Dark-Side-of-the-Moon.pdf
68
Dark side of the moon Razlog za priču o ovom albumu nije taj što drži apsolutni rekord po broju nedelja provedenih na Billboardovoj top listi albuma (741) što u kontinuitetu, što uz kasnije povratke na istu. Niti ni taj što je (u žestokoj konkurenciji) zvanično izabran za najbolji album sedamdesetih. Kad smo već kod toga, danas postoje bar dva albuma koje ljudi pre navedu kao odgovor na pitanje koji je Pink Floyd album najbolji – „Wish You Were Here“ i „The Wall“ (za mene je to „Medlle“). Ne, najvažniji razlog je ipak taj što je to za mene strahovita ploča. Ali ima još nešto. Mislio sam da bi bilo baš zanimljivo pričati o njoj posle tolikih godina, godina u kojima je bila najpre cenjena i hvaljena, toliko da je postala obožavana, pa onda najpre stidljivo pa potom i žestoko kritikovana i negirana, i ne samo ona nego i Floydi kao bend. Od pionira acid – rocka i revolucionara sa početka karijere prekvalifikovani su u poštovane ali i pomalo dosadne tehno rokere pa i u „ubice muzike“ sa svojim „veštačkim i sintetizovanim“ zvukom. Srećom, već dugo godina se niko njima i ne bavi, pa možda uspemo da objektivno sagledamo značaj, ali pre svega kvalitet albuma – objektivno koliko je to moguće, naravno, jer ja sam itekako na njihovoj strani.
-
Upload
max-milosevich -
Category
Documents
-
view
34 -
download
0
Transcript of Dark-Side-of-the-Moon.pdf
Dark side of the moon
Razlog za priču o ovom albumu nije taj što drži apsolutni rekord po broju nedelja
provedenih na Billboardovoj top listi albuma (741) što u kontinuitetu, što uz kasnije
povratke na istu. Niti ni taj što je (u žestokoj konkurenciji) zvanično izabran za najbolji
album sedamdesetih. Kad smo već kod toga, danas postoje bar dva albuma koje ljudi
pre navedu kao odgovor na pitanje koji je Pink Floyd album najbolji – „Wish You Were
Here“ i „The Wall“ (za mene je to „Medlle“). Ne, najvažniji razlog je ipak taj što je to za
mene strahovita ploča. Ali ima još nešto. Mislio sam da bi bilo baš zanimljivo pričati o
njoj posle tolikih godina, godina u kojima je bila najpre cenjena i hvaljena, toliko da je
postala obožavana, pa onda najpre stidljivo pa potom i žestoko kritikovana i negirana, i
ne samo ona nego i Floydi kao bend. Od pionira acid – rocka i revolucionara sa početka
karijere prekvalifikovani su u poštovane ali i pomalo dosadne tehno rokere pa i u „ubice
muzike“ sa svojim „veštačkim i sintetizovanim“ zvukom. Srećom, već dugo godina se
niko njima i ne bavi, pa možda uspemo da objektivno sagledamo značaj, ali pre svega
kvalitet albuma – objektivno koliko je to moguće, naravno, jer ja sam itekako na njihovoj
strani.
Kako je počelo… Da vidimo, to je jedna od prvih ploča koju sam čuo i kupio. Imao sam
mislim 13 godina, u kolekciji sam imao dve LP ploče (Demis Rusos „Forever and ever“
..haha.. i „Kad bi bio bijelo dugme“..hahaha…), dosta singlova Sweet-a, Slade-a
(„Mama weer all crazee now“ hehe.. i uvek malo, premalo para. Bio je neki topao letnji
dan, kada sam ušao u prodavnicu „Jugoelektra“ u mom gradu, bojažljivo prešao tih
nekoliko metara po daščanom, petrolejisanom podu i prstom pokazao na jedan crni
omot na rafu……
Čudan je to omot (Hipgnosis) – nijedne slike ni sličice benda. Crnilo sa prizmom i
prelamanjem svetlosti kroz istu…ličio je na neki udžbenik iz fizike za osnovnu školu, ali
u paru s tim ulivao i strahopoštovanje. Omot se rasklapao, a unutra je zelenom bojom
iscrtan EKG dijagram. Okolo su bili rasporeĎeni tekstovi i razne informacije. Prilikom
zatvaranja omota sve su boje ponovo prelazile u jedan, beli zrak svetlosti. Tada me je
to, kažem, asociralo na udžbenik fizike…a danas mislim da shvatam poruku – naizgled
monoton zrak svetla razotkriven je kao kompleksna ličnost i upravo zelena, boja života,
pleše u ritmu srca. Sa završetkom ploce, maska je ponovo stavljena i lik kojeg smo tako
dobro upoznali ponovo je utopljen u gomilu i neprepoznatljiv.
Ploču otvara upravo kucanje srca. Tu je i tik-takanje sata, zvuk registar kase, neki tip
koji govori: “I’ve always been mad, I know I’ve been mad,…”, uvrnut smeh, krici – dakle
sve sami efekti. A efekti nisu muzika. Floydi su majstori studija, a pored savršene
produkcije poznati su i po gomili efekata koje koriste i zbog kojih su ponekad kritikovani,
ali bez njih Floydi ne bi mogli. I posto sam izbegao, jesam li? dugačak uvod, valja nam
napraviti malu digresiju, pa da krenemo…
Niko od članova benda ne može se nazvati virtouzom. Waters je prosečan basista,
odličan tekstopisac i dobar kompozitor, Mason i Wright prosečni sešn muzičari a
Gilmour je, kao muzičar, možda i najbolji u datom okruženju, ali postoje i bolji gitaristi od
njega. Jeste razvio prepoznatljiv stil koji fanovi (tu i sebe računam) vole….njegov solo, u
svim verzijama od studijske do koncertnih u „Comfortably numb“ je nešto najbolje što
sam čuo…. ali je objektivno gledano hladan kao špricer i proračunat pri tom. Uvek je
znao kada koji ton ne treba odsvirati. Kada sam se već upleo u kritikovanje Pink Floyda
i time na sebe navukao očekivani prezir (neobjektivnih) poštovalaca, zaglibiću do kraja:
Smatram da Floydi često nisu želeli i hteli (umeli?) da naprave dopadljivu a kamoli
melodičnu pesmu – na primer čitavi albumi „Ummagumma“, „Atom Heart Mother“,
„More“, „Obscured by Clouds“, „Final Cut“… Ako u šoku niste zatvorili tekst pomislivši
“konačno je sišao s uma jadan” i još uvek ovo čitate, možete hladne glave postaviti
pitanje – ako su već tako loši, kako to da su onda jedan od najvećih bendova svih
vremena, kako to da imaju takve strahovite albume, šta je to na njima ako nisu pesme, i
zašto na kraju krajeva ti „kritičaru“ jedan, imaš svaki njihov album i na ploči i na cd-u?
Elem, odgovor je jednostavan – svaki uspeh sastoji se od 90% rada, 9% talenta i 1%
sreće. Floydi su vredniji od svakog mrava i procenat rada nagurali su na blizu 100% pri
tom u potpunosti iskoristivši onih par procenata talenta. A imali su sreće da je ispočetka
s njima bio i jedan genije – Syd Barret.
A sad ozbiljno – atmosfera je ključna rec kad govorimo o Pink Floyd, možda i pre
revolucionarnosti, karakteristične za Barret-ovski period. Njihova muzika ima jednu
teško opisivu atmosferu koja je opet toliko karakteristična da ih ne možete pomesati ni
sa kim drugim. Koliko je snažna govori i činjenica da su post-Waters albumi „Momentary
Lapse of Reason“ i „Division Bell“ sastavljeni od po jedne i po pesme i te atmosfere i
opet su solidni. Ova atmosfera, potpuna preciznost i razraĎenost ideje (kao posledica
pomenutog teškog rada u studiju) ali i gomila efekata, ne samo da uspešno maskiraju
pomenute mane ovog benda, vec ih čine i potpuno nevažnim – Evo vam stvar br. 2 sa
albuma o kome govorimo – „On the run“. Kakva je to pesma? To uopšte i nije pesma, ali
smeta li vam to? Dobro, drago mi je da se shvatamo…
Ok, back to Dark Side of the Moon. Posle minut i kusur uvoda nazvanog (a) „Speak to
Me“ za koje je izgleda bio zadužen Nick Mason, kreće i svirka naslovljena sa (b)
„Breathe in the Air“ ispod koje su potpisana ostala trojica. Ako slučajno ima neko ko je
do sada živeo pod staklenim zvonom pa nikad nije čuo Floyde, ovo je dovoljno da čuje i
oseti pomenutu atmosferu. Samo, budite oprezni….
Meni je ta atmosfera sasvim u redu. Sta više, nalazim da je pesma odlična kao uvod, da
opušta i da lepo uvodi u sledeću, „ On the run“. Za nju rekoh gore da to i nije pesma. Ali
nema veze, šta god da je. Ne znam kojim se instrumentima proizvode svi oni zvuci ali
zvuči sjajno…i ako je posmatrate u konceptu bega od stvarnosti ili ako se samo opustite
i slušate kako zvuk juri po sobi. I ni dan danas ne zvuči prevaziĎeno, što je još jedan
plus.
A onda, kucanje satova, pa kakofonija zvonjave (nema to na mnogo ploča jel da?..) i
stižemo do (po meni) i najbolje pesme na albumu – „Time“. Time je, pa kako da kažem,
prototip rock pesme. Ima sve što treba da ima i to je jedan od onih retkih izuzetaka,
opet, pomenutih gore. Ako hoćemo da cepamo dlaku, tekst je malo banalan, ali manimo
se dlake….ostaje:
„And you run and you run to catch up with the sun, but its sinking
And racing around to come up behind you again
The sun is the same in the relative way, but youre older
Shorter of breath and one day closer to death“
Poslušajmo, zatim, „Great Gig In the Sky“, koji je možda i najsvetlija tačka njihove
karijere i sigurno najbolji “gig” koji ćete naći na nekom studijskom albumu. To je nešto
neopisivo, ako to niste čuli, ne vredi opisivati….Clare Torry svojim vokalom stvara
magiju… I to je kraj strane. Šta, zar već?
E, sad onaj pogled iz drugog ugla – ova strana je svakako daleko više kao celina nego
kao suma delova. Jer, zapravo na celoj strani imamo samo jednu pesmu, „Breathe“ +
„Time“ razdvojenu gomilom efekata, a Gig je, u stvari, solo tačka pomenute gĎice Torry.
Kad razmislite, neverovatno je od čega je napravljena ova smesa…
Drugu stranu otvara zvuk kase koji prelazi u brutalnu bas liniju i cela stvar se razvija u
najsočniji Pink Floyd funky – „ Money“ – koji mozete zamisliti. Tekst, pa hajde, recimo
da ima smisla – nisam ljubitelj ni Watersove ni bilo čije “avaj svet je otuĎen” gnjavaže.
Novac je izvor svekolikog zla? Haha, ne, ti ceš da mi kažeš… Fade out je dugačak,
garniran opet kojekakvom pričom i prelazi u onu opuštenu atmosferu i laganu „Us and
Them“ Richarda Wrighta. Ja ovaj album zaista doživljavam kao celinu, pa mi izmakne
kvalitet pojedinih pesama kao što je ova. Ili odsustvo kvaliteta – „Any Colour You Like“
je divan primer. Ne bi vam palo na pamet da je loša dok slušate album, odlično se
uklapa, prirodno leži posle prethodne, ali ako je pustite iznenada bez konteksta vidite da
se u stvari radi o prosečnom sešnu koji sličnima ne bi mogao ni vodu da nosi. Zato je
nemojte pustati iznenada i van konteksta. Nastavite da blaženo orbitirate oko meseca,
onda zvuči savršeno…
Ponovo razaznajemo zvuk srca, izgleda da je kraj blizu. Nagoveštava ga moja omiljena
Watersova balada „Brain Damage“ sa “the lunatic is in my head (smeh)… There’s
someone in my head, but it’s not me… I’ll see you on the dark side of the moon”. I, za
kraj, imamo pomračenje – „Eclipse“. Ponovo prosečan sešn – sam za sebe, ali na kraju
avanture zvane Tamna strana meseca sjajno je legao.
I eto, to je album za koji mnogi smatraju da je najbolji na svetu ikada. Kako sam ga
predstavio, teško da biste rekli da ga i ja brojim ako ne u najbolje a ono sigurno u prvih
pet. Stvarno, krenuo sam u nameri da pišem same superlative, ali sad sam ga prvi put
analizirao na „papiru“ i prilično se i sam iznenadio od kako se malo elemenata dalo
napraviti remek delo. Ipak ga imajte, to je jedna od onih ploča bez koje je bilo kakva
kolekcija nepotpuna. Ako i ne volite Floyde, teško je, barem, ne poštovati ovu ploču jer
Floydi nikad nisu zvučali čvršće i ubedljivije.
Zanimljivo je dodati i to da se ovaj album dugo spremao – skoro ceo se mogao na
koncertima čuti više od godinu dana pre no sto je zvanično objavljen. Pa je onda i
logično da je svaki ton i svaki zvuk na svom mestu i da cak i prosečni sešnovi zvuče
silno. Rad u studiju prevazišao je sve do tada viĎeno (posebno u smislu troškova) i na
kraju je vladala potpuna konfuzija – Floydi su bili iscrpljeni, bez ideje i bez snage da
projekat završe. Doveden je Chris Thomas koji je uz Alana Parsonsa uspeo da posao
nekako privede kraju. Rezultat imate pred sobom – prvi kvadrofonski mix koji te davne
1973. i nije imao mnogo smisla. Čitao sam da SACD otisnut u zlatu ima “onaj pravi” 5.1
mix. Ne znam, ja još uvek imam samo dva zvučnika i još uvek samo dva
ušesa…i…i….“there is no dark side of the moon really, matter of fact is all dark“
Svetlija strana „Tamne strane meseca“
Ne znam da li je ikada napravljeno istraživanje da bi se utvrdilo koji je album najviše
preslušavan preko slušalica; da jeste siguran sam da bi se „Tamna strana meseca“
našla meĎu prvih pet. Ovu tvrdnju možemo da dovedemo u sumnju, ali ono što ne
možemo jeste sledeće: sa tiražom od preko trideset miliona, ovaj albun Pink Flojda je
najprodavanija britanska pločla svih vremena. Ovaj album, iako se nikada nije popeo na
prvo mesto britanske liste, najduže je boravio na top listama i u Engleskoj i u Americi.
Praktično od prvog objavljivanja nikada nije silazio sa top lista.
U najmanju ruku čudno za ploču bez pravog hita ili tema koje se mogu eksploatisati na
TV reklamama. Doduše, klavirski uvod iz Velike predstave na nebu jeste svojevremeno
upotrebljen kao podloga u reklami nekog leka protiv glavobolje. Tome je, izmeĎu
ostalog, doprinela pojava novih medija i navika konzumenata. Prvobitno izdat samo na
vinilu, album je ponovljena izdanja doživeo prvo na kasetama, a zatim na kompakt
disku. Sve će se ove cifre znatno uvećale kada se na tridesetogodišnjicu od originalnog
objavljivanja, pojavilo originalno izdanje koje odgovara najnovijim tehničkim
dostignućima. Naime, muzika sa ovog albuma je ponovo izmiksana tako da odgovara
specifikacijama akustičnog saraund 5.1 standarda .
Ako se zapitamo u čemu je, posle svih godina, tajna uspeha ovog albuma dobar deo
odgovora ćemo pronaći u njegovoj tehničkoj perfekciji. Mesecima sniman i miksan uz
obilato korišćenje studijskih inovacija, snimljenih traka i šumova, upotrebu sekvencera i
novog VCS3 sintetizatora on je visoko podigao lestvicu standardnog snimanja muzike.
Toga su gotovo svi bili svesni i baaš je to ploča koja se najčešće nalazila na gramofonu
kada je trebalo testirati najnoviju haj-faj opremu. Ali, tehnička superiornost je činima tek
polovinu priče. Pink Flojd su sa „Tamnom stranom meseca“ postavili okvire kako treba
da izgleda programski zamišljeno i izvedeno rok delo. Baveći se svojim omiljenim
temama – uprošćeno rečeno trivijalnim opterećenjima svakodnevnice koje vode u ludilo,
pretočili su u rečiu omiljene teme ondašnjih ali i današnjih tinejdžera – otuĎenje,
nerazumevanje, nedostatak vremena i novca, gubljenje aspiracija i prihvatanje
postojećeg.
U suštini sve su ove teme odavno bile prisutne u muzici, mnoge od njih su bile uveliko
eksploatisane u folku i bluzu, ali za razliku od ličnog doživljaja Flojdi su dramatiku ovih
problema podigli do kosmičkog nivoa. Sasvim svesno oni su se koncentrisali na simbole
jednostavnih, osnovnih ekstrema: sunce i mesec, svetlo i tama, dobro i loše, život i
smrt. I za razliku od većine dela svojih savremenika one su prevazilazile okvire vremena
u kome su nastale. Oko udarnih tema kao što su Novac, Vreme, Mi i oni ili Oštećenje
mozga, Flojdi su izgradili ne samo moćne iskaze nego i kohezioni tematski sadržaj.
Učinili su to tehnički perfektno i stilski uravnoteženo. Nema tu lažnih obećanja i vere u
novo jutro, naprotiv ovo je ploča koja je pokopala poslednje ostatke hipijevskog naivnog
optimizma. Ali, nada nije izbrisana, jer kako počinje tako se ovaj album i završava –
otkucajima ljudskog srca.
Pink Flojd su odubek imali ljute neprijatelje, ali i armiju fanatičnih fanova. Za one prve
oni su predstavljali mutanta koji je polazeći od roka skrenuo tok muzike u pogrešnom
pravcu, a za druge – muzičare koji vas nikada neće razočarati, jer ćete na svakom
njihovom izdanju nedvosmisleno prepoznati ideju i diviti se ogromnom radu da se ona
uobliči. I na čudan način i jedni i drugi su u pravu.
Momčilo Rajin
„Politika“
Magično obično – Sid Baret
Godine 1966. i 1967. mogle su biti svakakve, ali svakako ne sipljive, u kojima se ništa
nije dešavalo. Posebno ne u Londonu, gradu koji od tada ne spava. Često sam se pitao
šta je doprinelo tadašnjem pridevu swinging ispred imena grada, dok se nisam jednom i
sam tamo našao i osetio tu brzinu svakodnevnih mogućnosti koju ima metropolis, gde je
stvarno sve moguće, ali gde je istovremeno svako sam, ako nema posla. U onim
užurbanim danima pošto je rok muzika tek bila otkrivena, a s njom i pare, London je bio
stecište svakakvih tipova.
Mit o vitezovima okruglog stola britanske pop muzike – The Beatles, The Rolling
Stones, The Animals, potom The Kinks, Yardbirds, Mooddy Blues – tek se do tad
nekako uobličio. Pink Flojd je obeležio prvo odstupanje od stola i bili su prvi sa Ostrva
koji su uspeli da, posle The Beatlesa i The Rolling Stonesa, budu trajno svetski priznata
autentična britanska robna marka posle tog naivnog perioda (uz Led Zeppelin,
naravno). Osnovni razlog za njihov brz uspeh bio je efektan prodor umetničke revolucije
Rogera Keitha Syda Barreta, neprikosnovenog lidera grupe, koji je komponovao skoro
sve, pevao, svirao gitaru i savršeno izgledao, uspevši da uobliči jednu evropsku rok
muziku na onaj način na koji su davno Django Reinhardt i Stephane Grapelli uobličili
evropsku džez muziku.
Engleskost, a time i evropejstvo, u rok muziku su, naime, uvedeni sredinom šezdesetih
– 1966. i 1967. godina u tome su bile ključne, a „svinging London“, novi pop-kulturni
London tradicionalne ekscentričnosti i uvek sveže dekadencije, bio je kolevka. U to
vreme napravljen je most ka muzici vodvilja, nasleĎu britanske folk-muzike, i pre svega
zahvaljući Sydu Barrettu – uspostavljena je tačka gde se tradicija vila i vilenjaka ukršta
sa naučnom fantastikom, otvarajući vrata psihodeliji, budućem Davidu Bowieu, i svemu
eksperimentalnom što još nosi odeždu rok muzike, sve do postroka.
Bez traga za sobom
Ovo je bila jedna od prvih autentičnih belačkih formula za to kako rok muzika može da
izgleda. Nije više bilo potrebe da se na samo drugačiji način interpretira i kombinuje
crnačko nasleĎe – evolucija The Beatlesa, The Rolling Stonesa, Boba Dylana i drugih
već je otvorila novo poglavlje u koje su uleteli razni umetnički wanna-bees. MeĎu
mnogim pretencioznim tipovima, Syd Barrettnikako nije izgledao kao neko ko ima
najviše šanse da završi kao ključno istorijsko poglavlje tog perioda. Ali je tako bilo,
mada je trebalo malo vremena da se tako nešto ustanovi, jer je Barret posle dve
frenetične godine stvaranja sam sišao sa scene.
Syd Barrett i njegovo slavno ludilo, zbog koga se na vrhuncu i povukao iz Pink Floyda,
jedna su od najvećih legendi rok muzike, ali ni najnovija zapažanja ne daju mnogo
objašnjenja za to šta se u stvari dogodilo. Tada su psihodelične droge bile dozvoljene i
masovno korišćene, i verovatno su uticale na Barretovu ličnost. Ovaj višestruko
talentovani i načitani momak, koji je iz povučenog Kembridža došao u proključali
London i preko noći postao istinska zvezda, bio je krhka i labilna ličnost, što su zapažali
njegovi prijatelji. Konačno, nedavno otkriveni rasporedi obaveza pokazuju koliko je
beskrupulozan bio celonedeljni ritam svirki godine 1967, u kojoj je grupa Pink Floyd
postala slavna, i postaje jasno do koje mere su nervi svim muzičarima morali biti napeti.
MeĎutim, Barrettovi roĎaci danas svedoče kako on, u stvari, nikad nije išao na
psihijatrijske tretmane zato što su stručnjaci procenili da za to nema razloga. Svedoče i
da je u kasnijim godinama živeo povučenim, relativno konzistentnim, slabo društvenim
seoskim životom, u kome se sve vrtelo oko mirnog bavljenja apstraktnim slikarstvom i
ljubavi prema cveću. S druge strane, R.D. Laing, najznačajnije ime antipsihijatrije,
svojevremeno je, preslušavši jednu traku sa Barretovim razgovorima iz najgoreg
perioda nikad dijagnostifikovanog sloma, izjavio da je mladi gospodin „neizlečiv“.
Preteran hedonizam bio je mnogima dobar vodič za loš put, a jedan momak je svemu
tome pristupio bez rezerve verujući da su stvari upravo ono za šta se izdaju. U svim
Barretovim pesmama jasno se vidi to poverenje u život koji stvari imaju nezavisno od
nas, poverenje da svako ima svoju priču koju treba shvatiti, poverenje da život sa
sobom donosi mnoga neslućena uzbuĎenja, sva radosna, a i ona koja nas možda plaše
– moći ćemo da prespavamo. Zato je prvi album Pink Floyda najbolja dečja ploča na
svetu.
Album The Piper At The Gates Of Dawn ostaje za sva vremena bajkovita verzija onoga
što je moglo da bude u pop muzici i onoga što bi dete u svakom od nas volelo da zna
da postoji. Svet Syda Barretta se u nekoj svojoj tački oslanjao na svet Saint Exepperyja
i, kao i njegov, srušio se sa nebesa u tačku bez povratka, ne ostavljajući nikakav trag za
sobom.
Svetleće vesti iz sna
Zahvaljujući ovom neobično funkcionišućem geniju pop iščašenja, prvi singlovi i naročito
debi album grupe Pink Floyd ostaju prve autentične evropske stranice rok muzike.
Teško je objasniti šta danas Barrettove snimke sa Pink Floydom iznutra obasjava
neprolaznom, krajnjom modernošću, ali su neke inspiracije jasne – sam naziv debi
albuma citat je iz ključnog uporišta moderne bajkovitosti:Wind In The Willows Kennetha
Grahama. Jasno je da je njegovo sviranje gitare bilo originalno, ekstremno i istinski
oslobaĎajuće, upotrebljeno u kontekstu pop pesme (rana upotreba eha, fidbeka,
distorzije, klizanje zipo upaljača po žicama da bi se dobio blago jeziv zvuk). Još je
uzbudljivije što su u istom periodu od januara do jula 1967. Pink Floyd svoj prevratnički
album ThePiper At The Gates Of Dawn snimali u Ebi roud studiju 2, dok su u susednom
studiju 1 The Beatles radili na snimcima koji će kasnije postati Sgt Pepper’s Lonely
Hearts Club Band, jedan od najvećih albuma u istoriji roka, praktično zasnovan na istom
porivu da se rokenrol iskoristi kao umetnička platforma i kroz njega kaže nešto mnogo
više i drugačije nego što je njegova uobičajena forma dopuštala.
Današnjoj publici je skoro nemoguće objasniti kako je jednom rokenrol bio jezik kojim
stariji nisu govorili niti ga razumeli, i plašili ga se. Takva je bila dubina političkog rascepa
izmeĎu mladih i starijih da su se jedni osećali ugroženi od drugih – mlaĎi su bili sigurni
da im stariji rade o glavi tako što žele da ih šalju u rat ili im namenjuju sudbinu
karijerističkog piona u nečijoj korporativnoj igri, dok su stariji bili sigurni da mladi iz inata
dovode u pitanje sve vrednosti na kojima je do tad počivao svet. Sporazuma nije moglo
da bude, i iz tog kleša je nastao rokenrol.
Za razliku od genijalnih aranžmana i široke vizije koja je menjala naše shvatanje pop
muzike, a koju su samo The Beatles imali, zahvaljujući Sydu Barrettu rani Pink Floyd je
imao dubinu ličnog obraćanja slušaocu na do tad nezabeležen način. Iskustva o kojima
je Barrett govorio sa lakoćom su postajala deo ličnog iskustva, zahvaljujući njegovom
posvećenom načinu pričanja priča u kojima kraljice i pomračeni umovi dobro idu
zajedno, fantazije se prepliću iz jednog nivoa nerealnosti u drugi, meĎusobno se
podržavajući. On je očigledno bio čovek velikih fascinacija i ushićenja koje je nalazio u
svakodnevici, koja u stvari krije sve moguće priče i bajke ovog sveta, i po tome se
razlikovao od okoline.
Za Syda Barretta svakodnevica je bila najčudnije mesto na svetu, a obične boje dana –
najsjajnije boje univerzuma.
Have you got it yet?
Jedna od tajnih istorija XX veka svakako je ona koja govori kako je rok muzika postala
belačka, a ne imitacija i interpretacija crnačke, i ko je to uradio. U verziji istorije koju bih
potpisao, to je svakako bio Syd Barrett.
Mnogi su obožavali Syda zbog toga što je bio prvi veliki usamljenik rok muzike. Čovek
koji je odlutao i čije je „odlutavanje“ bilo nešto što je dovodilo u pitanje ceo priznati
univerzum rok muzike, jer je ostalo još toliko toga da se kaže. Koliko je snažno moralo
biti njegovo prisustvo, kad se njegovo odsustvo osećalo sledećih 40 godina, i to kao
poseban vid kritike onoga u šta se pretvorio san o rokenrolu kao jeziku svih drugačijih.
Bajkoviti motivi koje je doneo i ostavio za sobom bili su i ostali obećanje da „stvari mogu
biti drugačije, samo ako želiš da ih vidiš drugačije“. To je finalna revolucija čiji je Syd
Barrett pre 40 godina, na početku urbanizacije uma, bio ključni deo.
Još nisam upotrebio reč postmoderno, ali Syd je bio umetnik koji je postmodernu
situaciju zadužio svojim veštim kombinovanjem muzičkih citata i preslikavanjem priča iz
drugog konteksta u muzički. Jednostavno bi bilo nemoguće i zamisliti bukoliku
zavodljivost savremene generacije psihodeličnih folk-autora, od Animal Collective preko
Ariel Pinka do Devendre Banharta, a da ne pomislite svakog trenutka na veselu
razigranost razbarušenog šumskog momka sa muzičkim instrumentom u rukama koji
daje ritam ostalima. I nije važno koji je instrument u pitanju, mogao je biti bilo koji, ali
bila je gitara i Syd ju je svirao najbolje na svetu, prosto zato što je shvatao da gitara
mora da priča priče.
Njegova jedina velika tajna bila je u pričanju priča, i potrebi da se priče pričaju podredio
je sve; kasnije je možda postalo još očiglednije da je čak i u svakodnevnom obraćanju
drugima Syd imao potrebu da nešto saopšti, ispriča, uspostavi odnos, izokrene pogled
na stvari. Ne znam, naravno, zašto je to tako bilo, ali je bilo, jer je i u odevanju Syd
Barrett bio čovek-izraz nečega. I to nije bio uobičajen fashionstatement, nego uvek u
duhu onoga kako se osećao u tom trenutku.
Kao kakva Alisa koja je ostala sa one strane ogledala, Syd je video više nego svi ostali,
i rešio da mu je dosta. I to je suština mita o njemu – sve je moglo biti, a nije bilo ništa;
za jedan trenutak sve je bilo jasno ili je moglo biti jasno. I taj trenutak sija i dalje silinom
supernove koja iznutra već eonima osvetljava, naročito britansku pop muziku.
Mit o palom anĎelu tako je bio ugraĎen u istoriju rokenrola još i pre nego što je ona
stvorena.
Kad se jednom konačno budu zaklopile stranice rokenrol knjige, Syd Barrett će ostati
jedna od ličnosti koje su je nadrasle, a zbog mita koji je nehotice stvorio, ostaće živ u
svim vremenima. Ne, nisu to najveći gitaristi, ni najveći pevači, ni najveće poete, ni
najveći menadžeri, ni najveći novinari. To što će biti upamćeno kao univerzalna večna
poruka rokenrola jesu ljudi čije lične sudbine pomalo svi delimo, ili želimo da delimo,
bez obzira na tragičnu, komičnu ili besmislenu stranu njihovih životnih priča.
