Književna radionica Rašić

Naslov originala:Игор ИсаковскиДЕКА ДАБлесок, Скопје, 2015.

© of the translation: S. Fischer Foundation by order of TRADUKI

Objavljivanje ovog dela podržala je književna mreža TRADUKI koju čine Savezno ministarstvo za Evropu, integraciju i spoljne poslove Republike Austrije, Ministarstvo spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke, švajcarska fondacija za kulturu „Pro Helvecija“, organizacija „KulturKontakt Austrija“ (po nalogu Kancelarije saveznog kancelara Republike Austrije,), Geteov institut, Javna agencija za knjigu JAK Republike Slovenije, Ministarstvo za kulturu Republike Hrvatske, resor za kulturu Vlade Kneževine Lihtenštajn, Fondacija za kulturu Lihtenštajn, Ministarstvo za kulturu Republike Albanije, Ministarstvo za kulturu i informisanje Republike Srbije, Ministarstvo za kulturu Republike Rumunije, Ministarstvo kulture Crne Gore, Sajam knjiga u Lajpcigu i Fondacija S. Fišer.

IGOR ISAKOVSKI

TAKO DAPreveo s makedonskog

Duško Novaković

Beograd, 2017.

5

***

U ovoj prolećnoj jesenija razmišljam o vatrama:kroz njih samo prolazećimožeš znati jesi li otporan na vatru, ili ćešizgoreti, kao visokousamljeno drvo u dalekojvelikoj gori

izgoreti, u tebi,konačno i nepovratno,pretvoriti se u užarenureč ili u jedan kratak vatreni dahhodajući

6

KAKO TIHO...

kako tiho svira jazz fm.kao što ja tipkam.kako je nekako tiho vani.kao kad ti slušam dah dok se opuštaš(da li si tako zaspivala one kasne noći,onog ranog jutra u kome smo znalimoraćemo se opet rastati?)

kako tiho kopnim za tobomdanima i noćima(prestala si se pitati kakvi suverovatno zbog toga što znaš da su samo tvoji)

kako tiho, kako te tihosada zovem, tražim tekroz sve elektronske lavirinteda bih te našao samo u mom telu

(metafizika si dodiramožda me zbog toga ponekadzaboli što te nema)

7

NAPISANO U JEDNOM DANU...

u jednom danu napisah tipisama koliko za ceo mesecpreko njih zalepih stihovei kad ih sada pogledamčini mi se puls svoj vidimu stalnom brbljanju za tobom

u jednom danu napisah tipisama koliko za ceo mesecpa sad ne znam možeš lida dišeš pod tovarom rečida li uopšte možeš da gvirneškroz kup tamnih i svetlih bolova

ono što ti tog dana ne napisahdopisujem u svim sledećim i budućimjer odavno znam, mi nikadanećemo razgovor privesti kraju –odavno počesmoi preko tišine da razgovaramo

8

HTENJE, ZAMENA ZA VOLJENJE

kako mogu, zaseo i s ukrštenim nogamaza svojim vlastitim i jedinim radnim stolom,rikati kroz sebe, rikati nalik ranjenoj zveri,rikati najglasnije i tiho škrgutati zubima –kao štetočina uhvaćena u primitivnu klopku?

kako mogu, zaseo za svoj sto,tapaciranog stihovim, znojem i krvlju(krvlju iz hemoroida i ispljuvaka,nemojte slučajno ovo da mistifikujete!)mislim na nju, na moju ljubav,pun svetlosti i snage koji će je uznetiu pravcu sfera u kojima se lakše diše?

Kako se mogu pred sobom opravdatija, glupak besni, koji je obećao sebi i knjiga i san i sve drugo da će završitisa prethodnom pesmom, sa svim pismimanapisanim a većinom ne odaslanim,napisanim upravo za ovim jebenim stolom?(ne znam kako, ali evo, opetJedne pesme koja riče od nežnosti.)

9

kako god da je, znam: i ovu ću završiti.za tebe, za nju. za mene. za moju dušu.(gledaj, ljubavi, kako se rečisklapaju – same od sebekao u magiji. od daha ili poljupca,ali magije svakako, gledaj. i diši.)

10

***

spokojni ispod brane:znamo da je mali prstčuva od prelivanja.

ali, pritisak seodjednom povećava:u ušima nam pišti –uzbuna

narasta reka.

zatvaramo očinadajući se: poplava će nasovog puta zaobići.

11

NA PRISTANIŠTU

jedan za drugimsvi brodovi u pristaništuzabrektaše svojim dizel motorima

voda ostade mirnaspokojna kao uzdah bebeu dubokom snu

nigde ne krenuše brodovisamo na nebu oblaciprodužiše da jurcaju

šibao je vetar planinskipoče da miriše na kišupoče da miriše na so

12

***

mi smo deca sunčeve prašinedeca nestašna i divnateška za čuvanje i laka da napravimo belaj

zagledan u vreli sunčani sjajmislim koliko bi praktično biloda oslepim... neće mi pomoći:njuškaću i pipaćusva lica koja ću presretati.

sati bez tebe dugi su kao sedmice.

13

***

prve kapi kiše dođošepomešane sa dečijim plačem

prva tišina dođenanošena snažnim vetrovima

mislim te ćutljivoželiš me imati prećutano

poslednja misao prođekao strujni udar kroz um

poslednja reč odekao uzdah srušenog zidića

u sebi gradiš gradoveu sebe gradim svetove

ćutimo

bolje nam je samima

14

***

živećemo mirno, tihoživećemo kao kapljice na vrhu lista

bićemo mirni i plemenitidisaćemo kroz snove

sve dok ti ne padne na pamet da pobegnešsve dok ne odmaglim štraftom

bićemo kao sveci, pitomibrojaćemo korake u pravcu kuće

sve dok nam ne pukne film i aorta ljubavi

15

U KUĆI NA DRVETU

pišem ti ljubavna pismadok mi ti virkaš preko ramena

tvoja bosa stopalameko te prenose preko podakao da koračaš ponad vode

osećam te po dahukad god mi pogledaš preko ramenavireći u slova koja kaplju iz mene

u kući i drveni pod mirišena tvoju maznu toplu kožu

16

STAVI ME U KUTIJI SVAŠTARI

pospremamo kuću na drvetui ti slučajno nalazišmoju nedavno izgubljenu hrabrost

„odloži je u kutiji svaštari“odgovaram ti na upitni pogled:„ti me svejedno čuvaš od sveta“

sami smo u kući na drvetusami kao jedan topli zrak.svet je savršeno daleko od nas.

17

VETAR KROZ ŠUMU SVIRA NALIK ORGULJAŠU

više voliš klavir, znamali ne mogu da se natežem s mojim bratomoko melodije koju odašilje

kao kad ti kroz kosu provlači vretenaste prste,ja mogu samo da gledam i šutljivo se smeškamzaseo onako prestonički, na krovu kuće ovog

drveta

žmurim svet ispod nas,mirišem šumu.na nas ona miriše.

18

SVA SU TI VRATA UVEK OTVORENA

rekoh ti, idi, rekoh kreći.rekoh ti diši, rekoh sanjaj.rekoh ti polazi, rekoh zaplivaj.

rekoh ti: bićemo u kući.rekoh ti: bićemo na drvetu.rekoh ti: biću ovde za tebe.

kad god poželiš da se odmoriš.kad god poželiš da šmugneš unutra:prag je toliko mali pa samo može da te pomazi.

19

SREĐUJEŠ KUĆU DOK JA GLEDAM KROZ OBLAKE

pokušavaš da nam bude sređeno, pokušavašda znamo da je sve na svom mestu,

mnogo se trudiš.ja gledam kroz oblake tražeći naše obrise.

„mi smo na nebu“, želim da ti šapnem.„mi smo.“, hoću da zaustim da ti kažem... „mi“,mislim dok otpijam od čaja.

ti si šumski miris u mojim grudima.širim se kao krošnja. drvena i tiha.za tiho i toplo uspavljivanje. boli ova nežnost.

20

OPET TI PIŠEM PISMO

sveće titraju, noć tiha je.ovako sam ti pisao pismo pre nekoliko vekova.i posle velike kataklizme.

sve što je bilo i sve što nas čekasamo su mrvice iz našeg daha.duboki tonovi iz violončela.

savršena je geometrija leda,pišem ti u pismu. savršena jetišina u kojoj svetovi se stvaraju.

21

MIRNO JE JEZERO NA HORIZONTU

polako otvaramo oči, polakoudišemo, jedna žena i jedan muškaracna vrhu krova, gledaju.

mirno je jezero na horizontu,mirna su drveća u šumi,mirna je kuća na drvetu.

polako mi otvaraš usne, polakododirujem tvoj pupak. iznad nas prelećuarhitekti nebesa, lakih su krila.

22

KUVAM TI ČAJ PRE IZLASKA SUNCA

smešiš se dok ti prilazim.u očima ti čitam: „ko bi mogao da pomislida ćemo se ovoliko smiriti“. dodirujem ti obrvu.

dodirujem te vrhom palca. čaj je aromatičan.okolo nas je tiho. prozori su veliki. jutro nam sespokojno približava. lice ti je toplo.

„ko je mogao da pomisli“, razmišljam...mebiusova smo traka od krivulja i ponavljanjastvorena, nikad ista. kao svakog jutra.

23

TVOJ MIRIS OSTAJE I KAD ODEŠ

tvoj miris: čuvam ga, dubokou sebi, još dublje u kući,sve dok se ne vratiš.

drvo počne da mrzne,šuma počne da divlja...bez tvog mirisa

redovno provetravam kuću,ne bi li te bilo i kad te nema.ponekad se tresem.

24

NIZ KRUNE KROŠANJA KOTRLJAJU SE SMEH I POLJUPCI U KLUPKO KOJE SAMO LAVINA

MOŽE DA DONESE

nemirni smo, veseli i vedri.vedriji od neba koje nas čuva,veseliji od munja u kosama.

nemirni smo, deca sunca,svetlih lica i osmeha toplih.nemirniji smo od lišća na drveću.

mi smo ova kuća, mi smočudo o kome svet ne sme znati.

25

PISMA PUNA TIŠINE

(dok spavaš)

pišem ti pismaiz dubine noći:mirišu peciva i oktani,mirišu uspomene i led.

pišem tiiz srži tišineprikradam ti se,polako klizim k rubu.

(dobro je, mila moja, sve je dobro.)

pišem ti pismaiz središnice tihedžigerice: kaplje krvi i ostacisuza – vrtlog su koji me uzima.

pišem ti poput nepismenjakapišem ti tiho i škriputavo,pišem ti u plesu a sklupčan,pišem ti da ne bih skočio

(dobro je, snu moj, samo mirno spavaj.)

26

***

treperi mi obrva, desna.kakav nevoljni predznak da očekujem dok brojim otroveu venama? bolje bi biloda nikad nisam pomisliona suštost života.hajde sada, hoću da te okusim.u tvojim najdubljim mirisima.neka budem, u tebi, dok ne zazori.dok nam sve ne postane maglenoi bolno. mamurluk je neprikosnovenidespot koji srca naša drobikao pahuljice za doručak.

27

VOLIM KAD ME NADOPUNJAVAŠ

i ne plašim se.više se ne plašimda ćeš se uplašitiod mojih uplivai poplava. jer čuhkako mi kaza „volim te“.reči, one istiniteone istinite, ključ suza sve katance poverenju.ja sam srećan čovek, ja samsvetlost koja omeđavasvetove. ja sam stihna vrhu tvojih usana,dah izdahnut u čežnjii posvećenosti. savršen samčist, nežan i moćan. kao kad tipripovedam o mekim kišnimoblacima. kao kad ... nadopuni meuzdasima i izdasima i umnim rečimajer u ovoj vulkanskoj sreći ja ne želimrazum svoj da nađem. kaplja vode samna tvojim očima, dok mi dušu upisuješkroz tvoje beskrajne čežnje. koje postajumoje još pre no što uzlete ka beskonačnosti.

28

DIM, STIŠAN

preko belog zid u uglu plešumoj desni dlan, cigareta i dim:oko mene se vijore kao oko smirenog zmaja.polako otkucava noć: svaki put je takokad ne mislim o jutru i podnevuu kojima bih trebalo da se razbudim.spora je noć; sveže miriše vlagaiz jame. uskoro, ništa se neće desiti.uskoro. tiho ću ispustiti još malodima i pare. mislim o jednorozima, sedimna vrhu kule, iznad jame. zamišljamkako maze duge šiljatim umom, s timtrećim okom koje je od čežnje za progledavanjemnaraslo u špicastu kost. mislimi na sunce, na sve njegove erupciješto stižu do nas sa malim zakašnjenjem.kao i sve druge istinite stvari.nad jamom nema staze: niko ne bi mogaoda mi svirne ispod balkona, čak i ako poželi.ne poznajem takoreći nikoga u ovom gradu, alidanas sam se upoznao s belim razduvanim

laticama;dizali su se k nebu kao sneg prevrnut na glavu.juče sam se upoznao s jednom minijaturnom

bubamarom:

29

pomazila mi je desni dlan. uplašio sam se –istresao je u pepeo oko mene, ugušiće se.potom je satima letela kroz sobudok nije našla ugaou koji sam večeras video dim.

30

OTVORENO JE

odeni se u crno, u najcrnje koje imaši izađi na balkon. zakorači odlučno i skupisve sunce na sebe, napuni kožusvetlom toplotom. zatvori kapke: iza njih videćeš te oči, taj blistavi osmeh –tvoje unutrašnje sunce jedva čeka da gadodirneš. zakorači, žmureći, prostorom - nadmaši vreme: sve je skupljeno u jedan

trenutak,u tačku u kojoj se crno i svetlost ljube.zamisli da nema misli. zamisli da je sveu tebi. u vrtlogu mirisa i maštanjaprepusti se, ostavi da te ponese. mrvica si samou ovom velikom prostoru koji te obavija toplo,

kaomatica koja stalno rađa čuda i pred tobom seotvara. otvara se put kroz prostor, vremedržiš u malom džepu. odmah pored ključakoji ti više ne treba. otvoreno je, kažeš.

31

PISMO. ZA TEBE

dolazim ti. bezobrazno ti se udevamu svaku poru: dolazim ti potocimavina, na oblacima od lavande, tebidolazim namirisan ljubavlju i čežnjom.tiho prilazim, tajno te ljušim,bučno rušim preko tebe: zrak suncapropušten i istanjen kroz sve lupei stakla i ogledala. palim sve usputnone mislim ni na šta dok u poplavi i žaru hitam k tebi. jurim kao prirodnanepogoda, šibam kao razulareni vetarkoji usne tvoje traži. pa ih otvara. ulazimkroz tvoje oči, ulazim ti kroz nosnice;pun mirisa i nemira, pun mira i svetlosti.sitnih mrvica večnosti. u nama je. ti si.

32

TA PTICA: Č.

u savršenom kontrapunktukrckaju glasno kockice ledai klavir svira sam od sebekroz sobu u kojoj te želim imati:kao muziku koja je dovoljna samojsebi. a velika, takoreći kao željajeste da čujem te kako kroz dirke crtaši pretačeš svoje srce...tu pticuveselu i slobodnu, s krilima natopljenimprohujalim tugama i s toliko mnogo znanja...u savršenom kontrapunktu, dok te udišem,ti polećeš prema još jednom velikom horizontu.u kome me opet nosiš sa sobom, tvog vernogsaputnika: večno žednog, večno razbrbljanog...ljubavnika-blizanca kome je sve tvoje dom.

33

KAPLJICE MUZIKE

malo pre ponoći, vreme jeza suze, za slike i sećanja –dok zajedno slušamomuziku našu: srebrne kapiprelivaju nam se kroz dlanove;tvoja mirisna koža, puna muzike.zajedno slušamo. pretvaramo seu blues. u duboku osećajnost...u njoj se plašimo, u njoj se ljubimo.ćutke se ljubimo, skriveni od svih:stranci smo u ovom gradu, tuđi za svakogsem za sebe. miriše ti koža,na život i sokove miriše tvojakoža. miriše na mene, bele kapljicesvetlosti i snage, puni muzike, puni nas,izlivaju se. tiho te ljubim. slušam tvojšapat u utrobi: kopnimo kroz sebečak i kad smo jedno u drugome. slušam tvojmiris preko moje kože: našu muziku.

34

NISKO SPUŠTENI OBLACI

zašao u grad, u visineproskitao uzbrdicama, tražećitiho mesto za svoju ljubav.ušao u oblake neoceđenevode, ušao u hladnu ošamućenost;mirno udisao maglu, punu mirisa dospelih iz daleka, izmoga juga, zagrlio te u prolećnoj magli,prigrlio bezbrižno i toplo; u prošlosti,bejasmo potpuno zaštićeni od sveta, od svih.bejasmo potpuno sami i bezbedni, u tomprolećnom omotaču, za tebe naručih vreli čaji čašu vina…naručih krv i vrelinu:da nam ih prinesu dok raširenih nozdrvausisavamo maglu: spasenje naše od svekolikogsveta. i još krvavog mesa i još vode.da bismo isparili lakše, ovako nežnioblaci, spušteni nisko ispod nišana sveta.

35

CVETOVI ŠTO MIRIŠU NA KOŽU

jednostavno je: sedim na terasiprekriven suncem i muzikom.odnekud mi dolazi miriscimeta…pa miris kilometara –jednostavno je: plovim kroz prostoroslobođen revolta prema svetu.posvuda iskre, bleska mir,sjaj lepote: svet može da odedo đavola, ne mora ni da mi najavi…jer, jednostavno je:lebdim visoko i u miru,prekriven suncem i muzikom – jednačinaljubavi koja iz mene pupi kroz belei žute cvetove…mirišu na telo,mirišu na kožu tek okupanuu poljupcima i nežnim, najnežnijim dodirima.