Dugo Sunce 1. - Nocna strana (POLARIS).pdf

8/20/2019 Dugo Sunce 1. - Nocna strana (POLARIS).pdf

1/243

NOCM STR5M DUGO SUNGE prva k/ijiga u seriji,, knjiga dugog sunca ”


2/243

Volf Džin

NOĆNA STRANA - DUGO SUNCEPrevod:

Nedeljković B.Aleksandar

Wolfe GeneNIGHTSIDETHELONGSUN, 1993.

Serija "DugoSunce"

(1)

POLARIS1994.


3/243

1. MANTEJON U ULICI SUNCA

Prosvetljenje se dogodilo Pateri Svili na igralištu; posle toga, višeništa nije moglo biti isto. Kad je, kasnije, govorio o tome - govorio samsebi, šapatom, u gluvo doba noći, kao što je bio njegov običaj - i

jednom prilikom kad je to ispričao Mejteri Mermer, koja je u isti mahbila i Mejtera Ruža - rekao je da je bilo kao da mu je neko oduvekstajao iza oba ramena istovremeno (iako to, naravno, nije moguće) iposle mnogih godina napetog ćutanja počeo da mu šapuće u oba uha.Veći dečaci upravo su bili postigli još jedan gol, sećao se Patera Svila, iRog je pružao ruke da još jednom lako uhvati loptu, kad su ti glasovipočeli. Tad je pred njegov pogled izneto sve ono što je dotad biloskriveno.

Malo je koja od tih skrivenih stvari bila shvatljiva; a nisu ni čekale jedna drugu. On, mladi Patera Svila, čekao je (kao besmislenamehanička figura, navijena) i gledao, spolja, mehaničku priredbu, čiji suse točkovi, oprugama pokretani, zaustavili - visoki Rog pruža rukeprema lopti, njegov sevajući osmeh zaleđen je u večnosti.

- mrtvi Patera Štuka mrmlja molitve dok kolje pegavog zeca koga jesam kupio.

- u jednoj od uličica koje se odvajaju od Ulice srebra leži mrtva žena.Okolo, narod tog kvarta.

- svetlosti ispod svačijih nogu, kao gradovi koji leže nisko nanoćnom nebu. (I, oh, topla zečja krv koja natapa hladne šake PatereŠtuke.)

- ponosite kuće na Palatinu.- Mejtera Mermer se igra sa devojčicama, a Mejtera Metvica

priželjkuje da i ona to sme. (Stara Mejtera Ruža se moli sama, moli seScili Pržećoj, u svojoj palati ispod jezera Limna.)

- Perce pada, ne tako lagano kao što bi njegovo ime nagoveštvalo.Odgurnuo ga Rog. On, Perce, još nije opružen po blokovima odbrodskog kamena, koji se mrve, iako se smatralo da će brodski kamentrajati do kraja svitka.

- Viron, i jezero, usevi svenuli na njivama, smokva umire, nebootvoreno i prazno. Sve to, i još mnogo šta, divno i užasavajuće,krvavocrveno i živozeleno, žuto, plavo, belo i somotno crveno, sa

primesama drugih boja, pa i boja koje on nije nikada video.A ipak je sve to bilo beznačajno. Glasovi su bili važni. Samo ta dva

istovremena glasa (mada je on bio siguran da ih je bilo još, ali da ih nije


4/243

mogao čuti), a sve ostalo je bilo samo prazna priredba, koja mu je iznetapred vid jedino da bi on shvatio o čemu je reč, i raširena da bi on videokoliko je dragocena, iako se radi njenog blistavog satnog mehanizmamalčice poremetio; a on je taj koji mora izvršiti popravku, za to jerođen.

Ono preostalo je s vremena na vreme zaboravljao, a ponekad se,ipak, prisećao svega, svih grubih istina zaogrnutih novim izvesnostima;ali nikad nije zaboravljao glasove koji su bili zapravo jedan glas, i onošto su oni (taj jedan) rekli; nikad nije zaboravljao gorki nauk, mada jepokušao, jednom ili dvaput, da ga odgurne od sebe, da odgurne tesurove reči koje je morao slušati dok je Pero padao, jadni mali Pero, idok se vruća zečija krv slivala sa oltara, i dok su Prvi naseljenici ulaziliu kuće pripremljene za njih, u ovom dobro poznatom Vironu, i dok se

mrtva žena prividno pokretala zato što su dronjci na njoj lepršalipoduhvaćeni vrelim vetrom koji je obleteo pola svitka i koji je sve više

jačao i divljao dok se satni mehanizam, nijednog trenutka stvarnozaustavljen, opet počinjao okretati.

"Neće mi se dogoditi neuspeh", rekao je glasovima, ali je osećao dalaže, pa ipak je iskusio i odobravanje.

A onda.A onda...

Njegova levica se pokrenula i otela loptu Rogu iz prstiju.Patera Svila se munjevito okrenuo oko sebe. Crna lopta je poletela

kao crna ptica i projurila kroz obruč na suprotnom kraju igrališta.Tresnula je u pakleni kamen, što je bilo praćeno zadovoljavajućimtupim zvukom i praštanjem plavih varnica; odskočila, i proletela krozobruč ponovo, sada se krećući u suprotnom smeru.

Rog ga je pokušao zaustaviti, ali Patera Svila tako je naleteo nanjega, da je ovaj ostao opružen, na leđima; uhvatio je loptu ponovo, izakucao jednako uspešno - još dva prolaska kroz obruč. Monitor jezvonio svojom tronotnom himnom slave; na njegovom istrošenom,sivom licu ukazali su se brojevi koji su značili konačan rezultat: trinaest- dvanaest.

Trinaest - dvanaest nije loš rezultat, razmišljao je Patera Svila,uzimajući loptu od Pera i gurajući je u džep pantalona. Veći dečaci nećebiti mnogo razočarani, a manji će biti silno uzbuđeni.

Bar jedno od ta dva, naime ono o manjima, već se jasno videlo ičulo. Suzbio je impuls da ih stišava; čak je i podigao dvojicu najsitnijihna ramena. "Nazad na časove", proglasi on. "Svi vi, na časove. Maloračunanja će vam dobro doći. Pero, baci Vilusu moj peškir, molim te."


5/243

Pero, jedan od krupnijih među malim dečacima, posluša; a Vilus,koji je sedeo na njegovom desnom ramenu, uspe da uhvati peškir, ali nevešto.

"Patera", odvaži se Pero, "ti uvek govoriš da u svemu postoji nekinauk."

Svila klimnu glavom, otapka znoj sa lica i protrlja već raskuštranužutu kosu. Njega je dodirnuo jedan od bogova! I to, Izvanaš; taj,doduše, ne spada u Devetoro, ali je nesumnjivo ipak bog. To je, to jeprosvetljenje!

"Patera?""Slušam, Pero. Šta želiš da pitaš?" Ali prosvetljenje je za teodidakte,

a on nije takav svetac - nije jedna od onih veselo obojenih, zlatomkrunisanih figura u Spisima. Kako može sad da kaže ovoj dečici da je

usred njihove igre..."Onda, kakva je pouka iz ove naše igre, Patera?""Pouka je da treba izdržati do kraja", odgovori Svila, čije su misli i

sad bile okrenute Izvanaševom učenju. Jedna šarka na kapiji njihovogigrališta bila je polomljena; dečaci su morali da podignu kapiju i da jeponesu nazad, u zatvoren položaj. I ova druga, koja je pri tom okretanjuškripala, sigurno će se polomiti, uskoro, ako on ne preduzme nešto.Mnogi teodidakti nikad ne ispričaju. Tako je, bar, njemu rečeno, dok je

učio u sholi. Neki, opet, ispričaju tek na samrtnoj postelji; on je sada,prvi put, osetio da to razume.

"Mi smo izdržali do kraja", podseti ga Rog, "ali smo ipak izgubili.Veći si od mene. Veći si nego iko od nas."

Svila klimnu glavom i osmehnu se. "Nisam rekao da je jedini ciljpobeda."

Rog zausti da još nešto kaže, ali opet zatvori usta. Njegov pogled bio je zamišljen. Svila na kapiji spusti Zlatnokresta i Vilusa sa svojihramena i obrisa i telo od znoja, zatim uze svoju crnu tuniku sa eksera okoji ju je bio okačio. Ulica sunca pružala se uporedo sa suncem, što jenjeno ime i nagoveštavalo, i bila je, kao i obično u ovo doba, žarkovruća. On nevoljno navuče tuniku preko glave, osećajući miris svogznoja.

"Izgubili ste", reče Vilusu, čim je zagušljiva tunika legla na svojemesto, "kad vam je Rog oteo loptu. Odmah zatim, pobeda je pripala itebi, i celom našem timu. Šta si naučio iz toga?"

Mali Vilus nije odgovorio. Posle nekog vremena Pero, umesto njega,reče: "Da pobeda i poraz nisu sve."

Labavi, dugački, crni ogrtač dođe za tunikom i kao da se zatvori oko


6/243

njega. "To je dovoljno dobro", reče on Peru.Dok su petorica dečaka zatvarala kapiju igrališta iza njih, bleda i

veoma razlivena senka Letača jurnu duž Ulice sunca. Momci digošeljutite poglede ka Letaču, a neki od najmanjih počeše da pružaju rukeprema najbližim kamenicama, iako je Letač bio na visini tri ili četiri

puta većoj od najvišeg vironskog tornja.Svila je zastao, podigao glavu i zapiljio se u visinu. Bio je prepun

stare zavisti, ali se trudio da je suzbije. Da li mu je, među mirijadamaskačućih vizija, bio prikazan i neki Letač? Činilo mu se da jeste - alinjemu je pokazano i tako mnogo drugih stvari!

Nesrazmerno velika krila, tanka poput gaze, bila su gotovonevidljiva u bleštanju nezaklonjenog sunca, tako da se pričinjavalo daLetač leti bez ikakvih krila; videle su se njegove raširene ruke i

sastavljene noge, natprirodno crno obličje na podlozi od gorućeg zlata."Ako su Letači ljudska bića", reče Svila prekorno svojim

vaspitanicima, "onda je svakako zlo gađati ih kamenjem. Ako nisu,morate imati u vidu mogućnost da oni i u duhovnom svitku, kao i uovom temporalnom, zauzimaju neko mesto na većoj visini od nas." Kaoda se naknadno dosetio, on dodade: "Čak i ako nas uhode, u štasumnjam."

Da li su i Letači postigli prosvetljenje? Da li zato lete? Možda neki

bog ili boginja - to bi mogao biti Hieraks, možda, ili njegov otac, vladarneba, Pes - uči svoje miljenike umetnosti letenja?

Vrata palestre, uvijena i nagrizena dejstvom vremenskih prilika, nisumogla da se otvore sve dok Rog nije muški nalegao na kvaku. Svila je,kao i uvek, prvo isporučio Mejteri Mermer manje dečake. "Pobedilismo slavno", reče joj.

Ona odmahnu glavom, šaljivo glumeći zaprepašćenje. Njeno glatko,ovalno lice, uglačano do sjaja čestim trljanjem pomoću krpe za prašinu,odražavalo je sunčevu svetlost iz prozora. "Moje jadne devojčice su,avaj, potučene, Patera. Meni izgleda kao da velike devojčice MejtereNane postaju iz nedelje u nedelju i veće i brže. Zar se ne bi očekivalo današa Milostiva Molpa podari veću brzinu i mojim manjim curama? Ali,eto, čini se da neće."

"Dok one postanu brže, biće, možda, one te koje su velike.""Sigurno je to posredi, Patera. A ja ostajem mala devojčica, koristim

svaku priliku da odložim minuende i subtrahende koliko god jemoguće, uvek sam raspoložena za priču, a nikad za posao." MejteraMermer zaćuta. Njeni čelični prsti, već izlizani od rada, savijali su štapdužine jednog lakta, dok je pogledom proučavala Svilu. "Dobro da


7/243

paziš, ovog popodneva, ti, Patera. Sigurno si se već umorio, celo jutrose nešto mantaš tamo gore i igraš sa dečacima. Nemoj sad pasti skrova."

On se široko osmehnu. "Gotov sam sa opravkama za danas, Mejtera.Prineću žrtvu posle mantejona - privatno."

Stara sestra nagnula je svetlucavu glavu na jednu stranu, tako da jeizgledalo da je podigla jednu obrvu. "U tom slučaju, žalim što mojrazred neće učestvovati. Smatraš li da će Devetoro biti, bez nas,zadovolj nij i tvoj im j agnj etom?"

Za tren je Svila bio u iskušenju da joj ispriča sve, odmah. Umestotoga, on duboko udahnu, nasmeši se i zatvori vrata.

Veći dečaci su, gotovo svi, bili već otišli u sobu Mejtere Ruže. Svila jednim pogledom pusti i ostale. Međutim, Rog ostade. "Mogu li da

razgovaram sa tobom, Patera? Samo minut.""Ako jeste samo minut." Pošto dečko nije odgovorio, Svila nastavi:

"Kaži, Rože. Jesam li te faulirao? Ako jesam, izvinjavam se - svakakonije bilo namerno."

"Da li je..." Rog zamuče. Gledao je netremice u ispucale podnedaske.

"Pa, kaži. Ili me pitaj kad se budem vratio. To bi bilo bolje."Pogled visokog dečaka pređe na zid, koji je bio od blatnih cigala,

belo prekrečenih. "Patera, da li je istina da će srušiti našu palestru i tvojmantejon? I da ćeš morati da odeš na neko drugo mesto, ili da nećeš niimati gde? Moj tata je to čuo, juče. Je l' istina?"

"Nije."Rog podiže ka njemu pogled nove nade. Međutim, ovo jednostavno

poricanje ostavilo ga je bez ičeg što bi sad rekao."Naša palestra i naš mantejon biće ovde i sledeće godine, i one posle

nje, i one posle toga." Najednom svestan svog držanja, Svila stadeuspravnije, poravnavajući i ramena. "Da li je to dovoljno da te umiri?Možda ćemo biti i veći, i bolje poznati. Nadam se da hoćemo. Možda ćenam se opet obratiti neki bog ili boginja, kroz naš Sveti prozor, kao štonam se Pes obratio jednom, kad je Patera Štuka bio mlad - ne znam da liće to biti, ali se molim svaki dan da bude. Svejedno, kad ja budem starkao Patera Štuka, narod ovog dela grada imaće još i mantejon i palestru.Ne sumnjaj u to ni za tren."

"Htedoh reći..."Svila klimnu glavom. "Tvoje oči su to već rekle. Hvala, Rože. Hvala

ti. Znam da te mogu pozvati ako se ikad nađem u nevolji, i znam da ćešti učiniti sve što možeš, ne pitajući za cenu. Ali, Rože..."


8/243

"Da, Patera?""Znao sam sve to i ranije."Visoki dečak klimnu glavom. "Tako isto misle i svi drugi klinci,

Patera. Ima ih bar dvadesetak za koje znam da se u njih možemopouzdati. Ima ih možda i više."

Sad je Rog stajao uspravno kao gardista na paradi. Svila, sa malimšokom uviđanja, shvati da je ta neuobičajena uspravnost samo imitacijanjegove, i da Rogove bistre tamne oči nisu mnogo ispod njegovih.

"A posle toga", nastavi Rog, "biće i drugih. Doći će novi dečaci,novi ljudi."

Svila opet klimnu glavom, sumorno pomišljajući da je ovaj Rog većsada, u svim važnim aspektima, odrastao čovek, štaviše čovek bolješkolovan od većine drugih.

"I ne želim da misliš da se ljutim, Patera, zbog onog kako si meoborio. Jesi me žestoko tresnuo, ali, to i jeste ono zabavno u igri."

Svila odmahnu glavom. "Ne, to je samo ono uobičajeno u igri.Zabavno je kad neko manji prevrne nekog većeg."

"Bio si njihov najbolji igrač, Patera. Ne bi bilo fer prema njima da siigrao ispod svojih maksimalnih mogućnosti." Horn pogleda prekoramena, ka otvorenim vratima Mejtere Ruže. "Moram sad ići. Hvala,Patera."

U Spisima je postojao jedan red teksta primenljiv na igru i na poukekoje igra donosi - a koje su važnije, pomisli Svila, od svih što ihMejtera Ruža može dati; ali Rog je već bio na domak vrata. Svilapromrmlja za njegovim leđima: "Ljudi prave terazije, ali bogovi duvajuna lakši tas."

Uzdahnuo je posle te poslednje reči, znajući da je citat došao sekundprekasno, i da je Rog, takođe, u zakašnjenju; da će sad kazati MejteriRuži da ga je on, Patera, zadržao; i da će ga Ruža svejedno kazniti, netrudeći se da dozna da li je to istina.

Svila se okrete. Nije imalo svrhe ostajati i slušati to; a ako bipokušao da interveniše, Rog bi prošao još mnogo gore. Kako je mogućeda se Izvanaš opredelio za jednog tako spetljanog čoveka? Zar jemoguće da bogovi sami ne znaju koliko je on slab i glup?

Možda samo neki od njih ne znaju?

Zarđala mantejonska kutija za novac bila je prazna, to je on znao;ipak, mora imati žrtvu, i to finu. Roditelji nekog učenika mogli bi mupozajmiti pet, možda i deset bita; poniženje što mora od takosiromašnih ljudi da moljaka za pozajmicu svakako bi delovalo poučno


9/243

na njega. Odlučnost da ovako postupi trajala je sve dok se borio savratima palestre; a kad je uspeo da ih zatvori i kad se okrenuo izakoračio prema pijaci, tu odlučnost odneše suze, više nego jasnozamišljene, dece koja bi ostala bez svoje uobičajene večere od mleka ibajatog hleba. Ne. Prodavci će morati da mu daju na veresiju.

Moraće. Da li je on ikada ponudio ijednu žrtvu, makar i najmanju,Onome Izvan? Nikad! Ni jednu jedinu u celom svom životu. Pa ipak,Izvanaš j e sada pružio neograničenu veresiju njemu, na osnovu zaslugaPatere Štuke. Ili se, bar, može i tako gledati na stvar. Možda je tonajbolje tumačenje. U svakom slučaju, on nikad neće moći da se odužiIzvanašu za toliko znanje i toliku čast, ma koliko se dugo i napornotrudio. Pa, onda, nije ni čudo...

Sviline misli letele su napred, a dugačke noge sevale sve brže i brže.

Prodavci ne daju nikad nikome veresiju, nijednu paricu. To je tako.Ni augurima; svakako neće dati jednome auguru čiji mantejon stoji unajsiromašnijem delu grada. Međutim, Izvanašu ne smeju ništa daodbiju. Dakle, moraće. Ali on, Svila, moraće čvrsto da postupi s njima,izuzetno čvrsto. Da ih podseti da Izvanaš već smatra da su oni poslednjimeđu ljudima: prema Spisima, on je jednom prilikom poseo jednogprosvećenog, bogatog čoveka i svojeručno istukao nekoliko trgovaca.Iako se Devetoro mogu s razlogom pohvaliti da...

Crna civilna letelica nailazila je Ulicom sunca, urlajući, rasterujućipešake, zaobilazeći klimava zaprežna kola i strpljive sive magarce,podižući svojim vazdušnim turbinama zagušljive oblake vruće, žuteprašine.

"Ej, ti! Augure!"Letelica se zaustavila i spustila na izrovanu ulicu; njeno urlanje se

stišavalo ka žalosnom cviljenju. Jedan krupan, mesnat čovekbogataškog izgleda stajao je na putničkom mestu i mahao štapom zapešačenje.

Svila povika: "Obraćate se meni, gospodine?"Čovek bogataškog izgleda nestrpljivo mahnu rukom. "Hodi ovamo.""To i nameravam", rerče mu Svila. Mrtav pas koji je trunuo u

slivniku nalagao je da bude prekoračen dugačkim korakom; to jepodiglo oblak debelih muva sa plavim leđima. "Bilo bi više po bon-tonuda kažete Patera, gospodine, ali ja na to neću obraćati pažnju. Možeteme i augurom zvati, ako želite. Jer Vi ste meni potrebni, vidite. Veomapotrebni. Jedan bog Vas je poslao meni."

Sad je bogatun izgledao bar onoliko iznenađen, ako ne i više, kaoRog kad ga je Svila oborio.


10/243

"Potrebne su mi dve - ne, tri karte", nastavi Svila. "Tri karte, ili više.Potrebne su mi odmah, za jednu svetu svrhu. Vi ih možete lako dati, abogovi će se osmehnuti na vas. Dajte, molim."

Čovek prosperitetnog izgleda otapka mlaziće znoja sa čela velikommaramicom boje breskve koja je slala nekakav prejak miris u bitku

protiv uličnih smradova. "Pa, ja sam mislio da vama, augurima, vašeUdruženje ne dopušta da se bavite ovakvim stvarima, Patera."

"Da prosimo? Ne. Potpuno ste u pravu, gospodine. Pa ipak, eno po jedan prosjak na svakom uglu - sigurno znate šta oni pričaju, ali touopšte nije ono što vam ja govorim. Nisam gladan, nemam pregladneludecu. Ne treba mi Vaš novac za mene lično, nego za jednog boga, i toIzvanaša. Krupna je greška ograničiti obožavanje samo na Devetoro,

jer, ja... Nije bitno. Izvanaš mora dobiti od mene, pre zasenčenja sunca,

prikladnu ponudu. To je krajnje važno. Vi ćete svakako pridobitinjegovu naklonost tako što ćete dati pare za žrtvu."

"Ja sam hteo..." poče čovek koji je delovao kao bogataš.Svila diže šaku. "Ne! Novac - najmanje tri karte, odmah. Ponudio

sam Vam izvrsnu priliku da steknete njegovu naklonost. To ste, evo,već izgubili, ali još i sad možete izbeći njegovo nezadovolj stvo, alisamo ako budete delali bez daljeg odugovlačenja. Za Vaše sopstvenodobro, dajte mi tri karte odmah!" Svila koraknu bliže, pomno ispitujući

zadriglo, znojavo lice tog čoveka. "Strašne stvari Vam se mogudogoditi. Užasne!"

Prosperitetni poseže rukom ka novčaniku, govoreći: "Ugledangrađanin ne treba nikad da zaustavi svoju letelicu u ovom kvartu grada.Ja sam naprosto..."

"Ako ste vlasnik ovog letećeg vozila, Vi možete lako izdvojiti trikarte. Ponudiću i molitvu za Vas - mnoge molitve, tako da biste mogli,

jednog dana, da se domognete..." Svila zadrhta.Vozač potmulo odbrusi: "E, aj zaćuti, jeote, i pusti Krva da govori,

koljaču, bre." Onda reče svome gazdi: "Da povezem i njega, Džefe?"Čovek sa imenom 'Krv' odmahnu glavom. Već je odbrojao tri karte i

sad ih je držao raspoređene u lepezu; pet-šest odrpanaca stadošenedaleko od Svile i zablenuše se u svetlucanje zlata. "Tri karte kažeš daželiš, Patera. Evo ih. Prosvetljenje? Jesi li hteo da kažeš da bi mi bogovimogli omogućiti da se domognem prosvetljenja? Ko o čemu, vi prorocio tome. Al' mene baš briga za prosvetljenje. Trebaju mi nekeinformacije. Ti reci meni ono što ja želim znati, pa ti dajem sve tri.Vidiš ih? Onda možeš da prineseš tu divnu žrtvu natenane ili uradiš štagod drugo hoćeš s tim parama. A? Slažeš se?"


11/243

"Ne znaš šta rizikuješ. Kad bi znao..."Krv prezrivo frknu. "Znam da nijedan bog nije došao ni na jedan

prozor u ovom gradu još od vremena kad sam ja bio mlad, Patera, bezobzira na to šta vi kasapi cvilite i zavijate. Više ništa i nije potrebno daznam. Ima jedan mantejon u ovoj ulici, tačno? Na mestu gde Ulica

srebra ulazi, pod nekim uglom, u nju? Nikad nisam bio u tom delu ovogkvarta, ali, pitao sam, i tako su mi rekli."

Svila klimnu glavom. "Ja sam augur tamo.""Znači, matori oteg'o papke, a?""Patera Štuka?" Svila iscrta znak sabiranja u vazduhu. "Da. Patera

Štuka je već više od godinu dana kod bogova. Da li si ga poznavao?"Prenebregavši ovo pitanje, Krv klimnu glavom, sam za sebe. "Otiš'o

u Glavni procesor, a-ha-ha? Dobro, Patera. Nisam ja neki religiozan,

niti glumim da jesam. Ali sam obećao mom - hm, jednoj osobi - da ćuotići u taj tvoj mantejon i izgovoriti nekoliko molitava za nju. Prineću jai žrtvu, znaš. Zato što znam da će me ona pitati da li sam to učinio. To ti

je preko, i iznad, ove tri karte ovde. E, sad. Ima li tamo nekog da mepusti unutra?"

Svila opet klimnu glavom. "Mejtera Mermer ili Mejtera Nana će tosa oduševljenjem učiniti, siguran sam. Naći ćeš obe u palestri, s drugestrane našeg igrališta." Svila zaćuta, zamišljen. "Mejtera Nana je

pomalo stidljiva, mada je sa decom divna. Možda je bolje da pitaš zaMejteru Mermer, koja će biti u prvoj sobi s tvoje desne strane. Ona bimogla poveriti jednoj od starijih devojčica rukovođenje ženskimodeljenjem, taj sat ili duže, rekao bih."

Krv sklopi lepezu od karata, kao da će ih sledećeg trenutka dati Svili."Ne oduševljavaju me mnogo ti hemijski ljudi, Patera. Neko mi je rekaoda imate Mejteru Ružu. Možda bih mogao dobiti nju, ako je još tu?"

"Oh, da." Svila se nadao da mu se u glasu neće odraziti pometenostkoju je osećao kad god je razmišljao o Mejteri Ruži. "Ali ona je uodmaklim godinama, gospodine, i mi se trudimo da poštedimo njene

jadne noge koliko god možemo. Siguran sam da će Mejtera Mermerobaviti posao na sasvim zadovoljavajući način."

"Nema sumnje da hoće." Krv još jednom prebroja svoje karte;njegove usne su se pokretale, a debeli prsti sa mnoštvom prstenja kao danisu nikako hteli da se rastanu od tananih, sjajnih pravougaonika."Maločas htede nešto da mi kažeš o prosvetljenju, Patera. Pomenuo si ida ćeš se moliti za mene."

"Jesam", reče Svila žustro, "a to sam i mislio. Moliću se."Krv se nasmeja. "Nemoj se mučiti oko toga. Ali radoznao sam, a


12/243

osim toga nikad nisam imao prilike da pitam nekoga od vas o tome. Zarnije prosvetljenje manje-više isto što i posednutost duhovima?"

"Ne baš, gospodine." Svila poče grickati donju usnu. "Znaš,gospodine, u sholi smo učili jednostavne, prijatne odgovore na svatakva pitanja. Morali smo ih recitovati da bismo položili ispit, a ja sam

sad u iskušenju da ih recitujem tebi. Ali te dve konkretnosti -prosvetljenje, hoću reći, i posednutost - uopšte nisu jednostavne stvari.Ili, bar, prosvetljenje nije. Ja o posednutosti ne znam mnogo; neki odnajcenjenijih hierologa veruju da ona postoji samo potencijalno i da senikad ne ostvaruje."

"Bog, navodno, navuče čoveka na sebe, kao tuniku - tako se priča.Pošto to i neki ljudi mogu, što ne bi i bog?" Gledajući Svilin izraz lica,Krv se još jednom nasmeja. "Ne veruješ ti meni, a, Patera?"

Svila reče: "Nikad nisam čuo za takve ljude, gospodine. Neću reći daoni ne postoje, zato što vi tvrdite da postoje, iako se čini da je tonemoguće."

"Još si ti mlad, Patera. Ako si voljan da izbegneš mnogo grešaka, nezaboravi to." Krv pogleda svog vozača postrance. "Pazi da mi neko odovih lešinara ne pipa vozilo, Grisone."

"Prosvetljenje..." reče Svila. Gladio se šakom po vilici, prisećajućise.

"Meni se čini da bi to trebalo biti lako. Odjednom znaš mnoge stvarikoje ranije nisi znao, zar ne?" Krv zastade, gledajući Svilino lice."Stvari koje ne umeš objasniti ili ti nije dozvoljeno da ih objasniš?"

Prođe patrola Garde. Svakom je bila puška o ramenu, a leva šaka nabalčaku mača. Jedan pozdravi Krva tako što vrhovima prstiju dotačeštitnik svoje veselozelene kape.

"Teško je to objasniti", reče Svila. "U posednutosti čovek uvek naučinešto, dobro ili rđavo. Tako su, bar, nama govorili na nastavi, mada jane verujem... U prosvetljenju, događa se mnogo više. Najviše štoteodidakt može podneti, rekao bih."

"To se desilo i tebi", reče Krv tiho. "Mnogi od vas kažu da su todoživeli, ali ti to tvrdiš iskreno. Doživeo si, ili veruješ da si doživeo,prosvetljenje. Misliš da je to stvarno."

Svila načini jedan korak nazad i nalete na nekog od radoznalaca kojisu stajali unaokolo. "Nisam nazvao sebe prosvetljenim, gospodine."

"Nije ni bilo potrebno. Slušao sam te. E sad slušaj ti mene. Ne dajem ja ove tri karte tebi, ni za tvoje sveto prinošenje žrtve, nizašta. Ja tebiplaćam da mi odgovoriš na neka pitanja, a ovo je poslednje. Hoću da mikažeš - ovog trenutka - šta je prosvetljenje, kad si ga doživeo i zašto si


13/243

ga doživeo. Evo ih." On opet podiže tri karte. "Reci mi, Patera, i tvojesu."

Silk razmisli, pa ih istrže iz Krvove ruke. "Neka bude kako si rekao.Prosvetljenje znači da razumeš sve na onaj način kako to razume i bogkoji ti prosvetljenje daje. Ko si i ko su, zapravo, svi ostali. Sve ono što

si mislio da razumeš, sad sagledaš sa potpunom jasnoćom, sve u tom jednom trenu, i onda uvidiš da do tada nisi, zapravo, razumeo ništa."

Gledaoci su se domunđavali. Neki su pokazivali prstom ka Svili.Jedan mahnu čoveku koji je u blizini teglio ručna kolica za prodaju robei ovaj stade.

"Samo u jednom trenu", reče Krv."Da, samo u jednom trenu. Ali uspomena ostane, tako da znaš da si

znao." Tri karte i dalje su mu se nalazile u podignutoj ruci; najednom

pomisli da će mu ih oteti neko iz te dronjave gomile oko njega i glatkouvuče ruku u džep.

"A kad se to tebi dogodilo? Prošle nedelje? Prošle godine?"Svila odmahnu glavom, pa diže pogled ka suncu. Vide kako tanka

crna linija zastora dotiče sunce, upravo u tom trenutku. "Danas. Premanje od jednog sata. Lopta je - igrao sam sa dečacima, imali smoutakmicu..."

Krv odmahnu rukom, odbacujući tu utakmicu.

"Tad se dogodilo. Činilo mi se da se sve zaustavilo. Zaista ne mogureći da li je to trajalo jedan tren, ili dan, ili godinu, ili ma koje drugorazdoblje - i ne verujem da bi ijedna takva procena o trajanju bila tačna.Možda njega zato zovu Izvanaš: zato što on stoji izvan vremena, uvek."

"A-ha." Krv dade Svili jedan znak naklonosti, osmeh, ali ne bezgunđanja. "Siguran sam da je sve to dim. Nekakvo sanjarenje. Alimoram priznati da je zanimljiv dim, kad ti pričaš. Nikad ranije nisamčuo tako nešto."

"Nije bilo baš ono što nas uče u sholi", priznade Svila, "ali jaosećam, u srcu da je bilo istinito." Oklevao je. "Hoću reći, ono što mi jepokazano, bilo je istinito. Naime, prikazan mi je deo jedne beskrajnepanorame prepune raznih stvari. On je u svakom smislu izvan našegsvitka, ali je i unutra, sa nama, u isto vreme. Mislim da su svi drugibogovi samo unutra, ma koliko veličanstveno nama izgledali."

Krv slegnu ramenima. Pogled mu je lutao ka publici u dronjcima."Heh, bar ovi ti veruju. Ali pošto smo mi samo unutra, šta nas briga ako

je on i napolju, a, Patera?""Možda nam nije svejedno ili nam neće biti svejedno jednog dana. O

tome još nisam ni počeo da razmišljam." Svila opet diže pogled: zlatni


14/243

drum sunca, opružen preko neba, već je bio primetno uži. "Možda će tobiti najvažnija stvar u svitku. Mislim da hoće."

"Ne vidim kako bi.""Moraćeš da sačekaš pa da vidiš, sine moj - a moraću i ja." Svila još

jednom zadrhta kao od hladnoće. "Hteo si da znaš zašto sam dobio taj

blagoslov, zar ne? To je bilo tvoje poslednje pitanje: zašto bi se neštotako ogromno dogodilo nekome tako beznačajnom kao što sam ja. To sipitao?"

"Da, ako taj tvoj bog dopušta da ikome to kažeš."Krv se iscerio, pokazujući krive zube koji su odavno izgubili

normalnu boju; a Svila, iznenada, bez i trunčice svoje volje, vide predsobom, mnogo jasnije nego što je ikad video ovoga u letelici, jednogdrugog Krva, gladnog i uplašenog mladića, punog podmuklih planova,

koji je pre jednog pokolenja bio Krv."I uz to, ako ti ne cvikaš, Patera.""Cvikaš?""Ako nemaš ništa protiv. Ako nemaš utisak da ćeš time prekršiti

njegova pravila.""A, tako." Svila pročisti grlo. "Ne protivim se ja, ali, isto tako, i

nemam naročito dobar odgovor. Zato sam ti oteo tri karte iz ruke i zatosu mi i potrebne - to je bar deo razloga. Možda je naprosto posredi to da

on ima nekakav zadatak za mene. Ima; znam; i nadam se da je to celoobjašnjenje. Opet, pomislio sam da on možda želi da me uništi, pasmatra da mi duguje prosvetljenje pre nego što udari. Ne znam."

Krv se sruči nazad u plišano sedište za putnika, opet tapkajućimirišljavom maramicom lice i vrat. "Hvala, Patera. Sad smo seporavnali. Ideš na pijacu?"

"Idem. Da mu kupim finu žrtvu, pomoću ove tri karte koje si midao."

"Platio. Ja ću otići iz tvog mantejona pre nego što se ti tamo vratiš,Patera. Bar se tako nadam. Diži krov, Grisone."

Svila uzviknu: "Čekaj!"Krv ustade, iznenađen. Šta je, Patera? Nema frke, nadam se?""Slagao sam te, sine moj - ili sam te naveo na pogrešne zaključke,

nehotice. On, Izvanaš, rekao mi je zašto, a ja sam se pre nekolikominuta, u razgovoru sa jednim dečakom koji se zove Rog i koji jestudent u našoj palestri, toga setio." Svila priđe bliže, tako da je sadpiljio u Krva preko ruba napola podignutog krova letelice. "Zbogaugura koji je držao naš mantejon kad sam ja došao. Taj se zvao PateraŠtuka. Veoma dobar i veoma pobožan čovek."


15/243

"Kazao si da je umro.""Jeste. Jeste, umro je. Ali se molio pre smrti, molio se, iz nekog

razloga, baš Izvanašu. Čuli su ga. Njegova molitva je uslišena. Sve je tomeni objašnjeno, a sad sam dužan da objasnim ja tebi, jer je to deo našepogodbe."

"Pa onda bi i trebalo da mi bude objašnjeno. Ali što brže možeš.""U svojim molitvama tražio je pomoć." Svila provuče prste kroz

nemarnu hrpu kose boje slame. "Kad se mi... kad se neko moli Izvanašuza pomoć, on i pošalje pomoć."

"Lepo od njega.""Ali ne uvek - ne, niti često - onakva pomoć kakvu želimo ili

očekujemo. Patera Štuka, taj dobri starac, molio se predano. A ja sam tapomoć..."

"Teraj, Grisone."U vozilu zagrmeše naprave za potiskivanje vazduha. Krvova crna

letilica se uzdiže nelagodno, prvo zadnjim delom; ljuljanje je bilozabrinj avajuće j ako.

"...ta pomoć koju je Izvanaš poslao njemu, u svrhu spasavanjamantejona i palestre", dovrši Svila. Uzmače jedan korak i zakašlja se, uoblacima prašine koji su se brzo raskrupnjavali. Napola samome sebi, anapola gomili koja je klečala oko njega, on još reče: "Ja ne mogu

očekivati pomoć od njega, jer, ja sam ta pomoć."Ako je iko od njih razumeo, to ni po čemu nije bilo očigledno.

Kašljući još, on iscrta znak sabiranja i promrmlja kratku formulublagoslova, koju poče 'najsvetijim imenom Pesa, oca božjeg', a završipominjanjem 'Pesovog najstarijeg deteta, Scile, pokroviteljke ovogmesta, našeg svetog grada Virona'.

Približavajući se pijaci, Svila je razmišljao o ovom slučajnomsusretu sa bogatašem u lebdilici. Krv; tako ga je zvao njegov vozač. Trikarte, to je bio daleko, daleko previsok honorar za odgovore nanekoliko jednostavnih pitanja; osim toga, augurima se i ne plaća, negočovek, ako oseća naročitu zahvalnost, eventualno može dati neki prilog.Tri cele karte; jesu li još tu?

Zavuče ruku u džep. Prsti naiđoše na glatku, elastičnu površinulopte. On je izvuče, a sa njom, nehotice, i jednu kartu, koja sevnu nasuncu i pade pred njegove noge.

Isto onako munjevito kako je oteo loptu od Roga, on sad dograbikartu. Ovo je rđav kvart, podseti on sebe, iako u njemu živi tako velikibroj dobrih ljudi. Kad nema zakona, i dobri ljudi kradu: njihova


16/243

imovina iščezava, pa zato oni nemaju drugog izlaza nego da i samiukradu od nekoga. Šta bi mislila njegova majka da je doživela da vidigde ga je Udruženje uputilo na rad? Umrla je tokom njegove poslednjegodine u sholi, još verujući da će on biti raspoređen u neki od bogatihmantejona na Palatinu i da će jednog dana postati Prvi govornik.

"Ti tako lepo izgledaš", govorila je, propinjući se na prste da zagladinjegovu buntovnu kosu. "Tako si visok! O, Svilo, sine moj! Moj dragi,dragi sine!"

(A on se sagnuo da bi ga ona mogla poljubiti.)Sine moj. Njega su učili da se tako obraća običnim ljudima, ne-

sveštenicima; čak i onima koji su trostruko stariji od njega. Izuzetak suipak bili ljudi na vrlo visokim položajima u društvu; ali takvi su,najčešće, imali neku titulu koja se mogla elegantno upotrebiti kao

zamena, na primer - pukovnik, komisionar, ili čak savetnik, iako Svilanikad nije sreo nikog od takvih, niti imao mogućnost da ih u ovom delugrada ikada sretne. Video je, međutim, zidni plakat sa zgodnim licemsavetnika Lorisa, koji je bio sekretar Ajuntamientoa; ali su te crte licabile donekle oštećene, jer je neki vandal nožem jedanput zasekao inekoliko puta ubo taj poster. Svila najednom oseti zadovoljstvo što ječlan Udruženja, a ne političar, iako je majka prvenstveno želela da se onposveti politici. Niko, valjda, ne bi sekao i bušio portret Njegove

svetosti, Prvog govornika.On baci loptu u desnu ruku, a levu zavuče u džep. Tu su kartice:

jedna, druga, treća. Mnogo koji stanovnik ovog kvarta rmbaće oddizanja zastora pa sve do mraka - nosiće cigle, slagaće sanduke jedan nadrugi, klaće životinje, tegliće kao marva, trčkaraće pod teškimnosiljkama bogataša, čistiće metlom i krpom - za platu od tri kartegodišnje. Njegova majka dobijala je šest - dovoljno da jedna žena i

jedno dete žive pristojno - od nekog fonda u banci; ali taj fond nikadnije objasnila, a sa njenom smrću i fond se ugasio. Ona ne bi bila srećnakad bi ga sad videla u ovom kvartu, kako pešači ulicom siromašan kao iveliki deo ovdašnjeg naroda. Ali ona u svakom slučaju nikada nije bilasrećna. Njene krupne, tamne oči bile su često blistave od suza čiji uzroknije bio finansijski, nego neki tajanstveniji; njeno maleno telo potresalisu jecaji, koje on, Svila, nikako nije mogao ublažiti.

("O, Svilo! Jadni moj dečko! Sine moj!")On je ovome Krvu govorio prvo gospodine, a kasnije sine moj, a da

maltene nije ni primetio prelaz sa jednog na drugo. Ali, zašto?Gospodine - zato što je doleteo takvim vozilom, jasna stvar; samonajbogatiji ljudi mogu sebi priuštiti da budu vlasnici letelica. Posle, sine


17/243

moj. "Znači, matori oteg'o papke, a?... Šta nas briga ako je i onnapolju?... Lepo od njega." Krvov izbor reči i fraza i njegov malteneotvoreni prezir prema bogovima, nisu bili u skladu sa letelicom; govorio

je bolje, daleko bolje nego većina ljudi u ovom kvartu Virona, ali nipribližno ne kao povlašćeni, dobro vaspitani čovek koga bi Svila

očekivao da vidi u privatnoj letelici.On slegnu ramenima i izvuče tri karte iz džepa.Uvek je postojala mogućnost, i to znatna, da karta (a još pre bit, koji

je delić karte) bude falsifikovana. Čak je postojala mogućnost, kojuSvila priznade sebi, da ovaj čovek bogataškog izgleda ima u svojojkutijici za karte posebno mesto za lažne. Ali činilo se da su ove triprave: pravugaonici oštrih ivica, dimenzija dva sa tri palca, sakomplikovanim zlatnim lavirintima koji su zaštićeni prelivom od neke

izuzetne materije, praktično neuništive ali ipak gotovo nevidljive.Govorilo se da ako su zlatne šare na bilo koje dve karte podudarne,onda bar jedna od tih karata mora biti krivotvorena. Svila zastade da ihuporedi, a onda odmahnu glavom i produži sa jednakom hitnjom kapijaci. Ako su ove karte dovoljno dobre da prevare prodavce životinja,onda ništa drugo nije važno, mada će on biti lopov. U tom slučaju:molitva Tenebrozu Tartarusu, starijem Pesovom sinu, zastrašujućembogu noći i lopova.

Mejtera Mermer sedela je iza svih svojih učenica i gledala. Bejaše, jednom, jedno doba kad je stajala. Isto tako, bejaše i doba kad su njeneučenice mukotrpno radile sa tastaturom kompjutera, a ne sa kamenimtablicama i kredom. A danas, evo, u godini... koja god bila, koja god...

Nije uspela da pozove svoju hronološku funkciju. Pokuša da sepriseti kad joj se to poslednji put desilo.

Mejtera Mermer je u svakom trenutku mogla pozvati potpuni spisaksvojih neupotrebljivih ili defektnih komponenti, ali već pet ili pedesetgodina nije to učinila. Zašto i čemu? Zašto bi ona - a zašto bi iko? ikad?- još uvećavala količinu jada koju su bogovi odlučili da joj dodele? Nisuli oni dovoljno svirepi, gluvi za njene molitve već toliko godina, tolikodecenija i dana i uspavanih, napola zaustavljenih sati? Pes, veliki Pes,on je i bog mehanizama, kao i mnogo čega drugog. Možda je previšezauzet da bi nju primetio.

Dočarala je sebi sliku: Pes stoji u njihovom mantejonu. Visok kaotalus, udovi glatki, izvajani od nekog belog kamena koji ima finiju,sitniju građu nego brodski kamen - oči su mu smrtno ozbiljne, ali ništane vide. Plemenito čelo. Smiluj se meni, Pes, molila se ona. Smiluj semeni, smrtnoj devojci koja te sada doziva, ali će uskoro prestati,


18/243

zauvek.Desna noga joj već godinama postaje sve ukočenija, a povremeno joj

se činilo da i kad sedi ovako mirno...Dečji glas: "Zaspala je!"...da i kad sedi ovako mirno kao sad i gleda decu gde pišu

'devetnaest manje dvadeset devet' i dobijaju devet, ili 'sedamnaest višesedam' i dobiju dvadeset tri - da i kad sedi ovako mirno kao sad, a vid

joj više nije onako oštar kao nekad, iako i sad vidi krivudave kredastebrojeve na kamenim tablama, ako pišu krupno, a sva deca tih godinapišu krupno, iako imaju bolji vid nego ona...

Da, da, da joj preti pregrevanje, stalno, još veće, bar kad je vrućina.Pese, veliki Pese, bože neba, sunca i oluje, daj sneg! Hladan vetar daj!

Vidi kakvo leto, beskrajno, nema snega, nema jesenjih kiša, a već im

prolazi sezona, već smo maltene u dobu snega, a snega nema. Vrućina,prašina, oblaci svi prazni, žute maglice. Pa o čemu razmišlja taj Pes,Gospod Pes, muž žitorodne Ehidne i otac sedmoro?

Jedna devojčica: "Zaspala je, gledajte!"Druga: "Ja mislila oni ne spavaju."Neko kuca na vrata palestre, ona vrata sa Ulice sunca."Ja ću!" Bio je to Zlatoglavin glas."Ne, ja ću!" Ratelin.

Mirisni, beli cvetovi i oštri, beli zubi. Mejtera Mermer se udubi umeditaciju o imenima. Cvetovi, ili bar nekakve biljke, za biološkedevojčice. Životinje i životinjski proizvodi za biološke dečake. Metaliili razne vrste kamena, za nas.

Obe u glas: "Pusti mene!"Nj eno staro ime bilo je...Njeno staro ime... bilo je...Tresak. Oborile stolicu. Mejtera Mermer ustade kruto, držeći se

jednom rukom za prozorski okvir. "Ovog trenutka da ste prestale stime!"

Mogla je u svakom trenutku pozvati kompletan spisak svojihneupotrebljivih i defektnih komponenti, ali se već oko stotinu godinanije odlučila da to učini. Međutim, s vremena na vreme, uglavnom kad

je kenoba ležala na noćnoj strani, izvan svetlosti dugog sunca, ta lista jeiskrsavala u njenoj svesti sama od sebe, nepozvana.

"Akvifolija! Razdvoj te dve, dok se ja ne naljutim!"Mejtera Mermer je pamtila i kratko sunce: disk narandžaste vatre.

Činilo joj se da se glavna prednost tog starog sunca očitovala u tome dase pod njegovim zracima nikad nijedna lista i nijedan ekranski meni


19/243

nisu pojavljivali nepozvani.Obe uglas: "Sestro, htela sam...""E pa neće nijedna od vas dve", odvrati im Mejtera Mermer.Još jedno kucanje, preglasno za čukljeve od kosti i kože. Mora ona, i

mora da požuri, inače bi moglo da se desi da Mejtera Ruža pođe da

otvori vrata, a to bi onda bio povod za žalbe koje bi potrajale duže negosneg. Ako uopšte dođe taj sneg, već jednom.

"Idem ja sama. Češljo, ti upravljaš odeljenjem dok se ne vratim.Postaraj se da svako radi svoj posao. Svako, bez izuzetka." Da bizavršnim rečima dala veću težinu, Mejtera Mermer sačeka najduže što

je smela. "Očekivaću da imenuješ one koje su se rđavo ponašale."Jedan dobar korak ka vratima. U njenoj desnoj nozi postoji taj

aktivator koji hoće da se zaglavi ako ostane sasvim neupotrebljen sat ili

više vremena; ali sad kao da radi maltene dobro. Još jedan korak. Evo, jo š jedan. Dobro je, dobro je! Pese, hvala ti.

Pređe u hodnik, stade da oslušne nema li odmah nekog nereda uučionici, pa othrama hodnikom do ulaznih vrata.

Neki krupan, mesnat čovek bogataškog izgleda, visok maltene kaoPatera Svila; taj je lupao po drvenim pločama ulaznih vrata, i toizrezbarenom ručkom svog štapa za šetnju.

"Neka ti svaki bog bude naklonjen jutros", reče Mejtera Mermer.

"Kako ti mogu biti na usluzi?""Zovem se Krv", reče taj čovek. "Razgledam imanje. Već sam video

bašte i to sve, ali zgrade su zaključane. Želeo bih da me provedeš kroznjih, a i ovu da mi pokažeš."

"U našu kenobu ne mogu te pustiti nikako", reče Mejtera Mermerčvrsto. "U stambeni deo ne možeš sam. Rado ću ti pokazati našmantejon i našu palestru - ako imaš opravdan razlog za svoju želju da ihrazgledaš."

Krvovo lice postade još crvenije. "Proveravam u kakvom su stanjuzgrade. Koliko sam ja spolja video, na svima njima mora dosta da seradi."

Mejtera Mermer klimnu glavom. "Bojim se da je to sasvim tačno,mada mi ovde činimo sve što možemo. Patera Svila je opravljao krovmantejona. To je bilo najhitnije. Da li je istina..."

Krv je prekide. "Kenoba - to vam je ona kao kućica koja izlazi naUlicu srebra?"

Ona klimnu glavom."Stambeni deo, to vam je ono gde se sastavljaju Ulica srebra i Ulica

sunca? Mala, sa tri ugla, u zapadnom delu bašte?"


20/243

"Tako je. Da li je, dakle, istina da će čitavo ovo imanje biti prodato?To su neka deca govorila."

Krv je pogleda ispitivački. "Da li je Mejtera Ruža čula za to?""Pretpostavljam da je čula takva govorkanja, ako to pitaš. Nisam s

njom razgovarala o tome."

Krv klimnu glavom; bilo je to sasvim malo naginjanje glave napred,koje verovatno ni sam nije primetio. "Nisam rek'o onom vašemkasapinu sa glavom k'o kučina. Izgledao je kao neko ko bi mog'o dapravi probleme. Ali ti reci Mejteri Ruži da su govorkanja istinita, jesičula? Reci joj da je već prodato, sestro. Prodato meni."

Pre nego što sneg poleti, nas ovde neće biti, pomisli MejteraMermer, čuvši budućnost, svoju i svih njih, u Krvovom tonu. Otići prezime. Nastaniti se na nekom drugom mestu, gde će Ulica sunca biti

samo uspomena.Blagosloveni sneg, da ohladi njene butine; ona dočara sebi sliku

kako sedi nepomična, a u krilu joj leži nanos svežeg, tek napadalogsnega.

Krv reče: "I reci joj moje ime."


21/243

2. ŽRTVA

Kao i svakog dana osim scildanima, na pijaci je bio opšti krkljanac, ito 'od podne pa dok sunce ne bude najtanje što biti može'. Ovde je bioizložen na prodaju ili trampu svaki proizvod vironskih njiva i bašta:

jam, strelasti koren i brdski krompiri; crni luk, ljutika, praziluk;bundeve žute, narandžaste, crvene i bele; asparagus, pregladnelo željansunca; pasulj crn kao noć ili pegav kao lovački pas; trava potočarka,toliko mokra da se iz nje voda cedi, doneta iz sve plićih rečica kojehrane jezero Limnu; zelena salata i sočno zelenilo stotinu vrsta; vatrenibiberi; pšenica, proso, pirinač i ječam; kukuruz žuti, beli, plavi i crveni.Sve se to presipalo, jedno je curilo, drugo se prelivalo, iz ćupova, vreća,košara - mada je Patera Svila zapazio, sa nezadovoljstvom, da su cene

više nego što ih je ikad ranije video, kao i da su mnogi klasovi žitazakržljali i krezubi.

Uprkos suše, bile su tu i urme, i grožđe, pomorandže i limunovi,kruške, papaje, narovi i sitne crvene banane; angelika, miloduh, sladić,cicel, kardamom, onajz, bosiljak, mažuran, divizma, peršun, kamenika idesetine drugih trava.

Ovde su parfimisti mahali visokim perjanicama sušenih stepskihtrava, da bi rasuli kroz pregrejani vazduh mirise koji navodnoodgovaraju ovom ili onom, i svakom zamislivom, ženskom imenu; timiomirisi ratovali su protiv ukusnih aroma mesa na roštilju i klobučavihčorbi, ali i protiv smradova ljudi, i zveri, i izmeta ljudi i zveri. Goveđepolutine i cele mrtve svinje visile su ovde sa kula od kovanog gvožđasurovog izgleda; a tu je (kad je Svila skrenuo levo, tragajući zaprodavcima živih ptica i životinja) bila i bogata jezerska žetva: ribeširom razjapljenih usta, srebrnih bokova i izbuljenih očiju; dagnje;puzave žive jegulje; trzavi crni rakovi sa hvataljkama nalik na makazeza potkresivanje žbunja, sa očima poput rubina i debelim repovimadužim od jednog pedlja; sumorne sive guske i patke bogato odevene usmeđu, zelenu, crnu i onu čudnovatu plavu boju koja se tako retko viđama gde drugde, da je dobila ime pačja plava. Stolovi na rasklapanje idebela polihromna ćebad bejahu rašireni po ugaženoj ali neravnojzemlji, a na njima narukvice, ukrasne igle, bleštavo prstenje, slapoviogrlica, elegantni mačevi, ravne kame sa drškama od retkih vrsta tvrdog

drveta ili od obojene štavljene kože, pa čekići, sekire, renda i trlice.Iako se žurno probijao kroz gomilu, u čemu su mu znatno pomagalivisina, njegova pozamašna snaga i sveštenički status, Svila je ponegde izastajao: ovde nervozni zeleni majmun vadi, za jedan bit, ceduljicu na


22/243

kojoj je predskazana tvoja sudba, tamo tkalja stara samo osam ili devetgodina pravi desetohiljaditi čvor na tepihu, pri čemu njene ruke rade,čini se, bez ikakve veze sa ravnodušnim, praznim, malim licem.

Povremeno je, gurajući se napred ili stojeći, zavirivao duboko u očiovih koji su došli da kupe ili prodaju; trudio se da zaviri i u njihova

srca. Podsećao je sebe (kad god je to bilo potrebno) da sve njih Pesveoma ceni i voli. Veličanstveni Pes, koji shvata daleko više nego štosmrtnik može; on smatra da je ova izbledela domaćica sa korpom o rucidragocenija nego ijedan kip od slonove kosti; i da je ovaj zlovoljan,rošav dečak (tako je Svila o njemu razmišljao, mada je ovaj bio samogodinu-dve mlađi od njega) koji se vrzma gledajući da ukrade nekuminđušu ili jaje, vredniji nego sva roba koju svi takvi momčići, zajedno,ikada mogu ukrasti. Pes je sagradio ovaj svitak za ljude. Nije napravio

muškarce, žene i decu da bi popunio svitak."Danas uhvaćeno!" povika pet-šest glasova. Dobrom voljom Molpe

Melodiozne, ili prostom slučajnošću, posle nebrojenih ponavljanja,povikali su ovo maltene savršeno uglas. Svila pođe za tim zvukom inađe se među onim prodavcima koji su mu bili potrebni. Jeleni sputanihnogu ovde su se propinjali i bacakali; njihove blage, smeđe oči bile supodivljale od straha. Ogromna zmija uzvijala je pljosnatu, zlonamernuglavu, šišteći kao čajnik na peći; živi lososi pljuskali su i gutali vodu u

mutnim rezervoarima sa staklom na prednjoj strani; svinje su hrnjkale, jagnjad blejala, piladija je kokodakala, a jarci su se šetkali tamo-amo,gledajući prolaznike radoznalo, ali i sa oštrim nepoverenjem. Koja bi odovih životinja, i da li ijedna, bila prikladna kao žrtva-zahvalnicaIzvanašu? Tom usamljenom, maglovitom bogu, tajanstvenom,dobrodušnom i strogom, čiji je saputnik on, Svila, nedavno bio, tokom

jednog razdoblja koje kao da je trajalo kraće od trena i duže od vekova.Svila je sad stajao nepomičan na rubu uzavrele gomile, natisnut jednomnogom uz neoguljena brvna od kojih je bila načinjena ograda za jarce, ipreispitivao celu zalihu svog prašnjavog znanja, sticanog uz toliko trudatokom osam godina u sholi; ali nije našao ništa.

S druge strane ograde sa jarcima, jedan jasno obeleženi mladimagarac kaskao je u krug, menjajući smer kad god bi njegov vlasnikpljesnuo rukama; a na gazdin zvižduk izvodio je naklon (jedna prednjanoga ispružena napred, široko čelo pritisnuto u prašinu). Takvauvežbana životinja, pomisli Svila, bila bi svakom bogu veličanstvenažrtva; ali cena ovog magarca pre će biti trideset karata, nego tri.

Jedan ugojeni vo podseti ga na čoveka bogataškog izgleda, zvanogKrv; uz dugo i tvrdo pogađanje, Krvove tri karte mogle bi kupiti ovog


23/243

vola. Mnogi auguri odaberu takvu žrtvu kad god mogu, jer ono što biostalo posle prinošenja bilo bi dovoljno da kuhinja u palestri bude barnedelju dana puna i da se Mejtera Ruža, Mejtera Nana, i on sam, najedu'kao komisija' svakog od tih dana, iznova; ali Svila nije mogaopoverovati da će ta osakaćena, u štali tovljena životinja, ma koliko

raskošna, prijati ma kom bogu. On sam je retko kad jeo meso, ma kojevrste.

Jagnjad, sasvim crna za Stigijca Tartarosa, za Hieraksa Smrtonosnogi za Sumornu Feju, a najčistije bele boje za preostale iz grupe Devetoro,bejahu žrtve najčešće pominjane u hrazmološkim spisima; ali on je većnekoliko puta nudio takve žrtve, pa ipak nije privukao nijedno božanskoprisustvo u njihov Sveti prozor. Pa kakva bi to zahvalnost bila, žrtvovati

jedno jagnje - ili čak celo stado takve jagnjadi, jer Krvove tri karte su

omogućavale da se kupi veliki broj njih - skrivenom bogu koji je, i bezikakvog podmićivanja, njemu ukazao toliku naklonost danas?

Eno majmuna sa psećom glavom koji je dresiran da svome vlasnikuosvetljava put buktinjom ili fenjerom i ujedno (bar prema reklami,nepismeno sastavljenoj, na plakatu ispred majmuna) da brani gazdu odrazbojnika i ubica. Taj bi koštao gotovo isto kao magarac. Svilaodmahnu glavom i pođe dalje.

Iznad glava svih njih prelete spokojno Letač, možda onaj isti.

Njegova tanana krila sad su bila vidljiva, a telo mu je bilo tamni krstnaspram sunčeve trake koja se počela zamračivati. Robusni bradonjapored Svile zatrese pesnicom ka nebu, a nekoliko drugih ljudi progunđakletve.

"Niki nikad kišu ne vole", izjavi najbliži prodavac živih životinjafilozofski, "al jopet svaki oće da jede."

Svila klimnu glavom, izražavajući saglasnost. "Bogovi se osmehujuna nas, sine moj, ili je bar tako zapisano. Ali čudo je da nam se nesmeju na sav glas."

"Da l' misliš da nas oni stvarno špijoniraju, Patera, ko štoAjuntamijento uvek kaže? Il donose kišu? Kišu i oluju, govorijo je mojstari ocko, a i njegov pre njega. Ja sam primetijo da to često bude. PesSvevišnji dobro zna da trebamo kišu ovih dana, još kako."

"Ja to zaista ne znam", priznade Svila. "Danas sam, oko podne,video jednog, a evo kiše još nema. A što se tiče osmatranja Virona, štabi to Letač mogao videti što ne može bilo koji putnik iz inostranstva?"

"Ništa, kolko ja znam." Prodavac pljunu. "A i ovo kažu da donosikišu, Patera. Aj pa da uspe danas. Ti si dobru žrtvu tražijo, a?"

Na Svilinom licu se verovatno ocrtalo iznenađenje, jer se prodavac


24/243

široko osmehnu, otkrivajući polomljen prednji zub. "Znajem ja tebe,Patera - stari mantejon na Sunčevoj. Al si danas prošo pored one ovceko ništa. Sigurno ti nisu radile poso."

Svila se trudio da izgleda ravnodušno. "Prepoznaću ja onu pravuživotinju čim je vidim."

"Tako je, tako je, zato evo vidi moju." Prodavac diže jedan prljaviprst. "Ne, čekaj malo. Prvo da te pitam - ja tebe - nešto. Ja nisam ništaučen, Patera, al, pitam: je l' nije dete najbolja žrtva? Najbolja koju možečovek, pa i ceo grad, da ponudi bogovima? Najbolja i najveća?"

Svila slegnu ramenima. "Tako je pisano, ali ni najstariji ljudi ovde nepamte da je takvo žrtvovanje podneto. Mislim da ja to ne bih mogaoučiniti, a u svakom slučaju zakonom je zabranjeno."

"E to je ono što sam teo da rečem!" Kao zaverenik, prodavac

podozrivo pogleda oko sebe. "Onda, šta je najbliže detetu, a? Al ipak pozakonu? Šta je to, pitam ja tebe Patera - pošto smo ti i ja odrasli ljudi,nismo derištad - šta je ono što pola gospojica na Palatinu hrane onako,usput? Katahrest, je l' nije?"

Teatralnim pokretom prodavac zavuče ruke pod izmrljano crvenoplatno kojim je bila prekrivena njegova tezga i izvuče nevelik žičanikavez u kome je bio jedan katahrest narandžaste i žute boje. Svila nijebio nikakav poznavalac tih životinja, ali mu se činilo da je to jedva

nešto više od mačeta.Prodavac se nagnuo napred, a njegov glas se stišao do rapavog

šapata. "Ukraden, Patera. Ukraden. Inače ga nikad ne bi mogo daprodam tebi, za samo..." On liznu usne; njegov nemirni pogled odmeriSvilinu iznošenu crnu mantiju i zadrža se na njegovom licu. "Za samošes male kartice. A on govori. Ide ponekad i na zadnje noge, a jelouzima sas prednje. Ko pravo dete, ama baš ko pravo. Će da vidiš."

Gledajući duboko u katahrestove plave oči, koje kao da su se topile(jer su se izdužene zenice, prilagođene noćnom gledanju, naglosužavale u sunčevoj svetlosti), Svila je maltene mogao poverovati uovo.

Prodavac vrhom prsta oproba vrh dugačkog noža. "Jesi zapamtijo tiovo, a, Tik? Ako jesi, ajde da zboriš ka ti kažem, i da ne begaš ka tepustim."

Svila odmahnu glavom.Ako je i video tu kretnju, prodavac ju je prenebregao. "Reci kupi.

Reci za časnog augura, Tik. Reci kupi!" Gurnuo je nesrećnog malogkatahresta vrhom noža. "Reci, bre!"

"Ma, nema veze", reče Svila umorno. "Neću ga kupiti."


25/243

"Mogo bi fino da gi prineseš na žrtvu, Patera. To ti je najbolja žrtva,a da je po zakonu. Šta reko ja? Sedam karte? Evo, ću da spustim na šes,al samo danas. Samo šes, jer sam čuo dobre stvari o tebi pa se nadam iubuduće da dobro sarađivamo."

Svila opet odmahnu glavom.

"Reko sam da je Tik vruć, a? Peče! Da nisam pritego momka koji ga je uzo, ne bi nikad dobijo Tika tako jeftino. Pričo sam mu da će gaotkekam kod zelembaći, i tako to."

"Svejedno je to", reče Svila."Zato će ga dam stvarno pošto-zašto. Evo, pet kartice, Patera. Evo

prođi - a ti pričaj, zabušantu jedan mali, pričaj! - evo prođi celu pijacu,pa ako nađeš katahresta jeftinije, ti ga tamo kupi i ja ti dam pet karticeza njega. Evo, da kažemo, pet kartice. Ni upola tako dobrog neće nađeš,

ni da pipneš, za pet kartice. To ti ja obećajem, a ja sam čovek koji nikadnije prekršijo obećanje. Evo nek ti kaže ko god oćeš."

"Ne, sine moj.""Trebaju mi pare, mlogo sam u krizi, Patera. Valjda ne bi trebo to da

govorim, al evo. Čovek mora da ima pare da bi kupovo životinje kojeće posle da prodaje, je l' tako?" Njegov glas se još jednom stiša, tako da

je sad bio jedva čujan. "Ja sam uložijo pare u nekoliko ladnih. Znaješ našta mislim, Patera? Ladni. Al oni se ugrejali i ukvarili pre nego što sam

mogo da ih premestim. Zato, evo šta će da ti kažem - ja tebi: pet, al jednu karticu da pišemo kredom. A? Četri odma, a peta kad se vidimodrugi put, a to će da bude na sledeći molpindan, posle ovog scildana,Patera, ja bi se nado."

"Ne", ponovi Svila."Tica", reče mali katahrest razgovetno. "Daa tica, tii los covek.""Nemoj ti meni da sam ja loš čovek." Prodavac zavuče vitko sečivo

između žica kaveza i vrhom pritisnu majušni ružičasti nos katahresta."Velečasnog ne zanima nikakva loša ptica. Bre, sisanče jedno buvljivo."On diže pogled pun nade ka Svili. "Dal te ipak zanima, Patera? Ptica. Ito koja govori. E, sad, ne izgleda baš k'o dete, šta ćemo. Al dobro zbori- vredna životinja."

Svila je oklevao."Losa, losa tica", reče mu 'mače' iz kaveza zlobno, hvatajući

prednjim šapicama žice. "Tuu!" Poče tresti žice; majušne crne kandže,oštrije od čioda, sad su se mogle videti na vrhovima belih, paperjastihprstiju na šapicama. "Losa tica!" ponovi mali katahrest. "Los kuun!"

Nijedan bog nije progovorio kroz Sveti prozor u mantejonu u Ulicisunca još od vremena mnogo pre Svilinog rođenja. Ovo je, sad, bio


26/243

božji znak, nesumnjivo: jedna od onih proročkih fraza koje bogovi,načinima za koje se običan smrtnik ne može ni nadati da će ih ikadrazumeti, ubace, pokatkad, i u najbanalniji govor. Najsmirenije što jemogao, Svila reče: "Pahhh. Ajd pokaži mi tu tvoju pticu koja govori.Kad sam već tu, bar da vidim." Diže pogled ka suncu koje se sužavalo,

kao da je već rešio da krene. "Ali moraću uskoro da se vratim.""To ti je noćni vran, Patera", reče mu prodavac. "Moj jedini noćni

vran u ovu godinu."Ispod stola se pojavi i taj kavez. U njega bejaše ugurana krupna

ptica, blistavog crnog perja. Noge su joj bile svetlocrvene; na grlu jeimala čuperak perja skerletne boje, a taj 'loš kljun' o kome je katahrestgovorio bejaše dug i oštar, zagasito grimizne boje.

"A govori?" reče Svila, kao da mu je to sasvim svejedno.

"Svi oni govore, Patera", reče mu prodavac pouzdanim glasom. "Sviti noćni vrani. Uču jedni od drugih, eto, tamo dole u močvarima okoPalustrije. Imo sam ih ja nekolko puta ranije, al ovaj mužjak, ptican, je

jedan od najboljih govornika, kolko sam ga ja slušo."Svila nešto pažljivije osmotri pticana. Maločas je izgledalo sasvim

verovatno da mali narandžasti i žuti katahrest može da govori: bio jezaista, uprkos krznu, veoma nalik na dete. Ali ništa na ovoj snuždenojptičurini nije ukazivalo na neku sličnu sposobnost. Mogao je to,

maltene, biti najobičniji gavran."Neko je naučijo prvog vrana da priča, znaš, Patera, još dok sunce

kratko beše", objasni prodavac. "Il se bar tako pripoveda. Pa mudojadilo brbljanje i pustio ga. Il je vran sam pobego - oni su ti alamunjeza to - pa otišo kod svojih i naučijo sve njih. Ja sam ovog vrana kupijood jednog lopovčuge koji je došo odozdo, sa juga. Prošlog fejdana, eto,pre tedan dana. Dao sam mu karticu, jednu."

Svila se široko osmehnu. "Lepo si ti naučio da lažeš, sine moj, ali teodaje sama tema. Dao si mu deset bita, ili manje. Zar nije to ono štostvarno misliš?"

Prodavac oseti da će ovde biti prodaje, i oči mu zablistaše. "Ko, ja, jane bi mogo ovog vrana da pustim za manje od jedne cele kartičice,Patera. Kako ne razumeš? Onda bi gubijo pare, baš sad kad mi trebajutolko kritično. Pogledaj ovog pticana. Mlad i jak, kolko se poželetimože, i to divalj. I to donet ovamo pravo iz Palustriju. Ptican koji bi tekošto celu kartu, pa i više, tamo na onu veliku pijacu. Šta, pa sam ovajkavez bi te košto dvaes, tries bita."

"A-ha!" uzviknu Svila, trljajući ruke. "Znači kavez ulazi u cenu?"Vran klepnu kljunom. To se čulo mnogo jače nego njegove reči:


27/243

"Ne, ne.""Eto vidiš Patera!" Prodavac samo što nije skakao od radosti. "Čuo

si? On sve zna što mi pričamo! Zna zašto ga oćeš! Jedna kartička,Patera. Kartičence jedno celo. Ja neće popustim ni za jedan bit, nemogu. Al, evo, daj mi isto kolko sam ja dao onom lopovčugi, i ptican je

tvoj, žrtva da ni Prolokutor ne bi bolju nabavijo, i to za jedan jedinikartičuljak."

Svila je glumio da se dvoumi, bacio pogled još jednom ka suncu,obazreo se po pijaci, prašnjavoj i prepunoj naroda. Gardisti u zelenimkošuljama probijali su se kroz masu, butajući ljude kundacima da bisebi prokrčili put; nesumnjivo su jurili onog dokonog momka koga jeSvila ranije zapazio.

"A ptican je 'vruć'. Ukraden, a?" reče Svila. "Inače ga ti ne bi držao

ispod tezge, sa katahrestom. Reče maločas da si pretio onom jadnikukoji ti je to prodao. Otkekaćeš ga kod zelembaća, a? Tako si rekao, sinemoj?"

Prodavac je izbegavao da pogleda Svili u oči."Ja nisam neki oštar momak, ali otkad sam u ovom mantejonu,

naučio sam malo i šatrovački. To bi značilo da ćeš ga prijaviti policiji,zar ne? Pretpostavimo da ja sad tako zapretim tebi. To bi, nesumnjivo,bilo više nego pravedno."

Prodavac se negnu sasvim blizu Svili, ali okrećući glavu u stranu,kao da je i on sam nekakva ptica; možda je samo bio svestan belog lukakojim je njegov dah bio opterećen. "To ja samo malo zborim, onako.Svega mi. Da mušterija misli da je jeftino dobijo. Što ti jesi, Patera."

Otkucavao je čas za zbor palestre kad se Svila vratio sa noćnimvranom. Žrtvovanje na brzinu, zaključio je on, moglo bi biti gore negonikakvo; međutim, živ ptican katastrofalno bi odvlačio pažnju.Stambena zgrada imala je jedna vrata prema Sunčanoj, a jedna premaSrebrnoj ulici, ali je Svila, kao i Patera Štuka pre njega, uvek ostavljao i

jedna i druga zamandaljena. Sada otključa kapiju bašte i uđe. Lakimtrkom prođe po šljunčanoj stazi između zapadnog zida mantejona ibolešljivog smokvinog drveta, okrete nalevo između senika obraslog uvinovu lozu i Mermerinih leja sa travama, i pope se trkom uzraspadajuće stepenike stambene zgrade, grabeći po dva svakimkorakom. Otvori vrata kuhinje, ostavi kavez na klimav drveni sto, ipoče žustro da pumpa. Kad je voda najzad potekla, bistra i hladna, onnapuni jednu veliku šolju i ostavi je na dohvat velikog crvenog kljuna.Već je čuo kako učenici ulaze u mantejon, mnoštvo njih. Vlažnom


28/243

rukom zagladi kosu i pohita da im se obrati na završetku njihovog dana.Niska vrata na zadnjoj strani mantejona bila su otvorena za

provetravanje. Svila energičnim, dugim koracima prođe kroz njih, popese kratkim stepeništem čiji su stepenici bili ugnuti i udubljeni od žurnihkoraka mnogo pokolenja augura, i uđe u sumračni sanktum iza Svetog

prozora. Još i sad razmišljajući o pijaci i o tmurnoj crnoj ptici koju jeostavio u kuhinji, u stambenoj zgradi, i tragajući uzaludno za nečimzaista značajnim što bi mogao kazati grupi od sedamdeset troje učenikai učenica čija je starost bila od osam pa sve do gotovo šesnaest godina,on se uveri da je izvor energije uključen i proveri registre ispod Svetogprozora. Registri su bili svi prazni. Da li je Veliki Pes zaista došao naovaj Prozor? Baš na ovaj? Da li se ijedan bog ikada tu pojavio? Da li jeVeliki Pes jednom čestitao Pateri Štuki, kao što je ovaj često tvrdio;

čestitao mu, ohrabrio ga i zatražio od njega da se priprema za onaj čas(a taj će skoro doći, navodno je Pes nagovestio) kad će ovaj sadašnjisvitak nestati, biti napušten?

Činilo se da su takve stvari nemoguće. Oprobavajući čvrstinupriključaka, što je činio pomoću jednog povijenog kraka šupljeg krstakoji je na sebi nosio, Svila se u sebi poče moliti za jačanje vere; a onda -prekoračujući, oprezno, krivudavi glavni kabel čija je izolacija odavnobila nepouzdana - duboko udahnu, iskorači u prostor ispred Prozora i

zauze svoje mesto ma iskrzanom govorničkom balkončiću zvanomambion, koji je tokom toliko mnogo ovakvih okupljanja bio Štukin.

Gde sad spava Štuka, taj dobri starac, taj verni stari sluga koji jeimao tako slab san, ali je zato dremao trenutak-dva - samo trenutak-dva- pri svakom njihovom zajedničkom obroku? Taj koji je osećaonetrpeljivost prema visokom, mladom pomoćniku koji mu je nametnutposle toliko godina, posle toliko sporih decenija usamljenog čekanja; alikoji je tog pomoćnika ipak i voleo, voleo kao niko drugi osim majke?

Gde je sad stari Patera Štuka? Gde spava i da li bar sada uspeva dazaspi? Ili dreždi budan, kao što je za života uvek činio, u dugačkojspavaćoj sobi pored Sviline, pa se komeša, a njegov stari krevetškripuće, škripuće? Da li se moli u ponoć, i posle ponoći, i u vreme kadse zastor diže sa sunca, a nebeske zemlje tonu u mrak; da li se moli kadViron gasi svoje lomače i fenjere, svoje mnogokrake svećnjake, u prvimzracima otkrivenog sunca? Dok se nesigurne senke dana pojavljuju još

jednom, i zauzimaju svoja uobičajena mesta, i dok jutarnje slaveblistaju, a dugačke bele trube noći se nečujno zamotavaju u sebe?

Spavajući pored bogova, da li se stari Patera Štuka ikad probudi daih podseti na njihove dužnosti?


29/243

Stojeći uspravno na balkončiću, pokraj svetleće sive praznine Svetogprozora, Svila, još ne počinjući da govori, provede nekoliko trenutakaposmatrajući učenika. Svi su bili siromašni, znao je to; i za popriličanbroj njih, podnevni obrok koji je pet-šest majki spremalo u kuhinjipalestre bio je prvi u danu. Pa ipak, većina njih bila je maltene čista; svi

bez izuzetka su se - pod oštrim pogledima Mejtere Ruže, MejtereMermer i Mejtere Nane - ponašali dobro.

Kad je nova godina počela, on je uzeo starije dečake od M^jtereNane i predao ih Mejteri Ruži: obrnuto od prakse koju je Patera Štukabio uveo. Prelazeći sada pogledom preko njih, Svila zaključi da je tonije bilo mudro. Stariji momci su, većinom, slušali bojažljivu MejteruNanu iz nekog čudnog, napola formiranog viteškog osećanja, koje su,kad je trebalo, vođe kao što je Rog nametali i silom; ali oni nisu imali

takvo osećanje prema Mejteri Ruži, a ona je, sa svoje strane, diktiralakrut i nemilosrdan poredak koji bi mogao lako biti najgori mogućiprimer za starije dečake, mlade ljude koji će uskoro (tako brzo, brzo)održavati disciplinu u svojim porodicama.

Svila se okrete od učenika, da bi osmotrio slike Pesa i njegovepratilje, Ehidne: 'Pes sa dvaput glavom' i njegove munje, Ehidna i njenezmije. Ovo je delovalo; žamor mladih glasova se utiša, pretvarajući se ućutanje puno iščekivanja. U zadnjem delu mantejonske sale, oči Mejtere

Mermer sijale su kao ljubičaste varnice ispod njene kape, a Svila jeznao da su uperene u njega; ma koliko odobravala njegov rad,Mermerka ni sad nije imala poverenja da će on održati govor saambiona, a da pri tom ne napravi od sebe budalu.

"Neće biti prinošenja žrtve danas, na ovom skupu", poče on, "iakosvi mi znamo da bi trebalo da bude." Nasmešio se, osećajući da jeprobudio njihovu pažnju. "Ovog meseca je za jedanaestoro vas počelaprva godina. Ali i vas jedanaest ste već razumeli da mi retko kaduspevamo da nabavimo žrtvu za ova naša okupljanja.

Možda se neki od vas pitaju zašto ja to danas pominjem. Pominjemto zato što je današnja situacija kudikamo drugačija - žrtva će bitiprineta, ovde, u ovom mantejonu, ali tek kad svi vi odete kući. Siguransam da se svi sećate jagnjadi."

Približno polovina njih klimnuše glavama."Ja sam ih kupio, mislim da vam je to poznato, novcem koji sam

uštedeo dok sam išao u sholu - a koji mi je moja majka slala - kao inovcem koji sam ovde uspeo da uštedim od plate koju od Udruženjasveštenika dobijam. Da li svi vi shvatate da naš mantejon posluje sagubitkom?"


30/243

Stariji su to znali: jasno se videlo iz njihovih izraza lica."Stvari stoje tako", nastavi Svila. "Pokloni koje dobijemo

scildanima, i u drugim prilikama, nisu dovoljni da pokriju veoma maleplate koje se daju našim sibilama i meni. Sa plaćanjem poreza smo uzaostatku - a to znači da dugujemo pare Juzgadu. Imamo i razne druge

dugove. Ponekad dobijemo poneku životinju na poklon, od dobrotvora,ljudi koji se nadaju da će ih milosrdni bogovi lepše pogledati. Možda sumeđu dobrotvorima i vaši roditelji, a ako jesu, mi smo im vrlo zahvalni.Kad ne dobijemo nijedan takav poklon, sibile i ja udružimo naše plate ikupimo žrtvu za scildan, najčešće goluba.

Ali jagnjad sam, kao što rekoh, kupio ja sam. Adakse, šta misliš,zašto sam ja to učinio?"

Adaks, Rogov vršnjak, momak čija je boja kose bila gotovo jednako

svetla kao Svilina, ustade. "Da bi predvideo budućnost, Patera."Svila klimnu glavom, a Adaks opet sede. "Tačno. Da bih znao

budućnost našeg mantejona. Utroba te jagnjadi mi je govorila, kao štoznate, da će budućnost biti svetla. Ali glavni razlog bio je taj što samželeo naklonost raznih bogova i nadao se da ću je poklonima steći."Svila se obazre i pogleda Sveti prozor iza sebe. "Prvo jagnje samponudio Pesu, a drugo Scili, zaštitnici našeg grada. Tada sam mislio daneću imati novca ni za kakvu drugu jagnjad, nego samo za ta dva: jedno

belo za Svevišnjeg Pesa, i drugo za Scilu. Tražio sam, to bi trebalo davam kažem, jedan određeni čin dobrote sa njihove strane: da se još

jednom pojave pred nama, kao što su u starim vremenima činili. Čeznuosam za dokazima da nas oni vole. Nisam pomišljao koliko su takvidokazi izlišni, ako se ima u vidu da ih ima u izobilju u svimHrazmološkim spisima." Kucnuo je prstom po izlizanoj knjizi isprednjega, na ogradi ambiona.

"Jedne pozne večeri, dok sam čitao Spise, razumeo sam to. Ja ihčitam još od detinjstva - ali za sve to vreme nisam shvatio koliko nasbogovi vole, iako su mi oni to ponavljali mnogo, mnogo puta. Pa kad jetako, onda zašto bih imao svoj vlastiti primerak? Prodao sam ga zadvadeset bita, ali to nije bilo dovoljno da se kupi belo jagnje, pa čak nicrno za Feju, čiji je danas dan. Zato sam kupio sivo jagnje i ponudio gasvim bogovima; u njegovoj utrobi našao sam iste poruke nade kao i kodona dva bela jagnjeta ranije. Trebalo je već tad da uvidim, ali nisam, danam kroz jagnjad nije govorio niko od Devetoro, već jedan drugi bog.Danas sam saznao i koji, ali vam to neću sada reći; još ima suvišeelemenata koji mi nisu jasni." Svila podiže primerak Spisa i zagleda seu korice. Nekoliko trenutaka potom, on nastavi.


31/243

"Ovo je mantejonski primerak. Sad njega čitam; bolji je - bolještampan, sa obimnijim beleškama - nego moj nekadašnji primerak, onajkoji sam prodao da bih učinio poklon svim bogovima. Postoje tuizvesne pouke i ja se nadam da ćete ih vi svi, svako ponaosob, savladati.Rvajte se s njima neko vreme, ako vam se u prvi mah učini da su suviše

teške, i nikada ne zaboravite da je naša palestra osnovana, u davnojprošlosti, upravo da bi vama bila prenošena veština takvog rvanja.

"Da, Mače? Šta je?""Patera, da li će stvarno da dođe jedan bog."Neki od starijih učenika se nasmejaše. Svila pričeka da se stišaju, pa

odgovori. "Hoće, Mače. Jedan bog će doći na naš Sveti prozor, madaćemo na to morati da čekamo, možda, veoma dugo. Ali nije potrebno dačekamo - mi imamo njihovu ljubav i mudrost ovde. Otvori ove Spise na

bilo kojoj strani, Mače, i naći ćeš pasus primenljiv na naše sadašnjestanje - na probleme koje imaš danas, ili na one sa kojima ćeš se suočitisutra. Kako je to moguće? Ko će mi reći?" Proučavao je prazne facepred sobom, a onda je prozvao jednu od onih devojaka koje su senajglasnije nasmejale. "Odgovori, Đumbiro."

Ustala je neodlučno i izravnala suknju. "Zato što je sve sa svimpovezano, Patera?" Bejaše to jedna od njegovih omiljenih izreka.

"Zar ne znaš, Đumbiro?"

"Zato što je sve povezano."Svila odmahnu glavom. "Neosporno je istina da svaka stvar u ovom

svitku stoji u nekoj zavisnosti od svake druge. Ali ako bi to bio odgovorna moje pitanje, onda bi trebalo da bilo koji odlomak iz bilo koje knjigeopiše naše stanje jednako dobro kao i odlomak iz Hrazmoloških spisa.Međutim, pogledaš li, nasumce, u bilo koju drugu knjigu, uverićeš se dato nije tako. A ako otvorim ovu knjigu", on kucnu opet po ishabanojkorici, "šta ćemo naći?"

To je i učinio, teatralnim pokretima, i glasno pročitao prvi red nastranici: "Deset ptica za jednu pesmu, može li to biti?"

Ostade šokiran jasnoćom ove aluzije na njegovu nedavnu trgovinuna tržnici. Misli mu se, kao ptice, panično razbežaše na sve strane. Onproguta knedlu i nastavi čitanje. "Obojio si Oreba gavrana, ali kako ćešga na pesmu naterati?"

"Ovo ću vam protumačiti kroz koji trenutak", obeća on. "Prvo želimda objasnim da su autori ovih Spisa poznavali ne samo stanje svitka usvom vremenu - i u svim ranijim vremenima - nego i u budućnosti.Mislim na Pesov plan." On zastade, zagledajući se u svako liceponaosob. "Ko god razume Pesov plan, razume budućnost. Da li sam


32/243

jasan? Pesov plan jeste budućnost; razumeti ga i pridržavati ga se, to jeglavna dužnost svakog muškarca, svake žene i svakog deteta.

"Znajući, kao što rekoh, Pesov plan, Hrazmatisti su znali i šta će namnajbolje poslužiti kad god ovu knjigu otvorimo - šta će najčvršćeusmeriti vaše stope, i moje, Zlatnom stazom."

Svila opet zaćuta da bi proučio mladalačka lica ispred sebe; video jetu i tamo pokoju iskricu interesovanja, ali samo iskricu. On uzdahnu.

"A sad da se vratimo na same ove redove teksta. Prvi red, 'Desetptica za jednu pesmu, može li to biti?' sadrži bar tri značenja. Kadpostanete stariji i osposobite se da razmišljate produbljenije, uvidite dasvaki red teksta u Spisima nosi dva, ili više, značenja. Jedno odznačenja u ovoj rečenici odnosi se na mene lično. Kroz koji trenutak ćuga objasniti. Druga dva značenja odnose se na sve nas; prvo ću njih

objasniti.Za početak, moramo pretpostaviti da su te ptice, o kojima je reč,

pevačice. Zapazite da u sledećem redu imamo pticu koja ne peva, i to je jasno rečeno. Onda, šta znači tih deset ptica pevačica? Deca u odeljenju- što će reći, vi - jesu, svakako, jedno moguće tumačenje. Od vas setraži da recitujete za dobre sibile koje su vam nastavnice, a vaši glasovisu visoki, kao cvrkut ptica pevačica. Kupiti nešto 'za pesmu' značikupiti jeftino. Prema tome, vidimo značenje: zar jeftino prodati ovo

mnoštvo učenih mladih ljudi? Odgovor je, dabome, negativan. Pamtite,deco, koliko Veliki Pes ceni, i koliko puta nam iznova i iznova ponavljada ceni, svako živo stvorenje u svitku, svaku boju, svaku vrstu bobica ileptira - a ljudska bića ponajviše. Ne, ptice neće biti za jednu pesmuprodate; ptice su Pesu dragocene. Ne prinosimo na žrtvu besmrtnimbožanstvima ni ptice, ni druge životinje, zato što nemaju nikakvuvrednost, zar ne? To bi bila uvreda bogovima.

"Deset ptica za jednu pesmu, može li to biti? Ne. Ne, vi deca nećetebiti prodati jeftino."

Sad je imao njihovu pažnju. Svi su bili budni, a mnogi su se nagnuli,na svojim sedištima, napred. "Za drugo značenje moramo uzeti u obzir idrugi red teksta. Imajte u vidu da bi deset ptica pevačica lako moglootpevati, ne deset pesama, nego na desetine hiljada pesama." Za tren jeta slika ispunila njegov um, kao što je jednom, možda, ispunjavaladavno preminulog pisca Hrazmoloških tekstova: vrt sa stazama odkamenih ploča i sa vodoskokom i obiljem cveća, odozgo pokrivenmrežom - a na mreži bulbuli, drozdovi, ševe, češljugari; njihovi glasovitkaju bogato platno melodija, koje se nepocepano proteže kroz decenijei možda stoleća, sve dok mreža ne istrune i dok ptice ne odlete, konačno


33/243

slobodne.Ali, i tad, zar nije moguće da će se one ponekiput vratiti? Zar nije

sigurno da bi se vraćale, da hitro proleću kroz pocepana mesta naupropašćenoj mreži i piju iz tog zvonkog vodoskoka i da se gnezde ubezbednosti ovog vrta; zar se ne bi njihov završeni koncert produžio i

posle svog kraja, kao što orkestar svira dok publika odlazi iz pozorišta?Svira još, i još, zbog radosti muzike, i kad je poslednji slušalac otišaokući, i kad razvodnici, zevajući, lunjaju po sali, gase već dogorevajućesveće u svećnjacima i one iza školjki na samom rubu pozornice, kad suglumci i glumice sprali šminku i presvukli se opet u odeću koju uobičnim prilikama nose, u jednostavne smeđe suknje i pantalone,bezlične bluze i tunike i kapute sa kojima su u pozorište došli, u onobezlično što se nosi kad polaziš na posao, banalno poput smeđih pera na

bulbulu?"Ali ako ptice budu prodate", nastavi Svila (glumci i glumice,

pozorište i publika, vrt, vodoskok, mreža, i ptice pevačice - sveprognano iz njegove svesti), "kako onda dobiti pesme? Mi, koji bejasmopesmama bogati, ostadosmo siroti. Neće nam nimalo pomoći, kao štopisci što znaju unapred ističu u sledećem redu, da obojimo gavrana, darazmažemo preko crne ptice tananu lepotu ševe ili pristojnu smeđu bojubulbula. Neće vredeti ni da ga zlatom obojimo, kao češljugara

zlatokrilog. Ostaće to, ipak, gavran."On duboko udahnu. "Vidite li, deco moja: ma koji čovek, pa i

neznalica, može se naći na vlasti, i biti obožavan. Pretpostavimo, naprimer, da neki slabo obrazovan čovek - recimo, neko častan i pošten,recimo neko od vas momaka iz klase Mejtere Mermer, koji budeizveden iz ove škole i odraste bez ikakvog daljeg obrazovanja -pretpostavimo, dakle, da on nekim slučajem dospe na mesto NjegoveSvesnosti, Glavnog govornika. Onda jedeš i spavaš u palati Glavnoggovornika, na Palatinu. Nosiš njegov štap i njegovu odeždu okićenudraguljima, a svi mi ostali klečimo da dobijemo tvoj blagoslov. Ali tinam ne možeš dati onu mudrost koja se od tebe na takvom mestuočekuje. U tom slučaju ti si gavran koji samo ume da grakće, iako jepremazan divnim bojama."

On odbroja u sebi do tri, zureći pri tom uvis, u prašnjave grede podtavanicom mantejona; davao je toj slici dovoljno vremena da dobroutone u um njegove publike. "Nadam se da ste razumeli, iz ovoga štosam rekao, zašto se vaše školovanje mora nastaviti. Nadam se da takođeshvatate da sam ja mogao isto tako uzeti primer iz nekog drugogživotnog poziva, ne svešteničkog nego, recimo, nekog običnog: mogao


34/243

sam govoriti o trgovcu, o prevozniku robe, o glavnom činovniku ilikomisionaru. Vama je, deco, učenje potrebno, da biste jednog dana vibili svetu potrebni."

Svila načini još jednu pauzu, držeći se obema šakama za ispucalu,prastaru ogradu ambiona. Pomućeno sunčevo svetlo koje je strujalo

kroz visoki prozor iznad širokih vrata što su vodila ka Ulici sunca bilo je, sada, primetno slabije. "Tako je u Spisima rečeno, jasnoćom višenego dovoljnom, da vaša palestra neće biti prodata - ni zbog poreza, nizbog ma čega drugog. Čuo sam ja da se ovde priča da će biti prodata,čuo sam i da su mnogi poverovali u to. Ponavljam, neće biti."

Jedan trenutak se sunčao na njihovim osmesima."A sad ću vam reći kakvo značenje ovaj odlomak nosi za mene. Ja

sam bio taj koji je otvorio Spise, vidite, pa je zato tu bila poruka i za

mene lično, a ne samo za sve nas skupa. Danas, dok ste vi učili, ja samotišao na pijacu. Tamo sam kupio jednu finu pticu koja govori, noćnogvrana, da ga prinesem kao moju ličnu žrtvu - kad vi odete kući.

Već vam rekoh kako sam se nadao, kad sam kupovao onu jagnjad ukojoj ste onoliko uživali, da će neki bog, zadovoljan nama, doći u ovajprozor, onako kao što su se bogovi u prošlosti pojavljivali ovde. Takođepokušah da vam pokažem kako je to nepametno bilo. Umesto togpoklona, drugi mi je poklon dat - jedan dar koji se ne bi mogao kupiti ni

pomoću sve jagnjadi na pijaci. Kazah da vam neću danas ispričati šta jebilo; ali evo saopštavam da to nisam dobio ni zbog molitava mojih, nizbog žrtava prinetih, ni zbog bilo kog drugog pobožnog posla kojiuradih. A ipak sam dar dobio."

Stara Mejtera Ruža se nakašlja: suvi, skeptični zvuk iz mehanizmakoji je zamenio njene glasne žice još davno pre nego što je Svilaprogovorio prvu reč u svom životu.

"Znao sam da ja, sam, moram ponuditi žrtvu zahvalnicu za to, iakosam sve svoje pare odavno potrošio na jagnjad. Vrlo bi mi drago bilo davam sad ispričam da sam imao neki mudar plan za razrešenje ove mojenedoumice - ovog mog problema - ali istina je da nisam. Znajući samoda je žrtva potrebna, odjurio sam na pijacu, uzdajući se u milostivebogove. Oni me nisu izneverili. Usput sam sreo jednog neznanca kojimi je dao novac za jednu odličnu žrtvu, za govorećeg noćnog vranakoga vam pomenuh, a koji veoma liči na gavrana.

Našao sam, vidite, da se ptice ne prodaju za pesmu. Ali mi je istogdana dat znak - takva je velikodušnost dobrih bogova prema onima kojiim se obraćaju molepstvijem - znak da će jedan bog uistinu doći na ovajSveti prozor kad prinesem tu žrtvu. Možda će se čekati dugo, kao što


35/243

Mačetu rekoh; zato ne smemo biti nestrpljivi. Moramo imati vere i uvekpamtiti da bogovi imaju i druge načine da nam se obrate; ako su Svetiprozori zamukli, ti drugi načini nisu. Kroz snove, vizije i znake, bogovinam govore, kao što su govorili i u doba kad su naši dedovi bili mladi.Kroz augursko tumačenje progovore kad god smo voljni da prinesemo

žrtvu; i Spisi su uvek tu, za nas, i možemo u njima potražiti savet kadgod nam zatreba. Trebalo bi da se stidimo da kažemo, kao što nekigovore, da smo u ovim vremenima kao brodovi bez krme."

Grmljavina se dovalja kroz prozor, bučnija od dreke prosjaka iuličnih prodavaca u Ulici sunca; deca se nelagodno promeškoljiše na tajzvuk. Svila ih povede u kratku molitvu, a zatim ih raspusti.

Prve vrele, teške kapi provale oblaka već su pretvarale žutu prašinu ublato, s one strane mantejonskih vrata. Deca su se rastrčala uz i niz

Ulicu sunca; nijedno nije ostalo, kao što se ponekad dešavalo, da ćaskaili da se igra.

Tri sibile ostale su unutra, da mu pomognu u prinošenju žrtve. Svilaotrča lakim trkom iz mantejona nazad u stambenu zgradu, navučerukavice za prinošenje žrtve - od štavljene kože, ojačane oklopnimpločicama - i izvuče noćnog vrana iz kaveza. Vran ga napade kao zmijašarka, munjevito, u oči, vrhom kljuna, ali promaši za širinu prsta.

Svila ga uhvati jednom oklopnom rukavicom za glavu, podsećajući

sebe sumorno da je mnogo kog augura ubila žrtva koju je mislio zaklati;da gotovo svake godine neki bik ili jelen, negde u gradu, potkačirogovima nekog zlosrećnog augura.

"Ovo da nisi više pokušao, ti loša ptico." Govorio je napola samomesebi. "Zar ne znaš da te čeka večito prokletstvo ako me povrediš? Bićešubijen kamenovanjem, a tvoj duh će biti predat đavolima."

Noćni vran poče klepetati kljunom i uzaludno udarati krilima.Najzad Svila priteže njegovo uzmigoljeno telo ispod svoje leve miške.

Za to vreme, u sumračnoj, zagušljivoj vrućini mantejona sibile suupalile, na oltaru, žrtvenu vatru. Kad je Svila ušao - svečana povorkasačinjena od samo jednog čoveka - one počeše svoj spori ples. Njihoveširoke, crne suknje su se njihale i razmahivale, a glasovi su im seizvijali bez ikakve melodije, u avetinjskom obrednom naricanju koje jebilo staro kao i svitak sam.

Vatrica je bila od mirisnih cepki kedrovog drveta, koje su već brzonestajale; Svila reče sebi da mora brzo raditi, ako ne misli da žrtvuzakolje kad vatra već zamire, što je uvek loš znak.

Prenese pticana brzo preko vatre, izgovori najkraće prizivanje


36/243

bogova, i dade uputstva, u jednom jednolično izgovorenom nizurečenica: "Ptico, moraš govoriti svakom bogu i boginji koje sretneš ireći svima njima o našoj veri i našoj velikoj ljubavi i vernosti. Isto recikoliko sam ja zahvalan za ogromnu, ničim zasluženu milost koja mi jeukazana i reci im koliko iskreno želimo njihovo božansko prisustvo na

ovom našem Svetom prozoru.Ptico moraš govoriti tako Pesu Velikome ocu bogova.Ptico moraš govoriti tako Ehidni Izvijajućoj družbenici Pesovoj.

Moraš govoriti tako Scili Pržećoj i Molpi čudesnoj, Tartarosu Crnome iHieraksu Nemome, Telksiepeji koja omađijava i Feji koja je večito nagozbi, Sfiksi Pustinjskoj i svim drugim bogovima koje sretneš uGlavnom procesoru - ali naročito Izvanašu, Autsajderu, koji je meniukazao veliku dobrotu. Njemu kaži da ću ja do kraja mojih dana

njegovu volju ispunjavati. I da ležim ničice pred njim.""Ne, ne", progunđa vran, isto kao na pijaci. I nastavi: "Ne-moj, bre."Svila izgovori završne reči: "Ne razgovaraj sa demonima, ptico, niti

se zadržavaj u prostorima gde su oni."Jednom oklopljenom rukom uhvati čvrsto za šiju noćnog vrana koji

se mahnito bacakao, a drugu pruži ka Mejteri Ruži, najstarijoj među trisibile. Ona mu položi u šaku nož za klanje žrtve. Bio je to nož sadrškom od kosti, nasleđen od Patere Štuke, koji ga je nasledio od svog

prethodnika. Sečivo je bilo dugačko, čudnovato povijeno; boja mu jebila otupela od godina i od neizbrisivih mrlja od krvi, ali je duž obeoštrice blistalo - savršeno naoštreno.

Kljun noćnog vrana se razjapi. Borio se mahnito. Poslednjipridavljeni poluljudski cik odjeknu od obezbojenih zidova mantejona;onda nesretni noćni vran klonu u Svilinom zahvatu. On prekide obred,prinese mlohavo telo uhu, zatim palcem otvori jedno pticanovo oko.

"Mrtav je", reče on ženama koje su još naricale. Ostade, za trenutak,bez reči. Onda bespomoćno promrmlja: "Ovo mi se nikad ranije nijedesilo. Već je crko, pre nego što ga mogoh prineti na žrtvu."

One prestadoše da vuku noge u ritmu plesa. Mejtera Mermer rečediplomatski: "Onda je sigurno već preneo tvoju zahvalnost bogovima,Patera."

Mejtera Ruža glasno šmrknu i uze žrtveni nož.Mala Mejtera Nana upita bojažljivo: "Zar ga nećeš spaliti, Patera?"Svila odrečno odmahnu glavom. "Nezgode ove vrste predviđene su u

rubrikama, Mejtera, iako moram priznati da nikad nisam očekivao da ćumorati da primenim ovu odredbu. Tamo se jasno kaže da ako ne možešodmah dovesti drugu žrtvu, postupak žrtvovanja ne smeš nastaviti.


37/243

Drugim rečima, ne možemo naprosto da bacimo ovu mrtvu pticu usvetu vatru. Tako isto bismo mogli baciti i neko mrtvo stvorenje koje sudeca pokupila sa ulice."

Dok je to govorio, želeo se nekako otarasiti ptičurine - baciti je međuklupe za publiku, ili u kanal za smeće, niz koji će Mejtera Mermer i

Mejtera Nana uskoro prosuti ipak sveti pepeo oltarske vatre. Savlada se,ne bez napora, i dodade: "Vas tri ste se, sve tri, nagledale više životanego ja. Zar nikad ranije niste pomagale u propalom žrtvovanju?"

Mejtera Ruža još jednom šmrknu. Kao i ono ranije, i ovo šmrktanjebilo je prepuno osude; ovo što se dogodilo nesumnjivo je krivica samogPatere Svile, samo njegova. Jer on je, samo on (šmrktanjem je tostavljeno do znanja, sa izvrsnom jasnoćom) odabrao baš ovu bednupticu. Da je malo bolje pazio, da je imao malčice više znanja, a nadasve

da je bio pobožniji - jednom reči, da je mnogo, mnogo više n

Dugo Sunce 1. - Nocna strana (POLARIS).pdf

Documents

Transcript of Dugo Sunce 1. - Nocna strana (POLARIS).pdf