Dekart i Lorhard. Konstitucija Novovekovne Ontologije

DEKARTOVA FILOZOFIJAArhe IX, 17/2012UDK 111.1654 : 1 Descartes R.111.1654 : 1 Lorhard J.Originalni nauni radOriginal Scientific Article

DRAGAN PROLE1Filozofski fakultet, Novi Sad

DEKART I LORHARD. KONSTITUCIJA NOVOVEKOVNE

ONTOLOGIJE

Saetak: Autor najpre razmatra filozofske okolnosti koje su dovele do novovekovne afirmacije

ontologije kao prve filozofije poetkom sedamnaestog veka. Da bi se rasvetlila razlika izmeu

stare i nove, tj. antike i moderne filozofije analiziran je odnos Dekartove tematizacije

bivstvovanja prema Aristotelovom zahtevu da se o biu govori na razliite naine. Budui da

je taj odnos naglaeno reduktivan jer od etiri Aristotelova naina kod Dekarta preostaje samo

put razlikovanja istinitog i lanog, izlaganje istinitosti utemeljene na izvesnosti podrazumevalo

je da pros hemas, ono prvobitno za nas, u sebe bez ostatka integrie ono po sebi, kat auto. U

drugom delu rada ispitivane su tekoe koje proistiu iz sinonimne upotrebe termina philosophia

prima, metaphysica i ontologija. Autor zakljuuje da novi pojam u sluaju ontologije nije

rezultirao konstitucijom novovrsne filozofske discipline, nego je pre oznaio novi nain miljenja

starih filozofskih problema. Koren zbrke i prividne sinonimnosti izmeu ontologije i metafizike

posledica je konstelacije u kojoj se novo promiljenje starih problema s lakoom poistoveivalo

sa starom disciplinom. Zbog toga je istaknuto da bi se dosledni korak novovekovnih promotera

ontologije sastojao u eliminisanju pojma metafizike s filozofskog horizonta, a ne u kreiranju

lane konvertibilnosti s ontologijom. Zbog toga je ve kod Jakoba Lorharda, tj. u prvom inu

konstituisanja ontologije, donekle obesmiljeno uvoenje novog pojma.

Kljune rei: Dekart, Lorhard, ontologija, prva filozofija, metafizika

DEKART I ARISTOTEL: REDUKCIJA PRVE FILOZOFIJE

Leksiki koreni pojma ontologije su nesumnjivo starogrki. Nema sumnje da su antiki mislioci uinili sve to je bilo neophodno da bi se konstituisale mnoge naune

1 e-mail adresa autora: [email protected]

TEMA BROJA

2

discipline ija imena danas asociraju na starogrko poreklo, ali njihova pojmovna reenja

nisu iznedrila ni psihologiju, ni antropologiju, ni fiziologiju, pa napokon ni ontologiju.

Mimo naih jeziki voenih oekivanja, uvoenje pojma ontologije dogodilo se tek u

veku u kojem je Dekart objavio svoje najvanije radove. Dodue, promovisanje novog

pojma nije Dekartovo delo, ali e se pokazati da se ono odvijalo na osnovu izriitog

pozivanja na dostignua kartezijanske filozofije. Ono to ta pozivanja ini filozofski

provokativnim poiva u naglaenoj vieznanosti Dekartovog stava prema filozofskom

nasleu prote philosophia. S jedne strane, Dekart u naslov svojih Meditacija upisuje

latinizovanu verziju toga pojma, ali kada podrobnije razmotrimo ta je kod njega preostalo

od Aristotelovog zahteva da se o bivstvovanju govori na razliite naine, tj. da se na

vieznanost bivstovanja odgovori uz pomo etiri razliita modela posredstvom kojih e

ono biti ispitivano, onda neizbeno dospevamo u nelagodnu poziciju.

a) Prva filozofija ne iziskuje kategorijalno miljenje.Najpre emo uoiti da od bivstvovanja koje se iskazuje na osnovu najoptijih odreenja

bia, tj. oslanjanjem na deset kategorija kod Dekarta nije preostalo mnogo. Pokuaj osvrta

na Regulae kao na Dekartovu verziju Organona, najpre e uoiti fundamentalnu razliku u sadraju. U njima naprosto nema refleksija koje bi barem donekle bile srodne poglavlju

o Kategorijama. Isto tako, demonstrativno samopouzdanje Dekartovih pravila nee

ostaviti ni malo prostora za rasprave srodne Topikama. Radikalna promena omoguena

je na temelju poverenja u novi vid metodolokog voenja miljenja, tj. u miljenje ije

kretanje se prevashodno rukovodi uvidom u poredak odnosa, u dispozicije koja uvek

bivaju usmeravane u skladu sa razlikovanjem jednostavno-sloeno. Upravo jednostavnost

je obeleje koje intuiciju kod Dekarta izdie iznad dedukcije, i osigurava da se odnos

izmeu jednostavnog i sloenog nikada ne uspostavlja proizvoljno. Naprotiv, iziskuje se

uporite u jednostavnom, posredstvom kojeg miljenje strpljivim i sigurnim koracima

napreduje ka sloenom.

Modernost Dekartovog miljenja poiva u ovom zahtevu da se ak i pri najapstraktnijim,

ljudskom poimanju najtee pristupanim pitanjima vrsto usidrimo u poznatom, da nikada

ne dozvolimo miljenju da ostane bez oslonca i uporita. Nevolja s ulnim iskustvom i

zapoinje stoga to je ono, uzeto samo po sebi, lieno svakog temelja, a od njega se

principijelno ne razlikuje apstraktno miljenje koje se naivno upustilo u najoptija pitanja

lieno prethodnog zasnivanja. Misliti filozofski kod Dekarta najpre znai osigurati se od

lutanja. Ukoliko smo se uspeno zatitili od mogunosti da zabasamo ili da skrenemo

sa eljenog puta, onda se moemo zaputiti gde god elimo. Zbog toga e Brunvig s

Dragan Prole, Dekart i Lorhard. Konstitucija novovekovne ontologije

ARHEgod. IX, 17/2012 (1 21)

3

pravom istai da se kartezijanski racionalizam ispostavlja kao filozofija neograniene

ekspanzije, za razliku od Aristotelovog, u ijem temelju stoji finitistika koncepcija

sveta2. Za razliku od antikih filozofa koji su nastojali da pojmovno artikuliu logos

konanog, unapred ureenog kosmosa, tj. poretka koji je, kao takav, postojao pre njih i

postojae nakon njih, Dekartova misao se uputa u beskonanu avanturu, koja ne poznaje

nikakve granice. Ukoliko se konanost difamira kao izvor svih zabluda, kao vrelo svih

fatalnih omaki koje pogreno smatramo istinama, onda se svaki gest koji iskorauje iz

tih ogranienja mora smatrati poeljnim i hvale vrednim. Doista, novovekovno miljenje

uspostavlja sasvim drugaiji odnos prema granici. Ona vie ne biva pojmljena kao ono

prvo unutar ega je sve3 i ne predstavlja vie granicu spoznaje, pa time ujedno i granicu

same stvari. Kod Dekarta granica biva radikalno formalizovana i temporalizovana. Budui

da bivstvovanje bia sada biva poimano posredstvom spoznajueg ego, a ne putem ousia

koja se moe fenomenalizovati, vie nije re o granici spoznaje, nego granici za spoznaju.

To znai da ego, kao suvereni gospodar i vlasnik (matre et possesseur) prirodnog sveta

koji je zapravo zaokruen njegovim vlastitim izvesnostima, naspram sebe nema dovrenu

supstancijalnost sveta, nego granice na koje nailazi smatra tek privremenim, nestabilnim

i prolaznim.

Filozofsko iskustvo prvog ranga sa Dekartom je artikulisano kao iskustvo nedovoljnosti

konanih sutina. Zbog toga su Dekartovi interpretatori ukazali da Dekartovu filozofiju

valja shvatiti i kao reakciju na Suarezovu metafiziku u kojoj je bivstvovanje asimilovano

sutinom4. Umesto toga Dekart se odluuje za filozofski prelaz od poznatog objekta

ka bivstvovanju, ali posredstvom afirmisanja ideje beskonanosti, a ne putem njenog

ukidanja. Zbog toga Koire upozorava da: ostaje istinito da misao obuhvata i podrazumeva

beskonano, ostaje istinito da konana misao svaka konana misao moe sebe da shvati

i razume jedino poev od beskonane misli5. Otuda sve ono to se ini zaokrueno, kruto

odreeno i definisano, jednom za svagda ogranieno kod filozofa moe isprovocirati

tek nezadovoljstvo. Budui da svaki susret sa konanom idejom neminovno pobuuje i

neprijatne asocijacije na kontingentno postojanje, filozof uvek iznova mora da se sueli

sa motivom zbog kojeg se i odluio na filozofiranje. Razlaz sa konanim sutinama je

2 Lon Brunschvicg, Le troisime centenaire du Discours de la mthode, u: Philosophia Vol. 2,

Belgradi 1937, str. 245.

3 Aristotel, Metafizika 1022a, Paideia, Beograd 2007, prev. S. Blagojevi, str. 198.

4 Ferdinand Alqui, Descartes. Lhomme et luvre, Hatier Paris 1988, str. 106.

5 Aleksandar Koire, Uvod u itanje Platona/Razgovori o Dekartu, IKZS, Sremski Karlovci/Novi Sad

2012, prev. M. Vukovi, str. 226.


ARHEgod. IX, 17/2012 (1 21)

4

utoliko nuna posledica izvornog motiva novovekovnog filozofiranja, a on je direktno

vezan za potrebu za novim temeljem koji e iz korpusa filozofskih spoznaja iskljuiti

sve proizvoljno, nepouzdano, kontingentno. Premda sada filozofski put podrazumeva

neprekidne iskorake iz konanog, te stanje tranzicije kao trajno stanje, on ipak ne

pobuuje oseaj nestalnosti i fragilnosti nego, naprotiv, situiranosti i sigurnosti. Utoliko

je i Dekartova nautika metafora iz ranog dela Compendium musicae: Konano vidim

kopno, urim ka obali6 kod Hegela s pravom preuzeta i primenjena na ukupnu situaciju

koju dele svi novovekovni filozofi. Naime, ako su svi novovekovni filozofi kod Dekartove

filozofije kod svoje kue i, poput brodara koji dugo luta po burnome moru, moemo da

uzviknemo kopno7, onda se poslanje novovekovne filozofije umesno moe opisati kao

plovidba ka sigurnom kopnu, tj. kao misaono kretanje koje je svesno da prvobitno ima

posla s nestabilnim i nepouzanim, ali da tei ka sigurnom i poverljivom. Filozofija nam

je i neophodna zbog toga to conditio humana nije izvorno situirana na terra firma, ali

je ono ljudsko filozofski ispostavljeno kao pokret, kao neukidiva udnja ka stabilnome

kopnu.

Stabilnost i mirnoa na tome putu bie kod Dekarta dodatno obezbeeni utemeljenjem

u apsolutnom, poto ono vie ne predstavlja poslednju stanicu filozofskog uzvisivanja s

onu stranu bia, kao kod Platona, nego se ispostavlja kao prva, poetna stanica. Apsolut

vie nije filozofsko ishodite nego polazite, pa otuda ne bi trebalo da nas zbunjuje da

Dekart vlastitu potragu za pouzdanim osloncem poredi sa nekadanjom Arhimedovskom

takom. Kao i kod Hegela, i kod Dekarta je ono apsolutno zapravo konkretno. Dakako, ta

taka se vie ne nalazi nigde izvan subjektivnosti, ona nije spolja, u topografiji prirodnih

kvaliteta i odnosa, nego je unutra, kao stvar koja je izvesna i nesumnjiva8.

Put ka onom najdaljem mora se zaeti u najbliem. Distanca koju miljenje ima

da prevali mora da zapone kod prisnog, izvesnog i sa sigurnou upoznatog. Utoliko

i dedukcija kod Dekarta ne predstavlja postupak kojim se sa visina logikih optosti

sputamo ka posebnom i pojedinanom, nego predstavlja ogledanje u bliskom, izvoenje

nunih posledica iz onoga o emu smo prethodno stekli zadovoljavajui stepen izvesnosti.

Otuda je dedukcija operacija kojom shvatamo sve to se nuno zakljuuje iz drugih,

6 Ren Descartes, Compendium musicae, u: uvres de Descartes AT X, Vrin Paris 1996, d. C. Adam

/P. Tannery, str. 140.

7 Georg Wilhelm Friedrich Hegel, Vorlesungen ber die Geschichte der Philosophie III, u: Werke Band

20, Suhrkamp Frankfurt am/M. 1971, str. 120. (U prevodu, Istorija filozofije III, Kultura Beograd

1970, prev. N. Popovi, str. 251.).

8 Ren Descartes, Les mditations mtaphysiques. Touchant la premire philosophie, u: uvres de

Descartes AT IX, Vrin Paris 1996, d. C. Adam /P. Tannery, str. 19.


ARHEgod. IX, 17/2012 (1 21)

5

izvesno poznatih stvari9. Reju, poredak i odnos su dva operativna i metodoloki presudna

pojma koja preuzimaju ulogu koju su nekada imala najoptija odreenja bia. Otuda je

za raspravu o bivstvovanju sada neuporedivo vanije metodski korektno usmeriti duh s

obzirom na razliku poznato-nepoznato, odnosno jednostavno-sloeno, nego se upustiti

u delikatno posredovanje izmeu pojedinanog, izmeu ovog ovde i optih struktura

vremena, prostora, kvaliteta, habitusa, itd.

Meutim, ak i kada bismo apstrahovali od Dekartovog principijelnog metodolokog

zaokreta, to ne znai da bi se njegov odnos prema kategorijalnom miljenju

aristotelovskog kova znaajnije promenio. Aristotelovim kategorijama ni u tom sluaju

ne bi bila poklonjena vea panja jer, primera radi, vreme Dekartu uopte nije nuno

da bi se naelno definisala supstancija, dok prostor ne predstavlja nita po sebi, nita

to bi posedovalo objektivnost nezavisno od subjekta: prostornost ne oznaava nita

zasebno i odvojeno od subjekta i mi uopte ne poznajemo takve filozofske entitete koji

ne potpadaju pod uobrazilju10. Miljenje koje se rukovodi izvesnou ne moe biti

previe zainteresovano za produbljivanje pojma vremena. Izvesnost je uvek trenutni akt,

to znai da je, posmatran en general, razvoj u vremenu za Dekarta neminovno znak

nesavrenosti11.

S druge strane, Dekart provodi radikalnu negaciju kvaliteta u nameri da ustanovi

nepremostiv jaz izmeu vlastitog miljenja i tradicije koja filozofiju u sholastikom

ruhu prevashodno asocira s promiljanjem analogia entis. Naime, ukoliko je analogia

predstavljala presudni sholastiki oslonac u promiljanju relacija izmeu ulnog i

inteligibilnog sveta, izmeu konanosti tvorevine i beskonanosti Tvorca, onda je za

oekivati da e se pokuaj radikalnog prekida sa sholastikom misaonom tradicijom pre

svega potruditi da se lii usluga analokog miljenja: taj tradicionalni put se zatvara

pred Dekartom12. Na koji nain Dekart analogiju entis stavlja ad acta? Pre svega

time to obesmiljava spontane filozofske izlete u heterogena podruja i na taj nain

spreava miljenje da proizvoljno traga za srodnim u razliitom. Dekartov odgovor na

analogiju glasi: poredak koji se gradi utemeljenjem. Utoliko nije nimalo sluajna njegova

graditeljska metafora na poetku Prve meditacije: ruina temelja za sobom nuno povlai

9 Ren Descartes, Les rgles pour la direction de lesprit, u: uvres et lettres, Gallimard, Paris 1949,

d. A. Bridoux, str. 12.

10 Isto, str.

11 Jean Wahl, Du rle de lide de linstant dans la philosophie de Descartes, Vrin, Paris 1953, str. 3.

12 Jean-Luc Marion, Sur la thologie blanche de Descartes. Analogie, cration des vrits ternelles,

fondament, P.U.F., Paris 1981, str. 14.


ARHEgod. IX, 17/2012 (1 21)

6

celokupan ostatak zgrade13. Ukoliko filozofu poe za rukom da ustanovi fundamentum

inconcussum kao fundamentum in intellectu, onda mu nikakva pomo analogije vie

nee biti potrebna. Ako eksplikacija objektivne realnosti sada iziskuje povratni uvid

u utemeljenje u okvirima nae subjektivnosti, to onda znai da se Dekartovo uenje o

supstanciji prevashodno oslanja na desupstancijalizaciju sveta. Kvalitativnom svetu

preostalo je da postane res extensa, isti kvantitet i relaciona struktura14.

b) Prva filozofija ne istrauje na temelju razlike energeia i dinamis Takoe emo uoiti da Aristotelovo raspravljanje o bivstvovanju na osnovu razlike

energeia i dinamis kod Dekarta otpada ve na osnovu temeljne pretpostavke njegovog

racionalizma koji, za razliku od antikog pretee, ne ostavlja ni najmanje anse sferi

mogueg a, sledstveno tome i verovatnog, kao njegovog logikog korelata. Verovatno

nema nikakvu epistemoloku obaveznosti i sigurnost, pa stoga kod Dekarta biva srozano

na lano, drugim reima, na filozofski irelevantno i nitavno15. Budui da procedure

miljenja ne smeju sebi da dozvole iskorak izvan sfere nunog i neospornog, svaki

pokuaj filozofskog koketiranja s moguim za Dekarta ne predstavlja nita drugo nego

dobrovoljni rastanak od filozofskog miljenja.

c) Prva filozofija iskljuuje miljenje akcidencijeRaspravljanje na niti vodilji razlike izmeu supstancije i akcidencije takoe postaje

nepoeljno u Dekartovoj filozofiji. Poto se ono akcidentalno i kontingentno po prirodi

stvari opiru suverenom obuhvatu clara et distincta perceptio, njima mora biti uskraeno

stanarsko pravo meu stvarima filozofije. Ono to preostaje od Aristotelovog razgranatog

i vieslojnog pribliavanja ka episteme tis, kod Dekarta se svodi na jedan, magistralni, ali

ujedno i jednosmerni, jedini relevantni filozofski put, rukovoen iskljuivo razlikovanjem

istinito-lano. Sve u svemu, nema nikakve sumnje da je od Aristotelova etiri modela na

osnovu kojih se sueljavamo sa vieznanou bivstvovanja kod Dekarta preostao samo

jedan.

13 Ren Descartes, Les mditations mtaphysiques, isto, str. 14.

14 Jan Patoka, Aristote, ses devanciers, ses successeurs, Vrin Paris 2011, tr. E. Abrams, str. 392.

15 Ren Descartes, Discours de la mthode, u: uvres de Descartes AT VI, Vrin Paris 1996, d. C.

Adam /P. Tannery, str. 8.


ARHEgod. IX, 17/2012 (1 21)

7

ALETHES PSEUDOS: KARTEZIJANSKO NASLEE PROTE

PHILOSOPHIA

Tako radikalna redukcija ontoloke problematike je kod najistaknutijih Dekartovih

interpretatora izazvala oprene stavove. Kod Alkijea ona biva okarakterisana po uzoru na

nekadanju apofantiku teologiju. Naime, ukoliko obratimo panju na motivaciju njegove

ocene da se kod Dekarta radi o negativnoj ontologiji16, shvatiemo da je ona negativna

u slinom maniru u kojem se nekada za Boga radije govorilo ta on nije, nego ta on

jeste. U slinom duhu se ponaa i Dekartova reakcija na Aristotelovu prote philosophia,

jer vlastitu poziciju gradi na svoenju razliitih pristupa na jedan pristup, a time i na

ograivanju od ostalih Aristotelovih puteva ka bivstvovanju. Na Alkijeovom tragu sudi i

an-Lik Marion, tvrdei da se kod Dekarta radi o topikom preokretanju koje svoj vrhunac

ima u ontologiji posredstvom odbacivanja17. S druge strane, Anri Guje u kartezijanskoj

redukciji uoava naznake Dekartovog tradicionalizma i pokazuje da orijentaciju u

osnosu na istinito-lano moramo shvatiti u konkretnom istorijskom kontekstu, a u njemu

se ona iskazuje kao dragoceni racionalistiki iskorak iz Montenjevog skepticizma:

Montenjev tradicionalizam i filozofski skepticizam tesno su povezani i imaju isti koren:

njegov relativizam. Dekartov tradicionalizam i filozofski racionalizam nisu manje tesno

povezani, oni takoe imaju isti koren: njegovu apsolutnu veru u istinu18.

Ukupno uzevi, moda bi bilo preterano govoriti o anti-ontolokoj nastrojenosti

Dekartovog miljenja, ali isto tako nije umesno ni samorazumljivo prihvatanje ontologije

kao samonikle discipline koja prirodno izasta iz plodnog i odlino pripremljenog

kartezijanskog tla. U tome nas najpre spreava Dekartov odnos prema tradiciji rasprava

koje tematski pokrivaju podruje koje danas imenujemo ontolokim. Dodue, u svojim

objavljenim radovima Dekart se po pravilu drao rezervisano i nije se uputao u otvoreno

difamiranje tradicije ispitivanja ontos on, odnosno on he on. I pored upadljive uzdranosti,

Dekart nije proputao da nas upozori da kretanje unutar koordinata antike filozofske

misli neizostavno za sobom povlai i opasnost korupcije naih vlastitih misli.

Poklanjajui poverenje studiranju antikih mislilaca mi sebe naivno izlaemo i

preuzimanju neizvesnog, nedoreenog, pogrenog. Premda je razliku alethes-pseudos

16 Ferdinand Alqui, Descartes et lontologie ngative, u: Revue internationale de philosophie,

Bruxelles 1950.

17 Jean-Luc Marion, Sur lontologie grise de Descartes. Science cartsienne et savoir aristotelicien dans

les Regulae, Vrin, Paris 1993, str. 185.

18 Henry Gouhier, La pense religieuse de Descartes, Vrin, Paris 1924, str. 285.


ARHEgod. IX, 17/2012 (1 21)

8

Aristotel izriito stavljao na elo promiljanja bia kao bia, Dekart nas upozorava da

usvajanje antikih znanja podrazumeva i kobno prisvajanje pseudoznanja: Valja itati

dela Starih, jer je za nas velika prednost da moemo da koristimo rad mnogih ljudi

Pri svemu tome, dobro je strahovati da se izvesne greke, proistekle iz najmarljivije

lektire njihovih dela, ne uvuku u potpunosti u nas, uprkos celokupnom naem naporu i

opreznosti19. Pri tom se ne radi tek o tome, da li emo nespretno podlei autoritetu tuih

greaka, odnosno smatrati istinitim neto to nije istinito. Dekart nije surevnjiv prema

istorijskom nasleu filozofije jedino zbog toga to ono moe da nakodi bezgrenosti

naih spoznaja, nego zato to nas to naslee prevashodno ui istoriji, a ne filozofiji.

U skladu sa uverenjem svog vremena, da historia treba strogo razdvajati od scientia i

doctrina, Dekart je uveren da sistematian i trajan misaoni boravak u tradiciji filozofije

nije ni poeljan ni produktivan, jer nam ona ne moe obezbediti izvesne i razgovetne

opaaje, vrsto i neosporno utemeljene sudove. Budui da tamo gde nismo u mogunosti

da iznesemo potpuno pouzdane sudove zapravo i nismo na terenu filozofije nego na terenu

istorije, Dekart bi pisanju istorije antike filozofije bio spreman da prida jedino istorijski,

ali nipoto ne i filozofski znaaj i status.

Meutim, u prepisci se Dekart spram antikih pretea izjanjava znatno otvorenije

i iskrenije. Ton je nepomirljiviji, a neprilike koje proistiu iz naeg obraanja antikom

filozofskom nasleu se ne svode tek na nespretno vercovanje neznanja kao znanja.

Najavljujui Marsenu svoje Meditacije, Dekart ukazuje da njegova filozofska pozicija

ne treba da bude shvaena drugaije, nego kao istinita alternativa antikoj pseudoistini:

Meu nama elim da Vam kaem da tih est Meditacija sadre ukupna naela moje fizike

nadam se da e se oni, koji ih budu itali, neprimeeno navii na moje principe i da e

uvideti istinu, pre nego to primete, da su ti principi razorili Aristotelovu istinu20.

Ako su sledbenici kartezijanske filozofije odluno povlaili paralele izmeu nove

filozofske discipline, ontologije, i Dekartove istine, da li to onda znai da su se, u stilu

svoga uzora, u potpunosti odrekli svega to su mogli da naue od Aristotelove istine,

i celokupne filozofske tradicije pre Dekarta? Doista, za kartezijansko naslee se nipoto

ne moe rei da provodi odluan i definitivan rez sa tradicijom prote philosophia. Naime,

nije neophodno podseati da kriterijum istine kao orijentacije u promiljanju bivstvovanja

ve kod Aristotela podrazumeva okret sa bia, ka miljenju bia: to lano i to istinito ne

19 Ren Descartes, Les rgles pour la direction de lesprit, isto, str. 10.

20 Pismo Marsenu od 28. 01. 1641, navedeno prema: uvres et lettres, Gallimard, Paris 1949, d. A.

Bridoux, str. 891.


ARHEgod. IX, 17/2012 (1 21)

9

postoje u stvarima ... ve u miljenju21. Ipak, izvesna srodnost u polazitu ne znai da je

Aristotelovo shvatanje istine istovetno Dekartovom, jer je potonji uloio izuzetno mnogo

truda da dokae da iznosi istinu koju filozofska tradicija ne poznaje. Pri tome, za nju je

karakteristian toliki stepen izvesnosti da bi ona bila prihvaena kako od strane Aristotela,

tako i svih drugih filozofa. Istina shvaena kao izvesnost kod Dekarta neutralie razliku

izmeu Aristotelovih pros hemas i kat auto. Ukoliko je izlaganje istinitosti utemeljene na

izvesnosti prvi i presudni in ontolokog miljenja, onda sada pros hemas, ono prvobitno

za nas, u sebe bez ostatka integrie ono po sebi, kat auto. Neobino je vano podvui da

Hegel zbog tog poteza ne kritikuje, nego slavi Dekarta kao emancipatora miljenja jer

ono s njim po prvi put zapoinje samo od sebe, a Huserl u slinom maniru principijelnu

integraciju onoga po sebi u za nas velia kao revolucionaran iskorak, jer: Sa Dekartovim

Meditacijama, uvertirom novovekovne filozofije udesno izrasta tendencija ka revoluciji

toga tako prirodnog i navodno tako samorazumljivog naina miljenja. Ono prvo

odjednom nije svet u kojem smo, nego smo prvo mi sa naim iskuavanjem i miljenjem,

a svet je svet za nas, mi smo ga iskusili i mislili, svet je stavljen naim miljenjem22.

Stie se utisak da suoavanje s Dekartovom filozofijom ne moe da mimoie

filozofsku verziju la querelle des anciens et des modernes. Posebno kada imamo u vidu

da se ve krajem sedamnaestoga veka stabilizovala suprotnost izmeu stare, kojoj su

u jednakoj meri pripadali i Platon i Aristotel i Toma Akvinski, i Duns Skot i Suarez, i

nove, Dekartove filozofije23. Znaaj rasprave starih i modernih na tlu filozofije postaje

vanredan im ga ukrstimo s jednostavnom upitanou: zbog ega se na ontologiju ekalo

toliko dugo? Da bi se na to pitanje odgovorilo na prikladan nain najpre treba razjasniti

povezanost izmeu inaugurisanja nove discipline i Dekartovog filozofskog projekta.

ONTOLOGIJA: NOVO IME ZA STARU DISCIPLINU?

Apstrahujemo li od fiziologije, koju je an Farnel promovisao u svome delu Universa

medicina 1567, psihologiju, antropologiju i ontologiju su u svojim knjigama praktino

21 Aristotel, Metafizika 1027b, isto, str. 224.

22 Edmund Husserl, Fichtes Menschenideal, u: Aufstze und Vortrge (1911-1921), Husserliana Band

XXV, Hg. T. Nenon/H.-R. Sepp, Dodrecht/Boston/Lancaster 1987, str. 272.

23 Leon Brunvig se poziva na delo izvesnog P. Daniela Putovanje u Dekartov svet, objavljeno na

francuskom jeziku 1697. U toj knjizi se izrekom govori o novijoj, tj. Dekartovoj filozofiji koja se

suprotstavlja staroj filozofiji. Navedeno prema: Lon Brunschvicg, Rne Descartes, Rieder, Paris

1937, str. 79.


ARHEgod. IX, 17/2012 (1 21)

10

promovisali Dekartovi savremenici. Pri tom, vano je napomenuti da ti savremenici

nisu delili Dekartova religijska opredeljenja, te da je plodno tlo na kojem je zasaeno

seme pseudoantikih pojmova pre svega bilo omogueno potrebom protestanata da se

distanciraju od katolikog kolskog sistema i njegovog pojmovnika. Nova, reformisana

hrianska konfesija iziskivala je i nove vidove saznanja, i to ne samo u deklarativnoj,

nego i u krajnje praktiki odreenoj ravni. Bez obzira na konfesionalnu motivaciju, jedan

od presudnih uzora pri konstituisanju tih saznanja bio je upravo jezuitski ak i gorljivi

zagovornik novog naina miljenja, Rene Dekart.

Uvoenje starih imena za nove discipline teklo je gotovo simultano, a nije ni malo

sluajno da je bilo direktno vezano za Marburg, kao jedan od najsnanijih protestantskih

univerzitetskih centara. Pojam antropologije vezuje se za Antropoloku psihologiju Otona

Kasmana (Hanau 1594.), dok prvo uvoenje pojma psihologije datira iz Melanhtonovih

predavanja iz 1530, da bi prvi put bilo zabeleeno 1590, u knjizi (objavljenoj u Marburgu)

hoc est de hominis perfectione, anima etc Rudolfa Gekela (poznatijeg po latinskom imenu Goclenius). Isti autor u svoj Lexicon philosophicum (1613.)

stavlja odrednicu et philosophia de ente, ali u reniku ipak nema mesta za psihologiju24.

Nije mogu jednoznaan odgovor na pitanje da li je Dekartovo miljenje direktno

podstaklo novovekovnu konstituciju pojma ontologije. Na to pitanje moemo da

odgovorimo i potvrdno i odreno, a da pri tom nijedan odgovor ne bude u potpunosti

zadovoljavajui. Razlozi za uzdranost proistiu iz injenice da se pojam ontologije prvi

put pojavljuje 1606, u delu Jakoba Lorharda Ogdoas scholastica, preciznije reeno u

njegovom osmom poglavlju koje nosi naslov Dijagraf metafizike ili ontologije. To onda

znai da Dekartu ne mogu biti pripisivane iskljuive zasluge za novovekovnu ontologiju,

jer je taj pojam promovisan jo u vreme njegovog odrastanja. Objavljivanje toga dela

pobudie kod Goklenijusa izuzetan interes, nakon ega e Lorhard dobiti poziv da mu

se pridrui kao kolega na univerzitetu u Marburgu. Gimnazijski profesor iz Sent Galena

se ipak nee dugo zadrati u univerzitetskim vodama, poto tragovi njegovog povratka

u vajcarsku datiraju ve u 1609. Ne uputajui se u razloge kratkog trajanja njegovog

marburkog angamana, umesno je napomenuti da se najtrajniji otisak Lorhardove

marburke epizode sauvao upravo u Goklenijusovom Reniku, koji na starogrkom

24 Odo Marquard, Zur Geschichte des philosophischen Begriffs Anthropologie seit dem Ende des

achtzehnten Jahrhunderts, u: Schwierigkeiten mit der Geschichtsphilosophie, Frankfurt am/M. 1973,

str. 218-219.


ARHEgod. IX, 17/2012 (1 21)

11

jeziku donosi odrednicu ontologija, i poblie je na latinskom odreuje kao filozofiju bia25.

Na ovo treba skrenuti panju pre svega zbog u literaturi uobiajenog, a netanog

podatka da prvi pomen ontologije treba pripisati Goklenijusu. Lorhardov rad je do skora bio

nepoznat, a razlog vie za njegovo pominjanje krije se u injenici da su sud o Goklenijusu

kao prvom ontologu do skora potvrivali i najrenomiraniji interpretatori, poput Ernsta

Folrata: prema svemu to znamo bio je prvi koji je skovao naziv Ontologija26, i an-

Lik Mariona: taj termin ulazi u istoriju metafizike poevi od 1613, kada ga Goclenius

jo pie na grkom27.

Ono to u naslovu poglavlja Lorhardove knjige najpre privlai panju je konvertibilnost

metafizike i ontologije. Upadljivo je takoe da je naslov toga poglavlja zajedno s

ostalima ottampan i na koricama knjige, to je u ono vreme esto bio sluaj, pa je pojava

nepoznatog termina najverovatnije pobuivala dodatnu panju potencijalnih italaca. Za

autora koji po prvi put u istoriji filozofije upisuje pojam ontologije u naslov knjige nema

ni traga sumnji da su metafizika i ontologija sinonimne discipline. Sutina metafizike i

kod Lorharda i kod Goklenijusa je istovetna razmatranju bia u istinskom smislu, pa ju

je zbog toga mogue nazvati i naukom o biu, ontologijom. Imamo li u vidu da je kod

obojice Bog pojam beskonane savrenosti bia, Hajdegerova teza da metafiziku treba

shvatiti prevashodno kao onto-teologiju, najpre pogaa novovekovne promotere nove

discipline. Dakako, na njihovom elu nalazi se Dekart. U pismu Marsenu on izriito

ukazuje da njegova ontologija ne iskorauje izvan horizonta koji je dostupan teolokom

miljenju, te da je stoga teologiju lako adaptirati njegovom nainu filozofiranja: ini

mi se da nee biti nikakvih tekoa da se teologija prilagodi mome nainu filozofiranja28,

dok u Odgovorima na primedbe upuene Meditacijama insistira da znanje o postojanju

Boga, kao prvog i najsavrenijeg bia predstavlja uslov mogunosti saznanja svih ostalih

bia: ne moemo nita izvesno da saznamo ukoliko prvo ne znamo da Bog postoji29.

Uistinu, teza o onto-teolokom sklopu metafizike ni kod jednog filozofa nije toliko

otvoreno zastupana kao kod Dekarta. Alkije e, pozivajui se na pasae iz Principia u

25 Goclenius, Lexicon philosophicum, Francfort 1613, str. 16.

26 Ernst Folrat, Ralanjavanje metafizike na metaphysica generalis i metaphysica specialis, u: Arhe II,

Novi Sad 3/2005, prev. M. Todorovi, str. 244.

27 Jean-Luc Marion, Sur le prisme metaphysique de Descartes. Constitution et limites de lonto-thologie

dans la pense cartsienne, P.U.F. Paris 1986, str. 79.

28 Navedeno prema: uvres et lettres, isto, str. 889.

29 Ren Descartes, Les mditations mtaphysiques. Et les objectiones faites contres ces mditations par

diverses personnes tres-doctes, avec les rponses de lAuteur, u: uvres de Descartes AT IX, Vrin

Paris 1996, d. C. Adam /P. Tannery, str. 111.


ARHEgod. IX, 17/2012 (1 21)

12

kojima se navodi da mi nismo sami po sebi, nego po Bogu30, ali i na pojedine odeljke

iz prepiske u kojima se sinonimnost metafizike i prve filozofije proiruje sinonimnou

metafizike i teologije, utvrditi da ideja Boga nije u svesti, ona je svest31. Meutim, da

li se onto-teoloko ustrojstvo Dekartove filozofije u potpunosti proiruje na celokupnu

novovekovnu filozofiju? Da li se Hajdegerov stav moe prihvatiti u celini, ili se pak mora

ograniiti i pripisati jedino utemeljivaima novovekovnog miljenja?

JAKOB LORHARD: METAFIZIKA ILI ONTOLOGIJA

Premda ve kod Volfa ontoloko ispitivanje u sebi ne ukljuuje teologiju, tako da su

rasprave racionalne teologije upuene na ontoloke principe ali se principijelno tematski

razvijaju izvan metaphysica generalis, stav da je ispitivanje filozofije uvek u sebi oba,

onto-loko i teo-loko32, moe biti u celosti pripisan pionirima ontolokog miljenja.

Onto-teoloko ustrojstvo ipak nije ni stabilna niti trajna signatura metafizike. Tamo gde

se briljivo ustanove razlike u pojmu vie nee biti govora ni o onto-teolokoj pozadini.

Tako stvari stoje najpre kod Volfa, ali i kod Kanta, Huserla i Hartmana. Uprkos tome,

predstava o sinonimnosti metafizike i ontologije ostae vodea do dananjih dana, tako

da nije ni malo neobino da je moemo uti ili proitati i kod savremenih filozofa, ali nam

podrobniji uvid u povest ontologije ipak sugerie znatno oprezniji stav.

Ne treba smetnuti s uma da je kod nekih vodeih imena novovekovne filozofije

iskljueno poistoveivanje ontologije i metafizike. Primera radi, kod Kanta, Huserla, pa

i kod ranog Hajdegera je za jednu od pomenutih disciplina rezervisan afirmativan, a za

drugu peorativan prizvuk. Da stvar bude komplikovanija, pitanje koja od njih e biti

povlaena a koja odbaena nikada nije unapred odlueno. Ontologiju e Kant odbaciti

usled saznajne drskosti i neopravdane ambicioznosti. Njoj nasuprot, favorizovae nauni

lik metafizike koja svoje korene ima u prirodi ljudskog uma. Huserl e, pak, izraziti

nezadovoljstvo spram metafizike, kao discipline koja se ograniava na ispitimanje

temelja postojeeg sveta, a ontologiju e proglasiti kimom filozofskog miljenja, i to u

dvojstvu formalne i materijalnih ontologija. Ono kod ranog Hajdegera biva objedinjeno

u ideji fundamentalne ontologije koja, nakon obrata, svoje mesto ustupa promiljanju

30 Ren Descartes, Les principes de la philosophie, u: uvres de Descartes AT IX, Vrin Paris 1996, d.

C. Adam /P. Tannery, str. 34.

31 Fernand Alqui, La dcouverte mtaphysique de lhomme chez Descartes, P.U.F. Paris 1950, str. 230.

32 Martin Heidegger, Schellings Abhandlung ber das Wesen der menschlichen Freiheit (1809), Max

Niemeyer, Tbingen 1995, str. 62.


ARHEgod. IX, 17/2012 (1 21)

13

metafizike, a napokon i pitanjima njenog prevladavanja i preboljevanja.

Na poetku ove vievekovne povesti stoji danas gotovo zaboravljeni vajcarac

Jakob Lorhard. Za tu povest je karakteristino da su metafizika i ontologija vrlo retko

harmonizovane u okvirima celovite zamisli filozofije (Volf), a tamo gde im je gostoprimstvo

bivalo ukazano jedna od njih se po pravilu afirmisala nautrb druge. Imamo li u vidu,

da se inaugurisanjem pojma ontologije nije nastojao izboriti prostor za novo, do tada

nepoznato problemsko polje, nego se novi termin jednostavno prikljuio tradicionalnom,

potonja zbrka u vezi sa pitanjem odnosa izmeu metafizike i ontologije ne bi trebalo da

nas udi. Strogo reeno, novi pojam u sluaju ontologije nije rezultirao konstitucijom

novovrsne filozofske discipline, poto je on pre oznaio novi nain miljenja starih

filozofskih problema. Nije potrebno podseati da filozofski nije mogue uvesti novo

miljenje a da pri tom problem s kojim se ono suoava ostane nepomenjen. Nain naeg

misaonog pristupa predmetu odraava se i na bivstvovanje samog predmeta. Drugaije

miljen, predmet se ne pokazuje na identian nain, nego je i sam izmenjen, promenivi lik

u drugaijem osvetljenju. Samim tim, ontologija je iz osnova preformulisala nekadanje

filozofske probleme, postavila ih je na nove osnove i u sasvim preinaenu pojmovnu, ali

i kontekstualnu pozadinu.

Koren zbrke i prividne sinonimnosti izmeu ontologije i metafizike zbog toga

treba potraiti u konstelaciji u kojoj se novo promiljenje starih problema s lakoom

poistoveivalo sa starom disciplinom. Reju, dosledni korak novovekovnih promotera

ontologije sastojao bi se u eliminisanju pojma metafizike s filozofskog horizonta, a ne

u kreiranju lane konvertibilnosti s ontologijom. Zbog toga smatramo da je ve kod

Lorharda, dakle u prvom inu konstituisanja ontologije, donekle obesmiljeno uvoenje

novog pojma. Ukoliko ontologija razmatra isto ono to je nekada razmatrala metafizika,

u emu se onda sastoji svrha kreiranja novog pojma? Lorhardu ne bi bilo ni malo lako da

odgovori na to pitanje, ali bi nas verovatno podsetio da ontologija ne treba da simulira

vlastitu originalnost, poto se zapravo tesno naslanja uz pitanja kojima se na svoj nain

bavila i tradicija metafizike.

Ostaje van sumnje da je priznanje srodnosti ontologije i metafizike od samog poetka

odnelo primat u odnosu na razmatranje njihove razliitosti. Budui da teret dokaza

uvek pada na one koji se zalau za uvoenje novih pojmova i novovrsnih disciplinarnih

usmerenja, ostaje za aljenje to generacija samosvesnih kartezijanaca koja je stajala iza

uvoenja ontologije nije odlunije prionula na posao razraunavanja s tradicionalnim

pojmom metafizike. Tragovi nezadovoljstva i nemirenja s nasleenim likom metafizike

se mogu nai kako kod Dekarta, tako i kod njegovih sledbenika, ali su oni pre doprineli


ARHEgod. IX, 17/2012 (1 21)

14

reformisanju shvatanja metafizike a time i stabilizovanju njenog pojma nego njegovom

zaustavljanju na vremenskoj granici koja prethodi roenju novovekovne filozofije. Iz

dananje perspektive se stie utisak da se njihova ambicija zadovoljila sa afirmisanjem

novog termina, te da nisu poveli dovoljno rauna da novo miljenje stare discipline ne

moe dugorono stajati naporedo sa oznakom stare discipline, a da meu njima ne doe

do estokih nesuglasica i uzajamnih osporavanja.

Premda su u pitanjima sueljavanja ontologije i metafizike uvek bili vodei

prevashodno filozofski motivi i razlozi, rasprave na tu temu ne bi ni bile mogue da

uobliavanje novovekovnog filozofskog miljenja nije bilo praeno ovom nesvakidanjom

dopunom, tj. novim sinonimom za tradicionalnu metafiziku. Ovo udvostruavanje se

nije odvijalo u strogo kontrolisanim okvirima jer se ni pojam metafizike nipoto nije

mogao podiiti stabilnim i trajnim poreklom. Naprotiv, i taj naziv je u dobroj meri nastao

sluajno, jer je naknadno uveden kao oznaka za Aristotelovu neimenovanu raspravu o

prote philosophia, tj. episteme tis.

Kada imamo u vidu izvesnu nespretnost koja proistie iz prikljuivanja nove

discipline imenovane starim pojmom i novog naina miljenja staroj, kontingentno

odabranoj disciplinarnoj oznaci, shvatiemo koliko je neopravdana samorazumljivost i

lakoa imenovanja najoptijih filozofskih disciplina. Poemo li od toga da je Aristotel

svoju raspravu svesno ostavio neimenovanom, tj. bez naslova, i to s dobrim razlozima

i na osnovu vanredno dubokog uvida u sloenost problema koje je pokrenuo, te da

je neizvesnost statusa traene nauke dugorono vetaki prikrivana Andronikovim

bibliofilskim potezom, neemo gajiti ni malo poverenja da je itav problem mogao biti

reen tek jednostavnim uvoenjem novog termina, odnosno svrstavanjem novog naziva

tj. ontologije tik do nekadanje oznake, tj. metafizike.

Uprkos svemu tome, kod Lorharda i metafizika i ontologija imaju isti predmet: one

su nauke o inteligibilnom, tj. njihov zadatak je da pojme ono po emu inteligibilnog33.

Premda pojam Boga jo uvek predstavlja neosporivi poetak i kraj ontologije, Lorhard

insistira da koren ontologije nije poloen nigde drugde, nego je duboko usaen u lumen

naturale ljudskog uma. Ako je ontoloki zadatak da pojmi ono po emu inteligibilnog, a

to po emu vodi ka ispitivanju ljudske umnosti, i nunom poreklu inteligibilnog sveta in intellectu onda Lorhard u osnovi ini dragocene predradnje za nastupanje karezijanskog

racionalizma. Premda u Dekartovoj prepisci ne moemo pronai pouzdana svedoanstva

33 Iacobo Lorhardo, Ogdoas scholastica continens diagraphen typicam artium etc, Sangalli G. Straub

1606, VIII [s. p.] Engleski prevod osmog poglavlja Lorhardovog dela moe se nai na http://www.illc.

uva.nl/Research/Reports/X-2008-04.text.pdf, poslednji put poseeno 30. 04. 2012.


ARHEgod. IX, 17/2012 (1 21)

15

niti izriit pomen Lorhardovog imena, njegova pojava je izuzetno vana jer nam pokazuje

da je i kartezijanska filozofija itekako bila edo svoga vremena, te da faktiki nije bila

toliko usamljena koliko nam se moe initi, ukoliko se povedemo klieom sudbina velikih

inovatora, i utemeljivaa epohalno drugaijih pogleda na svet.

Pored toga, u genezi ontolokog miljenja iz opteljudske razumske kompetencije ni

kod Lorharda ne uestvuje ni ulno iskustvo niti bilo kakva materija. Lumen naturale

on ne posmatra kao utelovljenu dispoziciju nego kao istu idealnost, nezavisnu od

telesnih posebnosti. Lorhard razlikuje dva dela ontologije: optu i posebnu. Opta se bavi

inteligibilnim i bivstvovanjem, dok se posebna takoe rava na dva dela, obuhvatajui

stvorena bia u svojim vrstama, odnosno razmatrajui ih u njihovim a) supstancijama,

b) akcidencijama. Ukupno uzevi, Lorhardovo delo dijagramskim, tj. preglednim,

matematiki rukovoenim nainom prikazivanja, koji je inspirisan primerom Pjera de la

Ramea (Petrus Ramus), izlae osnovna odreenja tradicionalnih filozofskih kategorija.

Osim nesvakidanjeg, ali u tadanjem kontekstu poeljnog prodora matematikog

prikazivanja metafizikih, tj. ontolokih pojmova, u Lorhardovom delu nema mnogo

znaajnih iskoraka. Jedan od njih svakako je skopan s poistoveivanjem duha i logosa,

u smislu stvorene supstancije koja ne uestvuje u telesnoj formi. Na taj nain Lorhard je

presudnu pretpostavku antikog misaonog horizonta povezao sa hrianskim pojmom

duha, ime je praktino omoguio izvestan vid pomirenja antikog kategorijalnog naslea

sa eminentno hrianskim pojmovima, tj. orijentisao ih je na osnovu kardinalne razlike

izmeu stvorenog i nestvorenog.

Presudan momenat Lorhardove knjige ipak se ispostavlja u njenom prvom odreenju.

Ako je ono po emu inteligibilnog ukorenjeno u ovekovoj subjektivnosti, u njegovom

prirodnom kapacitetu za saznanje, onda je pretpostavka saznanja bivstvovanja zapravo

direktno skopana sa samospoznajom. Ukoliko mi ne saznajemo bivstvovanje blagodarei

transcendentnoj milosti, nego zahvaljujui prirodi naeg uma, onda nam prilikom

njegovog rasvetljavanja ne preostaje nita drugo nego da se oslonimo na produbljeni uvid

u domaaje i mogunosti vlastitih umnih struktura. Upravo na takav korak e neto kasnije

pozvati Dekart, iznosei prapitanje kritike uma: koje spoznaje je sposoban da stekne

ljudski um34? Istraivati ta je to ljudska spoznaja i dokle se ona protee znai biti sasvim

blizu izvora ontologije. Ono nije po automatizmu svodivo na logiko, ili epistemoloko

pitanje, poto od odgovora na njega zavisi ta emo nazvati stvarnim ili istinskim biem,

a ta prividnim i izvedenim. Ukazivanjem na zdravorazumski, a time i svima dostupni

koren metafizike ili ontologije, Lorhard je uinio tek pripremni korak, koji bismo uslovno

34 Ren Descartes, Les rgles pour la direction de lesprit, isto, str. 32.


ARHEgod. IX, 17/2012 (1 21)

16

mogli nazvati dekartovskim i pre samog Dekarta. Njegov pravi trenutak e doi tek onda,

kada ono po emu metafizike ili ontologije postane presudna tema filozofiranja, a ne samo

instanca legitimacije filozofske misli koja, uzeta sama za sebe, ne iziskuje nikakav napor

razjanjavanja i obrazlaganja. Otuda nam stav iz Principia da: sve istine nisu nita izvan

nae misli35, reito ilustruje kljuni korak koji je trebalo nainiti nakon Lorharda.

MILJENJE KAO POLAZITE ONTOLOGIJE VERSUS

PSIHOLOGIZACIJA ONTOLOKE PROBLEMATIKE

Ako je miljenje istinski medijum, polazite i ishodite ontologije, onda nas prvi

ontoloki korak vodi ka njemu, a ne od njega, kao to je de facto bio sluaj kod Lorharda.

Priznanje miljenja za presudni izvor ontologije iziskuje radikalan okret, i nipoto se ne

moe zaustaviti na pukoj konstataciji izvora ontolokih saznanja. Utoliko je razmak koji

Dekarta deli od Lorharda jednak onom koji postoji izmeu njega i Montenja. Naime,

radikalan okret kod Dekarta ne podrazumeva psihologizaciju filozofske problematike.

Drugaije reeno, okret ka miljenju ne podrazumeva da sada introspekcija preuzima

primat u odnosu na bilo koji drugi, objektivni predmet miljenja. Nema nikakve dileme

da Dekart deli Montenjev temeljni credo i esto zagovara stav da bez samoispitivanja

nije mogue istinsko saznanje36, ali sa jednakim entuzijazmom upozorava da privid

poznatog ostaje da vai kao najvei neprijatelj saznanja. Smisao tog upozorenja glasi da

samoispitivanje nije per se u stanju da nas sauva od sujetom ulepanog neznanja i da

su nae predstave o nama samima kao takve ve istinitije od naih predstava o stvarima

izvan nas.

Dekartova dela, poput Rasprave o metodi i Meditacija o prvoj filozofiji nisu motivisane

skiciranjem autoportreta, nego potragom za temeljnim ispostavljanjem novog kriterijuma

istine. Otuda treba naglasiti da Dekartova upotreba prvog lica, kao i njegove intimne

ispovesti upuene itaocima ne treba lakomo poistoveivati sa diskursom Montenjevih

Ogleda, poto okret ka cogito smera na konstituciju subjekta, ka posebnoj vrsti sopstva,

definisanog posredstvom matematikih principa, ali ne za volju sebe samog, nego za

volju novog naina saznavanja sveta37. Zbog toga Dekart za svoj filozofski okret ka

35 Ren Descartes, Les principes de la philosophie, isto, str. 45.

36 Kuno Fischer, Descartes und seine Schule, u: Geschichte der neueren Philosophie Band I, Mannheim

1865, str. 377.

37 Dalia Judovitz, Subjectivity and Representation in Descartes. The Origins of Modernity, Cambridge

University Press, Cambridge [et. al.] 1988, str. 8.


ARHEgod. IX, 17/2012 (1 21)

17

cogito ne bi mogao, poput Montenja, jednoznano da kae da se u njemu iscrpljuje

celokupan posao filozofije. Kao to bi mu Lorhardovo nepropitano polazite u lumen

naturale sasvim sigurno delovalo kao neosveeno oslanjanje ontologije na kontingentno

i u naunom smislu nepouzdano tlo, tako Dekartu nikada ne bi bilo prihvatljivo da

povue znak jednakosti izmeu filozofije i introspekcije. Reju, ni lumen naturale, niti

introspekcija nisu dovoljni da bi se razumeo Dekartov inicijalni filozofski gest. Nema

nikakve sumnje da on ne bi podelio Montenjev entuzijazam u kojem studiranje sebe

sadrinski pokriva i fiziku i metafiziku: Studiram sebe vie nego bilo koji drugu temu. To

je moja metafizika, to je moja fizika38. Umesto toga, Dekartova deviza bi pre glasila: Ne

studiram sebe, nego miljenje, da bih utemeljio novi kriterijum istine i da bih na nauni

nain saznao bivstvovanje, Boga, svet. Studiram miljenje da bih metafizikom utemeljio

novu fiziku.

Uvoenje pojma ontologije praeno je potrebom za racionalnim temeljem svih

ljudskih saznanja pa, shodno tome, i metafizikih saznanja. Utoliko ono korespondira

ideji racionalne teologije, poto svoj izvor znanja o Bogu vie ne dugujem Objavi, nego

vlastitom razumu. Umesto neosporne uloge Objave, koja je slovila kao iskustvo prvoga

ranga, i time u potpunosti zasenjivala svako svetovno iskustvo iz svakidanjeg sveta, sada

se iskustvo miljenja oslanja prevashodno na samo sebe. Uvoenje ontologije i konstitucija

novovekovnog racionalizma utoliko predstavljaju lice i nalije iste medalje. Zbog toga e

se, kada obuhvatimo iru vremensku perspektivu, i usmerimo panju na kljune korake

koje je nainila novovekovna ontologija, Dekartovo ime neminovno ukazati u prvom

planu. Uistinu, presudnu liniju afirmisanja ontologije kao filozofske discipline odredili

su kartezijanci. Poevi od Klauberga, pa do slavne sistematizacije kolske metafizike

koju je nainio Kristijan Volf, Dekartov filozofski rad slovi kao presudna vodilja, na

koju se moramo osloniti ak i ukoliko elimo kritiki da unapredimo neka ontoloka

polazita. Za Klauberga je prote philosophia zapravo postala izvesna protologija. Prva

filozofija tako je postala uenje o prvom, svojevrsna vetina zapoinjanja kojoj je stalo

do doslednog sleenja poretka od prvog ka svemu ostalom. Otuda nju vie ne odreuje

potreba da se transcendiraju granice rodova, nego iznad svega nunost zapoinjanja,

koje vie ne sme i ne moe biti proizvoljno, nego mora slediti jedan, kartezijanski utrt

put: Prima philosophia nije nazvana tako zbog univerzalnosti objekta koji razmatra,

nego zato to svaki filozof mora ozbiljno da zapone sa njom. Da bi uistinu saznao svoj

duh i Boga itd. Ta prima philosophia je sadrana u est Dekartovih Meditacija39. Na

38 Michel de Montaigne, De lexperience, u: Essais, Pliade Paris 1946, str. 1042.

39 Johannes Clauberg, Metaphysica de ente, quae rectius Ontosophia, u : Opera omnia philosophica,


ARHEgod. IX, 17/2012 (1 21)

18

prvi pogled, Klauberg s lakoom povlai znak jednakosti izmeu sadraja Dekartovih

Meditacija i ontologije. Ipak, njemu je prevashodno stalo do ukazivanja da se, za razliku

od antikog poimanja, ontologija vie ne usmerava na ontos on, ili na on he on. Mi ne

moramo doslovno pratiti Dekartovu misao, ali svakako moramo da zaponemo na nain

na koji nam je on ukazao. To znai da ne stremimo pojmovnom obuhvatu bia kao bia,

nego da sve ono to nam vai kao ontoloki relevantno izvodimo posredstvom cogitatio

da, negativno formulisano, ne priznajemo bivstvovanje koje se nije artikulisalo u okviru

najvie evidencije postojanja. Ego cogito, ego existo, sa Dekartom je postao naslov kojim

bivstvovanje bia biva situirano u evidetnom postojanju. Izvorna redukcija viestrukih

naina raspravljanja o biu, naposletku je rezultirala oskudnim ontolokim sadrajem.

Njegov prvi princip glasi bivstvovanje ili postojanje misli. Zbog toga je Hegel sluaoce

svojih predavanja na poetku izlaganja Dekartove filozofije upozorio: u celini uzevi,

o njegovoj filozofiji se malo ima rei40. Poetak novovekovne ontologije utoliko pre

treba poistovetiti s izvesnim zaokretom, sa pronalaenjem novog uporita koje iz osnova

preokree smisao tradicionalnih rasprava o ontos on i o on he on, a znatno manje sa

bogatom ponudom ontolokih sadraja. Ostaje izvan svake sumnje da ego postaje novo

ontiko tlo ontoloke misli, ali i to, da ontologija vie ne fungira kao nadgradnja raznolikih

rodova ljudskog znanja, ve kao njihova baza. Budui da je kod Aristotela znatno vea

panja poklonjena briljivom razlikovanju pojedinih rodova saznanja, to je i razumljivo

u antikom kontekstu u kojem je tek trebalo obezbediti kulturu naunog raspravljanja kao

svojevrsnu vetinu razlikovanja koja pre svega vodi rauna o posebnosti predmeta kojim

se bavi i, korelativno tome, o jedinstvenoj metodi koju valja prilagoditi toj posebnosti, sa

Dekartom je dola na red usmerenost ka onome zajednikom, ka optoj inteligibilnosti

posebnih nauka. Kod Dekarta se konstituie vanredno vano teite na jedinstvu uma

u raznolikosti predmeta saznanja. Izvor modernog miljenja otuda valja dovesti u vezu

sa idejom da nam je, bez obzira na na konkretan predmet bavljenja, svaka spoznaja

korisna jer proistie iz iste umnosti, istog je inteligibilnog porekla i time se iskazuje kao

indirektno relevantna i za na vlastiti predmet.

Reju, novovekovna ontoloka pozicija je izborena u okvirima kartezijanskog

miljenja i na izvestan nain ostaje za njih vezana, ak i onda kada je uverena da ih

je u potpunosti napustila. Utoliko se i energina kritika Dekartovih polazita ili reenja

Georg Olms, Hildesheim 1968, str. 283. Navedeno prema: Jean-Luc Marion, Sur lontologie grise de

Descartes, isto, str. 91.

40 Georg Wilhelm Friedrich Hegel, Vorlesungen ber die Geschichte der Philosophie III, isto, str. 127. (u

prevodu: Istorija filozofije III, isto, str. 258.).


ARHEgod. IX, 17/2012 (1 21)

19

po pravilu nije mogla poistovetiti ni sa potpunim naputanjem niti sa bezuslovnim

devalviranjem njegovog miljenja. Kako je to umesno formulisao Pol Valeri, ak i oni

koji su odbijali ovo ili ono kod Dekarta, inili su to na osnovu razloga koji njemu mnogo

zahvaljuju41.

LITERATURA:

Alqui, Ferdinand, Descartes et lontologie ngative, u: Revue internationale de

philosophie, Bruxelles 1950.

La dcouverte mtaphysique de lhomme chez Descartes, P.U.F. Paris 1950.

Descartes. Lhomme et luvre, Hatier Paris 1988.

Aristotel, Metafizika, Paideia, Beograd 2007, prev. S. Blagojevi.

Brunschvicg, Lon, Le troisime centenaire du Discours de la mthode, u: Philosophia

Vol. 2, Belgradi 1937.

Rne Descartes, Rieder, Paris 1937

Clauberg, Johannes, Metaphysica de ente, quae rectius Ontosophia, u: Opera omnia

philosophica, Georg Olms, Hildesheim 1968. Descartes, Ren,

Compendium musicae, u: uvres de Descartes AT X, Vrin Paris 1996, d. C. Adam /P.

Tannery.

Les rgles pour la direction de lesprit, u: uvres et lettres, Gallimard, Paris 1949, d.

A. Bridoux.

Discours de la mthode, u: uvres de Descartes AT VI, Vrin Paris 1996, d. C. Adam /P.

Tannery.

Les mditations mtaphysiques. Et les objectiones faites contres ces mditations par

diverses personnes tres-doctes, avec les rponses de lAuteur, u: uvres de Descartes

AT IX, Vrin Paris 1996, d. C. Adam /P. Tannery.

Les principes de la philosophie, u: uvres de Descartes AT IX, Vrin Paris 1996, d. C.

Adam /P. Tannery.

uvres et lettres, Gallimard, Paris 1949, d. A. Bridoux.

Fischer, Kuno, Descartes und seine Schule, u: Geschichte der neueren Philosophie Band

I, Mannheim 1865.

Folrat, Ernst, Ralanjavanje metafizike na metaphysica generalis i metaphysica

specialis, u: Arhe II, Novi Sad 3/2005, prev. M. Todorovi.

41 Paul Valry, Cahiers I, Pliade, Paris 1973-74, str. 601.


ARHEgod. IX, 17/2012 (1 21)

20

Hegel, Georg Wilhelm Friedrich, Vorlesungen ber die Geschichte der Philosophie III, u:

Werke Band 20, Suhrkamp Frankfurt am/M. 1971. (U prevodu, Istorija filozofije III,

Kultura Beograd 1970, prev. N. Popovi).

Heidegger, Martin, Schellings Abhandlung ber das Wesen der menschlichen Freiheit

(1809), Max Niemeyer, Tbingen 1995

Husserl, Edmund Fichtes Menschenideal, u: Aufstze und Vortrge (1911-1921),

Husserliana Band XXV, Hg. T. Nenon/H.-R. Sepp, Dodrecht/Boston/Lancaster 1987.

Goclenius, Lexicon philosophicum, Francfort 1613.Gouhier, Henry, La pense religieuse de Descartes, Vrin, Paris 1924.

Judovitz, Dalia, Subjectivity and Representation in Descartes. The Origins of Modernity,

Cambridge University Press, Cambridge [et. al.] 1988.

Koire, Aleksandar, Uvod u itanje Platona/Razgovori o Dekartu, IKZS, Sremski Karlovci/

Novi Sad 2012, prev. M. Vukovi.

Lorhardo, Iacobo, Ogdoas scholastica continens diagraphen typicam artium etc, Sangalli

G. Straub 1606.

Marion, Jean-Luc,

Sur la thologie blanche de Descartes. Analogie, cration des vrits ternelles,

fondament, P.U.F., Paris 1981.

Sur le prisme metaphysique de Descartes. Constitution et limites de lonto-thologie dans

la pense cartsienne, P.U.F. Paris 1986.

Sur lontologie grise de Descartes. Science cartsienne et savoir aristotelicien dans les

Regulae, Vrin, Paris 1993.

Marquard, Odo, Zur Geschichte des philosophischen Begriffs Anthropologie

seit dem Ende des achtzehnten Jahrhunderts, u: Schwierigkeiten mit der

Geschichtsphilosophie, Frankfurt am/M. 1973.

Montaigne, Michel de, De lexperience, u: Essais, Pliade Paris 1946.

Patoka, Jan, Aristote, ses devanciers, ses successeurs, Vrin Paris 2011, tr. E. Abrams.

Wahl, Jean, Du rle de lide de linstant dans la philosophie de Descartes, Vrin, Paris

1953.


ARHEgod. IX, 17/2012 (1 21)

21

DRAGAN PROLE

Faculty of Philosophy, Novi Sad

DESCARTES AND LORHARD: THE

ESTABLISHMENT OF MODERN ONTOLOGY

Abstract: The author initially considers the philosophical circumstances that lead to the

contemporary affirmation of ontology as the primary philosophy in the beginning of the 17th century.

To better distinguish the difference between the old and new, that is, the classical and modern

philosophy, the relation between Descartes thematization of being, according to the Aristotles

request to investigate the being in different manner, is analyzed. This relation is expressively

reductive, as it leaves only one of Aristotles four ways displaying the false and true - with

Descartes. The display of the false and the true is based on a certainty that the pros hemas, in relation to us, integrates that in itself, katauto. In the second part of the paper, the difficulties

that come from the synonymous use of the terms philosophia prima, metaphysica and ontology

are analyzed. The author concludes that the new term, in case of ontology, has not resulted in an

establishment of a new kind of a philosophical discipline, but has in turn marked a new manner of

deliberating through the old philosophical problems. The source of the confusion and the ostensible

synonymy between ontology and metaphysics has appeared as a consequence of the constellation

within which the new deliberation of old problems was easily identified with old disciplines. Taking

that into consideration, it is pointed out that the consistent steps taken by the modern promoters of

ontology were made to eliminate the term of metaphysics from the philosophical horizon, and not

to create a false interchangeability with ontology. Starting with Jacob Lorhard, that is with the first

act of the establishment of ontology, the introduction of the new term is somewhat stultified.

Keywords: Descartes, Lorhard, ontology, primary philosophy, metaphysics

Primljeno: 17. 2. 2012.

Prihvaeno: 2. 4. 2012.


ARHEgod. IX, 17/2012 (1 21)

Dekart i Lorhard. Konstitucija Novovekovne Ontologije

Documents

Transcript of Dekart i Lorhard. Konstitucija Novovekovne Ontologije