Uspeo sam da fokusiram na Aventin - umešao se Rubinjos.Monce mu je otela dvogled, bez imalo obzira.- Neverovatno, ali taj prizor stvarno podseća na lađu - uzviknula je.- Daj meni da vidim - zahtevao sam.Ono što sam kroz uvećavajuća sočiva video nije bilo ništa drugo do

nekoliko građevina raspoređenih po obronku Aventina i pejzaž sačinjen oddrveća, grmlja i uređenih parcela.

- Da, baš liči na brod, ali nešto nemam utisak da će noćas biti u stanju daisplovi. Možeš biti mirna, ne verujem da će tvoj princ pobeći tom lađom prenego što plima dovoljno nadođe, za nekih desetak hiljada godina - izrugivaosam joj se.

- Mnogo si mi ti bistar.Na kraju, red je došao i na Rubinjosa.- Mene podseća na jednu od galicijskih parohija. I to neku od bogatijih,

istina je. To kažem zbog obilja mermera.Dugo mi je trebalo da ubedim Monce da su u Rimu istovremeno

postojali mnogi međusobno različiti gradovi (carski, srednjovekovni,renesansni, barokni, neoklasični, Musolinijev, kojima je trebalo dodati i onajRim na površini i onaj drugi izgrađen ispod kuća, jedan grešni i jedanpokajnički Rim, jedan Rim siromašan i jedan Rim bogat, onda onaj živi Rim ionaj koji je ispošćen kao leš), kao i da je jedan od njih uživao u baroknojsklonosti lažima i trikovima. Bio je to Rim „Perspektive“ kod Palate Spada,lažne kupole crkve San Ignasio de Lojola, brda Testakio (podignutog uzpomoć amfora za vino i ulje koji su stizali u staru gradsku luku), piramideGaja Cestija, egipatskih obeliska, bezvremenih spomenika u prestonici

hrišćanstva, sve u svemu, Piranezijevih treptaja.Već sam bio pomislio da sam svojim argumentima uspeo da pridobijem

Monce, kad se Rubinjos ubacio u naš razgovor.- Jeste li primetili da ja nisam jedini koji s ove terase vidi čudne stvari? -

oglasio se. - Radi se o tome da su neke stvari tu prisutne iako se ne vide, mojstipendisto. Navešću vam jedan primer. Jednog dana sam bos hodao jednomod plaža u mojoj rodnoj Galiciji kad sam iznenada osetio jak ubod u tabandesnog stopala. Zastao sam kako bih proverio da nije u pitanju neko parčestakla, ali ništa nisam otkrio, i tako sam, prilično zbunjen jer je bol postajaosve snažniji, odlučio da malo prekopam po pesku. I tada sam pronašaojednu zatrpanu ribu, otrovnu tabinju ili ranj, nazovite je kako god želite, odone vrste koja ostaje skrivena na dnu i kada se plima povuče, a te ribe imajujak otrov u svojim stomačnim i bočnim perajima. Znači, na toj plaži senalazila riba koja se prethodno nije mogla videti. Možda se nešto sličnodogađa i s lađom koju je spomenula gospođica.

Prisetio sam se metafore o čamcu koja plovi suprotno struji, koju je čestoimao običaj da upotrebi sekretar Olara, primenjujući je pri tom na opštusituaciju u Akademiji, pa sam tako došao do zaključka da, u stvari, moždanismo mi bili ti koji smo se protivili struji, nego upravo obrnuto. Da, moždaje upravo to bio prizor kakav bi video neko ko bi s Aventina dvogledomposmatrao Akademiju: sliku lađe koja dodiruje nebo iznad Rima.

ČETRNAESTO POGLAVLJE

Tri nedelje kasnije, Hunio je pozvao Monce da zajedno poseteVatikansku biblioteku. A ja sam, plašeći se da bi on tu priliku mogaoiskoristiti da ukrade Tvorčevu mapu, zamolio da pođem s njima. Na mojeogromno iznenađenje, Hunio se nije bunio; naprotiv, poslao je kola da naspokupe ispred Akademije.

Gabor nas je dočekao s tako samozadovoljnim osmehom na licu da sampomislio da je bio upoznat s onim što se dogodilo na protestantskomgroblju, te da sam ja bio jedini razlog takvog njegovog raspoloženja. Čak mije kroz glavu prošlo i da je možda baš njemu trebalo pripisati Smitovoubistvo. Da, sada sam jasno mogao da ga sagledam. Bio je jednako posvećenvožnji kao što je mogao i da ubija, a verovatno bi takođe bio vrlo vešt kad bitrebalo da pretuče ili muči neku osobu. On je bio zadužen za obavljanjeprljavih poslova, dok je princ skidao odgovornost sa sebe tako što je čitaoBajronovu poeziju, koju je kasnije, razmećući se svojim izuzetnimsenzibilitetom, šaputao na uho neke dame u separeu bilo kog otmenogkafea: „Ovo je pravo doba za nove izume kojima se ubija telo a spasavaduša, uz opravdanje da iza svega toga stoje najbolje namere.“

- Princ vas očekuje na ulazu Vatikanske biblioteke - obavestio nas jeGabor.

Zatim smo se vozili preko Janikula, prešli smo Trg svetog Petra i kretalismo se uz zidine s figurama lavova sve dok se nismo zaustavili ispredIngreso di Santa Ana.

- Prođite kroz ovu uličicu i uputite se ka Ulici Belvedere. Princ vas tamočeka - naznačio nam je šofer.

U stvari, Hunio je stajao kod ulaza Kortile di Belvedere, u društvu nekogčoveka oko čijeg je vrata visilo malo raspeće. Čavrljali su prilično opušteno,kao da između njih dvojice vlada veliko prijateljstvo. Ja sam bio siguran daću, čim uhvatim prinčev pogled, znati u kolikoj meri je on bio umešan uSmitovo ubistvo, kao da je počinjeni zločin ostavljao neki trag ili vidljivumrlju na ljudima, ali kada sam se suočio s njim nisam primetio ništaposebno. Hunio je izgledao isto kao i uvek. Tada sam postao svestančinjenice da me je Smitova smrt uznemirila više nego što sam i

pretpostavljao, a da je epicentar mojih izmišljotina bila ljubomora koju samosećao prema princu.

- Monserat, Hoze Marija, ovo je otac Đordano Sansovino. Đordano, ovosu moji prijatelji Španci - predstavio nas je Hunio.

Nakon protokolarnog pružanja ruku, sveštenik je rekao:- Žao mi je zbog onoga što se događa u vašoj zemlji, to je kao otvorena

rana na srcu katoličanstva.I prekrstio se.U pitanju je bio jedan čovek ispijenog i ozbiljnog lica, upalih očiju i

gustih obrva. Nije bio odeven u odoru niti je nosio okovratnik, ali je njegovaodeća bila jednako stroga. Kada pomislim na oca Sansovina, ne mogu dasmetnem s uma da je, po završetku našeg obilaska, Hunio tvrdio da jenjegov prijatelj pripadao vatikanskoj službi za kontrašpijunažu, koju jeosnovao još kardinal Meri del Val, po naređenju Pija X s početka veka, a kojaje nekada predstavljala sastavni deo takozvanog Rusikuma, jednog odelazaduženog za obuku sveštenika koji su potom krišom ubacivani u SovjetskiSavez, da bi obavljali špijunske poslove. A povrh svega, princ je sve toispričao s takvom prirodnošću kao da otkrivanje tako velike tajne nije imalonikakav poseban značaj.

- Đordano i ja smo zajedno studirali u Školi za paleografiju i diplomatijukoju je osnovao papa Lav XIII. Trenutno je jedan od skriptora Vatikanskebiblioteke, tako da će danas on biti naš vodič - objasnio nam je dalje Hunio.

- Ali samo to. Ne želim celo popodne da provedem u raspravi o tvojimfantazijama - dobacio je sveštenik.

- Već sat vremena pokušavam iz svog prijatelja da izvučem informaciju otome gde čuvaju Tvorčevu mapu, mapu koja se spominje u knjizi koju samod vas otkupio, ali on odbija da ispusti uzde iz ruku - objasnio nam jeHunio.

Još i dan-danas se pitam šta je princ nameravao kad je mogao da govoritako bez okolišanja, razotkrivajući temu koju je bio dotakao sa svojimsagovornikom. Ponekad pomislim da je njegovo ponašanje bilo odrazeuforičnosti koja je, u to vreme, odlikovala pobednički duh italijanskihfašista. Nije uzalud država Vatikan dugovala svoje postojanje upravofašističkom pokretu. I tako u Svetom Petru više nisu imali samo jednogboga, nego su morali da poštuju i Musolinija. Možda su baš iz tog razlogaHunio i njegovi ljudi šetali unaokolo kao da su oni bili pravi vlasnici, osećalisu se kao bogovi u sopstvenim hramovima, s pravom da zahtevaju usluge

od Svete stolice. Mada, zli jezici su tvrdili da je Musolinijeva nameraprilikom potpisivanju Letranskog sporazuma iz 1929. godine, koji jepriznavao Vatikan kao nezavisnu državu, bio da drži na uzdama i podnadzorom te „crne bubašvabe“, što beše nadimak koji su fašisti somalovažavanjem dali članovima papske kurije.

- Već sam ti milion puta rekao da ta mapa ne postoji, a i da postoji i da senalazi ovde, sigurno ne bi bila katalogizovana - ubeđivao ga je otacSansovino.

- Možda zbog svog tajnog karaktera? - nagovestio je Hunio, ne uslišivšisveštenikovu želju da promene temu.

- Ništa od toga. Jednostavno, biblioteka poseduje više od milion i petstotina hiljada izdanja, sto pedeset hiljada rukopisa, mnoštvo mapa išezdeset hiljada kodeksa podeljenih u nekih tridesetak fondova. Od svegatoga, mi poznajemo sadržaj samo nekih pet hiljada, uprkos činjenici da senjihovom katalogizacijom bavimo još od 1902. godine. Jedna osoba ne možeda izađe na kraj s više od desetak godišnje. Mnogo je vremena potrebno dase oni pročitaju, tako da će verovatno proteći još čitav vek pre nego što sezaista bude znalo šta sve skriva Vatikanska biblioteka. Zapravo, svakegodine dolazi do nekog novog otkrića, kao što je na primer

VI knjiga Ciceronove Republike; ali prilično sumnjam da će se jednogdana pojaviti mapa koju je stvorio... sam Bog. To bi bilo...

Otac Sansovino se iznova prekrstio.- Ako je Bog predao Mojsiju tablice s Deset božjih zapovesti, ne znam

zbog čega je nemoguće da je napravio i mapu sveta - uporno je insistiraoHunio.

- Zato što ni u jednom tekstu nema pravog dokaza o postojanju takvemape.

- I te kako ga ima, princeps izdanje Pjerusa Valerijanusa je spominje, a točine i slikar Džozef Severn i pesnik Džon Kits u svojim pismima.

- Uveravam te da sam pročitao pisma Džona Kitsa, i nigde nema ninagoveštaja o bilo kakvoj mapi.

- Kits nije bio svestan toga šta je imao u rukama, kao ni Severn, i zbogtoga je posle pesnikove smrti, i pod izgovorom da se radilo o zaraznojbolesti, Crkva preuzela mapu i spalila sva pisma u kojima je bilo reči opapirusu koji je Severn kupio od pastira na protestantskom groblju.Verovatno se sada nalazi u Tajnom arhivu.

Na tren, imao sam utisak da slušam Smita, a ne Hunija.

- Sve su to puke fantazije! Tajni arhiv je ustanovljen radi čuvanjazvaničnih dokumenata, a ne da bi bilo šta skrivao.

- Ceo svet zna da unutar Tajnog arhiva postoje drugi tajni podarhivi.Zanima me zašto nikada niste obznanili ni jedan jedini dokument koji stezatrpali tamo dole.

- Možda je odgovor u činjenici da Vatikan kao država postoji tek osam ipo godina. Zar dete od osam godina može imati neke tajne koje nikom nesme da poveri? Ne. Sve u svemu, možda samo sitne i nevine grehe bezmogućih posledica.

Hunio se grohotom nasmejao pre nego što je prešao na dalje ispitivanje:- Istina je da je Vatikanska država skorašnja tvorevina, ali je isto tako

istina i da Crkva postoji već više od hiljadu devet stotina godina, i da je njenopstanak u velikoj meri zavisio od njene veštine da kontroliše informacije osvojim aktivnostima i odnosima sa svojim neprijateljima. U tome se Vatikanne razlikuje ni od jedne druge zemlje, samim tim i što je vaša malena državapodignuta iznad džinovskog podruma, mračnog i tamnog, što vamomogućava da sakrijete sve ono što, zbog dekora ili prikladnosti, nijepreporučljivo da izađe na svetlost dana. Ako na bilo koga ličite, onda tosigurno nije osmogodišnje dete, već sam đavo.

Na toj tački je njihovo prijateljstvo već počelo da prelazi u očigledansukob mišljenja.

- Ponekad imam utisak da si ti sve drugo samo ne učen čovek. Iako jejasno da je politika dosta povezana s promenom koju si izgleda pretrpeo.Savršeno dobro znaš da većina fondova koji se čuvaju u Tajnom arhivu nesme biti izložena dnevnoj svetlosti. Pojedine knjige i rukopisi ne mogu čakbiti ni otvoreni a da se pri tom ne izlože riziku da zauvek budu upropašćeni.Jedna je stvar prineti tekst nekom drugom izvoru svetlosti, a drugo je kadon dođe u dodir sa sunčevom svetlošću. Tajnost nema nikakve veze s tim.

- Zbog toga je to savršeno mesto za skrivanje tako „jedinstvenog“dokumenta kao što je Tvorčeva mapa. Ako mi ti ne pomogneš, moraću da seobratim za saradnju nekom drugom skriptoru.

Činjenica da je Hunio nagovestio da je bio spreman da potplati nekogdrugog bibliotekara nije poljuljala sveštenikovo strpljenje; upravo suprotno,uzvratio mu je sasvim učtivo:

- Najbolje bi bilo da uđemo, ili će tvoje zvanice umreti od dosade.- Ali meni ta tema zvuči vrlo zanimljivo - umešala se Monce.- Nije to ništa u poređenju s blagom koje se skriva iza ovih zidova.

Sledite me - dodao je sveštenik.Možda Hunio, Monce, pa čak ni sam otac Sansovino nisu bili u stanju to

dovoljno da cene, ali prvo bogatstvo te biblioteke bilo je samo zdanje, deloDomenika Fontane, arhitekte koji je postavio osnove modernog Rima.Popeli smo se uz stepenište koje je delilo predvorje Belvedere del de Pinja i,nakon što smo prošli brojne prostorije i hodnike koji su nas odveli dopredvorja Papagajos, stigli smo do stare palate pape Nikole V, koja je bilasedište prve biblioteke u Vatikanu. Raspoređena u četiri prostrane salenejednake veličine, ona je budila divljenje onako gusto ukrašena freskamakoje behu delo Meloca da Forlija, Antonijaca Romana i braće Domenika iDavida Đirlandaja. Odatle smo nastavili svoje putešestvije do ulaza u salonSiksta V, gde smo, uglavljene u zidove, videli prelepe izrezbarene klupe,delo Đovanina Dolčija, arhitekte Sikstinske kapele. Rezbarija je bilo i naormarima drevne biblioteke, poluotvorenih vratnica, unutar kojih su knjigebile horizontalno poređane, kako je to bio običaj u bibliotekama iz te epohe.Pomisao da su na tim klupama nekada sedeli umetničke veličine poputRafaela ili Bramantea meni je delovala i više nego uzbudljivo. Naše sledećeodredište bili su galerija i prethodno spomenut salon, koji je zauzimaoogroman prostor, s više od šezdeset metara dužine i petnaest metara širine.Pažnju je naročito privlačila uravnoteženost arhitekture i dekoracije, bezobzira na neizbežno maniristički karakter.

- U drvenim ormarima koje vidite nanizane uza zidove nekada su držanioriginalni rukopisi, ali u vreme Pavla V, početkom XVII veka, zaključeno jeda je dokumente bolje čuvati u nekoj drugoj prostoriji. I upravo tada jeosnovano ono što je u čitavom svetu poznato kao Tajni arhiv - uputio nas jeotac Sansovino. - Aii to svakako nije učinjeno s ciljem da se bilo šta sakrije;prosto, tokom XVII veka priključeni su obimni fondovi, poput bibliotekePalatina de Hajdelberg, rukopisi iz vlasništva vojvoda od Urbina i onikraljice Kristine od Švedske, što je stvorilo potrebu za zauzimanjem većegprostora.

Posle toga smo obišli te nove sale, tavanica ispunjenih freskama koje su,između ostalih tema, predstavljale i prenošenje egipatskog obeliska na Trgsvetog Petra, čime se pozabavio lično Fontana. Bio je to posao koji je ovomarhitekti doneo titulu „Gospodar obeliska“. I konačno, poseta nas je dovela ido čitaonica. Ona prva, ujedno i najveća, poznata kao Lavova sala, u častpape Lava XIII, koji se pobrinuo za modernizaciju biblioteke, i kojom jedominirala jedna skulptura pape, raspolagala je s dva broda od kojih je svaki

imao po dve terase, a s jedne od njih se mogla videti moćna kupola svetogPetra. Odatle smo nastavili do biblioteke Ćićonara, posvećene knjigama oumetnosti i drevnim veštinama, prošli smo kroz kabinet za numizmatiku, aobilazak smo završili u sali Manoskriti, jednoj prostoriji srednje veličine kojabeše pretrpana stolovima sa stalcima i zidova tako besprekorno bele boje daje podsećala na uredan umetnički atelje. Tuce učenjaka oštrog pogleda,opremljenih lupama i rukavicama, nastojali su da protumače neke odmnoštva dokumenata pod budnim pogledom skriptora. Čulo se samošuškanje hartija koje su, nalik ogromnim krilima leptira, ispuštale fineoblačiće prašine prilikom okretanja. Ali, ako je sala s rukopisima stvaralaidiličnu sliku jednostavne lepote, ništa manje nije bilo zanimljivo ni ono štoje biblioteka skrivala u svojoj utrobi. Nije uzalud nazivana „Bibliotekom nadbibliotekama“, kako su imali običaj da kažu stručnjaci, jer to beše najvažnijicentar istorijske dokumentacije na celom svetu. Među tim zidovima senalazio čuveni „Kodeks B“, Biblija koju je Konstantin poklonio glavnimbazilikama nakon svog preobraćenja u katolicizam, 325. godine; bilo je tuMikelanđelovih rukopisa, Petrarkinih, Danteovih i Bokačovih; nekihCiceronovih tekstova; pisma Lukrecije Bordžije upućena njenom ocu, papiAleksandru VI; poslanice Henrija VIII upućene Ani Bolen; poruke caraJustinijana za Martina Lutera; tu se moglo pronaći i mnoštvo arapskihkodeksa, grčkih, hebrejskih, latinskih, persijskih, i tako dalje, i tako dalje...

- Ključevi koji čuvaju ova blaga jesu opreznost, suzdržljivost i mudrost.Sada želim da vam pokažem onih dvanaest novih kilometara metalnihpolica koje je Sveti otac nedavno naredio da se postave - obavestio nas jeotac Sansovino.

- Dvanaest kilometara! - uzviknula je Monce.- Kojima treba dodati i onih trinaest već postojećih, što ukupno čini

dvadeset pet kilometara. A da i ne spominjem police u Tajnom arhivu. Sveu svemu, kada se saberu Varikanska biblioteka i njen Tajni arhiv, govorilibismo o nekih pedesetak kilometara polica. A verujte mi da nam i daljenedostaje prostora.

- Pije XI prvo je bio bibliotekar, pre nego što je postao svešteno lice -umešao se Hunio - tako da je jednog lepog dana poslao u Vašington desetsveštenika koji su bili stručnjaci za bibliotekonomiju kako bi tamo izučilitehnike klasifikacije, u Kongresnoj biblioteci Sjedinjenih Država.

Setio sam se da je sekretar Olara pokušavao da prevede nemam pojmakoju knjigu o pravilima katalogizacije Vatikanske biblioteke, sa Šekspirovog

jezika na kastiljanski.- Samo, zabranjeno je bilo šta dodirivati - upozorio nas je otac Sansovino.Kad smo obišli nekoliko krugova po tom lavirintu polica krcatih

knjigama, stekao sam utisak da zalazim u neki misteriozan i ujedno sablasansvet. Možda je to bilo zbog tame ili usled nedostatka vazduha, ali uskoro jepočeo da me obuzima isti onaj osećaj koji me je spopao i kada sam posetiokatakombe San Kalista, u Ulici Apija: svi hodnici su mi izgledali jednako,sve te silne police, međusobno povezane u nizovima beskrajnih niša,delovale su mi jednako. Čak se osećao i miris vlage. Pomislio sam kako jebilo neuobičajeno naći se na tom mestu, hodajući za ocem Sansovinom iprincom Ćimom Vivarinijem, koji se već spremao za novi napad, nakon štose izvesno vreme suzdržavao.

- Ovi hodnici su stvarno dosadni! Pa ovde ima samo knjiga! - žalio seHunio.

- A šta ti misliš da treba da se nalazi u biblioteci, ako ne knjige? - ljutio seotac Sansovino.

- Tajne, Đordano, hoćemo tajne! - ponovo je povikao princ.- Sada ću vam pokazati „kliniku“, jedno od najvažnijih mesta u biblioteci

- umešao se bibliotekar. - Iako se možda na prvi pogled ne čini da je tako,osim prljavštine, oštećenja, mikroba, insekata i cepanja prilikom prethodnihrestauracija, veliku opasnost za jednu knjigu predstavlja i vlaga. Ukolikoprocenat vlage nadmaši 55 posto, to je loše, a ako je temperatura niža od 18ili viša od 21 stepen, ne valja ni to. Iz toga možemo doći do zaključka da jenajgori neprijatelj jedne biblioteke upravo sama ta biblioteka.

Posmatrao sam različite vrste mastila, razne četkice, zlatno jastuče kao imnoštvo drugih raznolikih instrumenata koje su stručnjaci koristili zarestauraciju, kada se princ oglasio:

- Spreman sam da ti ponudim čak dvesta pedeset hiljada lira za tu mapu.U prvom trenutku, Hunijeve reči sam protumačio kao novo iskušavanje

njegove sopstvene smelosti, ali sam odmah posle toga po izrazu njegovoglica shvatio da je govorio sasvim ozbiljno, da je njegova namera zapravo bilada skriptora stavi na probu.

- Mislim da ti je proređeni vazduh ovog mesta pomutio mozak -odgovorio je otac Sansovino.

- U pravu si, možda sam počeo da gubim razum. Podižem ponudu napola miliona.

Svakako, prinčev predlog se graničio s razumom.

- U redu, Hunio, postigao si svoj cilj: izgubio sam strpljenje. Vratimo sesada na površinu - ljutito je uzvratio sveštenik.

- Monce i Hoze Marija su svedoci da sam pokušao da te ubedim mirnimputem. Ono što će se od sada pa nadalje dešavati biće isključivo tvojaodgovornost - upozorio ga je Hunio.

- Možda bi se moja odgovornost umanjila kad bih dopustio da me„nagovoriš“, kako bi ti rekao, uz pomoć tvojih lira? Ali to se nikada nećedesiti.

- Bez obzira na tvoju sumnjičavost, voleo bih da radimo zajedno, rame uzrame.

- Rad s tobom bio bi jednak udruživanju s Musolinijem, ili što bi bilo jošcrnje, s njegovim gospodarom: Hitlerom. Ja slušam samo Svetog oca, koji jepastir crkve našeg jedinog Gospoda, Isusa Hrista.

- Ja od tebe ni ne tražim da okreneš leđa Hristu; ali kao što postojinebeska sila, postoji i ona zemaljska, mnogo bliža i prozaičnija, koja zahtevada bude predvođena čvrstom rukom čoveka. Pomisli samo na to kakopostupaju komunisti u Rusiji, i razumećeš da je Bog u jednakoj opasnosti dabude ugušen kao i cela naša civilizacija. Zar Pije XI nije rekao da jekomunizam suštinski izopačen jer poriče osnove nastanka ljudi, bogova,razuma i prirode, pa i samog života, kao i da radi prevlasti ima potrebu dase potvrđuje kroz despotizam, nasilje, pomoću biča i tamnica?

- Zaista, papa jeste tako rekao; ali ja ti tvrdim da se ni njegovo poimanjenacizma ne razlikuje mnogo od toga. Ne, prijatelju moj, vera, pa samim timni Crkva, nisu u opasnosti; sasvim suprotno od ideologija, jer u svojoj sržipolitika nije ništa drugo nego slučajni i trenutni splet okolnosti. Zar mislišda iko može da poveruje da će Treći rajh trajati hiljadu godina, onako kakopredviđaju njegove vođe? Budi siguran da u čitavoj Istoriji ne postojinijedna večna vladavina koja bi bila iznad božje moći, jer on je tvorac svihsila. Večnost nije ljudsko svojstvo, ona ne pripada čak ni ljudskoj duši. Inemoj misliti da su to samo moje reči. One su već dugo zapisane, a samaIstorija je dokazala da su one tačne. I stoga se bojim da si ponesen političkimushićenjem koji bičuje svet poput najnovije mode. Ali isto kao što sadaosećaš polet i zanesenost, kada budeš prevazišao osećaj opijenosti, ponovoćeš se naći zaslepljen svetlošću stvarnosti.

- Moguće je da imaš pravo, ali ni Crkva neće preživeti novih hiljadugodina ukoliko komunistički režim proširi svoje kandže po Evropi. Mojaponuda i dalje važi - navaljivao je Hunio.

I tako se okončala naša poseta Vatikanskoj biblioteci, naglo ineočekivano, sukobom Hunija i oca Sansovina. Ali čovek nije morao dabude lisac da bi shvatio da su se oni, uprkos razlikama među njima koje subile pozamašne, međusobno upotpunjavali. Nešto slično se zbivalo i sHunijem i Monce; pa i s Monce i sa mnom. Svi smo mi bili potrebni jednidrugima, svi smo mi bili karike jednog te istog lanca, bez obzira na to što sunaše želje i interesi bili drugačiji. Kao što je rekao i pesnik Helderlin: „Tamogde postoji opasnost, ima mesta i za spas“; dakle, zato se suprotnosti iprivlače, u toj meri da čak mogu da postanu jednake.

PETNAESTO POGLAVLJE

Na dan 24. decembra, po naredbi sekretara Olare, svi smo se okupili ucrkvi Santa Marija de Monserat, smeštenoj u Ulici di Monserato, kako bismoprisustvovali jutarnjoj misi. Izgrađena na temeljima jednog prihvatilišta zakatalonske hodočasnike, po narudžbini pape Aleksandra VI, crkva jepreobraćena u središte okupljanja španske kolonije u Rimu, još od XVIIveka. Nije bilo proslave vezane za Španiju koja se ne bi religijski obeležila utoj crkvi. Stepenište na ulazu služilo je kao sastajalište, gde su novopridošliiz Španije prepričavali poslednja dešavanja s Poluostrva, a oni koji su sespremali za odlazak skupljali su pisma, poruke i sitnice koje je trebalo dapredaju određenim rodacima i prijateljima. To je, takođe, bilo i središtegovorkanja i raznoraznih glasina.

- Kako se radujem što vas vidim! Ali, šta radite ispred vrata po ovakvojhladnoći? Uđite s nama, najlepše vas molim - gospodin Fabregas jepozdravio Hunija.

Princ, čije prisustvo na tom svetom činu nije bilo unapred najavljeno,opravdao se jednim izgovorom koji je sve iznenadio:

- Zahvaljujem vam se, gospodine Fabregas, ali ja čekam kralja.- Kralja Italije? - zainteresovao se gospodin Fabregas, na granici između

zbunjenosti i zadivljenosti činjenicom da bi Vitorio Emanuel III lično mogaoda prisustvuje religijskoj službi.

- Ne, ja čekam vašeg kralja, kralja Španije.Gospodin Fabregas nije imao u vidu da u očima jednog plemića kraljevi

nikada ne gube svoje titule, čak ni kad bivaju primorani da pobegnu glavombez obzira, kao što beše slučaj s Alfonsom XIII.

- Onda se vidimo na izlazu. Voleo bih da vladaru stegnem ruku - izjavioje gospodin Fabregas, s izvesnom dozom saučesništva u glasu.

Sudeći po onome što je Hunio ispričao Monce te iste večeri, za njegovoprisustvo na tom mestu bilo je zaslužno naređenje dobijeno direktno oddučea, kome se don Alfonso XIII obratio za pomoć kako bi iznova povratiopresto; bez obzira na to što Musolini nije bio baš oduševljen podržavanjempolitičkih aktivnosti falangista, ipak je želeo da održava dobre odnose sašpanskom kraljevskom porodicom, jer niko nije mogao znati kako će se

stvari razvijati u budućnosti, a nije bilo bolje osobe od jednog princacrnokošuljaša za ispunjenje tog zadatka.

Pet minuta nakon što se dvorana crkve napunila, stigao je i kralj u pratnjikraljice, svoje dece i novinara Cezara Gonzalesa-Ruana, koji je pratiokraljevo kretanje u izgnanstvu, s ciljem da o tome napiše reportažu.

Tokom službe, responzorij za sve one koji su pali imao je veću težinunego sama propoved, tako da je skoro cela misa protekla u molitvama.Molili smo se za ukupno šesnaest smaknutih biskupa, za njih sedam koji sunestali bez traga, za onih pet hiljada osam stotina ubijenih vernika i za šesthiljada pet stotina masakriranih sveštenika, a da i ne spominjem na desetinehiljada civilnih žrtava. Međutim, niko se nije setio sveštenika za koje jeFranko naredio da se pogube u Viskaji zbog njihove nacionalističkeideologije, kao ni civilnih žrtava s druge strane. Preostalo nam je samo jošda se pomolimo da taj kralj izboranog i tužnog lica nalik istopljenoj sveći,koji je sedeo u prvom redu, povrati svoj presto koji mu je taj sveopšti svetskihaos oduzeo. Naizgled je Alfonso XIII bio veoma utučen, jer su njegovijedini izvori zabave bili bridž i žene. S kartama nije bio naročito vešt, iizazivao je sažaljenje među onima koji su ga pobeđivali; za razliku od toga,što se tiče žena, svi su se slagali s mišljenjem da je njegovo veličanstvo biorođeni zavodnik, jer je lista njegovih ljubavnica u Španiji bila beskonačna.Međutim, situacija se iz temelja promenila od njegovog dolaska u Rim. Sadaje morao sa svojim damama da spava u jednoj hotelskoj sobi, gde je i živeo, ada i ne spominjem to da se hronična bolest od koje je patio znatno pogoršalausled traume koju je doneo sam pojam izganstva, zbog čega su žene bivalesve manje zainteresovane za njega. U takvoj situaciji, i imajući u vidu da jejedan Burbon bez žena samo upola Burbon, kako je neko jednom rekao, kraljse prvo preobratio u duha, a onda je počeo da podseća na gubavca, do temere da bi neki Italijan kad izgovara njegovo ime istovremeno morao dakucne u drvo. U tome se Hunio takođe razlikovao od svojih connazionali, jermu nije smetalo da sedne s kraljeve leve strane, rame uz rame, čak mu je iruku pružio kada je don Alfonso kleknuo posle pričešća.

Po završetku religijske službe, ja sam se zadržao na izlazu crkve zajednos grupom drugih Španaca (među kojima su bili i cela porodica Fabregas isekretar Olara), jer smo želeli da vladaru poželimo srećan Božić. I danaspamtim kako je don Alfonso rekao Cezaru Gonzalesu-Ruanu kada su izašlinapolje:

- Ne mogu da shvatim kako iko može da se žali na hotele. Mnogo su bolji

od kraljevskih palata.To je bio prvi i poslednji put da sam don Alfonsa čuo kako govori, ali iz

nesigurnog tona njegovog glasa činilo mi se da je tačno ono što je u jednomdnevniku zapisano o nomadskom životu koji je kralj vodio: „Njegova dušakao da se tvrdoglavo upinjala da što pre pobegne od prošlosti koja ga jeneprestano pratila...“ Viđeno izbliza, na licu don Alfonsa kao da su seutisnuli svi oni pridevi koje su mu hroničari i novinari pripisivali: polemičnikralj, paradoksalni kralj, kralj izdajnik, verolomni kralj, odbačeni kralj,ukleti kralj, karlista i kralj patriota. Ja ne znam koji se od tih prideva najboljeslagao s njegovom ličnošću ili s njegovim postupcima, ali ono što mi bešejasno jeste da je don Alfonso napustio Španiju tvrdeći kako na taj način želida izbegne reku krvi, mada je zapravo otišao iz zemlje stoga što nije mogaoda računa na podršku vojske za izazivanje upravo te reke krvi koja bi muomogućila da sačuva presto.

Godinama kasnije, kada je sam Cezar Gonzales-Ruano zapisao da „smrtmože da se sastoji od postepenog gubitka navike da se živi“, bio sam siguranda je te reči napisao misleći na Alfonsa XIII, jer već tada, oko Božića 1937.godine, on je bio ostao bez želje za životom, možda svestan da će izdahnutiu jednoj hotelskoj sobi, koliko god ona udobna bila, a da će njegovi posmrtniostaci počivati u crkvi gde je tog dana prisustvovao misi, kako se kasnijestvarno i zbilo.

Ali na to Badnje veče, za mene kao da je bilo rezervisano još jednoiznenađenje. Dok sam se uz Ulicu Garibaldi uspinjao ka Akademiji, udruštvu Rubinjosa, on je izjavio:

- Moj stipendisto, vraćam se u Španiju.- Uspeo si da središ da te pošalju kući? To je stvarno dobra vest!

Čestitam! - uzviknuo sam.- Ne idem kući, moj stipendisto, nego na front. Prijavio sam se kao

dobrovoljac.- Dobrovoljac, Rubinjose? Ja imam jednog prijatelja u Španiji koji ima

običaj da kaže da se dobrovoljno odlazi samo u javnu kuću - dodao sam.- Bili ste u pravu. Ne mogu da nastavim da živim u ovom mraku.- Ja nikada nisam bio u pravu u vezi s bilo čim, Rubinjose. Osim toga, ko

će me nazivati budalom kada se popnem na terasu i zurim u pejzaž kaozanesen?

- Imao sam jednog rođaka koji je bio sveštenik u Barseloni. Pronašli sunjegov leš, s krstom urezanim na čelu.

- Žao mi je.- Meni je žao što moram da boravim u ovom gradu bogomoljki i

naparfemisane gospode. Olara je cenzurisao informacije kako ne bi došlo dodiplomatskih incidenata, ali mnoge Italijane koji su poslati u Španiju morajubajonetima da teraju na front, jer čim čuju kako zvižde meci oni se useru ugaće. Znate li šta se dogodilo u Gvadalahari? Ja ću vam kazati, s obzirom nato da Olara nema nameru to da ucini. Nakon što su poražene, ltalijansketrupe su pobegle glavom bez obzira, tako da je vojna policija morala da sepozabavi tim slučajem. Na kraju su uspeli da okupe deset hiljada Italijana ukoncentracionom logoru u Puerto de Santamarija, od kojih su tri hiljade bilidezerteri, a još dve hiljade njih su proglašeni nesposobnim i vraćeni su uItaliju. U međuvremenu, mi koji smo zaista spremni da prolijemo svoju krvza Španiju, mi se sunčamo po nekim terasama u Rimu.

Rubinjos je svoj govor zaključio tako što je teatralno pljunuo na tlo.- I ti bi se uneredio u gaće kad bi morao da se boriš za neku zemlju koja

nije tvoja. U redu, Rubinjose, ako želiš da prosipaš metke, samo ti idi, alinemoj mi reći da sam ja taj koji ti je ubacio tu ideju u glavu, jer kad bi ti senešto dogodilo, bilo bi mi krivo...

- Ne brinite, moj stipendisto, niste mi vi utuvili tu ideju u glavu. Ja samčovek od akcije, a ne od ideja. Ako će vam poslužiti kao uteha, kazaću vamda mi i vi ličite na naparfemisanog Italijančića.

Rubinjosovo omalovažavanje vratilo je spokoj u moju dušu.- Da biste se uverili da se ne žalim iz čistog hira, moj stipendisto,

pogledajte kako me je danas berberin posekao - nastavio je.- Rekao sam tom čoveku da me ošiša na nularicu i da me dobro izbrije,

sasvim jednostavno, a on je počeo da mi sapunja kosu, da mi utrljava nekemasti po licu i da me prska mirisima toliko da me je uhvatila mučnina. Sveu svemu, toliko me je unervozio da na kraju, cap!, posekao me je po obrazu.

- To se u Rimu naziva fare bella figura, to jest ulapšavanje izgleda. Rimskiberberini smatraju se umetnicima, a njihova je obaveza da svoje mušterijeulepšaju što je to više moguće.

- Kad bi se španski berberini toliko posvetiii tom fare bella figura, kako vikažete, svi bi završili u zatvoru zbog uvrnutog ponašanja.

- A ako se ispostavi da, kad stigneš u Španiju, shvatiš da ti nedostajeRim?

- Niti ću ja njemu nedostajati, niti on meni. Jedina veza koju sam imao sovim gradom je potpuno ista kao i ona s Marisinjom, mojom prvom

devojkom: gledati, ali ne dirati. Ne, ne smatram se ja zaljubljenikom u Rim, izato ne brinite za mene, stipendisto moj - razuveravao me je Rubinjos.

- Kada odlaziš? - zanimalo me je.- Sutra popodne se ukrcavam u Ostiji. Brod plovi do Malage, gde ću se

pridružiti Kepovoj vojsci.- Razumem.Ostatak uspona prešli smo ćutke, svaki zadubljen u sopstvene misli i

izbegavajući sumnje koje su podsećale na male uragane. Kada smo stigli navrh brda Aureo, jedan hladan nalet zapadnjaka podsetio me je na vetarludosti koji je duvao svetom. Kada smo došli do daha, nekako spontano smose zagrlili i jedan drugom poželeli sreću.

ŠESNAESTO POGLAVLJE

Na dan 26. decembra, Ćesare Fontana, majordom Akademije, ispričaomi je jednu prilično zamršenu priču. Kako se čini, Rubinjos mu je ostaviojednu knjigu da je on meni diskretno preda (to jest da ne sazna sekretarOlara), a moj zadatak je bio da je dalje prosledim Monce, nakon štopročitam belešku koja se nalazila unutar nje, s obzirom da je taj primerakzapravo pripadao biblioteci Akademije.

Čovek hladnog i bezizražajnog pogleda, iako obdaren zavidnomfizičkom spremnošću, majordom Akademije imao je običaj da koristipriiično bombastičan rečnik, što je naučio od samog Olare. U stvari, on jepredstavljao sekretareve oči i uši u tom zbrkanom i prozaičnom svetudomaćih poslova, mada je on svoju ulogu počeo da upotrebljava i usopstvenu korist, izigravajući autoritet dostojan nekog kraljevića. Na njegaje spadao sav teret održavanja kuće, tako da kada je nekome bila potrebnaelektrična sijalica ili bi mu se polomila stolica, morao je da se spremi zapregovore. Onima koji nisu bili dovoljno mudri, sledovala je kazna u viduodugovlačenja. Stoga se opštenje s majordomom pretvorilo u posao u komsu obe strane nastojale što više da ućare.

- Šta tražite zauzvrat za vaše ćutanje? - pitao sam ga, bez okolišanja.- Pošto se radi o zabranjenoj knjizi, naplatiću vam deset lira - rekao mi je.- Vi ste pravi lopov, don Ćesare. U Akademiji nema zabranjenih knjiga,

barem koliko ja znam - pobunio sam se.- Grešite. Mnoge od knjiga koje postoje u ovoj kući potiču iz

republikanske epohe. A u Frankovoj Španiji su republikanske knjigezabranjene - zaključio je.

- Franko još uvek nije dobio rat, pa samim tim nijedna knjiga nijezabranjena - suprotstavio sam se.

- To je istina, ali kako se ova institucija nalazi po strani od otvorenihsukoba, sve što se oseća na Republiku zapravo smrdi. Čuo sam sekretarakako kaže da namerava da napravi lomaču na kojoj će spaliti sve knjigecrvenih, i to kad ostali to budu najmanje očekivali.

Nisam želeo dalje da se raspravljam s majordomom, te sam pristao naucenu bez daljih prigovora.

Takozvani zabranjeni naslov nije bio ništa drugo do Pobuna masa, od donHozea Ortege i Gaseta. Samo sam se nemo nasmešio.

Pitanje je bilo šta je jedan prizeman i naizgled nefilozofski nastrojen tippoput Rubinjosa tražio u toj knjizi. Pretpostavio sam da je možda Monce toznala. Zatim sam potražio poruku koju mi je spomenuo majordom. Upitanju je bilo jedno parče hartije ispisano urednim rukopisom, koji jepodsećao na nizove istovetnih mrava. Tu je pisalo:

Moj stipendisto, molim vas da mi oprostite zbog komentara koje sam onevečeri izgovorio u vašem prisustvu. Vi niste krivi ni za šta (mislim na mojeodluke), a čak se i ne osećate baš tako mnogo na kolonjsku vodu (iako samvam bio nagovestio upravo suprotno). Već mesecima se trudim da zavedemred u svojoj glavi jer ponekad ne razumem zašto činim neke stvari. Pokušaosam da rešim svoje probleme slušajući Radio Vatikan i razgovarajući svama, ali je haos u meni i dalje ostajao, kao neki od onih parazita koji sehrane na tuđ račun. Ne znam da li sam dovoljno jasan, ali u ovom slučajusu najvažnije činjemce. Gospođica Monce me je oduvek podsećala na anđela,i zaista u svom zivotu nisam upoznao nijednu osobu tako dobru i koja takomnogo zna o knjigama, pa sam pomislio da bi možda ona mogla da mipomogne. Nakon što sam joj izložio svoj slučaj, kazala mi je da je mojproblem egzistencijalan (da ne bih ispao budala, sakrio sam od nje da nisamimao pojma šta to znači, i da budem iskren, i dalje mi to nije jasno), a ondami je preporučila ovu knjigu. Da, tu koju sada vi držite u rukama. Kako jetvrdila gospođica Monce, autor tog dela je bio neki čuveni filozof koji jeizjavio „ja sam ja i okolnosti koje me okružuju, i ako ne uspem njih daspasem, spasiću se ja “, što treba da znači da smo svi mi uslovljeni svetomkoji nas okružuje. Ja nemam prava da se podsmevam filozofiji zbog toga štomoj mozak ne može da pojmi tako nešto, ali mi se čini kao pravi zločin dajedan gospodin filozof mora da napiše čitavu knjigu samo da bi izrekaosličnu tričariju. Ne zato što se ne slažem s takvim shvatanjem stvari, večstoga što se radi o nečemu što zna svako novorođenče, čim prvi put ugledasvetlost dana. Tačno je da nisam stigao dalje od trećeg poglavlja, ali i to mije bilo dovoljno da dođem do izvesnih zaključaka. Prvi: gospodina Ortega iGaseta teško da iko može da razume, što je čest slučaj s Ijudima koji supreviše inteligentni. On toliko dobro piše na kastiIjanskom da mi to liči na

neki sasvim drugi jezik. Drugi: ako mi se i ne dopada moj trenutni život,onda je to upravo zbog okolnosti koje me okružuju. Treći: da bih ponovopostao onaj pravi ja, moram da izmenim svoje životne okolnosti. Četvrti:samo u slučaju da ja ponovo budem onaj stari ja, i okolnosti će biti prave. As ciljem da postignem ono što sam izložio u ovoj poslednjoj premisi, smatraosam nužnim da se prijavim na front.

Živela Španija!

Vojnik Rubinjos

Napomena: Čuvajte gospođicu Monce, jer imam osećaj da ni njeneživotne okolnosti nisu baš najbolje. Ona lađa koja je ukotvljena kod brdaAventin, jednog će dana isploviti.

Kad sam sve to pročitao, potražio sam Monce, da bih ispunioRubinjosovu drugu molbu, kao i da bih joj usput pokazao poruku i zamolioje za objašnjenje.

- Preporučila sam mu tu knjigu jer je Ortega pravi humanista u jednomdehumanizovanom svetu, a pomislila sam da je Rubinjosu bila potrebnaupravo ta ljudska toplina, razumevanje - objasnila mi je.

- Možda Ortega i jeste to što kažeš, ali Rubinjos je metak u burencetujednog mitraljeza koji nisam upravo na taj dehumanizovani svet. Možda jetrebalo da ga posavetuješ da čita Bibliju - rekao sam.

- On mi je kazao da mu je posle razgovora s tobom, svaki put kad bi senagnuo preko terase, Rim izgledao kao rasporena utroba, prosutih creva.Splet ulica u centro storico uporedio je s opnastim kanalima bezbroj putaispresavijanih creva, čiji su gastrični sokovi postepeno izjedali zgrade, crkvei spomenike. Prema njegovim rečima, neće proći još mnogo a ovaj će gradbiti uništen i pretvoren u ruševine, jer je sve u njemu već trulo i krhko, pa ćena kraju i propasti. Da budem iskrena, zapravo je trebalo da mu predložimda se obrati nekom psihijatru.

- Ko god se približi kamenoj ogradi te terase kako bi noću posmatraograd može da vidi bilo šta, čak i ono što ne postoji - izjavio sam.

- Za njega je Rim bio gori od tamnice - primetila je Monce.- Nadam se da za tebe to nikada neće postati - prošaputao sam.- A zašto bi se to meni desilo?

- Zato što veruješ da je brdo Aventin u stvari lađa spremna zaisplovljavanje. I tebi su takođe počele da se priviđaju stvari koje zapravo nepostoje.

- Svi mi možemo da vidimo nešto što postoji samo za nas. A u timvizijama nalazi se koren onoga što nazivamo nadom - pravdala se.

- Onda sačuvajmo nadu da je Rubinjos doneo ispravnu odluku.Ja sam znao da je princ Ćima Vivarini prethodnog jutra otputovao ka

Veneciji, gde je trebalo da provede nekoliko dana u društvu svoje porodice,a imajući u vidu da sam tokom poslednjih nedelja dosta toga propustio,iskoristio sam tu priliku da pozovem Monce na ručak.

- U ime starih dobrih vremena - naglasio sam, primetivši da jeneodlučna.

- Prihvatam, pod uslovom da posle pođeš sa mnom da nešto obavim. Aline pitaj me šta. To je tajna.

- Dogovoreno.Izabrao sam restoran Alfredi, jedan od najpoznatijih u gradu. Možda zato

što se Monce bila navikla da posećuje takvu vrstu lokala u pratnji Hunija,nije mi prigovorila zbog troška. Naručili smo zuppa all’ortolana, da bismo seprvo zgrejali, a potom fettucine all’Alfredo, jelo čija je slava prešla i prekoAtlantika, zahvaljujući jednom čuvenom glumačkom paru, DaglasuFerbenksu i Meri Pikford.

Sačekao sam da se puter s površine istopi i da se u njenim ustima spoji smrvicama sira parmezana, a onda sam joj rekao:

- Nedostaje mi da se češće viđamo. Trebalo bi s vremena na vremezajedno da izađemo.

- Hunio bi mogao da postane ljubomoran - odgovorila mi je.- Što bi još više podstaklo njegovu zainteresovanost za tebe, a što bude

veća njegova odanost tebi, to će više rasti i njegovo poverenje. A ukoliko nebi pridobila njegovo poverenje...

- Tvoja vizija ljubomore tipična je za one ljude koji je nikad nisu iskusili -prekinula me je. - Ljubomora izaziva sumnjičavost.

- A kad bih ti rekao da i mene ljubomora izjeda? Sada, u ovom trenutku,ovde i sada, osećam zavist...

- Onda bih ti ja rekla da to što osećaš prema osobi za koju veruješ da jevoliš i nije ljubav, jer bi u tom slučaju znao da zavist uslovljava nepoverenje,a ne suprotno.

Morao sam da načinim veliki napor da ne dopustim sebi nešto zbog čega

bih kasnije zažalio.Ručak smo zasladili profiterolama, u kojima smo uživali ćutke.Nešto kasnije Monce me je zamolila da je na trenutak izvinim, posle čega

je ustala i nestala iza jednih vrata za koja sam shvatio da su namenjenaposluzi. Kada se vratila, smešila se, noseći jednu poveliku kesu.

- Šta je to? - iznenađeno sam je upitao.- Ostaci za mačke - odlučno mi je odgovorila.- Za koje mačke?- Ove u Rimu. Volim da im povremeno odnesem nešto hrane.Ostao sam sasvim zbunjen, misleći da je možda prihvatila moj predlog

samo da bi potom ostatke hrane odnela rimskim uličnim mačkama.- Kada izlaziš s Hunijem, takode im nosiš ostatke? - nisam odoleo a da je

ne pitam.- Ne, jer u njega nemam dovoljno poverenja. Hajde, idemo da

nahranimo mačke. Obećao si mi.Ponekad sam imao utisak da smo Monce i ja bili poput dva lepo

vaspitana putnika koji odlučuju da zajedno proputuju svet, kao oni o kojirnagovori Stendal: svako od njih preuzima brige na sebe i smatra užitkom da zaonog drugog žrtvuje svoja svakodnevna sitna zadovoljstva, a na krajuputovanja se ispostavi da su neprestano mučili jedno drugo.

U Rimu nije postojala nijedna ruševina bez mačaka, u toj meri da su seone pretvorile u pravu turističku atrakciju. Monce je izabrala Area Sakra diLargo Tore Argentina, jedan prostrani trg skorije izgrađen, pod kojim jeotkriven jedan od najvažnijih arheoloških kompleksa u gradu, a na čijojpovršini je zajedno živelo stotinak mačaka, pegavih, belih, crnih, smeđih,tigrastih i riđih, koje su svoju ravnodušnu lenjost smestile među okrnjenestubove i napukle kamene blokove.

Kada smo stigli, nakon što smo polagano prešli celu Ulicu del Korso, većse bilo smrklo, a Area Sakra podsećala je na veliku rupu iz koje se izlivaomrak. Nije bilo nesuvislo pomisliti da su mačke koje su tu živele zapravobile duhovi drevnih Rimljana koji su nekada naseljavali tu oblast, pretori,kvestori, tribuni ili ljudi iz prostog naroda, kako su tvrdili oni najsujeverniji,jer beše istina da je bilo nečeg nestvarnog u tim oholim figurama svetlećihočiju koje su izgledale kao da će u svakom trenu iščeznuti.

- Znaš li zbog čega mi se sviđaju mačke? - upitala me je Monce,istovremeno prosipajući sadržaj kese s ostacima hrane na mestu gde jedavno pao Julije Cezar, smrtno ranjen.

- Ne.- Zbog toga što ne dopuštaju da budu pod vlašću ljudi, bez obzira na to

što njihovo preživljavanje zavisi od čoveka. Naučile su kako da prihvatajupažnju i brigu ljudskih bića, ali i da je najbolje živeti okrenut im leđima.

- To je svakako retka vrlina - priznao sam.- To se zove sloboda - ispravila me je.Ni ona ni ja nismo mogli ni da pretpostavimo da će doći i taj dan kada će

mačke Rima biti žrtvovane u ime opstanka samih stanovnika Rima. Kad godsmo Monce i ja o tome razgovarali, na površinu je izbijala njenanajidealističnija osobina, pa je tvrdila da je duh mačaka koje su Rimljanimorali da jedu kako ne bi umrli od gladi, zapravo udahnuo narodu želju zaslobodom i snagu da se bore protiv neprijatelja.

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Godina 1938. otpočela je s nekoliko važnih događaja. Monce je 11.januara napunila dvadeset jednu godinu; 31. dana tog istog mesecaFrankova avijacija bombardovala je Barselonu, posle čega je bilo sto pedesettri žrtve sa smrtnim ishodom i sto osam ranjenih, što je burno propraćenomeđu „pobeguljama“; nacionalna vojska povratila je Teruel, koji su bilepreuzele republikanske trupe;. i na kraju, 14. marta, na dan mog rođendana,Hitler je najavio aneksiju Austrije u korist Trećeg rajha, potvrđujući timeSmitove najcrnje strahove. Iako je to bilo vrlo ozbiljno, ipak je mnogo višebrinulo ono što se dogodilo mesec i koji dan kasnije, kada je objavljeno da ćefirer posetiti Rim u prvoj nedelji maja.

Mislim da je to bilo 2. maja, kada me je Ćesare Fontana, majordomAkademije, obavestio da imam posetu. U pitanju je bio otac Sansovino.Isprva sam njegovu zadihanost pripisao uspinjanju uz stepenice u UliciGaribaldi, ali ubrzo sam shvatio da je razlog bio sasvim druge prirode. Skorome i ne pozdravivši, tonom koji je izražavao zabrinutost, postavio mi jesledeće pitanje:

- Znaš li gde je naš prijatelj, princ?Prema obaveštenjima koja sam ja imao, Hunio je izvestio Monce da neće

moći da se viđaju dve do tri nedelje, budući da je određen za člana odboraza doček firera. U stvari, Hunio se prevario u proceni svoje uloge u tom„odboru“, što smo saznali tek kasnije. Na njegova pleća pali su pregovori saSvetim ocem, da ga ubedi da se sastane s Hitlerom i usput mu dopusti daposeti Vatikanski muzej. Odgovor Pija XI beše odsečan: „Ako Hitler želi dauđe u Vatikansku državu, moraće javno da zatraži oproštaj za progon kojikatolička crkva trpi u Nemačkoj.“ Hitler nije pristao, tako da je na danfirerovog dolaska Sveti otac izjavio da je tužan što u Rimu vidi krst koji nepotiče od Hrista, misleći pri tom na svastiku, a onda se povukao u svojurezidenciju Kastel Gandolfo, uz prethodno naređenje da Vatikanski muzejbude zaključan i da L’Osservatore Romano ne objavi ni jednu jedinu reč oposeti nemačkog kancelara. Neprijateljstvo između Pija XI i firera već jetrajalo oko godinu dana, od kada je prvi objavio papsku poslanicu „Mitbrennender sorge“ (S neizmernom brigom), u kojoj je naglasio paganski

karakter nacizma i osudio rasizam, na šta je Hitler odgovorio tako što jezarobio hiljadu istaknutih nemačkih katolika, od kojih je tri stotine završilou koncentracionom logoru (u to vreme se još uvek verovalo da su to biliradnički kampovi) u Dahau.

Naravno, Hunio nije nameravao da dopusti da se Hitler vrati u Berlinpraznih ruku, pa je pripremio jedno prijatno iznenađenje koje je trebalo daublaži uvredu od strane pape. Sve u svemu, pitanje koje mi je otacSansovino postavio bilo je direktno povezano s tim iznenađenjem.

- Mislim da se bavi izradom nacističkih zastava i nabavkom poslasticakojima bi udovoljio Hitleru - sarkastično sam progunđao.

- Prokletstvo! - uzviknuo je.- Smem li da znam šta se događa?- Bojim se da je Hunio ispunio datu pretnju, a što je još gore, to je jednog

čoveka koštalo života.Instinktivno sam pomislio na drugog Smita, ali me je otac Sansovino

izvukao iz zablude:- Pre četiri sata su mi javili za smrt jednog od naših skriptora, do koje je

došlo-nakon što je napustio antica libreriu gospodina Tasa u Ulici Del anima.Neko je u njega ispalio nekoliko metaka.

Sada mi je na pamet pao i prvi Smit.- A kakve veze ima princ sa smrću vašeg skriptora?Negde duboko iznutra, želeo sam da mi otac Sansovino kaže da je Hunio

bio taj koji je povukao obarač, ali njegov odgovor uveliko je prevazišao mojaočekivanja:

- Skriptor je ukrao Tvorčevu mapu - rekao je.Ostao sam zabezeknut, potpuno zanemeo. Namrštio sam se, u

iščekivanju da sveštenik porekne ili ispravi ono što je upravo bio izgovorio,ali na kraju sam ja morao da budem taj koji se prvi oglasio:

- Vi ste tvrdili da ta mapa ne postoji.Ovoga puta red je bio na oca Sansovina da se namršti. Na trenutak,

uplašio sam se da bi njegove guste obrve prosto mogle da mu otpadnu.- U izvesnom smislu, to i jeste tačno. Ta mapa samo delimično postoji -

pokušao je da se opravda.- Šta time želite da kažete?- Istina je da je Crkva posle smrti Džona Kitsa iz njegovog stana uzela

izvesni egipatski papirus, kao i da su stručnjaci koji su se ga analiziralipotvrdili da se radilo o jednoj neobičnoj mapi koja, između ostalog,

prikazuje sferičnost sveta. Mislim da je čak precizno bio iscrtan i antarktičkikontinent, koji nije bio otkriven sve do XIX veka. Tekst je bio zabeleženklinastim pismom, a ako se ima u vidu njegova starost i da je u pitanju bilajedna mapa vrlo napredna za svoju epohu, stručnjaci su je nazvali „Tvorčevamapa“. Naravno da su mogli da joj daju naziv i „Anonimna mapa“, samotako. Stvar je u tome što, mada je mapa krštena tako kako je krštena, to nemora nužno značiti da je njen tvorac bio bog. Na nesreću, mapa je znatnopropala nakon prolaska kroz mnoštvo ruku, toliko da ako bi je neko danasotvorio, uspeo bi samo da je potpuno uništi. Mapa ne može da se otvori a dase pri tom ne izgube informacije koje ona sadrži, zato sam kazao da postojisamo delimično.

- A šta vas čini tako sigurnim u to da spomenuta mapa nije božje delo,kako s druge strane tvrdi princ? - zanimalo me je.

- Postoji mnoštvo razloga. Za početak, njeno se postojanje ne spominje niu jednom svetom tekstu. Ali ima tu još nešto što nam deluje razumno: da jebog želeo da izradi mapu stvaranja sveta, da je stavimo za primer, on tonikada ne bi učinio na tako krhkoj podlozi kao što je papirus. Zar Desetzapovesti nisu isklesane u kamenu? Drevni Hetiti i Vavilonci koristili suglinene tablice, mnogo otpornije od papirusa, tako da bi bilo sasvim suludopomisliti da je Bog, a znamo za njegovu nepogrešivost, napravio takvupočetničku grešku.

Nije mi bilo teško da pronađem pukotinu u sveštenikovimargumentima:

- Postoji nešto što mi se ne uklapa u celu tu priču. Vi tvrdite da je mapatim imenom krštena u XIX veku, nakon što je preuzeta od preminulog Kitsa;međutim, knjiga Pjerusa Valerijanusa dva i po veka ranije već spominjeTvorčevu mapu - primetio sam.

- Tako je, ali tu nema nikakve dvosmislenosti. Činjenica da su stručnjaciodabrali upravo taj naziv zasniva se na tome što su znali za postojanjeValerijanusovog dela. Ali Pjerus Valerijanus je u svojoj knjizi samo preuzeojednu drevnu egipatsku legendu. on nije video mapu svojim rođenimočima.

A posle nekoliko sekundi, dodao je:- Čitava ta stvar s relikvijama je izuzetno složena, posebno kada treba

ustanoviti autentičnost svakog od tih predmeta pojedinačno. Trenutno,Sveta stolica je izbrojala postojanje više od šezdeset prstiju san HuanaBatiste. Poštovanje se odaje i trima navodnim parčićima kože Našeg

gospoda Isusa Hrista u katedralama u Amberesu, Hildešajmu i Santjago deKomposteli. Postoji isto toliko pupčanih vrpci malog Isusa u Santa Marijidel Popolo, u San Martinu i u Šalonsu. Svuda po svetu raspoređeno je dvestotine takozvanih novčića koji je Juda dobio za svoju izdaju, ima onih kojitvrde da poseduju Lazarovu lobanju, pa se čak i u Sanktasanktorumu uVatikanu čuvaju sočivo i hleb koji su preostali od Poslednje večere, poredjedne flaše s jednim uzdahom san Hozea, koju je neki anđeo ostavio u jednojcrkvi u blizini francuskog grada Bloa. Imajući u vidu da je Naš gospod IsusHrist mogao da ima samo jednu jedinu pupčanu vrpcu, svesni da je sanHuan Batista imao samo dve ruke s ukupno deset prstiju, kao i da jepostojalo trideset, a ne dve stotine novčića kojima je Juda naplatio svojuizdaju, i tako dalje, dolazimo do zaključka da su neke relikvije višak, rekaobih da ih je i više nego dovoljno. I stoga, govoriti o mapi koju je stvorio Bogskoro je kao... boutade...

- Razumem. Pretpostavljam da sada sledi prinčevo hapšenje zbog ubistvaskriptora.

- Pre će uhapsiti Svetog oca nego princa Ćimu Vivarinija. Kladim se u štagod hoćeš da će se sutrašnja štampa prema ubistvu našeg brata odnositi kaoprema atentatu koji su izvršile antifašističke i neverničke sile, čiji je glavnicilj da naruše Musolinijev režim.

- Ali policija ne može samo da sedi skrštenih ruku...- Iznad redovnih policijskih organa nalazi se politička policija, a ljudi

poput princa su oni koji je kontrolišu - prekinuo me je.- Hunio je hteo da mi uzvrati udarac koji sam ja naneo njegovom ponosu

pre nekoliko meseci.- Da vam uzvrati udarac?- Zar vam nije onog dana rekao da sam ja bio špijun u službi Vatikana?Iznenadilo me je što je otac Sansovino takvu krajnost smatrao sasvim

prirodnom.- Jeste, čim smo izašli iz biblioteke - rekao sam.- Dakle, to je istina. Donedavno sam bio špijun. Radio sam u Sodalitium

Pijanum, vatikanskoj službi za kontrašpijunažu, koja zavisi od Svetogsaveza. Moja se misija zasnivala na razotkrivanju „krtica“, a sudbina je bašmene navela na trag najvažnije od svih. Pre otprilike godinu dana, otkrilismo da iz unutrašnjosti Svete stolice cure izvesne informacije, pa smosproveli diskretnu istragu u kojoj smo otkrili identitet izdajnika. U pitanju jebio monsinjor Enriko Puči, koga je tu doveo Arturo Bočini, šef fašističke

policije, 1927. godine. Pučijevo šifrovano ime, kako smo kasnije saznali,glasilo je „Agent 96“. Tada mi je palo na pamet kako da osmislim plan kojimćemo razotkriti Pučija. Pustili smo da kruži jedan lažni dokument, spotpisom kardinalskog sekretara Države Pjetra Gasparinija, u kom smonaveli da je izvesni Roberto Đanile bio britanski agent i da je prenosiopoverljive informacije o kraljevstvu Italije i Vatikanskoj državi. Čim se tajdokument našao u rukama monsinjora Pučija, on je o tome obavestio šefapolicije Bočinija, koji se nije dvoumio da izda naređenje za traženje ihapšenje gospodina Đanilea. Problem je bio u tome što taj Đanile nije nipostojao, bio je samo moja puka izmišljotina. Tako su svi članovi Mreže Pučina kraju izašli na svetlost dana. Naravno da je samim tim i moj položaj biougrožen, zbog čega se sada bavim drugim stvarima. I tako sam fašisteostavio bez izvora informacija iz Vatikana, a taj udarac mi je uzvraćen timešto mi je Tvorčeva mapa ukradena ispred nosa. Podmićivanjem jednogskriptora oni mi poručuju da im nije neophodna špijunska mreža da bi došlido onoga što žele, a njegovim ubistvom nas upozoravaju da je zemaljskamoć u njihovim rukama.

- Zvuči zastrašujuće - promrmijao sam.- I jeste zastrašujuće. Povrh svega, zato što Hunijeva vendetta skriva

poruku koju Musolini šalje Svetom ocu, da podvrgne svoju volju laičkojdržavi koju on sam predstavlja. Duče je u najužem krugu ljudi priznao da jespreman da „odere kožu“ Italijanima i preobrati ih u antiklerike ako papane promeni stav u odnosu na Hitlera i njega samog. On takođe tvrdi da jeVatikan pun bezosećajnih i mumificiranih ljudi, a da religijska vera pada sveniže jer niko više ne veruje u nekog boga koji se bavi našim problemima. Da,vremena su se promenila, i sada zločin protiv Crkve zaslužuje aplauzDržave.

- Što znači da će smrt skriptora ostati nekažnjena.- Sve u svemu, kada diplomatski aparat Vatikana bude zahtevao detaljnu

istragu, oni će pronaći nekog nevinog čoveka kome će natovariti taj zločin, ito će biti kraj. Hoćete li me obavestiti ako bilo šta čujete o princu? Voleo bihda Hunio bude pod nadzorom, zbog svega onoga što bi moglo da se desi.

Činjenica da je otac Sansovino od mene tražio da postanem njegovobaveštajac navela me je da posumnjam u njegove stvarne namere. Mojeslutnje su se još pojačale narednog dana, kada nijedno sredstvo javnekomunikacije, ni usmeno ni pismeno, uključujući i Radio Vatikan iL’Osservatore Romano, nije spomenulo smrt skriptora Vatikanske biblioteke u

Ulici Del anima. Moram priznati da su me ta zbivanja dugo intrigirala i dasve do meseca oktobra iste godine nisam uspevao ni da nazrem koji je biocilj oca Sansovina kada je baš meni preneo tu vest koja nikada nije izvanično potvrđena.

OSAMNAESTO POGLAVLJE

Hitlerova in pompa magna poseta Rimu može se svesti na komentarjedne italijanske devojčice koja je, zatekavši se na sve strane okruženasvastikama, uzviknula: „Pa Rim su napali crni paukovi!“ I stvarno, takav jebio utisak koji smo svi imali, i mlađi i stariji: osetili smo se kao podnajezdom uniformisanih zglavkara koji su remetili normalan tok našegsvakodnevnog života svojim neprestanim kontrolama i proverama. Čitavihnedelju dana grad je bio pretvoren u ogromnu pozornicu, ukrašenutrakama, stalcima, natpisima, bakljama, orlovima i simbolima drevnogRima, a posvuda su iznikle i brojne arengarii, javne govornice na postoljima(u većini slučajeva na rasklapanje), koje je Musolini koristio za obraćanjenarodu. Organizovane su raznorazne predstave, parade i vojni marševi,prijemi i turističke posete, sve u čast nemačkog kancelara. Čak su umivena ilica onih najstarijih palata, tako da firer i njegova pratnja steknu utisak da senalaze u prestonici neizmerne moći. Kako je napisao rimski pesnik Trilusa usvom epigramu: „Roma de Travertino / rifatta de cartone / saluta l’imbianchino/ suo prossimo padrone.“ (Rim od mermera iz Travertina / iznova napravljenod kartona / pozdravlja lošeg slikara / svog narednog gospodara.)

Iskoristio sam takvu situaciju da Monce prepričam svoj razgovor s ocemSansovinom. Nikad neću moći da zaboravim izraz neverice koji je navuklana lice kad sam joj rekao da je Hunio ostvario pretnju da će podmititi nekogskriptora, koga je ubrzo uklonio čim se domogao Tvorčeve mape.Pretpostavljao sam da će takva vest izazvati pravu kataklizmu u njenojsvesti, toliko da će odustati od dalje misije špijuniranja princa. Tako je i bilo.Međutim, kada sam video kako posustaje, upravo sam ja bio taj koji ju jepodstakao da nastavi sa svojim zadatkom, kao da je naše ponašanje sada bilopodređeno nekom uzvišenijem cilju, koji nas je uslovljavao da svoje ličneželje potisnemo u drugi plan.

Monce i Hunio su se sastali dve nedelje kasnije, u pivari Dreher, lokalukoji su veoma često posećivali članovi nemačke zajednice u Rimu. Princ seupravo bio vratio iz zamka Vevelsburg, u Vestfaiiji, gde je boravio u društvurajhsfirera Hajnriha Himlera, nakon što je iz Nemačke doputovao uHitlerovom vozu. Tokom puta, Hunio je odveden do firerovog carozza da bi

mu lično predao Tvorčevu mapu. Kako je ispričao Monce, početno veseljevisokih nacističkih činovnika pretvorilo se u razočaranje kad su shvatili damapa ne sme da bude otvorena a da pri tom ne pretrpi nepopravljivu štetu.Uprkos tome, u očekivanju da će nemački naučnici pronaći neko rešenje zataj neočekivani problem, Himler je podsetio sve prisutne da je, bez obzira natrenutno stanje stvari, taj predmet sam po sebi bio vredan. „Važno jeposedovati predmet koji ima određenu moć. To je kao da imamo ključ kojiotvara svetska vrata“, izjavio je. Hitler se složio s rajhsfirerom, pa mu jezapovedio da mapu smesti u zamak Vevelsburg, koji je bio centar zaskupljanje pronalazaka članova SS-a.

Nakon što ga je lično Himler u julu 1934. godine preuzeo od opštineBiren, i posle rekonstrukcije uz pomoć fondova iz Ministarstva za izgradnju,Vevelsburg je, prema rajhsfirerovoj ideji, trebalo da bude pretvoren u onošto je Marijenburg predstavljao za tevtonske vitezove ili Kamelot za kraljaArtura. Preobražaj muzeja poveren je čarobnjaku Karlu Mariji Viligutu,jednom tipu koji je tvrdio da poseduje „sveobuhvatno predačko pamćenje“koje mu je omogućavalo da se navodno seti događaja koji su se odigrali previše hiljada godina, a kome je 1924. godine dijagnostikovana složenašizofrenija s paranoičnim i megalomanskim halucinacijama, bolest zbog kojeje morao da bude zatvoren u duševnu bolnicu. Zvanice je birao isključivoHimler, a njihov broj nikada nije prelazio dvanaest, jer toliko je biio iprisutnih za okrugiim stolom, bilo je dvanaest apostola i dvanaest parovaKarla Velikog, pokretača Prvog rajha. Sto od čvrste hrastovine koji senalazio u središtu džinovske trpezarije (35 sa 15 metara) bio je okružen sdvanaest stolica presvučenih svinjskom kožom, a svaka od njih je imala isrebrnu pločicu s imenom predstavnika SS-a kome je pripadala i s njegovimgrbom. Tu je postojala i jedna prostorija posvećena Barbarosi, koja je uvekbila pod ključem, jer je bila rezervisana za Hitlera. Ostale prostorije behuposvećene Otonu Veiikom, Fiiipu Lavu, Federiku Hohenštaufenu, Filipu odŠvabena i drugim čuvenim Tevtoncima. Ispod velikog salona nalazila sejedna kripta s dvanaest niša, poznata pod nazivom „Sfera mrtvih“, u čijemcentru je postojalo jedno udubljenje gde je bilo smešteno kameno ognjište,koje je služilo za pogrebnu vatru. Osim toga, dvanaest hijerarha raspolagaloje sopstvenim sobama u zamku. Drugi sprat je bio predodređen za Vrhovnisud SS-a. U južnom krilu su se nalazile Himlerove odaje, koje supodrazumevale i salu s kolekcijom oružja rajhsfirera i jednu biblioteku sdvanaest hiljada naslova. Ali ono što je najviše privuklo Hunijevu pažnju

bilo je crno sunce urezano na podu sale sa stubovima, što je bio simbol kojise odnosio na pretpostavijeno postojanje jedne male zvezde u unutrašnjostiZemlje - čije jezgro je bilo prazno, kako su tvrdiie izvesne ezoteričke teorije -a koje je trebalo da prosvetli superiorne civilizacije koje su tu boravile.Himler je bio ubeđen da bi, otvore li Tvorčevu mapu, otkrili puteve koji biih odveli do tog tajnog mesta. A kad bi jednom stigli tamo, njihova vlast nadsvetom bila bi apsolutna.

Pomisao da je Himler mogao da poveruje u takve besmislice, kao i da ihje Hunio još više podgrevao u njegovom umu, u meni je jednako izazvalazbunjenost i strah, jer mi nije bilo teško da zamislim dokle je bila spremnada ide osoba koja slepo veruje da je Zemlja iznutra šuplja. Nažalost, moiistrahovi su se ostvarili kada je Himler postao glavni vođa onoga što jenazvano „Strašni sud“, metod istrebljenja koji je lišio života milione Jevrejau Evropi. Takav mahniti plan mogao je pasti na pamet samo jednom ludakupoput njega, uverenom da je on lično reinkarnacija Henrika I Ptičar, koji je uX veku osnovao saksonsku kraljevsku lozu, a koji je odbacio katoličanstvo dabi se okrenuo paganskom bogu Votanu.

I na kraju, pričali su o Gaboru, pošto ga je Monce upitala za razlognjegovog odsustva. Hunio joj je, sav blistajući od ponosa, odgovorio da jenjegovog vozača, s obzirom na njegove fizičke i genealoške odlike, Himlerpozvao da učestvuje u misiji stvaranja jedne superiorne rase. A pošto jeMonce zahtevala da joj to malo bliže objasni, princ joj je ispričao da se Gabortrenutno nalazio u jednom domu u Lebensbornu, u zajednici koju je Himlerosnovao s ciljem da „proizvodi“ Herrenrasse, gospodsku rasu, uz pomoćtehnike selektivne reprodukcije. Njegov posao se sastojao u fizičkomodnosu s raznim prethodno odabranim arijevskim devojkama, kako bi se iztakvog spoja izrodila nova rasa genetski savršenih bića.

Moncinu priču sam prekinuo samo da bih je pitao je li joj Huniospominjao ubistvo skriptora.

- Stvari više nikada neće biti iste kao pre - odgovorila mi je.Očigledno, govorila je o vezi između njih dvoje.- Ostao je pri tvrdnji da on nema nikakve veze s tim nesrećnim slučajem

- nastavila je. - Rekao je i to da je Rim prepun antifašističkih grupa koje suspremne da unesu nemir kad im se pruži i najmanja mogućnost za to, zatimda je jedan sveštenik sa džepovima punim novca bio lak plen, a da je on sambio odgovoran samo za mito. Ja sam mu onda prigovorila da je otacSansovino unapred znao da će on reći upravo to što je i rekao.

- A šta je on na to prokomentarisao? - zanimalo me je.- Rekao je da ocu Sansovinu ne treba verovati. Prirodno, tražila sam da

bude malo određeniji.- Dakle?Monce kao da se nekoliko sekundi prisećala, pre nego što je napamet

izrecitovala Hunijeve reči:- ’Nijedna osoba koja se jednom našla upletena u špijunsku mrežu

nikada više ne može biti u stanju da govori istinu, samo istinu i ništa osimistine. A znaš li zbog čega? Jer su istina i laž lice i naličje jednog istognovčića, a ko god se bavi špijunažom zna da obe strane jednako vrede’, takomi je rekao.

- Onda se ni njemu ne može verovati - primetio sam.- On se čak otarasio svog porodičnog obeležja, samo da bi mogao da nosi

onaj odvratni srebrni prsten s urezanom lobanjom.To je bio poklon koji je dobio od Himlera: prsten - nastavila je Monce, ne

skrivajuči sopstveno razočaranje koje je taj njegov postupak u njoj izazvao.Godinama kasnije, kada se Treći rajh već bio raspao, saznali smo da je

pomenuti prsten zapravo bio talisman koji su nosili članovi SS-a, u čijeokrilje je i princ primljen zahvaijujući određenim uslugama koje im jeučinio.

- Činjenica da je Hunio promenio prsten ne mora nužno značiti da je injegovo ponašanje postalo drugačije - nagovestio sam.

- Možda pokušavaš da ga opravdaš? - zamerila mi je.- Nikako, jednostavno pokušavam da ti kažem da je Hunio i dalje onaj

stari, bez obzira na to što je zamenio prsten. Nimalo se ne razlikuje odčoveka kakav je bio pre nekoliko nedelja.

- To nije tačno. Nijedna osoba koja se odrekne porodičnog obeležja iumesto toga prihvati prsten s lobanjom ne može da ostane ista.

Monce u tom trenutku nije bila toga svesna, ali je zapravo ona bila takoja se promenila. Jedan običan prsten bio je dovoljan motiv da onaprestane da prepoznaje muškarca u kog je verovala da se zaljubila. Bilo jedovoljno videti izraz njenog lica pa shvatiti da su njene krupne zelene očiponovo progledale, kao i da se, oslobođeno zaslepljenosti i ljubavneletargije, povrativši svoja čula i izvesnost razuma, njeno srce steglo poputpesnice. Kao da je odjednom otkrila tajne života odraslih, koje najčešćenaučimo nakon što nekome ukažemo svoje poverenje, a onda shvatimo danas je taj neko prevario ili izdao, pa tek onda postanemo svesni koiiko je

bitno uvesti mere opreza.- Nemam nameru da se ikada više zaljubim - zaključila je, kao da je

stvarno izgubiia sposobnost da oseća.Beše jasno da je Moncin ponos bio povređen i da je bila ozbiijno ljuta na

samu sebe, ali upravo iz tog razloga nije primećivala da žrtva njenogpovlačenja i zatvaranja nije bio Hunio, nego ja. Moj jedini zločin beše štosam se u nju zaljubio. Mada, u kodeksima koji upravijaju pravilima ljubavi,ziočini nalik mom najčešće bivaju kažnjeni ravnodušnošću. I zato, moralo jeda protekne još nekoliko meseci pre nego što je Monce pokazala bilo kakvointeresovanje za mene. A i kada se to konačno zbilo, morali smo silno da seupinjemo da pronađemo neki zajednički teren, budući da je strast koju samja od nje očekivao na nju delovala jednako neprijatno kao što je menismetala njena nesposobnost prepuštanja. U stvari, u svom držanju ona je uvećini slučajeva više podsećala na mesečarku (koja zatvorenih očijumehanički ponavlja jedne te iste pokrete, ide istim putevima) nego nazaljubljenu ženu. Trudio sam se da pronađem neko objašnjenje za tučinjenicu, i verujem da sam ga pronašao u dugim i grozničavim godinamarata koje su, kao svaka druga hronična bolest, na kraju narušile Moncinosentimentalno zdravlje i na njenoj duši ostavile posledice u viduegzistencijalizma koji ne veruje u to da život uopšte ima nekog smisla.

- Upravo sada bi trebalo da se pretvaraš da si zaljubljenija nego ikada -rekao sam joj.

- Dvoje mladih ljudi raskidaju vezu kada jedno od njih prestane da osećaprivlačnost prema onom drugom - odgovorila mi je.

U njenoj odlučnosti istovremeno je bilo i razočaranja i tuge.- A šta ja da kažem Smitu, da ti se princ više ne dopada?- Reci mu istinu. Kaži mu da je princ običan nemilosrdni ubica.- Smit to već i sam zna.Ono što Monce nije znala beše da je Smit kog je spomenula bio još jedna

od Hunijevih žrtava (ili sam barem ja tako mislio). Možda baš zbog toga štoje nakon poslednjih događaja moja netrpeljivost prema princu zašla u čistoličnu oblast, sada sam ja bio taj koji smatra da treba da ostanemo u svojimulogama.

- Znam da ti je oduvek smetao moj nedostatak posvećenosti, ali akoodlučiš da nikada više ne vidiš princa, ti ćeš biti kriva što si izneverilasopstvene ideale. Ukoliko svoja osećanja postaviš ispred razuma, mnogoljudi može biti ugroženo - pokušavao sam da je ubedim.

Ni ja sam nisam imao pojma o kojim to ljudima govorim, pretpostavljamda je to bio samo način izražavanja, ali sam dotle već bio počeo u svojojunutrašnjosti da nazirem simptome virusa idealizma, neku vrstu bolestikoja me je nagonila da stvarnost posmatram kao nešto neuobičajeno i skoroekstravagantno, protiv čega je čovek morao da se pobuni. Nismo smeli dadopustimo da Hunio istera po svome. Tu se više nije radilo o ljubomori, većo principima.

- Stvar je u tome da sam ja izgubila veru u ljubav - probala je da seopravda.

- Onda pokušaj da nastupiš bez vere. Zar misliš da Hunio veruje uljubav? Ne, on je prezauzet naručivanjem ubistava, organizovanjem krađa izadovoljavanjem nacista.

- U redu, stisnuću zube i pokušaću - konačno je pristala.Ako je išta bilo tipično za Monce, onda je to svakako bio njena

optimističnost i živahan temperament, te sam se nadao da će se ona brzooporaviti i uskoro ponovo preuzeti vlast nad situacijom.

DEVETNAESTO POGLAVLJE

Sastanak sa Smitom sam zakazao u E42, novom gradu koji je Musolinipodizao južno od Rima, s ciljem da u njemu udomi Svetsku izložbu koja jetrebalo da se održi između 1941. i 1942. godine, a koji je po završetku ratadobio ime EUR. Beše to projekat kolosalnih dimenzija kojim su se bavilenajbolje arhitekte tog doba. Đovani Gverini, La Padula i Romanoprojektovali su Palatu civilizovanosti i rada (Palazzo della Civilta dellavoro), koja se kasnije pretvorila u ikonu tog propalog pokušaju da se slavastarog Rima povrati u jeku XX veka; Adalberto Libera bio je zadužen zaPalatu za prijeme i kongrese (Palazzo dei Ricevimenti e dei Congressi); dokje Minuči obavljao radove na Palati Ufičijevih (Palazzo degli Uffici),građevini zamišljenoj da predstavlja jezgro tvorevine E42. Bilo je još dostaarhitekti koji su dali svoj doprinos u raznim fazama izgradnje, a svi su onibili svesni da nije bilo dovoljno samo podiči niz upadljivih zgrada koje bizadivile svet, nego da je duče od njih zahtevao da izgrade metaforuvrhunskih ciljeva fašističke ideologije. Jasno mi je da sam se malo zaleteo,jer Svetska izložba u Rimu 1942. godine nije ni bila održana, ali izvesno je ida zdanja EUR-a nikada nisu bila nastanjena niti su bilo čemu služila tokomfašističke diktature. I tako, sve te zgrade koje su nikle verno su odražavaleparadigmu italijanskog fašizma: spoljašnja monumetalnost i unutrašnjaprazina, bez drugog cilja nego da posluže kao efikasno propagandnosredstvo političke moći. Danas, kada vlasti raspravljaju o tome da se tomprojektu pruži nov i konačni podstrek, EUR je jasan primer onoga što senaziva „arhitekturom autoriteta“ ili „efemernom arhitekturom“.

Ali tog jutra krajem maja 1928. godine, E42 još uvek je bio malo dete kojeje, držeći se za ruku Države, pravilo svoje prve korake i raslo sisajući flašicepune cementa, dok su bageri iskopavali tone zemlje i dok se gomilalo istotoliko travertinskog mermera. Na stotine radnika trudilo se da oponašaživotnost i uređenost koje je režim od njih zahtevao, dok je isto tolikoradoznalaca prilazilo tom mestu svakog jutra kako bi aplaudirali napretkuradova ili da bi jednostavni pitali da li će u tom „trećem Rimu” (koji ćeMusolini izgraditi za narod), toliko vremenski udaljenom od prvog (iz dobaCezara) i tako različitom od drugog (koji je pripadao papama), biti izgrađeni

stanovi po niskoj ceni. Šarlatani zaduženi za širenje propagande režima,nisu se dvoumili da odgovore: „Imaćete stanove s pogledom na more“. Akada bi neko ko se već raspitivao ponovo postavio isto pitanje, ovoga puta uneverici, jer se more nalazilo na više od deset kilometara od E42, šarlatan biodgovorio: „To je stvar za koju će se pobrinuti duče, jer on sve može. Aliunapred ću vam reći da postoje ozbiljni planovi za proširenje Rima doTirena. Složićete se sa nmom da jedno carstvo poput ovog koje gradimomora imati i stanove s pogledom na more“; posle toga bi prstom pokazao nagalebove koji su krstarili nebom. Stvar je postala toliko ozbiljna da jeMusolini naredio da se sledeća rečenica istakne ispred Palate Ufičijevih:

„LA TERZA ROMA SI DILATERA’ SOPRA ALTRI COLLI LUNGO LE RIVE DEL FIUME SACRO SINO ALLE

SPIAGE DEL TIRRENO.“

Opšti metež radnika, dobavljača i radoznaiaca bio je toliki da samsmatrao da je E42 bio idealno mesto za susret s drugim Smitom.Pretpostavljalo se da, posle smrti prvog Smita, ja treba da odem do picerije itu sačekam nova uputstva od Marka, ali bilo je dovoljno samo da predložimsusret u E42, i moja je ideja biia prihvaćena.

Posmatrajući ga usred tog gradilišta, okruženog radnicima iznatiželjnicima, dok se njegova figura ocrtavala na plavetnom nebu, drugiSmit mi je izgiedao kao neki nadzornik radova. Na sebi je imao kaput odkamilje dlake, i osvrtao se oko sebe kao da ga zaista zanima ono što vidi.Stigavši do mene, dao mi je jedan znak očima, kao da od mene očekuje damu predam neki koverat s novcem, kao plod nekog obavljenog posla.

- Šta se dešava? - upitao sam ga.- Mnogo se toga dešava, zavisi na šta mislite? - odgovorio mi je,

istovremeno podižući kragnu svog kaputa i štiteći se od nepostojećehladnoće.

Neki neobjašnjiv poriv moje podsvesti naveo me je da povežem bukubuldožera i bagera s ratom koji se razmahivao u Španiji, kao da je tobrujanje moglo da se uporedi sa zviždukom metaka i praskom topova.

- Princ Ćima Vivarini je Tvorčevu mapu predao Nemcima - rekao samprelazeći pravo na stvar. - Podmitio je jednog skriptora iz Vatikanskebiblioteke, a potom je naručio njegovo ubistvo. To se dogodilo 2. maja, aipak, nijedno sredstvo javne komunikacije nije narednog dana objavilo tuvest.

- Zar ste očekivali da će tako nešto obznaniti, ako se ima u vidu da jeHitler bio najavio početak svoje posete Italiji upravo tog dana?

- A šta biste rekli o L’Osservatore Romano i Radio Vatikanu?- Musolini ne bi papi dozvolio novi skandal tokom Hitlerove posete.

Može se reći da je činjenica da je Pije XI napustio Rim kako ne bi morao dase susretne s Hitlerom, a to je bila kap koja je prelila čašu. Stoga, ako Pije XIbude imao bilo šta da kaže dučeu, on će to učiniti sottovoce, to jest papskomposlanicom.

Objašnjenje drugog Smita, mada me nije do kraja uverilo, nije biloneosnovano, zbog čega sam odlučio da nastavim sa svojim izveštajem:

- Kako se čini, Nemci nisu mogli da otvore mapu, zato što je ona uveoma lošem stanju. Hitler je naredio Himleru da je odnese u zamakVevelsburg, na detaljnije proučavanje. Što se tiče rajhsfirera, on je ubeđenda će, čim budu uspeli da otvore mapu, pronaći ključeve koji će ih odvesti usredište Zemlje, odakle će vladati celim svetom.

Izraz na Smitovom licu odavao je iskrenu začudenost.- U središte Zemlje? Šta, do đavola, Nemci misle da se tamo nalazi?- Zašto se iznenađujete? Vi ste me prvi uputili u nesuvisle ideje

rajhsfirera. Himler je uveren da je naša planeta šuplja, a da u njenojunutrašnjosti boravi civilizacija superiornih Ijudi. Tvorčeva mapa bila bineka vrsta putokaza koja bi ih tamo odvela.

- Razumem.- Ali ja se bojim da se njegove besmislice tu ne završavaju - nastavio sam.

- On je organizovao i mrežu „reproduktivnih imanja“, na kojima mladiArijevci i Arijevke lepog izgleda beskonačno seksualno opšte s ciljem dazasnuju novu nadmoćnu rasu. Himler je za tu svrhu izabrao i prinčevogšofera, jednog Mađara po imenu Gabor.

- Lebensborn sačinjava sastavni deo doktrine Lebensraum profesoraHaushofera - razjasnio mi je drugi Smit. - To jest, da bi se zauzeo životniprostor, neophodna je neka rasa koja je u skladu s veličinom tog projekta,odatle smatraju izuzetno nužnim da mogu računati na jedan plodan narodkoji bi bio sposoban da izrodi veliki broj zdravih potomaka. Obrazujući decuu specijalnim centrima obuke, nacisti ne samo da idu ka stvaranju jednesuperiorne rase, već streme da ta rasa bude verna samoj sebi. Za Hitlera,narodi koji odbijaju da održavaju čistotu svoje rase istovremeno poriču ijedinstvo svoje duše. Već je tako nešto nagovestio u svojoj knjizi Mein Kampf,kada je napisao da će se država koja se, u jednoj epohi opšte zatrovanosti

rasa, posveti svojim najboljim rasnim elementima jednoga dana pretvoriti ugospodara sveta.

- Znači da je u Nemačkoj i ljubav podređena totalitarizmu - zapazio sam.- Oni čak proučavaju i način kako da upola skrate period trudnoće kod

žena, a koji je određen prirodom, čime bi se povećao broj dece po ženi.- To me previše podseća na farmu koka nosilja.-’Ujedno, oni podstiču i članove SS-a da teže ka reinkarnaciji drevnih

nemačkih heroja, tako što bi seksualne odnose obavljali na starim grobljima.Esesovski časopis Das Sivartze Korps čak je objavio spisak s imenimanajpogodnijih svetih površina - tako je drugi Smit okončao svoje izlaganje.

U to vreme nijedan od nas dvojice nije mogao ni da zamisli da će, kadajednom počne invazija Nemaca u Evropi, projekat Lebensborn u svojeglavne aktivnosti uključiti i otmicu dece arijevskog izgleda - oni su moralida budu lepi, zdravi, dobro fizički građeni, plave ili svetlosmeđe kose,plavih očiju, nejevrejskog porekla - iz okupiranih naroda. Poslepodvrgavanja detaljnim medicinskim i psihijatrijskim pregledima, ta deca bikasnije bila obučavana u specijalnim centrima ili predata na usvajanjeporodicama arijevske rase. Samo u Poljskoj bilo je oteto ili iščupano izporodičnog okrilja skoro dvesta hiljada dece, od kojih je samo oko četrdesethiljada posle rata vraćeno u svoje domove. U Ukrajini je ta brojka dostiglanekoliko hiljada, isto kao i u baltičkim zemljama. Ali u Lebensborn sudospela i deca iz zemalja kao što su Čehoslovačka, Norveška i Francuska.Čitav taj ambiciozni plan osmišljen je s namerom da se Trećem rajhupridruže svi oni koji zahvaljujući odlikama rase treba da postanu njegovsastavni deo.

- Postoji još nešto o čemu bih voleo da popričamo. Da li ste ikada čuli zaoca Sansovina?

Smit je odmahnuo glavom pre nego što me je upitao:- Ko je on?- U pitanju je jedan skriptor Vatikanske biblioteke. On je prijatelj princa

Ćime Vivarinija. Izgleda da je nekada pripadao vatikanskoj službi zakontrašpijunažu. Nagovestio mi je da bi želeo da ga obaveštavam oprinčevim aktivnostima.

- Stvarno? I šta nameravate da učinite?- Ne nameravam bilo šta da mu kažem, naravno.- Možda ne bi bila loša ideja da ostavimo otvoren jedan kanal koji nas

povezuje s Vatikanom - predložio je Smit.

- Šta time hoćete da kažete?- Vrlo je prosto. Vi mu ispričate ponešto o princu, kao i nama, a posle vi

nama prenesete i ono što vama kaže taj sveštenik. Quid pro Quo.- A šta ako se ispostavi da je otac Sansovino zapravo ruski agent? On je

bio član Rusikuma, odseka Svetog saveza specijalizovanog za uvođenješpijuna u Rusiju. Može biti da je on dvostruki agent.

- Mislim da postoji samo jedan način da se to proveri. Stupite u kontakt snjim, a mi ćemo se pobrinuti za praćenje njegovog kretanja. Ako bude nekihnovosti, obavestićemo vas.

I tako sam spoznao izreku koja tvrdi da še špijun uvek prodaje dva puta,čak i tri puta ako je dvostruki agent. Bio je to put koji mi je neretko izazivaoprobleme sa savešću, kad se ima u vidu koliko je teško bilo otkriti pravuistinu, ne samo tuđu već i moju sopstvenu.

DVADESETO POGLAVLJE

Bitka kod Ebra nas je sve držala u napetosti, od kraja jula pa sve dosredine meseca novembra 1938. godine. Terasa Akademije pretvorila se uglavno mesto okupljanja, uprkos protivljenju sekretara Olare, koji nije imaodrugog izbora nego da popusti i dozvoli da „izbeglice“ budu na stalnojstraži pored radiotelegrafa, svestan da je od ishoda te bitke zavisilabudućnost Španije. Na dan 25. jula, kada je republikanska vojska otpočelanapad, prešavši preko Ebra i uhvativši na prepad odbrambene položajeFrankove vojske, gospođa Hulija se umalo onesvestila, kao da su naoružanivojnici Narodnog fronta upravo bili pregazili reku Tiber i spremali se dajurnu na Akademiju. Sve u svemu, u toj operaciji je učestvovalo osamdesethiljada vojnika uz podršku osamdeset artiljerijskih baterija i ruskih borbenihaviona polikarpov, takozvanih muva ili tuponosih. Prodor je bio tako brz ineočekivan da je kod Fatarele jedan general nacionalne vojske uhvaćen udonjem rublju, dok je spokojno spavao pored svoje supruge; u Gandesi,jedan marokanski vojnik se udavio u buretu vina gde se bio sakrio kako gane bi zarobile republikanske trupe; a na jednom drugom mestu, u Tera Alti,neki paroh je morao da prekine držanje mise i odjuri koliko ga noge nose,bežeći pred neizbežnim dolaskom crvene vojske. Sledećeg dana je ona kojojje pozlilo bila gospođa Monserat, nakon što je preko radija čula kako jejedan slušalac na strani nacionalne vojske portretisao republikanskoggenerala Listera, koga je opisao kao đavolsko biće, kože crvene usled previšealkohola, oštrih očnjaka, budući da je svako jutro doručkovao ljudsko meso,i sa satanskim repom, imajući u vidu njegovu sklonost ka raspusnom ineobuzdanom životu. Ali posle uspeha početnog napada, nacionalna vojskaje uspela da zaustavi republikansku ofanzivu otvarajući ustave obližnjihbarikada koje su bile pod njihovom kontrolom. Moral „pobegulja“ porastaoje tako mnogo i tako naglo kao nadolazeći talasi Ebra, posebno kada je uakciju ušla i jedinica Reketes de Nuestra Senjora de Monserat, kojoj supripisivali osobine nepobedivosti i čiji su borbeni podvizi hvaljeni iprepričavani. Beše izvesno da posle tog 14. avgusta, kada je Lister izgubiokontrolu nad Sijerom Magdalena, sukob se preokrenuo u korist Frankovevojske, a gospođa Hulija, gospođa Monserat i ostale žene postepeno su

ponovo počele da govore o patnjama duše Beatriče Čenči (kako je najavilagospođa Hulija, duh te nesrećne dame nameravao je da se ukaže 11.septembra na Ponte Sant Anđelo, na datum kad je upravo na tom mestubila obezglavljena leta Gospodnjega 1599), o paklenoj vrućini rimskog leta io drugim laganim temama, koje su polako nadglasavale ratni žar koji suprenosili radio izveštači.

Na dan 16. avgusta princ se pridružio našoj večernjoj „sedeljki“, dok je sradija dopirao pregled vesti pristiglih s fronta. Naizgled je razlog njegovezainteresovanosti bila činjenica da je imao nekog rođaka koji se borio u TeraAlti, u diviziji Litorio. Njegova se poseta ponovila sedam ili osam večeriuzastopce, a kako su vrućina i vlaga bili nepodnošljivi čak i kad bi pala noć,donosio je sladoled za sve dame i limoncello i tablu leda za gospodu. Gaborbi se pobrinuo da je jednim udarcem razbije, neuobičajeno brzo i žustro, dokse hladni odsjaj leda zabadao u njegove već same po sebi ledene i prkosneplave oči. Kad bi „nasilje“ nad ledom bilo obavljeno, on se diskretnopovlačio, u očekivanju novih uputstava od svog gazde.

Moncina blistava lepota bila je sušta suprotnost smislu tih okupljanja. Alidotle je već bila donela odluku da princa natera da pati jednako koliko se iona zbog njega napatila. Kako bi to postigla, sprovela je jedan plan koji sezasnivao na privlačenju Hunijeve pažnje isticanjem njenih ženskih kvalitetai atributa, u koje su se ubrajali zamahivanje kosom, pravi izbor šminke,manikir u salonu lepote, lepršave haljine s dekolteom ili modeli koji suotkrivali njena ramena, cipele s tankom potpeticom, parfemi koji su moglida se nadmeću s mirisom letnjih noći, dok je istovremeno ona samapokazivala zanimanje za sve drugo osim za njega. Kad bi joj se Hunioobratio, počela bi da zeva posle minut ili dva razgovora s njim, kao da ju jetoliko ugnjavio da je usled dosade njena lepota pretila da izbledi. Kad bi seprinc ponudio da joj donese sladoled ili limunadu, ona je odbijala, kako bikoji tren kasnije ustala i sama se poslužila. Kad se sve sabere, iznova jepočela da se ponaša kao formalna devojka koju je gospodin Fabregasvaspitavao da prođe neprimećena, s tom razlikom što je sada svoj fizičkiizgled isticala s neskrivenom koketerijom. Tačno suprotno od onoga što sedešavalo pre te novonastale situacije, kada je Monce slušala Hunija sazaslepljenošću neizlečivo zaljubljene devojke potčinjene volji svog dragog.Izvesno beše da što je Moncina ravnodušnost bivala vidljivija, to je princpostajao sve ljubazniji. Kao da se osećao krivim, ali ne znajući zapravo kojije njegov greh, a nije se usuđivao da pita budući da bi izgovaranje takvih

reči bilo nešto nalik priznanju prestupa. Stoga je Huniju jedino preostalo dase uklopi u novo stanje stvari i pokuša da popravi svoje ponašanje,pokazujući više razumevanja i brige.

Nikada kasnije nisam video Hunija tako ranjivog, toliko daleko odmogućnosti da bude u stanju da naruči neki zločin ili ga čak i sam izvede.Delovao je rasejano i nesigurno, možda svestan toga da je Moncino naizgledhirovito ponašanje bilo nabijeno svojim razlozima. S druge strane, toiskustvo je poslužilo Monce da se popne jedan stepenik više na lestvici kojavodi od mladosti do zrelog doba. Postala je prefinjenija i nepoverljiva,prateći primer tog sveta koji je uvek bio odblesak nekog drugog sveta.

Jedne od tih večeri, gospodin Fabregas me je pozvao u stranu i upitaome:

- Znaš li ti kakvu igru igra moja kći? Sve će upropastiti. A život je previšekratak da bi se jedan princ tek tako bacio u đubre.

- Ona iskušava njegovu izdržljivost i kvalitet njegove ljubavi. Da serazumemo, gospodine Fabregas, Monce smatra da je u njihovoj vezi došlodo manjeg zastoja, i stoga veruje da je sada pravi čas da princ načini jedankorak napred.

Malo stvari mi je pružalo toliki užitak kao izrugivanje gospodinuFabregasu, posebno jer sam znao da me nije naročito voleo zbog bliskogprijateljstva koje sam gajio prema njegovog kćeri.

- Žene se ne izlažu riziku ukoliko ne vide budućnost svojihsentimentalnih veza, u tome su slične muškarcima kad su u pitanju poslovi,samo što nose suknje - zaključio je gospodin Fabregas, pri čemu je doizražaja došao njegov trgovački duh.

Sedmog novembra su nacionalne trupe zauzele Mora de Ebro; 13. suosvojile Fatarelu; a već 16. je došlo do povlačenja republikanske vojske, čimeje borba kod Ebra privedena kraju. Sveukupno, stotinu šesnaest dana bitakaposle kojih je ostalo šezdeset hiljada mrtvih. Prema statistikama, koje umnogim slučajevima služe za rezimiranje borbenog žara, nacionalna vojskaje u samo jednom danu ispalila trinaest hiljada šest stotina i osam topovskihprojektila. Tako je i general Roho, glavni odgovorni za republikanskuvojsku, izjavio: „U bici kod Ebra nije bilo umetnosti, bila je to čista naukagaženja.“

- Ove godine neće biti zime, prijatelju Hoze Marija. Već za tri ili četirinedelje doći će proleće - ponovo je predskazivao sekretar Olara, baš kao iprethodne godine.

Narednog dana primili smo vest o pogibiji našeg Rubinjosa, koji jenedelju dana ranije stradao u Ribarohi. Kako se čini, protivavionska bombaje zakačila jedan od republikanskih aviona, ali tako nezgodno da se onsrušio na nacionalne redove, usmrtivši četiri vojnika. Odjednom, shvatih dačak nisam znao ni njegovo kršteno ime.

Te noći sam se nagnuo preko ograde balkona kako bih posmatrao grad,ali video sam samo gustu mrlju mraka. Onda sam shvatio da, baš kao što sedogodilo i Rubinjosu, vizija Rima kakvu sam ja imao s te terase nije bilaništa drugo nego projekcija jednog sna.

DVADESET PRVO POGLAVLJE

Dok se sudbina Španskog rata razvijala na frontu u Kataloniji, Hitler jenastavljao dalje sa svojim planovima. U septembru 1938. godineorganizovana je jedna međunarodna konferencija u Minhenu. Za njenogtrajanja je Franko, jednako kao i Engleska, prihvatio da Nemačka anektirajužne oblasti, verujući da će to biti poslednji teritorijalni zahtev Trećegrajha.

Početkom oktobra, Hunio je opet morao hitno da otputuje u Vevelsburg.Kako smo doznali po njegovom povratku, dvojica naučnika zadužena zaotkrivanje načina da se Tvorčeva mapa bezbedno otvori a da ne pretrpinikakvu štetu preminuli su nakon što su otvarila papirni svitak, u nameri dapapirus prouče u mračnoj komori. Posle obavljene autopsije, otkriveno je dasu obojica umrli usled udisanja prevelike količine antraksa. U prvomtrenutku su Himler i njegovi ljudi pomislili da su drevni Egipćani, budućida su koristili otrove prirodnog porekla da bi ubili svoje neprijatelje ili zasamoubistva, možda natopili dokument nekim od njih s ciljem da ga zaštiteda ne padne u neprijateljske ruke, ali kako ni pesnik Kits ni slikar Severnnisu osetili posledice bacila antraksa kada su stupili u dodir s mapom uprvoj trećini XIX veka, ta je hipoteza odbačena. Sumnje su onda pale nasamog princa Ćimu Vivarinija, koji je zadržan u Vevelsburgu i optužen da jepokušao atentata na firera i pola tuceta drugih predstavnika Trećeg rajha, ito u vozu koji je u Nemačku vraćao nacistički krem. Huniju je bilo dovoljnosvega nekoliko rečenica pa da obori sve optužbe: „Ja sam lično bio taj koji jeupozorio na nemogućnost otvaranja mape u prisustvu firera. Da je mojanamera bila da počinim atentat, trebalo je samo da dopustim da neko otvorimapu i da svi prisutni udahnu čestice antraksa“, pobunio se. Bez obzira nato, morao je da se podvrgne karantinu (kako je to sam nazvao) u trajanju oddve nedelje, a u tom periodu je njegov život bio detaljno preispitan. Sve tovreme je proveo u jednoj odaji u Vevelsburgu, uz izričitu zabranu opštenjasa spoljašnjim svetom sve do okončanja istrage. Kada je princ oslobođensvake sumnje, Himler je došao do zaključka da je taj atentat bio delo Svetogsaveza, tajne službe Vatikana. Posuvši Tvorčevu mapu tom toksičnomsupstancom, postigli su dva cilja: s jedne strane, onemogućili su, makar i

samo trenutno, korišćenje mape; s druge strane, mogli su da ubiju Hitlera,ili Himlera, možda čak i obojicu istovremeno. Stoga skriptor koji je Hunijuprodao mapu nije pokleknuo pred novcem, već je nastupao verovatnosledeći uputstva Svetog saveza.

Nevolje nisu izmenile planove nacista, pa je nekoliko dana kasnije, jedanblindirani voz u pratnji esesovske straže krenuo iz Beča u pravcu Nirnberga,duhovnog doma nacizma, natovaren blagom Habsburga, u koje se ubrajao ijedan od predmeta za kojim je Hitler žudeo jednako kao i Himler:Longinovo sveto koplje.

U pitanju je bilo jedan komad zarđalog čelika trideset centimetaradužine, prelomljen na polovini, i na čijem je vrhu postojala mala šupljinakroz koju je mogao da prođe ekser - pretpostavljalo se da je to bio jedan odeksera s Hristovog raspeća - koji je na tom mestu bio pričvršćen zahvaljujućijednoj zlatnoj niti. Osim toga, dva krsta od istog dragocenog metala bila suurezana nešto niže, biizu drške. Mada, to nije ni ličilo na koplje. Prematradiciji tevtonskih vitezova, to je bilo kopije koje je rimski vojnik Gaj KasijeLongin zabio u bok Isusa Hrista. Sudeći po tradiciji, Rimljani su imali običajda žrtvi slome kosti ruku i nogu, kako bi ubrzali smrt, što beše nešto kao činmilosrđa; međutim, ovom prilikom, Longin je ipak izabrao da zabije kopljeu levi bok raspetog čoveka, iz čije su rane obilno potekli krv i voda. Ono štovojnik nije mogao ni da zamisli beše da je njegov postupak na taj načinzapravo vodio ispunjenju jednog od proročanstava Starog zaveta, premakome: „Hristove kosti neće biti slomljene.“ Prirodno, jedno oruđeupotrebljeno u tako značajnu svrhu preobratilo se u izuzetno cenjenpredmet, budući da su mu se pripisivale izvesne moći. Pričalo se da jeLonginovo koplje pronađeno u Antiohiji, kao plod samog čuda, 1908.godine dok su se krstaši s teškom mukom upinjali da odbrane jedno bojnopolje koje su napali Saraceni. Nekoliko vekova kasnije, poslužilo je kaotalisman Karlu Velikom, koji ga je nosio u svih četrdeset sedam bitaka ukojima je izvojevao pobedu. Kako kaže tradicija, Karlo Veliki je preminuotako što je slučajno ispustio koplje na tlo. Drugi kralj koji je u svomvlasništvu imao tu relikviju bio je Henrik Ptičar, ista ona ličnost čijom jereinkarnacijom Himler sam sebe smatrao. Takođe i Federik I, Barbarosa,koristio je Longinovo koplje za svoju dobrobit, osvojivši Italiju i primoravšipapu da ode u izgnanstvo. Kao i Karlo Veliki, Barbarosa je dozvolio da mukoplje sklizne dok je prelazio neku rečicu u Siciliji, posle čega je ubrzoizgubio život. S takvim prethodnicima, bilo je logično da je Hitler želeo da

poseduje koplje Habsburga, doduše, dobro pričvršćeno. Slepo poverenjekoje je firer gajio prema tom predmetu beše toliko neizmerno da čak nije nizapazio jedan suštinski detalj: koplje Habsburga nije bilo jedno jedino.Postojala su još tri takva, u Vatikanu, Parizu i Krakovu, svi različitogporekla.

Obilje detalja, spojeno s neobično poniznim držanjem dok joj je sve topričao, navelo je Monce da zaključi da je Hunio zaista loše prošao uVevelsburgu, te je stoga prosto osećao potrebu da se objasni. Kao da ga jeloše iskustvo preživljeno u Nemačkoj nateralo da shvati da je život biomnogo vredniji kad je čovek bio u stanju da oseti naklonost prema drugimljudima, pa sada kao da je žurio da što pre ispuni taj preduslov. PoMoncinom mišljenju, u njegovom govoru, izuzev reči, postojalo je još neštošto se batrgalo da se izrazi, da izađe na površinu, što se svom snagom borilosa suštinom samog Hunija (hladnog čoveka s mlakom verom usentimentalnosti), tako da je on na kraju delovao kao kontradiktorna osoba.U Moncinom prisustvu uvek sam branio stav da Hunijeva iznenadnapromena ponašanja nije imala nikakve veze s njegovim putovanjima uNemačku ili s činjenicom da se njegov život našao u opasnosti (što ni ona nija nismo mogli do kraja da procenimo), nego da je to bila izmena strategije,čiji je cilj bio da iznova povrati njeno poverenje. Ne, ne verujem da je došlodo preokreta u Hunijevog psihi, već se verovatno radilo o čistoj glumi.Hunio je bio brbljiva osoba (najčešće i preterano), ali to nije značilo da seotvarao prema drugima; upravo suprotno, kad bi neko pažljivo analiziraonjegove reči, primetio bi da nije voleo da uspostavlja suviše uske veze ni sakim, jer je u srži verovao samo sopstvenom dogmatizmu. On je utočištetražio u dijalektici, baš kao što su neki drugi ljudi to isto pronalazili ućutanju. Ali to je bila samo spoljašnja buka, način da pokaže koliko je mnogopoverenja imao u samog sebe i u ideje za koje se zalagao. Iza togneočekivanog izliva naklonosti skrivala se Hunijeva želja da zadrži Moncekao svoju sagovornicu, možda zato što je poznavao prirodu naših aktivnostii zbog toga što je nameravao da nas iskoristi i za svoje sopstvene ciljeve. Nasvu sreću po Monce, opasnost da bi ljubav mogla da je izigra već je ostaladaleko iza nje, jer je sada postala znatno opreznija.

U svakom slučaju, Hunijevi strahovi posle njegovog povratka izNemačke bili su sasvim opravdani, što su dokazali i događaji koji su odmahpotom usledili. U noći između 9. i 10. novembra 1938. godine odigrala seKristalnaht, Kristalna noć: pogrom koji je izazvao otimačinu u radnjama i

domovima na hiljade Jevreja, spaljivanje knjiga i sinagoga, ubistvo dvestaljudi i zatvaranje u koncentracione logore još hiljadu njih. Ali Kristalna noćbila je samo vrh glečera. Tokom narednih dana ministar Gering je izdao tridekreta koji su jasno dali do znanja koje su bile namere nacionalsocijalista, au vezi s „jevrejskim pitanjem“. Prvi proglas je primoravao jevrejskuzajednicu da plati milijardu maraka u svrhu obeštećenja, pretvarajući žrtveagresije u njene izazivače. Drugim proglasom su Jevreji marginalizovani uekonomskom životu Nemačke. A treći je zahtevao od osiguravajućihkompanija da državi isplate sumu koja je odgovarala šteti nastaloj uincidentima, isključujući Jevreje iz bilo kakve mogućnosti za nadoknadu.

Bilo je to za vreme doručka 10. novembra, kada nam je sekretar Olaraispričao šta se prethodne noći dogodilo u Nemačkoj.

Još uvek se sećam pitanja koje je postavila gospođa Hulija, kao iodgovora koji joj je dao sekretar:

- A šta su to Jevreji zgrešili kad su se Nemci toliko navrzli na njih?- Oni su krivci za poraz Nemačke u ratu iz 1914. godine; oni su tvorci

nezaustavljivog kapitalizma Volstrita, kao i njegove kasnije propasti; a istotako, bili su i podstrekači boljševičkog komunizma.

- Zaboravljate i da su upravo Jevreji predali Našeg gospoda Isusa Hristau ruke Rimljanima - umešao se gospodin Fabregas.

- Vidite, odgovorni su čak i za raspeće Isusa Hrista.Gospođa Hulija se prekrstila pre nego što je dodala:- Tako kako ih predstavljaju, zaista se čini da su zli.- Sve su to budalaštine. Vi samo pokušavate da pronađete neko moralno

opravdanje za sve te silne zločine, što vas čini saučesnicima istih tihzločinaca - dobacila je Monce.

Prigovor njegove kćeri sasvim je pomeo gospodina Fabregasa, koji jeistovremeno primetio i jedan prekoran pogled sekretara Olare.

- Ali šta ti to bulazniš, devojko! Šta ti možeš znati o Jevrejima! Oni suloši, i tačka! A sada se gubi u svoju sobu - reagovao je gospodin Fabregas.

- Ja sam punoletna, i ne nameravam da se mrdnem odavde - odvratilamu je Monce.

Moncina reakcija prouzrokovala je ogroman bes njenog oca, koji sezaleteo ka njoj s namerom da je ošamari. Instinktivno, ja sam skočio premanjemu i uspeo da ga uhvatim za ruku pre nego što je njegov desni dlandotakao Moncino lice.

- Pusti me, mamlaze! - dreknuo je gospodin Fabregas.

- Ali prvo primite k znanju da ćete, ako je udarite, imati posla sa mnom -odgovorio sam.

Mnogo kasnije, kad smo već živeli zajedno, Monce mi je priznala da jetrenutak kada sam stao u njenu odbranu bio tačka preokreta kada je prestalada me posmatra kao jedno nejako i strašljivo biće.

- Jeste li čuii? Jeste li vi to samo čuli, gospodine Olara? On je menizapretio da će me udariti - gospodin Fabregas potražio je podršku sekretara.

- Hajde, smirite se! Ti, Hoze Marija, pusti gospodina Fabregasa; a vi,čoveče, nemojte više da podižete ruku na kćerku. Hajde da doručkujemo umiru.

Kada je gospodin Fabregas uspeo da se otrgne od mene, srdito jeprogunđao:

- Ti si za sve kriv, mladiću, ti si moju devojčicu zarazio svim timboljševičkim idejama. I sve zbog toga što ne možeš da podneseš princa. Zarmisliš da nisam primetio kako ti cure bale dok je gledaš? Prijaviću te uambasadi da si komunista. Srediću da te deportuju u Španiju i da te tamostreljaju.

- Krivica je isključivo tvoja, tata - sada je Monce mene branila.- Moja? Možda misliš da smo ovde mojom krivicom? Odgovorni za našu

situaciju jesu boljševici kao ovaj tvoj bajni prijatelj.- Krivac za to što smo morali da pobegnemo iz Barselone jeste Franko.

On je podigao oružje protiv Republike. I za to što sada, u mojoj dvadesetprvoj godini, ti hoćeš da me udariš, i za to je kriv Franko. Stoga, ako hoćešHoze Mariju da proglasiš za crvenog, onda ćeš morati i mene da seodrekneš.

Ova nova Moncina izjava zabezeknula je sve prisutne. Ali ja sam biosiguran da gospodinu Fabregasu neće biti potrebno mnogo vremena da sepovrati i da uzvrati napad, još žešće od prethodnog ako je to bilo moguće,zbog čega sam se obratio Monce:

- Bilo bi bolje da odemo odavde.- Da, gubite se sada i ozbiljno porazmislite o svemu što se ovde malopre

zbilo. A kad se vratiš, Hoze Marija, voleo bih da popričam s tobom - umešaose sekretar Olara.

Zahvaljujući sklonosti gospođe Monserat da giumata lažnu nesvesticu,uspeli smo da pobegnemo a da gospodin Fabregas ne pođe za nama.

Kad smo već bili stigli na čistinu San Pjetro in Montorio, Monce mi jerekla:

- Poneo si se kao pravi časni vitez u oklopu.Uprkos toj pohvali, Monce je govorila s nekom dozom samodovoljnosti,

jedne od onih odlika koje se stiču sazrevanjem. Povrh toga, shvatio sam danikada više neće dozvoliti da je bilo ko osvoji, svesna da je svaka osobaprvobitno bila dužna samoj sebi, iz čega proizlazi i obaveza da se braneprincipi u koje sam veruješ, makar to bilo i podsredstvom instinkta ilipreuranjeno.

- Verujem da su moji dani u Akademiji odbrojani - izjavio sam.- Žao mi je što sam te u sve ovo uvukla.- Bilo je samo pitanje vremena kada će se to desiti.- Šta nameravaš da radiš?- Još uvek imam nešto novca od prodaje stana koji sam nasledio od svojih

roditelja, tako da ću bilo gde iznajmiti neku sobu i onda ću potražiti posao.- Imam rešenje: potražićemo pomoć od Hunija.I mada sam u prvom trenutku Moncin predlog doživeo kao objavu

Apokalipse, neutralan i beživotan ton njenog glasa naveo me je da shvatimda je njena jedina namera bila da mi pomogne da se izvučem iz novonastaleteške situacije.

- Čak i ako znaš da su mu ruke umrljane krvlju?- Počinjem da smatram da su, u današnjoj situaciji, svima nama ruke

umrljane krvlju. Već si čuo šta moj otac i sekretar Olara misle o Jevrejima, abojim se da oni nisu jedini. Osim toga, ako se rat uskoro završi, ja ću sevratiti u Barselonu, a potrebno je da neko ostane i da nastavi da kontaktira sHunijem kako bi posle mogao da podnese izveštaj Smitu.

Monce je bila u pravu. Iako sam ja izbegavao da razmišljam o njenomodlasku, jednoga dana ona će se ipak vratiti u Barselonu.

Odjednom sam poželeo da se rat nikad ne završi. Čak i kad smo počelida silazimo ka Tresteveru i kad je zgrada Akademije nestala iza ugla,izvesno vreme sam maštao o mogućnosti da se to zdanje nikada više nepojavi, da nikada nije ni postojalo, a da samim tim ni nas dvoje nismo imaliobavezu da se tamo vratimo. A onda, kao da je mogla da pročita moje misli,Monce me je uhvatila za ruku i rekla:

- Često se u Akademiji osećam kao u zatvoru; ali onda se setim, da nisamdošla Akademiju, nikada te ne bih ni upoznala.

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Moj poslednji razgovor sa sekretarom Olarom ispao je iskreniji od svihprethodnih. Zatekao sam ga kako sedi u fotelji u svojoj kancelariji, upomrčini, pored gramofona iz kog je svom silinom treštao neki vojni marš.Mislim da su mu vibracije te paklene muzike ulivale životnost, služeći mukao neka vrsta hrane za dušu. Ali čak i kad bi čovek naćuljio uši, zvuci kojeje taj aparat proizvodio nisu bili ništa drugo do pištave i neprepoznatljivenote na podlozi od truba i bubnjeva. Sačekao je da utihne i poslednja notapre nego što me je upitao:

- Jesi li se malo smirio, Hoze Marija?- Pretpostavljam da jesam.- Molim te, sedi.Poslušao sam ga, u iščekivanju.- Ono što se danas dogodilo bilo je zaista ružno, pre svega zato što

gospodin Fabregas i dalje ostaje pri nameri da podnese prijavu protiv tebe -počeo je da govori Olara. - Jasno je da sam mu ja ukazao na to da postoji idrugo rešenje...

Počinjao sam da se osećam kao zločinac kome se saopštava mogućnostda izvrši samoubistvo umesto da doživi nečasno cmaknuće, pa sam požurioda preduhitrim zaključak gospodina Olare.

- Otići ću odmah danas popodne, ne brinite.- Mislim da je tako najbolje - priznao je. - Ali pre nego što odeš, voleo bih

da obavim jedan razgovor koji već duže vreme visi u vazduhu. Želim dabudem iskren, Hoze Marija: nikada mi se nisi dopadao. A znaš li zašto? Jerje tvoje ponašanje uvek bilo ono tipično za kilave ljude. A u vremenima kojasu nas zadesila nema ničeg nedoličnijeg od toga da je neko mlak, neodlučan,ravnodušan, da je neopredeljen. Toliko sam bio zabrinut zbog toga da samčak otišao tako daleko da pitam tvoje prijatelje, da, Ervadu, MunjozaMolinu, Pereza Komendadora, kao i još nekoliko njih, šta misle o tebi. I znašli kakav su mi odgovor dali? Da si ti hladna i zatvorena osoba, bez manija,bez opredeljenja, bez žara i, što je najgore, bez nekih očiglednih briga. A dali u ovom svetu ima mesta za jednog bezbrižnog čoveka, kada zemljurazaraju ratovi? Ne. Zato je moja istraga vezana za tebe otišla još jedan

korak dalje. Ja sam od njih zahtevao da ispipaju tvoje političke ideje ipokušaju iz tebe da izvuku nagoveštaj o tome kome će ići tvoj glas nanarednim opštim izborima. I u tome su se svi složili. „On je neopredeljen“,rekli su; posle toga su se u mojoj glavi upalili svi alarmi. Nedeljama, pa čak imesecima, s pažnjom sam pratio tvoje reči, odmeravao sam tvoje postupke,nadgledao sam tvoje kretanje, sve dok nisam došao do istog zaključka kao itvoji prijateji: ti si stvarno neopredeljen. Ono što je mene tada zagolicalo, išto me još uvek intrigira, jeste da li si ti aktivan apstinent, to jest buntovnik,ili je, naprotiv, tvoja neopredeljenost potpuno bezrazložna, vođenaisključivo tvojom pasivnošću. Treba da znaš, bilo da pripadaš prvoj ili drugojgrupi, da su suzdržane osobe suštinski prazna bića, koja ničemu nisu odana,i kao posledica toga nemaju vrlina.

- Možda i jeste tako bilo, ali ja sam se promenio - izjavio sam.- Misliš li na jutrošnji incident?- Hteo sam da kažem da upravo osobe poput vas pretvaraju u heroje sve

one kukavice poput mene.Olara je odmahnuo glavom, jasno iskazujući svoje neslaganje.- Ti da budeš model heroja? Nemoj da me zasmejavaš - izrugivao mi se. -

Zar stvarno veruješ da podizanje ruke i glasa na jednog čoveka kao što jegospodin Fabregas može da te učini herojem? Možda to i jesi za gospođicuMonserat, ali ne i u mojim očima.

- Oduvek sam se pitao zbog čega vam toliko teško pada da priznate dapostoje i osobe koje nisu spremne tek tako olako da prihvate pravila koja imdruštvo nameće.

Samo jedan trenutak nakon što sam izgovorio te reči shvatio sam da samupravo napravio ogromnu grešku, i da je bolje bilo da sam strpljivo ćutaoumesto da Olari pružim novu priliku da besni na mene.

- Baš stoga što živimo u okviru društva i što su nam podarena pravilakoja regulišu zajednički život, činjenica je da oni koji ih ne poštuju na krajubivaju izbačeni iz te zajednice - prigovorio mi je. - Instinkt društvenosti jevezan za samu prirodu čoveka, tako da je nemoguće zamisliti pojedinca kojimože da živi izdvojen od beskrajnog lanca bića koji sačinjavaju svet u celini.Tako je rekao Niče, a duče to neprestano ponavlja. Svet u kom bi važilamisao „Čini ono što želiš“ jednostavno ne postoji; jedini mogući svet navodi„Čini ono što moraš“. Ne, ne sme se težiti objašnjavanju društva time što ćešse držati po strani. Ali čak ni to nije tvoj slučaj. Jasno mi je da potičeš izdobrostojeće porodice, da ti nikada ništa nije nedostajalo; povrh svega, s

odličnim uspehom okončao si svoje studije arhitekture. Ne verujem da sibaš prototip osobe za koju se može reći da živi na rubu društva. Ti čak nisini jedinstvena osoba. Ne, ti imaš problema sa savešću. Tvoj život pati zbognedostatka akcije, fale mu vrlina i entuzijazam. Tvoja bolest se zovefatalizam, protiv čega se može reagovati samo voljom. Jer, trebalo bi to daznaš, Hoze Marija, jedinstvo svih volja preduslov je koji može da pripremiteren na kom će se razvijati budućnost.

Zanimljivo je to što je mene, umesto da se osetim neprijatno zbogOlarinih reči, iznenadila njegova lakoća s kojom je za sve pronalazio nekorazumno objašnjenje. Kao da je bio sasvim siguran - a to beše ona vrstasigurnosti čiji su koreni zaranjali u politički splet fašističkih ideja - u svojusposobnost da pojmi i ono nepojmljivo pomoću čiste filozofijesuprotstavljanja.

- Da li ste završili?- Još samo jedna stvar pre nego što odeš: ostavi na miru Fabregasovu

malu. Njeni roditelji su uvereni da je taj vaš prijatelj nadmeni kraljevićpotpuno lud za njom. Ja, koji nisam sisao vesla, znam da jedan umišljeniitalijanski princ nikada ne bi obratio pažnju na jednu buržujsku kći izBarselone, bez obzira na fabrike koje njen otac poseduje u Sabadelu, osimako nije nošen željom da joj oduzme nevinost, a posle, kad kucne čas zaistinu, navodno se ne seća da je uopšte poznaje. Sporazum koji ti predlažemje sledeći: ti zaboraviš na Fabregasovu kći, a ja ću se postarati za to danjegova tužba ispari.

- Pretpostavljam da vam neće smetati ako se ne budem rukovao s vamada zapečatimo dogovor.

Olara je podigao desnu ruku, jednako da bi mi pokazao i svojuneobuzdanost i bes, ali uskoro se snašao i pronašao način da je još maloispruži i čitavu scenu pretvori u rimski pozdrav.

- Želim ti sreću, Ploze Marija. Biće ti potrebna - zaključio je kad sam većbio ustao.

Monce me je čekala sedeći na kamenom zidiću u klausteru, pored jednemale fontane, usled čijeg žubora je tišina bila još upadljivija. Ličila mi je naneku od onih figura koje je Il Pomarancio naslikao na lunetama koje sukrasile zidove, ta jednostavna i neponovljiva bića, skoro naifs.

- Šta se dogodilo? - pitala me je.- Moraću da odem.- Razgovarala sam s Hunijem. Rekao mi je da je problem rešen.

- Idem da se spakujem.- Dozvoli mi da ti pomognem. To je najmanje što mogu da učinim.- Bilo bi bolje da te ne viđaju sa mnom. Olara me je naterao da mu

obećam da te više neću uznemiravati. Ako ne održim datu reč, podnećetužbu u ambasadi.

- Čim se smestiš u novom stanu, doći ću da te posetim. Viđaćemo sesvake večeri, krišom. Nastavićemo ono što smo započeli.

Nisam imao nikakve planove za budućnost osim da što pre napustimAkademiju, a nisam želeo ni da izgleda kao da koristim situaciju, tako dasam se pravio da sam prečuo Moncine reči. Ako nam je bilo suđeno danastavimo da se viđamo, smatrao sam da će nam vreme to već samopokazati.

Kada sam poslednji put izašao iz Akademije, nisam osetio nikakvu vrstunostalgije; naprotiv, samom sebi sam se zakleo da nikada više neću u njuzakoračiti. Za razliku od toga, pažnju mi je privukla činjenica da su sve mojestvari stale u nekoliko kartonskih kutija, iako sam pre tri godine doputovaoiz Madrida u Rim s tri kofera i jednim manjim kovčegom. Dakle, u komtrenutku sam ostao bez tih kofera i njihovog sadržaja? Ali najgore od svega:ono što se nalazilo u tim kutijama beše moje jedino vlasništvo u čitavomovom belom svetu.

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Upravo sam bio počeo da se spuštam niz Ulicu Garibaldi kad samnegde iza svojih leđa začuo buku motora nekih kola, koja je bivala sve tiša,na kraju se pretvorivši u lagano brujanje sasvim blizu mene.

- Toliko je grozno bilo? - obratio mi se jedan muški glas koji mi se učiniopoznatim.

Bio je to Hunio. Vozio se na zadnjem sedištu automobila, spuštenogprozora uprkos neprijatnoj hladnoći.

- Tako se čini - lakonski sam odgovorio.- Duče uvek kaže: Molti nemici, molto onore.- Moji jedini neprijatelji su sekretar Olara i gospodin Fabregas.- Hoćeš li da popričam s Olarom? - ponudio se.- Ne, hvala. Recimo da su naši položaji nepomirljivi. Trebalo je još

odavno da odem.- Trebalo bi da pokažeš malo više otpora prema neprijateljima -

posavetovao me je.Već mi je bilo muka od toga da ceo svet procenjuje moje ponašanje, pa

sam mu odbrusio s tragom srdžbe:- Ostavi me na miru. Nisam raspoložen za propovedi.- Uđi. Povešću te.- Gde ćeš da me povezeš?- Pretpostavljam, kad te vidim tako natovarenog stvarima, da je

najvažnije da pronađeš neko prenoćište. Poznajem jedno baš odgovarajućemesto. Sobu u jednoj kući s druge strane reke, u Ulici Đulija. Hajde, uđi.

Ne znam da li sam se osećao nemoćno ili uplašeno, ili jednostavnoumorno, ali na kraju sam prihvatio njegov poziv.

- U redu.Gabor je ubrzao dok nije došao na nekoliko metara ispred mene, onda je

zakočio, izašao iz kola i otvorio prtljažnik. Nakon što sam čuo čime se uposlednje vreme bavio, poverovao sam da na njegovom licu prepoznajemzadovoljan izraz nepopravljivog zavodnika.

Snažan miris parfema koji se osećao u unutrašnjosti vozila, podsetio meje na Rubinjosov izraz: „naparfemisani Italijančići“.

- Ukoliko ti smeta miris kolonjske vode, otvori prozor - preduhitrio me jeprinc. - Imam običaj da stavim više nego što bi trebalo. Ponekad se tolikonaprskam da mi dođe da se ugušim od sopstvenog mirisa. Imam jednogprijatelja koji kaže da ja to činim jer mi je savest nečista. I u pravu je. Čak iosoba poput mene ima tajne koje skriva.

Spopala me želja da mu priznam da sam upoznat s njegovimnezakonitim potezima, kao i da će mu biti potrebno mnogo litara kolonjskevode da bi oprao svoju savest, ali sam se ipak suzdržao.

- Dakle, mi se nadmećemo oko iste žene i, prema životnom paradoksu, jamoram da pomognem tebi kako bih zavredeo njeno poštovanje. Ne zvučipravedno, zar ne? - dodao je.

- Kaži tvom šoferu da zaustavi kola! - uzviknuo sam.- Hajde, ne budi takav! To je bila samo obična šala! - izvinio se.I nakon što mi je pružio ruku, šapnuo mi je kraj uha:- Montse prova grande affetto per te. Neprestano priča o tebi.Nekoliko trenutaka njegove reči su delovale kao melem na moju dušu,

ali se ona uskoro opet pobunila.- Gluposti - promrmljao sam.- Veruj mi. Stvar je u tome što si joj stalno bio previše blizu. Toliko dugo

ste živeli zajedno... skoro kao brat i sestra.Uplašio sam se da bi mi mogao reći da odustaje od Monce, da nije želeo

da se ispreči između nas dvoje. Kako nisam smeo na tako nešto dapristanem, pokušao sam da delujem nezainteresovano:

- Nisam čak ni siguran da li joj se dopadam. Osim toga, kada je sa mnom,ona priča samo o tebi - rekao sam.

Učinilo mi se da je moj odgovor laskao princu, kao i da je moj komentarrazrešio neku sumnju koja ga je mučila.

- Onda to znači da priča o obojici - zaključio je.- Izgleda da je tako.- Priča o obojici, ali da li se isto ponaša prema jednom i prema drugom? -

glasno je izgovorio to pitanje, pogleda uprtog u pod automobila.- Šta time hoćeš da kažeš?- Nijedna žena se ne ophodi jednako prema dvojici muškaraca

odjednom, osim u slučaju da je nijedan od njih ne zanima.- Svakako, postoji i ta mogućnost - složio sam se.- Žene su zapravo jedna velika misterija, zar ne? Ne razmišljaju na isti

način kao mi. I mada se čini da živimo u istom svetu, to nije tačno. One

preziru ono što mi cenimo, a vole ono šta mi nismo u stanju da volimo. Zanas, instinkt je ono najbitnije; nasuprot tome, one prvo razmisle oposledicama pre nego što načine bilo koji korak.

Hunio je govorio ozbiljno, kao da je zaista često mozgao o tome.- Pretpostavljam da si u pravu - rekao sam.- Znaš li šta se meni najviše sviđa kod Monce?- Ne.- To što je ona, uprkos činjenici da je rat i izgnanstvo doživela iz prve

ruke, sve što zna o životu naučila iz knjiga. Nastavlja da se oslanja na onošto čita više nego na sopstveno iskustvo, što je pretvara u izuzetno ranjivobiće. Veruje da samo stvari koje se odražavaju u knjigama imaju neku koristza društvo. Na primer, ona misli da pravda mora biti upravo takva kakva jepredstavljena u kodeksu zakona. Kao da je to uopšte moguće. Monce je odone vrste ljudi koji ne shvataju da zločini i krađe postoje bez obzira na to štoih zakon zabranjuje. A sve to jer ne poznaje dovoljno ljudsku prirodu. Usuštini, ona je toliko zanosna da zaslužuje da bude pretvorena u nekuprincezu iz bajke, mada u ovim vremenima koja sada vladaju sumnjam da jeto moguće.

Hunijeve reči o Monce zaronile su me u ćutanje koje je vrvelo mislima.Bilo je jasno da je on Monce cenio više nego što se to na prvi pogled činilo.Barem su to nagoveštavale njegove nasmešene oči i čeznutljiva iskrivljenostnjegovih usana. Čak sam se i zapitao nisu li te grimase bile očiglednipokazatelji njegovih osećanja. A zašto je onda svega koji minut ranijepokušao da je gurne u moje naručje?

- A sada mi kaži, dok ti ne pronađemo posao u nekoj arhitektonskojfirmi, da li bi bio spreman da radiš bilo šta drugo?

- Dokle god bi to bilo nešto pristojno, da.- Naravno da sam u vidu imao pristojan posao. I lak. Kasnije ću ti izložiti

detalje.Čim smo prešli na put koji je vodio od Lungotevere di Tebaldi do Ulice

Đulija, kola su počela da poskakuju po kaldrmi. Okrenuo sam glavu u levustranu i suočio se sa siluetom Akademije, čiji krov kao da je lebdeo iznadTrastevera.

Stigli smo u deo ispod mosta koji je spajao Palatu Farneze s obalom Tibrakada je Gabor upitao:

- Do kog broja u Ulici Đulija treba da odemo, prinče?- Osamdeset pet - odgovorio je Hunio.

I okrenuvši se ka meni, dodao je:- U pitanju je kuća gde je nekada živeo Rafael de Sancio, barem tako

kaže tradicija. Sadašnja gazdarica je jedna osiromašena rimskaaristokratkinja. Ona je prijateljica moje porodice. Sada iznajmljuje sobeljudima od poverenja.

Moram priznati da sam bio iznenađen. Da sam morao sam da izaberemulicu i zgradu u kojoj bih živeo, izabrao bih upravo nešto nalik tojrenesansnoj građevini u Uiici Đulija. Kad god bih izašao da se prošetam,neizostavno sam prelazio tu prelepu uličicu od samog početka pa sve donjenog kraja; počinjao sam od Fontane del Maskerone, jedne od najlepših uRimu, zatim bih zaronio ruke u njeno betonsko korito, sve dok mi ledenavoda ne bi zaustavila cirkulaciju; odatle bih otišao sve do gvozdene ogradena stražnjoj strani Palate Farneze, odakle sam mogao da posmatram vrt iveličanstvenu ložu, zatim bih prošao ispod mosta - s kog je visilo korenjesamonikle trave - koji je spajao tu građevinu s obalama Tibra; tu bihnakratko posedeo na nekoj od takozvanih sofa u Ulici Đulija, što u stvaribeše niz kamenih zidnih podnožja koja su pripadala Palati pravde koju jeBramante projektovao za papu Julija II, mada je to njegovo delo ostalonedovršeno zbog papine smrti; nastavio bih da koračam pravom putanjomsve do monumentalne Palate Sačeti; a obilazak sam završavao u crkvi SanĐovani ai Fjorentini.

Ispostavilo se da je moja nova gazdarica jedna izuzetna dama, visoka imršava, dubokih i nedokučivih crnih očiju, krutog karaktera i oštrog glasakoji je piskutao kao loše zavrnut ventil. Tek kasnije sam saznao da je patilaod nekog plućnog oboljenja, pa su je mučile tegobe usled problema splućnom maramicom. Ta mi se žena predstavila kao gospođa Đovana, iobavestiia me da jedino pravilo kuće beše da svi stanari moraju da se trudeda prave što manju buku, ne samo da bi poštovali intimu svojih suseda, već istoga što su nju mučile jake glavobolje i, ponekad „običan zvuk pri padunekog predmeta na pod skoro da može da me ubije“.

- Hoze Marija je tih kao mrtvac, nije li tako? - umešao se Hunio.Klimnuo sam glavom. Na trenutak sam poželeo da sam zaista mrtav,

daleko od te kuće, od Rima, od sveta.- Volela bih da živim sama, aii ne mogu to sebi da priuštim usled

nedostatka materijalnih sredstava. Mada pretpostavljam da vam je princ toveć rekao. Takođe, ne volim da delim svoj životni prostor s muškarcima: onisu najčešće prljavi i neuredni, tako da od vas očekujem da, dokle god budete

stanovali pod ovim krovom, pokušate da održavate telesnu čistotu sasrčanošću sveca koji stremi mističkom zanosu.

Ta metafora me je ostavila bez reči. Pogledao sam u Hunija i očima gaupitao šta ja kog đavola tu tražim.

- Gospođa Đovana je jedna ozbiljna žena, uredna, ali se, zauzvrat, nemeša u život svojih stanara. Daće ti kijuč i moći ćeš da ulaziš i izlaziš kad tije volja - nadovezao se Hunio, u nameri da mi objasni karakter moje novestanodavke.

Na kraju, žena je savesno ispunila jedan formular, nakon što me jeizrešetala mnoštvom pitanja.

- Tako zahteva policija - pravdala se.Što se sobe tiče, bila je jedinstvena kao i sama vlasnica: vrata behu od

zamućenog stakla; pod je bio prekriven tankom ponjavom, koju je jednaslužavka uzimala da istrese i vraćala je svakog jutra; oko podneva je ista taslužavka palila štapiće s mirisom lavande, posle čega je soba celog danamirisala; ćebad i peškiri osećali su se na kamfor, a zidovi behu presvučeninekom starom sjajnom tkaninom boje sumpora. Krevetski ram beše odmetala i škripao je kao kočnice voza. U uglu se nalazila jedna omanja peć naugalj, a ispod postelje su stajali nužnik i džak s ugljem. Svaki stanar je ličnobio zadužen za pražnjenje noćne posude i održavanje ogreva. Pored toga, usobi su se nalazili jedan porcelanski lavabo i česma. Sa jedinog prozora usobi, koji je gledao na svetlarnik, takođe je moglo da se vidi i sasvim maloparče neba, umiveno poslednjom dnevnom svetlošću.

- Kako ti se čini? - zanimalo je Hunija.- Dekadentno. Ali već ću se navići.- A sada da porazgovaramo o poslu. Sutra ćeš otići u apoteku koja se

nalazi u Korso del Rinašimento, pitaćeš za apotekara, don Orestea, kazaćešmu da si došao da podigneš nešto za princa Ćimu Vivarinija, a onda ćeš tošto ti bude dao odneti na drugi sprat zgrade na broju 23 u Ulici Koronari.Nije dozvoljeno da pričaš s osobom koja ti otvori vrata. Treba samo lično dajoj uručiš paket. To je sve, za sada.

- Ali to nije posao! - požalio sam se.- Jeste, budući da ćeš za to biti plaćen.- Platićeš mi za to da budem kurir?- Ne. Platiću ti zato što mi je potrebna neka osoba od poverenja koja će

odneti taj paket.Znajući šta se dogodilo s osobama koje su otvorile Tvorčevu mapu,

nisam želeo da se izlažem riziku, pa sam upitao:- Šta se nalazi u tom paketu?- To nije važno.- A ukoliko se radi o nekoj opasnoj supstanci a paket mi ispadne na pod?

- pobunuo sam se.- Nema razloga da se plašiš. Ako ti paket i ispadne, nećeš biti u

opasnosti. A sada stvarno prestani toliko da zapitkuješ.Pomislio sam kako bi bilo suviše rizično da istovremeno radim za Smita,

za oca Sansovina i za princa. Pre svega jer je saradnja s Hunijem bila isto štoi poslovanje s nacistima, sa sve rizicima koje tako nešto sa sobom nosi. Ali,zar to nije ujedno bila i sjajna prilika da iz prve ruke doznam njegoveplanove?

Posle svega, raspakovao sam se i počeo da slažem svoje stvari u ormar. Ufioci noćnog stočića pronašao sam jednu staru Bibliju. Nasumice sam jeotvorio. Pročitao sam: „Nećeš širiti lažne glasine, nećeš ukazivati pomoćkrivcima da bi svedočili u korist nepravde. Nećeš dopustiti da te ponese zlovećine i nećeš na suđenju davati izjavu većine čiji je cilj da se pravdaproneveri.“ Osetio sam neko štipanje u stomaku. Tek tada sam se setio daništa nisam jeo još od doručka.

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Sledećeg jutra sam se probudio u istom stanju u kome sam i zaspao: savuznemiren. Nisam imao utisak da se nalazim u Rimu, već u nekomnepoznatom gradu, zbog čega sam osećao neku vrstu neprijatnosti. Tokomnoći sam se pomokrio u noćnu posudu da ne bih morao da odlazim čak dokupatila, koje je bilo zajedničko za sve stanare, te sam sada imao obavezu daje ispraznim. Sama ideja da se u pidžami pojavim pred neznancima takođemi nije godila, tako da sam sačekao da se svi raziđu pa da tek onda izađemiz sobe, umijem se i obučem.

Poslušavši savet drugog Smita, otišao sam u Vatikansku biblioteku daposetim oca Sansovina. Intrigirala me je cela ta stvar oko otrova, i bio samzabrinut da bi Hunio mogao da se osveti. Ali sveštenik me nije primio.Ograničio se na to da mi preko jednog skriptora pošalje poruku, koja jeglasila ovako: „Videćemo se u četiri sata danas popodne u kripti bazilikesvete Sesilije. U slučaju da ne možeš da dođeš na taj sastanak, o tomeobavesti donosioca ove poruke.“

Budući da mi je ostatak jutra bio slobodan, odlučio sam da što preispunim zaduženje koje mi je princ dodelio. Uputio sam se ka Borgu, prešaosam preko Tibera kod Kastela Sant’Anđelo, skrenuo sam levo i ušao u UlicuKoronari, pa sam u toj ulici odmah potražio broj 23, gde je trebalo daodnesem paket koji budem pokupio iz apoteke. Radilo se o sasvim običnojzgradi, samo još jednoj od mnogih u susedstvu. Potom sam nastavio svojeputešestvije u pravcu Korso del Rinašimento.

Apoteka se nalazila pored jedne knjižare, tako da sam zastao da proučimizlog pre nego što sam se usudio da uđem. U stvari, čekao sam da se uverimda u apoteci nema drugih mušterija.

- Che cosa desidera? - obratio mi se jedan ljubazan mladić, koristeći prilikušto ga je gazda kao pomoćnika ostavio nakratko na čelu radnje.

- Tražim don Orestea.- Un attimo - rekao je, ne skrivajući svoje razočaranje.Mladić je ušao u stražnje odaje. Minut kasnije odatle je izašao jedan

čovek srednjih godina i krupne građe, koji je više ličio na sportistu nego naapotekara, uprkos tome što je na sebi imao besprekorno beo mantil.

- Tražili ste me?- Došao sam da podignem porudžbinu za princa Ćimu Vivarinija - kazao

sam.- Očekivao sam vas - dobacio je, istovremeno iz džepa svog mantila

vadeći jedan malen paket uvijen u smeđu hartiju, ne veći od pet centimetarau dužinu i dva i po u širinu. - Izvolite.

- To je sve?- Stavite ga u džep svog sakoa - samo je odgovorio.Kad sam se ponovo našao na ulici, zapao sam u iskušenje da otvorim taj

paketić, ali me je zaustavio strah da ne budem otkriven. Posle toga sam seopet zaputio u Ulicu Koronari. Našavši se ispred zgrade, izvesno vreme samje samo posmatrao. Želeo sam da budem siguran da moje prisustvo na tommestu nije bilo način da upadnem u zamku. Kada sam se umorio od čekanjada se nešto desi, ušao sam unutra i veoma oprezno se popeo do drugogsprata. Kako nije bilo zvona, prstima sam kucnuo u vrata. Niko se nijeodazvao, pa sam pokucao jače. Tek minut kasnije, primetio sam da se otvarašpijunka, kroz koju sam mogao da vidim staklasto oko neke žene čije sutrepavice bile preterano namazane maskarom. Špijunka je zatim iznovaprekrivena a vrata su se otvorila samo onoliko koliko je bilo dovoljno da tažena provuče ruku i ka meni ispruži svoj dlan, na koji sam ja spustio paketić.Potom se ruka povukla kao zmija u svoj brlog i vrata su se zatvorila. Kasnijesam samo čuo glas nekog čoveka iz unutrašnjosti stana, zapravo je to bilajedna ista rečenica koja je nekoliko puta ponovljena na nekom stranomjeziku, možda na nemačkom. Učinilo mi se da sam prepoznao izraz MeinGott. I to je bilo sve.

Izvesno vreme sam besciljno lutao po Pjaci Navona i Ulici ĐovernoVekio, sve dok nisam odlučio da potražim utočište u nekom kafeu. Sada jemoj početni polet prepustio vlast nekoj vrsti otupelosti, koja me je navela dadugo ostanem samo nepokretno da sedim, dok se ispred mene hladiokapućino na koji uopšte nisam obraćao pažnju. Nisam razumeo šta mi sedešavalo, još manje šta je mogao sadržati paketić iz apoteke. Da li je u onojkući živeo neki Nemac koji je, iz nekog nepoznatog razloga, bio prinuđenda se skriva? Možda je u pitanju bio neki bolesnik? I kakve je veze princimao sa svim tim? Svakako, nameravao sam da, čim mi se pruži prilika,svoje iskustvo i sumnje podelim jednako s Monce i s drugim Smitom.

Na kraju sam pojeo jedan sendvič i krenuo ka Trastevereu prateći obalureke, koja je tom prilikom ličila na mrko uže koje je pretilo da pridavi grad.

Pre nego što sam se spustio u kriptu crkve svete Sesilije, zadržao sam seu osmatranju skulpture te svetice, koja beše delo Stefana Maderna. Jedancapolavoro neuporedive lepote koji je, sudeći prema tradiciji, predstavljaosveticu u položaju identičnom onom u kom ju je u njenoj grobnici pronašaokardinal Sfrondati, u doba pontifikata pape Klementa VIII. Glave okrenutenaopako, uvijene u maramu, s obzirom na to da je mučenica u samrtnomropcu obezglavljena, i tela izvinutog u stranu, no pažnju su ipak najvišeprivlačile njene ruke, s tri ispružena prsta, što je nagoveštavalo misterijuSvetog trojstva. Pomislio sam kako se, zahvaljujući ratu u Španiji i Hitleru,vreme mučenika vratilo u Evropu.

Kada sam se najzad spustio niz stepenice koje su vodile ka kripti,iznenadilo me je što sam se suočio s ruševinama jednog domusa iz III vekapre Hrista, preko kojeg se mogla videti jedna insula iz II veka naše ere. Natrenutak sam imao utisak da prodirem u neku od Piranezijevih gravura kojesam video u kancelariji gospodina Tasa. Nastavio sam da se krećem jednimdugačkim hodnikom osvetljenim malim krovnim prozorima koji su gledalika crkvi, a sa čije se obe strane otvaralo pola tuceta mračnih odaja koje suodisale nekim oporim i neprijatnim mirisom. U jednoj od njih sam zapaziosedam gomilica neobrađenih cigli namenjenih bojenju tkanine, kao i jednunišu s baljerefom Minerve, boginje zaštitnice doma; u drugoj sam izbrojaopet rimskih sarkofaga prelepe izrade; u trećoj su se čuvali stubovi i ostacioriginalnih temelja. S desne strane, zaronjen u pomrčinu, nalazio se oganjna kom je svetica tri dana trpela mučenje pre nego što joj je glavaodrubljena. U dnu hodnika, u delu gde se otprilike nalazio i oltar bazilike,postojala je jedna prostorija veća od ostalih, u neogotičkom stilu, s podomčiji su crteži oponašali kosmos i s pompeznim stubovima, gde su se nalazileurne svete Sesilije i njenog supruga, san Valerijana. Bilo je to isto kao iskočitis Piranezijeve gravure i uleteti u dekor za neku operu Riharda Vagnera. Narešetki koja je štitila ovu ćeliju bio je istaknut natpis koji je glasio ovako:Delo G.B. Đovenala, po narudžbi kardinala Marijana Rampole del Tindara.Godina 1902.

Otac Sansovino je stigao sa zakašnjenjem i, kao i onog dana kad je došaodo Akademije da bi se raspitao za Hunijevo boravište, obratio mi se bezokolišanja:

- Oprosti što kasnim, Hoze Marija, ali verujem da me već nekoliko danaprate, pa sam bio primoran da uđem u Circolare Rossa.

Sveštenik je mislio na tramvaj koji je cirkulisao rimskim predgrađima.

Pretpostavio sam da su ljudi koju su pratili oca Sansovina bili Smitovi ljudi,kao što smo se i dogovorili, te stoga nisam tome pridao neku posebnuvažnost.

- Dakle, imaš li nekih vesti o našem prijatelju? - pitao me je, čim jepovratio dah.

- Desilo se nešto strašno - počeo sam da pričam. - Dva nemačkastručnjaka zadužena da otvore Tvorčevu mapu su umrla. Izgleda da jepapirus bio otrovan bacilima antraksa.

Lice oca Sansovina doživelo je nagli preobražaj.- Kada ćemo mi ljudi naučiti da se odgovori na naša pitanja ne skrivaju u

tami? Kada ćemo shvatiti da izazivanje smrti ne služi ublažavanju našihnemira, nego sasvim suprotno? Kada ćemo biti u stanju da pojmimo to daneprijatelja nosimo u sebi, kao i to da čovek mora prvobitno da se izbori sasamim sobom? Neka nam se bog smiluje! - zavapila je sveštenikovauznemirena duša.

- Hunio veruje da ste vi odgovorni za trovanje - dovršio sam svojeizlaganje.

- Princ se vara, mada to sad uopšte nije bitno - dodao je. - Sećaš li seskriptora koji je Huniju prodao Tvorčevu mapu? U jednom od njegovihdžepova pronašli smo parče hartije na kom je bio nacrtan osmougao simenom Isusa na svakoj stranici, sa sledećim natpisom: „Spreman na bol imučenje, u ime Boga”. To je moto jedne stare katoličke grupacije podnazivom Circulo Octogonus. Uvek poštujući broj osam, njeni članovi su bilifanatici spremni da po svaku cenu brane katoličku religiju, čak i ako je toznačilo upotrebu nasilja. Poreklo ove sekte treba potražiti u periodu verskihratova koji su se odvijali u Francuskoj krajem XVI i početkom XVII veka. Dali si ikada čuo za monaha po imenu Ravajak?

- Ne - odgovorio sam.- On je ubio Anrija IV od Francuske, nanevši mu nekoliko smrtonosnih

uboda nožem 14. maja 1610. godine. Oduvek se smatralo da je Ravajak biočlan neke mračne organizacije, koja se prema potrebi pojavljivala i nestajalatokom čitave istorije, a da pri tom niko nije uspeo sa sigurnošću da dokaženjeno postojanje niti da pogodi ko su bili njeni članovi. Poslednji put kada je„grupa 8“ dala neki znak života potiče iz vremena Napoleona. Naravno,neprijatelji Crkve oduvek su branili stav da je Circulo Octogonus bio uskopovezan sa Svetim savezom. Ali ja te uveravam da ubijeni skriptor nije imaonikakvu dodirnu tačku s vatikanskim špijunskim službama.

- Vi nagoveštavate mogućnost da se taj čovek svojevoljno žrtvovao,znajući da će biti ubijen nakon što preda mapu?

- Tako je, skriptor koji je ukrao mapu bio je svestan rizika kome seizložio.

- Znači to je razlog zbog kog L’Osservatore Romano i Radio Vatikan nisuobjavili vest o njegovoj smrti. Izneti tako nešto u javnost bilo bi jednako kaoi priznati postojanje sekte ubica u samom okrilju Crkve - glasno samrazmišljao.

- Mi bismo želeli da zlo posečemo u korenu. Ništa ne bi više povredilocrkvu nego svest o tome da njeno ime služi kao izgovor jednoj grupi ubica,koliko god se oni predstavljali kao katolici. Stav Njegove svetosti u odnosuna Hitlera dobro je poznat u celom svetu, ali to ne znači da sveti otac želi, ajoš manje da podstiče ili odobrava, da se čine nasilne radnje koje bi životnemačkog kancelara dovele u opasnosti.

Nisam to rekao ocu Sansovinu, ali nakon što sam odslušao njegovupriču, došao sam do zaključka da je razumeti one koji su govorili u ime bogabilo isto tako teško kao i razumeti naciste.

- I šta će sada dalje biti?- Sada kad znamo da je iza prodaje Tvorčeve mape zapravo stajao plan

za ostvarenje jednog zločina, s još više truda ćemo pokušati da otkrijemomože li se to pripisati članovima Circulo Octogonus-a.

- Problem je u tome što Hunio ne zna za postojanje tog kružoka fanatikai, kako sam vam već kazao, veruje da ste vi odgovorni za zločine. Možda ćepokušati da se osveti.

- Spreman sam za bol i mučenje, u ime Boga - odgovorio mi je, raširenihruku.

- Zar to nije bio moto kriminalne organizacije o kojoj ste mi upravopričali? - zbunjeno sam upitao.

- Na određenoj tački može se primeniti i na bilo koju osobu spremnu dase preobrati u mučenika. Jedan sveštenik uvek mora biti otvoren kažrtvovanju, sledeći primer Našeg gospoda Isusa Hrista - objasnio mi je.

Tek tada mi je postalo jasno da izbor kripte u baziliki svete Sesilije nijebio slučajan, imajući u vidu da je između tih zidova ta svetica živela, a da setu zbilo i njeno mučenje. Zakazavši mi sastanak baš na tom mestu, on ježeleo da mi pokaže vrstu oružja na koje se Crkva oslanja u borbi sa svojimneprijateljima: vera i izdržljivost; upornost i odlučnost. I ubeđenje da krvmučenika nije uzalud prolivena.

Monce sam zatekao kako me čeka ispred vrata mog novog doma. Žurnoje koračala s jedne na drugu stranu ulaza, drhteći od hladnoće, a uprkostome je iz njenog tela izbijao neki spokoj koji je meni nedostajao. Nekolikotrenutaka sam imao osećaj da se kretala po nekoj pozornici čije su granicepredstavljale prelomljene senke zgrade. Pod njenim nogama, površina jednebarice odbijala je poslednje zrake dnevne svetlosti. Upitao sam se kada jepadala kiša i o čemu li sam razmišljao kad to nisam primetio.

- Zašto se nisi popela gore? Zbog čega me nisi sačekala unutra? - obratiosam joj se s izvesnim prekorom u glasu.

- Pokušala sam, ali tvoja gazdarica mi je kazala da su ženske posetezabranjene, a onda mi je zalupila vrata ispred nosa.

- Ta veštica je gora od sekretara Olare - požalio sam se.-To je nemoguće. Sada Olara nema poverenja u mene. Vidim to u

njegovim olovnim očima. Morala sam da zakažem sastanak s Hunijem kakome ne bi pratio. Popili smo kafu i posle me je Gabor kolima dovezao dovde.Za sat vremena će doći da me pokupi i vrati me u Akademiju. Bojim se daću, kako bismo mogli da se viđamo, morati da obnovim svoju vezu sprincom.

Setio sam se svog razgovora s Hunijem od prethodnog dana, kada me jepitao da li se Monce prema obojici ponašala isto.

- Vidim da se u Akademiji ništa nije promenilo.- Gospođa Hulija je predskazala da će se rat okončati u aprilu, a kada ju

je Olara upitao da nije možda prećutala da je radila za tajnu službu vlade uBurgosu, dobra žena je odgovorila da je njen izvor informacija bio duhBeatriče Čenči koja je, pošto već vekovima tumara po odajama Španskeakademije, na kraju počela da se zanima za sve stvari vezane za njihovudomovinu. Posle toga je Olara nastavio s izrugivanjem i upitao je sirotugospođu da li joj je utvara prenela još neku tako interesantnu informaciju.Odgovor gospođe Hulije zvučao je samouvereno: „Sveti otac će umreti 10.februara sledeće godine.“ Možeš li samo da zamisliš kakav je metež nastao.Bilo je čak i onih koji su bili spremni da se klade. Šta ti misliš o tome?

- Ništa ne mislim jer imam dovoljno i svojih muka - pravdao sam se.- Hunio mi je rekao da ćeš raditi za njega, barem dok ne uspe da te ubaci

u neku arhitektonsku firmu.- Za sada sam neka vrsta poštara. Jutros sam morao da podignem neki

paket u apoteci i odnesem ga u jedan stan s adresom u Ulici Koronari. Bilomi je zabranjeno da postavljam bilo kakva pitanja, ali mislim da tamo živi

neki Nemac koji je s olakšanjem uzviknuo kada je paket konačno došao unjegove ruke. Nekoliko puta je ponovio: „Mein Gott!“

- Možda je u pitanju bio neki bolesnik koji se zahvaljivao bogu što sedomogao lekova.

- I ja sam to isto mislio, ali činjenica da je taj čovek bolestan, recimoozbiljno ili smrtno, ne objašnjava zašto apotekarski pomoćnik nije mogao daobavi isporuku, a još manje zašto je sve moralo da bude izvedeno u tolikojtajnosti. Hunio je naglasio da mu je potreban neko od poverenja da bi tajposao obavio, a ni to se ne uklapa jer ako je on prema nekome sumnjičav,onda sam to ja.

- Možda je promenio mišljenje - nagovestila je Monce.- Nije, barem ne dok i dalje misli da o meni pričaš više nego što je to

prirodno.- To ti je rekao?- Ne brini, ja sam ga uverio da u mom prisustvu ne prestaješ da pričaš o

njemu.Monce se zadovoljno nasmešila pre nego što se oglasila:- Baš zgodan par zaluđenika. Hoćeš li me povesti da popijem nešto

toplo?- Mislio sam da si popiia kafu s princom.- I jesam, ali pola sata čekanja na ovoj hladnoći, i opet sam se sva smrzla.- Želiš li da se popnem i donesem ti nešto toplo da ogrneš?- Više bih volela da me zagrliš - izjavila je.Kada sam je uzeo u svoje naručje, i osetio kako se njeno telo trese, onako

krhko i meko, ni sam nisam verovao da je to moguće; bila je to drhtavicakoju, po mom mišljenju, nije prouzrokovala samo niska temperatura već iuznemirenost njenih čula. Potom sam svoj desni obraz prislonio uz njenlevi. Hladnoću sam prepoznao jednako snažno kao i njenu popustljivost.Beše očigledno da je Monce odlučila da ja budem taj koji će preuzetiinicijativu. Već u sledećem momentu, nakon što sam pridržavao njeno telovodeći je do jednog dela ulice koji je već bio u pomrčini, svojim usnama sampotražio njene. Pretpostavljam da me je ljubav prema Monce nagnala daučinim taj korak, a pretpostavljam i da je privlačnost koju je ona osećalaprema meni samo olakšala taj čin zbližavanja. Bio je to poljubac bezsuzdržavanja, oboje smo se prepustili tako da smo ostali bez daha i svesnevolje, što nam je oboma poslužilo kao neka vrsta pražnjenja, a mislim da juje to na kraju i uplašilo. Monce nije volela da deluje ranjivo, niti da izgubi

kontrolu nad svojim postupcima i sposobnost da sama odlučuje jer, ponjenom mišljenju, „ljubavne čini uspavljuju svest, ostavljajući je upotlačenom položaju u odnosu na stvarnost“. Ali možda poljubac koji seizmeđu nas desio i nije bio deo stvarnosti? Međutim, ja sam se ipak osećaokao da sam dobio veliku bitku.

- Možda bismo sad mogli da pođemo da popijemo tu kafu - rekao samdrhtavim glasom, koliko zbog hladnoće toliko i zbog emocija koje su mepotresale.

I poželeo sam da se negde u toj nadolazećoj tami, koja je počela da širisvoj gust veo preko uličnih ćoškova, nalazi i princ Ćima Vivarini, te da jemogao da posmatra prethodnu scenu. Sada sam bio potpuno siguran:Monce je pričala o obojici, ali je poljubila samo mene.

DVADESET PETO POGLAVLJE

Zahvaljujući tome što me je Monce svake večeri posećivala, saznao samda je radost „pobegulja“ zbog vesti koje su pristizale iz Španije bilapoljuljana slabim zdravljem Pija XI, koje se pogoršalo u novembru. Nakonšto je nekako pregurao početak nove godine, 4. februara doživeo je srčanukrizu, koja se pogoršala pet dana kasnije, uz bubrežne tegobe. Izdahnuo je uzoru 10. februara, ispunivši predskazanje gospođe Hulije. Tog istog dana, iKatalonija je poklekla.

Rim je prolazio dane zatečenosti i neizvesnosti, ne samo zbog smrtiSvetog oca već i stoga što je izbor novog pape svima jasno stavio do znanjada su se glavne evropske sile nadmetale da na presto svetog Petra postavesvog čoveka od poverenja. Čak dvadeset dana je Vatikan privlačio pogledecelog sveta. U tolikoj meri da su i aktivnosti princa Ćime Vivarinija pale udrugi plan. Ja sam se opet sastao s drugim Smitom u E42, ali on mi nije nidao priliku da mu išta kažem o svom novom poslu. Kao i svi ljudi u Rimu,bio je zabrinut za izgled koji je poprimao izbor novog vrhovnog poglavaraCrkve, jer je čuo da su Nemci spremni da na sto stave veliku sumu novca,čime bi zagarantovali odabir svog kandidata, pa je od mene zahtevao dapokušam da izmamim neku informaciju od oca Sansovina. Ali dok sam jastigao da zakažem novi susret sa sveštenikom, Evgenije Paceli, bivši papskiposlanik u Nemačkoj u trajanju od dvanaest godina i bivši sekretar Države sPijem XI, već je bio postavljen za papu.

Kako mi je kasnije ispričao otac Sansovino, proces izbora vrhovnogpoglavara Crkve naizgled je bio prožet nepravilnostima, što je dovelo uprotivrečnost čast kardinala s pravom glasa i delotvornost tajnih službi iambasada zemalja, kojima je bilo u interesu da izabrana osoba bude uskladu s političkim idejama jednih i drugih. Za Severnoamerikance, Englezei Francuze, idealni kandidat bio je Paceli, mada su se pojedini članovifrancuske kurije radije odlučivali za kardinala Maljonea, nekadašnjegpapskog poslanika u Parizu, s neskrivenim antifašističkim stavovima. Sdruge strane, kandidati Italije i Nemačke bili su kardinali Mauricio Fosati, izTorina, i Elija dela Kosta, iz Firence. S ciljem da jedan od njih dvojice budeizabran, nacisti su poslali tri miliona maraka u zlatnim polugama izvesnom

Tarasu Borodajkeviču, čoveku rodom iz Venecije ali od roditelja Ukrajinaca,koji je bio na položaju agenta Odeljenja za pitanja Crkve, a koje je zavisilood špijunske službe Trećeg rajha. Prema Borodajkeviču, s kontaktima uvišim slojevima rimske kurije, ta je suma trebalo da bude dovoljna zakupovinu dovoljnog broja kardinala. Međutim, ujedinjeni u konklavu,šezdeset dva člana kardinalske škole s pravom glasa odabrala su za papukardinala Evgenija Pacelija, u trećem krugu glasanja. Bilo je to u pet sati idvadeset pet minuta popodne, 2. marta 1939. godine.

Skoro istovremeno, nacističke vođe su od Borodajkeviča zahtevalepovraćaj zlata u ruke Rajha. Ali dotle je taj špijun već bio prosto iščezao slica zemlje. Mada to možda i nije pravi izraz, jer je njegov leš pronađennekoliko dana kasnije, obešen o gredu nekog malog paviljona u jednomrimskom parku.

Tada se pričalo da su ubice Tarasa Borodajkeviča bili esesovski agenti,koji su se prethodno ponovo domogli zlata. Mada se širila i druga verzija togdogađaja, prema kojoj je Borodajkeviča smaknuo jedan papski agent poimenu Nikolas Estorzi, čovek visokog rasta, tamnog tena i crne kose, odnekih tridesetak godina i poreklom iz Venecije. Kako je, sudeći po tajnimitalijanskim službama, Taras Borodajkevič taj dan, 26. februar, proveoobilazeći brojne topionice u okolini Rima, u društvu nekog visokogmuškarca lepog izgleda i tamnog tena (opis se poklapao s Estorzijevim),smatralo se da su ta dva čoveka tražila način da istope nemačke zlatnepoluge da se na njima ne bi video žig Rajhsbanke. Sledeći trag jeBorodajkeviča ponovo spominjao obešenog o gredu, a Estorzija u jednojtopionici na ostrvu Murano, u Veneciji, gde je mogao da pretopi nemačkozlato i da ureže žig Vatikana na svakoj novonastaloj poluzi. Konačnoodredište tog blaga bio je blindirani sef jedne švajcarske banke. I upravo utoj tački priče, otac Sansovino je ubacio jedan komentar koji me je neopisivouznemirio.

- Ne mora čovek biti lisac pa da zaključi da postoje brojne sličnostiizmeđu Nikolasa Estorzija i princa Ćime Vivarinija - odjednom je izjavio.

- Šta ste time hteli da kažete?- Estorzi ima otprilike trideset godina, kao i naš princ, obojica su iz

Venecije i obojica su privlačni, visoki, tamnog tena i crne kose.- Vi to nagoveštavate da bi Estorzi i princ Ćima Vivarini mogli da budu

jedna ista osoba?- Samo primećujem niz podudarosti.

- Da je tako, princ bi bio agent Svetog saveza, a u tom slučaju bi tačinjenica vama bila poznata - naglas sam razmišljao.

- Možda se radi o beskrupuloznom prevarantu koji je, pretvarajući se daje agent Svetog saveza, iskoristio nepromišljenost nacisitičkih vođa da immazne tri miliona maraka.

- Ali princ je bogat čovek - dodao sam.- Nijedan bogat čovek ne misli da je dovoljno bogat.Ni do danas nije otkriveno gde je zaista završilo tri miliona maraka u

zlatnim polugama koje su nacisti uložili u izbor novog pape; nasuprot tomezna se da je posle izbora kardinala Pacelija - koji je četiri dana nakonzauzimanja položaja napisao jedno opširno pismo Hitleru - ublaženoneprijateljstvo između Vatikanske države i Nemačke Trećeg rajha.

Tog istog meseca Hitler je pristupio okupaciji Čehoslovačke, zauzevšiBohemiju i Moraviju, zaposeo je Memel u Litvaniji i ponovo je potvrdioprava Nemačke nad oblastima između takozvanog Poljskog koridora islobodnog grada Danciga - nad teritorijama koje su izgubljene posle Prvogsvetskog rata - objavljujući da je njegova politika namenjena pregrupisanjuu okviru jedne iste države celokupnog nemačkog naroda Centralne Evropezapravo već bila činjenica.

U međuvremenu, Hunijeve aktivnosti nisu posustajale, i nepogrešivo mije svakog ponedeljka nalagao da podignem isti paket uvek u istoj apoteci iodnesem ga na već poznatu adresu. Nemac iz Ulice Koronari nije višeponovio one reči „Mein Gott“, ali čuo sam ga kako na svom jeziku razgovaras onom ženom koja bi, bez razlike, uvek jednim okom provirila krozšpijunku pre nego što bi odškrinula vrata i pružila mi svoju koščatu ruku.

Naravno, za naših nedeljnih susreta sam se trudio da Hunija zamislimkao Nikolasa Estorzija, agenta Svetog saveza koji je od nacista ukrao trimiliona maraka u zlatnim polugama, ali smesta bih odbacio tu ideju nakonšto bih se uverio da u njegovim postupcima i u njegovom držanju nije bilonikakvog straha, bio je isti kao što je uvek i bio, a ni sa njegove crne košuljenije nestao natpis koji se odnosio na to koliko je smrt za njega bila nevažnaukoliko čovek umire časno. Ne, Hunio nije bio Nikolas Estorzi.

I Monce je ispunila svoje obećanje da će me posećivati kad kod budemogla. Tokom tih dvadeset dana, koliko je proteklo od smrti Pija XI pa doizbora njegovog naslednika, nosila je strogu crninu. Ta me činjenica nijesprečila da, s vremena na vreme, vođen naletom neizdržljive želje, jače čak iod moje sopstvene volje, dopustim sebi da joj ukradem poneki poljubac, u

pokušaju da u našim telima razgorim žar onog prvog kontakta. Aliispostavilo se da nijedan poljubac nije mogao da se uporedi s onim prvim,pa ni zagrljaji nisu bili onako strastveni. Monce mi se nije opirala,prepuštala mi se, da tako kažem, ali beše očito da su njene misli bile negdedaleko, možda u pripremama za povratak u Barselonu.

- Već sam ti kazala da nemam nameru da se ponovo zaljubim - pravdalabi se kad primeti moj očaj.

Ali iza te hladne ravnodušnosti skrivao se dubok bol, koji je ipak osećala,što će jednom morati da ode. Verujem da se negde iznutra divila mojojodluci da se ne vraćam u Španiju, i zbog toga je u izvesnom smislu osećalada svojim odlaskom izdaje samu sebe, sada kada je Rim postao grad njenogsazrevanja. Monce je bila svesna da, na isti način na koji se ona zauvekpromenila, i Barselona mora da je preživela suštinsku transformaciju kaoposledicu rata, zbog čega su obe - to što govorim u množini proizlazi izčinjenice da ja gradove smatram živim bićima - bile izložene riziku da se neprepoznaju. Stoga je razlog što se Monce plašila ponovnog susreta sa svojomprošlošću, sa svojim uspomenama, s ulicama svog detinjstva, sadaumrljanim vidljivim tragovima rata, bio to što nam u mnogim slučajevimaprocesi katarze na kraju pokažu da smo prestali da pripadamo nekomodređenom mestu zbog toga što su se izmenile one sitnice koje su našemživotu davale smisao.

Nanizalo se toliko važnih događaja, jednih za drugima, ponekad sepreklopivši i na isti datum, da gotovo nisam ni bio svestan toga da je poslepredaje Katalonije bilo potrebno još samo da Madrid padne pa da segrađanski rat konačno završi. A tako se i desilo 28. marta, što je Franko 1.aprila zapečatio poslednjim ratnim poglavljem. Dotle su „pobegulje“ većspakovale svoje stvari i samo su čekale pravi trenutak da se u luciČivitavekija ukrcaju na brod u pravcu Barselone.

Behu to napeti dani jer je neizvesnost neposredne budućnosti vrebala nasvakom koraku, dok se senka izgubljenih prilika lepila za naše stope, kakose nijedno od nas dvoje nije usuđivalo da pokrene temu rastanka. Radijesmo obmanjivali sami sebe, misleći da je najbolje da nas trenutak kada ćemomorati da kažemo zbogom uhvati na prepad, bez dovoljno vremena dareagujemo.

Jednog aprilskog jutra, nakon što mi je preko moje stanodavke poručilada me čeka ispred ulaza, Monce me je obavestila:

- Odlazim. Vraćam se u Barselonu.

- Kada? - pitao sam, još uvek nesvestan da bi to moglo da bude vrlo brzo.- Na brod se ukrcavamo danas popodne, u pet.- Pisaćeš mi?- Oboje bismo patili kad bih to činila - izjavila je.- Ali ja ću patiti i ako to ne činiš.- Znam, ali to će biti samo prolazna bol, koju će vreme ublažiti.

Zaboravićeš me; zaboravićemo jedno drugo.- Ali ja te volim! - uzviknuo sam istovremeno je snažno zgrabivši za

zglobove, u uzaludnom pokušaju da je zadržim.- Pusti me, to me boli! - požalila se.- Ostani sa mnom, molim te! - preklinjao sam je.- To je nemoguće. Barem u ovom trenutku.- Kaži mi čega se bojiš?- Ja se ničega ne bojim. Ovih dana se dogodilo mnogo stvari i zaista

moram da zavedem red u svojoj glavi i svojim osećanjima, a to je nešto štomogu da ostvarim samo u Barseloni.

- Zbog čega je to moguće isključivo u Barseloni? - zanimalo me je.- Jer se tamo nalazi moj dom, jer svi mi imamo neku svoju prošlost, a

meni je rat moju oduzeo.- A šta bi mi rekla o budućnosti?- Ništa. Niko ne može da predvidi budućnost.Odjednom, obuzeo me je osećaj da rastojanje između nas dvoje raste, kao

da se Monce već ukrcala na taj brod i da ja već stojim na lučkom doku iposmatram je kako iščezava. Zatim, pošto me je poljubila u obraz, podarivšimi taj vlažan i hladan poljubac nalik morskom povetarcu, dodala je:

- Više bih volela da se ovde rastanemo. Čuvaj se, Hoze Marija. Zbogom.Spustio sam pogled upijajući njene reči, ali kada sam ponovo podigao

glavu, ona je već odlazila.Tada su se moja osećanja iz korena promenila, skoro da me je spopala

mučnina, kao da sam ja bio taj koji je plovio na tom brodu i kao da je svepočelo da se ljulja pod mojim nogama, dok se Monce postepeno udaljavalaniz Ulicu Đulija. Najdramatičnije u svemu beše što nisam mogao da učinimništa da je zaustavim. Naš rastanak je bio nepovratan. Naši pokreti bili sunezavisni i išli su u različitim pravcima. Čak ni kad bi brod potonuo ili kadbi se ona bacila u vodu, mi se ne bismo ponovo spojili. Sve je bilonepopravljivo izgubljeno.

U dva sata popodne, još uvek potresen tom vešću, smestio sam se na

nasip kod Ponte Sista, odakle sam imao besprekoran pogled na Akademiju.Monce samo što nije napustila zgradu, ukoliko to već nije bila učinila. Bešenemoguće odatle videti da li neko ulazi ili izlazi, ali to i nije bilo važno.Zapravo sam samo želeo da oživim neke uspomene koje sam ostavio međutim zidovima, pre nego što se protok vremena pobrine da ih pretvori uutvare. Međutim, u najvećim dubinama svoje duše čuvao sam nadu da seona možda predomislila i da bi u svakom momentu mogla da se pojavi nadrugoj strani mosta. Ostao sam tu nepokretan sve dok tramonto nijeprepustio vlast noćnoj tmini, koja se spustila na Rim kao težak prekrivač.Kada sam se konačno predao, pomislio sam kako me je Moncin odlazakdefinitivno ostavio na milost i nemilost duhovima prošlosti.

DRUGI DEO

PRVO POGLAVLJE

Moncin odlazak mi je dokazao nešto o čemu sam često razmišljao: dasvaki grad pre svega predstavlja jedno stanje duše. Na primer, morao samda budem lišen njenog prisustva da bih otkrio da u Ulici Đulija uopšte nemadrveća. Znam ja i sam da taj detalj može delovati sasvim beznačajno, ali tekkada sam se osetio ogoljenim i nezaštićenim zbog njenog odsustva - za kojesam u to vreme verovao da je konačno - bio sam u stanju da obratim pažnjuna nagost pojedinih gradskih pejzaža. Kao što sam već rekao, u Ulici Đulijanikada nije ni bilo drveća, ali ja taj detalj nisam zapazio jer kada naš životide normalnim tokovima, čini nam se da je i nenormalnost njegov deo.Međutim, dovoljno je samo blago skretanje u našem raspoloženju pa daotkrijemo da ta nenormalnost ima sopstvenu celinu, i da predmeti i stvarikoje nas prate nisu obični dekorativni elementi, manje ili više vidljivi, negoda takođe ispunjavaju svoju misiju, da nam posluže kao uteha. Hoću dakažem da je arhitektura uvek posledica nekog globalnog uzroka, a da je injeno proučavanje podređeno nekom višem uzroku, iako je on u ovomslučaju bio tačno određen. Čin vizuelne percepcije sačinjava deo čula vida,koje je ujedno blisko povezano s osećanjima, tako da svaka emocionalnavarijacija može uticati na to da se u nama potpuno izmeni opažanje onogašto nas okružuje. Tačno je da gradovi trepere, da tako kažem, ali oni to činezahvaljujući srcima ljudi koji u njima borave. Tako sam i ja upoznao nekiRim koji je bio drugačiji od onog na koji sam do tada bio navikao. Imao samutisak kao da sam otkrio neki deo sebe za koji do tada nisam ni znao dapostoji. Kao da se moj ego, to ogledalo u kome se ogleda svest, razbio uhiljadu delića.

U maju, istovremeno kad je potpisan novi sporazum između Nemačke iItalije, s Hunijem sam poveo jedan razgovor koji me je na nekoliko danaizvukao iz moje letargije. Nakon što me je obavestio da je, zasad, moj posaokurira gotov, poverio mi je da se situacija u Nemačkoj iskomplikovala,krivicom jednog vatikanskog špijuna koga tajne nacističke službe nikakonisu mogle da uhvate i koga su povezivali sa stavljanjem otrova u Tvorčevumapu; beše to neki čovek bez lica, sa zavidnim znanjem nemačkog jezikačije je šifrovano ime bilo Glasnik. A onda je dodao:

- Iako nacisti veruju da je njegovo pravo ime Nikolas Estorzi. Tvrde da jeon član jedne drevne katoličke sekte pod nazivom asasini, koja je bilaogranak druge sekte arapskog porekla čiji su pripadnici ubijali podobećanjem dosezanja raja.

Ko god da je bio taj Nikolas Estorzi, iznenadilo me je to što je Huniododao još jedno ime već postojećoj listi organizacija kriminalnog karaktera,a koje su se izrodile u okrilju Katoličke crkve.

Posle mog ponovnog susreta s drugim Smitom u E42, kada sam mudoslovce preneo svoje razgovore s princom Ćimom Vivarinijem, i pošto samzakazao novi sastanak s ocem Sansovinom u kripti crkve svete Sesilije,ponovo sam izgubio interesovanje za sve, čak i razmatrao mogućnost daizvršim samoubistvo. Sećam se da sam se tih nekoliko nedelja, dok je Hunionastojao da mi pronađe posao u nekoj arhitektonskoj firmi, što se nikakonije ostvarivalo, posvetio čitanju biografija velikih ljudi koji su, iz ovog ilionog razloga, doneli odluku da sebi oduzmu život. Burno i razočaranjimanabijeno postojanje Emilija Salgarija za mene se preobratilo u ogledalo ukom sam video sebe. Pažnju mi je privukao njegov rastrzan život, o kome jenjegov sin Nadir napisao da, iako je njegov otac trijumfovao u šumama i namoru, ipak je posrnuo pred prozaičnim potrebama civilizovanog života, jerje siromaštvo oduvek bilo njegov najverniji pratilac, bez obzira na to što jeprodavano na hiljade njegovih knjiga. Aii povrh svega, na mene je utisakostavio njegov tragičan kraj, kada je izvršio harakiri pomoću jednogmalajskog krisa s krivudavom oštricom, u udaljenom mestašcu Val de SanMartino, na padinama torinskih Alpa, šest nakon što je izgubio svojusuprugu, glumicu Aidu Peruci. Na kraju sam odlučio da ne krenemSalgarijevim stopama, barem ne dok je Monce, koliko sam ja znao, i daljebila živa.

Početkom meseca jula, posetio me je princ. Izjavio je da me zatiče „uveoma lošem stanju“, „znatno mršavijeg i upalih očiju“, kako ga je iupozorila gospođa Đovana, moja gazdarica; tvrdio je da je iskreno zabrinutza moje zdravlje - beše istina da sam se hranio jednolično, jedući samomozarella di bufala s pomodori pacchino, malo paste, s vremena na vreme parčepecorina i ponekad malo sicilijanskog vina - i zato mi je predložio da pođems njim u Belađo, jedno malo i prijatno seoce smešteno na obali jezera Komo,na nekoliko kilometara od Milana i švajcarske granice.

Ideja da leto provedem u Hunijevom društvu nije me ni najmanjeprivlačila, ali posle odlaska „pobegulja“ i stipendista iz Akademije u

Španiju, on je bio jedina osoba s kojom sam održavao koliko-toliko redovankontakt. Neću da zalazim u razglabanje da li je moj odnos s Hunijem biopravo prijateljstvo (ne kaže se uzalud da se prijateljstvo može zasnovati i napreziru, na isti način kao što osmeh može da iskaže omalovažavanje), sobzirom na to da je ono uvek podložno usponima i padovima, ali svest otome da on nije bio osoba kojoj se može verovati na neki čudan način mi jeulivala smirenost i činila da se osetim sigurnim, upravo suprotno onome štose dalo očekivati. S druge strane, bio sam ubeđen da je Hunio bio upoznat smojim aktivnostima, a kako su s moje tačke gledišta svi ti faktori išli u koristnašeg odnosa, na kraju sam ipak prihvatio njegov poziv. Mislim da sam,shvativši da ne bih bio u stanju da izvršim harakiri malajskim krisom, u sebigajio nadu da ću možda pored princa doživeti herojski kraj; bilo tako što ćeon naložiti moje ubistvo, bilo tako što ću stradati zajedno s njim od rukenekog od njegovih neprijatelja, za koje sam pretpostavljao da su brojni.

DRUGO POGLAVLJE

Put od Rima do jezera Komo prešli smo u jednoj udobnoj carozzi vozačije je odredište bilo Lugano, a smestili smo se u Grand hotelu Serbeloni,jednoj staroj privatnoj vili koju je izgradila porodica Friconi 1852. godine.Hunio i Gabor su zauzeli pojedinačne sobe koje su se nalazile jedna dodruge (ako se dobro sećam, mislim da sam tada prvi put posumnjao uprinčeve seksualne sklonosti); ja sam se smestio u jednom prostranom isvetlom apartmanu s pogledom na jezero, na drugom kraju sprata.Prostorija je bila opremljena francuskim nameštajem, teškim zavesama odpliša, starim persijskim tepisima, kristalnim chandeliers iz Murana ifreskama. Nikada ranije nisam bio okružen toiikom raskoši, doduše to senikada ni kasnije nije ponovilo, zbog čega je uspomena koju čuvam na tedane uporediva sa slatkim snom koji, što biva vremenski dalji, postaje sveslađi i sve se dublje urezuje u pamćenje.

Vreme, pošto su iščezli obrisi dana, kao da je postalo tečno i dubokopoput jezerske vode; čist vazduh je ispunjavao sve kutke prostora; staze subile ispresecane stotinama grmova iz kojih su cvetići živih boja pupelinaginjući se sa svojih stabljika; sve u svemu, život je poprimio onu lakoćukakvu mogu da iskuse samo opušteni mišići posle nekog teškog fizičkognapora. Jer posle Moncinog odlaska, moj život i jeste zahtevao ogromanfizički napor. Čak sam bio počeo i da zavidim načinu života meštana,jednako rezervisanih i ijubaznih, i mnogo suzdržanijih u iskazivanju svojihpolitičkih ideja nego Italijani koje sam imao prilike da upoznam u nekimdrugim oblastima zemlje. Kako je Hunio imao običaj da kaže: „Ponašaju sekao pravi Švajcarci.“

Moram priznati da sam tih dana ponovo počeo da razmatrammogućnost da na zemlji ipak postoji raj.

Skoro svakog jutra smo odlazili na izlete „u polje“, što beše Hunijevizraz, kao da već nismo bili u njegovom središtu. Posluga hotelskogrestorana pripremala nam je korpu s hranom i flašu prosecca, a Gabor bi naskolima odvezao do mesta Punta Spartivento, prevlake koja je jezero delilana tri ogranka: s desne strane bio je Leko, s leve se nalazio Komo, a u sredinije bio takozvani severni deo. Osim toga, odatle se pružao zaista prelep

pogled na planine Tera Larijane, iste one koje je Alesandro Manconi opisaou svom delu Verenici, sa sve njihovim pretećim vrhovima prekrivenimvečnim snegom. U nekim drugim prilikama, obilazili smo najčuvenije viletog okruga, čiji su vlasnici Hunija primali sa zadovoljstvom. Još i danaspamtim ta prezimena uglednog porekla pojedinih od tih kućevlasnika kojisu trpeli našu radoznalost: Aldobrandini, Sforca, Gonzaga, Ruspoli, Borgeze,itd. Ali u većini slučajeva, Gabor je sedao za volan i mi bismo se vozili uskimlokalnim puteljcima bez nekog određenog cilja. Međutim, jednog jutra, zapromenu smo seli u traggetto u luci Belađo, i zaplovili smo vodama jezerasve do Vile D’Este, hotela koji se svojom velelepnošću nadmetao saSerbelonijem. Bajron, Rosini, Pučini, Verdi i Mark Tven nekada su se nalazilimeđu istaknutom klijentelom tog legendarnog odmarališta. A da i nespominjem listu kraljeva, prinčeva i poslovnih magnata koji su Vilu D’Estepretvorili u izlog koji se posmatra i kroz koji bivaš posmatran, s onommoralnom nadmenošću ljudi koji znaju da su odabrani među odabranima.Mislim da to ranije nisam rekao, ali Hunio je pripadao onoj vrsti ljudi koji biuživali u tome da imaju dar da istovremeno budu na dva mesta. Uvek sampovezivao tu njegovu neprestanu potrebu da se istovremeno nađe na dvamesta s njegovim živim karakterom, što je predstavljalo suštu suprotnostnjegovoj povezanosti s ubistvima. Ali takav je bio Hunio: protivrečna osoba,neka vrsta Doktora Džekila i Mistera Hajda, ubica koji bi se raznežio čitajućiLorda Bajrona.

Ali to nije bilo jedino otkriće do kog sam došao tih dana. Jednog jutra,dok smo u Serbeloniju doručkovali na jednoj od terasa s pogledom na jezero,Hunio mi je pričao o svom detinjstvu (koje je opisao kao skitačko, zbogbrojnih putovanja i promena mesta stanovanja), o svojoj porodici (previšeraštrkanoj, za šta je bio kriv novac, budući da je svakom dopuštao da čini štomu je volja), a čak je dotakao i priču o tome kakav je put morao da pređe dabi postao čovek kakav je tada bio. Opisao mi je svoju privrženost ciljevimafašizma, isto kao i odanost koju je osećao prema Hitlerovojnacionalsocijalističkoj doktrini, kao neku vrstu „porodične obaveze“,imajući u vidu veze koje su spajale njegovu lozu s vladajućom klasom obapokreta. Sebe je definisao kao moderno religioznu osobu, protivnika svakogesktremizma, jer se pre svega smatrao praktičnim čovekom. Hunio je biopristalica stava da je, kao što je laička država dopustila da bude ponesenavrednostima katoličanstva, tako je i Crkva činila isto, prirodno upijajućipojedine pretpostavke laicizma. Na primer razvod.

Jednom prilikom sam ga upitao zbog čega je baš Belađo izabrao kaomesto na kome će provesti svoj odmor, a ne Veneciju. Odgovorio mi je:

- Prvo, zato što snažan karakter moje majke potiskuje sve u Veneciji (onaje i sama kao laguna, zamisli), a zatim i stoga jer sam kao mladić stekaoizvesnu lošu reputaciju, a svaki kavaljer koji drži do sebe ima obavezu dasvoju reputaciju održava neumrljanom. Kad bi moji sugrađani videli u štasam se pretvorio, smesta bi prestali da me spominju, pa čak i da mi seobraćaju. I to s punim pravom.

A posle kraće pauze, dodao je:- Venecija je jedini grad na svetu u koji nije nužno stalno se vraćati, jer

nema razlike između toga da se ona poseti i da se o njoj sanja. Da, čak nijeneophodno ni zaspati da bi se Venecija sanjala. Nemoj pogrešno da merazumeš, jer priča o snovima takođe podrazumeva i poglavlje o košmarima.

- Ja ne poznajem Veneciju - priznao sam.- Zaista? Do sada sam bio uveren da je svi poznaju. Ali čak i u tom

slučaju, siguran sam da su svi makar čuli priče o tom gradu. To ti kažemzato što postoje mnoga druga mesta o kojima niko ne priča, i na kojasvakako nikada ne bi otišli. Pretpostavljam da si bar milion puta čuo da jeVenecija grad zaljubljenih; međutim, ja mislim upravo suprotno: u pitanju jegrad savršen za parove koji nisu zaljubljeni. Zeliš li da znaš zbog čega?

- Naravno.- Zato što je Venecija samo dekor, kao lažna ljubav. Verno ću ti opisati šta

se može videti u Veneciji: stare palate, u koje pristup imaju samo njihovistanovnici, krunisane zapuštenim potkrovljima, puzavicama i istovetnimprozorima, što kanale preobraća u monoton niz, i sve to pomešano s vlagomkoja donosi melanholiju, s vojskom komaraca koji nas u svakom momentupodsećaju da su temelji tog grada porinuti u lagunu čija se voda oseća natrulež. Postoje dva načina da se posmatra jedna gondola: to može da budecrni labud, ili ploveći mrtvački kovčeg. Ja sam pristalica ovog drugoggledanja. O neprestanim poplavama, o maglama i zimskoj hladnoći pričaćuti nekom drugom prilikom.

Jedne tople i zvezdane noći, nakon što smo ispili flašu toskanskog vina saromom stare kože i s ukusom pliša, dva amara i još po dva koktela na baziodležalog ruma i soka od kruške, on me je upitao:

- Da li ti je pisala?Uprkos tome što nijednom nismo razgovarali o Monce još od njenog

odlaska, bilo je jasno da se to moglo odnositi samo na nju.

- Meni nije.- Ni meni, ali verujem da je to dobar znak - primetio je.- Šta ti to znači? - zainteresovao sam se.- Hoću da kažem da bi ona pisala samo kad uopšte ne bi nameravala da

se vrati.- Misliš?- Da, siguran sam. Monce nam pripada.Ali ja sam znao da bi prisvajanje Monce, njeno svođenje na obično

vlasništvo, makar to bilo samo i u okviru suludih maštarija dva pijanca, biloisto što i pokušaj da se uhvati neka od onih zvezda koje su te noći blistale nalombardijskom nebu, i staviti je u džep.

TREĆE POGLAVLJE

Početkom meseca avgusta počeo sam da radim u arhitektonskomstudiju jednog arhitekte po imenu Bjađo Ramadori. Beše to čovek beztalenta za arhitekturu, ali s velikim darom za uspostavljanje veza s pravimljudima. Zahvaljujući toj lakoći s kojom je zalazio u visoke sfere političkemoći, arhitekta Ramadori je dobio obećanje da će mu biti poveren jedanvažan projekat u okviru E42. Ali 1. septembra 1939. godine, Hitler je zauzeoPoljsku, pa su Francuska i Engleska bile primorane da objave rat Nemačkoj.Ono što je do tog trenutka bila prednost u času dobijanja poslova sada seokrenulo protiv arhitekte Ramadorija i, pod izgovorom mogućeg ulaskaItalije u oružani sukob, poveren mu je dizajn jednog bunkera za PalatuUfičijevih, zadatak koji je trebalo da izvrši pod nadzorom arhitekte GaetanaMinučija. Ramadori je ovo novo zaduženje opisao kao „tričariju“ („kad seimaju u vidu moj talenat i usluge koje sam činio režimu“, rekao je), i snamerom da zada udarac Minučiju, koji je, da ironija bude veća, bio šefArhitektonske službe projekta (E42), on je sve dužnosti preneo na mene.Nikada nisam saznao prave uzroke koji su otvorili taj sukob izmeđuRamadorija i Minučija (pretpostavljam da je to bilo nešto sasvim uobičajenomeđu ljudskim bićima: zavist, ljubomora i nadmenost onih koji se smatrajuboljima od ostalih), ali je kao posledicu toga moja sreća na profesionalnomplanu doživela preokret od sto osamdeset stepeni i, skoro i ne primetivši,odjednom sam se zatekao kako radim za jednog od najboljih arhitekti u tomperiodu. Tačno je da je moj rad bio definisan samim bunkerom za PalatuUfičijevih, ali dobijeni rezultat, čak i ako se uzme u obzir da su ratnibubnjevi bivali sve glasniji, doprineo je da u Minučijev studio zaduženjapočnu da pljušte kao kiša, a on sam je, zainteresovan za dalje učešće udžinovskom projektu E42, meni prosleđivao izvođenje i tih novih radova.

Prilikom izrade jednog bunkera treba se držati nekoliko principa.Najvažnije od svega je da bunker nije zamišljen tako da se uklopi u svojeokruženje, već da se od njega odbrani. Drugo, treba imati u vidu da se turadi o arhitekturi nužde, čija efikasnost zavisi od njene sposobnosti da izdržikatastrofe, i stoga ova vrsta građevina obiluje oštrim ivicama i grubimzavršecima. Sve su to razlozi da dizajniranje bunkera ne bude san nijednog

arhitekte.Moram da priznam da moj rad nije bio ništa posebno, uprkos tome što je

bilo onih koji su mislili drugačije; jednostavno, detaljno sam proučio tehnikeodbrane koje su razne vojske primenjivale još od rata 1914. godine, odčuvene linije Mažino (najduža ikada izgrađena odbrambena barikada, kojuje činilo 108 glavnih uporišta na 15 kilometara međusobnog rastojanja,mnoštvo manjih uporišta i više od 100 kilometara podzemnih hodnika iprostora, koja se pružala duž čitave francusko-nemačke granice, a za koju seispostavilo da je ipak bila promašaj), pa do belgijskih utvrđenja, posle čegasam došao do zaključka da je dizajn čeških bunkera bio zaistarevolucionaran i inovatorski. Tradicionalno, bunkeri su se uvek gradiliokrenuti prema liniji neprijateljskog prodora. To je značilo da je suparničkaartiljerija gađala pravo u pozicije gde je bilo postavljeno odbrambeno oružje.Dakle, češki inžinjeri su taj problem rešili gradeći utvrđenja leđimaokrenuta neprijatelju. Prednosti behu i više nego očigledne, jer je tako deostrukture koji je primao neprijateljsku vatru bio najmanje ranjiva stranabunkera, dok je istovremeno odbrana mogla da napada postrance (što jenapadače teralo na povlačenje), a ne frontalno. U takvom položaju, bunkerse branio sa strane. Osim toga, svi bunkeri su međusobno bili povezanitelefonskim linijama postavljenim veoma duboko u zemlju i mrežompodzemnih hodnika koji su služili za premeštanje trupa i potrepština. Stogaje jedino što sam ja morao da uradim bilo da sledim primer Čeha, i dausavršim pojedine aspekte.

Hunio je iskoristio moju iznenadnu „slavu“ da me preporuči firmiHohtif, najvećoj građevinsku firmu u Nemačkoj, pa sam se s jednim odnjenih rukovodilaca sastao u hotelu Grand u Rimu. Bez obzira na to štonismo sklopili nikakav konkretan dogovor, ostala je mogućnost da bismo unekoj skorijoj budućnosti mogli da sarađujemo. Što se i desilo krajem 1943.godine, a o čemu ću govoriti nešto kasnije.

Moj novi posao probudio je veliko zadovoljstvo kod drugog Smita, komesam počeo da prenosim ne samo informacije koje sam dobijao od princa veći one koje mi je omogućavao moj položaj arhitekte. Takav kvalitativni skoku mojoj špijunskoj karijeri ispunio me je ponosom, čak sam počeo darazmišljam kako bi to na kraju mogao biti častan posao. Smit, koji je oduvekbio iskren u trenutku procene rizika kojima sam se izlagao u svojimšpijunskim delatnostima, upozorio me je da će od časa kad budem predaoprvi plan, moj život biti u opasnosti, jer je uvek postojala mogućnost da

budem otkriven. Ali dotle sam ja već bio dosegao dovoljan nivo odlučnostida ne okrećem leđa tom novom ratu, gde više nije bila u igri samo sudbinajedne male zemlje poput Španije, nego sveta u celini.

Mislim da sam, postupajući tako, tragao za nečim što će me ovekovečiti.S jedne strane, osećao sam kako oko mene sve više raste praznina, kao dabih svakog jutra nakon buđenja otkrio kako je jedan deo sveta iščezao. Ustvari, nije nestajao svet, nego moje zanimanje za njega. S druge strane, mojse život u poslednje vreme toliko promenio da sam sada gotovo osećaogrižu savesti što nisam aktivnije učestvovao u Španskom građanskom ratu, ataj utisak me podstakao da se s još većim žarom priključim tom novom ratukoji je bio na pragu. Sada, kada se osvrnem unazad, čini mi se da samtakvim stavom tražio način da budem fizički eliminisan, svestan da nemamdovoljno hrabrosti da sam sebi oduzmem život. Ne mogu poreći da mi jemoj posao arhitekte mnogo pomogao da izdržim sav taj metež, i čim samzavredeo redovna primanja počeo sam da tražim stan u kome bih živeosam, daleko od gospođe Đovane i njenih manija. I tako, s jedne stranespreman da umrem, ujedno sam se brinuo o tome da pronađem bolje mestoza stanovanje, što je bez sumnje bilo vrlo protivrečno. Činjenica da sam vrloozbiljno shvatio potragu za novim domom dokazivala je da mojeneraspoloženje nije poticalo od gubitka volje za životom, već da je uzroksvemu bilo to što je moj život izgubio sve ranije oslonce. Moncin odlazak bioje presudan, i razmišljanje o njenom odsustvu za mene se pretvorilo unaviku koja me je, od silnog ponavljanja, na kraju izopštila iz sveta koji meje okruživao. Samim tim, ja i nisam bio zaista živ kada sam doneo odluku dase odselim. Postao sam na neki način autističan i izgubio svaki dodir sastvarnošću. Morao sam da dizajniram jedan bunker, a posle i drugi, pa ondajoš jedan, sve da bih ponovo pronašao sebe. Tek tada sam shvatio da je mojrad imao neki svoj smisao, i da radeći dvanaest ili trinaest sati dnevno činimsvoj život svrsishodnim. I zato sam uporno rintao po trinaest sati a spavaoosam, tako da mi je ostajalo svega tri sata koja je trebalo da ispunim.Otprilike u to vreme sam odlučio da potražim stan čemu sam posvećivao tatri slobodna sata dnevno. Nakon što sam obišao više od dvadeset stanova,izabrao sam da iznajmim jedno potkrovlje s terasom koja je gledala na UlicuRijari, miran sokak koji je počinjao kod Ulice Lungara i nastavljao se dokosina Janikula. S terase se pružao divan pogled na Trastevere i PalatuFarneze, koja se nalazila tik uz Tibar. Uskoro, kao što sam bio navikaotokom svog boravka u Akademiji, počeo sam da prebrojavam kupole i

tornjeve koji su se nalazili u mom vidnom polju: Il Gezu, San Karlo aiKatinari, Sant’Andrea dela Vale i Kijeza nuova.

Taj moj novi dom je isti onaj u kome Monce i ja danas živimo, a verujemda je krajnje vreme da ispričam kako mi se ona vratila.

ČETVRTO POGLAVLJE

Rat je progutao 1940. godinu isto kao što je Nemačka proždiralanarode. Tokom prvih meseci te godine Musolini se kolebao pred savetimaitalijanske političke klase, uključujuči i kralja, da se pridruži Nemačkoj.Musolinijevo opiranje ulasku u rat beše uzrokovano činjenicom da je ondobro poznavao ograničenja italijanske vojske, bez obzira na to što supropagandne službe svetu prodavale vest da je u pitanju bila jedna odnajopremljenijih i najspremnijih sila. Na kraju, kada se duče uverio da jeporaz Francuske neminovan, objavio je rat i toj zemlji i Velikoj Britaniji, višeiz straha da bi Nemci mogli napasti Italiju u slučaju da ne učini taj korak,nego iz uverenja da bi mogli odneti pobedu na bojnom polju. Bilo je to 10.juna 1940. godine, i u to vreme nijedan iole obavešten Italijan nije sumnjao upobedu Nemačke u tom ratu.

Ipak, nesposobnost Italijana da osvoje jug Francuske, čiju su vojskuNemci već bili desetkovali, odrediće obrazac postupanja fašističkih snagasve do kraja oružanih sukoba. Predvođene princom Savojskim, koji jekrenuo u pratnji grofova, vojvoda, markiza i fašističkih hijerarha, italijansketrupe jedva da su uspevale da se probiju na francusko tlo, usled slabosti kojusu iskazale njihove vođe i zbog loše osmišljene taktike napredovanja. Zajedva nedelju dana borbi, italijanska vojska imala je šest stotina poginulih idve hiljade ranjenih. Samo je zvanično primirje između ta dva narodapostiglo to da njihova međusobna neprijateljstva budu zaustavljena.

Ali uprkos tome što je Italija navodno bila pobednica, mirovni sporazumpotpisan je prema uputstvima Nemačke, koja je zapravo bila zaslužna zauništenje galske vojske. Musolini je zahtevao Korziku, Avinjon, Valensiju,Lion, Tunis, Kazablanku i još neka mesta od manjeg značaja. Hitler, uzobjašnjenje da nije želeo da ponizi Francusku, posebno zato što je želeo danjeno tlo iskoristi za početak udara na Englesku, odobrio je Italiji samojednu oblast bez vojne pokrivenosti, od šezdeset kilometara kvadratnih naitalijansko-francuskoj granici, i još jednu na granici između Libije i Tunisa.

Naizmenični porazi fašističke vojske, najpre u britanskom Egiptu akasnije i u Grčkoj, prisilili su Nemce da im priteknu u pomoć, što jepomutilo veru koju su mnogi Italijani polagali i svoje vojnike i u svog dučea.

Mada se Hunio nikada nije odvažio da otvoreno izrazi svojenezadovoljstvo, početkom oktobra 1940. godine pojačao je svoje kontakte saSS-om. Dana 15. istog meseca, iznova se zaputio u Vevelsburg, gde jenameravao da se susretne s Himlerom. Kako se činilo, trebalo je sHitlerovom pratnjom da otputuje do Hendaje, gde je firer predvideo da sesastane s Frankom, a zatim da nastavi ka Madridu i Barseloni, kao saputnikrajhsfirera. Kasnije mi je Hunio ispričao jednu od onih priča u kojima jetoliko uživao drugi Smit. Bila je to još jedna od mnogih priča koje su sepozivale na jednu katarsku legendu, prema kojoj je Hristov putir bio skrivenu unutrašnjosti zamka Monsegur, na jugu Francuske, u vremenima koja suprethodila padu tog utvrđenja 1244. godine. Međutim, Monsegur bešeizgrađen na bloku kompaktnog kamena, što je istraživače koji su žudeli zatim da pronađu Sveti gral navelo da pomisle kako se spomenuta relikvijamožda ipak nalazi skrivena u pećinama manastira Monserat, s druge stranefrancusko-španske granice. I stoga je Himler doneo odluku da otputuje uMonserat i tamo obiđe tajne pećine ovog manastira kraj Barselone. OsimHunija, Himlerova ekspedicija obuhvatala je još dvadeset pet osoba, međukojima su bili u Ginter Alken, urednik časopisa Das Schwarze Korps, generalKarl Volf, šef gornjeg doma države, i jedan vrlo neobičan čovek podimenom Oto Ran. Kažem neobičan, jer Oto

Ran je bio stručnjak za srednjovekovnu književnost i katarizam, autorjedne knjige pod naslovom Krstaški pohod na Gral i još jednog jedinstvenogdela: Luciferov dvor, što beše jedno od Himlerovih omiljenih štiva, a koje je,ukoričeno u teleću kožu, i podeljeno među dve hiljade viših činovnika SS-a.Ali Ran, koji je došao do položaja u Himlerovom gornjem domu, imao jejedan problem jer se njegova baba zvala Klara Hamburger a njegov pradedaLeo Kucer, što behu tipična prezimena za Jevreje Srednje Evrope, pa je onodlučio da svoju prošlost „eliminiše“, kako bi nastavio da pruža usluge SS-upod drugim identitetom. Tako je Oto Ran postao Rudolf Ran. Činjenica dasam se raspisao o njemu prouzrokovana je time što je isti taj čovek bioimenovan za nemačkog ambasadora u Rimu tokom poslednjih meseciokupacije.

Sećam se da mi je Hunio, kad sam ga upitao namerava li da potražiMonce, odgovorio:

- Ne, ja idem da nađem Sveti gral. Ali ako je usput sretnem, kazaću jojkoliko ti nedostaje.

- Učinio bi to za mene?

- Obećavam ti.A nakon kraćeg razmišljanja, dodao je:- Mislim da bi stvari bile mnogo lakše kada bi se, umesto da čeznu za

Svetim gralom ili bilo kojom drugom relikvijom, ljudi zadovoljilipronalaženjem ljubavi, nije li tako?

- Šta hoćeš da kažeš?- Ništa bitno. Samo mislim da se ponekad upinjemo da pronađemo nešto

što i ne postoji, a ujedno odbacujemo ono što nam je nadohvat ruke. Kao dajednostavnost (jednostavne stvari u celini) nije dovoljna da svet nastaniželjama, niti da podmiri potrebe i želje ljudskih bića. Ali pretpostavljam daje oduvek bilo tako, jer u suprotnom ne bi postojalo toliko mitova i bogova.Hitler veruje da je pronašao rešenje za taj problem tako što je osmisliokoncept bogočoveka, model superiornog bića koje u sebi sadrži sva pitanja isve odgovore.

Jednog vetrovitog i neprijatnog popodneva u novembru (kada me jeobuzela snažna melanholija), Hunio je zakucao na vrata mog stana. Upravose bio vratio sa svog putovanja u Barselonu i donosio je vesti o „našojprijateljici“, kako se sam izrazio. Bio je uzbuđen i, s moje tačke gledišta,pričao mi je o Monce kao neko ko je otpisao neki stari dug prema svojojprošlosti ili okajao neki greh koji ga je tištio.

- Definitivno, Gral nije skriven u Monseratu, ali sam zato ipak pronašaonašu prijateljicu - objavio je.

- Video si je? Gde? - zanimalo me je.- Prvo me posluži nekim pićem.- Mogu da ti ponudim samo amaro. To je jedino alkoholno piće koje

imam.-Je l' jako?- Jako je.- U redu. Naleteo sam na nju u hotelu Ric. Bila je to puka slučajnost, jer

smo upravo tu bili smešteni mi iz rajhsfirerove pratnje.- Možda to i nije bilo slučajno - nagovestio sam. - Dolazak Himlera u

Barselonu mora da je bio najavljen u svim lokalnim novinama, a Monci je ite kako poznata tesna veza između tebe i rajhsfirera, tako da je vrlo mogućeda je došla u hotel Ric baš da bi se suočila s tobom.

- Moguće je. U svakom slučaju, nisam mogao da je vidim izvan hotela jerje neko ukrao Himlerovu torbu iz njegove sobe, i od tog trenutka smo se svi

vrteli kao muve bez glave. Trebalo je samo da vidiš kakav je skandal nastao.Kada je Hunio izneo taj podatak, nije mi uopšte palo na pamet da je

Monce mogla stajati iza te krađe. A još manje da ću u roku od petnaest danaupravo ja u svojim rukama držati tu rajhsfirerovu spornu torbu.

- Monce se raspitivala o tebi, a ja sam joj rekao da sada radiš kao jedan odglavnih u studiju arhitekte Minučija, a pričao sam joj i o tvom novom domu.Delovala je vrlo zadovoljno kad je saznala da ti dobro ide. Tražila mi je itvoju adresu, da bi mogla da ti piše.

- A ona, kako je? Čime se bavi? - interesovao sam se.- Prekinula je sve odnose sa svojim ocem i više ne živi u porodičnoj kući.

Jedanput mesečno se sastaje sa svojom majkom u hotelu Ric, zajedno ručaju,a tom prilikom joj gospođa Monserat obično da izvesnu svotu novca da bimogla pristojno da živi dok ne pronađe neki dobro plaćen posao. Živi ujednom pansionu i radi kao prevodilac za neku izdavačku kuću. Pokušaosam da je ubedim da se vrati u Rim. Rekao sam joj da će joj ovde biti bolje ida će biti bezbednija nego u Barseloni, uprkos ratu. Pre nego što smo serastali predao sam joj jednu kovertu s novcem i pasoš s kojim će moći da uđeu Italiju. Obećala mi je da će razmisliti.

Taj razgovor s Hunijem me je uznemirio, ali mi je istovremeno ulivaonadu jer sam posle toliko proteklog vremena mislio da više nikada neću čutiništa o Monce. Zapravo, u tom času više nisam bio ni siguran jesam listvarno zaljubljen u nju, ili samo u uspomenu na nju. Do tog trenutka živeosam u uverenju da se Moncin život u Barseloni odvijao bez većihkomplikacija; međutim, Hunijeve reči su me uverile u suprotno. Da samikako mogao, pritekao bih joj u pomoć, ali mojoj odluci da se ne vraćam uŠpaniju sada se pridružila i moja radna obaveza prema Minučijevomstudiju. Ali ono što nisam mogao ni da zamislim beše da je upravo tadaMonce u luci Barselone čekala da brod na kom se nalazila isplovi u pravcuRima.

PETO POGLAVLJE

Nisam razumeo zašto je Monce tražila moju adresu (kad je ona samatvrdila da bi bolje bilo da se ne dopisujemo) sve dok se jednog hladnog ikišovitog jutra u mesecu decembru nije pojavila u mom stanu. Prvi utisakkoji me je obuzeo kad sam je ugledao kroz špijunku na vratima bio je da samse zatekao oči u oči s bićem koje je upravo izronilo iz vode: kosa joj je bilamokra, a niz lice su joj se slivale kišne kapi. Nije bila ni našminkana nizačešljana, a od hladnoće se štitila jednim starim vunenim kaputom koji jeotkrivao kroz kakve je ekonomske teškoće prolazila. Bez obzira na sve to,nije izgubila ni trunku svoje lepote. Njeno lice je delovalo smireno, a njenekrupne zelene oči su se blistale, što ne beše ništa drugo do odraz čvrstinenjenog zdravog razuma. Pogled na njih navodio je čoveka da se oseti kaomornar koji, posle duge i teške plovidbe, na horizontu otkrije zrak svetlostisvetionika koji će ga odvesti do luke. Da, čovek je mogao da oseti sigurnostgledajući u oči kao što su njene.

- Monce! Kakvo iznenađenje! - uzviknuo sam.Umesto da me poljubi, prstima je dotakla moje usne, kao da je želela da

predupredi neki mogući prigovor s moje strane.- Bolje je da te ne poljubim, jer sam sva mokra - izvinila se.Godinu i po dana sam naš ponovni susret zamišljao sasvim drugačije,

tako da su Moncine reči u meni izazvale razočaranje. Na trenutak sam čakpomislio da se nalazim pred nekom neznankom o kojoj nisam ništa znao ičije navike nisam poznavao. Sve dok njene oči nisu počele da me mole zanešto što bi joj zgrejalo telo.

- Uđi i skini taj kaput. Potražiću ti suv peškir.- Da li bih mogla da odsednem kod tebe dok ne nađem neku sobu? -

zamolila me je.Nije mi to pitanje postavila da bi odmerila svoje mogućnosti, nego da me

stavi na probu, da me iskuša, sada je ona bila ta koja je proveravala da li samja onaj stari.

- Naravno. Osećaj se kao kod svoje kuće.Posle, nakon što je sve pomno proučila, istovremeno brišući kosu i lice

peškirom, uputila se pravo na terasu, po čijem podu su se valjali pramičci

nekog oblaka koji kao da se spustio s neba.- Znači ovo je tvoj novi dom. Dopada mi se - rekla je.- Sve je još uvek nedovršeno. Nisam imao vremena da se pozabavim

uređenjem.To je bilo tačno, jer u strogoj podeli vremena koju sam sebi bio nametnuo

nisam ostavio ni minut za uređivanje ili bilo kakvu drugu neobaveznuaktivnost, iz straha da bi mrtvi sati mogli ponovo da me odvuku uneraspoloženje.

- Hunio mi je rekao da radiš kao arhitekta, projektuješ bunkere zaitalijansko Ministarstvo odbrane.

- A mene je obavestio da ti radiš kao prevodilac u nekoj izdavačkoj kući.- Dala sam otkaz. Moj je rad bio slabo plaćen, a knjige koje sam prevodila

nisu nikoga zanimale. Odlučila sam da napustim Španiju.Monce je sve to izgovarala s takvom prirodnošću da sam došao do

zaključka da uopšte nije bila svesna svojih reči.- Da je napustiš?- Zauvek sam raskinula veze sa svojom porodicom - dodala je.- Ne podnosiš svog oca, toliko sam shvatio.- U pitanju je nešto mnogo ozbiljnije. Sećaš li se da sam ti jednom

prilikom spomenula mog strica Hajmea?- Da, sećam se priče o tvom stricu Hajmeu.- Kada sam se vratila u Barselonu, želela sam da saznam šta se s njim

dogodilo. Više od godinu dana sam mislila da je mrtav, ali pre otprilikečetiri meseca sam u kući pronašla jedno pismo upućeno mom ocu, spotpisom pukovnika Antonija Valjeha Nahere, šefa Frankove Vojnepsihijatrijske službe. To pismo, prepuno aluzija na psihofizičke korenemarksizma, obuhvatalo je i priču o „pacijentu koji vas zanima“, a čijinapredak je bio ništavan krivicom „političko-demokratsko-komunističkogfanatizma koji je prisutan kod proučavanog subjekta“. Zaintrigiranasadržajem pisma, odlučila sam da malo istražim ko je bio taj pukovnik. Tosam saznala nekoliko dana kasnije, kada sam u izlogu jedne knjižare u Paseode Grasija ugledala knjigu pod naslovom Ludilo u ratu. Psibopatologijašpanskog rata, objavljenu u Valjadolidu 1939. godine, a čiji je autor bioupravo doktor Antonio Valjeho Nahera. Da ne zalazim previše u detalje, todelo brani postojanje bliske veze između marksizma i mentalne zaostalosti,kao i potrebu da se marksisti izoluju još od samog detinjstva, budući da ihon smatra sociopatama, s ciljem da se društvo oslobodi tako užasne

boleštine. I tek tada sam počela da slutim ko bi mogao da bude taj pacijentkoji je „zanimao“ mog oca. Nakon što sam svoju majku ugnjavila pitanjima,uspela sam od nje da izvučem istinu: moj stric Hajme je i dalje bio živ,uhapšen je po završetku građanskog rata i, pod izgovorom da ga štiti odnjega samog, moj otac ga je „ponudio“ psihijatru Valjehu Naheri da nanjemu vrši eksperimente i pokuša da iz njega izbaci „crveni gen“ koji mu jeizjeo dušu. Izgleda da su se eksperimenti obavljali u koncentracionomlogoru Miranda na Ebru, pod nadzorom Gestapa, koji je jedva čekao dasazna rezultate tih ogleda koje je Valjeho Nahera isprobavao na pacijentima.A koliko ja znam, moj stric je i dalje tamo.

- To je baš jeziva priča - promrmljao sam.- Zato sam odlučila da se osvetim.- Da se osvetiš?- Čim sam saznala za Himlerove planove da doputuje u Barselonu, kao i

da namerava da odsedne u Ricu, skovala sam plan. Pre dvadeset godina,kada se moj stric Hajme osamostalio, učinio je to uz pomoć jedne služavkekoju mu je ustupila moja baka. Ta žena, koja se zove Ana Marija, volela jemog strica kao sopstvenog sina, mada su zli jezici tvrdili da se između njihrazvila i neka vrsta telesne veze. Kada se moj stric iz ideoloških razlogaudaljio od svoje braće i kada su stvari u njegovom životu zaista pošle po zluu ekonomskom smislu, Ana Marija je pronašla posao kao sobarica u hoteluRic. I još od onda tamo radi. Stoga sam otišla da popričam s njom i ispričalasam joj sve što sam saznala, da je moj stric živ i da ga neki ludi lekar koristikao zamorče. Zatim sam joj predložila da mi napravi kopiju ključa sobe ukojoj će Himler biti smešten i nabavi mi uniformu za sobarice, uzobjašnjenje da se među dokumentima koje je rajhsfirer nosio u svojoj torbiverovatno nalazio i neki u vezi s eksperimentima koje je doktor ValjehoNahera sprovodio u Mirandi na Ebru, a verovatno i u mnogim drugimkoncentracionim logorima. Moj plan, rekla sam joj, bio je da ukrademdokumenta i da budu objavljeni u međunarodnoj štampi, kako bi Franko bioprinuđen na neutralnost za kojom je toliko žudeo, u slučaju da se sličnamedicinska praksa smesta ne prekine. Ana Marija je pristala da mi obezbedisve što sam tražila, kao i da dozna kad je najbolje vreme da ostvarim svojplan, zbog čega je ulazak i izlazak iz Himlerove sobe bio nešto najlakše nasvetu.

- Ali ti nikako nisi mogla sa sigurnošću da znaš kakve je dokumentesadržala Himlerova torba - prokomentarisao sam.

- Tako je. A pošto ne znam nemački jezik, i dalje ne znam šta piše u timpapirima, osim što prepoznajem pojedine planove podzemnih hodnikamanastira Monserat. Ali sam sigurna da su to neke hartije od velikogznačaja. Zbog toga sam zaključila da bi bilo dobro da dospeju u Smitoveruke.

Tada je Monce iz jednog od svojih kofera izvukla tu torbu od crne kože.- Od Barselone do Rima si putovala noseći Himlerovu torbu u svom

prtljagu? - upitao sam je, u neverici.- Stavila sam je ispod donjeg veša. Osim toga, Hunio mi je obezbedio

pasoš, za slučaj da jednog dana odlučim da se vratim u Rim. Uopšte nije biloteško.

Moncina hrabrost me je zapanjila. Njena sposobnost da osmisli plan, dapočini krađu (svakoj osobi koja na to nije navikla tako nešto ni u komslučaju nije moglo biti jednostavno), i hladnokrvnost dok je putovala prekopola Mediterana s ukradenom robom sakrivenom ispod donjeg veša, sve tozaista beše vredno divljenja.

- Znači i u Barseloni si nastavila da izigravaš Mata-Hari.- Ono što se dogodilo mom stricu Hajmeu meni je otvorilo oči. Odlučila

sam da se svom snagom borim protiv fašizma - objasnila je.- A zbog čega to nisi mogla da činiš iz Barselone? - zanimalo me je.- Jer u Španiji Franko čvrsto drži konce u svojim rukama. Međutim, ako

Hitler i Musolini izgube rat u Evropi, Franko neće imati saveznike, ostaćeizolovan... I dalje viđaš Smita?

- Da. Na svake tri iii četiri nedelje.- Hoćeš li da mi učiniš uslugu i predaš mu torbu?Uzeo sam torbu i smestio je ormar, čak i ne bacivši pogled na njenu

sadržinu.- Već sutra ću se pobrinuti za to da zakažem sastanak s njim - pristao

sam.- Hvala bogu. Tokom čitavog putovanja nisam prestala da razmišljam o

mogućnosti da... da si se promenio.- Pa i jesam, uveravam te. Sada Smitu prosleđujem planove bunkera koje

projektujem. Prema njegovom mišljenju, mogli bi da me optuže za deloteške izdaje.

To je bio prvi put da sam s nekom trećom osobom govorio o tome, ačinjenica da sam čuo samog sebe kako pričam o tim svojim aktivnostimaučinila je da steknem utisak kao da govorim o nekom drugom, jer se ja lično

nisam osećao kao izdajnik. Samo sam postupao po svojoj savesti i nisamvideo ništa loše u svojim postupcima, izuzev zadovoljstva koje su oni ulivaliu moju dušu.

- To znači da bi mogli da te streljaju - primetila je Monce.Čak se ni sam Smit nije usudio tako otvoreno da se izrazi.- A šta ti misliš, šta bi s tobom učinili kad bi se otkrilo to za Himlerovu

torbu?- Onda bi nas zajedno streljali. To bi zaista bio crni humor sudbine.Uznemirilo me je što je tako olako govorila o suštinskim stvarima života.- Problem je samo u tome da li bismo umrli ponosno, s osećanjem da smo

ispunili dužnost. Pretpostavljam da je to jedina uteha koja ostajeprestupnicima osuđenim na smrtnu kaznu. Ne smeta mi da razmišljam osmrti, ali zato nisam u stanju da zamislim kako ću i kada umreti. Nezanimaju me detalji, samim tim nemam predstavu o tome kako bih seponašao pred puščanom cevi. Za sada verujem da je moja hrabrostograničena na sferu apstraktnog i, prirodno, ne bih voleo da je stavljam naprobu.

- Meni se dešava upravo suprotno. U stanju sam da se zamislim predstreljačkim vodom, kako gledam svoje dželate visoko uzdignute glave, ali sdruge strane, ne volim da razmišljam o smrti ili, bolje rečeno, o onome štoona zaista znači. Bilo je trenutaka kada sam zaista osetila želju da umrem,kao onda kad sam saznala za usud mog strica, ali mislim da je i to sastavnideo empatije koju svi osećamo prema onima koji pate. Upravo je želja zasmrću ono što čoveku daje snage da nastavi dalje sa životom, da se boriprotiv nepravdi.

Nekako sablasno i skoro neočekivano, spustila se noć, a ja sam tek tadapostao svestan da u mom stanu postoji samo jedna spavaća soba sa samojednim krevetom, zbog čega bi jedno od nas moralo da prenoći na kauču.

Nikada se nisam dovoljno zahvalio Monce na tome kako je rešila tusituaciju. Kada je došlo vreme da krenemo na spavanje, rekla mi je dalegnem u krevet i da ugasim svetlo, a nakon što se presvukla u kupatilu, iona se spustila kraj mene, s prirodnošću žene koja već godinama spava krajistog muškarca. Mislim da nikada ranije nisam doživeo takav strah, nikadaranije nisam bio toliko prestravljen, pluća kao da su mi se zatvorila i mišićise ukočili, nepokretni kao kod leša. Toliko sam bio napet. U izvesnomsmislu, osećao sam se kao gitara u rukama ugađača muzičkih instrumenata.Sve, baš sve što se te noći dogodilo bilo je Moncina zasluga, i sklon sam da

verujem kako je to odredilo pravila naše buduće veze. Nikada nisam to prednjom komentarisao, ali kad god smo vodili ljubav imao sam neki čudan ineprijatan osećaj da se ona nalazi na nekom drugom mestu, u nekom svetugde je meni pristup bio zabranjen. Možda bi neki drugi muškarac od njezahtevao veću predanost, ali mene je moj egoizam sprečio da se ikadapožalim, jer sam se negde u dubini duše pomirio s tim da meni pripadasamo jedan deo Monce. Nikada nisam od nje tražio da mi dokazuje svojuodanost, između ostalog i zato što nisam bio siguran kako da joj postavimtakvo pitanje. U stvari, čak me i ne zabrinjava to da je mogla da mi budeneverna, ili da me možda sada vara, ili da bi do toga moglo doći ubudućnosti, jer poznajući je onako kako je poznajem, svestan sam da bi njenljubavnik, baš kao i ja, morao da se zadovolji samo onim delom nje koji bimu ponudila, jer se ona nikada nijednom čoveku neće u potpunostiprepustiti. U tom smislu, Monce je nalik jednoj od onih novčanica kojuprijatelji rascepkaju i podele među sobom pre nego što će se razići da živena različitim kontinentima. Da bi ponovo spojili novčanicu, oni moraju dase sastanu i da svako priloži delić koji mu je pripao.

Ali kao što sam već rekao, te se noći nije dogodilo ništa posebno, a ipak,poslužilo je tome da naše jedinstvo bude zauvek zapečaćeno. I tako, umestoda mi poriče svoju strast u širokom smislu te reči, Monce mi je dodelilaprivilegiju u vidu svoje intimnosti, mogućnost da spavam s njom, dadoručkujem pored nje dok oboje sedimo na terasi naše kuće gledajući urazgranati predeo Janikula, da zajedno ručamo i večeramo, dok se svet okonas nepovratno raspadao. Kad bacim pogled unazad, mislim da jenajupečatljivije u našem odnosu iz tih godina bilo to što smo, bez obzira narazličitosti naših karaktera, oboje umeli jedno drugom da ulijemo dovoljnudozu optimizma, to u ratno doba toliko retko dobro, baš poput mesa iuvoznih proizvoda. Jasan primer ovoga o čemu pričam jeste činjenica dasmo se venčali u žurbi, nekoliko nedelja kasnije, možda baš u inat ratu.Mogli smo da sačekamo i stupimo u brak tek po okončanju oružanihsukoba, ali ovakav postupak nam je uvećao samopouzdanje, naveo nas dapoverujemo kako smo mi ri koji vladamo situacijom, a ne rat. Zapravo,mislim da je optimizam i dalje jedan od kamena temeljaca naše veze.Recimo da je to zdrav koren koji smo začeli u godinama rata, a koji nas idan-danas napaja životnom snagom.

ŠESTO POGLAVLJE

Takođe verujem i da me je entuzijazam zbog mogućnosti da se oženimMonce na izvestan način pripremio za to da prihvatim činjenicu kako ona ija nikada nećemo moći da imamo dece. Sećam se kako mi je, onog danakada smo razgovarali o mogućem venčanju, ona rekla da mora nešto da miispriča pre nego što donesemo bilo kakvu odluku. „To je najtužnija epizodau mom životu“, dodala je. Zatim, posegnuvši za neuobičajenom iskrenošću,poverila mi je priču o mladoj i neiskusnoj devojci zaljubljive prirode koja jeizgubila glavu za jednim mladićem koji je bio nekoliko godina stariji od nje,za tim naočitim mladićem koga su krasili izuzetna fizička privlačnost, brojniideali i čitav kosmos iskustava koja su tu naivnu devojku prosto zasenila. Iona mu se i telom i dušom predavala, što je trajalo nekoliko nedelja,dovoljno da ostane u drugom stanju. Ali devojka je bila svesna toga da sudani njenog ljubavnika u njenoj zemlji odbrojani, jer se radilo o strancu, i dabi zadržavanje te trudnoće predstavljalo veliku sramotu i za nju i za celunjenu porodicu. Da i ne spominje činjenicu da bi društveni položaj mladića,čiji je posao bio od velikog značaja za određene političke ciljeve, samim timmogao biti ugrožen. Odbacujući mogućnost da s njim pođe u njegovuzemlju, odlučila je da mu ništa ne kaže i da abortira. Devojka se tadaobratila svom stricu, osobi slobodnih ideja i velike odlučnosti, koji jepoznavao izvesne osobe koje su mogle da reše problem poput njenog.Zahvaljujući tome što je devojka živela u zemlji u kojoj je nedavnouspostavljena republika, nije imala nikakvih problema da ostvari svojunameru a da pri tom ne mora da daje nikakva posebna objašnjenja, niti je topreviše opteretilo njen džep. Na nesreću, kao posledica te lekarskeintervencije, devojka je lišena mogućnosti da ikada ima dece, nakon čega jezaključila da je to bila kazna koju joj je bog poslao zbog njenih greha. Moralesu da prođu tri godine dok je njena duša uspela da se oporavi, pa čak i tada,s vremena na vreme trpela je nalete griže savesti, kao neke bolesti koja je,sasvim sigurno, kod nje postala hronična. „Zbog toga sam silno zahvalnamom stricu Hajmeu, ali i nikada neću moći da imam svoje potomstvo“,zaključila je Monce.

Čak ni invazija Nemaca na Poljsku ili Francusku me nije toliko

iznenadila kao ovo priznanje. Zbog nekih neobjašnjivih predrasuda, ja samzamišljao da je ona bila devica. Ali čim sam došao k sebi posle ovogsaznanja, rekao sam joj:

- Meni to nije važno. Rat će ostaviti svet prepun siročića, pa ako nekadaipak poželimo da postanemo roditelji, uvek možemo da usvojimo neko odte dece.

- Ti to ne razumeš, zar ne? Nikada ne bih mogla da usvojim dete. Svakiput kad bih videla lice tog deteta setila bih se onog nedužnog stvorenja kojesam dozvolila da iščupaju iz moje utrobe. Ne, ne želim nikada da imamdece.

Mnogo puta sam bio u iskušenju da je zamolim da mi kaže nešto više otom mladiću s kojim je iskusila prvi ljubavni žar; ali kad god bi mi se taprilika pružila, redovno sam odustajao. U suštini, ja tog mladića zamišljamkao san na kom je Monce kasnije izgradila svoju ličnost. Bez umešanosti togmladića, ni ja ne bih pronašao svoje mesto u njenom životu. I ako sam ikadaosetio ljubomoru, i možda ga čak i mrzeo, u pitanju su bile samo nekaneodređena zavist i neka neopravdana mržnja. Stoga sam naučio daprihvatam Moncine vrline a da zanemarujem njene mane. Negde sampročitao kako u svim bračnim zajednicama postoji želja da se osoba s kojomse živi obmane u vezi s nekom slabom tačkom u sopstvenom karakteru, jerje prosto nepodnošljivo živeti neprestano s drugim ljudskim bićem kojenaslućuje sva naša mala nesavršenstva. Zbog toga se i mnogi brakovinesrećno završavaju. Nagomilana nezadovoljstva na kraju pretegnu naterazijama nad bilo kojom drugom pozitivnom stranom zajedničkog života.Ja zdušno podržavam takvo mišljenje, zato sam i zauzeo takav stav dazaobiđem Moncine sitne nedostatke, mada i uprkos tome ne mogu sasigurnošću da tvrdim da se naš brak može nazvati srećnim.

Ceremoniju je održao otac Sansovino, a Hunio i nekoliko mojihpoznanika iz arhitektonskog studija poslužili su nam kao svedoci. Činjenicada smo odlučili da se venčamo u crkvi može se objasniti time što bi našecivilno venčanje značiio neku vrstu pobede za fašističku državu. StupanjeItalije u rat još više je naglasilo netrpeljivost između Države i Crkve. Uprkostome što je novi papa nastojao da kao hodač po žici održi ravnotežu sasukobljenim silama (kasnije, kako su meseci prolazili, Pije XII je od plesačana užetu postao nacistička marioneta), jedan deo Crkve se oslobodio ioptužio Musolinija da je bio saučesnik u jezivim zločinima koje su Nemcičinili nad narodima koje su osvajali. Iskoristio sam predbračne dogovore s

ocem Sansovinom da mu ispričam ono šta je Hunio meni kazao u vezi sHimlerovom posetom Monseratu, u potrazi za Svetim gralom.

- Upoznat sam s rajhsfirerovim putovanjem u Barselonu. Ali putir sPoslednje večere nalazi se u Valensiji, što zna ceo svet - tvrdio je.

- A šta je sa svim onim legendama koje se vezuju za Katare? - zanimalome je.

- Samo to i jesu, legende. Gral koji priznaje Crkva pojavio se u Ueski prearapskog osvajanja Iberijskog poluostrva. Godine 713, biskup grada Ueske,izvesni Audaberto, pobegao je iz episkopskog sedišta zajedno s Gralom, aonda je relikviju sakrio u jednoj pećini planine Pano. Na tom istom mestukasnije je podignut manastir San Huan de la Penja. U jednom dokumentudatiranom 14. decembra 1134. godine, potvrđuje se da je Hristov putirčuvan upravo u spomenutoj pećini. Drugi dokument, o datumom od 29.septembra 1399. godine, otkriva da je taj predmet poklonjen kralju MartinuČovečnom. Gral je tada prvo prenesen u palatu Alhaferija u Saragosi, apotom u kapelu Santa Agata, u Barseloni. Tu je ostao sve do smrti MartinaČovečnog. Na kraju, za vladavine Alfonsa Velikog, Gral je premešten ukatedraiu u Valensiji. Od 1437. godine nalazi se tamo. Tako glasi zvaničnapriča, a kao što možeš da primetiš, Katari se u njoj ne spominju.

- Pa šta je onda Himler tražio u Monseratu?- To več ne znam, ali mi je zato poznato da čak nije želeo ni da poseti

baziliku. Zbog toga su opati iz Monserata odbili da ga prime. Zadužen damu ukaže čast bio je otac Ripol, koji govori nemački. Prema njegovimrečima, Himlera nije zanimao manastir, već njegovo okruženje, s obziromna to da je tvrdio kako se u Monseratu negovalo katarsko krivoverje s kojimsu nacisti imali mnogo zajedničkih tačaka.

- Nisam baš siguran da znam kakva je to bila jeres - priznao sam.- Katari, takođe poznati i kao „dobri ljudi“, nisu verovali da je Isus

stradao od ruke rimske vojske, zbog čega su odbacivali ideju o Hristovomraspeću. Kao svetu knjigu priznavali su samo Jevandelje svetog Jovana,oblačili su se u duge crne tunike i u parovima su lutali zemljama Langdoka,ukazujući pomoć ljudima kojima je to bilo potrebno. Osećali su se potpunonezavisnim od materijalnih dobara, i nije im dugo trebalo da ih prihvategotovo svi društveni slojevi, u žudnji za poistovećivanjem s bilo kakvomoslobađajućom filozofijom. Ali taj mali lokalni pokret ubrzo je prešaofrancuske granice i prešao u Nemačku, Italiju i Španiju, zbog čega je Rimodlučio da se umeša. Imajući u vidu da su ti „dobri ljudi“ verovali da je

Lucifer, koga su oni nazivali Luzbel, i sam bio dobročinitelj čovečanstva,papa Inoćentije III vrlo lako je pokrenuo krstaške ratove protiv njih. Tada jeotpočeo nemilosrdan progon, u kome je na hiljade ljudi izgubilo živote, atada se rodila i ona čuvena legenda da su Katari, pre nego što su istrebljeni,uspeli da sklone na sigurno neprocenjiva blaga, među kojima i Gral. Neznam kakve je to zajedničke tačke Himler mogao da pronađe s Katarima,izuzev da gral koji priznaje Crkva i onaj za kojim traga rajhsfirer nisu jedante isti.

- Na šta mislite?- Pojedine drevne paganske legende navode da Sveti gral zapravo nije

putir s Poslednje večere, nego jedan sveti kamen koji ima moć da upravljanebeskom energijom. Pesnik Volfram fon Ešenbah kaže u svom Parsifalu daje Gral u stvari „najčistiji kamen“. Drugi su ga opisali kao „kamen s dušom“ili „električni kamen“. Prema izvesnim teorijama, u pitanju je neka vrstaneutralne energije koja je pod nadzorom jedne grupe anđela koji su poznatikao Sumnjičavci, zbog toga što su se držali po strani večitog sukoba izmeđuBoga i Đavola. Fon Ešenbah, čije delo pripoveda činjenice koje su se zbile zavreme krstaških pohoda na Katare, napisao je o tim anđelima: „Oni koji nisubili ni na čijoj strani / kada su se Lucifer i Sveto trojstvo nadmetali. / Tianđeli dostojanstveni i plemeniti, / koji sišavši na zemlju behu primorani /da čuvaju taj isti kamen...“

- Znači Himler nije u Monseratu tražio Hristov putir, nego neki izvorenergije.

- Moguće je. Neku neutralnu energiju koja bi mogla biti upotrebljenajednako za dobro kao i za zlo. Ne moram ni da naglasim da bi unutar ta dvasuprotstavljena sveta Hajnrih Himler imao ulogu crnog maga Klingsora,drevnog viteza tog krivovernog grala.

- Pretpostavljam da rajhsfirer sada očekuje da na Tvorčevoj mapi otkrijetačno mesto gde se nalazi taj kamen.

- Možda. Mada, da budem iskren, u celoj toj priči prepoznajem mnogedvosmislenosti.

- Objasnite mi to.- Katari su odbijali da poseduju bilo kakva materijalna dobra, novi

čianovi su čak bili dužni da ih se javno odreknu. Osim toga, protivili su seikonoklastiji. Što znači da je pomisao da su oni imali neko blago i da su dalisve od sebe da ga smeste negde na sigurno jednostavno suluda, jer je upotpunoj suprotnosti s njihovim principima. Bojim se da je Himler ono što

bismo mogli nazvati „kataroidiot“.-Jasno mi je.Smit je bio taj koji nam je malo rasvetlio situaciju nakon što je preveo

dokumenta koja smo zatekli u rajhsfirerovoj torbi. Planovi koje je Moncevidela zaista su predstavljali podzemne hodnike manastira Monserat, alibilo je još nekih prikaza bunkera koje je Frankova vojska gradila na liniji Dela Konsepsion. Ukupno četiri stotine devedeset osam utvrđenja ispodzemlje koja su, kako se moglo zaključiti po beleškama u dnu strane,zamišljena tako da posluže nemačkoj vojsci nakon što preuzmu Gibraltar.Jedna od operacija bila je krštena šifrovanim imenom „Feliks“, ali jeprekinuta posle Frankovog i Hitlerovog susreta u Hendaji. Pored tihplanova, Himlerova torba je sadržala dokumenta koja su obznanjivalasaradnju koja je postojala između frankističke političke policije i SS-a. I nakraju, rajhsfirer je sa sobom nosio i jedan neobičan izveštaj koji se odnosiona postojanje trinaest podzemnih gradova u planinskim vencima Anda.Trinaest kamenih gradova, veštački osvetljenih i međusobno povezanihtunelima, a čije sedište je bio grad Anakor, koji se protezao iza reke Purus, ujednoj visokoj udolini smeštenoj između granica Brazila i Perua. Topodzemno carstvo, čiju su izgradnju naručili Veliki majstori pre nekolikohiljada godina, posedovalo je jednu biljku koja je mogla da smekša i samkamen. A taj pronalazak bio je nešto čega su nacisti želeli po svaku cenu dase domognu.

Za mene, sve su te priče bile šuplje, kao i onakva Zemlja u kakvu jeverovao Hitler, uprkos tome što je rajhsfirer bio ubeđen da će ostvarenjenjegovih ciljeva uzdrmati temelje svetskog poretka.

Sada, kad razmišljam o svim tim davnim događajima, postaje mi jasnoda sam sve to uspeo da prevaziđem samo zahvaljujući Monce. Kao da mi jesudbina podarila utehu dozvolivši mi da se oženim njome. U suprotnom,sumnjam da bih mogao podneti teret koji je za mene predstavljala samačinjenica da sam morao da prihvatim to sujeverje nacista, naročito imajući uvidu da sebe smatram vrlo racionalnom osobom. Znam da je drugi Smittakva otkrića shvatao vrlo ozbiljno; nasuprot njemu, meni je to delovalo kaočisto gubljenje vremena, jer dok smo se mi mučili da protumačimo imenemam pojma kog legendarnog grada u Amazoniji, nemačka vojnamašinerija i dalje je bila neumoljiva. Da, za mene, ju.enje za tragovimaTvorčeve mape, Svetog koplja Longina ili Svetog grala nije imalo nikakvogsmisla i bio sam pristalica sasvim drugačijeg stava, mnogo delotvornijeg, u

zaustavljanju nadiranja pretnji Trećeg rajha. Ne bih se dvoumio dabombardujem bunkere koje sam ja lično projektovao, a za čiji položaj jedrugi Smit znao iz mojih izveštaja. Neretko bih se čak i razbesneo na njegazbog onoga što sam smatrao pasivnim ponašanjem s njegove strane, ali je onuvek stišavao moje žalbe savetujući me da ne budem nestrpljiv, s obziromna to da će saveznička vojska već znati kako da u pravo vreme iskoristiinformacije koje sam ja redovno prosleđivao.

Nešto slično se dešavalo i s Hunijem. Ako bih mu bilo šta zamerio, osimnjegovog kriminalnog ponašanja, to je upravo taj detalj da je dopuštao danjime ovlada sujeverje. U početku sam mislio da je to sastavni deo njegovogkaraktera, ali kako je vreme prolazilo zaključio sam da je njegova sklonostezoteriji bila samo običan hir, jedan od onih smešnih užitaka koje sebi moguda priušte bogati ljudi. Jer ako izuzmemo njegovo interesovanje zapaleografiju i politiku, Hunio nikada nije istinski radio. Nije se bavio čak niporodičnim poslom, koji je zato vodila čitava legija advokata, računovođa iagenata za nekretnine i berzu. Ali pretpostavljam da se upravo tako nešto iočekivalo od jednog princa koji je uživao i privilegiju u vidu prijateljstva skraljem Italije.

Kao što beše slučaj i sa svima nama, rat je izvukao ono najbolje i ononajgore iz Hunija. A kada je neuspešnost italijanske vojske na kraju uništilanjegovu naizgled neoborivu veru u fašistički pokret, on je potražio utočišteu ezoteriji, s pomamom alkoholičara koji je stvarnost zamenio pijanstvom.Retki su bili naši susreti kada on ne bi spomenuo neku od suludih misijakoje mu je poveravao Himler: da pronađe čekić iz Votana; da otkrijeboravište Kralja sveta; da sazna gde se nalazi Zapovednička palica, itd.Između ostalog, sećam se i nečega što nam je ispričao jednom prilikom doksmo zajedno večerali u restoranu Nino, u Ulici Borgonjona. PremaHunijevim rečima, rajhsfirer je za njega odredio izuzetno važnu misiju daorganizuje ekspediciju u Srednju Ameriku koja bi pošla u potragu za onimšto je on nazivao „Lobanjom sudbine“. Kako se čini, u januaru 1924. godine,jedan istraživač pod imenom Fredrik A. Mičel-Hedžis pronašao je jednulobanju isklesanu od kamena na ruševinama jednog arhitektonskogkompleksa civilizacije Maja, a kome je on dao ime Lubaantum (što je značilo„Grad kamenja ili Palih stubova“), u oblasti Jukatana, na teritoriji Belizea.Lobanja, pet kilograma težine, bila je izrađena u samo jednom komadu, asavršenstvo obrade, preciznost detalja (vilica je bila pokretljiva) i njenačvrstina (na Mohsovoj skali bila bi na sedmom mestu od deset), uticala je na

to da ovaj predmet bude proglašen jedinstvenim. Čak su i stručnjacipotvrđivali da je mogla biti odsečena i izglačana samo alatkamanapravljenim od korunda ili dijamanta, a ako je isklesana ručno, kako sepretpostavljalo, dotični zanatlija ili zanatlije morali su da ulože više od tristagodina da to delo dovrše. Ali postojalo je još nešto: Kekči, Indijanci koji suživeli u toj oblasti, tvrdili su da je postojalo još trinaest istih takvih lobanja uvlasništvu lokalnih sveštenika, a koje su tradicionalno korišćene zaezoterijske ceremonije, budući da su predstavljale moćne izvore energijekoji su mogli da leče ili ubiju. Mičel-Hedžis kao da nije gajio nikakve sumnjetvrdeći da su te ruševine i ta lobanja pripadali izgubljenom kontinentuAtlantidi.

- Videćete, kako je rekao Rilke, naš svet je pozorišna zavesa iza koje sekriju neslućene tajne.

Na isti način kao što je Hunio ozbiljno prihvatao takve misije, ja sam unjegovim postupcima video želju da se izdvoji od stvarnosti. Ne uzalud,poraz italijanskih fašista svakim je danom bivao sve očigledniji, kao što bešeslučaj i s raspoloženjem naroda, sitog podnošenja žrtava u zamenu ni za šta.Svako je mogao da primeti kako se uže previše zateglo i da su Italijanimasovno postajali svesni toga da iza nadmenog i samouverenog dučeovogpogleda - nekada živog simbola čvrstine i sigurnosti na putu koji je trebalozemlju da odvede do najviših vrhunaca slave u njenoj istoriji - nije biloničega osim tvrdoglavosti.

SEDMO POGLAVLJE

Godine 1941. i 1942. behu godine muka. Ekonomska pomoć koju jeHitler obećao nikada nije ni stigla, a životni usiovi Italijana pogoršali su sedo granice nepodnošljivosti. Novčana masa se utrostručila, industrijskaproizvodnja se smanjila nekih trideset pet posto, a san o velikoj slavi o kojojje Musolini toliko trabunjao u mesecima koji su prethodili ratu sada sepretvorio u košmar.

Jedini koji je rat preživljavao poput nekog ostrva bio je Rim, koji bešepošteđen bombardovanja od savezničkih snaga, jer se radilo o gradutemeljcu naše civilizacije čija je blaga vredelo sačuvati. Naravno da je,upravo iz tog razloga, taj grad privukao stotine hiljada izbeglica iz celeItalije, koji su se gomilali u kućama, po stepeništima i ulicama, zbog čega jenestašica hrane postala još strašnija.

U međuvremenu, ja sam nastavio po severu i jugu zemlje da sejembunkere po zaduženju italijanskog ministarstva odbrane, a Monce je dobilaposao bibliotekarke u Palati Korsini, blizu mesta gde smo stanovali. Jedvada je zarađivala nekoliko stotina lira, ali joj je rad omogućio da ostvari svojudavnašnju ljubav.

Sredinom 1942. godine ponovo sam išao na jedno putovanje s Hunijem,mada tom prilikom sa strogo profesionalnim motivima. Kako se čini, trupeOsovine plašile su se invazije savezničkih sila na jugu, konkretno na Siciliji,pa su poželeli da se proveri (i osnaži ukoliko se pokaže kao nužno) odbranaPantelerije, jednog malog ostrva koje je spadalo pod italijansku teritoriju, analazilo se na jedva sedamdeset kilometara od rta Mustafa na obali Tunisa, isto kilometara od sicilijanskog rta Granitola. I to ne beše neosnovan strah,jer je Pantelerija predstavljala neku vrstu ulaznih vrata na Siciliju, na istinačin kao što je Sicilija to isto bila za ostatak italijanskog poluostrva. Toostrvo je bilo dobro utvrđeno pre početka rata, prema projektu arhitekteNervija, a na osnovu onoga što sam tamo zatekao meni je preostalo samo dautvrdim da se nije moglo učiniti ništa više od već postojećeg.

Kako na ostrvu nije bilo odgovarajućeg smeštaja, morali smo utočište dapotražimo u jednom dammusu, tipičnoj konstrukciji te oblasti s arapskimuticajima, koja me je jednako iznenadila zbog svoje jednostavnosti koliko i

zbog delotvornosti u vreme gotovo neizdržljivih letnjih vrućina. Svakogpopodneva, nakon posla, mi bismo se zaputili terenskim vozilom italijanskevojske u pravcu Kala Tramontane, posmatrali zalazak sunca gde je morebilo najlepše na čitavom ostrvu, uz maestrale poreklom iz Afrike, koji jestvarao vrtloge oko naših nogu. Nikada ranije nisam video more koje tolikopodseća na nebo. Kao ni nebo toliko slično moru.

Isto kao što se zbilo i tokom našeg boravka na jezeru Komo, Hunio mi jeopet delovao mnogo bliži. Sećam se kako mi je jedne večeri, dok smoobedovali pod svetlošću sveća (električna svetlost bila je zabranjena uPanteleriji tokom noćnih sati, da bi se otežalo moguće bombardovanjesavezničke avijacije), neki utučeni Hunio ispričao kako su SS-ovci ubili višeod hiljadu trista Čeha, kao kaznenu meru jer je grupa partizana ubilaRajnharda Hajdriha (nekadašnjeg vođe Gestapa koga je Hitler ličnoproglasio za Zamenskog zaštitnika Rajha u Bohemiji i Moraviji). Ničemunije poslužilo što su pravi krivci identifikovani u Pragu, kao ni to što suodlučili da izvrše samoubistvo našavši se u klopci nemačkih vojnika. Himlerje ipak naredio da se po kratkom postupku pogube stanovnici jednogseoceta po imenu Lidice. A kada sam ga ja upitao zašto je rajhsfirerzapovedio da se masakriraju meštani baš tog sela a ne nekog drugog, on mije odgovorio:

- Zato što su ljudi iz Lidica bili optuženi da su pružili utočište izvesnimčlanovima pokreta otpora koji su i ubili Hajdriha. Himler je dao naređenjeda se ustrele svi muškarci stariji od šesnaest godina, da se žene deportuju ukoncentracioni logor Ravensbrok, a deca su poslata u Berlin, gde supodvrgnuta selekciji i kasnijoj mogućoj germanizaciji. Zatim je jedna grupajevrejskih zatvorenika iskopala rake u koje su sahranili mrtve, sve kuće uselu su spaljene, a zemlja je preorana, tako da je selo Lidice doslovce iščezlos mape.

Nedavno sam pročitao u jednim italijanskim novinama, koje sunapravile osvrt na tragediju u Lidicama, da su samo četrdeset tri žene živedočekale kraj rata, dok je od devedeset osmoro dece koliko je odvedeno uNemačku samo jedanaestoro smatrano odgovarajućim za germanizaciju,tako da su predati u porodice rodaka članova SS-a. Još šesnaestoro njihpronađeno je posle rata. Ostali su izdahnuli u gasnim komorama ukoncentracionom logoru Čelmno.

Dovršivši tu pripovest, Hunio je izašao iz dammusa i, pod nebomistačkanim zvezdama, rekao, misleći na rajhsfirera:

- Uredba o ratovima na tlu, prema Haškoj konvenciji iz 1907. godine,predviđa kaznu samo za one koji su nastupili protiv okupacionih sila. Tajčovek je potpuno lud. A Nemačka svakako neće dobiti rat tako što će ubijatinedužne civile.

Bio je to prvi i poslednji put da sam Hunija čuo kako otvoreno izgovarabilo kakvu zamerku na račun načina na koji su Nemci postupali. Iskoristiosam taj trenutak slabosti da ga pitam nešto u vezi s glasinama koje sukružile Rimom, a prema kojima su Jevreji iz cele okupirane Evrope biliodvedeni u koncentracione logore da bi tamo bili istrebljeni. Hunijevodgovor mi je sve rekao:

- Uskoro, Evropa će biti jedan veliki koncentracioni logor, kao idžinovsko groblje.

To putovanje nam je poslužilo da učvrstimo naše prijateljstvo. Činjenicada sam ja svoj talenat arhitekte stavio u službu italijanske vojske preobraćaome je u njen sastavni deo, barem u prinčevim očima. Ne znam da li je već uto doba počeo da sumnja u moje špijunske aktivnosti, ali čak i da je bilotako, on ničim nije pokazao da išta sluti. Već sam spomenuo da je Hunio biovrlo praktična osoba, i sredinom 1942. godine on više nije imao nikakvihnedoumica da će se taj rat okončati porazom Italije, a samim tim i propašćufašizma. Zapravo, to putovanje nam je u izvesnom smislu iz prve rukepokazalo da je Italija bila pobeđena čak i pre početka borbi na njenom tlu. Ito zato što je, izuzimajući bedne uslove koji su zahvatili čitav jug zemljeuništavajućom brzinom zloćudnog tumora, italijanski narod izgubio veru usvoje predvodnike.

Musolinijev pad je bio samo pitanje vremena, i u februaru 1943. godinesituacija u kojoj se našao postajala je sve nezgodnija. Njegov zameniksekretara inostranih poslova, Bastijanini, zalagao se za raskidanje svih veza sHitlerom i traženje načina za pomirenje sa Saveznicima. Mesec dana kasnijeorganizovani su protesti u fabrici Fijat u Milanu, čiji su radnici proglasiliopšti štrajk. Oni su zahtevali zaostalu isplatu odštete za žrtve savezničkihbombarovanja. Štrajku su se pridružile i druge industrije na severu zemlje, asocijalno-politička situacija postala je nepodnošljiva. Ali ono najgore se tekspremalo.

Osamnaesti jul 1943. godine bio je jedan od najvrelijih dana tog leta, paje Hunio došao kod nas da bi nas pozvao na izlet na plažu Santa Severa.Doneo je korpu sa sendvičima i vinom, nosiljke i stolice na rasklapanje,

peškire za sve nas i, naravno, raspolagao je kolima sa šoferom. Nismo moglida ga odbijemo.

Ispostavilo se da je dan bio izuzetno prijatan. Kupali smo se, sunčali i jeliu senci jednog razgranatog bora, čija je hladovina privukla nekolikoporodica koje su, poput nas, iskoristile vrućinu kao izgovor da izađu izgrada i priušte sebi nekoliko sati odmora. Posmatrajući nas tako izvaljene naprostirkama ili kako opušteno sedimo na stolicama na rasklapanje, bezdrugih briga osim kako da se otarasimo onih kapi znoja koje je letargičnoletnje vreme ostavljalo na našim telima, čovek je mogao steći utisak da jeRim bio grad spokoja, i da ni njega ni njegove stanovnike ne dotiče rat ko|ije harao ostalim prestonicama u Evropi. Posle ručka Monce se preobratila uAfroditu i, posle ne znam koliko zaronjavanja i ponovnog isplivavanja napovršinu vode ogrnula se svojom košuljom od prozirne svile i krenula ušetnju plažom, s jednog na drugi kraj, skupljajući sedefaste školjke, rupičastekorale i spiralne puževe. Čak je i Gabor iskoristio to stanje opšteg nemara daskine košulju i uradi nekoliko gimnastičkih vežbi, koje su oduševilenekolicinu dečaka, s obzirom na to da njegova čelična muskulatura nijemogla da prođe neprimećeno. Ni Hunio i ja nismo se odvajali od togogromnog prirodnog suncobrana koji je za nas predstavljala senka bora, podkojim smo se smestili i odakle smo mogli da posmatramo obaluzapljuskivanu talasima boje smaragda, udišući sparan povetarac s jakimmirisom soli. Niko od nas nije ni slutio da to beše ona vrsta mira kojiprethodi oluji, i da će se sudbina grada uskoro zauvek promeniti.

Narednog dana, otprilike oko petnaest do dvanaest, oglasile su se sirenekoje su upozoravale na približavanje neprijateljskih aviona, što se inačečesto dešavalo, ali budući da su nas bombe uvek zaobilazile, mislili smo dani ovoga puta nema razloga za zabrinutost. Međutim, toga dana nasbombardovanje severnoameričkih vazdušnih snaga nije poštedelo, i oblakbombi zacrneo je nebo nad gradom, čiji su se temelji zatresli, zadrhtali irazgoreli pod tom olujom vatre i uništenja. Rezultat tog napada bio jehiljadu pet stotina mrtvih, šest hiljada ranjenih, deset hiljada uništenih kućai četrdeset hiljada prognanih. Najugroženiji kvartovi behu Prenestino,Tiburtino, Tuskolano i San Lorenco, a vode, gasa i struja nedeljama nije bilodovoljno. Rim je prestao da bude città aperta i postao je città colpita.

Tog istog dana, na nekoliko stotina kilometara od Rima, Musolini sesastao s Hitlerom, u Feltru. Najvažnija stvar o kojoj su raspravljali bila jeupravo nemogućnost Italije da nastavi rat na strani Nemačke. Tokom

sastanka Musolini je primio vest o bombardovanju Rima; uprkos tome, nijebio u stanju da Hitleru iznese svoje zahteve. Jednostavno se razboleo izanemeo.

Narednog jutra, na jednoj od zgrada oštećenih u bombardovanju moglase pročitati poruka sledećeg sadržaja: „Meio l’americani su’lla capoccia cbeMussolini tra i coioni.“ Bolje Amerikanci iznad glave, nego Musolini međunogama.

Kralj Vitorio Emanuel III, uz podršku Velikog fašističkog saveta, odlučioje da okrene leđa Musoliniju, da raskine sporazume s Nemačkom i dapregovara o miru sa Saveznicima.

U roku od svega nekoliko sati, Rim je prestao da bude prestonicaitalijanskog fašizma i preobratio se u sedište svetskog antifašizma. A kada sete noći vest o dučeovom boravištu proširila zahvaljujući vestima na radiju,grad je iznenada osvetljen, a ljudi su izmileli na ulice, uzvikujući: „AbassoMussolini! Evviva Garibaldi!“ Improvizovane su lomače na kojima suspaljivani svi predmeti i simboli koji su imali bilo kakve veze s fašizmom, au metežu je zapaljena i redakcija Il Teverea, jednih od novina u službirežima. Grupa ljudi okupila se kod Pjace Venecija, a druga kod San Pjetra,kako bi se zahvalili bogu i pomolili za mir.

Moram da napomenem da smo i Monce i ja izašli na ulicu da proslavimopad Musolinija.

Ali dok je saveznička vojska na Siciliji bila na samom pragu da prođekroz moreuz Mesina, Nemci nisu mogli da dopuste da se Italija povuče, takoda je Hitler naredio da se pruži otpor u napadu, uspostavljajući nizodbrambenih linija u okolini Rima, uz vojnu opsadu grada.

U toku 10. i 11. septembra vodile su se borbe između italijanskogkontingenta (većinom sačinjenog od civila i raštrkane vojske) koji je branioRim i nemačkih trupa, koje su malo-pomalo zauzimale grad sve dok nisuuspostavile potpunu kontrolu.

Tog istog 11. septembra uveče, Nemci su po ulicama bacali letke nakojima je pisalo:

NEMAČKI IZVRŠNI KOMANDANT NA JUGU OBJAVLJUJE:

Italijanska teritorija pod mojim zapovedništvom proglašava se ratnomteritorijom. U svakom je smislu podređena nemačkim ratnim zakonima.

Zločini počinjeni protiv nemačkih oružanih snaga biće osuđeni u skladu s

nemačkim ratnim zakonima.Zabranjuju se štrajkovi, koji će biti kažnjeni na ratnom sudu.Organizatori štrajkova, saboteri i izdajnici biće osuđeni i pogubljeni kako

to sud odredi.Odlučio sam da održavam zakon i red, i da svim raspoloživim sredstvima

pomognem aktuelnim italijanskim vlastima da obezbede dobrobitstanovništva.

Italijanski radnici koji se prijave kao dobrovoljci za izvršenje radova kojeNemci smatraju nužnim biće tretirani u skladu s nemačkim standardima inemačkim platama. ltalijanski ministri i sudske vlasti ostaće na svojimpoložajima.

Železnički prevoz, telefonska komunikacija i poštanska služba smesta ćepočeti da rade.

Do izdavanja novog naređenja zabranjuje se privatno dopisivanje.Telefonski razgovori, koji se moraju svesti na minimum, biće pod strogimnadzorom.

Civilna vlast i sve državne organizacije preda mnom su odgovorne zaodržavanje javnog reda i mira. Biće im dopušteno da obavljaju svojeaktivnosti samo ukoliko primerno sarađuju s nemačkim vlastima, u skladu snemačkim merama za sprečavanje činova sabotaže i pasivnog otpora.

Rim, 11. septembar 1943. godine

Feldmaršal Keselring

Te noći, Hitler se preko radio-prijemnika obratio Italijanima iz svogglavnog štaba u Rastenburgu, u istočnoj Prusiji. Čestitao je samom sebi što jeuspeo da osvoji Rim, tvrdeći da će Italija skupo platiti za svoju izdaju i zasvrgnuće njegovog „najodanijeg sina“, što se odnosilo na dučea.

Samo jedan dan kasnije Musolini je izbavljen iz zarobljeništva uskijaškom centru Gran Saso, a to je učinio jedan neustrašivi padobranac podimenom Oto Skorzeni, posle čega je duče doveden na čelo Italijanskerepublike sa sedištem u Salou, jednom malom mestu u blizini jezera Garda,koje je zapravo bilo nacističko utvrđenje.

Osobe koje su izvukle najveću korist iz tog procesa promena bili sumajor Herbert Kapler, kome je ukazana čast da otkrije Musolinijevoskrovište, zbog čega je odlikovan Gvozdenim krstom i unapređen upotpukovnika, i njegov poručnik, jedan mladić pod imenom Erik Pribke,koji je uzdignut u rang kapetana. Tako je Kapler postao komandantesesovskih snaga i Himlerov čovek od poverenja u Rimu. Tog istog dana,rajhsfirer je telefonom pozvao Hunija da ga zamoli da pomogne Kapleru unjegovom teškom zadatku.

Prvo naređenje koje je Kapler primio od Himlera bilo je vezano zahapšenje i deportovanje Jevreja iz italijanske prestonice. Ali s obzirom na toda je Kapler iz prve ruke poznavao italijansku stvarnost, smatrao je da bislična mera mogla doneti više štete nego koristi za okupatorske sile, a da se ine spominje da nije raspolagao s dovoljno snaga da izvede jednu takvuakciju, zbog čega je došao na ideju da upozori jevrejsku zajednicu prekoHunija i samog nemačkog ambasadora pred Svetom stolicom, barona Ernstafon Vejzakera. Oslanjajući se na prividnu smirenost situacije i vreme u komsu živeli pored nemačkih trupa, jevrejski predstavnici u Rimu smatrali su dasu komentari princa Ćime Vivarinija i Fon Vejzekera preterani. Nisu hteli dasaslušaju čak ni kad je jedan od njihovih rabina, Izrael Zoli, izneo predlog dase zatvore sinagoge, da se povuku sredstva iz banaka i da se članovihebrejske zajednice raspodele po hrišćanskim domovima i crkvama imanastirima, ubeđen da su zastrašujući planovi nacista bili i više negostvarni. U međuvremenu, dok je Kapler nastojao da rimske Jevreje iskoristitako što će iz njih izvući informacije o međunarodnoj jevrejskoj „zaveri“,Himler je nastavljao da insistira na „konačnom rešenju“. Kapler, poslesusreta s feldmaršalom Keselringom u glavnom štabu Vermahta uFraskatiju, odlučio je tada da promeni strategiju, pa je od jevrejske zajedniceu Rimu zahtevao da mu predaju pedeset kilograma u zlatu, u roku oddvadeset četiri časa, ukoliko žele da izbegnu deportovanje neograničenogbroja svojih članova. Kapler i Keselring su tim postupkom zapravonameravali da spasu Jevreje iz Rima, a da zauzvrat dobiju jeftinu radnusnagu, kao što je slučaj bio u Tunisu. Sledeći Kaplerov podvig bio je dadobijene vrednosti zapakuje u kovčeg i pošalje u Berlin, u kancelarijugenerala Kaltenbrunera, s ciljem da taj novac posluži za poboljšanjeoslabljenih fondova obaveštajne službe SS-a, ali ga je Himler poslaokapetanu Teodoru Danekeru, upravo onom čoveku koji je bio zadužen za

istrebljenje Jevreja iz Pariza. Poruka beše jasna: Kapler i još neki drugiistaknuti članovi nacističkog pokreta u Rimu postupali su pogrešno ineobjašnjivo, otišavši čak toliko daleko da su preispitivali naređenja višegzapovedništva, što je svakako bilo neprihvatijivo. Daneker se lično pojavio uRimu, na čelu jednog odreda SS jedinice Kalavera de la Vafen, koji jesačinjavalo ukupno četrdeset pet ljudi. Kada se sastao s Kaplerom, tražio jeod njega pojačanje i spisak Jevreja u Rimu. Čistka je bila zakazana za jutro16. oktobra. Bez obzira na to što je jesen bila i preterano topla, ta se operacijaodvijala pod jakim pljuskom. Samo u getu je uhapšeno više od hiljaduJevreja, koji su kamionima prevezeni od Portiko d’Otavija do Vojne škole,na jednoj od obala Tibra, na jedva pet stotina metara od Grada Vatikana.Sledeće odredište zarobljenih bio je koncentracioni logor Aušvic, odakle suse živi vratili samo jedna žena i petnaestorica muškaraca. Kada je za tosaznao, Pije XII nije imao drugog izbora nego da otvori vrata gradskihmanastira da bi svi oni Jevreji koji još nisu bili uhvaćeni sada mogli tu da sesakriju.

Sve su te činjenice ostavile dubok utisak na grad, što se pretvaralo u beskako su sati prolazili. Kako se Kapler i plašio, mera koja je podrazumevaladirektan napad na jevrejsku zajednicu probudila je duh otpora kod ostatkanaroda, pa su se od tog trenutka umnogostručile sabotaže i napadi naokupacione sile.

Sećam se da je Monce, jutro posle početka progona, donela jedanprimerak tajnih novina Slobodna Italija, u kojima je između ostalih nasiovamogao da se pročita i sledeći:

„TOKOM ČITAVOG DANA NEMCI SU KRSTARILI GRADOM, I HAPSILIITALIJANE ZA SVOJE KREMATORIJUME NA SEVERU.“

Zahvaljujući prijateljstvu koje je Hunio održavao s pukovnikomEvgenom Dolmanom, koji je služio kao neka vrsta veze između SS-a iitalijanskih fašista, bio sam pozvan da s Nemcima radim na izgradnjiodbrambenih linija pomoću kojih su nameravali da zaustave napredovanjesavezničkih trupa.

Jedini dokaz moje sposobnosti koji sam morao da istrpim bio je ručak sHunijem i Dolmanom lično. Za vreme jela, Dolman je opširno govorio olepoti italijanskih žena, o stotinu načina da se spremi jastog, o tome koliko jeobožavao tartufo nero (jeo je gljive s gorkim prelivom i kavijar) i drugim

tričarijama u vezi s njegovim ukusom prefinjenog razmaženka. Jedinipolitički komentar koji se mogao čuti bio je kad se hvalisao svojim uticajemna feldmaršala Keselringa, koji je predstavljao najviši nemački vojniauitoritet u Italiji. Kako nam je sam ispričao, Keselring je od njega zatražiomišljenje u vezi s reakcijom koju bi stanovnici Rima mogli iskazati utrenutku kad svoj grad vide u rukama Nemaca.

- Kazao sam mu da su tokom čitave istorije Rimljani oduvek jasnopokazivali da nisu voleli da ustaju, bilo ujutru ili na ustanak, pa da ni ovomprilikom neće biti drugačije. Ubedio sam ga da će oni prosto čekatiprekrštenih ruku, posmatrajući kakva je sudbina njihovog grada, hoće lipasti u ruke Britanaca, Severnoamerikanaca ili Nemaca. I nisam omašioprognozu, jer su se oni upravo tako i ponašali.

Dolman je zaboravljao više od šest stotina Rimljana koji su žrtvovalisvoje živote upravo da bi sprečili da grad dospe u nemačke šake.

Onda se prvi put obratio meni:- Princ tvrdi da ste vi mlad i vrstan arhitekta. Ukoliko prihvatite da

radite za nas, dodeliću vam privilegiju da možete da se dopisujete sa svojomsuprugom uprkos važećoj zabrani - rekao mi je.

Pretpostavio sam da Hunio stoji iza tog obećanja. Oduvek sam se pitao izkog razloga je uvek bio tako predusretljiv prema nama, čak i kad je biosiguran u naše tajne delatnosti, a jedino objašnjenje koje mi pada na pametjeste da je i dalje bio zaljubljen u Monce.

- Zar mogu da odbijem to što od mene zahtevate? - upitao sam, samo dabih iskušao Dolmana.

- Naravno da biste mogli, ali u tom slučaju bih bio primoran da vaspreporučim za prisilan rad - odgovorio mi je, ne skrivajući svoj cinizam.

I nakon što je ispraznio naiskap svoju čašu vina i navukao neku vrstupoluosmeha na lice, dodao je podrugljivim tonom:

- Da li ste znali da Keselringa zovu i Alberto Nasmejani? To je zato štomu se osmeh zaledio na licu, a sve njegovo strpljenje je potrošeno.Ispostavilo se da je potrebno šezdeset hiljada radnika za izgradnjuodbrambenih utvrdenja na južnom frontu, od kojih je šesnaest hiljada četiristotine trebalo da priloži grad Rim, međutim, pojavilo se svega tristapetnaest dobrovoljaca. Albert se toliko razbesneo da je cifru povećao nadvadeset pet hiljada dobrovoljaca iz Rima, a pošto se oni i dalje nisupojavljivali, izdao je zapovest da počnu da ih skupljaju po kućama,tramvajima i autobusima, i primoraju ih na prisilan rad.

- Jutros sam, nažalost, prisustvovao jednom takvom lovu. Ušao sam utramvaj na Koloseumu, a pet minuta kasnije esesovci su upali u vagon inaterali nas da izađemo. Posle detaljnog pregleda dokumentacije svihmuškaraca, odveli su njih četvoricu - umešao se Hunio.

- Da li vam je poznata šala koju je izmislio general Štahel, u vezi s takvimhapšenjima? Kaže ovako: „Polovina stanovnika u Rimu živi sakrivena ukućama one druge polovine.“ Kao da je čitav rimski muški rod sama zemljaprogutala. Ali trebalo bi da imaju u vidu da ćemo, ako se dugo ne budupojavljivali u svojim domovima, na kraju mi Nemci morati da zauzmemonjihova mesta u njihovim kućama, a to podrazumeva i odnose s njihovimženama. Znate i sami na šta mislim...

I tada je Dolman prasnuo u grmoglasan i groteskan smeh.Na kraju su u restoran Mario ušli jedan Italijan, koji je bio Dolmanov

šofer, i Kuno, njegov alzaški ovčar, koji je prihvatio ostatke od jela s onimplemenitim entuzijazmom karakterističnim za sve pse.

Portret Dolmanovog karaktera napravljen između jula i avgusta 1945.godine, a koji je tek nedavno objavljen, navodio je da je u pitanju bio čovekizuzetne inteligencije, i da ga je krasila živost neuobičajena za jednogNemca. I još je pisalo da je on, mada vrlo tašt i vođen brojnim principima,bio toliko formalna osoba i takav hedonista da prosto nije bilo verovatno daje činio neke teške zločine.

Ne znam kakvi su zločini mogli da se pripišu Dolmanu, ali je svakakoostavljao utisak da ga nacionalsocijalizam nije zanimao kao ideološka struja,već kao sredstvo za ostvarenje određenih ciljeva koji su se, u suštini, svodilina mogućnost da vodi život okružen luksuzom i bludniči u svom udobnomstanu u Ulici Kondoti. Sa strogo političke tačke gledišta, nisam poznavaonijednog drugog činovnika nemačke vojske toliko dalekog od nacističkeetike, do te mere da je po završetku ručka sve već bilo utanačeno, bezpotrebe da odgovaram na bilo kakva pitanja. Sada smatram da je tajsastanak za Dolmana bio samo još jedan izgovor da uživa u gozbi u društvusvog prijatelja princa Ćime Vivarinija. Bila mu je dovoljna Hunijevapreporuka, jer ga u suštini uopšte nije bilo briga ko sam tu bio ja.

Ne sećam se da sam ikada u svom životu toliko mnogo i toliko napornoradio, jer je zbog hitne potrebe da se projekat završi što pre trebalo prelazitivelike razdaljine koje su morale da se pokriju i snalaziti se na različitomsastavu terena na kom smo morali da radimo (od strmih vrhova La

Mejnarda do blagih padina planina Aurunći). Ne treba smetnuti s uma ni dasu se dotle Saveznici već bili iskrcali na plažama Salerna i potiskivalinemački Deseti bataljon u pravcu severa, iza reke Volturno, na jedvačetrdesetak kilometara od naših položaja. Čerčilova namera beše daitalijansku čizmu pretvori u Ahilovu petu nemačke vojske, otvarajući jednupukotinu koja bi Hitlera naterala da skrene pažnju sa istočnog i zapadnogfronta. Ali Keselring je bio suviše iskusan da bi ga tek tako preveslali i bio jepreviše odlučan da ukaže veći otpor nego što se to od njega očekivalo.

Linija Gustav, kako se zvao glavni nemački odbrambeni štit, počinjala jeu Abrucoškim planinama, jedna od njenih osa je bila na Monte Kasinu ipružala se potom niz reke Gariljano i Rapido, sve do mora. U roku od samonekoliko dana, pod olujnim pljuskovima i izloženi nemilosrdnoj hladnoći,morali smo da utvrdimo odbranu, što je podrazumevalo cevi podzemnihtenkova, bunkere, oklopljena podzemna skrovišta s bacačima raketa,puškarnice s topovima od osamdeset osam milimetara, pored toga što smousput morali da krčimo rastinje i sejemo mine po poljima.

Kada nisam bio obavezan da jurcam s jedne na drugu stranunadgiedajući napredak radova, radio sam u klausteru koji je Bramantedizajnirao za opatiju Monte Kasina. To delo iz 1595. godine podsećalo me jena vreme provedeno u Španskoj akademiji. S balkona, prema zapadu,mogao sam da uživam u veličanstvenoj panorami doline Liri. Čak i danas,kada sklopim oči, u stanju sam da vidim opatiju Monte Kasina onakonetaknutu, kakva je bila pre nego što su je bombe savezničke avijacijepretvorile u ruševine, a dolina Liri postala groblje poljskih vojnika.

Ali moje vreme nije bilo ispunjeno samo tim beskrajnim poslom; nalaziosam ja i slobodne trenutke da pišem Monce. Bio je to zadatak koji mi jedrugi Smit nametnuo čim je doznao za privilegiju koju mi je dodelioDolman, kako bi informacije s fronta preko nje dospele u njegove ruke(zapravo, Monce je moja pisma predavala Marku, konobaru iz picerijePolarolo). Naš metod šifrovanja beše izuzeto prost, i sastojao se od ispisivanjaniza naizgled bezazlenih rečenica koje su u stvari imale strateško značenje.Na primer, ako bih napisao: „Pogled iz opatije je predivan“, time sam hteoda kažem da u okolini nije bilo nemačkih trupa. Nasuprot tome, ako bihporučio: „Nedostaju mi tvoji zagrljaji“, to je trebalo da znači da su nemačketrupe zauzimale pozicije u okolnim selima. Jedna od prednosti tog načinašifrovanja poruka beše da čovek nije morao uz sebe da nosi knjigu sašiframa, uz svu opasnost koja nam je pretila, već je bilo dovoljno naučiti ih

napamet.Iako su pisma cenzurisana u nemačkom vojnom zapovedništvu, nijedna

od naših poruka nije provaljena.Kada sam okončao svoj deo posla u Monte Kasinu, premešten sam na

liniju Rajnhart, postavljenu na nekoliko kilometara od linije Gustav, akasnije i na liniju Senger-Rigel, takođe poznatu i kao Hitlerova linija, koja jespajala Pontekorvo, Akvino i Pjedimonte San Đermano. A ipak je postojalajoš jedna odbrambena linija pre ulaska u grad, ali na njenom usavršavanjunisam učestvovao jer sam upravo tih dana pozvan u Berlin.

Udarac koji sam primio kad mi je ta vest prenesena skoro me je ostaviobez daha. Imajući u vidu deportacije, koje su se umnogostručile u čitavojItaliji, kao i razloge zbog kojih je neko mogao biti streljan iii poslat ukoncentracioni logor, strahovao sam od onog najgoreg.

Pet sati kasnije već sam se nalazio na broju 155 u Ulici Taso, u glavnomštabu Gestapa u Rimu, u pratnji Hunija, pukovnika Evgena Dolmana ijednog kapetana SS-a, čoveka pod imenom Ernst, koga su odredili da meotprati do Nemačke. Kako sam saznao, kucnuo je čas da svoje sposobnostistavim u siužbu građevinske firme Hohtif.

Pedalj viši od Gabora, i možda još svetlije puti, Ernst kao da je izašao izneke od Himlerovih laboratorija. Bio je istreniran da prima naređenja i da ihizvršava, i čvrsto sam uveren da nisam upoznao nikoga toliko ponosnog nasvoj posao. Ako bih mu ja kazao da moram u kupatilo, Ernst bi me slediosve do ulaznih vrata, Gde je i stajao sve dok ja ne bih odatle izašao. Tokomputovanja koje smo obavili u udobnom junkeru-52, s kapacitetom zapetnaest putnika, poverio mi je podatak da je nekada pripadaoEinsatzgrupen, pokretnim ubilačkim jedinicama koje su delovale protivJevreja i Cigana u Istočnoj Evropi. Međutim, nije mogao da podnesepsihološki pritisak koji je donosilo pucanje u nezaštićene ljude, ponekad ižene i decu. Iz tog razloga je i poslat u Rim, jer se klima ovog grada smatralablagotvornom za duševne nemire. Sada, posle godinu dana, osećao je da sunjegove snage dovoljno obnovljene da bi mogao da se vrati svojoj kući inastavi da se bori protiv neprijatelja, makar to bilo i samo iz kancelarije. Akada sam ga upitao čime se bavio pre rata, odgovorio mi je:

- Prodavao sam kobasice. Imao sam svoju mesaru u Drezdenu.Zahvaljujući tome što mi je odobreno da pokupim nešto odeće iz svoje

kuće, uspeo sam da se pozdravim s Monce.- Zahtevali su moje prisustvo u Nemačkoj, zbog nekog posla. Jedan

nemački oficir me čeka dole, i zato nemam mnogo vremena za objašnjenja.Kad budeš želela da stupiš u kontakt sa mnom, obrati se Huniju. On će znatikako da postupi.

Nakon što smo se stopili u zagrljaj koji je meni delovao kao poslednji,ona me je obavestila:

- Otac Sansovino je mrtav, izvršio je samoubistvo.Osetio sam grč u stomaku. Zatim, kao da sam odjednom otkrio neku

nelogičnost u Moncinim rečima, rekao sam:- To nije moguće. Sveštenicima je samoubistvo strogo zabranjeno.- Kako se čini, Sansovino je otkrio da je otac Robert Libert, lični

pomoćnik pape, bio pod špijunskim nadzorom Nemaca. I zato je Kaplernaredio njegovo hapšenje čim zakorači na rimsko tlo. Hunio mi je ispričaoda je sveštenik, kada se našao opkoljen članovima Gestapa, progutao jednukapsulu otrova koju je uvek nosio sa sobom.

- Otići će u pakao. Svi ćemo skončati u paklu - promrmljao sam, nemogavši da prikrijem gnev koji me je gušio.

Zatim sam uzeo papir i olovku i naškrabao nekoliko nacrta linija Gustav,Rajnhart i Senger-Rigel, upisujući mesta gde su bila postavljena utvrđenjanemačke odbrane i dodavši nekolicinu beleški (topografske podatke kao štosu kote i druge stvari u tom stilu) koje će olakšati njihovo pronalaženje.

- Zatraži da se sastaneš sa Smitom i predaj mu ove planove - uputio samje. Najsigurnije mesto za susret je kripta svete Sesilije. Ali najpre zavaraj svojtrag, da budeš sigurna da te niko ne prati. Kad bi te zaustavili, oboje bismobili izgubljeni.

- Ne brini, biću oprezna.- Još nešto, treba da znaš da Smit s kojim ćeš se sastati nije onaj isti Smit

koga si upoznala na protestantskom groblju. Prvi Smit je već izvesno vrememrtav, ali nikada nisam uhvatio zgodnu priliku da ti kažem istinu.

- Sada istina više i nije toliko bitna, ne čini li ti se?Dok sam se spuštao niz stepenice u pravcu ulice, obuzeo me je osećaj da

silazim u sam pakao.

OSMO POGLAVLJE

Bilo je više stvari koje su privukle moju pažnju kad smo sleteli naaerodrom Templehofer Felde. Prva je bila dobra očuvanost svih instalacija.Druga je bila jednostavnost carinskih formalnosti, za šta je izgleda bilazaslužna činjenica da je svaka osoba koja je trebalo da doputuje u Nemačkuprethodno bivala stavljana pod istragu i strogo klasifikovana (u momslučaju, ne samo da sam putovao po pozivu najveće građevinske firme uNemačkoj nego sam uza sebe imao i izveštaj s Dolmanovim potpisom u komje istaknut moj doprinos na odbrambenim linijama na jugu Italije). Treća jebila smirenost kojom je odisao ambijent, kao da je rat bio samo neštosporedno. A na kraju, posle kratkog razgovora u prostorijama Gestapa,predali su mi sledovanje u bonovima za hranu za celih nedelju dana, a jedanšofer me je odvezao do centra grada.

Berlin je savršeno odražavao Hitlerovu nameru da svoj legat ostaviupisan u „kamenim dokumentima“. Da bi to postigao, oslanjao se na jednogod najistaknutijih arhitekata u Nemačkoj, Alberta Špira. Njemu je bioprepušten preobražaj provincijskog Berlina u kosmopolitsku Germaniju,novu prestonicu Nemačke, koja je po Irpoti i veličanstvenosti trebalo daprevaziđe gradove poput Pariza ili Beča. Projekat, koji je zamišljen da budeokončan do 1950. godine, podrazumevao je i jednu aveniju veću odJelisejskih polja, jednu trijumfalnu kapiju od osamdeset mestara visine, kao ineku vrstu gradske palate krunisane kupolom čiji je prečnik trebalo daiznosi dvesta pedeset metara. Izabrani materijal beše kamen, budući da susve te građevine morale da potraju barem hiljadu godina, baš kao i Trećirajh. U međuvremenu, Špir se pozabavio podizanjem zgrade privremenogNovog kancelarstva, monumentalnog zdanja koje je uspeo da završi u rokuod godinu dana.

Sećam se da je prva misao koja mi je pala na pamet kada sam ugledaonadmeno sedište vlade u Ulici Vilhelm bila jedna rečenica filozofa ArturaMilera van der Bruka, koja glasi: „Monumentalnost ima isti učinak kao iveliki ratovi, narodni ustanci ili rađanje novih nacija: oslobađa, učvršćuje,istovremeno diktirajući i beležeći sudbine."

Raskoš tih građevina zaista je bila potresna, kao da joj je cilj bio da

umanji ijude, da ih zadivi i učini da se osete neprijatno. U pitanju je bila onavrsta arhitekture u kojoj su se isticali horizontalnost i simetrija, a koja jeujedno bila i bombastična i monotona. Ali kao što beše slučaj i s italijanskomfašističkom arhitekturom, iza tih bezizražajnih zgrada koje su ličile natvrđave nije bilo ničega osim beskrajne praznine.

Još nešto što mi je zapalo za oko beše činjenica da su vrtove zamenilebašte u kojima su umesto cveća rasli krompir i drugo povrće.

U jesen 1943. godine, Berlin je već bio glavni grad u državi jednogporaženog naroda, bez obzira na to što je propaganda tvrdila suprotno.Kompanija Hohtif je zatražila moje usluge kako bih im pomogao da gradpreobratim u džinovsko sklonište od vazdušnih napada, što je bilo u suštojsuprotnosti s Germanijom Alberta Špira.

Uprkos tome što je kontrola za gušenje disidentskih pokreta uunutrašnjosti zemlje bila pojačana (na primer, uvedena je opsadna straža,čija je misija bila da pojedinačno nadzire kuću po kuću), jasno se videlo dajedan deo naroda nije bio u skladu s nacizmom. Kako je nagovestio jedan odprotivnika režima, Nemačka je već tada vodila dvostruki život, i tik uz nekuNemačku koja se kitila zastavama s kukastim krstom, uniformama inizovima vojnika, koja se do iznemoglosti pokazivala na radiju i televiziji,postojala je i ona druga Nemačka, tajna i potpuno drugačija, sveprisutna naneki neodređen ali opipljiv način. I lako se moglo reći da je Nemačkapodsećala na palimpsest ili na dorađenu sliku: ako bi se uklonio vidljivipovršinski sloj, strpljivo i pažljivo, ispod bi se ukazao neki sasvim drugačijispis ili slika, koji su verovatno oštećeni vremenom ili doradom, ali koji suipak bili harmonični i skladni.

Od tada je proteklo devet godina, ali u mom mozgu još uvek odzvanjazavijanje sirena koje su upozoravale na dolazak neprijateljskih vazdušnihsnaga, kao i zaglušujuća buka bombi koje su rovarile tlo. Od sredinenovembra, bombardovanje Berlina postalo je sve učestalije. Prvo je za to biloodgovorno Britansko kraljevsko vazduhoplovstvo, čije se delovanje uvekmoglo očekivati noću. A kasnije su tlo Berlina počele da napadaju letećegromade severnoameričkih vazdušnih snaga, koji su svoj smrtonosni teretradije istovarivale u toku dana. I tako se ovaj grad pretvorio u ogromankrater, pri čemu su mnoge ulice ostale poput običnih ožiljaka. Dve trećinezgrada su srušene ili su pretrpele barem neku vrstu štete, a ko god je mogao,pobegao je iz grada.

Ali mi koji nismo imali mogućnosti da napustimo Berlin bili smo

prisiljeni da dobar deo dana i noći provodimo u nekoj od stanica metroa,budući da nam je kao strancima bilo zabranjeno da ulazimo uprotivavionska skloništa, rezervisana isključivo za arijevsku rasu.

Jedne noći, dok smo čekali da prestane bombardovanje RAF-a, u jednomod tunela stanice metroa u Nideršonevajde, prišao mi je jedan član SS-ašpanskog porekla. U pitanju je bio neki bivši borac Plave divizije podimenom Migel Eskera, koji je odlučio da ostane u Nemačkoj nakon što se tavojna jedinica raspala. Sada je bio deo nemačke špijunske službe, a nacisti sumu poverili misiju da regrutuje sve Špance koji bi bili voljni da osnujušpanski odred SS-a. Kako mi je ispričao, već je uspeo da prikupi više odstotinu ljudi, većinom radnika koje je Franko poslao u fabrike oružja, a kojisu sada ostali bez posla jer su bombe sve uništile.

- I šta kažeš? Da li bi hteo da se prijaviš? - predložio mi je.- Ja već radim kao arhitekta za kompaniju Hohtif - objasnio sam mu.- Ne kažem sada, u ovom trenutku, nego kasnije, kad se situacija još više

pogorša.Jedna bomba je u tom trenutku prasnula veoma blizu mesta gde smo se

mi nalazili, a na naše glave sručila se kiša prašine.- Do đavola s Kasapinom Harisom! Ovo je bilo blizu - gunđao je Eskera.Pod tim nadimkom je među stanovnicima Berlina bio poznat feldmaršal

RAF-a ser Artur T. Haris. Haris je taj nadimak zaradio zbog toga što jeupravo on izdao naređenje da se eksplozivne bombe britanskih bombarderazamene onim zapaljivim bombama, mnogo delotvornijim kad je u pitanjubilo slamanje morala civilnog stanovmštva i radnika u fabrikama.

- Ja živim u Rimu, gde me očekuje moja porodica - rekao sam kada je upodzemnom tunelu iznova zavladao mir.

Namerno sam upotrebio reč „porodica“, kako bih opravdao svoju željuza povratkom kući.

- Kako stvari stoje, možda nećeš ni moći da izađeš iz Berlina.Ako me je bilo šta nerviralo, pored bombardovanja i straha da ne budem

ranjen ili ne poginem, bila je to mogućnost da budem primoran da u Berlinuostanem sve do kraja rata, daleko od Monce.

- Ako ne bih mogao da se vratim u Rim, to bi značilo da je rat zaNemačku izgubljen - primetio sam, mada je to više bila konstatacija.

- U tom slučaju, možeš da me pronađeš u barakama kompanijeMotorenbau. To je veoma blizu.

Naravno da me je i više nego iznenadilo to što su stanice kao što su

Nideršonevajde, Fridrihštrase ili Anhalter bile pune ljudi poput MigelaEskere, Litvanaca, Estonaca, Francuza, Gruzijaca, Turaka, Indusa, pa se iponeki Englez fašista mogao tu zateći, a svi behu spremni da daju svoj životza Treći rajh.

Eskeru sam ponovo sreo tokom strahovitih bombardovanja koja su seodigrala između 22. i 26. novembra. Našao sam ga u društvu jednog odnjegovih potčinjenih. Bio je to neki čovek unezverenog pogleda i snervoznim tikom kapaka, a zvao se Liborio, čija je jedina briga bila kako dautoli glad, imajući u vidu oskudicu hrane. Ako me sećanje ne vara, baš tog26-og, kada se pronela vest da su savezničke bombe razrovale i zapalileberlinski zoološki vrt, taj čovek je rekao:

- Ako požurimo, možda ćemo pronaći nekog mrtvog krokodila imedveda, da napunimo stomake. Čak je moguće i da su reš pečeni. To jejedino dobro što su donele te zapaljive bombe, što životinjsko meso zgotoveza jelo.

- Volite li medveđe meso, arhitekto? - upitao me je Eskera.- Već sam jeo, hvala vam.- Oh, naravno, vi, koji živite na mestima kao što je Unter den Linden i

Aleksanderplac svakog dana jedete, zar ne?- Samo oskudne obroke, kao i svi ostali. Kupus, krompir...- Grešite, u Berlinu više nije moguće da svi jedu. A ako stvari nastave

ovim tokom, predviđam da ćemo uskoro jesti jedni druge - prokomentarisaoje Eskera.

Nisam imao drugog izbora nego da ih pozovem na večeru u restoranStekler, u Ulici Kurfirstendam. Od svog sledovanja sam potrošio stodvadeset pet grama mesa, isto toliko krompira i trideset grama hleba, poredtri porcije veštačkog slatkog krema za koje nismo morali ništa da platimo.To je bio izum firme I.G. Farben, gde su se takođe proizvodili jaja, maslac idruge vitaminizirane namirnice procesom transformacije pojedinihminerala. Nešto kasnije sam doznao da je I.G. Farben bio najveći hemijskikonzorcijum u svetu, a da je u jednoj njegovoj filijali u Leverkuzenu nastaogas „ciklon B“, kojim su ugušeni milioni Jevreja, Cigana i homoseksualacapo logorima.

Eskera je iskoristio priliku, kad je konačno osetio sitost, da me zamoli dau nedelju pred Božić pođem s njima u klub Humbolt, gde je trebalo danemačke vlasti održe prijem u čast stranaca koji su boravili u Berlinu.

- Biće klope i plesa, uprkos zabrani. Barem nam je prošle godine bilo

dozvoljeno da pevamo i plešemo - završio je Liborio s izveštavanjem.Izvinio sam se što neću moći da dođem, objašnjavajući da su me

direktori firme Hohtif te iste večeri pozvali na gozbu.Potom smo razgovarali o verovatnoći da Rusi dospeju čak do Berlina,

kao i o smrtnom strahu stanovništva da bi to jednog dana zaista moglo da sedogodi.

- Ivan - tako su Berlinci nazivali Ruse - nikada neće kročiti na uliceBerlina zato što firer čuva jednog asa u rukavu: tajno oružje, ubilačko oružjekoje će promeniti tok rata - nagovestio je Liborio.

Onda je Eskera, pokazujući da je on glavni, povukao svog pratioca zarukav i naznačio mu da pogleda u natpis koji beše zalepljen na jednom odzidova lokala, kao i u svim sredstvima javnog prevoza i javnimgrađevinama, gde se moglo pročitati:

PAŽNJA. NEPRIJATELJ SVE ČUJE.

Kada smo izašli iz restorana, grad je već bio zaronjen u gustu i sablasnupomrčinu koja je gotovo mogla da se dotakne prstima, budući da sustanovnici Berlina bili obavezni da, čim se spusti noć, navuku zastore odcrnog kartona koji su potpuno zatvarali sve šupljine na prozorima, tako dasvetlost iz unutrašnjosti kuća ne može da prodre napolje.

Jednom drugom prilikom koračao sam ulicom kad su bombe iznenadapočele da grebu po nebu. Moje nepoznavanje grada sprečilo me je dadovoljno brzo pronađem prvi ulaz u metro, zbog čega sam utočište moraoda potražim u ulazu jedne zgrade. Tu sam naleteo na jednu sitnu ženu sistoka, koja se bacila na tlo i prekrila glavu rukama. Pored nje je ležao njenluftšuckofer, torbica za slučaj avionskih napada koju je svako bio dužan danosi, a u kojoj su se nalazila lična dokumenta, bonovi za sledovanja i neštomalo odeće i hrane. Možda je u pitanju bila neka služavka kojoj je, kao imeni, bio zabranjen ulazak u javna skloništa. Posle otprilike dva minutajedna bomba je zakačila krov zgrade, a kiša staklića i delića maltera sručilase niz stepenište. Ta prašnjava kiša bila je propraćena drugom, od vode ipeska, verovatno iz nekog kupatila ili iz buradi s vodom i peskom koja jesvaki dom morao da drži spremne pored vrata. Ubrzo zatim pala je i drugabomba, na šezdeset ili sedamdeset metara od mesta na kom smo se minalazili, posred ulice, stvarajući na njoj ogromnu rupu. Kada je treća bombasrušila fasadu zgrade nasuprot nama, shvatio sam da što pre moramo da

nestanemo odatle. Problem je bio u tome što nisam znao kuda bih pošao.Dao sam znak ženi da pođe za mnom, aii nju je strah naprosto oslepeo. Nijebila u stanju da me vidi. Biia je kao ukočena. Ja sam je onda uzeo u naručje ipotrčao ka krateru. Nova bomba je zahvatila zgradu u kojoj smo se dotadskrivali, i ona je popustila pod jačinom udara. Za dlaku smo se izvukli. Ondasu prasak bombi i buka protivavionske odbrane postali nepodnošljivi, a žename je čvrsto zgrabila za ruke i skupila se na mojim grudima, kao cvet koji senoću zatvara. Tako smo ostali skoro pola sata, manje iii više, stisnutih tela,kao da smo nastojali da začepimo sve pukotine kroz koje bi mogla da seuvuče smrt. Bez obzira na to što nismo izgovorili ni reč, oboje smo u svakomtrenu znali šta ono drugo misli, posie svakog novog udara. Nemoguće jeobjasniti šta sam osećao u tim trenucima, ali nikada se nisam ni sa jednomosobom našao u tako jakoj i tesnoj vezi.

Kada je bombardovanje prestalo, izvirio sam iznad ivice kratera da bihvideo kakvo je stanje bilo na ulici. Odjednom sam se suočio sa stotinjaknemačkih vojnika koji su kroz sneg jurcaii s jedne na drugu stranu, u opštojzbrci, kao skup mrava, praveći barikade od džakova punih zemlje i posvudapostavljajući teško naoružanje. Jedna druga grupa vojnika pokušavala je daugasi vatru izazvanu zapaijivim bombama koje su, onako nalik užarenimzlatnim polugama, praskale na tlu otvarajući mnoštvo požara. Jedini načinsuprotstavljanja toj vrsti nedaća beše da se pokriju peskom. Ja sam ondapogledao u nebo, u čijem se pravcu uzdizalo mnoštvo stubova dima, prašinei vatre. Setio sam se one rečenice da se ratovi vode u pokušaju da se sačuvaono što volimo, a potom sam samom sebi rekao da ono što sam upravodoživeo može da prouzrokuje samo neki bedan um neposoban da oseti itrunčicu ljubavi. Kada sam ponovo vratio pogled na unutrašnjost kratera upotrazi za onom ženom, shvatio sam da je ona u međuvremenu nestala.

Efikasnost bombardovanja RAF-a pojačala se čim su Britanci otkrili danemačka protivavionska odbrana poseduje odašiljač kratkih talasa koji,stupivši u kontakt s metalom aviona, bivaju vraćeni na mesto polaska,pokazujući njihovu tačnu lokaciju. Da bi ismejali taj sistem, piloti RAF-a subacaii pločice od aluminijuma, koje su upijale talase. I tako nam je, svremena na vreme, posle žestokog bombardovanja po glavama padala kišaod alumijumskih zgužvica.

Još jedna od najživljih uspomena iz Berlina koje čuvam jeste poseta kojusam obavio u društvu pola tuceta direktora Hohtifa, kada smo otišli ukancelariju Alberta Špira, tada ministra naoružanja i municije Trećeg rajha.

Znam da je na suđenju u Nirnbergu Špir osuđen na dvadeset godina zatvorazbog zločina protiv čovečnosti i nekih ratnih zločina, ali kada su mi gapredstavili on je bio samo jedan utučen i rasejan čovek koji je upravo primiovest o uništenju vazdušne baze u Penemundu, koja beše jedan odnajvažnijih centara za vršenje ratnih eksperimenata.

Tokom tog sastanka govorilo se o izgradnji novog bunkera za firera,pored već postojećeg skloništa u dvorištu Starog kancelarstva. Bio je to samojoš jedan pokazatelj više da su nacisti bili svesni da će izgubiti rat.

Mada nikada nisam video kompletne planove tog projekta, ipak mi sepružila prilika da bacim pogled na neke od nacrta, čak su me i konsultovaliu vezi s pojedinim tehničkim aspektima. Uspeo sam da saznam da se radiloo bunkeru koji je trebalo izgraditi petnaest metara ispod zemlje, na dvanivoa, od kojih je svaki bio otprilike dvadeset metara širok i jedanaestmetara dugačak, pridodat bunkeru iz 1936. godine, za koji je bio vezanstepeništem, s izlazom za slučaj opasnosti i jednim koničnim tornjem zaventilaciju. Osim toga, zidovi su bili dva i po metra debeli, a tavanicanačinjena od armiranog betona ojačanog čelikom, širine tri do pet metara.

Ali ako mi je išta posebno zapalo za oko u Špirovoj kancelariji, onda je tosvakako bila maketa Germanije, na kojoj se mogao uočiti grad smešten okojednog krsta koji su činile dve ogromne avenije, jedna pravca sever-jug adruga istok-zapad, iz kojih su dalje u koncentričnim krugovima nicale ulicei bulevari stvarajući gustu paukovu mrežu prečnika pedeset kilometara.Prostranost avenija, od kojih su neke bile po stotinu dvadeset metara širokei sedam kilometara duge, simbolizovala je ostvarenje Lebensrauma, iliživotnog prostora. Srce tog zamišljenog grada predstavljala je Velika sala,najkolosalnija građevina koju sam ikada video da je projektovana, visine čakdvesta devedeset metara, težine devet miliona tona, a čiji je kapacitet biotoliko veliki da je u svoju unutrašnjost mogla da primi između stotinupedeset i stotinu osamdeset hiljada ljudi.

U današnje vreme, ako neko poželi da proučava evoluciju rata, dovoljnoje samo da baci pogled na arhitektonska dela koja su ostala iza Špira, koji jepočeo projektujući jedan utopijski grad na nesvakidašnjem nivou, a na krajuje završio gradeći utvrđenja poput Rijese, džinovskog podzemnog skrovištaza koje je upotrebljeno dvesta pedeset sedam hiljada kubnih metara betona ičelika, kao i sto kilometara cevi. Da, te 1944. godine Treći rajh je već biopokopan, osuđen da se povlači u sve dublje podzemne hodnike. U izvesnomsmislu, Himlerov san da otkrije podzemni svet tada je i postao stvarnost, a

da se rat još neko vreme produžio, siguran sam da bi nacisti nastavili daprokopavaju utrobu Zemlje, sve dok ne bi dosegli i sam pakao.

Izlazak iz Berlina nije bio nimalo lak poduhvat, jer je za to bilaneophodna policijska viza, a ona je odobravana isključivo ljudima zvanimausgebombte, to jest žrtvama bombardovanja. Zbog toga sam pomoć moraoda potražim od Hunija, a on se obratio Evgenu Dolmanu.

Kada se avion odlepio od piste i napravio polukrug na berlinskom nebu,ja sam se zagledao u grad koji je ležao na sopstvenim ruševinama. Za četiriduga meseca, koliko je trajao moj boravak u njemu, nekoliko puta sam imaoprilike da se direktno suočim s licem uništenja; ali sada, iz vazduha, prvi putu životu posmatrao sam jedan grad na samrti, okružen snežnim poljimakoja su podsećala na mrtvački pokrov.

DEVETO POGLAVLJE

U Rim sam se vratio sredinom februara 1944. godine, i mada je grad idalje bio na svom mestu, iluzije naroda u međuvremenu su se potpunosrušile. S jedne strane, Četrnaesti nemački odred je sa severa Italije žurnopritekao u pomoć Keselringu, što je uslovilo zastoj u iskrcavanju savezničkihtrupa na plažama Ancija i Netuna. Razočaranje koje je za Rimljanepredstavljala činjenica da Saveznici toliko kasne u oslobađanju grada, iakosu se nalazili sasvim blizu, mogla se svesti na jedan anonimni natpis koji jeosvanuo na Trastevereu a glasio ovako: „Amerikanci, izdržite! Uskoro ćemodoći da vas oslobodimo!“ Kao vrhunac, bombardovanja Saveznika bivala susve češća, tako da su vedri dani bez vetra postali poznati kao giornata da B-17, što je bilo ime severnoameričkih letelica. Glad je ostavljala posledice nastanovništvu, barem među onima koji nisu prihvatali da budu„germanizovani“, što beše ogromna većina, zarazne boleštine već su počeleda se šire, a pijaće vode bilo je samo u kvartovima u kojima su boraviliNemci. Padobranci Vermahta su danonoćno čuvali stražu s druge stranebele linije koja je razdvajala Vatikansku državu od grada Rima, koji je bio urukama Nemaca. Umnožili su se progoni za skupljanje jeftine radne snagekoja je trebalo da podmiri potrebe Rajha, a pojačane su i operacijeosmišljene da guše pokret otpora. Telefonske linije su neretko bivale uprekidu, a razgovore koje su obavljali oni koji su uopšte imali lični telefonvlasti su prisluškivale. Telefonski razgovori na engleskom jeziku posmatranisu kao prestup. Pomoć „izbeglima“ ili „pobeguljama“ kažnjavala se smrću.A isto to je čekalo i sve one koji bi se usudili da sednu na bicikl, jer su Nemciimali naređenje da u njih pucaju ne postavljajući nikakva pitanja. Sve usvemu, Rim je postao granični grad, kao što je zapisao Ecio Baćino, podignutna ničijoj zemlji i smešten između borbenih linija dve neprijateijske vojske idva sukobljena sveta. Sumnjičavost, krijumčarenje, užas, zastrašivanje iulizivanje behu glavne odlike života tokom tih meseci nemačke okupacije.Herbert Kapler lično i njegov zamenik, kapetan Erik Pribke, uzeli su u svojeruke uzde prilikom ispitivanja pobunjenika, a štab Gestapa u Ulici Tasopreobražen je u središte najdetaljnijih i najokrutnijih mučenja. Sudeći premaglasinama koje su se ubrzo pronele gradom, Kapler i Pribke su koristili

bronzane žice, batine s bodljama, bičeve, kaiševe, igle koje su zabadane uživo meso, ispod noktiju, pa čak i injekcije s hemijskim supstancama kojimasu izluđivali zarobljenike. Ali kao da nije bilo dovoljno muke s Nemcima,fašisti su osnovali jedinicu Specijalne policije, poznatu kao Košova banda.Njen vođa, Pjetro Koš, koji je sam sebe nazivao „doktor“, bio je Italijannemačkog porekla čija je specijalnost bila lov na partizane. Šef policijeTamburini mu je kao sedište dodelio jedan panison pod nazivom Oltremare,u Ulici Prinćipe Amadeo, blizu stanice Termini. Mučilački metodi Košovebande behu još istančaniji od nemačkih, a podrazumevali su i čelične šipke,drvene maljeve, prese, koje su služile za lomljenje kostiju, oštre predmetekoji su zabijani u slepoočnice zatočenika, čupanje noktiju i zuba, pored togašto su im usta i genitalije punili pepelom. Nešto kasnije, krajem aprila, usledpotrebe za većim prostorom za obavljanje svojih aktivnosti (budući da jepansion Oltramare zauzimao samo jedan sprat, a susedi su se žalili na buku),Koš i njegovi ljudi zahtevali su pansion Jakarino, prelepo zdanje utoskanskom stilu smešteno u ulici Romana, koje je uskoro postalo njihovoboravište i centar za mučenje, ubistva i istrage. Među mnoštvom crnihanegdota koje su se nizale o Košovoj bandi, jedna je navodila da se međunjenim članovima nalazio i jedan benediktinski monah poznat kao„Epaminonda“, čija se misija zasnivala na tome da na klaviru sviraŠubertove komade sve vreme dok su zarobljenici bivali mučeni, kako seizvan zgrade ne bi čuli krici. S druge strane, delovalo je nekoliko tajnihorganizacija, komunista, socijalista i monarhista, kojima je trebalo pridodatii tajne službe sukobljenih sila. Ako sam prethodno rekao da je, kao posledicasavezničkih bombardovanja, Rim prestao da bude città aperta i postao cittàcolpita, slobodno mogu reči da se na kraju pretvorio u città esplosiva i našaose na samom pragu rasprsnuća.

I mene su dva puta uhapsili članovi SS-a dok sam se tramvajem vozio naposao. U obe prilike spasio sam se prisilnog rada zahvaljujući svojimuslugama u službi Rajha, jednako na jugu Italije kao i u Berlinu. Ali nisammogao ni da pretpostavim da će moja sudbina doživeti preokret.

Jednog popodneva, vrativši se s posla, zatekao sam Hunija u našoj kući.Izraz njegovog lica bio je ozbiljan i strog, a činjenica da je nosio fašističkuuniformu pridodala je njegovoj poseti zvaničan ton. Monce je sedela porednjega, ali je delovala uznemireno, i čim sam ušao u salon ona je žurnoustala. Hunio se prvi oglasio:

- Uhvaćen je predvodnik jedne nezakonite organizacije pod nazivom

„Smit“. Među dokumentacijom koja je zatečena u njegovoj kući pronađenisu i planovi nemačkih odbrambenih linija. Proverom se došlo do zaključkada se tvoj rukopis poklapa s onim sa tih hartija. Kapler će noćas potpisatinaredbu za tvoje hapšenje. Već sam kazao Monce da bi najbolje bilo da se naizvesno vreme skloniš i negde se sakriješ.

Bilo je samo pitanje vremena kada će moje tajne delatnosti izaći navidelo, tako da nisam ni pokušavao da se branim.

- Pretpostavljam da je ranije ili kasnije to moralo da se desi - rekao sam, uvidu priznanja.

- Svakim danom postaje sve teže sačuvati bilo kakvu tajnu u Rimu.Nemci vrlo ozbiljno pristupaju temi tajnih organizacija. Žele da uguše svakiotpor, i to po svaku cenu - primetio je Hunio.

- Šta je bilo sa Smitom? - zanimalo me je.- Nije preživeo ispitivanje Gestapa. Ali ipak nije odao tvoje ime. Kao što

sam već spomenuo, Nemci su do tebe došli drugim putem.Svest o tome da Smit nije Nemcima otkrio ni Moncino ime, delimično

me je smirila.- Gde misliš da treba da se sakrijem?- Sećaš li se stana u Ulici Koronari? Tamo ćeš biti siguran sve dok se

stvari ne vrate u normalu.- Stvari neće biti normalne sve dok Nemci budu u Rimu, ti to dobro znaš,

baš kao i ja - primetio sam.- Moraćeš da imaš strpljenja.- Ja jesam strpljiv, ali ne želim da ispadnem glupav. Sada mi odgovori na

jedno pitanje: zašto želiš da mi pomogneš?- Zato što me ne zanima šta si mogao da uradiš. Više ništa nije važno. Svi

smo mi u manjoj ili većoj meri zgrešili. Osim toga, tu je i Monce - priznao jeHunio.

- Tako je, tu je i Monce. Ne nameravam da je ostavim samu. Ako meNemci ne pronađu, mogu na neki način da se osvete njoj.

- Ja ću je zaštititi. Sa mnom će biti bezbedna.To je bilo upravo ono što sam želeo da izbegnem kako sam znao i umeo.

Nisam hteo da je prepustim njemu. Nisam želeo taj osećaj da moram da mubudem zahvalan što nam je oboma spasio život. Posao koji sam imaodugovao sam Huniju; ako nam je bilo potrebno meso ili neki lekovi, on ihnam je nabavljao... Hunijeva prevlast nad našim životima već je bilapreterana...

- Mislim da ti to ne shvataš, ali već izvesno vreme sam ja taj koji treba daje štiti - rekao sam.

Govorili smo o Monce kao da je ona bila odsutna, a ona je zapravo našrazgovor pratila s budnom pažnjom.

- Bojim se da to nije moguće u tvojoj situaciji - zamerio mi je Hunio.- Da li bi mogao da nas ostaviš nasamo na nekoliko minuta? Moram da

popričam s Hoze Marijom - umešala se Monce, obrativši se Huniju.- U redu. Došao sam sam, bez Gabora. Sačekaću dole, u kolima.- Biću ti zahvalna.Kada je Hunio zatvorio vrata za sobom, kazao sam:- Ne želim da te dovodim u opasnost. Ne želim ni da se ikada više

razdvajam od tebe.- Bojim se da je za tako nešto već prekasno - prokomentarisala je, bez

većih promena u glasu.U tom trenutku sam znao da je, u nekom određenom času tokom mog

odsustva, prekinuta čarolija našeg braka:- Šta hoćeš da kažeš?Monce se uputila ka jednoj od polica s knjigama u salonu, zatim je počela

da okreće stranice neke knjige i odatle izvukla jednu odštampanu hartiju, nakojoj je pisalo:

„PRAVILA PARTIZANSKE BORBE“.

Onda sam ja ovlaš pročitao jedan odeljak koji je savetovao da se otpočnes najjednostavnijim akcijama, kao što je bacanje eksera po putevima gdeneprijatelj najčešće saobraća ili protezanje užadi s obe strane puta, da bi se„prerezale“ glave vozača neprijateljskih motocikala.

- Šta je, do đavola, ovo? - upitao sam je.- Upoznala sam izvesne osobe... - promucala je.- Kakve osobe? - ispitivao sam je.- Članove pokreta otpora, iz Grupe za patriotske akcije - priznala je

Monce.- Hoćeš da kažeš ubice. Ono što oni predlažu ne razlikuje se baš mnogo

od onoga što čine Nemci.- Oh, naravno da je ovo drugačije! - uzvratila mi je. - Oni se bore za

pravedne ciljeve.- Odsecajući glave?

Stavio sam naglasak na svoje reči mašući letkom koji mi je prethodnodala.

- To je nužno - prošaputala je, kao da je to bio odgovor na neku molitvu.- Još uvek pamtim kako si reagovala kada su tvoj otac i sekretar Olara

opravdavali pokolj nemačkih Jevreja u Kristalnoj noći.- Okolnosti su se promenile - pravdala se. - Ja sam im obećala svoju

pomoć, i ništa ne može da me natera da se predomislim.- Aii takođe si obećala i da ćeš biti uz mene, u dobru i u zlu - podsetio

sam je.Znam da se možda čini kao da se naš odnos primetno pogoršao, ali ja

ipak ne bih išao baš tako daleko. Kako sam već kazao, bio sam se navikao naživot s Moncinim nedostacima, i ona s mojim. I bez straha da se moždavaram, mogu da potvrdim da je najgora od mojih mana bila ljubomora. Tomoćno osećanje koje mi je stezalo srce i pretvaralo me u jedno posesivno iistovremeno nesrećno biće.

- Moja odluka nema nikakve veze s našim brakom - naglasila je.- Pa sa čim onda ima veze?- Sa mnom, Hoze Marija, ima veze samo s mojom savešću.Počeo sam da se osećam kao prevarant koji je pokušavao da obmane

neku časnu osobu nastojeći da zadobije njeno poverenje.- I sada ti tvoja savest nalaže da me napustiš kako bi se posvetila ubijanju

Nemaca.- Stvarno si beskrajno nepravedan. Prosto, ne mislim da je sada pravi čas

da od mene tražiš da igram ulogu uzorne supruge.Beše tačno da je, nakon dugih meseci koje sam proveo prvo na liniji

Gustav a kasnije u Berlinu, moja želja bila upravo to, da pored sebe imampravu suprugu. Ali dotle je Monce, kao i dobar deo stanovnika Rima,postala žrtva te ratne groznice koja se izmetnula u neiscrpan duh otpora, akoja nije imala baš nikakvu zajedničku tačku s bračnim životom. Bila je celaistina da smo živeli u okupiranom gradu, ali nam upravo zato ne bi škodilamalo veća doza nežnosti. Svestan sam da, kada bombe padaju s neba, ljubavpredstavlja previše ranjivo utočište. Znam da je ljubav i suviše krhka daizdrži i da ne doživi nepopravljivu štetu u ratu, ali to je u Moncinom slučajuotišlo već predaleko. Stoga nisam bio spreman da priznam da je mojaponizna i skromna vizija braka bila gora od njene.

- Da li bi mogio da se zna gde si upoznala te ljude? - nastavio sam da jeispitujem.

- Stvarno to želiš da znaš?Klimnuo sam glavom.- Došli su tebe da traže.- Da me traže? Mene?- Hteli su da te ubiju. Verovali su da sarađuješ s neprijateijima, da smo

nas dvoje izdajnici. Morala sam da im kažem istinu.Pričala sam im o Smitu i o tvojim planovima. Sada se svi borimo protiv

istog neprijatelja.Taman sam hteo da je pitam ko su to bili „svi“, ali sam ipak odlučio da

ostavim retoriku po strani i navedem je da shvati kako je borba o kojojgovori podrazumevala brojne opasnosti.

- I sama si čula šta je Hunio rekao, Smit je izdahnuo u Gestapovimodajama. Sam bog zna da ne bih sebi oprostio da skončaš kao on.

Kao što sam se i pribojavao, moje reči nisu izazvale željeni efekat.- Ako se sada sakrijem, morala bih ostatak života da provedem s

osećanjem da nisam učinila dovoljno.- Već smo mi učinili dovoljno. Jer da nije tako, Nemci mi sada ne bi bili

za petama.- Rat se odvija na ulicama Rima, a ja ni pod kojim uslovima ne

nameravam da se skrivam - ostala je čvrsto pri svom stavu.Bivalo je često da, nakon rasprave među nama dvoma, prevlast koju je

Monce imala nada mnom bude još više osnažena. Razlog je bio sasvim prost:većina naših svađa imala je svoje korene u nekoj mojoj zamerki.

- Dodelili su ti neku misiju? - raspitivao sam se.- Sutra treba da idem da podignem kutiju s ekserima u jednoj gvožđari u

Trastevereu, a već prekosutra ću možda deliti tajni materijal.Malo stvari je Nemce mučilo toliko kao ekseri s četiri vrška, rimski izum

iz doba careva iznova oživljen od partizana, i koji se pokazao izuzetnoefikasnim u bušenju guma motornih vozila nacističke vojske.

- Da li su ti tvoji prijatelji rekli da bi, ako te Nemci uhvate s tim ekserima,mogla da budeš streljana?

- Znam ja to. To je rizik koji moram da prihvatim. Postavljanje eksera ideljenje letaka koji pozivaju na ustanak, sve to predstavlja deo moje obuke.Već sam dobila i jednu mnogo važniju misiju, koju treba da obavim čimprođem pripremnu fazu - obavestila me je Monce.

- Kakva je to misija?Monce je nekoliko sekundi samo ćutala, pre nego što mi je odgovorila.

- Treba da ubijem Hunija.Na trenutak sam pomislio da se ona samo šaii, ali izraz njenog lica me je

naterao da shvatim da je govorila potpuno ozbiljno.- I nameravaš li da to učiniš? - pitao sam je.- Baš sam o tome razgovarala s njim kad si ti došao. Posavetovala sam ga

da ode iz Rima, jer ako to ne učinim ja, onda će mu neko drugi oduzetiživot.

Očigledno, Monce je usvojila retoriku partizana, čiji su govori ponekadbili grandiozniji nego što su to bile sabotaže koje su izvodili. Iako morampriznati da su, s nedeljama koje su prolazile, potezi pokreta otpora postajalisve odvažniji.

- I šta je na sve to kazao Hunio?- Da ne brinem za njegovu bezbednost, da on sam zna kako da se čuva i

da će se, obećam li mu da neću pokušati nikakvu vrstu napada na njega, onobavezati da spasi tvoj život.

- A ti si prihvatila, prirodno.- Tako je.- Znači, ti si njemu poštedela život u zamenu za to da on spasi moj.- Otprilike tako nešto.- Idem da se spakujem.- Odeća koju ne pronađeš je poklonjena - obavestila me je.- Poklonila si moju odeću?- Samo onu koja ti nije bila potrebna.- A smem li da znam kome?- Izbeglicama, Jevrejima koji su morali da se sakriju u kuće svojih

prijatelja, vojnicima koji su dezertirali iz italijanske vojske i odbili da slušajunaredbe nemačkih zapovednika. Svima onima kojima je to bilo neophodno.

- Ne mogu da te prepoznam, Monce.- Možda si mislio da ću čekati skrštenih ruku dok si ti u Berlinu rizikovao

svoj život? Nije bilo nikakve garancije da ću te ikada ponovo videti. Moralasam da dam neki smisao svom životu.

- Tvoj život je već imao smisla - pokušao sam da je ubedim.- Ničiji život nema smisla kada mora da se živi pod najokrutnijom

diktaturom koju je čovečanstvo ikada iskusilo - suprotstavila mi se.Šta sam još mogao da dodam? Niko ne može da se nadmeće s

fanatizmom, a Monce je prestala da bude idealista i postala je pravi fanatik.Sada se moglo reći da je bila mnogo hladnija osoba, prilično proračunata u

vezi sa svime u šta je verovala. Možda je upravo to razlika koja postojiizmeđu idealizma i fanatizma. Idealista je strastven i žustar čovek sposobanda svoje ideale brani s entuzijazmom; nasuprot tome, fanatik je hladan ineumoljiv, i nastoji po svaku cenu drugima da nametne sopstvene ideale,žrtvujući čak i sopstveni život. Preostalo mi je samo da se nadam da Moncenije spremna da ide baš tako daleko.

DESETO POGLAVLJE

Ušao sam u Hunijeva kola s ciljem da nikako ne izgubim svojedostojanstvo, kao da se razgovor koji sam upravo vodio s Monce nikada nijeni dogodio. Nisam želeo njegovo sažaljenje i, prirodno, nisam bio spremanda priznam značaj onoga što je nameravao da učini za mene. Ali veomabrzo, kada sam se našao nasamo s njim posle toliko mnogo vremena,promenio sam mišljenje. Bilo je mnogo stvari koje sam želeo da muispričam, kao i sumnji koje sam želeo da mi ih razjasni.

- Sve je u redu? - upitao me je.- Manje-više. Mogu li da ti postavim jedno pitanje?- Naravno.- Da li bi se ponudio da mi pomogneš i bez Moncinog posredovanja?Hunio me je podvrgao detaljnom posmatranju, nakon čega mi je

odgovorio uz neodoljiv osmeh.- Naravno da bih. Veruj mi, oduvek sam te cenio.U tom trenutku sam primetio da on vozi prilično nespretno, kao da nije

znao šta da radi s papučicom, volanom i menjačem istovremeno.- A gde je Gabor?- Dao sam mu slobodan dan. Recimo da nije pametno da on bude

upoznat s određenim stvarima.- Kao što je tvoja izdaja Rajha?- Nije u pitanju izdaja.- Pa šta je onda?- Samo mali čin iskazivanja ljudskosti. Da bi se unelo makar malo

zdravog razuma u ovo kolektivno ludilo. Poštovanje prema ljudskom životumora uvek biti iznad svih ideologija, slažeš li se?

Bio sam na samom pragu da ga upitam kada i iz kog razloga je promeniomišljenje.

- Osim toga, ako bih dopustio da te Kapler muči i strelja, do kraja životabih nosio tvoj život na duši - dodao je.

- Za razliku od toga, sada ćeš moći da nosiš „udovicu“ - izletelo mi je.Hunio je još jedanput primio udarac s neporecivim stilom. Na kraju

krajeva, možda je on prvenstveno bio kavaljer, koliko god stavljao maske

fašista i nacista.- Monce je jaka žena, oduvek je to bila. Nijedan muškarac neće nju

morati da „nosi“ u slučaju da ostane udovica. Nasuprot tome, ti... dovoljnoje da te čovek samo pogleda.

- Šta nije u redu sa mnom?- Bio bi užasan udovac. Prepustio bi se piću ili nečemu sličnom.- Uvek ostaje i mogućnost samoubistva - primetio sam.- Ne, nije samoubistvo za tebe.- Zbog čega si tako siguran?- Jer ćeš, ako se ubiješ, izgubiti užitak sopstvenog osećanja krivice. To bi

bilo isto kao okončati s patnjom, a bez Monce bi jedini razlog tvogpostojanja bilo upravo to: plivanje u sopstvenoj patnji, pad na dno očaja,ustajanje i ponovni pad, uvek iznova, večno. Mnoge osobe poznaju samojedan način da podnesu život, a to je valjanje u sopstvenim mukama.

Jedan odred fašista u upadljivim uniformama glasno je pozdravio princakada su njegova kola prošla ispred Palate Braski.

- Živeli prinčevi Hunio Valerio Ćima Vivarini i Hunio Valerio Borgeze! -uzviknuo je najmlađi iz te skupine.

Princ Borgeze je bio vođa grupe Decima Mas, jednog organa italijanskevojske koji je uvek bio odan Musoliniju i Nemcima, čak i u najtežimtrenucima.

- Oni, međutim, uživaju u tome da gledaju svoje bližnje kako pate -nastavio je svoju priču Hunio, uzvraćajući im pozdrav bez imalo poleta.

- Veličaju te kao heroja i upoređuju te s tim princom koji se zove isto kaoti.

- Ko ti danas laska sutra može da puca u tebe. Uveravam te da ću onogdana kada budem primoran da bežim izbegavati da to učinim u društvusličnih pojedinaca. Ne nameravam čak ni Gaboru da dopustim da pođe samnom.

- Mislio sam da ste vas dvojica prijatelji.- Ne, mi smo samo braća po oružju. Gabor je cena koju sam morao da

platim da bih mogao da uživam poverenje nacista. On je zadužen da menadzire (iako je ubeđen da ja to ne znam), a ja mu zato uvaljujem prljaveposlove. Čovek može steći utisak da sam ga pripitomio, ali to je samo privid.Kada je bio unapređen u genskog nastavljača Rajha, ponadao sam se da samga se zauvek otarasio. Ali njegovo seme nije bilo baš toliko dobro kako suNemci i on sam isprva mislili, pa su mi ga vratili s „repom među nogama“,

nikad bolje rečeno. Jednostavno, moj osećaj antipatije prema njemu ostajetajna koju sam brižno čuvao svih ovih godina. Ne, ja ću bežati sam, zato sami odlučio da konačno naučim da vozim.

Način na koji je Hunio o svemu tome govorio bio je jednako neobičankao i njegove reči. Kao da je naglas isprobavao neku strategiju za slučaj dazagusti.

- A kuda nameravaš da odeš?- Još uvek ne znam, ali možda se odlučim za neko udaljeno mesto u

Africi ili Aziji. Važno je da pronađem neko mesto čije stanovnike nećurazumeti, niti će oni razumeti mene. I sve dok bude trajao moj boravak natom mestu, ne pada mi na pamet da učim njihov maternji jezik niti da seprilagođavam lokalnim običajima, jer je meni potrebno upravo to da budemizolovan. Prezirem svet koji smo stvorili, čak i sada kada smo ga i uništili.

Jedna nova skupina fašista uputila je princu pozdrav kada smo kolimaprošli pored njih.

- Porci, carogne fasciste! - uzviknuo sam.- Ako ti vikanje služi kao uteha, neka, ali potrudi se da te nijedan od tih

mamlaza ne čuje, jer u tom slučaju čak ni ja ne bih mogao da sprečim da teobese o prvu uličnu svetiljku. A ukoliko ti se bilo šta desi, siguran sam da ćei Monce ispuniti svoju pretnju.

- Šta si prvo pomislio kada ti je kazala da je dobila naredbu da te ubije?- Ništa nisam pomislio, ali sam osetio duboku nelagodnost. Čim sam

prevazišao prvi utisak, po glavi su počele da mi se motaju razne misli.- Kakve misli?- Palo mi je na pamet to da, ako već budem morao da stradam, za

potezanje obarača ne postoji bolja osoba od nje. Nije isto da li te upucaanđeo ili đavo, zar ne? Zatim sam pomislio da nikada nisam upoznaonikoga tako hrabrog kao što je ona. I na kraju, pomislio sam na tebe... iosetio sam užasnu zavist, jer mi je tvoja supruga poštedela život u zamenuza to da ja spasim tvoj, i verujem da je to najbolji dokaz njene ljubavi prematebi.

- Zašto onda ne želi da se sakrije sa mnom dok sve ovo ne prođe?- Upravo zato što je ona izuzetno hrabra žena.Tada sam odjednom osetio potrebu da ga zamolim nešto nesvakidašnje.- Želim da mi nešto obećaš - izgovorio sam.- O čemu se radi?- Ako Monce bude uhvaćena... Voleo bih da izbegne patnju, da ima

slatku smrt...Sada je Hunio bio taj koji nije mogao da sakrije svoje čuđenje.- Predlažeš mi da je ubijem u slučaju da padne u ruke Nemcima?- Ti si jedina osoba koju poznajem a koja bi joj imala pristup kada bi

kojim slučajem bila uhapšena. Ne želim da ona životinja Kapler uopštespusti ruku na nju. Ne bih mogao da podnesem da njen poslednji pogled nasvet obuhvati tog mamlaza koji se sprema da je ko zna kako muči.

- Jesi li ti svestan toga šta radiš? Ponovo stavljaš zavoje tamo gde rana jošnije ni nastala. U stvari, tebe ne zabrinjava ono što bi njoj moglo da se desi,nego patnja koju bi tako nešto izazvalo u tebi - prigovorio mi je.

- Stvari nisu baš tako komplikovane - rekao sam.- Ah, nisu? Hajde da se podsetimo do koje smo tačke stigli. Monce

odlučuje da mi poštedi život, ali pod uslovom da ja spasim tvoj, a sada, kadasmo obojica na sigurnom, ti mi predlažeš da ja budem taj koji će ubiti tvojuženu. Bojim se da sve to ipak zvuči suviše zamršeno.

- Zaboravi.- Naravno da ću zaboraviti ovaj razgovor, a za tvoje dobro se nadam da

ćeš i ti tako postupiti. Moraćeš da provedeš izvesno vreme zatvoren u kući,sasvim sam, i sumnjam da ćeš moći dugo da izdržiš ako ostaneš pri takvomstavu.

- Hoću li moći da primam bilo kakve posete?- Jedna osoba će ti jedanput nedeljno donositi hranu.- Mora li to da bude neka određena osoba?- Da, obavezno je da to bude neko konkretan. Moramo da sledimo

izvesne protokole bezbednosti.- A zar ne bi Monce mogla da bude ta osoba? Četiri meseca smo proveli

razdvojeni, a možda će proteći još toliko dok Saveznici konačno ne preuzmugrad.

- Istina je da sam i ja iznenađen što to još uvek nisu učinili - priznao je. -U redu, organizovaću stvari tako da ti Monce donosi hranu.

- Bio bih ti zahvalan.- Ne moraš ti meni nizašta da se zahvaljuješ, ja to činim zbog svoje

budućnosti. Nalog za tvoje hapšenje s Kaplerovim potpisom u dnu straneotvoriće ti mnoga vrata kada grad promeni vlasnike, a isto će se zbiti i sMonce, sada kada „radi“ za pokret otpora. Ako bih bio ulovljen u pokušajuda pobegnem, mogao bih da računam na vas da se založite za mene.

- Postoji li još nešto što bi trebalo da znam?

- U kući postoji radio-prijemnik i nekoliko knjiga. Čitaj i opusti se.Zastore drži spuštene, a ukoliko iz nekog razloga budeš morao da ih otvoriš,potrudi se da ne prilaziš prozoru. I, svakako, ni u kakvim okolnostima neotvaraj vrata nikome ko nije osoba od poverenja. Ako zakuca neko koga nepoznaješ, pažljivo proviri kroz špijunku i sačekaj da čuješ hoće li izgovoritilozinku: casalinga. Ako bude nekih novosti, ja ću te već obavestiti. Umalo dazaboravim, u pretincu se nalaze ključevi. Uzmi ih.

Ostatak vožnje proveli smo u tišini.Kada smo stigli na svoje krajnje odredište, oprostili smo se čvrstim

stiskom ruke koji se neobično odužio. Ja tada nisam ni sanjao da se višenikada nećemo videti.

Tek kada sam zakoračio na pločnik, postao sam svestan toga da mi je,zbog načina na koji je Hunio vozio, iznenada pripalo muka. Povratio sam tikpored ulaznih vrata na broju 23 u Ulici Koronari. Onda sam se hitro popeouz stepenice, da me niko ne bi video.

JEDANAESTO POGLAVLJE

Kad bih morao u nekoliko reči da opišem svoje zatočeništvo, rekao bihda je mart bio haotičan mesec, pun dramatičnih incidenata; dok su glad iiznemoglost obeležili april i maj. Do izvesne tačke, situacija do koje se došlobila je plod opšteg stanja, jer na kraju krajeva Rim nije bio ništa drugo doratni trofej koji su Saveznici želeli po svaku cenu da preuzmu, a nacisti dazadrže. Kao i uvek, prva žrtva je bio sam narod, koji je posmatrao kakosaveznička bombardovanja uništavaju jedan po jedan konvoj spotrepštinama, nezavisno od toga da li ih je poslao Crveni krst ili samVatikan. Ako budu izgladneli Rim, veća je bila mogućnost da će se njegovistanovnici podići protiv okupatora, tako su mislili Saveznici. Za razliku odnjih, Nemci su verovali da glad udružena s bombardovanjem doprinosikvarenju slike o saveznicima. Stoga su i jedni i drugi davili grad, a kada jeoskudica namirnica postala nepodnošljiva i kad je postalo očigledno da ljudineće izdržati duže od nekoliko dana, nacisti su ponovo otpočeli sprikupljanjem jeftine radne snage, mada se ovoga puta iza toga krila druganamera: deportujući ljude na sever Italije ili u Nemačku, uklanjali su hiljadeusta koja je trebalo hraniti.

Ali iako se situacija sve više pogoršavala, pokret otpora je i dalje bioaktivan, s Monce u svojim redovima. Pretpostavljam da je činjenica da samja bio istinski zaljubljen u svoju suprugu samo komplikovala stvari, jer me jeu mom zatočeništvu najviše mučilo to što nisam mogao da znam gde se onau tom trenutku nalazila i s kim, da li je njen život možda baš tog časa bio uopasnosti. A da bi moj očaj bio potpun, kada sam se smestio u stan u UliciKoronari, primetio sam da tu ima dovoljno hrane za nedelju dana. Znači daje to bio period koji je morao da protekne pre nego što Monce prvi put dođeda me obiđe.

Izgledala mi je nekako mršavija, možda zato što je na sebi lmala nekistari kaput koji joj beše prevelik pa je prosto visio na njoj, a uzgred je iteglila jednu vreću punu hrane.

- Nemci su dolazili da te traže, one noći nakon tvog odlaska. Za dlaku sise izvukao da te ne ščepaju - rekla je, nakon što me je pozdravila jednimpoljupcem u usta.

Pomislio sam kako bi, u slučaju da me uhvate i podvrgnu mučenju, aimajući u vidu da su Smit i otac Sansovino već bili mrtvi, jedino ime koje bihmogao da otkrijem bilo upravo njeno.

- Uznemiravali su te? - zanimalo me je.- Rekla sam im da nisam čula ništa o tebi još od kad si se vratio iz

Nemačke, i pretvarala sam se da mi više nije stalo do tebe. Posle sam impokazala da u kući uopšte nema muške odeće. Budući da je Hunio bio samnom, samo su obavili rutinsku proveru.

- Jasno mi je.- Hunio mi je rekao da je Kapler ucenio tvoju glavu, i da se Koš

nameračio da te uhvati, ma koliko to bilo teško.- Koliko vredim za Kaplera?- Milion lira.- Znači da će Koš ozbiljno shvatiti svoj posao. Kako si uspela da nabaviš

toliko hrane?- Hunio poznaje jednog corsaro della fame.Pod imenom „pirati gladi“ behu poznati trgovci koji su prodavali

namirnice na crnom tržištu.Ispod hrane sam pronašao jedan pištolj i jednu ručnu granatu.- A ovo oružje? - zaprepastio sam se, i ne trudeći se da sakrijem koliko

sam iznenađen.- Hoću da i to uzmeš, ako ti slučajno zatreba - odgovorila mi je.- Nikada nisam pucao ni iz kakvog oružja! Niti nameravam sada da

počnem to da činim! - pobunio sam se.Monce kao da je prečula moje žalbe.- Rukovanje pištoljem je vrlo prosta stvar - otpočela je s lekcijom. - Prvo

ga otkočiš, onda nanišaniš, ali tako da ti ruka ne zadrhti, i na kraju potegnešokidač. S granatom je još lakše, mada su neophodne veće mere opreza.Samo treba da joj skineš poklopac i smesta je baciš. Ako neko pokuša na siluda uđe u kuću, ti samo treba da je zavrljačiš ka ulaznim vratima, zatim hitroda odjuriš do kupatila, zaključaš se i uđeš u kadu. Imaš petnaest sekundi.Ništa iza tih vrata neće ostati u uspravnom položaju. Na kraju, odmahnapusti kuću i popni se na krov. Odatle ćeš moći da skočiš na susednuzgradu. Nikada nemoj da bežiš u pravcu ulice, jer je najlogičnije da će nekostražariti ispred glavnog ulaza.

- To su te dakle naučili tvoji novi prijatelji? - zapanjeno sam je upitao.- Posredi je čista teorija. Do sada nisam morala da ispalim ni jedan jedini

metak. Zadužili su me da skupljam informacije o nemačkim trupama. A teinformacije mi je obezbedio Hunio, mada nesvesno. Objasnila sam situacijusvojim saradnicima, i oni su došli do zaključka da nam je Hunio vredniji živnego mrtav. I tako, sada zajedno prisustvujemo večerama i zabavama kojeNemci organizuju u hotelima Flora ili Ekselzior. Juče, da ne dužim dalje,sedela sam za istim stolom za kojim i Erik Pribke. Bio je u pratnji glumiceLaure Nuči.

Zamišljajući Monce odevenu u večernju haljinu kako korača po mekimtepisima luksuznih hotela u Ulici Veneto držeći Hunija ispod ruke, osetiosam mučninu u stomaku i neki osećaj praznine, gorak i beskonačan.

- A Pribke, nije se raspitivao za mene?- Hunio me je predstavio kao gospođicu Fabregas.- Znači, vratila si se na status slobodne devojke.- Samo trenutno. To je deo plana. Moramo stvoriti utisak da smo

zajedno.- Hunio je baš mudar. Sada želi da stekne izvesne zasluge zahvaljujući

kojima bi se oslobodio onoga što može da mu se desi kada grad preuzmusavezničke snage. Sam mi je to priznao onog dana. Ali ako dođe do toga,neću ni prstom da mrdnem za njega.

Iz mene je govorio moj rodeni jad, ali šta mi je drugo preostajalo?- Prirodno, Hunio će morati da plati za zločine koje je počinio, aii to ne

potire činjenicu da sudsko veće koje bude odlučivalo o njegovoj sudbinitreba da ima u vidu pomoć koju je pružao pokretu otpora. Možda će mutako smanjiti kaznu - prokomentarisala je Monce.

- Da li se tako završava ova priča: „Ubici je smanjena kazna, čiča miča igotova priča“?

- Zašto stalno nastojiš da budeš tako zajedljiv? Možda bi trebalo dapokušamo da te izvučemo iz Rima, da te odvedemo negde u planine. Tamobi bio smireniji.

- Ne želim da se prema meni odnosiš kao prema obolelom odtuberkuloze. Ja sam samo jedan prokleti zatočenik.

- Ti si samo „izmešten“, što znači da si zapravo privilegovan.Zarobljenici se nalaze u zatvoru Ređina Koeli, u podrumima vile Taso ili upansionu Oltremare. A većina njih doživi mučenje pre nego što ih streljaju.

- Kad sam već privilegovan, voleo bih da ovu noć provedem u tvomdruštvu - odvažio sam se da kažem.

- Žao mi je, ali dobila sam stroga uputstva da se u stanu ne zadržavam

duže nego što je to nužno.- A koliko je to vremena? Jedan minut, jedan sat, dva, tri? Koliko?- Svakako ne cela noć. Prvo pravilo je ne privlačiti pažnju susedstva.

Nemci posvuda imaju infiltrirane agente.- Imaš sastanak s Hunijem?- Idemo na večeru s Nemcima u Ekselzior. Biće prisutan i general Malcer.- Ma hajde, kralj Rima! - cinično sam povikao.General-potpukovnik Kurt Malcer, nakon što je nasledio generala

Štahela na položaju najvišeg vojnog autoriteta u prestonici, smestio se ujednom raskošnom apartmanu u Ekselzioru i sam je sebe progasio „kraljemRima“. A u suštini, taj čovek je bio samo arogantni razvratni akoholičar.

- Ponovo ću doći sledeće nedelje da ti donesem hranu. Čuvaj se.Kada smo se zagrlili da se oprostimo, primetio sam da u jednom od

džepova svog kaputa nosi neki veliki i čvrst predmet.- Šta ti je to? - pitao sam je.- Pištolj, isti kao onaj koji sam tebi donela - rekla je, ne pridajuči tome

neki naročit značaj. - Da se odbranim, ako bude potrebno.- Nemoj da zaboraviš da ga večeras ostaviš kod kuće. Ne bih voleo da te

Nemci otkriju i u zoru te streljaju zajedno s princom. Ne bih podneo tolikuromantiku - izgovorio sam u traljavom pokušaju da snizim napetost togtrenutka.

- Ne brini, ako me jednog dana i budu streljali, daću sve od sebe da se todogodi isključivo pokraj tebe - odgovorila mi je.

Te noći sam sanjao da su me uhvatili članovi Košove bande, koji su mepremestili u pansion Jakarino. Tu me je čekao „doktor“ Koš, mladić odotprilike dvadeset pet godina, koji me je fizički veoma podsetio na Hunija.

- Dakle, ti si taj čovek koji vredi milion lira - obratio mi se.- Kapler je veoma, ali veoma razočaran tvojim ponašanjem. Nasuprot

njemu, ja sam rekao da verujem u tvoje pokajanje i u tvoju spremnost dapriznaš sve što znaš o toj organizađji za koju radiš. I u pravu sam, zar ne?

Pre nego što sam uopšte imao vremena da odgovorim, on mi je zabiojednu gvozdenu šipku u bubrege, posle čega sam se ja presavio od bola.Onda je počeo da me šutira po cevanicama s nesvakidašnjom žestinom, svedok mi noge nisu otkazale.

- Znaš li šta je potrebno da te nateram da progovoriš? - nastavio je. - Daotkrijem koji je tvoj prag bola, samo to, a da bih to i postigao, raspolažem

svim vremenom ovog sveta. Stoga od tebe zavisi trajanje i intenzitet ovogspektakla. Pa, šta kažeš na to?

Iz nekog nepoznatog razloga, nešto me je sprečavalo da progovorim,iako sam bio spreman da to učinim. Želeo sam da tom mamlazu dreknem ulice da se nosi do đavola. Ali moje glasne žice su odbijale da me poslušaju.Kao da se moje grlo odjednom zatvorilo. Moje ćutanje je dokrajčilo i onomalo Košovog strpljenja, pa je on svojim šegrtima zapovedio da mi ruke inoge vežu za naslon i nogare jedne drvene stolice. Sledeći korak mučenja jepodrazumevao to brojne strujne udare u moje genitalije, u pratnji klavirskihakorda neke Šubertove kompozicije. Posle struje su usledile sve mogućevrste udaraca i šutiranja. A onda sam se onesvestio.

Kada sam došao k sebi, jedan od tih krvnika mi je usta držao otvorenimpomoću velikih klešta, dok mi je sam Koš unutra trpao stidne dlačice koje jepincetom pažljivo uzimao s jedne porcelanske tacne. To je činio veomabrižljivo, samosvesno.

Presavio sam se.- Gadi ti se? Ne bi trebalo, jer su to dlake sa pice tvoje žene. Zubima smo

joj ih iščupali, pre nego što smo je povalili. Ne veruješ mi, je li tako? Neveruješ da sam u stanju da učinim išta slično...

Posle toga, Koš je otvorio vrata koja su vodila ka susednoj prostoriji, atamo, obešena o jednu gredu, nalazila se Monce. Izgledala je kao mrtva ilionesvešćena i, stvarno, njen polni organ je bio raskidan zubima, pa-se videlosamo živo meso.

Ta užasavajuća slika pomogla mi je da povratim glas.Nakon što sam ispustio jedan dubok i žalostiv krik besa i bola, probudio

sam se.

Činjenica da nisam smeo da otvorim prozorske zastore uticala je na to daizgubim osećaj i za vreme i za stvarnost. A bez vremena i prostora koji bi meuokvirili, odbojnost i očajanje ovladali su mojom dušom. Ponekad sam imaoutisak da sam u stanju hibernacije, da živim u nekom podzemnom svetugde je jedina preporučljiva aktivnost bila upravo neaktivnost. Kao i ta kuća,svi su moji putevi bili zatvoreni.

Da bih izbegao da se iznerviram više nego što bi to bilo podnošljivoslušajući preko radija šta se zbiva na ulicama, odlučio sam da ga uopšte neuključujem i da se posvetim samo čitanju. I tako sam se uskoro našao usituaciji da čitam samoubicu Salgarija, s pištoljem u jednoj i granatom u

drugoj ruci. Pretpostavljam da sam uspeo da preživim samo zahvaljujućinjegovom jednostavnom i živom stilu, koji nije imao nikakve veze spredstavom koju sam prethodno bio stekao o njemu. To otkriće me je držalonekoliko dana, kao da život i delo tog autora nisu pripadali istoj osobi, kaoda je postojao neki rez između ta dva pojma, što mi je usput pomoglo dabolje razumem Monce. Ponekad su neki ljudi, odazvavši se pozivu svogvremena (bez sumnje smo živeli u epohi koja se u svakom smislu moglanazvati neuobičajenom), bivali prinuđeni da čine mnoge neobične stvari,nešto izvan granica svojih navika, i što nije imalo nikakve veze s njihovimsvakodnevnim životom. Ali to nije značilo da su se dotične osobe promenilenagore, niti da su zauvek izbrisale svoj pređašnji život. Da, čovek je mogaoizvesno vreme da postupa na jedan način, a da živi sasvim drugačije, da bise na kraju vratio u normalu; sve u službi trenutnih okolnosti. Svakako,danas smatram da takve misli nisu baš dovoljno jasne, samim tim nisu niimale smisla, ali ja sam tada bio duboko zaronjen u neko stanje opasnedepresije. Ili bi bilo možda bolje reći da bejah na samom pragu da poludim,jer nije bilo lako opstati kada se i danju živi kao da je noć. Sve je delovaločudno i, naravno, štetilo mentalnom zdravlju.

Ponekad sam takve misli prekidao raznim vrstama fizičkih vežbi, jer samse plašio da bi usled nekretanja mišići mogli da mi oslabe. Čak su izatvorenici raspolagali dvorištem u kome su mogli da protegnu noge. Zarazliku od njih, ja sam morao da živim nastojeći da pravim što manje buke,pretvoren u skoro nevidljivo biće.

Ali kada sam iscrpeo sve knjige koje sam tu zatekao, nije mi preostaloništa drugo nego da uključim radio-aparat, ne bih li čuo neki drugi glasosim sopstvene savesti.

Beše to oko podneva 25. marta, na izmaku treće nedelje moje izolacije.Tada, podesivši stanicu Radio Rima, čuo sam sledeći izveštaj, a koji jeprethodne noći objavio jedan visoki nemački činovnik:

Tokom popodneva 23. marta 1944. godine, izvesne kriminalnejedinice izvele su bombaški napad na jedan vod nemačke policije kojije stražario u Ulici Rasela. Kao rezultat te zasede, poginula su tridesetdva člana nemačke policije, a mnogo njih je i ranjeno.

Ovu gnusnu zasedu sproveli su komunisti-badoljani. Sprovedena jeistraga kojom će se otkriti u kojoj se meri ovaj kriminalni čin možepripisati anglo-severnoameričkim uticajima.

Nemačka ruka je odlučna da preseče sve aktivnosti tih poludelih

bandita. Niko ne sme nekažnjeno da sabotira novopotpisanu italo-germansku saradnju.

Zbog toga je nemačko zapovedništvo odlučilo da za svakogubijenog Nemca bude streljano deset komunista. Ovo naređenje većje počelo da se izvršava.

To je značilo da su nacisti smaknuli trista dvadeset komunista-badoljana,to jest partizana koji su ujedno bili i komunisti i monarhisti, s obzirom na toda je Badoljo bio na čelu poslednje monarhističke vlade pre nego što su kralji on sam napustili Rim usred noći, ostavljajući ga u rukama Nemaca. Ako bise broj žrtava podelio na dve struje koje su se tu spominjale, svakoj jepripadalo po sto šezdeset. A kako je Monce bila pripadnik grupe GAP, kojaje istovremeno bila ogranak tajne Komunističke partije, mogućnost da jebila streljana meni se činila ogromnom.

Onako prepušten najpotpunijoj samoći, nisam mogao da znam da su seponuđene informacije i te kako razlikovale od stvarnosti. Moj očaj me jeodveo tako daleko da sam došao u iskušenje da napustim svoje skrovište iizletim na ulicu u potrazi za vestima. Ali sam na kraju zaključio da bi meHunio već obavestio da se nešto loše dogodilo s Monce.

Kako mi je ona sama ispričala jedan dan posle toga, napad u Ulici Raselaizvela je grupa od desetak gapista koji su postavili jednu bombu velikesnage u jedno ukradeno vozilo gradske čistoće, na mestu gde je trebalo daprođe 11. odred Trećeg bozenskog bataljona nacističke vojske. Njihovakasarna se nalazila u Viminalu, u prostorijama koje im je prepustiloitalijansko ministarstvo unutrašnjih poslova, ali su oni svakog dana krstarilikroz centro storico Rima, odlazeći i vraćajući se s redovnih vežbi kod PonteMilvio. Kao vrhunac, činiii su to u redovnoj formaciji, dok je više od stotinupedeset članova uglas pevalo neku smešnu pesmicu pod nazivom

Hupf, mein mädel, nešto kao „Poskoči, devojčice moja“. Veliki brojvojnika, čitava skalamerija koja je pratila njihovo kretanje kroz grad, kao itačnost njihove satnice načinili su od 11. odreda veoma laku metu.

Problem je bio u tome što su ovom prilikom, imajući u vidu opsegnapada, Nemci odlučili da ne prihvate tako velike gubitke kao da se ništanije dogodilo, kako su izgleda obično činili, već su se opredelili zaprimerene kazne. Ali nesreći tu ne beše kraj.

U opštoj zbrci vesti koje su pratile napad u Ulici Rasela i njegove kasnijeposledice, pročitao sam da je Hitler tražio glave čak trideset pet Italijana za

svaku nemačku žrtvu tog brutalnog atentata. Keselring je bio taj koji jemorao broj da spusti na deset za jednog, jer je strahovao od mogućegnarodnog ustanka ukoliko firerove želje budu uslišene. OperacijaTodeskandidaten - kandidati za smrt - predvođena je i izvedena upotpunosti pod Kaplerovim zapovedništvom, a njegov ciij je bio dabezobzirno pobije sve zatvorenike nad kojima je visila smrtna presuda, ilikoji su bili sigurni kandidati za tu najstrožu kaznu. Ali ubrzo je zaključio dakonačna brojka nije bila dovoljna, pa se obratio za pomoć Košu i jednomčoveku koji je bio na položaju questore de la polizia, jednom skorojeviću poimenu Pjetro Karuzo. Na kraju su zajedno sastavili jednu listu koja jeobuhvatala članove pokreta otpora, Jevreje, radnike, državne zatvorenike,pa čak i jednog sveštenika. Mesto izabrano za smaknuće behu takozvaneArdeatinske arene, između katakombi San Kalista i Domitila. Ja sam dobropoznavao to mesto, jer se odatle izvlačio pesak za izradu betona. U stvari,bila je to jedna džinovska pećina s brojnim galerijama i hodnicima. Kao štosam već rekao, čitav svet je naveden da poveruje da je broj žrtava bio onajkoji je objavljen u jednom članku u štampi, ali kad je Rim konačnooslobođen, a pećine (danas poznate pod nazivom Ardeatinske jame) ponovootvorene, pronađeno je tri stotine trideset pet leševa. Kako se čini, jedannemački vojnik iz 11. voda koji je preživeo napad u Ulici Rasela poginuo jetokom organizovanja kažnjeničke operacije, tako da se Kapler nije kolebaoda doda još deset imena na spisak, ispunjavajući dobijena uputstva.Preostalih pet viška je pogubljeno greškom. Jednostavno, neko se, Koš,Karuzo ili sam Kapler, malo zabrojao. Ali pošto su se pojavili kao slučajnisvedoci tog masakra, odlučeno je da i njih streljaju. Trista trideset i petžrtava odvezeno je u unutrašnjost pećine, gde su ih uvodili po petoricu, gdeje svako ponaosob dobio po metak u potiljak. Ili je barem takva bila početnazamisao, jer što su krvave orgije duže trajale, to je više vojnika pribegavalopiću, u želji da sami sebe ohrabre. Kao posledica pijanstva, pojedinimnesrećnicima je cela glava bivala razneta mecima, pošto su izvršioci ubistavanesigurno ciljali. A na kraju, Kapler je naredio da se ulaz zapečatidinamitom. Ali, ipak je postojalo nešto što Kapler nije mogao da kontroliše:grozan smrad je posle nekoliko dana zahvatio čitavu tu oblast, a okolnostanovništvo počelo je da se žali i da postavlja neugodna pitanja. Kaplerovodgovor koji je usledio bilo je pretvaranje Ardeatinskih jama u javnođubrište, tako da je neprijatan miris smeća nadvladao trulež leševazatrpanih unutra.

Ali život se u Rimu nastavljao, čak i posle tih jezivih događaja. Sledećipotez koji su Nemci povukli nakon napada u Ulici Raseli bilo je smanjenjednevne količine hleba na sto grama i pojačanje borbe protiv pokreta otpora.Monce bi to mogla podrobnije da objasni, ali ako se ja dobro sećam,prisustvo jednog izdajnika među gapistima rasturilo je čitavu tuorganizaciju, zbog čega su mnogi njeni članovi morali na nekoliko nedeljada nestanu s gradskih ulica.

Monce tada nije imala drugog izbora nego da utočište potraži u stanu ukome sam ja dotad čamio.

Kada je tog dana ušla u kuću, lice joj je bilo bledo, kosa raspuštena, očiupale od straha i nekako je teško disala, isprekidano. Pretpostavio sam da jena ulici doživela neku neprijatnost. I onda, ne dajući mi vremena da jepitam šta nije u redu, ona mi se obratila:

- Želim da te zamolim za oproštaj.- Zbog čega? - iznenađeno sam je upitao.- Zbog toga što nisam bila onakva supruga kakvu ti zaslužuješ.- Otkud sad to da tako govoriš?Monce se ugnezdila u mom naručju pre nego što mi se poverila:- Sve sam zabrljala. Upravo sam ubila jednog čoveka.Zagrlio sam je svom svojom snagom, tako da sam osećao koliko je moje

telo bilo čvrsto priljubljeno uz njeno, ali me je nažuljao pištolj, koji je bilazavukia u jedan od džepova, a čija je cev i dalje bila topla.

- Smiri se. Sigurno si to uradila u samoodbrani - hteo sam dapreduhitrim svaku drugu misao, s ciljem da joj pružim utehu. - Sve će se većrazjasniti.

Ali neočekivano, prva koja je pokušala da pronađe neko objašnjenje za tošto se zbilo bila je upravo ona.

- Sve se odvilo tako brzo... - počela je. - Dolazila sam ovamo, kada me jeotprilike negde kod Palate Braski presreo jedan mlad fašista. Ja sam bilazadubljena u sopstvene misli, trudeći se da prođem neprimećena, a tajmladić mi se obratio na nekom dijalektu, možda sicilijanskom. Pravila samse da ga ne primećujem. Ali tada je počeo da me prati, nastavljajući da neštopriča iza mojih leđa. U početku su njegove reči zvučale ljubazno, ali posleizvesnog vremena bezuspešnog privlačenja moje pažnje, promenio jeraspoloženje, počeo je da psuje i ton njegovog glasa postao je uvredijiv.Posle toga je tražio od mene da stanem i da mu pokažem svoja dokumenta.Ne znam da li je samo nameravao da me zadivi ili je stvarno bio besan, aii ja

sam se unervozila. Pomislila sam da će, budem li mu pokazala dokumenta,on onda hteti da me pretrese, jer sam ne znam iz kog razloga bila ubeđenada je jedina želja tog mladića bila da me ispipa. I zato sam svom snagomzgrabila pištolj, okrenula se i, ne izgovorivši ni reč, ispalila sam dva hica.Posle oba praska, on je širom razrogačio oči i, kada je postao svestan toga štase dogodilo, s dva metka u stomaku, kriknuo je: „La puttana mi ba sparato! Laputtana mi ha ucciso!“2 A odmah posle toga ja sam se dala u beg.

Beše jasno da je Monce ubila tog mladića podstaknuta strahom. A otkakosu Nemci nametnuli to stanje terora, i strah je postao samo još jedan odmotiva za ubistvo, jednako opravdan kao i svi ostali.

- Možda će uspeti da preživi. Moguće je da je samo ranjen - nagovestiosam.

- Misliš?- Mnogi ljudi prežive dva pucnja u stomak.Ja nisam znao ništa o ranama od metaka, aii sam bio siguran da će

Monce, čim prevaziđe prvobitnu napetost trenutka, vrlo verovatno da seslomi. Zahvaljujući tome što sam iz predostrožnosti u svom prtljagu poneo inekoliko flaša amara, naterao sam je da naiskap popije nekoliko čašicauzastopce. Posle nekih pola sata, njen je glas postao mekši, počela je dafrflja, a ozbiljna maska u koju se bilo pretvorilo njeno lice najpre je popustilapod umorom, a potom ju je san i savladao.

Uskoro sam i ja bio prinuđen da učinim isto, ali ne zato što samsaučestvovao u njenim jadima, već stoga što sam smatrao da je dobilaupravo ono što je i tražila, jer hodajući ulicom naoružana nije mogla izazvatiništa drugo osim tragedije, a razmišljanje o Monce na taj način navelo me jeda se osetim kao izdajnik spram zajedničkog cilja našeg braka. Osim toga,plašio sam se psiholoških posledica koje su mogle u budućnosti da jesustignu zbog tog nemilog incidenta, pa mi se učinilo da je najlakše udavitisopstvene misli u alkoholu.

Narednog jutra Monce se ponašala kao da se ništa nije desiio. Morampriznati da me je takvo njeno držanje istinski razočaralo, jer je to bio samodokaz da promena koja se u njoj zbila beše mnogo ozbiljnija nego što sam jamogao i da zamislim. Pretpostavljam da sam od nje očekivao nekipokajnički komentar, možda bi bilo dovoljno da je izrekla samo jednurečenicu sažaljenja prema žrtvi, ali Monce je ćutala, samo je prinela rukugrlu, kao da je taj pokret bio dovoljan da zaustavi svaki nagoveštaj mučnine.Zatim, dok smo slušali vesti pukovnika Stivensa, izveštača BBC-ja, koji je

obaveštavao o novim napadima pokreta otpora u Kvadraru, blizu UliceTuskolana, Moncini obrazi su se zažarili od ponosa, i tada je rekla:

- Drugovi iz zone VIII zadali su neprijatelju novi udarac. Možda jetrebalo njima da se pridružim. Čula sam da se Nemci ne usuđuju da zađu uKvadraro. Bila je greška što sam se ovde sakrila, jer se nalazim na korak odPalae Braski, a kažu da su fašisti ovde pojačali stražu.

- Možda - jednostavno sam promrmljao.Tim rečima sam zatvorio ovu epizodu koja bi me, da sam ja bio njen

glavni junak, zanavek obeležila. Međutim, ubeden sam da i Monce vuče tajteret u nekom kutku svoje savesti, iako ona to ne pokazuje. Ni u mnoštvurazgovora vođenih po završetku rata ona više nikada ni reč nije prozborila otom događaju. O tome nije pričala čak ni s onima koji su nekada takođe biličlanovi GAP-a, samim tim i njeni saradnici. Ali postoji jedan detalj koji jepotvrdio moje sumnje. Kako sam shvatio, Monce je pucala u mladića naPjaci di Paskino, gde nikada više nije želela da zakorači. Ne prilazi blizu čakni Pjaci di San Pantaleo, gde se nalazi Palata Braski.

Na dan 1. aprila otpočeo je „rat za hleb“, koji je svoj vrhunac dostigaonekoliko dana kasnije, kada je skupina sačinjena od gladnih žena i decenavalila na jednu pekaru koja je hlebom snabdevala SS-ovce, u kvartuOstijense. Nacisti su uhapsili deset žena, odveli su ih do mosta Di Fero,okrenuli ih ka reci i odmah zatim izrešetali mitraljezima.

Uprkos tome što je preostalo još dva meseca do konačnog oslobođenjagrada, ja nemam sasvim jasna sećanja (ili su mi osećanja zakazala) na tokako su se stvari odvijale. Nasuprot tome, živo pamtim mnoge grozote kojesu Nemci počinili pre nego što su otišli. Možda mi je to ostalo u glavi bašzbog toga što je bilo uzaludno, nakon što su goumiers francuskog maršalaŽuana nepovratno raskinuli liniju Gustav. To je bio početak kraja. Tog sedana srušila legenda o feldmaršalu Keselringu kao nepobedivomvojskovođi. Te noći, na strmim brdima provincije Frosinone, za Nemce jepočeo da se raspršuje san o Rimu. Još i danas se mnogi ljudi pitaju kako toda prilikom povlačenja nisu postavili dinamit svuda po gradu, kao što suprethodno uradili s Napuljem. Ima onih koji tvrde da su tako postupili zadobrobit čovečanstva. S moje tačke gledišta, to bi bilo kao da su ubilisopstveni san (ili njegovu mogućnost) da će jednog dana iznova osvojitiRim, sa svim onim što je to podrazumevalo.

Kada sam posle toliko mnogo vremena konačno smeo širom da otvorimprozore, oči su me prosto zabolele od svetlosti.

U poštanskom sandučetu zatekli smo jednu poruku od princa ĆimeVivarinija. Glasila je ovako:

Bežim s varvarima u pravcu severa. Zauvek vaš. Hunio.Na kraju se obično ispostavi da je način na koji ljudski um funkcioniše

pre svega čudan, jer posle tri meseca zatvoreništva, kada sam otišao u prvušetnju oslobođenim gradom, nedostajao mi je samo jedan detaij: mačke kojesu nekada ispunjavale ulice sada kao da su iščezle. „Nema više nijednemačke, kao što nema ni prinčeva“, pomislio sam.

DVANAESTO POGLAVLJE

Tih godina sam otvorio sopstveni arhitektonski studio, projektovaosam na desetine kuća na ruševinama koje su za sobom ostavile savezničkebombe, a vlada mi je dodelila italijansko državljanstvo, zbog mojih zaslugaza vreme nemačke okupacije. Kao što je Hunio i predvideo, nalog zahapšenje s Kaplerovim potpisom otvorio mi je mnoga vrata. Mape koje samizradio na nemačkim odbrambenim linijama pronađene su međuneuništenom dokumentacijom u glavnom štabu Gestapa u Ulici Taso, a evosada hoće i da ih prikažu, zajedno s mnogim drugim ratnim„uspomenama“, na nemam pojma kakvoj izložbi o „oružju koje je koristiopokret otpora“.

Slučaj s Monce još je neobičniji. Njeno ime se pojavilo u štampi, tik uznjen tadašnji nadimak: „Liberti“. Sedam godina posle rata prema njoj se idalje ophode kao prema heroini, u frizeraju i gde god da se pojavi. Čim jerat okončan, ona se učlanila u italijansku komunističku partiju, dodeljeno jojje italijansko državljanstvo, baš kao i meni, posle čega se posvetila poslubibliotekarke.

Za dan 18. septembra 1944. godine zakazano je suđenje čoveku koji je bioex questore, Pjetru Karuzu, optuženom da je Kapleru predao četrdesetzatvorenika iz zatvora Ređina Kaeli da bi upotpunio listu žrtava zaArdeatinske jame. Tom prilikom je razbesnela masa banula u salu zasuđenje zahtevajući osvetu, ali pošto Karuzo još nije bio tu prisutan, svoj bessu iskalili na Donatu Kareti, upravniku Ređine Kaeli tokom okupacije iglavnom svedoku odmazde, koji je linčovan. Dva dana kasnije konačno jemogao da se proslavi Karuzov kraj. Osuđen je na smrt, i već sledećeg danastreljan na Fuerte Braveta.

Dvadesetog aprila 1945. godine Musolini je raspustio kancelarije svojemarionetske vlade i pokušao je da pobegne u Švajcarsku. Partizani su ganedelju dana kasnije uhvatili u Masu, a streljan je sutradan u Đulini diMecegra. Nekoliko sati kasnije, njegovo telo i telo njegove ljubavnice,Klarete Petači, obešena su naglavce na jednoj benzinskoj pumpi na PjaciLoreto u Milanu, gde su iziožena gnevu naroda.

Dotle je Hitler već bio odlučio da izvrši samoubistvo u svom berlinskom

bunkeru, prethodno zapovedivši da njegovo telo bude spaljeno. Imao jeprilike da vidi Musolinijevo telo koje je visilo poput telesine zaklaneživotinje, pa je strepeo od mogućnosti da i njega zadesi ista sudbina.

Negde u isto vreme kada se Hitler ubio, poručnik Vilijam Horn jeprovalio u blindiranu odaju gde su nacisti sakrili blago Habsburgovaca, ugradu Nirnbergu, odakle su preuzeli Longinovo sveto koplje, u imeSjedinjenih Američkih Država.

Četvrtog juna 1945. godine suđeno je Pjetru Košu, kao glavnomodgovornom za bezbrojna mučenja i zločine nad italijanskim narodom.Proglašen je krivim i izrečena mu je smrtna presuda, a pre nego što jestreljan, s brojanicama koje mu je poslao Pije XII koje je stavio oko glave -nije želeo da ih dotiče rukama jer one behu umrljane krvlju njegovih žrtava- pomolio se bogu za oproštaj, u ime svih onih koji su zbog njega stradali:

- Domovina me proklinje, i u pravu je; pravda me šalje u smrt, i timetakođe ispravno postupa; papa mi oprašta, čime ih sve nadmašuje. Da sambio pametan da ostanem u okviru te škole oproštaja, koja je škola dobrote,vi, draga gospodo, sada ne biste bili ovde gubeći vreme, a iznad svega, nebih ni ja stajao ovde čekajući dah smrti - izgovorio je nekoliko trenutaka prenego što će biti smaknut.

U novembru 1946. godine u Rimu je održano suđenje generalimaEberhardu fon Makensenu i Kurtu Malceru, ali za njih nije bio zaduženitalijanski nego britanski sud, pošto su oni bili ratni zarobljenici koji imajupravo na međunarodno suđenje predviđeno za takve slučajeve. Obojici bešeodređena smrt streljanjem. Međutim, ove kazne nikada nisu sprovedene udelo.

Sledeći koji je seo na optuženičku klupu bio je feldmaršal Keselring, kojije, kao i svi dotad, osuđen na smrt. Ali kasnije je njegova kazna ublažena, anedavno je čak pušten na slobodu. To je izazvalo brojne narodne pobune.

I na kraju, italijanskom sudu je prepušten i Herbert Kapler, u maju 1948.godine. Proglašen je krivim za pokolj u Ardeatinskim jamama i osuđen naergastolo, maksimalnu kaznu koju priznaje novi italijanski ustav. Trenutno jena izdržavanju kazne u zatvoru Gaeta.

Što se tiče Evgena Dolmana, nakon što je uhapšen priznao je da je tokomrata bio špijun severnoameričke službe OSS, a 1949. godine je objavio knjigupod naslovom Nacistički Rim, u izdanju milanskog Longanezija. Ja je jošnisam pročitao. Na kraju krajeva, šta je Dolman imao da kaže a što većnisam i sam znao?

Dakle, malo-pomalo, zarastale su rane koje je rat otvorio. Grad jepostepeno vraćao svoju pređašnju vrcavu živost, a Rimljani su počeli da seuzdižu iznad svojih jada i da gledaju u pravcu budućnosti. U tom perioduoživljena je stara ideja o EUR-u, čiji sam ja aktivni deo.

U martu 1950. godine Monce je prisustvovala jednom kongresubibliografske katalogizacije koji je održan u gradu Komo. Naravno, programje podrazumevao i posetu Larijanskom trouglu, koji su sačinjavali sam gradKomo i obližnje naseobine Leko i Belađo. Nakon što su se prošetali uzduž ipopreko celog borga tog malog mesta, grupa bibliotekara zaputila se naterasu hotela Serbeloni da popije nešto osvežavajuće, i tu, sedeći za jednimstolom s pogledom na jezero, Monce je prepoznala Hunija.

Kako mi je po svom povratku ispričala, zapazila je da se priličnopromenio. Nosio je elegantno odelo u stilu galskog princa, ugojio senekoliko kilograma i uočljiva ćela širila mu se temenom. Predstavljao se kaogospodin Varburg, što je izgleda bilo devojačko prezime njegove majke.Rekao je da trenutno boravi u švajcarskom gradiću Luganu i da se posvetioposlovanju s nekretninama. Tvrdio je da me se često seti, jer mu je stalnobilo na umu da će biti potrebno mnogo arhitekata da iznova podignugradove u Nemačkoj i u drugim evropskim zemljama, pa nije odbacivaomogućnost da bismo jednog dana mogli da sarađujemo. Ali bez obzira na tošto je delovao kao oličenje uspeha - kao da se pobednički smešio celomsvetu, mada to beše samo privid - Huniju je usred razgovora izleteo jedanneočekivan komentar. „Uprkos svemu, moj život je u stalnoj opasnosti“,rekao je. A kada ga je Monce upitala na šta se to odnosi, Hunio joj jeodgovorio: „Izložio bih i tvoj život riziku kada bih ti kazao istinu. Iako će mimožda biti neophodna vaša pomoć nešto kasnije, kada već budem mrtav.Onda ćeš ti morati da budeš ta koja će preuzeti moju tajnu. Jer nema drugihljudi kojima bih mogao da se poverim.“ Dan je bio sunčan, temperaturaidealna za to doba godine, dok je pejzaž zaista bio neuporediv s bilo kojimdrugim, tako da je Monce pomislila da se Hunio samo šali, u pokušaju daprizove neka stara vremena. Osim toga, nije imao nikakvih nerazrešenihračuna s italijanskim sudstvom zbog kojih bi trebalo da strahuje.Zahvaljujući svojim uticajnim vezama, spasen je opasnosti da se nađe naoptuženičkoj klupi (na neki misteriozan način, italijansko pravosuđe nijebilo u stanju da dokaže njegove delatnosti, a još manje one koji bi gapovezale s nekim zločinom), mada je, istina, zbog svega morao da napustizemlju. Znači, mogao je sebi da priušti život bez većih trzavica. „Sve to o

čemu govoriš već je odavno prošlo, Hunio“, tešila ga je Monce.„Maksimilijan. Zovi me Maksimilijan. A ukoliko veruješ da se sad svevratilo na isto kao i pre rata, onda se grdno varaš. Ili boIje rečeno, upravo utome i jeste problem. Ništa se nije promenilo. Sve je isto kao i pre invazijena Poljsku, što će nas odvesti do nove propasti“, rekao joj je Hunio. Monce jepoželela da mu se suprotstavi, ali vremena je bilo malo, tako da nije mogladublje da zalazi u tu temu. Ubrzo je kucnuo čas rastanka, jer je grupabibliotekara imala predviđenu posetu botaničkoj bašti s azalejama irododendronima u obližnjoj vili Meci D’Eril. Tada je Hunio, nakon što jespustio poljubac na Moncin obraz, šapnuo kraj njenog uha: „Ako mi se neštodesi, moguće je da će ti stići izvesna dokumenta.

U tom slučaju, prekiinjem te da ih pročitaš i onda postupiš onako kako tisopstvena savest nalaže.“

Nesumnjivo je taj razgovor zvučao veoma čudno. Čak sam posumnjao ida je Hunio izgubio razum, ne uspevši da prevaziđe prelaz iz rata u mir, naisti način kao što mnogi adolescenti odbijaju da prihvate stupanje u zrelodoba. Zamišljajući ga tako preobraćenog u buržuja, skoro da mi ga je biložao jer to beše jasan simptom da se njegov svet srušio. Evropa velikihporodica pretvorila se u Evropu velikih kompanija, a da bi postao deo tenove elite trebalo je da raskopča okovratnik košulje i da zavrne rukave dolaktova. Rat ne samo da je sravnio čitave gradove, naselja, sela i polja nego jeuništio i ceo jedan način života. Na toj novoj pozornici, Hunio je prestao dabude sin svog vremena.

TREĆI DEO

PRVO POGLAVLJE

Dragi Hoze Marija:Kada budeš čitao ovo pismo, ja ću već biti mrtav. Žao mi je ako će ti moje

reči delovati previše bezlično i praktično, ali imam sasvim malo vremena, adugujem ti mnoga objašnjenja. Mislim da je ipak najbolje da pređemdirektno na stvar.

Sve je počelo te davne 1922. godine, kada je grof Ričard Kudenhov-Kalergi pokušao da osnuje Panevropsku uniju na jednoj konvenciji kojoj jeprisustvovalo dve hiljade delegata (možda taj broj i nije baš precizan, ali toje sad najmanje važno). Taj austrijski aristokrata predlagao je stapanje svihnacionalnih država u Zapadnoj Evropi, istovremeno upozoravajući prisutnena boljševičku pretnju. Pokretanje te Panevropske unije finansirala jevenecijansko-germanska porodica Varburg, kojoj je pripadala moja majka.Maks Varburg, naslednik nemačke grane moje porodice, predao jeKudenhov-Kalergiju iznos od šezdeset hiljada maraka u zlatu, koliko bešeneophodno za početak projekta. Intelektualni simboli tog udruženja bili suImanuel Kant, Napoleon Bonaparte, Đuzepe Mancini i Fridrih Niče. Alinamera Kudenhov-Kalergijevog panevropizma nije bila ništa drugo negodiktatura u svetu finansija, pa samim tim i u političkom svetu. Teškaekonomska kriza iz 1929. godine, Musolinijev uspon a potom i Hitlerovpretvorili su ovaj pokret u univerzalni fašistički projekat, čiji je krajnji ciljbilo stvaranje evropske feudalne države.

Mom ocu nije dugo trebalo da počne da se buni protiv takvog projekta,iako je to činio s izuzetnim oprezom. Recimo da je stupio u kontakt suticajnim ljudima iz Engleske i Francuske, koji su se izjasnili protivpanevropizma, nakon što su Musolini a kasnije i Hitler stupili na vlast.Očigledno, suprotstavljanje panevropizmu proisteklom iz ekonomske krize1929. godine bilo je isto što i pobuna protiv fašizma i nacionalsocijalizma.Tako se moj otac zatekao u jednoj tajnoj organizaciji koja je bila krštenaimenom „Smit“. Ja sam u to doba bio samo adolescent, i tek posle nekolikogodina sam shvatio šta se oko mene dešavalo, jer je moja majka, kao uzornapripadnica porodice Varburg, dopustila da je omađija nacistička pesmasirena. Velika Nemačka trebalo je da bude epicentar te nove Evrope, čije bi

čvrstina i odlučnost povrh svega služili da spreče napredak boljševičkihhordi u ostalim delovima kontinenta. Za razliku od nje, moj otac je oduveksmatrao da je najbolje što bi Evropi moglo da se dogodi upravo to daNemačka pogne glavu nakon onoga što se zbilo u Prvom svetskom ratu.

U takvom stanju stvari, saloni našeg porodičnog palazza ispunili su seuglednim predstavnicima nacističke partije, kojima se moja majka divila, amoj otac ih prezirao i špijunirao. Tuda su prošli nacisti poput AlfredaRozenberga, Karla Haushofera, Rudolfa Hesa, Ekarta Ditriha ili Rudolfa fonZebotendorfa (njegovo pravo ime je bilo Adam Gauer). Ovaj poslednji ječesto pričao o Kairu, gradu u kom je dugo živeo i u kome je uspostavio vezus islamskim misticizmom i učenjima derviškog mevlevi reda. Čak je bio člani jedne lože Rituala iz Memfisa, gde je prvi put čuo da se spominje Tvorčevamapa. Ponesen tim ezoteričkim verovanjima, osnovao je Udruženje Tule, uavgustu 1918. godine.

U to vreme, moj otac je imao jedno imanje na sedamdeset kilometara odVenecije koje je, budući da se nalazilo u jezerskoj oblasti, bilo savršeno zalov na patke. Veruj mi kad ti kažem da samo sećanje na taj pejzaž u menibudi najsrećnije uspomene na moje detinjstvo (zvuk koji stvara trska kada seočeše o bokove čamca, žuran lepet krila kada ptice primete da su otkrivene,presijavanje vode u bojama duge, zaslepljujuć odsjaj koji prosto hipnotiše,miris proleća, zgusnuti spokoj leta, zujanje komaraca, itd.), jer je otac imaoobičaj da me tamo vodi. Tu smo se sastajali s drugim lovcima, prijateljimamog starog, a za koje se ispostavilo da su svi bili članovi tajne organizacijekoju sam ti već ranije spomenuo. Upravo na taj bezazlen način upoznao samte ljude i prvi put čuo priče o Fon Zebotendorfu i njegovoj mapi.

Kada smo već stigli do ovog dela priče, voleo bih da istaknemopredeljenje mog oca i mene samog jer je među ljudima našeg staleža radoduvek posmatran kao nešto neprimereno, s obzirom na to da je svetfizičkih poslova bio namenjen nižim slojevima bez ikakvih predrasuda.Nasuprot toj krajnosti, osobe poput nas treba da čine izvesne stvari koje bibile korisne za društvo i koje bi, samim tim, opravdale naše privilegije. Zatoje pravo zanimanje mnogih ljudi naše društvene klase bila filantropija; bilotako što su kao kolekcionari skupljali umetnička dela koja su kasnijeostavljali u zalog društvu, bilo tako što su finansirali izgradnju nekoguniverziteta ili sanatorijuma. Stvar je u tome da je moj otac, kad je kucnuočas da se odluči za neku od tih aktivnosti kojima će posvetiti svoj život,izabrao špijunažu kao način da se iskupi pred ostalim svetom. I sam možeš

da zamisliš koliko je važan taj teret nasleđa u jednoj porodici nalik našoj,tako da meni nije preostalo ništa drugo nego da prihvatim zavet svog oca ida ispunim obećanje koje sam mu dao. Imajući u vidu moje poreklo, mojeveze i vladanje mnogim jezicima, bilo bi neoprostivo da ne iskoristim svoj„talenat“ za špijunažu. Ali čini mi se da moja ispovest poprima suvišeciničan ton, a ima još mnogo toga što želim da ti kažem.

Kada sam saznao za ulogu mog oca u toj tajnoj organizaciji, nije mi palonimalo teško da se pretvaram da sam zakleti fašista i jedan odnajstrastvenijih sledbenika Hitlera. Zahvaljujući dobrim odnosima koje jemoja majka održavala s nekim od najistaknutijih nacističkih vođa, imao sampriliku da upoznam Hajnriha Himlera. Problem je nastao u tome što je onbio krajnje rezervisana osoba, koja se otvarala samo pred najužim krugombliskih ljudi, koji je činilo tuce pripadnika SS-a s kojima je živeo u zamkuVevelsburg. Bez sumnje, rajhsfirerova slaba tačka bila su ezoteričkauverenja, a ja sam, da budem iskren, oduvek imao utisak da su se onagraničila s apsurdom. Ali upravo zato što su bila tako nesuvisla, dopuštalasu neograničeno polje delovanja onima koji su bili spremni da ih iskoriste.Na kraju krajeva, šta je sujeverje ako ne jedan ogranak vere? Da, iako na svojnačin, Himler je bio samo još jedan vernik, čovek od vere, neko ko jeočekivao čudo, pa je upravo to bilo ono što smo mu ponudili u zamenu zamogućnost dolaska do samog srca Trećeg rajha.

Kao što sam rekao, ja sam od svog oca čuo za priče o Tvorčevoj mapi, pasu od tog trenutka naši napori usredsredeni na izradu plana koji bi vrhunacdosegao otkrivanjem spomenutog dokumenta, a koji bih, prirodno, jaservirao Himleru na srebrnom poslužavniku, ne bih li zadobio njegovopoverenje.

Pokretanje tako krupnog projekta zahtevalo je veoma precizno tkanje,ako nemaš ništa protiv da se tako izrazim, jer je veliki broj ljudi koji sumorali da budu umešani, a povrh svega bila je nužna izvesna stručnost nateme tako retke u oblasti paleografije, bibliotekonomije, restauracijekulturnih dobara ili falsifikovanja. Iz tog razloga, stupili smo u kontakt sBiroom za okultno britanskog MI-5, koji je osnovan upravo da bi slediospomenute „okultne“ težnje nacista, a čiji je tehničko-ezoterički savetnik biogospodin Alister Krouli. Opisati čoveka kao što je Krouli nije nimalo lakzadatak. Dovoljno je o njemu reći da ga je rođena majka zvala „Zver“, zbognjegove sličnosti sa čudovištima koja se spominju u Apokalipsi. U celomsvom dosadašnjem životu nisam upoznao takvog lupeža i osobu s tolikim

nepoštovanjem prema bližnjima kao što je to bio slučaj s AlisteromKroulijem. Međutim, njegovi saveti bili su nam od velike pomoći. On jeubedio britanske vlasti da počnu da koriste simbol pobede, koji će kasnijeproslaviti Čerčil, a koji je izgleda bio drevna magijska oznaka za uništenje,poreklom iz egipatske civilizacije. Predložio je da se na nemačkom tluraspodele proglasi s lažnim okultnim informacijama, čak je naložio da seodštampaju i leci s odeljkom Nostradamusovog predskazanja o porazuNemačke u ratu, sve u cilju da neprijatelju opadne moral.

Uopšte nije bilo jednostavno na međunarodnom tržištu knjiga iz drugeruke pronaći primerak dela Pjerusa Valerijanusa pod naslovom Hijeroglifi, ilikomentar o svetom pismu Egipćana i drugih naroda. Zatim smo konačnonabavljenu knjigu poslali u Englesku, gde je jedan stručni falsifikatorpriključio tom tekstu jedan mali dodatak u kom se spominjala Tvorčevamapa. Svakako, bili smo prinuđeni da napravimo i „stvarnu“ mapu sa svimkarakteristikama spomenutim u delu Pjerusa Valerijanusa. Bio je to posaokoji je, kao i prethodni, zahtevao učešće brojnih stručnjaka, počevši odpoznavalaca geomantije pa do onih koji su se bavili proučavanjem klinastogpisma. Sledeći korak je podrazumevao izmišljanje prošlosti te mape, a kojabi delovala uverljivo. Znaš i sam, Persija, Egipat, Germanik, piramida GajaCestija i Džon Kits. Ali još nam je nedostajalo neko rnesto gde bismosmestili mapu tako da ni Fon Zebotendorf ni Himler ne posumnjaju u njenuautentičnost. Očigledno, nije bilo boljeg rešenja od Vatikanske biblioteke.

Zahvaljajući činjenici da sam ja pripadnik Nezavisnog vojničkog redaMalte, pohađao sam studije paleografije u Vatikanskoj školi gde sam, kao štoveć znaš, upoznao oca Đordana Sansovina. Takođe ti je poznato, jer mislimda sam ti to nekom prilikom spomenuo, da je Sansovino nekada bio članSvetog saveza, tajne službe Vatikanske države. Ali popustljivost Pija XIIspram nacista nije bila po volji ocu Sansovinu, tako da nije uopšte bilo teškonagovoriti ga da se pridruži našoj organizaciji. Upravo tako smo uspeli daubacimo Tvorčevu mapu u Vatikansku biblioteku, u iščekivanju pogodnogtrenutka da je iznesemo pred Himlera.

Bojim se da ću sada morati da načinim još jedan skok u vremenu, budućida je te 1934. godine čitav svet bio usredsređen na ono što se zbivalo uŠpaniji, čija je vlada očigledno gubila kontrolu nad situacijom. Mogućnostoružanog sukoba je svakim danom bivala sve veća, zbog čega smo biliprimorani da obratimo pažnju na tvoju rodnu zemlju. Kako je neko jednomnapisao: „Španija je bila problem, a Evropa rešenje.“

I tako sam početkom te godine stigao u Barselonu. Tamo me je čekalajedna osoba koju je za to zadužila naša organizacija. Ime te osobe bilo jeHajme Fabregas. Da, preko gospodina Fabregasa sam upoznao njegovubratanicu Monserat, prelepu devojku od svojih tek navršenih šesnaestgodina, čiji se idealizam temeljio na suprotstavljanju porodici kada je upitanju bila osuda njenog strica. Veruj mi kad ti kažem da još uvekpocrvenim zbog priznanja da sam se u Monce zaljubio samo sekund nakonšto sam je upoznao, a i njoj se isto to desilo. Ono što je usledilo tokommeseci koje sam proveo u Barseloni sada nije važno. Samo ću ti reći da je,kao posledicu te veze, Monce stekla navike i odgovornost zrele žene, sasposobnošću da razazna šta je dobro a šta zlo. Mislim da, ako bilo čimemogu da se pohvalim, to jeste upravo činjenica da sam Monce naučio kolikaje vrednost obaveze. To je jedna neoboriva vrlina koja mora biti iznad svega,važnija čak i od ličnih osećanja. Time hoću da kažem da je Monce razumelada se snaga naše ljubavi oslanjala na čvrstinu naših uverenja i na ispunjenjenaših dužnosti, a da bi izneveravanje tih principa bilo isto kao i kad bismozauvek pokopali našu ljubav. Zato se i desilo da je naša veza zakočena, prvousled razdvojenosti, a kasnije i zbog obaveza koje smo svako ponaosob bilidužni da obavljamo u korist izvesnih političkih ciljeva.

Ali vratimo se iznova u Rim, u zimu 1937. godine. Sudbina je tako htelada porodica Fabregas bude prinuđena da utočište potraži baš u Španskojakademiji lepih umetnosti u Rimu, a pošto je Monce bila zadužena zavođenje biblioteke u toj instituciji, mi smo u tome prepoznali priliku dakonačno pokrenemo ostvarenje plana „Tvorčeva mapa“. Sve u svemu, naokupu smo već imali mapu, knjigu i bibliotekarku koja će je pronaći napolicama jedne stare institucije, u ekonomskoj krizi usled ratne situacije kojase u Španiji pogoršavala. Da bi prvi deo plana bio zaokružen, samo nam jejoš nedostajalo da pronađemo i nekog antikvara koji će pristati da sarađuje snama, što se i dogodilo.

Delo Pjerusa Valerijanusa napustilo je Akademiju i došlo u moje rukepreko gospodina Tasa, a posle toga, knjiga i informacija o Tvorčevoj mapidospela je do Himlera, kako je bilo i predviđeno.

Za ostvarenje sledećeg koraka bilo je nužno osmisliti neki sistemkomunikacije između članova organizacije, ali tako da bude potpunosiguran. Bio nam je potreban neko preko koga bi dobijene informacijedoprle do „Smita“ a da pri tom ne skrene sumnju na sebe, i otprilike tada sinam ti pao na pamet. Znam da su gnev i ogorčenost ostavili trag na tvojoj

duši, ali veruj mi kad ti kažem da smo se držali po strani samo radi tvojebezbednosti. Recimo da svaka organizacija poput naše mora da deluje,koliko god je to moguće, poput neke podmornice čiji su delovi nezavisni,tako da u slučaju poplavljivanja jedne prostorije, piovilo ipak ne potone.Jednačina je vrio prosta: ako ti ne znaš da sam i ja deo „Smita“, rizik da bimogao da me odaš jeste ravan nuli. Osim toga, neizostavno je bilo da i tipoveruješ u postojanje mape, da čuješ za nju, pa čak i da nekoliko putaprisustvuješ raspravi o njenoj verodostojnosti. Radi se o tome da, u slučajuda te Nemci zarobe i podvrgnu mučenju, tvoje reči zvuče bezopasno.

Uprkos tome što smo preduzeli sve moguće mere predostrožnosti, ipaksmo pretrpeli i znatne gubitke, kao u slučaju Smita, oca Sansovina iliskriptora Vatikanske biblioteke koji mi je navodno prodao Tvorčevu mapu ikoga sam naredio da smaknu. Gabor je bio zadužen za prljave poslove, nekami bog oprosti. Može se reći da je to bila neophodna „žrtva“, mada jedefinisanje smrti jednog čoveka takvim eufemizmom sa svake tačke gledištagnusno. Ali treba da ti bude jasno da je taj skriptor od samog početka biosvestan toga kakva ga sudbina čeka. Mislim da sam ti nekom prilikomgovorio o tajnim organizacijama koje deluju unutar Crkve, ali mimo njenogznanja. Otac Sansovino je imao ulogu da ih povezuje i daje im zaduženja.Tako su se na sceni pojavili Asasini i Circulo Octogonus, čija se saradnjapokazala kao ključna. Istinski i odvažni vojnici i mučenici, vođeninesalomivom verom u religiju. Uveravam te da je u mnogim slučajevimaupravo vera najbolji saveznik jedne organizacije kao što je bila naša.

Ali da nastavimo dalje. Kako beše očigledno da je Tvorčeva mapa bilasamo falsifikat, morali smo postaviti neku vrstu mehanizma koji bi, istogtrena kad ona padne u ruke Nemaca, onemogućio nove vlasnike da mapuotvore a da ona pri tom ne bude nepovratno uništena. Stoga smo se dosetilida mapu podvrgnemo određenom hemijskom procesu usled kojeg bi se njensadržaj izbrisao u dodiru s vazduhom, a kutiju smo zarazili bacilimaantraksa.

Početna zamisao bila je atentat na Hitlera ili Himlera čim se nađu uopsegu dejstva antraksa, aii kad sam se našao okružen nacističkim kremomu Firerovoj carozzi, nisam imao hrabrosti da otvorim mapu. Možda seodgovor na pitanje zbog čega se nisam usudio da to učinim skriva upravo učinjenici da nisam bio u stanju da na pravi način odmerim posledice. Misliosam na svoj život, a ne na živote mnogih koje sam imao priliku da spasim.Ranije sam već spomenuo hrabre agente vatikanskih tajnih organizacija. Oni

se ne bi ni trenutak dvoumili da žrtvuju svoj život u zamenu za to da svetoslobode Hitlera, Himlera ili bilo kog drugog nacističkog vođe. Da, HozeMarija, bilo me je strah, i čak se i danas još uvek pitam da li je u mojimrukama bila mogućnost da promenim tok Istorije. Ali na nesreću, poredmene nije bilo Nikolasa Estorzija ili nekog drugog člana Asasina. Sećaš li seda sam u nekom od naših razgovora spomenuo Estorzijevo ime, špijunakoga su Nemci znali kao Glasnika? Upoznali smo se u Veneciji, azahvaljujući njegovoj umešanosti u slučaj „Taras Borodajkevič“ uspeli smoda se domognemo paketa od tri miliona maraka u ziatnim polugama,kojima su Nemci nameravali da podmite učesnike u izboru novog papeposle smrti Pija XI. Taj novac nam je omogućio da kupimo čitav niznekretnina, između ostalih i čuveni stan na broju 23 u Ulici Koronari i dasarađujemo s Delegacione Asistenca Emigranti Ebrei, organizacijom koja jepomagala jevrejskim emigrantima izbeglim od nacističkog režima. I ranijesmo to činili o svom trošku. Pretpostavljam da nisi mogao da zaboraviš prviposao koji sam ti dodelio. Supstanca koju si prenosio od apoteke gospodinaOrestea do stana u Ulici Koronari bio je morfijum, a primalac je bio jedanstari rabin iz Hamburga, s teškim stomačnim oboljenjem. Tačno je, javerujem da su Estorzijeva hrabrost i vrline bile bez premca. Pitam se šta sedesilo s njim. Ali, bojim se da ima previše priča koje bih želeo da ti ispričam,a premalo mi je vremena preostalo.

U skladu s prelivanjem rata na stranu Saveznika, plan „Tvorčeva mapa“morao je da se prilagodava potrebama novog ratnog scenarija. Više nije bilou pitanju samo poznavanje iz prve ruke te ratničke strategije nacista, negose moralo doznati kakvi su bili njihovi pianovi za budućnost. A zadužen zaosmišljavanje plana za budućnost Trećeg rajha bio je, a ko bi drugi, HajnrihHimler.

Posle nemačkog poraza na ruskom frontu, rat je doživeo presudnizaokret. Rajhsfirerov odgovor temeljio se na osnivanju jedne tajneorganizacije čiji je cilj bio da smesti na sigurno sve čelnike nacističke elite,kao i sve njihovo blago. U skladu s tim, ustanovljeni su putevi za moguć begi osnovana su mnoga trgovačka udruženja u zemljama kao što je Španija(gde sam ja vodio konzorcijum Sofindus), Argentina (gde je broj firmivarirao između tri i četiri stotine), Čile ili Paragvaj. Hitler je 1944. godineposlao tajne agente u Madrid, sa zadatkom da pripreme teren i putevekojima bi poraženi nacisti bili odvedeni na sigurno. Prvi takav put za beguspostavljen je između Berlina i Barselone, na redovnom letu kompanije

Lufthansa koji povezuje ta dva grada. Godinu dana kasnije, u martu 1945.godine, jedan agent obaveštajne službe SS-a po imenu Karlos Fuldner(rodom Argentinac, ali čiji su roditelji emigrirali u Nemačku) sleteo je uMadrid u avionu prepunom vrednih slikarskih dela i s velikom sumomnovca u prtljagu. Kako se činilo, on je hteo da pokrene posao trgovineumetničkim delima iz druge ruke, ali iza te fasade skrivala se organizacijakoja je trebalo da olakša ulazak nekada uticajnih nacista u Španiju.

Kada je propast Trećeg rajha bila već sasvim očigledna, Saveznici supokrenuli operaciju Safehaven (Sigurna luka), čija je svrha bila da garantujeda će se nemačko bogatstvo upotrebiti za rekonstrukciju Evrope i isplatunadoknade Saveznicima, za povraćaj dobara koje su Nemci oteli pravimvlasnicima, kao i za sprečavanje bega istaknutih nacista u neutralne države.Zamišljeno je da se takvim merama onemogući da nacisti u inostranstvudođu do sredstava kojim bi osnovali Četvrti rajh. U prvim mesecima pozavršetku rata, operacija Safehaven imala je izvesnog uspeha, ali krajem 1946.godine, carinske kontrole počele su sve više da popuštaju. Upravo u tovreme je pozamašan broj nacističkih vođa, koji su dotle živeli skrivenilažnim identitetom, iskoristio priliku da napusti svoja skrovišta i potražibezbednije utočište u Južnoj Americi. Tako su nastali, između ostalih,„Pacovski kanal“, koji je spajao Nemačku i Južnu Ameriku preko Italije; ruta„B-B“, od nemačkog grada Bremena do italijanske luke Bari; „Vatikanskiprolaz“, koji je bio pod kontrolom Svete stolice podsredstvom ocaKrunoslava Draganovića (zar se ne kaže da svi putevi vode u Rim?); kao i„Severna ruta za beg“, koja je od Kopenhagena vodila u Bilbao ili SanSebastijan.

Godine 1947, Peronova vlada je, preko argentinske delegacije zaemigraciju u Evropu, osmislila plan za spasavanje nacista koji su, zbogsvojih intelektualnih ili naučnih sposobnosti, mogli biti korisni za razvoj tezemlje. Zaduženi za upravljanje tom operacijom bili su špijun RajnhardKops i austrijski biskup Alojz Hudel, rektor crkve Santa Marija del Anima iduhovni vođa nemačke kolonije u Rimu. Kops se oslanjao na pomoćargentinskog konzulata u Ženevi, a Hudel na brojne katoličke organizacije(jedno od glavnih prihvatilišta nacista u Rimu bio je franciskanski manastiru Ulici Sicilija). Odobrenja je izdavala Direkcija za iseljavanje u BuenosAjresu, a pasoše je štampao Međunarodni Crveni krst (čija je misija bila da„dokumentovanjem“ pripomogne izbeglicama koje su za vreme rata ostalebez dokumenata). To je bio put koji je, na primer, sledio i Klaus Barbi,

kasapin iz Liona, da bi spasio živu glavu: ukrcao se u Ženevi put BuenosAjresa, a kad se našao na bezbednom tlu nastavio je ka Boliviji. Osim toga,otkrio sam da je i Martin Borman, svemoćni Hitlerov lični sekretar, koji je „uodsustvu“ osuđen na smrt na sudu u Nirnbergu, uspeo da dođe do Španijezahvaljujući lažnim dokumentima koja mu je obezbedio Vatikan, a našavšise tamo, jedan špijun Gestapa s prezimenom Alkazar de Velasko pobrinuose za to da ga jednom podmornicom prebace do Argentine. Nešto sličnodoživeo je i Jozef Mengele, takozvani anđeo smrti iz koncentracionog iogoraAušvic. Posle višegodišnjeg boravka na jednom imanju u Bavijeri, gde jeradio kao veterinar, prešao je austrijsko-italijansku granicu, otputovao dograda Bolcana, gde mu je Vatikan uručio lažna dokumenta, i posle kraćegzaustavljanja u Španiji ukrcao se na brod za Južnu Ameriku. Isto se možekazati i za Adolfa Ajhmana, jednog od ideologa „konačnog rešenja“ protivjevrejskog naroda, koji pošto se podvrgao operaciji estetske hirurgije, još od1950. godine živi u Argentini pod imenom Rikardo Klement. Ali listi tu nijekraj. Erik Pribke, jedan od glavnih odgovornih za streljanje u Ardeatinskimjamama, pobegao je iz zatvora u Riminiju i utočište je pronašao uaustrijskom gradu Bariloš. U postizanju svog cilja računao je na pomoćjednog katoličkog društva u Rimu, posredstvom kojeg su mu argentinskevlasti odobrile pasoš dobijen od Međunarodnog Crvenog krsta. Pribke injegova porodica ukrcali su se u ženevskoj luci na prekookeanski brod SanĐorđo, posle čega je izvesno vreme radio kao konobar, a sada vodi jedanlokal u kome se prodaju viršle. Rajnhard Špici, pomoćnik ministrainostranih poslova Fon Ribentropa, od 1948. godine takođe živi u Argentini.Te iste godine je u tu zemlju stigao i esesovski general Ludolf fonAvensleben. Veruj mi, na desetine hiljada nacista uspelo je da izbegne rukupravde zahvaljujući „Vatikanskom prolazu“ i drugim sličnim putevima. Alipriča se ni tu ne završava.

Kada se rat završio, Saveznici su se suočili s dva ključna problema. Prvije podrazumevao lov na odgovorne naciste. Drugi je bio povezan s usponomkomunizma u Evropi, koji se pretvarao u jednako veliku opasnost kao što jeu svoje vreme predstavljao i Treći rajh. Barem je tako smatrala vladaSjedinjenih Država. Iz tog razloga, odsek X2 organizacije OSS (od 1947.godine to je CIA) dobio je zadatak da lokalizuje nacističke agente rasute posvetu posle poraza Nemačke. Ti agenti, poznati kao staybehind, nisu traženida bi bili uhapšeni ili pogubljeni, već da bi bili iznova iskorišćeni u slučajunekog novog rata, ovoga puta protiv komunista. Prvi kome se ta mera

posrećila bio je princ Hunio Valerio Borgeze, vođa grupe Decima Mas,eskadrona smrti s Musolinijem na čelu, koji se nije dvoumio da otkrijeimena svojih agenata ne bi li im spasio živote. Sledeći je bio Rene Burget,generalni sekretar francuske policije koji je sarađivao s Nemcima, a koji jetakođe identifikovao francuske staybehind. Posle kapitulacije, u aktivnuslužbu „povratio“ se i general Rajnhard Gelen, šef tajne službe nemačkevojske na ruskom frontu. Gelenova organizacija među svoje članove ubraja ičelnike obaveštajne službe SS-a kao što su Alfred Zajs, Emil Ausburg, KlausBarbi, Oto van Bolšving i Oto Skorceni, vojnik koji je oslobodio Musolinija.Stvar je u tome da su mnogi od tih agenata poslati u Južnu Ameriku uiščekivanju da kucne čas da budu „iznova upotrebljeni“. A njihovainfiltracija bila je moguća upravo zahvaljujući pomoći Svete stolice.

Tom prvom potezu, pridružili su se i naredni, iako ne manjezabrinjavajućeg karaktera, kao što su operacija Paperclip, koja se sastojala uokupljanju nacističkih naučnika specijalizovanih za aeronautiku, biološke ihemijske ratove i nuklearna istraživanja, kako bi radili u SjedinjenimDržavama. U mnogim slučajevima, takvim naučnicima je brisana celokupnavojnička prošlost, da bi bili oslobođeni svake moguće krivice na suđenjimasprovedenim po međunarodnim sudovima na nemačkom tlu po okončanjurata.

I tako, pošto sam nekoliko godina svog života posvetio otkrivanjuboravišta opasnih nacista, zaključio sam da mnogi od njih rade upravo zaone koji su ih dotle proganjali, i da sada uživaju podršku onih vlada koje suih ranije osuđivale. Zar postoji bolji dokaz cinizma? Pitam se gde se obrelaMoskovska deklaracija iz 1943. godine, prema kojoj su se Ruzvelt, Čerčil iStaljin svečano obavezali da neće dopustiti da ratni zločinci izbegnu pravdu,jer će ih progoniti i do samog kraja sveta i vratiti ih na lice mesta njihovihprestupa, s ciljem da im presude ljudi koje su oni oštetili. Ispostavilo se da jesve to bila jedna velika laž. Evropa je optužila Nemačku za sve što sedogodilo, Nemci su sa svoje strane okrivili naciste, a oni Hitlera, koji jeodavno mrtav...

Stvar je u tome da trenutno ne mogu da računam čak ni na podršku„Smita“, čiji se članovi slažu s tim novim načinom „uspostavljanjameđunarodnih odnosa“. I tako sam ostao sam. Da, Hoze Marija, nalazim seu bezizlaznom ćorsokaku. Otišao sam predaleko, i plašim se da bi to mogloda me košta života. Juče se neki čovek raspitivao za mene na recepciji hoteladok sam bio odsutan. Kako mi je rekao vlasnik tog hotela, jedan Mađar koji

već petnaest godina živi u ovoj austrijskoj oblasti, ta osoba koja je navodnodošla da me poseti govorila je nemačkim jezikom s mađarskim akcentom.Naravno, pomislio sam na Gabora, koga nisam video još otkako samnapustio Rim. Bojim se da je i on sada jedan od onih plaćenih ubica koji radeza savezničke sile. Zato hoću da te zamolim za još jednu, poslednju uslugu.Želim da ovo pismo uručiš Monce. Ona je jedina osoba kojoj mogu daverujem. Ona će znati kako da postupi sa svim ovim informacijama.

Mislim da je došlo vreme da se oprostimo.Još jednom te molim za oproštaj.Toplo te pozdravljam.U Insbruku, 18. oktobra 1952. godineSmit

DRUGO POGLAVLJE

Ne znam koliko mi je vremena bilo potrebno da dođem k sebi poslečitanja tog pisma, ali meni se taj period učinio jednako dugim i mučnim kaoi osobi koja usred oluje mora da oplovi čitav okean. Koliko god sam setrudio da se svom snagom držim za ogradu, svaka nova reč me je kovitlalažestinom ogromnog talasa, pa opet, i još jednom, slog po slog, reč po reč,rečenica po rečenica, pasus po pasus, list po list, sve dok se odjednom nisamzatekao kako se nekontrolisano kotrljam po palubi. Kada sam konačnouspeo da uspostavim ravnotežu, imao sam utisak da će mi se lobanjarasprsnuti od posledica emocionalnog uzbuđenja, obrazi su mi goreli odstida, kolena su mi klecala, a svet je sasvim izgubio prepoznatljive oblike iboje. Samo sam s vremena na vreme uspevao da razaznam poneku munju,sićušne iskre svetlosti koje su u talasima dopirale do mojih očiju, prenosećimi slike iz prošlosti, koje su potkrepljivale Hunijeve reči. Na primer kada suMonce i Hunio odglumili da se ne poznaju, prilikom susreta u knjižarigospodina Tasa. Ili prvi Smit, koji je Monce krstio imenom „Liberti“, dok jemeni dopustio da sam izaberem svoj šifrovani nadimak; to jest Smit seMonce obratio s „Liberti“ jer je to ime već bilo poznato i pre našeg tadašnjegsastanka. I Monce koja mi poverava tužnu priču o svom stricu Hajmeu, osvom abortusu i o strastvenoj romansi s jednim „mladim strancem“, koji jezapravo bio Hunio. I otac Sansovino koji od mene traži da ga obaveštavam oprinčevim aktivnostima, i Smit koji zahteva da isto to činim u slučajusveštenika, dok su me obojica samo koristili kao glasnika. Čak sam oživeo iMoncin izraz bola kada je u novinama pročitala vest o Hunijevoj smrti.Razumeo sam njenu ožalošćenost, neki unutrašnji plač, težak i uporan, odonih koji potope čitavu dušu, a koji sam ja, u svojoj nepromišljenosti,protumačio kao sasvim obično ispoljavanje žaljenja.

Posle toga, poželeo sam da me neki džinovski talas zauvek zbriše spalube. Ali desilo se upravo suprotno. Oluja se smirila i iznenada sam senašao zagledan u horizont koji se širio, stvarajući jednu nedostižnu liniju. Utrenutku sam postao svestan da sam ispred sebe imao još godine i godineputa u kojima neću moći da pronađem mir. Kada je oko mene zavladaospokoj, bio sam iscrpljen, prazan i bilo mi je muka.

Tada sam zaključio kako već dugo iščekujem baš takvu oluju. U stvari, topismo je iznosilo sve ono u šta je moja podsvest oduvek sumnjala, a što jemoj zdrav razum odbijao da prizna. Bilo je to nužno i praktično poricanje,jer na kraju krajeva, jedino do čega mi je zaista bilo stalo beše ostvarenjemog cilja da budem u braku sa ženom koju sam voleo, nezavisno od toga jeli moja ljubav bila uzvraćena.

Deset godina ranije Hunijevo pismo bi me uništilo, ali sada su stvaridrugačije stajale. Naučio sam da se iz žrtve rađa ljubav. I bio sam spremanda se žrtvujem u svrhu spasenja naše veze. Kao i Hunio i Monce, i ja samimao pravo da mislim na sopstveno dobro.

Nekoliko sekundi sam razmišljao o tome šta da učinim s pismom, svedok nisam odlučio da ga i ne pokažem Monce. Svakako, nisam takvu odlukudoneo zato što sam Hunijeve informacije smatrao nevažnim, nego stoga štosam bio sluđen ljubavlju. Sada sam bio siguran da se Moncina i moja vezazasnivala na jednoj velikoj laži, a da je posledica toga bila činjenica da jeljubav mogla da je ugrozi. Sve u svemu, nisam smatrao mudrim da Moncedovodim na takvo raskršće. Strahovao sam da bi mogla da se osetislobodnom da me napusti onog časa kada sazna da sam upoznat s njenimobmanama. I zato, najbolje je bilo da stvari ostanu onakve kakve jesu, da sepretvaram da ništa ne znam i čekam da rana na mom srcu zaraste, bezdrugog melema osim ignorisanja.

Nakon što sam učvrstio svoju odluku da uništim svaki trag tog pisma,izašao sam na terasu, gde sam potražio jednu praznu saksiju, stavio hartije unju i zapalio ih šibicom. Dva minuta kasnije Hunijevo pismo pretvorilo se ušačicu pepela tako krhku da bi bio dovoljan samo dašak vetra da se onarasprši. Kada sam okončao tu operaciju, osetio sam neku vlažnu hladnoću usvojim grudima i ispod pazuha, kao da sam upravo učinio neki veliki napor.

Posle toga sam seo da sačekam Monce, pretvarajući se da se naizgled sveponovo vratilo u normalno stanje. Uključio sam radio i svu svoju pažnjuusredsredio sam na podnevne vesti, u kojima se govorilo o obnavljanjuzemlje i o jeseni koja će biti nešto hladnija nego što je to bilo uobičajeno.

Pretpostavio sam da je razočaranje moralo da ostavi neki vidljiv trag namom licu, ali posledice su očigledno bile mnogo dublje, jer je Monce čimušla prokometarisala:

- Veoma loše izgledaš.- Nije mi prijao doručak. Povraćao sam pre pola sata - slagao sam je.- Hoćeš li da ti obarim malo pirinča? Da ti ogulim jabuku? - ponudila mi

je.- Ne, hvala, mislim da bih radije malo odmorio stomak.- I kapci su ti otečeni, kao da si plakao - dodala je.Beše moguće da sam i plakao, ali ja toga čak nisam ni bio svestan. Mada

je crvenilo mojih očiju možda bilo prouzrokovano i dugotrajnim buljenjemu listove papira, bez treptanja, dok sam bio skoro ukočen od čuđenja ineverice.

- Nikada nisam umeo da povraćam, tako da se silno napinjem kad dotoga ipak dođe. Ali već mi je bolje.

Otišao sam u kupatilo da se umijem, ali kada sam se pogledao u ogledalouverio sam se da je moje lice više odavalo napetost nego ojađenost.

- Zar se ovde ne oseća na paljevinu? - upitala me je Monce kada sam sevratio u dnevnu sobu.

Na trenutak, imao sam utisak da je pokušavala da mi napravi zasedu,kao da je sumnjala u verodostojnost mojih objašnjenja.

Čak sam pomislio i da je očekivala stizanje onog pisma čiji je sadržaj većunapred slutila.

- Spalio sam neke papire na terasi - priznao sam.- Palio si papire? Kakve papire?- Ma neke stare hartije.- Barem sam sigurna da nisu u pitanju pisma koja sam ti slala iz

Barselone - našalila se.Iskoristio sam tu njenu šalu da razgovor skrenem na svoj teren. Moja

namera beše da joj jasno nagovestim da sam znao mnogo više nego što se tonaizgled činio, ali da ipak ne odam samog sebe.

- Ne, to su bila pisma koja sam ja tebi pisao, ali koja ti nikada nisamposlao jer nisam znao tvoju adresu.

- Ne verujem ti ni reč. Nikada mi ranije nisi spominjao ta pisma. Osimtoga, ostavili smo našu adresu u Akademiji.

- Recimo da su ta pisma bila napisana tebi, ali njihov sam primalac ipakbio ja. Ta pisma nisu ni nastala da bi bila poslata.

- Šta je u njima pisalo? - zanimalo ju je.- Bilo je tu nekih stvari od kojih me je sada sramota. Zbog toga sam ih i

spalio.- Ti se nikada nisi stideo da svoju ljubav prikažeš ni javno ni privatno. To

je jedna od stvari koje su mi se uvek kod tebe dopadale.- Ne stidim se svojih osećanja, nego prošlosti - odgovorio sam.

- Sramota te je od tvoje prošlosti?- Tako je. Nakon što sam iznova iščitao ta pisma, shvatio sam koliki sam

mlakonja bio. Oduvek sam samo zapažao činjenice, ali nikada nisam umeoda prepoznam onu nijansu koja bi im dala ton preterivanja, faktoriznenađenja ili bilo kakvu sklonost ka proračunatosti. I moj život je biopreviše korektan, ako uopšte mogu tako da se izrazim.

- I to ti smeta?- Imajući u vidu da je ceo svet nepravedan, tako je. Mnogi ljudi su me

iskoristili.- Da li se tu radi o nekoj zamaskiranoj primedbi na moj račun?To nije bilo tačno. Jednostavno sam želeo da pružim malo zadovoljenja

svom povređenom ponosu.- Nekako si mi čudan - promrmljala je.- Samo sam umoran.To jeste bila istina. Bol me je iscrpeo, ostavljajući me bez snage da

smislim bilo kakav plan koji bi otišao izvan tog našeg trenutnog razgovora.

Na dan 6. januara odlučili smo da proslavimo praznik Epifanije, koja je uItaliji poprimila figuru dobre vile pod imenom Befana. Befana je nosilaiscepanu staru odeću i pohabane cipele, a putovala je na metli, zahvaljujućikojoj je velikom brzinom mogla da se kreće kroz vazduh, sleće na krovovekuća i kroz njihove dimnjake se uvlači unutra kako bi ostavila poklone zadecu. U Rimu, središte dešavanja na dan Befane bilo je na Pjaci Navona, gdesu se okupljali svi od putujućih trgovaca do uličnih svirača.

Kiša, koja je uporno padala cele noći, posustala je pri prvoj jutarnjojsvetlosti, i sada je vlaga prodirala u kosti čak i više od hladnoće. Sa brdaJanikul dopirao je prodoran miris opalog lišća u dodiru s vlažnom zemljom.Nabujale vode Tibra sada su se nemirno kovitlale i stvarale zaglušujućubuku udarajući u dokove ostrva Tiberina, koje je podsećalo na čamacprepušten na milost i nemilost sudbini. Ulice behu puste, što je samo još višenaglašavalo utisak usamljenosti. Monce i ja smo koračali ćutke,isprepletanih ruku, trudeći se da prepoznamo nagoveštaje zime, kao da je upitanju dolazak nekog stranca. Na primer, jedan previše klizav sanpietrino ilikrovni venci s kojih su visile ledenice pretećeg izgleda. Prošli smo PjacuFarneze, Kampo dei Fijori, i negde kod Palate Braski Monce me je, ostajućiverna svojoj navici, naterala da skrenemo i okolnim putem stignemo doPjace Navona.

Kada smo stigli do trga, sve se odjednom izmenilo: hladnoća je ustupilamesto ljudskoj toplini; samoća se probratila u mnoštvo koje je pri svakomkoraku otkucavalo kao jedno jedino srce; a tišina se preobrazila u zvukeflauta i gajdi.

Odjednom smo se zatekli privučeni tim mnoštvom koje nas je odvuklodo jedne grupe pastira iz Abruca, čija je muzika služila kao pratnja jednojmaskiranoj Befani koja je zastrašivaia decu svojim grimasama i pretnjama:

- Se qualcuno e stato disubbidiente, troverà carbone, cenere, cipolle è aglio! 3 -glasno je uzvikivala.

Ali svi su klinci naravno bili poslušni, pa su zauzvrat dobijali čokolade ikaramele. Taj trenutak je predstavljao vrhunac jednog dela proslave, koji seponavljao sa svakom novom grupom dece. Odavno nisam osetio nečijusreću tako blizu kraj sebe, što me je rastužilo.

Izvesno beše da se činilo da je propast neizbežna. Od kada je Hunijevopismo došlo u moje ruke, naša veza je počela da se strmoglavljuje, ali seovoga puta čak ni ja nisam potrudio da je spasavam. Izgleda da je kvar bionepopravljiv, te je bilo samo pitanje vremena kada ćemo napustiti bračnuluku. A kada jednom načinimo i taj korak, more, taj tečni ambis kojimvladaju nevidljive struje, pobrinuće se da nas zauvek razdvoji. Doduše,možda i jeste postojao neki put spasenja, što bi podrazumevalo odvezivanječvorova one istinite strane priče, da tako kažem. Ali mi nismo takopostupili. Ili bolje rečeno, ja nisam izabrao taj put. Radije sam oko sebepodigao zid tišine.

I mada nisam otkrio nijedan detalj koji bi me doveo u nezgodnusituaciju, moje raspoloženje me je odavalo. Dane sam provodio utučen, avođenje iole dužeg razgovora s Monce podgrevalo je moju ogorčenost, zbogčega sam ostajao bez apetita. Činjenica da sam odbijao hranu i da je mojeraspoloženje prečesto bilo promenljivo uznemirila je Monce, koja je potomzauzela odbrambeni stav. Sve u svemu, moglo se reći da smo oboje izabralipasivno držanje, ali istovremeno budni za svaku sitnicu.

U mnogim prilikama bio sam na ivici da joj priznam celu istinu, jer ječuvanje takve tajne samo učinilo da u mojoj unutrašnjosti naraste osećaj daje prošlost življa nego ikad, ali ipak nisam mogao da skupim dovoljnohrabrosti, nužne za takav potez. Kada bi kucnuo taj čas, srce bi počelosnažno da mi lupa u grudima, pluća bi mi se stegla i reči nisu nicale s mojihusana.

Na kraju smo pokušali da se probijemo kroz mnoštvo koje se neprestano

komešalo s jedne na drugu stranu, odlučivši da potražimo tezgu s pečenimkestenjem. Kupili smo jedan fišek i povukli se u ulaz jedne zgrade, da umiru pojedemo kestenje i nakratko se sklonimo od hladnoće i gužve. Kaošto nam se često dešavalo u poslednje vreme, jedva da smo razmenilinekoliko reči. Ali sada, okruženi tolikom galamom, između nas beše jošsnažniji osećaj da su mnoge stvari ostale neizrečene. I onda, kao da je mojapodsvest počela da deluje na svoju ruku i preuzima rizik odluke za početakceremonije oslobađanja, čuo sam samog sebe kako izgovaram sledeće reči:

- Papiri za koje sam ti kazao da sam ih spalio zapravo su bile straniceHunijevog pisma. Sve znam.

Mislim da sam i ja sam navukao iznenađen izraz na lice.Monce me je pogledala s dubokim prezirom pre nego što je rekla:- Ništa ti ne znaš.I odmah potom počela je da korača.Pratio sam je kroz gužvu, izbegavajući prepreke od ljudskih tela koja

sam razgrtao rukama.- Možda ne znam baš sve, ali barem onoliko koliko je dovoljno - dodao

sam.- Ti veruješ da je tako? Čak i kada bih ti objasnila sve od samog početka,

ti to nikada ne bi razumeo.- Moguće je, ali makar bi mi poslužilo da shvatim koja je bila, ili i dalje

jeste, moja uloga u ovom haosu. Možda bi mi poneko objašnjenje pomogloda počnem da se osećam bolje u vezi sa samim sobom.

- Zaista veruješ da se sve oko toga vrti, da je sve ovo haos varki ipretvaranja? Naravno da sam počinila mnoge grehe, čak sam i ubila jednogčoveka, ali najveća greška u mom životu bila je što sam istovremeno voleladvojicu muškaraca. Zar ti to nije dovoljno objašnjenje za sve?

Činilo se kao da plešemo bez određenog ritma, bez muzike i, svakako,bez imalo lirike, neki ples koji je bio živa predstava tužnih okolnosti koje suokruživale naš odnos: podeljena ljubav i rastrzan život.

Povorka prolaznika sve se više uvećavala kako je jutro odmicalo, i većizvesno vreme su lica figura koje su se mešale s nama prestala da imajujasno određene karakteristike. Na trenutke sam se plašio da bih negde u tojgužvi mogao da izgubim Monce, koja je nastavljala odlučno da hoda kroz tajljudski lavirint, pa sam oslonio dlanove svojih ruku na njena ramena,trudeći se da je poguram ka zonama koje su delovale praznije.

- Hajdemo odavde. Popričaćemo na nekom mirnijem mestu - predložio

sam.- Ne dodiruj me.- Postoji nešto što me zaista intrigira. Ukoliko je cilj onog pisma bio da ti

dobiješ sve one informacije o nacistima, zbog čega je onda bilo upućenomeni? - zanimalo me je.

- Nemam pojma! Ali tvrdim da je plan bio drugačiji. Kada pismo dospe umoje ruke, trebalo je da ga pošaljem na adresu italijanske Komunističkepartije. Hunio mi je obećao da će te ostaviti po strani - odgovorila mi je.

- Znači da vaš susret u Belađu nije bio slučajan.- Recimo da smo iskoristili održavanje one bibliotekarske konvencije na

jezeru Komo da bismo se sastali. Hunio je želeo da me uputi u najnovijadešavanja. Eto vidiš, nisam te slagala kada sam ti rekla da je nameravao dami pošalje izvesne informacije u slučaju da oseti da mu je život u opasnosti.

- Međutim, u odsudnom času pismo je poslao meni. Kao da je uposlednjem trenutku želeo da opere svoju savest - razmišljao sam.

- U Belađu mi je poverio da postoji mogućnost da se više nikada nećemovideti, da je „Smit“ zatvarao obruč oko njega. Tada sam pomislila da je imaoprava da sazna za ono što se dogodilo u Barseloni.

- Misliš na tvoju trudnoću i kasniji pobačaj?Monce mi nije dogovorila. Nastavila je da se kreće kroz gužvu, u nekom

neodređenom pravcu.- To objašnjava Hunijevu reakciju, nije li tako? Poslavši pismo meni,

želeo je da se osveti tebi - nagađao sam.- Nije trebalo da spališ to pismo. Sve si uprskao. Sve si upropastio -

zamerila mi je.Spremao sam se za odbranu od njenih optužbi kada se tačno ispred nas

začula strašna buka, neka vrsta eksplozije usled koje se gomila ljudiprestravljeno razbežala. U sledećem trenu, Monce se neočekivano okrenulaka meni, posle čega se cela težina njenog tela opustila na moje ruke. Tajnagli pokret me je naveo da pomislim kako je u pitanju bio čin pomirenja,ali ubrzo sam shvatio da njeni udovi ne pružaju nikakav otpor i da opuštenopadaju poneseni zemljinom težom.

- Šta ti je? Nije ti dobro? - upitao sam je, i dalje pridržavajući njeno telo.I tada, u toj opštoj zbrci, ona je zapanjeno kriknula:- Gabor! Pucao je u mene.Osetio sam kako njene grudi podrhtavaju, a onda sam primetio da negde

iz sredine curi mlaz krvi. Pokušao sam prstima da pritisnem ranu, osećajući

kako njeno srce postaje sve slabije pri svakom novom otkucaju.Dok sam se spuštao na kolena, ne dopuštajući da njeno telo naglo tresne

o pločnik, istovremeno sam počeo da se osvrćem, proučavajući Ijude koji sunas okruživali. Iznenada sam se suočio s jednim poznatim likom, s licemjednog čoveka plavih i hladnih očiju, čija je glava bila skrivena ispod lovačkekape sa štitnicima za uši i remenom ispod brade. Onda se taj čoveknasmešio, ali posle svega nekoliko sekundi ispružio je ruku i još jednomopalio.

TREĆE POGLAVLJE

Lekari nisu mogli da učine ništa da bi spasli Moncin život; za razliku odnje, sa mnom nisu imali nekih naročitih problema. Metak me je pogodio uvrat i pri tom oštetio mišiče i tkivo, ali nekim čudom nije mi zakačio nijednuarteriju. Doduše, glasne žice su mi bile oštećene i nisam imao moć govora utrajanju od nekih dva ili tri meseca. Moje prinudno ćutanje predstavljalo jeozbiljan problem za policiju, koja je morala da se zadovolji pismenimizveštajem o onome što se dogodilo. Ispričao sam im sve što sam znao oGaboru i njegovim vezama s princom Ćimom Vivarinijem. Spomenuo sam iHunijevo pismo, mada sumnjam da je to moglo da im bude od bilo kakvekoristi. Posle svega, ne sećam se mnogih imena koja su tamo navedena, kaoni detalja. Ili bolje rečeno, jedini detalji koje jasno pamtim jesu oni koji su sedirektno odnosili na moj odnos s Monce.

Kada sam upitao lekara gde se nalazi beživotno telo moje supruge, on mije odgovorio da po isteku dva dana u mrtvačnici i nakon obavljene autopsijenisu imali drugog izbora nego da je sahrane, poštujući italijanske zakone.Imajući u vidu da sam u toku prvih četrdeset osam sati bio u teškom stanju,sve vreme pod sedativima, odluka o mestu gde će Monce biti sahranjenaprepuštena je njenim saradnicima iz italijanske komunističke partije. Oni suizabrali da mesto njenog večnog počinka bude protestantsko groblje uRimu, na jednom mestu blizu grobnice Antonija Gramšija. I ja sam se složioda je takva odluka bila sasvim ispravna.

Danas sam konačno mogao da posetim Moncin grob. Sve vreme me jepratio neki čudan osećaj izmedu krivice i stida. Međutim, nisam bio u stanjuda ispustim ni jednu jedinu suzu. Nadgrobna ploča bez ikakvih ukrasa (iakoprekrivena mnoštvom venaca od cveća koje su tu donele brojne državne iprivatne institucije) uticala je na to da njen grob deluje anonimno i bezlično.Posle dužeg razmišljanja, ja sam odredio da se na spomeniku ukleše sledećinatpis:

Liberti1917-1953

Zatim sam seo na klupu koja se nalazi nasuprot grobnicama Džona Kitsai njegovog vernog prijatelja slikara Severna. S drveća su visile ledenice uobliku suza, a tlo beše prekriveno tankim slojem snega. Nešto kasnije, osetiosam kako januarska hladnoća obavija moje telo, a pažnju sam usredsredio nagomilice rasutog snega po kojima su se mogla prepoznati mesta nečijihvečnih počivališta, zbog čega je atmosfera bila čak romantična. Tuga kojame je slamala odjednom je ustupila mesto nekom neočekivanom osećanjuspokoja. Sada više nimalo ne sumnjam da smrt ima i neku oslobađajućuulogu. Bez nje, životu bi nedostajala simetrija, ravnoteža. I na kraju,pomislio sam da bi Gabor možda mogao ponovo pokušati da me ubije. Čaksam razmatrao i mogućnost da me je pratio i da će se u svakom trenutkupojaviti. Ako bi do toga došlo, ne bih se ni makao s klupe, ne bih li muolakšao posao. Znači, preostaje mi samo da čekam. Ali, zar to nisam činio isve ovo vreme? Iznova sam usmerio pogled na Kitsov grob. I tada, negde izmoje unutrašnjosti, do mene doplovi odjek Moncinog glasa kada je onog, zamene već davnog dana pročitala pesnikov epitaf:

Ovde počiva onaj čije je ime zapisano u vodi.

IZRAZ ZAHVALNOSTI

Tvorčeva mapa delo je mašte. Naslov romana vodi poreklo od jednemisteriozne kamene ploče neodređene starine koja je otkrivena u Daši, uruskoj regiji Baškir, i koja je, budući da je predstavljala reljefnu mapu Urala,dobila upravo to ime. Dakle, ja sam kamen iz Daše pretvorio u mapu napapirusu i smestio sam njene korene na drugi kraj planete. Takođe sam sepoigrao i vremenom i prostorom, postavljajući radnju romana u Rim iz dobaMusolinija. Stoga, Tvorčeva mapa nikada nije ni postojala.

Međutim, mnogi iikovi koji tumaraju stranicama ove knjige jesu stvarni.Takav je slučaj s don Hozeom Olarom, čiji sam lik stvorio na osnovudokumenata koji su u vlasništvu španskog ministarstva inostranih poslova,kao i prema delu Huana Marije Montihana (Juan Maria Montijano) Španskaakademija u Rimu, koje se bavi prošlošću te institucije još od njenog nastanka.Ako je i optužen kao izdajnik, to je isključivo stoga što se tako neštospominje u tim dokumentima. Isto tako, pokušao sam što vernije da opišemistorijske događaje o kojima se pripoveda u romanu, reprodukujući stvarnesituacije i dijaloge. Svakako, nije nimalo lako govoriti o jednom takosloženom istorijskom periodu kao što je onaj koji obuhvata Španskigrađanski rat, a nešto kasnije i Drugi svetski rat. Da bih to postigao, pomoglisu mi brojni eseji, političke hronike i istorijski radovi. Od svih njih, voleo bihda istaknem delo pod naslovom Poslednjih sto dana Berlina, od AntonijaAnsuategija (Antonio Ansuategui), jednog studenta inžinjerstva, a koji jediplomu stekao na Tehničkom univerzitetu u Šarlotenburgu. Prednostgospodina Ansuategija beše ta što je u Berlin došao 1943. godine, kada jeDrugi svetski rat bio na svom vrhuncu. Zahvaljujući njegovimsvedočanstvima, uspeo sam da steknem pravu sliku o tome kakav je bioživot u nemačkoj prestonici u jesen 1943. i zimu 1944. godine, kada suučestali vazdušni napadi savezničke avijacije. Nažalost, njegove knjigenema u katalozima još od 1973. godine (kada je prvi put objavljena uMeksiku) i, koliko ja znam, postoje samo tri primerka u Nacionalnoj

biblioteci u Madridu. Još jedno delo koje mi je poslužilo kao vodič bio je esejRoberta Kaca (Robert Katz) Bitka za Rim: nacisti, saveznici, partizani i papa(septembar 1943 - jun 1944). To je ozbiljan i precizan rad koji rasvetljavanemačku okupaciju italijanskog glavnog grada i pokušaje Saveznika da gaoslobode iz nacističkog stiska. Likovi esesovskog pukovnika EvgenaDolmana i okorelog fašiste Pjetra Koša, koji obojica behu stvarne ličnosti, nebi mogle u romanu biti onako prikazane da nije bilo beleški i komentarakoje je o njima izneo gospodin Kac u svojoj knjizi. Takođe bih voleo daspomenem i sjajnu studiju Erika Fratinija (Eric Frattini), pod naslovom Svetisavez: pet vekova vatikanske šijunaže. Da to nisam pročitao, bilo bi minemoguće da spoznam kakva je bila uloga Pija XII u odnosu s nacistima i„jevrejskim pitanjem“, i kolika je bila umešanost Svetog saveza, to jest tajnihslužbi vatikanske države, u sve one događaje neposredno pre početka rata,kao i po njegovom okončanju. Zahvaljujući tom delu, mogao sam u svojroman da unesem likove koji su jednako zanimljivi koliko i zagonetni,poput Nikolasa Estorzija i Tarasa Borodajkeviča, dvojice čuvenih špijunapovezanih sa Svetom stolicom, koji su delovali u predratnom Rimu. Ujednom špijunskom romanu, kakvom ja težim, nužno je i prisustvo likovasumnjivog identiteta i nedokučivog ponašanja.

Od sredine sedamdesetih godina prošlog veka poznato je da je MartinBorman, lični sekretar Adolfa Hitlera, poginuo prilikom bega iz Firerovogbunkera. Barem su to pokazale izvesne analize obavljene na jednojanonimnoj lobanji, ali za koju se verovalo da je možda pripadala nekom odnacističkih vođa. Nasuprot tome, u romanu se jasno daje do znanja da jeBorman uspeo da pobegne i bezbedno se skloni u Južnu Ameriku. Pogreškakoja se može vezati za ovaj lik potpunosti je moja odgovornost, kao autoraovog romana. Ali iako je taj podatak netačan, on ne menja činjenicu da jeSveta stolica imala ključnu ulogu u begu čuvenih nacista (ne samo Nemacaveć i Hrvata, Mađara i ljudi drugih nacionalnosti) u zemlje kao što suŠpanija, Argentina, Paragvaj ili Bolivija.

Za kraj, voleo bih iskreno da se zahvalim i Španskoj akademiji u Rimu,koja me je te 2004. godine prihvatila kao stipendistu, jer se upravo međuzidovima njenog starog zdanja rodila i sazrela ova priča.

1⇒ It.: neočekivani preokret. (Prim. prev.)

2⇒It.: Kurva je pucala u mene! Kurva me je ubila! (Prim. prev.)

3⇒ It.: Ko je bio neposlušan, dobiće samo ugalj, pepeo, luk i beli luk.(Prim.prev.)