R ELI KVI JA R 
S en  gle  skog pre   veo  Aljo
 
 
 
1.
2.
 3.
4.
 5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
23.
24.
25.
26.
27.
28.
29.
 30.
 31.
 32.
46.
47.
48.
49.
 
 
Z AHVALNOST
Pisci ele da se zahvale sledeim osobama koje su na bezbroj naina pomogle da ova knjiga ugleda svetlo dana: Bobu Glisonu, Metjuu Snajderu, Denisu Keliju, Stivenu de las Herasu, Dimu Kušu, Lindi Kvinton, Tomu Espenshajdu, Denu Rabinovicu, Kejlebu Rabinovicu, Keren Lovel, Marku Galageru, Bobu Vinkotu, Liju Suknou i Dordeti Pi li  gi  jan.
Posebnu zahvalnost dugujemo Tomu Doertiju i Harviju Klingeru, bez i   jeg vostva i pri lje  no  sti Re  li  kvi   jar ne bi bio mo  gu.
Hvala takoe i svima onima iz Tor/Ford  prodaje za sav naporan rad i po sve  e  nost.
 
kvi   
 ji , bio je mo  ti   vi  šu  a sila koja je stajala iza ovog nastav  ka.
 
 
 
 
1.
Snou ispita svoj regulator, proveri oba vazdušna ventila i pree rukom preko klizavog neoprena svog odela. Sve je bilo kako treba, kao što je bilo i pro  šli put kad je pro   ve  ravao, pre še  zde set se  kun  di.
„Još pet minuta”, ree narednik-ronilac, upola smanjivši brzinu mo  tornog am  ca.
„Sjajno”, zau se sarkastini Fernandezov glas nadjaavajui zvuk   ve
 
ra. „Stvarno sjaj  
no.” Niko drugi ništa nije rekao. Snou je primetio da je askanje lagano
zami  ralo kako se tim pri   bli  avao lo  kaci   ji. Pogledao je preko krme prema zapenušanoj vodi reke Harlem, koja se
 
halo se na zaralom razbo  
 ju. „Hej, ljuti ronioe”, Fernandezov glas dopre do njega. „Proveri jesi li
po neo pe  le  ne.” Snou zategnu kraje
 
ca i nastavi da zuri pre  
ma obali. „Prošli put kad smo poveli jednog novajliju na slian zaron”, nastavio
e Fernandez, „usrao se u odelo. Hriste, kakav je to svinjac bio. Naterali smo ga da sedi na krmi itavim putem do baze. A tad smo bili na ostrvu Li  berti. To je pro  kle  ta modna pi  sta u po  re  e nju s Klo  akom.”
„Fernan  
de  
ze, zave  
i”, blago ree narednik. Snou je nastavio da gleda preko krme. Kad se prebacio iz regularne
njujorške policije u gnjurce, napravio je jednu veliku grešku: spomenuo e da je nekada radio na ronilakom amcu u Kortezovom moru.
Prekasno je saznao da su nekolicina pripadnika gnjuraca bili industrijski ronioci koji su polagali kablove, odravali cevovode i radili na naftnim platformama. Za njih, instruktori poput njega bili su razmaene, nevešte mlakonje koje vole bistru vodu i ist pesak. A posebno Fernandez, koji mu nije do  zvo  ljavao da to zabo  ravi.
 
obali. Još je smanjio gas kako su se pribliavali gusto naikanim priobalnim graevinama. Iznenada, jedan mali tunel od cigala pojavi se na vidiku, kvarei monotoniju sivih betonskih fasada. Narednik je pro  ve  zao amac kroz tu  nel pravo u po  lu  tamu koja ih je tamo e  kala. Snou postade svestan neopisivog smrada koji se uzdizao s namreškane vode. Suze mu nehotice izbiše na oi i on priguši nagon za kašljanjem. Sedei na pramcu, Fernandez je, okrenuvši se, gledao u njega i kikotao se. Ispod Fernandezovog otvorenog odela Snou je video majicu s nezvaninim motom policijskih gnjuraca: „Ronimo u govnima i traimo mrtve stvari.” Samo ovaj put to nije bilo ništa mrtvo, ve jedan ogromni paket heroina,  baen prethodne noi sa eleznikog mosta Hambolt za vreme razmene  vatre s po  li  ci   jom. BD4Y.
 
ma u znak po  
zdrava. Narednik klim nu pre  ma tom am  cu. „Vidi ko je tu.” „Po runik D’Ago sta”, odgo   vo  ri je  dan od ro  ni  laca s pram  ca. „Mora da je
gadno.” „Uvek je gadno kad je neki policajac upucan”, kaza narednik.
Narednik iskljui motor i zanese krmu tako da se dva amca lagano spojiše jedan s drugim. D’Agosta uskoi pozadi da porazgovara s ronilakim timom. Kako se pomerao, tako se policijski amac blago naginjao pod njegovom teinom i Snou je video kako za vodom, koja se sli   va niz trup, ostaje zej  ti  njav i ze  len  kast trag.
„Jutro”, ree D’Agosta. Inae crven u licu, u ovoj pomrini pod mostom porunik je mirkao u njih poput nekog bledunjavog peinskog stvo  re  nja što se kri   je od sve  tla.
„Izvolite, gospodine”, uzvrati narednik, lepei dubinski manometar za zglob. „O emu se radi?”
 
 
mo ovo sranje od slu  
aja.” Narednik uz dah nu. „Ako je tip po  gi nuo, zašto ste nas zvali?” D’Agosta odmahnu glavom. „A šta, ti bi da ostaviš tamo dole ciglu
he  
ro  
i  
sto hi  
 
latin koji je po  
eo da se ste  
 
 vao ovom što sle  
di. Mada Snou nikad nije bio ovoliko blizu, tim je o Kloaki prilino esto
razgovarao u bazi. Od svih najgorih mesta za ronjenje u gradu Njujorku, Kloaka je bila najgora, gora i od Artur kila, avolje kapije, pa ak i od Govanus kanala. Jednom je, kako je uo, to bila velika pritoka Hadsona koja je presecala Menhetn juno od Šugar hila u Harlemu. Ali vekovi izlivanja, industrijske gradnje i nebrige pretvorili su je u ustajalu i ne  po kret nu traku prljav  šti  ne: teno u   bri šte za sve što se moe zami  sli  ti.
 
 bli  
 
ga. „Ove zgradurine zaklanjaju sunevo svetlo. Trebae nam lampe ako
 
 
kama.” Pogledao je Snoua, procenjujui ga i kratko oklevajui. „Slušaj”, rekao
 
 veo sam te samo zato što su Kuni i Šulc još uvek u bol  
ni  
ci.” Snou klimnu. Oba ronioca su zapatila „blastos” - blastomikozu,
 
ni  
laca. „Ako bi radije da presediš ovo, bie u redu”, nastavio je narednik.
„Mo  eš da ostaneš ovde gore i po maeš s vo  i cama.” Snou pogleda prema ostalim roniocima koji su zakainjali svoje
pojaseve s olovom, zatvarali cibzare svojih suvih odela i puštali konopce preko ivica amca. Setio se prvog pravila tima gnjuraca: svi ronioci zaranjaju. Fernandez, privrstivši konopac za klin, osvrnu se prema nji  ma i znalaki se zace  ri.
„Ro ni  u, go  spo  di ne”, kaza Snou. Narednik ga je dugo posmatrao. „Seti se osnovnih uputstava. Ostani u
ritmu. Kad se prvi put nau u takvom blatu, ronioci imaju obiaj da zadravaju dah. Nemoj to da radiš, to je najbri put do embolije. Nemoj ni previše da naduvaš svoje odelo. I za ime Hrista, ne ispuštaj konopac. U  blatu zaboraviš šta je gore, a šta dole. Ispustiš li konopac, sledee telo po koje emo doi bie tvo   je.”
Po  kaza pre  ma naj  daljoj vo  i ci od krme. „Ova je tvo   ja.” Snou je ekao, usporavajui dah, dok mu je maska prebacivana preko
lica, a vodovi prikainjani. Onda je, nakon poslednje provere, prešao pre ko boka am  ca.
ak i kroz tesno, usko suvo odelo, voda je bila udna. Viskozna i sirupasta, nije mu proticala pored ušiju, niti mu se kovitlala oko prstiju. Pro  bi  janje kroz nju iz  i  ski   valo je napor, kao pli   vanje u mo  tornom ulju.
 
 
log, gu  
 
lo is  
pod sebe. Iznenada, u najudaljenijem zakutku svog vidnog polja, video je ili je
mislio da je video, kroz zamuene struje nepropusne magle, neku  valovitu i iliastu površinu. Bio je to onaj sloj mulja. Lagano je tonuo prema njemu, oseajui kako mu usled zebnje u stomaku raste velika grudva. Narednik je spomenuo kako ronioci esto misle da su videli udna privienja u mutnoj vodi. Ponekad je bilo teško rei šta je stvarno, a šta ne.
Nogom je dodirnuo neku udnu plutajuu površinu - prošao kroz nju i momentalno se uzdigao pravi oblak, obavio se oko njega i zaklonio sve.  ba lka n d ow nlo ad. or g - for ster
Snou se na trenutak uspaniio, vrsto se hvatajui za ue. Smirivši se uz pomisao na iscerenog Fernandeza, nastavio je da se spušta. Svaki pokret podizao je novu oluju crne tekuine koja se kovitlala oko njegovog vizira. Shvatio je da instinktivno zadrava dah i primorao se da diše dugim i pravilnim udasima. Ovo je sranje, pomislio je. Moj prvi 
 
 jan ri  
tam. Spuštao se niz konopac po nekoliko stopa odjednom, štedei pokrete i
pokušavajui da se opusti. Malo se iznenadi, shvativši da uopšte više nije hitno jesu li mu oi otvorene ili zatvorene. Um mu se neprestano vraao debelom pokrovu od mulja koji ga je ekao.  Nešto je lealo u tom mulju, oblo  e  no, kao in  sekt u i  li   baru…
 
ni na jedno drugo koje je Snou ikada osetio. Ovo dno kao da se raspadalo, ugibalo se pod njegovom teinom uz nekakav odvratan gumenasti otpor; poelo je da mu se uspinje uz glenjeve, zatim kolena, potom grudi, kao da tone u pihtijasti ivi pesak. Za samo tren, bilo mu je i preko glave; dospeo je ispod njega i nastavio da propada, mada znatno sporije, potpuno obavijen glibom koji se nije mogao videti ve samo osetiti i koji se pripijao uz neopren njegovog suvog odela. Mogao je da uje mehurie sopstvenih izdisaja kako se probijaju nagore, oko njega; ali ne brzo kako je navikao, ve uz neko nadimajue kotrljanje. Blato je prualo sve vei otpor kako je propadao. Koliko još treba da se spušta u ovo sranje?
 
njavom gro  
 blju. Još nekoliko metara i vraa se. ak se ni ono kopile, Fernandez, nee
moi ce  re  kati zbog ovog. Iznenada, njegova slobodna ruka udarila je u nešto. Kad je Snou to
privukao k sebi, stvar je doplutala prema njemu uz neki blagi otpor što je ukazivalo na veu teinu. Snou zaglavi ue u pregibu desne ruke i opipa predmet. Šta god to bilo, nije bilo paket heroina. Pustio je to, odgurnuvši ga.
Predmet se zaneo u lepljivom kovitlacu njegovih peraja i udario u njega u tom crnilu, gurnuvši mu masku unazad i na momenat mu izbivši regulator. Snou je uspostavio ravnoteu i poeo da prua ruku prema nje  mu, trae  i oslo  nac kako bi ga ko  nano odgurnuo od sebe.
Bilo je kao da gura ruku u neko zamršeno klupko. Veliku granu drveta, moda. Ali na nekim mestima je bilo neobjašnjivo meko. Opipao e du njega i osetio glatke površine, okrugle vorove i meke grudve.
onda, u blesku spoznaje, Snou shvati da opipava neku kost. I to ne samo ednu, ve nekoliko, spojenih koastim trakama tetiva. Bili su to napola
 
da ga ostavi tu. Mo  rae da ga iz   vu  e odatle. Poeo je da provlai konopac kroz kuk i niz dugake kosti, što je bolje
mogao u gustom blatu. Nadao se da kostur još uvek ima dovoljno hrskavice na kostima da ostane u jednom komadu dok ne izae na površinu. Snou nikad pre nije pokušao da privee vor u rukavicama, u potpuno crnom mulju. To je bilo nešto ega se narednik nije dotakao za  vre  me osnov  ne obu  ke.
Nije pronašao heroin. Ali i ovo je bio zgoditak: Snou je nabasao na nešto bitno. Nerešeno ubistvo, moda. Mišiavi Fernandez ima da se use  re u gae kad sazna za to.
Pa ipak, Snou nekako nije bio ushien. Sve što je eleo bilo je da se  ve jednom iz   vu  e i izae iz ovog blata.
 
di  
re… Konopac se konano vrsto priveza i on mu se, cvilei u sebi, zahvali.
Proverie još da je sve vrsto privezao, a onda e triput povui konopac, dajui tako znak da je nešto pronašao. Zatim e se popeti uz njega iz ovog crnog uasa, na amac pa posle i na kopno, a onda se moda tuširati edno sat i po, napiti se i razmišljati o tome da se vrati na svoj stari
posao. Sezona ronjenja poinje za svega mesec dana. Proverio je ue i osetio da je vrsto vezano oko dugih kostiju skeleta. Ruke su mu se pomerale nagore, opipavajui rebra i grudnu kost, provlaei još ueta kroz kosti i proveravajui da je sve zategnuto i da konopac nee spasti dok skelet budu izvlaili na površinu. Prsti su nastavili da se pomeraju nagore, samo da bi otkrili kako se kimeni stub završava niim drugim do crnim blatom.
 Nema glave. Instiktivno Snou trgnu ruku i u naletu panike shvati da e ispustio voicu. Zamlatarao je rukama i udario u nešto: opet skelet.
 
 ve  
zao.
 
 
gog skeleta.  A zatim ga obu  ze sle  pa, bez  um  na i vri  šte  a pani  ka.
Na palubi policijskog amca, porunik D’Agosta gledao je s nekim odsutnim interesovanjem kako novajliju ronioca izvlae na površinu. Bio e to stvarno upeatljiv prizor: bacakao se tamo-amo, ispuštao krike
delimino prigušene blatom, dok su se potoci neke oker materije slivali iz njegovog suvog odela i bojili vodu u nijansu okolade. Ronilac je sigurno u nekom trenutku ispustio voicu; ali imao je ludu, ludu sreu što je pronašao put ka površini. D’Agosta je strpljivo ekao dok su histerinog ronioca izvlaili na palubu, skidali, prali i smirivali. Gledao je kako ovek  povraa preko ivice amca - ne na palubu, primeti D’Agosta s odobravanjem. Pronašao je skelet. U stvari dva, kako se ini. Nije pronašao ono po šta je poslat, naravno, ali nije loše za devianski zaron. Napisao bi sirotom momku pohvalu. Klinac e verovatno biti sasvim dobro, ako nije udahnuo nimalo tog sranja što mu visi s nosa i usta. Ako este… pa, pravo je udo šta sve ovih dana mogu da urade s
an ti   bi o  ti  ci  ma. Prvi skelet, kad se pojavio na uskovitlanoj površini, još uvek je bio
prekriven muljem. Jedan ronilac, što je plivao postrance, dovukao ga je do ivice D’Agostinog amca, navukao mreu preko njega i uspentrao se na palubu. Kostur je podignut preko ivice, struui i ostavljajui tragove za sobom, dok na kraju nije skliznuo na ceradu pod D’Agostinim no  gama, po  put ne  kog uasnog ulo   va.
„Isuse, mogao si malo da ga opereš”, ree D’Agosta, mrštei se na miris amonijaka. Iznad površine skelet je postao njegova jurisdikcija i on silno poele da ga jednostavno vrati odakle je i došao. Video je da tamo gde je tre  balo da bude lo   banja nema ni  e  ga.
 
pum  pi. „Operi se prvo ti.” Ronilac je smešno izgledao, sa razmotanim
kondomom zalepljenim za glavu i prljavštinom koja mu se slivala niz noge. Još dva ronioca se popeše na palubu i poeše paljivo da povlae drugi konopac dok je trei ronilac vadio drugi skelet, podiui ga slobodnom rukom. Kad je spušten na palubu, a oni koji su bili tamo  videli da takoe nema glavu, zavlada neka grozna tišina. D’Agosta baci pogled na ogroman paket heroina, takoe izvaen i sigurno upakovan u gumenu vreu za dokaze. Odjednom, heroin je postao mnogo manje in  te  re  san  tan.
Zamišljeno je povukao dim cigare i odvratio pogled, skenirajui pogledom Kloaku. Pogled mu se zaustavio na drevnom otvoru bonog odvoda Vest sajda. Nekoliko stalaktita visilo je s tavanice poput malih zuba. Boni odvod Vest sajda bio je jedan od najveih u gradu i odvodio je otpadne vode praktino iz celog Gornjeg Vest sajda. Svaki put kad je na Menhetn padala jaka kiša, donji deo hadsonske Fabrike za preradu dostizao je pun kapacitet i skretao hiljade galona sirovih otpadnih voda u  boni odvod Vest saj  da. Pravo u Klo  aku.
 
2.
Lui Padelski, pomonik patologa grada Njujorka, bacio je pogled na sat, osetivši kako mu stomak zavija. Bukvalno je umirao od gladi. Nije imao ništa osim šejkova za mršavljenje za sledea tri dana, a danas mu je ak   bio dan i za pravi ruak. Popajeva peena piletina. Prešao je rukom preko svog golemog stomaka, opipavao ga i štipkao, mislei kako se sigurno smanjio. Aha, de  fi  ni  tiv  no je bio manji.
Srknuo je malo od svoje pete kafe i pogledao u izveštaj. Ah, konano ne  što zani  mlji   vo. Ne još jedna pucnjava, no  e   vi ili pre do zi  ranje.
 Vrata od nerajueg elika pri dnu sale za autopsiju uz tresak se otvoriše i medicinska sestra, Šila Roko, ugura jedan leš smee boje postavljen na kolica. Padelski ga pogleda, odvrati pogled i ponovo ga pogleda. Leš je bila pogrešna re, pomisli on. Ta stvar na kolicima bila je tek nešto više od kostura prekrivenog komadima mesa. Padelski nabra nos.
Ro  ko   va po stavi ko  li  ca is  pod sve  tala i poe da name  šta cre   vo za odvod. „Nemoj da se muiš”, prozbori Padelski. Jedina stvar kojoj je trebalo
 
kavi  
ca. „Šta si mi to do  ne  la, Šila?” pi  tao je. „Pilt  dau nov  skog o   ve  ka?” Ro  ko   va se namršti i name  sti sve  tla iz  nad ko  li  ca. „Ovaj je sigurno bio zakopan bar par vekova. I to u govna, sudei po
smradu. Mo  da je to kralj Go   van  kamon lino.” Rokova napui usta i saeka da se Padelski grohotom nasmeje. Kad je
završio s tim, ona mu u ti  ši  ni pre  dade tabli cu za pi  sanje. Padelski pregleda dokument, pomerajui usne dok je itao otkucane
reenice. Odjednom se uspravi. „Izvaen iz Hambolt kila”, promucao je. „Oh, moj boe.” Ovlaš je pogledao dra rukavica, razmišljajui da stavi oš jedan par, ali na kraju odustade. „Hmmm. Dekapitovan, glava još
 
kopom, ukrašen jednim topazom. Ve je pregledan u laboratoriji, to je znao, ali još uvek nije smeo da ga dodirne. Primetio je da ima nekakav   broj na zadnjoj plo  i  ci.
 
 ve  
tom nasme  
 ja. Rokova se namršti. „Moemo li da pokaemo malo više poštovanja
pre ma po  koj  ni  ku, dok  to  re Padel  ski?” „Naravno, naravno.“ Zakaio je tablicu na kuku i podesio mikrofon
koji je vi  sio iz  nad ko  li  ca. „Uklju  i ri  korder, ho eš li, Šila zlato?” Kako je mašina stavljena u pogon, njegov glas odjednom postade krut
i profesionalan. „Doktor Luis Padelski. Drugi avgust je, 12:05 posle podne. Asistira mi Šila Roko i zapoinjemo pregled”, bacio je pogled na etiketu, „broja A-1430. Ovde imamo bezglavi leš, bukvalno raspadnut do skeleta - Šila, hoeš li ga ispraviti? - moda oko metar i etrdeset duine.  Ako se doda nedostajua lobanja verovatno oko metar i šezdeset ili sedamdeset. Hajde da odredimo pol kostura. Karlica je malo šira. Aha, enska je, znai imamo enu. Lumbalni pršljenovi nisu ošteeni, znai da ima manje od etrdeset godina. Teško je rei koliko je bila pod vodom, Osea se jasan smrad, hm, kanalizacije, Kosti su braonkastonarandaste  boje i izgledaju kao da su veoma dugo bile u blatu. S druge strane, ima dovoljno vezivnog tkiva koje dri telo, i vide se iskidani krajevi mišinog tkiva oko medijalne i lateralne ašice, butne kosti i nešto malo što se dri na krstnjai i trtinoj kosti. I više nego dovoljno materijala za odre  i  vanje krv  ne gru  pe i DNK anali  zu. Makaze, mo  lim.”
Odsekao je komad tkiva i ubacio to u kesicu. „Šila, moeš li da okreneš karlicu na stranu? A sad, da vidimo… kostur je još uvek dobro definisan, osim naravno nedostajue lobanje. Izgleda da nedostaje i drugi vratni pršljen… šest vratnih pršljenova su tu… nedostaju dva po slednja re   bra i i  tavo levo sto  palo.”
Nastavio je da opisuje skelet. Konano se odmakao od mikrofona. „Šila, se  ka, mo  lim.”
 
 
 
„Te ste  ru, mo  lim.“ Dobio je malu testeru na nitrogenski pogon i ukljuio je, saekavši
trenutak dok je tahometar stigao do prave obrtne brzine. Kad je dijamantski no dotakao kost, visoki pisak, poput nekog razjarenog komarca, ispuni malu prostoriju. Uz njega, bio je tu i iznenadan miris ko  štane praši  ne, kanali  zaci   je, is  tru  le  le mo  di ne, i smrti.
 
 va u kese. „Hou SEM i stereozumske fotografije svakog mikro dela”, kaza
Padelski, udaljivši se od kolica i iskljuivši rikorder. Rokova napisa zahtev ve  li  kim crnim marke  rom na kese s cibzarom.
 
tu  
ri glavu nazad. „Imaju preliminarnu identifikaciju sa kaiša, doktore”, rekla je. „Ime
oj je Pame  la Vi  šer.” „Pamela Višer, ona bogatašica?” upitno ree Pedelski; skidajui
nao  are i prave  i ko  rak unazad. „Isu  se.” „A ima i još je  dan ko  stur”, nastavi  la je. „S is  tog me  sta.” Padelski se premesti do dubokog metalnog lavaboa, spremajui se da
skine rukavice i opere se. „Drugi?” upitao je razdraljivo. „Zašto ga nisu doneli zajedno s prvim? Trebalo je da ih gledam naporedo.“ Pogledao je na sat: ve je bilo jedan i petnaest. Prokletstvo, to je znailo da nee biti ruka naj  manje do tri. Ose  tio je ne  sve  sti  cu ko  li  ko je bio gladan.
 Vrata se uz tresak otvoriše i drugi kostur doguran je pod jarko svetlo. Padelski ponovo ukljui rikorder i ode da naspe sebi još jednu šolju kafe dok se  stra obavi pri  pre me.
„I ovaj nema glavu”, kaza Ro  ko   va. „Šališ se; je l’ da?” odgovori na ovo Padelski. Krenuo je prema
 
ko jednog re  
 bra. „Dok  to  re Padel  ski?” po  zvala ga je Ro  ko   va. Ispravio se, otišao do rikordera i naglo ga iskljuio. „Pokrij to i pozovi
 
ko  stu  ru, „ni  kom i   vom.” Oklevala je, gledajui kostur zamišljenog izraza na licu, dok su joj se
 
3.
Telefon je neoekivano zazvonio, razbijajui tišinu malog muzejskog kabineta. Margo Grin, lica tek neznatno udaljenog od monitora, ispravi se pre nu  ta zvo  njavom i mali pramen sme  e kose pade joj na oi.
Telefon ponovo zazvoni i ona naini pokret da se javi, ali na trenutak  stade. Bez sumnje je to bio neki klovn iz obrade podataka koji zove da se ali na ogromnu koliinu procesorskog vremena koje njen kladistiki program za analizu bukvalno sre. Naslonila se na naslon i ekala da telefon prestane da zvoni, oseajui prijatan bol u leima i nogama od sinonjeg vebanja. Uzevši sa stola runi trenaer, poela je da ga stee pokretima koji su bili toliko uvebani da su postali skoro instinktivni. Još pet minuta i program e biti gotov. Posle toga mogu da se ale koliko hoe.
Bila je upo  
znata s no  
 va, po ko  
 joj se za obradu velikih paketa podataka morao prethodno podneti zahtev za odobrenje. Ali to bi samo izazvalo pravi tornado imejlova pre nego što bi oj bilo dozvoljeno da pokrene program. Rezultati su joj bili potrebni
odmah. Bar Kolumbija, univerzitet na kom je radila kao instruktor sve dok 
 
nu: Kuge dvade  
set prvog veka. Podigla je pogled kako bi proverila napredak njenog analitikog
programa, a onda spustila runi trenaer, gurnula ruku u torbu i iz nje izvadila Njujork post. Post i šoljica kilimandaro kafe postali su njen svakojutarnji ritual. Bilo je neeg osveavajueg u Postovom okrutnom stavu, nešto što je podsealo na onog Debeljka iz Pikvik pejpera. Osim toga, znala je da e njen stari prijatelj Bil Smitbek osuti i drvlje i kamenje na nju bude li propustila makar samo jedan, njegovom rukom potpisan lanak o ne  kom ubi  stvu.
 
 
ri  
ca:
LEŠ U KANALI  ZACI  JI IDENTI  FI  KO   VANA NESTALA STARLETA 
Bacila je pogled na uvodni pasus. Stvarno, bio je to Smitbekov rad. Drugi glav  ni lanak ovog me  se  ca, po  mi  sli  la je; zbog toga e se Smit   bek še  pu ri ti i pirli tati, i bie još tee nego inae bo  ravi ti u nje  go  vom pri  su  stvu.
Letimino je proitala lanak. Bio je to u suštini pravi Smitbek: senzacionalistiki i sablastan, prepun iskrene panje prema jezivim detaljima. U uvodnim pasusima na brzinu je izloio injenice koje su bile poznate svim Njujoranima. „Prelepa, dokona i bogata” Pamela Višer, poznata po svojim celononim pijankama, nestala je pre dva meseca iz podrumskog kluba u Junom Central parku. Još od onda, „nasmešeno lice sa blistavim zubima, praznjikave plave oi i skupa plava kosa”, bili su zalepljeni na svakom ulinom ošku od Sedamdeset pete do Devedeset šeste ulice. Margo je esto viala te kolor-fotokopije Višerove dok je do gi rala do Mu  ze   ja od svog stana na Vest end ave  ni   ji.
Sada, kako je lanak to bez ustezanja obelodanjivao, ostaci pronaeni prethodnog dana - „sahranjeni u trulu kanalizaciju” kod Hambolt kila i „u košatom zagrljaju” s još jednim skeletom - identifikovani su kao ostaci Pamele Višer. Drugi kostur je ostao neidentifikovan. Propratna fotografija prikazivala je momka Višerove, mladog vikonta Adaira, kako sedi na ivinjaku ispred Platipus hola, s glavom u rukama, nekoliko minuta nakon što je saznao za njenu uasnu smrt. Policija, naravno, „preduzima drastine mere” Smitbek završava svoj lanak s nekoliko ci  tata pro  lazni ka u sti  lu „nadam se da e spri  ti to ko  pi le”.
 
 bro  
 je  
go bo  
lju sudbi  
nu nego da po stane naj   ve  a nju   jorška pri  a ovog leta.
 
 
torko Grin?” zauo se glas. „I bilo je ve vre  
me.“ Jak kvinski naglasak bio je nekako udaljeno poznat, kao neki napola
zaboravljeni san. Osoran, autoritativan. Margo je pretraivala svoju memoriju tragajui za licem koje je pripadalo glasu na drugom kraju te  le  fon  ske veze.
 
trau  
 je  
mo… Ispravi  la se od iz  ne  nae  nja. „Po runi e D’Ago  sta?” upi  tala je. „Potrebni ste nam u laboratoriji forenzike antropologije”, ree
 
tam…?” „Ne moete. Izvinite. Šta god da radite, zaboravite na to i siite.”
Li ni   ja zamre uz oštar klik  taj. Margo odmaknu slušalicu od lica, gledajui u nju kao da oekuje
 
ne  
ta.
4.
Bil Smitbek je nonšalantno koraao pored raskošne fasade broja devet Junog Central parka, velelepne graevine Mekima, Mida i Vajta, sazdane od cigala i klesanog vapnenca. Par vratara stajao je pod zlatom ukrašenim zastorom koji se protezao do ivinjaka. Video je i itavo mnoštvo drugih pripadnika osoblja koji su spremno ekah unutar  bogatog foajea. Kao što se i plašio, bila je to jedna od onih stambenih zgrada sa malim parkom u proelju i smešno velikim brojem zaposlenih. Ovo e da bude gadno. Vrlo gadno.
Skrenuo je za ošak Šeste avenije i zastao, razmišljajui kako bi najbolje nastavio dalje. Napipao je u spoljašnjem depu sportske jakne dugmence za snimanje svog mikrokasetnog rikordera. Mogao je neprimetno da ga ukljui kad za to doe vreme. Bacio je pogled i na svoj odraz u oblinjem izlogu sa nebrojenim italijanskim cipelama: bio je pravi model štrebera, ili bar toliko mu blizak koliko je to njegova odea dozvoljavala. Duboko je udahnuo i vratio se iza oška, samouverenim korakom se kreui prema zastoru krem boje. Onaj blii od dvojice uniformisanih vratara ravnodušno ga je gledao, drei jednom rukom glo  maznu me  sin  ganu kvaku ulaznih vrata.
„Do  
šer”, kaza Smit  
 bek. „Kako se zo   ve  te, mo  li  u?” mo  no  to  nim glasom upi  ta vratar. „Ja sam Pame  lin pri  jate  lj.” „ao mi je”, kaza ovek, ne pomerajui se, „ali gospoa Višer ne
pri ma po  se  te.” Smitbek je brzo razmišljao. Vratar je pitao ko je, pre nego što mu je
ovo re  kao. To je znai  lo da go  spo  a Vi  šer ne  kog oe  ku   je. „Ako baš morate da znate, u pitanju je jutrošnji sastanak”, kaza
Smitbek. „Bojim se da je došlo do nekih izmena. Moete li da je po zo   ve  te?”
 
 
nih na po  
 jasu. „Gospodin eli da mu se pozove gospoa Višer”, vratar ree
nastoj ni  ku. Ovaj ga nadme
 
ke  
ra. „Da?” Smitbek duboko udahnu. U najmanju ruku, probio se bar do
pre dvorja. „U pi  tanju je sastanak koji oe  ku   je. Do  šlo je do pro  me  ne.” Nastojnik je napravio kratku pauzu, a onda svojim oima s
opuštenim kapcima ispitivaki pogledao Smitbekove cipele, krenuo uz sportski sako i proverio njegovu frizuru. Smitbek je ekao, u tišini se sekirajui zbog ovog pregleda i nadajui se da odaje utisak estitog mladi  a iz imune po  ro di ce.
„Šta da kaem, ko je trai?” zastru  
gao je nastoj  
nik. „Po ro dini pri  jate  lj, bie sasvim do   volj  no.“ Nastoj  nik je i dalje e  kao, pi  lje  i u nje  ga. „Bil Smitbek”, brzo dodade. Gospoa Višer, u to je bio siguran, nije
i  tala Nju   jork post. Nastojnik pogleda u papir koji je bio prostrt ispred njega. „Šta je bilo
sa sastan  
kom u je  
danaest sati?” pi  
tao je. „Poslali su mene kao zamenu”, odgovori Smitbek, odjednom srean
što je 10:32 pre podne. Nastojnik se okrenu i nestade u maloj kancelariji. Ponovo se pojavio
posle šezdeset sekundi. „Molim vas upotrebite telefon na stolu pokraj sebe”, ree.
Smit  
cu do uve  
ta. „Šta? Je li Dord ot  kazao?” ree tanu  šan, is  pu cao i is  tro  šen glas. „Gospoo Višer, mogu li da se popnem do vas i porazgovaram s vama
 
 bek.” Ponovo je usledila tišina, samo ovaj put dua. Smitbek je nastavio.
„Imam nešto veoma vano da vam kaem, informacije o smrti vaše keri za koje sam siguran da vam ih policija nije saopštila. Siguran sam da  bi ste e  le  li da znate..
 
 
o Vi  
šer?” uo je klik  taj. ena je pre  ki  nu  la vezu. Pa, mislio je Smitbek, dao je sve od sebe. Moda bi mogao da saeka
 
sti. Zazvoni telefon pored nastojnikovog lakta. Gospoa Višer, nema
sumnje. Ne elei da ga izbace naglavake, Smitbek se okrenu i uurbano poe da ko  raa pre  ma iz  lazu iz fo  ajea.
 
 vi  
še mrzeo. Nastojnik ga je bezizraajno posmatrao, s telefonom na uvetu. „Lift je
ovamo.” „Lift?” upi
* * *
Liftboj prvo smae mesingani kavez, a zatim i teška hrastova vrata i uvede Smitbeka direktno u foaje okreen u boju breskve i od poda do plafona krcat cvetnim aranmanima. Pomoni sto bio je zatrpan karticama sa izjavama saueša, ukljuujui i gomilu tek pristiglih koje oš nisu bile otvorene. U daljem kraju tihe prostorije, dvokrilna vrata
 behu otvo  re na. Smit   bek kre  nu lagano pre  ma nji  ma. Iza vrata nalazio se prostrani salon. Luksuzne sofe i divani behu
postavljeni pod simetrinim uglovima na debelom tepihu. Uz dalji zid bio e red visokih prozora. Smitbek je znao da bi oni, da su otvoreni, pruali
spektakularan pogled na Central park. Ali sada su bili vrsto zatvoreni i zakrau  nati, te su uku  sno name  šte  nu pro  sto  ri  ju bacali u su  mornu tamu.
Primetio je brz pokret s jedne strane. Okrenuvši se, Smitbek je video ednu sitnu i elegantnu enu smee kose, sa urednom frizurom, koja je
 
gospoe Višer. ajni komplet beše posluen na malom stolu izmeu njih i novinareve oi preletale su preko redova jemenih kolaia, marmelada, posuda s medom i gustim kremom. ena ne naini ni najmanji pokret da mu to ponudi i Smitbek shvati da je posluenje bilo namenjeno za onaj drugi sastanak. Prome ga kratak oseaj nelagode na pomisao da se Dord - bez sumnje pravi gost kog oekuju u jedanaest sati - moe po   javi  ti svakog tre  nut  ka.
Smitbek proisti grlo. „Gospoo Višer, veoma, veoma mi je ao zbog  vaše ke  ri”, ree.
Dok je govorio, shvatio je da to zaista i misli. Videvši ovu elegantnu prostoriju i uviajui koliko malo sve to bogatstvo znai, suoeno s naj   ve  om trage  di  jom, ne  kako mu sil  no pri   bli  i gu   bi tak ove ene.
Gospoa Višer nastavi da uzvraa pogled, ruku prekrštenih u krilu. Moda je i jedva primetno klimnula glavom, ali Smitbek nije bio siguran pri ovako slabom svetlu. Vreme je da predstava pone, pomislio je, nehajno gurnuvši ruku u dep sakoa i lagano pritisnuvši dugme za sni  manje.
 
 ve  
dan. Smit  bek tre šaku iz de  pa. „Opro  sti  te?” „Molim vas da izvadite rikorder iz depa i stavite ga ovde, kako bi
 vi  
de  
klju  
en” „Da, da, narav  no”, kaza Smit   bek, pe  tljaju  i s aparatom. „Zar ne  mate ni  malo pri  stoj  no  sti?” pro  šapu  tala je ena. Smitbek, stavljajui rikorder na niski sto, oseti kako mu uši gore.
„Kaete da vam je ao zbog moje keri”, tihi glas je nastavio, „dok u isto  vreme ukljuujete tu prokletu stvaricu. Nakon što sam vas pozvala u svoj dom.”
Smitbek se nelagodno promeškolji u fotelji u kojoj je sedeo, ne elei da pogleda enu u oi. „Da, pa”, promrmljao je. „Oprostite, samo sam… pa, to mi je po  sao.” Rei su zvu  ale ne  u   be  dlji  vo još dok ib je iz  go  varao.
 
ne Smit  
 bek?” Smitbek uuta primoravši se da pogleda u enu. Ona je sedela
 
 
nadnim ose  
anjem. Gospoa Višer podie jednu ruku i njome naini veoma mali pokret,
 
 bek koji piše za ove no  
 vi  
ne?” Smitbek je ispratio njen pokret i primetio, uz neki oseaj kao da
pro pada, pri  me  rak Po  sta. „Da”, re  kao je. Ona ponovo prekrsti ruke. „Samo sam htela da proverim. A sada,
 
tave lu  
kav   
šti  
ne.” Ponovo je usledila tišina. Sada Smitbek uhvati samog sebe kako eli
 
 begne odav   
de. „Kako to radi  te?” „Šta to?” „Izmišljate sve to ubre? Zar nije dovoljno što je moja ki brutalno
ubi   je  na. Lju  di kao što ste vi mo  raju da kaljaju se  anje na nju.” Smit  bek pro  gu  ta kne  dlu. „Go  spo  o Vi  šer, ja sam samo…” „itajui ovu gadost”, nastavila je, „neko bi pomislio da je Pamela bila
samo još jedna sebina devojka iz visokog društva koja je dobila ono što e traila. inite da vašim itaocima bude drago što je moja ki ubijena. I,
ono što se pi  
no. Kako to radi  
te?” „Gospoo Višer, ljudi u ovom gradu ne obraaju panju na nešto sve.
dok im to ne pljusnete pravo u lice”, poe Smitbek, ali zastade. Ni gospoa Višer nije padala na njegovo samoopravdavanje ništa više od nje  ga samog.
ena se pomeri napred i dalje sedei na sofi. „Vi o njoj ne znate apsolutno ništa, gospodine Smitbek. Vidite samo ono što je na površini. To je sve što vas zani  ma.
 
Smitbeku. Na slici je bila devojica od nekih otprilike šest godina, ljuljala se na konopcu privezanom za veliku hrastovu granu. Vikala je nešto prema aparatu, dva prednja zuba su joj nedostajala, a pregaica i kikice su oj se vi   jo  ri le na ve  tru.
„To je Pamela koje u se uvek seati, gospodine Smitbeku, ravno ree gospoda Višer. „Ako ste zaista zainteresovani, onda odštampajte ovu fotografiju. A ne tu koju neprekidno puštate i na kojoj izgleda kao tupava debitantkinja.” Ponovo je sela i poravnala haljinu preko kolena. „Tek što e poela ponovo da se smeje, nakon smrti svog oca, pre nekih šest
meseci. Htela je samo malo da se zabavi pre nego što pone da radi ove e  se  ni. Gde je tu zlo  in?”
„Radi?” upi ta Smit  bek. Usledila je kratka tišina. Smitbek na sebi oseti pogled gospoe Višer,
 
trai  
 vanje.” Smit  bek pro  gu  ta kne  dlu. „To je prava Pamela”, kaza ena, odjednom izgubivši glas. „Ljubazna,
 ve  
li  
ko  
du  
te o pravoj Pame  
li.” „Dau sve od sebe”, pro  mu  mlao je Smit   bek. Trenutak je prošao i gospoda Višer odjednom ponovo postade
uzdrana i daleka. Pognula je glavu, nainila brz pokret rukom i Smitbek  shvati da je otpušten. Promrmljao je rei zahvalnosti, pokupio svoj kaset  ni ri korde  ri upu  tio se pre  ma lif  tu naj   bre što se usu  dio.
„Još jedna stvar”, prozbori gospoa Višer, glasom koji iznenada ovrsnu. Smitbek stade pored dvokrilnih vrata. „Ne mogu da mi kau kada je umrla, zašto je umrla, pa ak ni kako je umrla. Ali Pamela nije umrla uzalud, to mogu da vam obe  am.”
Govorila je s nekim novim intenzitetom i Smitbek se okrenu da je pogleda. „Upravo ste nešto rekli”, nastavila je. „Rekli ste da ljudi u ovom gradu ne obraaju panju ni na šta dok im se to ne pljusne u lice. Upravo to i name  ravam da uradim.”
„Kako?” pi  
tao je Smit  
 bek.  Ali gospoa Višer se povue dublje na sofu i njeno lice pade u duboku
 
 
5.
Metalna vrata na kraju sivog hodnika diskretno su bila obeleena  velikim šablonskim slovima FORENZIKA ANTROPOLOGIJA. Bila je to  vrhunska muzejska laboratorija za analizu ljudskih ostataka, Margo okrenu bravu i na svoje iznenaenje otkri da je zakljuana. To je bilo udno. Bila je ovde bezbroj puta i asistirala kod istraivanja skoro svega, od peruanskih mumija do pripadnika peinskog naroda Anasazi, i ova  vrata nikad pre nisu bila zakljuana. Podigla je ruku da pokuca. Ali vrata su se ve otvo  ri la s unu  trašnje strane i nje no ku  canje pade u prazni  nu.
Ušla je, ali je odmah i stala. Laboratorija, inae jarko osvetljena i krcata diplomcima i asistentima kustosa, delovala je mrano i udno. Glomazni elektronski mikroskopi, aparati za X-zraenje i elektroforezu, stajali su uza zidove, nemi i neiskorišeni. Prozor s kog je inae pucala panorama na Central park bio je prekriven teškom zavesom. Usamljeni krug jarkog svetla osvetljavao je centar prostorije; a na ivici, u po lu  kru  gu, stajala je gru  pa oso   ba u sen  ci.
U središtu svetlosnog zraka nalazio se veliki sto za analizu. Nešto smee i vorasto lealo je na njemu, zajedno sa plastinim prekrivaem koji je prekrivao još jedan dugaki, pljosnati objekat. Dok je ljubopitljivo gledala, Margo shvati da je vorasti objekat u stvari ljudski skelet, iskien sasušenim trakama tetiva i mesa. Oseao se slabi, ali nepogrešivi  vonj leša u ras  padanju.
 
le  
ta. Margo je pogledala prisutne dok su joj se oi privikavale na
 
ne   jasne si  lu  e  te. Direktorka uputi Margo bledunjavi osmeh. „Hvala vam što ste nam se
pridruili, doktorko Grin. Ova gospoda”, mahnula je nehajno u D’Ago sti  nom prav  cu, „trai  la su vašu po  mo.”
 
tro  
šnji Post, zar ne?” Di  rek  torka po  gle  da u nje  ga s gnu  šanjem. „Ne.” „Dozvolite mi onda da vas malo informišem.” D’Agosta mahnu prema
kosturu na besprekornom metalnom stolu. „Upoznajte se s Pamelom  Višer erkom Anete i pokojnog Horasa Višera. Nema sumnje da ste njenu sliku videli svuda po gradu. Nestala je oko tri sata izjutra, 23. maja.  Vee je provela u Vinskom podrumu, jednom od nonih klubova Junog Gentral parka. Odvojila se od svog društva da obavi neki poziv i nikad se  više nije vratila. Bar ne do jue, kad smo pronašli njen skelet - minus lobanju - u Hambolt kilu. Izgleda da je isplivala iz pomonog odvoda na  Vest saj  du, ve  ro  vat  no za vre  me po  slednje jake kiše.”
 
nu  
ta. „A uz ostatke Pamele Višer pronašli smo i ovo.” D’Agosta klimnu
prema neemu što je lealo ispod plave plastine pokrivke. „Do sada štampa zna samo da je pronaen i drugi skelet - hvala bogu.” Bacio je pogled prema figuri koja je stajala malo izdvojena u senci. „Dopustiu doktoru Sajmonu Bramblu, glavnom medicinskom istraitelju, da nastavi dalje.”
Kako je figura kroila u svetlost, Margo uoi vitkog oveka od nekih šezdeset i pet. Koa mu je bila usko zategnuta preko neravne stare lobanje, a par sitnih crnih oiju svetlucao je dok je posmatrao okupljenu grupu iza prastarih ronatih okvira. Njegovo dugako i vitko lice oskudevalo je u izrazu podjednako kao što mu je i glava oskudevala u kosi.
 
imati bo  lji po gled.” uli su se zvuci nevoljnog meškoljenja. Doktor Brambl uhvatio je
edan kraj plave pokrivke, zastao na momenat da apatino ponovo po gle  da oko sebe, a onda je pre   vrnuo jednim ve  štim po  kre  tom.
Ispod nje je Margo videla ostatke još jednog bezglavog leša, podjednako smeeg i raspadnutog kao što je to bio i prvi. Ali kako su njene oi pregledale ostatke, osetila je da tu ima nešto udno. Dah joj je iznenada zapeo u grlu kad je shvatila o emu se radi: bizarno zadebljanje nonih kostiju, udna zakrivljenost nekoliko zglobova, ništa nije bilo kako tre   ba.
 
nano.”  Vrata se širom otvoriše da propuste Vitnija Kadvaladera Froka,
slavnog evolucionog biologa, sada nevoljnog gosta porunika D’Agoste. Kolica su mu škripala dok se pribliavao stolu za analizu. Ne gledajui u okupljenu gomilu, pogledao je košate leševe, a pogled mu se zaustavio na drugom. Nakon nekoliko trenutaka, zavalio se u naslon, a pramen bele kose poleteo je s njegovog širokog ruiastog ela. Klimnuo je D’Agosti i direktorki Muzeja. Zatim je ugledao Margo i izraz iznenaenja pree nje  go  vim li  cem, ali se Ve  o  ma brzo pro  me  ni u odu  še   vlje  ni osmeh.
Margo se takoe nasmešila i klimnula mu. Iako je Frok bio njen glavni struni savetnik dok je završavala postdiplomske studije u Muzeju, nije ga videla još od njegove proslave povodom odlaska u penziju. Otišao je iz Muzeja kako bi se koncentrisao na svoje pisanje, ali oš uvek nije bilo ni traga ni glasa od obeanog nastavka njegovog
uti  caj nog dela - Frak  tal  ne evo  lu  ci   je. Medicinski istraitelj, koji je Frokovom ulasku poklonio samo
 
 
nu kroz nos. „Bez imalo sum  
nje.” Frok proisti grlo. „Naravno, nisam imao prilike da obavim temeljitiji
pregled. Ali, pitam se da li ste uzeli u obzir i mogunost da je u pitanju SAP?”
Medicinski istraitelj ponovo pogleda Froka, ali ovaj put paljivije. „Veoma inteligentno pitanje”, ree. „Ali sasvim pogrešno. Doktor Frok  sugeriše na difuznu idiopatsku hiperostozu, jedan tip veoma ozbiljnog degenerativnog artritisa.” Odmahivao je glavom odbacujui ovaj predlog. „A nije ni osteomalacija, mada da nismo u dvadesetom veku, rekao bih da e ovo najgori sluaj skorbuta, najgora nona mora ikad viena. Pretraili
 
re  
di  
ti s ovim stanjem.” Brambl je prstima prelazio lako, skoro neno, du kimenog stuba.
„Postoji još jedna zanimljiva anomalija koja se vidi na oba skeleta, a koju smo tek sino primetili. Doktore Padelski, hoete li, molim vas, doneti ste  re  o  zum?”
Gojazni ovek u laboratorijskom mantilu nestade u tami, a zatim se  vrati, kotrljajui pred sobom veliki mikroskop sa otvorenim postoljem. Postavio ga je iznad vratnih kostiju deformisanog kostura, pogledao kroz oku  lar, obavio neka po  de šavanja, a onda odstu  pio.
Brambl po  
to  
re Frok?” Frok se zakotrlja unapred i uz male poteškoe postavi svoje lice
ispred vizira. Ostao je nepomian, koliko se inilo, nekoliko minuta, naginjui se nad skeletizovane ostatke. Konano je svoja kolica odgurnuo unazad ni  šta ne kazav  ši.
„Doktorko Grin?” kaza medicinski istraitelj, okrenuvši se k njoj. Margo prie mikroskopu i pogleda, svesna da je postala centar panje svih pri sut  nih.
Isprva nije mogla da prepozna to što vidi. A onda je shvatila da je stereozum uperen na ono što se inilo kao vratni pršljen. Bilo je nekoliko plitkih, istovetnih useka du jedne ivice. Neka strana  braonkasta materija visila je sa kosti, zajedno sa komadiima hrskavice, mi  šinim vlak  ni  ma i masnji  kavom gu  kom adi  po ce  re.
 
ci na ko  
 
Is  trai  te  lj po  di e obrve. „Vaše mi  šlje  nje, dok  torko Grin?” Margo udahnu. „Ako bih morala da pogaam, rekla bih da se tu vide
trago  vi zuba.” Ona i Frok se po gle  daše. Sada je znala - oboje su znali - zašto je tano Frok pozvan na ovaj
sastanak. Brambl je saekao da se ostali izreaju na mikroskopu. A onda je, bez
rei, pomerio stereozum iznad kostura Pamele Višer, ovaj put ga fokusirajui na karlicu. I opet, Frok zauze poloaj za mikroskopom, nakon ega je na red došla Margo. Ovog puta nije bilo sumnje, Margo je pri me  ti  la da su neki od zase  ka pro   bi li kost i pro drli u ko  štanu sr.
 
stu  
ni kod bonog odvo  
da na Vest saj  
 
po  
stav   
ka.” „Mo  da su psi lu  tali ce mrcvari li naš par dok je plu  tao po kanali  zaci  ji.” „To je samo jedna od mogunosti”, kaza Brambl. „Procenjujem da je
 
fe  
so  
 
dade D’Ago  
sta. Sve glave se okre  nu  še k nje  mu. „Aligator” ponovio je, skoro kao da se brani. „Znate. Puste ih u ve-ce
šolju kad su mali, a oni narastu u kanalizaciji.” Pogledao je oko sebe. „Pro i  tao sam ne  gde.”
Brambl ispusti kikot suv poput prašine. „Aligatori, kao i svi reptili, imaju konusne zube. Ovi tragovi su nainjeni malim zubima kao u si  sara, ve  ro  vat  no onjaci  ma.”
„Onjacima, ali ne pseim?” upita Frok. „Ne zaboravimo na princip Okamo   ve oštri  ce. Naj   jedno  stav  ni   je objašnje  nje je uglav  nom tano.”
 
 
alo, mora biti isti  
na’.” „I koje objašnje  nje ostaje, dok  to  re Brambl?” prasnu Frok. „U ovom tre  nut  ku ne  mam ni  kakvo objašnje  nje” Frok se zavali u naslon kolica. „Ovaj drugi kostur je interesantan.
Moda je ak vredan i mog dolaska iz Mendama. Ali vi zaboravljate da sam ja u pen  zi   ji.”
Margo ga je gledala, mrštei se. Normalno, profesor bi trebalo da je mnogo više oduševljen zagonetkom poput ove. Pitala se da li se on - moda nekako isto kao i ona - setio dogaaja od pre osamnaest meseci.  Ako bi to bio sluaj, moda mu se opire. Nije to bilo seanje koje obez  be  u  je spo koj  ne pen zi  o  nerske dane.
Olivija Mirijam progovori. „Doktore Frok”, rekla je, „nadali smo se da ete biti voljni da asistirate pri analizi skeleta. Zbog svih neuobiajenih okolnosti, Muzej pristaje da stavi svoju laboratoriju na raspolaganje policiji. Vrlo rado emo vam obezbediti jednu kancelariju na petom spratu sa se  kre  tari com, ko  li  ko god vam ona bude tre   bala.”
Frok podie obrve. „Siguran sam da gradska mrtvanica ima najnoviju opremu. A da ne spominjemo fantastine sposobnosti ovde pri sut  nog dok  to  ra Bram   bla.”
„U pravu ste za fantastine sposobnosti, doktore Frok”, odgovori Brambl. „Ali što se tie toga da imamo najnoviju opremu, naalost, tu ste po gre ši  li. Zbog smanje  nja bu  de ta po  slednjih go di na, pri  lino kaskamo za  vremenom. A osim toga, mrtvanica je trenutno pomalo previše javno mesto za ove stvari. Upravo sada, potpuno smo zatrpani novinarima i televizijskim ekipama.” Zastao je. „I naravno, nemamo vašu ekspertizu u Gradskoj mrtvani ci.”
 
u kari  
ku?” „Verujte mi, sve smo pokušali”, kaza D’Agosta. „U poslednjih
dvadeset etiri asa, proverili smo svaki bogovetni sluaj nestale osobe u itavoj dravi. Ništa. I koliko moemo da kaemo, udaci kao što je ovaj nikad nisu hodali zemljom, a kamoli da se neki od njih izgubio u nju   jorškoj kanali  zaci   ji, gde ga je us  put neko još i grickao.”
 
potonula na grudi i on ostade nepokretan nekoliko minuta. Osim nestrpljivog coktanja doktora Brambla, laboratorija je bila potpuno tiha. Konano, Frok se probudi, duboko uzdahnu i klimnu uz, kako se Margo inilo, umornu rezigniranost. „Dobro. Dau vam nedelju dana. Imam još neka posla u gradu koja moram da obavim. Pretpostavljam da elite da mi asi  sti  ra dok  torka Grin?”
Margo prekasno shvati da joj nije dat nikakav razlog zašto je pozvana na ovo tajno okupljanje. Ali sada je sve bilo jasno. Znala je da joj Frok   beskrajno veruje. Zajedno su rešili misteriju ubistava Muzejske Zveri. Sigurno su ukapirali pomislila je, da e Frok raditi samo sa mnom i ni s kim dru  gim.
„e  kaj  te malo”, prasnu  la je. „Ja ne mogu to.” Sve oi se okrenuše k njoj i Margo shvati da je to rekla oštrije nego što
e elela. „Hou rei, mislim da sad ne mogu da izdvojim nimalo  vre  me  na”, pro  mu  cala je.
Frok ju je pogledao, s razumevanjem u oima. Više od bilo kog drugog, shvatao je da e ovaj zadatak sigurno uzburkati neka od naj   je  zi   vi   jih se  anja.
Uske crte lica direktorke Mirijam nabraše se u izraz ljutnje. „Razgovarau s doktorom Hotornom”, kaza. „Bie vam dato koliko god je po trebno vre  me  na da po  mogne  te po li  ci   ji.”
Margo otvori usta da protestuje, ali odlui da to ipak ne uini. Šteta, mislila je, što se njeno nameštenje na mesto kustosa u Muzeju ipak  ne  dav  no do  go di lo, pa sad ne moe da odbi   je.
„Vrlo dobro”, kaza Brambl, uz škrti osmeh koji je jedva primetno prešao njegovim licem.,Ja u raditi zajedno s vama dvoma, naravno. Pre nego što se raziemo, elim da naglasim da se od vas zahteva najvea diskrecija. Dovoljno je loše što je u svet puštena vest da je Pamela Višer pronaena mrtva i to dekapitovana. Ako procuri vest da je neko grickao našu starletu posle smrti… ili moda pre…” glas mu je lagano zamro i on pre e ru  kom po svo   joj eli.
Frok brzo po  di e po  gled. „Trago  vi zuba nisu nastali post-mortem?” „To je, doktore Frok, pitanje za nagradu, ili bar jedno od njih, u
najmanju ruku. Gradonaelnik i šef policije veoma nestrpljivo ekaju re zul  tate.”
 
pribliio kraju. Grupa se spremila da ode, veina jedva ekajui da se udalji od košatih braonkastih objekata koji su leali na stolovima za anali  zu.
 
te mi ako ikako mogu da po  
mognem”, ree. Doktor Brambl poslednji put pogledom oeša Froka i Margo, a onda
izae s di rek  torkom na vrata. Poslednji koji je izašao bio je porunik D’Agosta. Na trenutak zastade
 
le  
tom. Frok se uspravi u svojim kolicima. „Zakljuaj vrata, molim te,
 
ce  
lju.” Margo po  gle  da dva ko  stu  ra. A onda svog starog pro  fe  so  ra. „Doktore Frok?” poe. „Ne mislite li da bi ovo moglo biti delo…”
Iznenada se okrenuo sa nekim udnim izrazom na svom rumenom licu. Po gle  di im se su  sre  to  še i on odmah nu glavom.
„Ne”, glasno pro  šapu  ta. „Ne, dok ne bu  de mo si  gurni.” Margo je zadrala nakratko pogled na njemu. Konano je na kraju
 
6.
U jednom zadimljenom kutku bara „Maja šapa”, Smitbek se nekako ugurao u usku telefonsku govornicu. Balansirajui pie u ruci i iskosa upiljeno gledajui u dugmie pri slabom svetlu, izabrao je broj svoje kan  ce  lari   je, pi  taju  i se ko  li  ko e po  ru  ka biti za nje  ga u ovo doba.
Nikad nije sumnjao da je jedan od najboljih novinara grada Njujorka.  Verovatno i najbolji. Pre godinu i po dana poklonio je celom svetu priu o Muzejskoj Zveri. I to ne na neki uobiajeni popišani, ravnodušan nain:  bio je tamo sa D’Agostom i ostalima, borei se u mraku te aprilske noi. Na talasima uspeha knjige, koja je veoma brzo usledila, osigurao je sebi u Postu poziciju kriminalistikog novinara. A sada je naišla i ova stvar sa  Višerovom, i to taman kad treba. Velike prie su bile mnogo ree nego što
e mi  slio, a tu su uvek bili i dru  gi no   vi  nari - kao ona mrlja od o   ve  ka Brajs Heriman, krimmalistiki novinar iz Tajmsa - koji samo ekaju na njegovu grešku. Ali ako sve bude odigrao kako treba, ovo bi mogla da  bude ve  li  ka pri  a kao što je bila ve  li  ka i ona o Mbvu  nu. Ako ne i vea.
 
davaem. Dini, sekretarica redakcije, javila se prilino uzbuena. Dvadeset
 
no. „Pa, imao si jednog, mislim, stvarno išašenog posetioca”, konano
 
 
„Stvarno?” „Bio je sav u ritama i smrdeo je. Boe, nisam mogla da dišem od
nje  ga. I bio je, onako ne  kako, vi  sok, valj  da.” Mo  da je to pravi trag, uz   bu  e no po  mi  sli Smit   bek. „Šta je hteo?” „Rekao je da ima informacije o ubistvu Višerove. Traio je da se
sastane te u mu  škom klo  ze  tu na Pen stani  ci…” Smit  bek sko  ro is  pu sti pie. „Klo  ze  tu? Mora da se šališ?” „Tako je rekao. Misliš da je neki perverznjak?” Govorila je s
ne  skri   ve  nim ui   vanjem. „Kom mu  škom klo  ze  tu?” uo je kako papiri šuškaju. „Evo, sve sam zapisala; Severni ulaz,
donji nivo, odmah levo od pokretnih stepenica za peron 12. Veeras u osam.”
„Kakve tano in  formaci  je?” „Samo to je re  kao.” „Hvala.” Spustio je slušalicu i pogledao na sat: sedam i etrdeset pet.
Muški klozet na stanici Pen? Mora biti da sam ili lud ili oajan, pomislio e, kad kre  em za takvim tragom.
Smitbek nikada nije bio u muškom klozetu na Pen stanici. A i niko koga e poznavao ne bi zalazio tamo. Kad je otvorio vrata i ugledao prostranu,
pretoplu prostoriju, ugušio se od smrada urina i skorenog izmeta, i pomislio da bi se u stvari pre upiŠao u gae nego što bi na Pen stanici oti  šao u ve-ce.
Kasnio je pet minuta. Verovatno je tip ve otišao, pomisli Smitbek  pun zahvalnosti. Uz pretpostavku da je uopšte ovde i bio. Taman se spre  mio da zbri  še odatle kad zau neki hrapav glas.
„Vi li   jam Smit   bek?” „Šta?” Smitbek se brzo obazre oko sebe, pregledavajui pusti klozet.
Zatim primeti dve noge kako se spuštaju u najdaljem boksu. Vrata se otvoriše. Sitan, mršav ovek izae odatle i prie mu nestabilno koraajui, duguljastog musavog lica, odee crne od masnoe i blata, a kose zamršene i zapetljane u zbunjujue oblike. Brada neopisive boje spuštala se u dva vrha do visine pupka, koji se video ispod dugake i ne  rav  ne po  de ro ti  ne na nje  go  voj maji  ci.
„Vilijam Smitbek?” ponovi ovek, piljei u njega svojim zamagljenim
 
 
gi?” Bez ijedne rei, ovek se okrenu i krenu nazad prema zadnjem delu
 
kaju  
i. „Imate neke in formaci  je za mene?” upi  tao je Smit   bek. „Haj  de sa mnom.” Po  kazao je pre  ma bok  su. „Nema šanse.” kaza Smitbek. „Ako hoeš da priaš, to moemo i ovde,
er ja tamo s to   bom ne idem, dru  škane.” o   vek po  no   vo po  kaza tamo. „Ali ovo je put.” „Kuda?” „Dole” Oprezno, Smitbek prie boksu. ovek je ve kroio unutra i sada je
 
plo  
anom zidu. „Tamo unu  tra?” pi tao je Smit   bek. o   vek klim  nu. „Kuda to vodi?” „Dole”, po  no   vi o   vek. „Zabo  ravi”, kaza Smit   bek. Po  eo je da se udaljava. ovek je i dalje gledao u njega. „Trebalo bi da te odvedem do
Mefista”, ree. „Mora da razgovara s tobom o ubistvu te devojke. Zna neke bit ne stvari.”
„Ma daj, mo  
lim te.” ovek je i dalje piljio u njega. „Moeš mi verovati”, jednostavno je
rekao. Nekako i pored prljavštine i drogiranog pogleda, Smitbek oseti da stvarno moe da ve  ru   je ovom o   ve  ku. „Koje stvari.”
 
fi  
sto?” „On je naš voa.” ovek slegnu ramenima kao da nikakvo drugo
objašnje nje nije po trebno. „Naš?” o   vek klim  nu. „Zajedni ca Put 666.” I pored toga što je bio nesiguran, Smitbek oseti lako uzbuenje.
 
 
ca Put 666?” pi  
 
sa u oi  
ma. „Vidi”, kaza Smitbek. „Idem za tobom, ali ne moeš oekivati da se
provlaim kroz rupu kao što je ova. Neko bi me mogao zaskoiti, opljakati, bilo šta.”
ovek estoko poe da odmahuje glavom. „Ja u te štititi. Svi znaju da sam ja glav  ni Me  fi  stov ku  rir. Bi eš si  gu  ran.”
Smitbek je piljio u oveka: suzne oi, kijaviav nos, prljava arobnjaka brada. Prešao je toliki put da bi stigao do kancelarija Posta. inilo se kao prevelik trud za tipa koji je potpuno švorc i pravi  bes  kunik.
 A onda upeglano lice Brajsa Herimana iznenada ispuni njegove misli. Zamislio je Brajsovog urednika u Tajmsu, koji ga pita kako to da je ono pi skaralo Smit   bek opet prvo is  ko  palo pri  u.
I svi  de la mu se ta sli  ka. Dok se Smitbek provlaio kroz rupu, ovek zvani Zaštitnik drao je
odmaknutim onaj veliki komad lima. Kad su obojica ušla unutra, palji   vo ga je name  stio podme  u  i neke ci gle.
Pogledavši oko sebe, Smitbek zakljui da se nalazi u dugakom i uskom tunelu. Vodene i parne cevi pruale su se iznad njih poput debelih i sivih vena, Tavanica je bila niska, ali ne toliko da ovek visok  poput Smitbeka ne bi mogao uspravno da stoji. Veernje svetlo probijalo se kroz rešetke na tavanici koje su bile rasporeene na jednakim rasto   janji  ma od ot  pri li  ke sto  ti  nak me  tara.
Novinar je pratio pogrbljenu, nisku figuru koja se kretala ispred njega kroz blagu pomrinu. S vremena na vreme kloparanje voza ispunjavalo je  vlani prostor; Smitbek je zvuk oseao mnogo bolje u svojim kostima, nego uši  ma.
Uputili su se na sever du, kako se inilo, beskrajnog tunela. Nakon deset ih petnaest minuta, Smitbek poe da osea blagu zabrinutost. „Izvi  ni”, ree, „ali zašto ide  mo du  im pu  tem?”
 
što su ljudi koji ive u tunelima pomalo paranoini, ali ovo postaje smešno. Hodali su dovoljno dugo na sever i sigurno su ve ispod Central parka.
Uskoro je tunel poeo da zavija blago udesno. Smitbek je mogao da nazre nekoliko elinih vrata u debelom betonskom zidu. Iznad njih se pruala masivna cev, a voda je kapljala sa njene debele obloge. Znak  iznad obloge je upozoravao: SADRI AZBESTNA VLAKNA. NE DII PRAŠINU. OPASNOST OD RAKA I OBOLJENJA PLUA. Zaustavivši se i gurnuvši ruku u svoje rite, Zaštitnik izvue klju i gurnu ga u bravu naj   bli  ih vrata.
„Odakle vam taj klju?” upi  ta Smit  bek. „Gajimo mnoge veštine u našoj zajednici”, odgovori ovek, otvorivši
 vrata i pro  
 vi  
nara kroz njih. Kad su se vrata zatvorila, crnina noi polete mu u susret. Shvativši
 
ti snaan nalet pani  
ke. „Zar ne  maš neku bate  rij  sku lam  pu?” pro  mu  cao je. Zauo se grebui zvuk, a onda se pojavio i plamen šibice. U treperavoj
svetlosti, Smitbek je video betonske stepenice koje su se spuštale u du  bi nu ko  li  ko god se plamen ši   bi ce pro   bi  jao.
 
no  
ton glas. „Ne”, brzo odgo   vo  ri Smit  bek. „Upali još jednu.” „Kad bude ne  ophodno.” Smitbek je opipavao svoj put nadole, ruku raširenih i naslonjenih na
hladne i klizave zidove zbog ravnotee. Silazili su, inilo se, itavu  venost. Iznenada, još jedna šibica kresnu i Smitbek uoi da se stepenice završavaju u ogromnom voznom tunelu, dok su srebrnaste šine  ble  du njavo sve  tlu  cale na naran  dastom sve  tlu.
„Gde smo sada?” upi  
ta Smit  
 
no  
 vo spu  
sti. „Za mnom”, sti  e glas. „Kad kaem stani, stani. Is  tog tre  na.” Krenuli su preko šina. Smitbek ponovo uhvati sebe kako se bori s
pani  
 
„Stani”, naredi glas. Smitbek stade dok se još jedna šibica palila. „Vidiš to?” ree Zaštitnik, pokazujui na blistavu metalnu šipku sa arkoutom linijom ofarbanom odmah do nje. „To je trea šina. Ona je
pod napo  nom. Ne  moj da staneš na nju.” Šibica se ugasi. Smitbek u kako ovek pravi nekoliko koraka u
 
ki ko  
rak pre  
ko tre  
e šine. „Ima li ih još?” pi tao je po  kazu   ju  i na šine. „Da”, ree mali o   vek. „Po  kazau ti.” „Isuse”, kaza Smitbek kad se šibica ugasila. „Šta se dogodi ako staneš
na neku od njih?” „Od struje ti eksplodira telo, raznese ti ruke, noge i glavu”, ree
 bes  te  le  sni glas. Usle  di la je stan  ka. „Uvek ti je bo  lje da ne staneš na nju.” Šibica ponovo kresnu, osvetljavajui još jednu uto obojenu šinu.
 
danog ci  
glama od šljake. „Tamo ide  mo”, ree Zaštit nik. Smitbek oseti topli dašak koji se širio odozdo, uz dodatak smrada od
kog mu se steglo grlo. Do Smitbeka na trenutak stie i miris nagorelog drve  ta, bar mu se tako ui  ni  lo.
 
sliš da pu  
zim na sto  
maku?”  Ali nje  gov prati  lac se ve umi  go  ljio u rupu. „Nema šanse”, povika Smitbek unuvši pored rupe. „Slušaj, neu da
idem tamo. Ako taj Mefisto hoe da razgovara, morae da se popne ovamo.”
Usledila je tišina, a onda je do njega dopro Zaštitnikov glas, odjekujui u tami s druge strane zida od Šljake. „Mefisto nikad ne ide iz  nad tre  eg ni  voa.”
 
na da pro  
nae put nazad.
 
 
tao je Smit  
 bek. „e  kaj tu”, iz  ne  nada nare  di glas. „Odlaziš? Daj mi malo šibica”, molio je Smitbek. Nešto ga gurnu u
koleno i on vrisnu od iznenaenja. Bila je to Zaštitnikova garava ruka, koja mu je pru ala ne  što kroz rupu.”
„To je sve?” upi  ta Smit   bek, iz   bro  jav  ši tri šl   bi ce samo pu  tem do  di ra. „Sve koliko mogu da ti dam”, uzvratio je glas, ve tiši i udaljen. Bilo je
oš ne  kih rei, ali Smit   bek nije us  peo da ih razu  me. Tišina se spusti. Smitbek se nasloni na zid, plašei se da sedne,
 
ko šina pod napo  
nom. Kad su kolena poela da mu otkazuju poslušnost, on se uspravi iz
ueeg poloaja. Zurio je u mrani tunel, široko otvorenih oiju i napregnutog sluha. Bilo je toliko savršeno mrano da je poeo da vidi stvari u tami: pokret, oblike. Ostao je nepokretan, pokušavajui da smireno diše, dok je itava venost promicala. Ovo je potpuno ludo. Samo kad bi…
„Škrabalo!” neki avetinjški, nestvaran glas zau se iz rupe kod nje  go  vih nogu.
„Šta?” zacvi  
u  
i se oko sebe. „Obraam se Vilijamu Smitbeku, škrabalu, zar ne?” Glas je bio
is  pu can i du   bok, kao neka zlo  kobna po  pev  ka ne  gde is pod nje  ga. „Da, da, ja sam Smitbek. Bil Smitbek. Ko si ti?” doviknuo je,
 
ko  
 ban sik   
taj. „Šta ti je toliko trebalo?” nervozno kaza Smitbek, ponovo se pognuvši
pre ma rupi u zidu. „Du
 
gaak je put dov   
de.” Smitbek je kratko utao i razmišljao o tome kako je ovaj ovek - koji
 
gao do ovog me  
 
 
di  
 
šta ne vi  
dim.” Suvi kikot podie se iz rupe u zidu od šljake. „Pogrešno! Vidiš crnilo.
crnilo je moje carstvo. Iznad tvoje glave vozovi uz tutnjavu prolaze, stanari površine jurcaju za svojim besmislenim obavezama. Ali teritorija is  pod Cen tral parka - Put 666, Ho Ši Mi  nov put, Bun  ker - to je moje.”
Smitbek porazmisli na trenutak. Ironini naziv Put 666 imao je smisla. Ali ostali su ga zbunjivali. „Ho Ši Minov put”, odjekivao je njegov  glas. „Šta je to?”
„Još jedna zajednica, kao i druge”, siktao je glas. „Sada pripojena mojoj zbog zaštite. Nekada davno, dobro smo poznavali put. Mnogi od nas ovde su se borili u toj cininoj borbi protiv nevine i nazadne nacije. I zbog toga smo proterani. Sada ivimo svoje ivote ovde dole u samonametnutom egzilu, dišemo, parimo se i umiremo. Naša najvea e  lja je da nas ostave na miru.”
Smitbek ponovo opipa rikorder, nadajui se da sve ovo hvata. uo je za povremena povlaenja skitnica u podzemne tunele zbog zaklona, ali i  tava po  pu laci   ja… „Znai svi vi graani ste bes  kuni  ci?” pi tao je.
Usledila je stanka. „Mi ne volimo tu re, škrabalo. Mi imamo dom, i da nisi toliko plašljiv, mogao bih ti ga pokazati. Imamo sve što nam treba. Cevi nam obezbeuju vodu za kuvanje i higijenu, a kablovi nam daju struju. Ono malo što nam treba s površine donose naši kuriri? U Bunkeru imamo ak i medicinsku sestru i uiteljicu. Ostale podzemne naseobine, poput Vest sajd depoa, su divlje i opasne. Ali ovde, mi ivimo do sto   jan  stve  no.”
„Ui  te  lji  ca? Ho  eš da kaeš da tamo dole ima i dece?” „Ti si naivan. Mnogi su ovde upravo zbog dece, a zla dravna mašina
pokušava da nam ih oduzme i smesti u hraniteljske porodice. Oni su izabrali moj svet to  pli ne i mraka ume  sto tvog sve  ta oaja, škrabalo.”
„Zašto me stal  
no tako zo  
 veš?” Suvi kikot se ponovo zau iz rupe u zidu. „Ti jesi to, zar ne? Vilijam
Smit   bek, škrabalo?” „Je
 
de  
go  
 varali.” Smitbeku je poelo da se ini kako ova osoba vredi mnogo više nego
što je na prvi momenat pomislio. „Ko si ti, u stvari?” pitao je. „Hou rei, kako ti je pravo ime?”
 
taj za to, niti bilo kog dru  
gog.” Smit  bek pro  gu  ta kne  dlu. „Izvi  ni”, ree. Mefisto se izgleda naljutio. Ton njegovog glasa postade oštriji, kao da
e se  kao kroz tamu. „Do   ve  den si ovamo s razlo  gom.” „Ubi  stvo Vi  še  ro  ve?” upi ta Smit  bek ne  strplji   vo. „Tvoji lanci su opisali njen, i onaj drugi leš, kao obezglavljene.
Došao sam da ti kaem da je to što nemaju glavu još i najmanji pro  blem.” Glas mu pue u škri  pav, zlu  rad smeh.
„Kako to mi  
sliš?” upi  
ta Smit  
 bek. „Znaš ko je to uradio?” „To su isti oni koji love i moje ljude”, prosiktao je Mefisto.
„Sme  u  rani.” „Sme
 bek. „Ne razu  
mem.” „Onda uti i slušaj me, škrabalo! Rekao sam da je moja zajednica
siguran raj. I takav je uvek bio, sve do pre godinu dana. A sada se nalazimo pod opsadom. Oni koji odlutaju van sigurnih oblasti nestaju ili  bivaju ubijeni. Ubijeni na najgroznije naine. Naši ljudi su poeli da se plaše. Moji kuriri su pokušali nebrojeno puta da na ovo skrenu panju policije. Policije!” uo se ljutiti zvuk pljuvanja, a zatim njegov glas dobi na visini. „Korumpirani psi-uvari ovog društva postadoše moralni prosjaci. Za njih smo mi prljavština koja treba da se prebije i protera. Naši ivoti im ništa ne znae! Koliko nam je samo ljudi ubijeno ili nestalo? Debeljko, Hektor, Crna Eni, Stariji Vodnik, i drugi. Ali im ednoj svetlucavoj stvarici u svili i kadifi otkinu glavu, itav grad zapada
u hi  ste  ri  ju!” Smitbek obliza usne. Poeo je da se pita kakve to Mefisto informacije
ima. „Kako to mi  
sliš, pod opsadom?” pi  
tao je. Usledila je tišina. „Od onih spolja”, konano stie prošaputani
 
Po gle  dao je po  mam  no oko sebe. „Ne. Van Puta 666. Izvan Bunkera”, usledio je odgovor. „Postoji još
edno mesto. Mesto na koje niko ne ide. Pre dvanaest meseci poele su da kolaju glasine, glasine da je ovo mesto zauzeto. Tada su poela ubistva. Naši ljudi su poeli da nestaju. Isprva smo slali timove u pretragu.  Veina rtava nikad nije pronaena. Ali one koje jesu, neko je jeo, a glave su im bile po  ki  dane s tela.”
„ekaj malo”, kaza Smitbek. „Neko ih je jeo?. Hoeš da kaeš da ovde dole postoji neka grupa kanibala koja ubija ljude i krade im glave?” Moda je Mefisto ipak, na kraju krajeva, lud. Još jednom je Smitbek  po eo da se pita kako e se vrati  ti na po   vrši  nu.
 
ni  
e?” „Da?” kaza jedan glas iza Smitbekovog uha. Novinar odskoi u stranu,
 
 bek. „Postoje mnogi putevi kroz moje kraljevstvo”, stie Mefistov glas. „
po što i   vi  mo ovde dole, u lju   blje  noj tami, naš vid po  staje iz o  štre ni   ji.” Smitbek proguta knedlu. „Slušaj”, kaza, „nije da ti ne verujem.
Samo…” „uti!” upozori ga Mefisto. „Dovoljno dugo smo razgovarali.
Zaštit  
ni  
 vrši  
nu.” „Ali šta je s nagradom?” upi  ta Smit   bek iz  ne  nae  no. „Zar me ni  ste zbog
toga do   ve  li ovamo?” „Zar nisi uo ništa od ovog što sam ti rekao?” dopro je siktaj. „Tvoj
novac meni je beskoristan. Sigurnost mojih ljudi je ono za šta se brinem.  Vrati se u svoj svet i napiši svoj lanak. Kai onima na površini ovo što sam ti rekao. Kai im da ono što je ubilo Pamelu Višer ubija i moje ljude. I da ubistva moraju prestati.” Sada se taj bestelesni glas inio još daljim, odjekujui kroz mrane hodnike podno Smitbekovih nogu. „Inae emo”, dodao je govorei veoma napeto, „pronai neki drugi nain da se naš glas uje.”
„Ali po  
trebno mi je…” poe Smit  
 bek. Jedna ruka uhvati ga za lakat. „Meflsto je otišao”, ree glas Zaštitnika
iza nje  ga. „Odve  šu te gore.”
 
7.
Porunik D’Agosta se u svom skuenom, staklenom kabinetu igrao cigarom u depu na prsima i posmatrao gomilu izveštaja o zaronu na Hambolt kilu. Umesto da zatvori jedan sluaj, sada ih ima, dva, i to oba širom otvorena. Kao i obino, niko ništa nije znao, niko ništa nije video. Momak je bio skrhan od bola i beskoristan kao oevidac. Otac je bio ve dugo pokojni. Majka je bila nekomunikativna i daleka koliko i neka ledena kraljica. Mrštio se: itava ova stvar s Pamelom Višer izgledala mu e kao ni  tro gli  ce  rin.
Pogled mu je odlutao sa gomile izveštaja do znaka za zabranjeno pušenje ispred vrata, a namrštenost se samo produbila. Taj znak i još de se  tak is  tih osvanu  li su u stani  ci pre samo ne  de lju dana.
Izvukao je cigaru iz depa i skinuo plastiku s nje. U svakom sluaju, zakon o vakanju nije postojao. Vrljao ju je zaljubljeno izmeu palca i kaiprsta jedno kratko vreme, ispitujui omot kritikim pogledom. onda ju je stavio u usta.
Sedeo je tako neko vreme, nepomian. A onda je, uz psovku, cimnuo gornju fioku svog stola, malo lovio po njoj dok nije pronašao kuhinjsku šibicu i kresnuo je o on svoje cipele. Prineo je plamen kraju cigare i naslonio se uz uzdah, slušajui tiho pucketanje duvana dok je uvlaio dim i spo  ro ga iz  du  vavao kroz nos.
In  terna te  le  fon  ska li  ni   ja odjednom oi   ve pi  skavim to  nom. „Da?” odgovori D’Agosta. Nema šanse da se neko ve ali. Pa tek što je
zapalio. „Porunie?” dopre glas sekretarice odeljenja. „Tu je narednik 
 
zi  
 vu.” „Ni sam po  zvao ni  kakvog naredni ka Hej   varda…” ena u uniformi pojavila se na otvorenim vratima. Skoro
instinktivno, D’Agosta osmotri najosnovnije karakteristike: mala, mršava, ve  li  ke gru  di, kao gar crna kosa naspram ble  de koe.
 
izae iz tako malog tela. „Se  di te”, ree i is  prati po gle  dom naredni cu dok je sedala. inilo se da je nesvesna bilo kakve neregularnosti, kao da je standardna procedura za nekog s inom narednika da bane kod nadre  e nog kad god mu se to proh  te.
„Ne se  
ce”, ko  
nano ree D’Ago  
sta. „I niste”, odgovori Hejvardova. „Ali sam znala da ete svakako eleti
da me vi  di te.” D’Agosta se zavali, lagano pušei cigaru. Pustie je da kae šta ima, a
onda e je izgrditi. D’Agosta nije bio pristalica procedura, ali ovakvo obraanje nadreenom prevršilo je svaku meru. Pitao se da nije neko od njegovih ljudi nasrnuo na nju u nekoj arhivi ili slino. Upravo ono što mu e tre   balo, tu  ba za sek  su  al  no uz  ne  mi  ravanje.
„Ti le  
 va. „Šta je s njima?” prasnu D’Agosta, odjednom sumnjiav.
Be  zbedno  sne mere bi tre   balo da su po  o  štre  ne po pi  tanju ovog slu  aja. „Pre sjedinjavanja, radila sam u saobraajnoj policiji.” Hejvardova
 
pod…” „e  kaj malo”, pre  ki  de je D’Ago sta. „Ti? Is  te  ri  va?” Istog trenutka je znao da je rekao pogrešnu stvar. Hejvardova se nape
u stolici, a obrve joj se skupiše u oiglednoj neverici koja je izbijala iz nje  go  vog glasa. Nastu  pio je tre  nu  tak ne  pri  jat  ne ti ši  ne.
„Ne vo  li  mo taj naziv, po  runi e”, ko  nano je re  kla. D’Agosta ipak odlui da ima i dovoljno toga o emu e brinuti i bez
zabavljanja ove nezvane goše. „Ovo je moja kancelarija”, rekao je sle  u  i rame  ni  ma.
Hejvardova ga je gledala neko krae vreme, a onda je u tim smeim oima D’Agosta skoro mogao da vidi kako se njeno dobro mišljenje o njemu naglo osipa. „Dobro”, ree ona. „Ako tako elite da igrate ovu igru.” Duboko je udahnula. „Kada sam ula za te vaše skelete, nešto mi je zazvo  ni  lo. Podse  ti  lo me je na neka sko  rašnja ubi  stva meu krti  cama.”
„Krti  
ce?” „Ljude iz tunela, naravno”, pogledala ga je snishodljivo što je
 
stu. Onaj o Me  
 
 
i  
to trai. „ivotni vek beskunika je veoma kratak”, kaza Hejvardova. „A za
krtice je situacija još gora. Ali taj novinar je u pravu. U poslednje vreme neka od ubistava su bila prilino gadna. Nedostajue glave, rasporena tela. Pomislila sam da bi bilo bolje da doem do vas.” Ona se promeškolji u stolici i svojim bistrim smeim oima pogleda u D’Agostn. „A moda je  bo lje da ne tro  šim rei zabadava.”
 
 va?” pi  
tao je. „Dva? Tri?” Hejvardova napravi pauzu. „Pre e biti šest-sedam”, konano je rekla.
D’Ago sta je gle  dao u nju, s ci  garom na pola puta do usta.  „Šest-se dam?” „To sam i ja rekla. Pre nego što sam došla, pogledala sam dosijee.
Sedam ubistava meu krticama u poslednja etiri meseca, sa istim mo  dus ope  ran du.
D’Agosta spusti cigaru. „Porunie, ekajte samo da nešto ustanovimo. Imate tu nekog podzemnog Deka Trboseka kojim se niko u stvari ne bavi?”
„Slušajte, to je samo bio moj oseaj, dobro?” branei se kaza Hej   vardo  va. „Ne skai  te na mene. Ovo nisu moja ubi  stva.”
 
lazi  
te kod mene?” „I je  sam išla kod svog šefa. Kape  tana Vek  si   ja. Znate ga?” Svi su znali Deka Veksija. Najdebljeg i najlenjeg kapetana u gradu.
oveka koji je došao do svog poloaja ništa ne uradivši i nikog ne uvredivši. Godinu dana ranije i D’Agosta je takoe bio predloen za kapetana, i to od strane zahvalnog gradonaelnika. Zatim su na red došli izbori, gradonaelnik Harper je smenjen, a novi je u Gradsku kuu ušao s obeanjima o snienju poreza i smanjenju troškova. Kao rezultat ovoga, na red je došla i Uprava policije, i Veksi je dobio kapetanski in i svoju stani cu, a D’Ago  sta je pre  sko  en. Sjajan svet.
 
 bude sluaj, pacovi i psi ih uglavnom pronau mnogo pre nas. Mnogi su nepoznati i ne mogu se identifikovati ak i kad su u dobrom stanju. ostale krti  ce sasvim si  gurno nee ni  šta rei.”
„A Dek Vek  si samo sve lepo zavo  di i slae u arhi   vu.” Hejvardova se ponovo namršti. „On ne da ni pišljivog boba za te
lju  de.” D’Agosta ju je gledao minut, pitajui se zašto bi šovinista starog kova,
kao što je Veksi, primio ovu metar i ilet visoku isterivaicu u svoj tim. zatim njegove oi ponovo pogledaše njen uzak struk, bledu kou i smee oi, i momentalno mu bi jasno. „Dobro, narednice”, konano ree. „Zagri  šu tvoj mamac. Imaš li lo  kaci   je?”
„Lo kaci &n